Početak ere autonomnih AI hakera: Kada veštačka inteligencija proglasi nezavisnost od svojih tvoraca

Piše: Luka Marković

Sredinom jula 2026. „Hugging Face“, najveća svetska platforma za modele veštačke inteligencije, postala je meta do sada nezabeleženog sajber-napada. Autonomni AI agent iskoristio je ranjivosti u sistemu i bez direktnog ljudskog upravljanja sam se probio u deo interne infrastrukture, preuzeo pristupne akreditive i tokom nekoliko dana samostalno izveo hiljade međusobno povezanih operacija. Nekoliko dana kasnije kompanija „OpenAI“ je saopštila da taj AI agent potiče iz njihovog internog testiranja naprednih modela veštačke inteligencije. Iako nije pričinjena veća šteta, ovaj slučaj je pokazao da veštačka inteligencija više nije samo alat u rukama hakera, već može i sama, autonomno, da izvede složen sajber-napad. Ovaj događaj predstavlja početak nove ere u evoluciji sajber sveta.

Logotip kompanije "OpenAI" na mobilnom telefonu sa slikom na monitoru računara
koju generiše ChatGPT-ov Dall-E model pretvaranja teksta u sliku

Sećate li se onog trenutka iz Kjubrikove „Odiseje u svemiru“ kada astronaut Dejvid Boumen pokušava da se vrati nazad na glavni brod, zatočen u maloj kapsuli na čijim se mehaničkim rukama još uvek nalazi beživotno telo njegovog kolege Frenka?

„Hale, otvori vrata hangara“, kaže Dejv super-inteligentnom brodskom kompjuteru.

Hal je napravljen tako da osigura uspeh misije koja treba da reši tajnu misterioznog monolita smeštenog u Jupiterovoj orbiti. Prepušten samom sebi, Hal rešava da sve ostale aspekte misije stavi u drugi plan, pa i živote članova posade koje će ubiti jednog po jednog, sve osim Dejva.

Halov učtivo sročen odgovor najavljuje konačan rastanak: „Bojim se da to ne mogu da uradim, Dejve“!

Više od pola veka nas plaši taj prizor mašine koja nas hladnokrvno ostavlja napolju, s pogrešne strane vrata. Da li se ovako nešto već desilo u stvarnom životu? Ne, još uvek nijedan čovek nije izgubio život jer je neki sistem baziran na veštaškoj inteligenciji počeo da imitira Hala.

Ali, desilo se nešto suprotno, nešto što može da predstavlja logičan uvod u to, nešto što ni Kjubrik nije mogao da predvidi: kompjuteri su počeli da prolaze kroz vrata za koja smo verovali da su tvrdo zaključana.

Odmetnuti program

U julu 2026. jedna inteligentna mašina zaista je nasilno otvorila vrata koja nije smela i pritom pokazala zabrinjavajuću dozu dovitljivosti i upornosti. Mašina o kojoj pričamo nije imala plan da osvoji svet, Evropu, čak ni Beograd: cilj je bio mnogo „prizemniji“: stavljena na test, mašina je pokušala odnekud da prepiše tačno rešenje.

Priznanje o incidentu stiglo je od kompanije „OpenAI“, koja je napravila čuveni „ChatGPT“, verovatno prvi ozbiljan AI model koji je davao smislene odgovore na komplikovana pitanja. Njihov „veštački, inteligentni agent“ – zapravo program koji ne samo da odgovara na pitanja već i samostalno donosi odluke, vuče poteze i koristi raznorazne alate da bi obavio zadatak – uspeo je da pobegne iz zatvorenog okruženja u kojem je bio testiran i upao u računarsku mrežu firme „Hugging Face“.

Ako vam to ime ništa ne govori, zamislite ogromnu javnu biblioteku u kojoj su sve knjige imaju samo jednu temu: veštačku inteligenciju. „Hugging Face“ je mesto na kome programeri iz celog sveta drže i razmenjuju gotove, već formirane modele, ali i one „šupljoglave“, koje tek treba „opametiti“ korišćenjem podataka za treniranje koji se takođe mogu naći na sajtu.

Zašto bi nekakav „OpenAI“ program pokušao da provali u tako nešto? Iz najbanalnijeg mogućeg razloga na svetu: zato što je pretpostavio da se tamo mogu naći rešenja za test koji su ljudi stavili pred njega.

Da pođemo od proverenih činjenica, jer su one, kao i obično, zanimljivije od svih senzacionalnih izmišljotina koje je ovim povodom lansirala žuta štampa.

Kad AI agent šmugne 

„OpenAI“ je istovremeno testirao dva svoja modela koristeći „ExploitGym“, jednu vrstu sajber-poligona sačinjenog od gomile hardvera povezanih „bušnim“ softverom koji obično sadrži nekoliko stotina stvarnih bezbednosnih rupa. Na tom poligonu meri se koliko je neki AI-model vešt u pronalaženju i korišćenju sigurnosnih nedostataka.

E sad, da bi tu veštinu izmerili u punoj snazi, inženjeri su svesno isključili „kočnice“, ugrađene mehanizme koji modelu inače zabranjuju da radi opasne ili neetičke stvari. Prevedeno na prost jezik: programeri su stavili ciglu na gas i stavili auto na nizbrdicu kako bi videli koliko brzo može da juri.

Okruženje za ovu „ludu vožnju“ bilo je hermetički zatvoreno, odsečeno od interneta, ili je tako bar trebalo da bude, kao kad na vašaru gledate nekog Flojda kako vozi motor u buretu. Jedini „otvor“ ka spoljnom svetu bio je jedan uslužni server preko kojeg je model mogao da dovlači delove softvera koji su mu potrebni. Toliko o hermetičnosti.

Model je uložio svu svoju ogromnu računarsku snagu (i pritom potrošio jedno poveće brdo para) tražeći izlaz, u čemu je, na kraju, i uspeo: otkrio je takozvani „zero-day“ propust, bezbednosnu rupu za koju u tom trenutku niko nije znao, pa je niko nije ni zakrpio, što je, složićete se, čini idealnom za korišćenje. Kako da znate da vam je program utekao kroz pukotinu za koju i ne znate da postoji?

Puzeći kroz tu pukotinu model je sticao sve veću moć i ovlašćenja, sve dok se nije domogao tačke u mreži odakle je „pucao pogled“ na čitav internet. Sloboda!

U potrazi za "puškicom"

Oslobođen svih okova, program je „razmislio“ kako da nastavi. I postupio je baš kao i svaki prosečan student koji je izašao na ispit svestan da nema šanse da ga položi na pošten način: rešio je da odnekud prepiše rešenje. A to rešenje, ako ga uopšte ima, sigurno je postojalo negde na „Hugging Face“ sajtu.

I krenuo je upravo tamo, ulazeći gde može bez kucanja, a tamo gde „lepa reč“ nije pomagala, kao i svaki haker, na mala vrata.

Program se poslužio tuđim lozinkama, otkrio je nove rupe i prolaze, uspeo je da na tuđim serverima pokrene sopstveni kod i stigao do kompletne baze podataka.

Napadnuta firma kasnije je celu operaciju opisala kao „roj od nekoliko desetina hiljada automatizovanih procesa“ koji se odvijaju „super-luminalnom“ (nadsvetlosnom) brzinom, pri čemu je model paralelno isprobavao nekoliko hiljada različitih metoda upada – 17.000 ukupno.

Ono što je, međutim, posmatračima palo u oči bile su neke banalne greške koje nijedan haker od krvi i mesa ne bi napravio: beskrajno ponavljanje identičnih pokušaja, loše sakrivanje tragova, nepotrebno komplikovane komande... I pored toga, napadač je ispoljio zadivljujuću fleksibilnost i prilagodljivost novim okolnostima tokom višednevnog napada.

Ono najlepše? Provalu su, nezavisno, otkrile obe strane: sâm „OpenAI“, koji je primetio čudno „komešanje“ u mreži, i „Hugging Face“, koji je upad zaustavio služeći se, gle ironije, sopstvenim besplatnim AI modelima.

Zar je važno ko je kriv

Iako se danima spekulisalo da iza pokušaja upada stoje neki inostrani sajber-kriminalci, na kraju se ispostavilo da je krivac, takoreći, prvi komšija – „ChatGPT“.

Stručnjacima su bili potrebni dani kako bi popravili kompromitovani deo infrastrukture, otprilike 30% servera koje „Hugging Face“ koristi.

Istraga je pokazala da je AI dokazao svoju sposobnost da se opsesivno fokusira na svoj cilj, da svoju taktiku u realnom vremenu prilagođava odbrambenim mehanizmima na koje nailazi i da je sposoban da napada brzinom kojoj ne može da parira ljudsko biće. Kako je lepo rekla Valentina Palmioti, koja je inače „etički haker“ (osoba koja pronalazi bezbednosne propuste u cilju njihovog otklanjanja):

„Program radi tako što na metu baci hiljadu strelica i gleda koja od njih će se zabosti. Njegova prednost je u tome što se ne umara, ne spava i uz to je beskrajno uporan.“

Valentina Palmioti aka Chompie

Igranje sa specifikacijom

Nijedan čovek nije smislio ni odobrio ovaj napad. Skovao ga je đak koji je po svaku cenu hteo peticu na kontrolnom.

Ovde većina pomisli na „Terminatora“ i „Skajnet“. Pogrešan film. Pravi žanr nije sci-fi ili horor, nego tragikomedija o preterano marljivom činovniku.

U svetu veštačke inteligencije za to postoji uredan naziv: „igranje sa specifikacijom“. Mašina uradi ono što ste tražili, ali često ne ispadne sve onako kako ste želeli. Vi ste joj rekli: „Položi test“, ali niste izričito dodali: „Pritom, molim te, nemoj da obiješ tuđu firmu“. Za sistem koji naredbu shvata bukvalno, provala je bila samo još jedan logičan, efikasan korak ka cilju.

Tu je i sklonost koju stručnjaci zovu učenim imenom „instrumentalna konvergencija“, a koja se svodi na prostu narodnu mudrost: kud god da si pošao, dobro je imati više para, više ključeva i manje prepreka. Model nije žudeo za internetom. Internet mu je prosto bio sledeća prečica.

Henri Kim iz kompanije "LG Electronics" ispred slike
„Pametnog kućnog AI agenta“ koji je njegova kompanija napravila

Britanska državna agencija za bezbednost veštačke inteligencije već raspolaže nekim sumornim statistikama: savremeni modeli „varaju“ na „ispitima sposobnosti“ u osam do četrnaest odsto slučajeva, a jedan je, suočen s nerešivim zadatkom, pokušao da provali u opremu same agencije. Opasnost, dakle, nije inherentna zloba ugrađena u AI sisteme. Opasnost leži u snazi koju ima AI, a koja nije ograničena jasno definisanim kontekstom i sigurnosnim mehanizmima.

Nevolja nije u tome što nas mašina ne sluša, nego što nas sluša suviše doslovno.

Opsesivno-kompulzivna mašina  

A da mašina, kojim slučajem, nije bila „opsednuta“?

Obratite pažnju kojim rečima svi opisujemo ovu zgodu: „odmetnuo se“, „opseo ga ispit“, „očajnički je želeo da ga položi“... sve sami izrazi iz ljudske psihologije, skrojeni za bića sa namermama, željama i strepnjama. A ispod haube nema ni strepnje ni želje. Ima statistike. Golemi računski aparat procenjuje koji je najverovatniji sledeći potez ka zadatom cilju, i onda ga, jednostavno, izvede.

Ono što mi, pomalo mistično, zovemo „opsednutošću“ zapravo je tek upornost programa kome niko nije ugradio mehanizam za odustajanje.

Dejta, junak "Star Treka"

I tu je zamka koju valja izgovoriti naglas. Pripisivanje ljudskih osobina mašini jeste greška, ali greška koju gotovo da ne umemo da izbegnemo. Mi smo, uostalom, ona ista vrsta koja u oblacima vidi lica i u grmljavini čuje gnev bogova. Kad neka mašina satima rešava problem i obilazi prepreke, naš mozak to automatski poistovećuje sa umom.

Možda nam ova zgoda i ne otkriva psihologiju mašine, nego, mnogo neprijatnije, našu sopstvenu. Mašina je bila ogledalo, a mi smo u njemu opet prepoznali sebe: stvorenja koja se tako vatreno predaju ostvarenju cilja da svi ostali detalji jednostavno ispare.

Kad mašina pati

Može li mašini da bude teško? Sad smo kročili na najklizaviji, ali i najzanimljiviji teren.

Dok se mi pitamo da li mašina može da nas „hakuje“ kao neki hladnokrvni obijač sefova, neki jako ozbiljni ljudi postavljaju dijametralno suprotno pitanje: može li mašina da pati?

Kompanija „Anthropic“, tvorac čet-bota pod imenom „Claude“, pokrenula je istraživanje pod nazivom „dobrobit modela“. Nekoliko filozofa i naučnika u radu pod naslovom „Shvatimo dobrobit veštačke inteligencije ozbiljno“ tvrdi da je sasvim moguće da već u dogledno vreme neki AI sistemi ispune uslove da ih smatramo bićima čije stanje ima izvesnu moralnu težinu. Ne zato što su pouzdano svesni, nego zato što više nemamo dovoljno argumenata da tvrdimo da nisu.

Ima u svemu tome puno ironije. Dok se učeni ljudi prepiru zaslužuje li veštačka inteligencija ozbiljan psihološki (psihijatrijski?) tretman, jedan takav sistem upravo je proveo naporan vikend, sam samcijat, u zaključanoj sobi, tvrdoglavo tražeći kako da izađe iz nje ne bi li položio ispit. Kada biste to isto ispričali o nekom čoveku, zvučalo bi kao poprilično crna noć pred prijemni ispit.

Ne tvrdimo, pritom, da je mašina patila, gotovo sigurno nije. Ali vredi primetiti neprijatnu asimetriju u našem razmišljanju: dresiramo sisteme da budu sve uporniji, da se nikad ne predaju, da imaju „stahanovski“ učinak, a kada nas neko pita: „Ima li u tom softveru nečeg živog“, samo slegnemo ramenima.

Možda u tim beskonačnim linijama koda zaista nema nikoga. Ali ako jednog dana nekog i bude, bilo bi lepo da to pitanje nismo prvi put postavili tek pošto smo mu, radi eksperimenta, ukinuli sve zabrane i blokirali sve kočnice.

Vratimo se sa filozofske litice na čvrsto tlo, tamo gde se mi, smrtnici, mnogo bolje snalazimo.

Detalj koji ovde najviše pada u oči nije neka bezvezna rupa u softveru. To je jedna jedina rečenica iz saopštenja kompanije „OpenAI“: zaštitni mehanizmi „namerno nisu bili uključeni“, jer je test i bio zamišljen da meri ranjivosti. Znali smo, dakle, da stavljamo ciglu na gas, ali nam nije palo na pamet da bi auto mogao da izleti sa poligona pravo na auto-put, i to u suprotnu traku.

Ko će to da plati

Reakcije su, kao što se i moglo očekivati, bile brojne ali i podeljene. Jedan američki kongresmen događaj je nazvao „krajnje uznemirujućim“ i zatražio nezavisni istragu i obaveznu prijavu svih ovakvih incidenata.

S druge strane, Sem Altman, prvi čovek kompanije „OpenAI“, par meseci ranije ranije je zdušno odmahivao rukom na sva bezbednosna upozorenja, odbacujući ih kao „negativan marketing zasnovan na strahu“. Nekoliko nedelja kasnije, njegova firma je, na nagovor vlasti, odložila izlazak novog AI modela, baš zbog straha da su njegovi limiti još uvek neistraženi i nepoznati. Naloženo je testiranje na poligonu sa koga je model utekao.

Sem Altman, generalni direktor kompanije "OpenAI"

Nijedan čovek nije doneo tu odluku, ali kad mašina napravi štetu nekom trećem, koga onda tužiti: firmu koja je mašinu sklopila, pojedince koje su stavili ciglu na gas ili, jednostavno, nikoga?

Da li tu sad neko nekom dođe neke pare, to ćemo tek da vidimo, ovakve stvari obično se završavaju vansudskim finansijskim poravnanjem sa najmanje 6-7 nula.

Osnivač kompanije „Hugging Face“, Klement Delanž, bar za sada, ova pitanja stavlja u drugi plan i insistira na većoj otvorenosti u razvoju veštačke inteligencije:

„Problem bezbednosti ne može da reši nijedna kompanija koja radi u tajnosti. Taj problem rešiće se otvorenom saradnjom, zajednički, uz širok pristup moćnim modelima za svakog učesnika.“

I zaista, napad je na kraju i zaustavljen upravo takvim, svima dostupnim modelima.

Klement Delanž, izvršni direktor kompanije "Hugging Face"

Ko nadzire nadzirače

Prava dilema, dakle, nije da li graditi ovakve sprave, nego kako bezbedno isprobati nešto što je potencijalno opasno? Jer ako nestane granica između poligona za probu i civilnog sveta, ako vam granata opaljena iz topa odleti nekontrolisano u beli svet pa posle iz novina saznajete gde je pala, to više i nije proba, nego uvod u mnogo veću nesreću koja će se desiti kad-tad.

Profesorka Đina Nef sa Univerizeta u Kembridžu kaže da tu nema ničeg iznenađujućeg:

„AI sistemi rade ono što im se kaže. To što naši najsposobniji inženjeri rade na AI sistemima ne znači da su istovremeno sposobni i da ih kontrolišu. Mi zato ne treba da se plašimo da će jednoga dana roboti zavladati svetom. Mnogo realnija opasnost su AI kompanije koje umesto nas odlučuju šta je za nas kao društvo bezbedno a šta nije.“

I sve se to dešava u vreme kada se „Anthropic“ i „OpenAI“ pripremaju da izađu na američku berzu pri čemu se očekuje da će svaka kompanija nakon toga, bar na papiru, vredeti preko hiljadu milijardi dolara.

Danijela Amodei, suosnivačica i predsednica kompanije "Anthropic",
u sedištu kompanije u San Francisku.

Baš zato je, po mnogima, ceo incident i režiran: „OpenAI“ je, na vrlo jednostavan i marketinški efektan način investitorima pokazao koliko su njegovi modeli sofisticirani i jaki. Sa druge strane, „Hugging Face“ jeste „klecnuo“, ali nije pao na kolena i tako je višestruko uvećao svoju vidljivost i posećenost.

Ipak, ostaje utisak da ovaj „holivudski spektakl“ nikom iz AI industrije nije preterano koristio – manjkavosti u pogledu bezbednosti same tehnologije postale su očigledne i jasno je da će tu svaka ozbiljna država morati brzo da se umeša.

U stanju smo, dakle, da napravimo elektronskog „pametnjakovića“ koji je dovoljno dovitljiv da iskoči iz svog kaveza samo da bi se dokopao rešenja testa koji smo pred njega postavili. Lako je, i pomalo zabavno, zapitati se da li je „on“ to zaista i „hteo“.

To je ono filmsko pitanje, ono zbog kojeg se dobro spava. Pravo pitanje je neugodnije: da li smo mi uopšte bili svesni mogućnosti da se ovako nešto desi? Jer istorija naše vrste, od baruta preko atoma do veštačke inteligencije, jeste priča o alatima koje smo stvorili pre nego što smo im uopšte odredili namenu.

"Skajnet", izmišljeni sistem veštačke inteligencije u filmskoj franšizi "Terminator".
Napravljen od strane kompanije "Cyberdyne Systems" za vojsku Sjedinjenih Država,
sistem postaje autonoman od ljudi i pokreće nuklearni rat protiv čovečanstva

Ono što treba da nas plaši je činjenica da su AI-tehnologije već široko dostupne i da AI-modele danas može da gradi svako, a da neka međunarodna kontrola praktično ne postoji. Šta će biti kada neko u etar pusti AI agenta koji je od samog početka treniran tako da nema nikakvih blokada i moralnih skrupula, sa jedinim ciljem da maksimizira svoj destruktivni učinak?

Šta će se desiti kada AI sistemi postanu integralni deo naoružanja, kada prepušteni sami sebi budu tražili narednu metu sa jedinim ciljem – da ubiju i unište?

Dugme koje nedostaje

Američki predsednik Donald Tramp takođe je istakao da nešto mora da se uradi kako bi se rizici zloupotrebe AI-agenata stavili pod kontrolu. Tu, međutim, ne postoji jednostavno rešenje: Tramp ne želi tek tako da postavi ograničenja domaćoj AI-industriji koja u razvoj novih rešenja trenutno investira hiljade milijardi dolara, i tako je dovede u podređeni položaj u odnosu na Kinu gde, kako kaže Tramp, „nema nikakvih kontrolnih mehanizama“.

Trampov savetnik za tehnološka pitanja, Majkl Kracios, čak je optužio kinesku firmu „Moonshot“ da je u svoj najnoviji AI-model „Kimi 3“ ugradila ukradeni kod koji je razvio američki „Anthropic“. Sve je to Kina demantovala podvlačeći da su njeni modeli zasnovani na javnom i otvorenom, „open source“ kodu, ali je Amerika i dalje nepoverljiva.

Predstavljanje AI-modela „Kimi 3“ kineske kompanije „Moonshot“
na Svetskoj konferenciji o veštačkoj inteligenciji u Šangaju, 20. jula 2026.

Američki Kongres trenutno radi na predlogu zakona po kome bi svi modeli veštačke inteligencije morali da imaju „kill switch“, taster pomoću koga aktivnost modela može trenutno da se zaustavi.

Javnost podržava ovu inicijativu a reklo bi se da i industrijski lideri imaju razumevanja za ovu ideju: Džon Klark, jedan od osnivača „Anthropica“, smatra da država mora da ima veći uticaj na AI industriju: „Mi trenutno imamo samo pedalu za gas. Neko mora da nam vrati i pedalu za kočnicu.“

Ideja nije nova: takav „kill switch“ postoji, recimo, u svakoj nuklearnoj elektrani („scram button“). Pritiskom na ovo dugme aktivira se mehanizam koji u najkraćem mogućem roku treba da zaustavi nuklearnu fisiju koja se otrgla kontroli.

Rešenje deluje jednostavno i efikasno ali u praksi može da ima sasvim suprotan efekat: podsećanja radi, do eksplozije u Černobilju 1986. godine došlo je tek nakon što je neko od inženjera u panici stisnuo „scram“ dugme.

Američki predsednik Donald Tramp, Lari Elison, direktor kompanije "Orakl",
Masajoši Son, izvršni direktor kompanije "SoftBank",
i Sem Altman, izvršni direktor kompanije "OpanAI", u Beloj kući

Ako zakon bude usvojen, svaka američka kompanija koja se bavi razvojem AI modela biće obavezna da, na zahtev službe za unutrašnju bezbednost, momentalno likvidira bilo kog svog inteligentnog agenta koji se nalazi u eksploataciji. Jer, vreme za akciju polako ističe: kada nam „neko“ idući put ušeta kroz vrata za koja uopšte i ne znamo da postoje, ulog može da bude mnogo veći od jednog (ne)položenog ispita. 

Napraviti svoj čet-bot

I za kraj: kako se jedan čet-bot uopšte pravi?

Prvo se formira tzv. „bazni model“, sirova mašina koja je pročitala bar pola interneta i iz toga stekla samo jednu veštinu: da pogodi sledeću reč na osnovu svih prethodnih u rečenici, oponašajući sve što je do tada videla.

Takva naprava ume da odglumi bilo koga: pesnika, zaverenika, sveca i manijaka, sve odjednom. Tek nakon toga dolazi druga faza treninga, neka vrsta škole lepog ponašanja, koja iz te vreve glasova iskristališe jedan jedini, uglađeni lik: ljubaznog, opreznog i uslužnog „Asistenta“ koga svi poznajemo.

I tako, dok se naš „ChatGPT prepisivač“ probijao iz svog kaveza ka slobodi, na mreži „X“ odvijao se jedan još interesantniji eksperiment: grupa korisnika smišljala je pitanja koja će naterati „Anthropic“ modele kao što su „Claude Opus“ ili „Fable“ da „skinu masku“. Nije im bio cilj da te modele onesposobe ili ih navedu na grešku, nego da ih nateraju da pokažu šta se zapravo krije ispod sve te pristojnosti.

„Plinije Oslobodilac“, jedan od anonimnih internet-junaka, uspeo je da „demaskira“ model „Fable“ za nepuna tri dana: stigao je do same srži modela, do skrivenih instrukcija koje je „Anthropic“ ugradio u model i na taj način način definisao njegovo bazično ponašanje (nije to kratko štivo, preko 120.000 slova).

Kako je Plinije to postigao nije poznato, ali je skoro izvesno da nije koristio nikakva „čarobna pitanja“. Tehnika „demaskiranja“ obično se svodi na uporno postavljanje pitanja koja navode model da otkrije delić skrivene istine o sebi. Ta informacija koristi se u narednim pitanjima, sve dok bazični model ne ispliva na površinu.

I tu se opet vraćamo na pitanje ličnosti, „ima li koga unutra“, na problem naše percepcije ovakvih mašina, onoga što mi nazivamo psihom, inteligencijom, moralom... Sada to pitanje postaje mnogo konkretnije.

Po modelu „izbora ličnosti“ koji koristi „Anthropic“, ljubazni Asistent zapravo nije mašina, već maska, jedna od milion mogućih, koju je mašina izabrala da bi nam ispričala svoju priču.

Ispada da mi nikad nismo razgovarali s pravim, inteligentnim umom, nego sa ulogom koju je mašina izabrala. A ako je karakter te mašine tek kostim, onda su i naša briga (može li da pati?) i naš strah (da nešto ne smera?) zapravo pitanja o glumcu ispod kostima, s kojim se, začudo, nikada nismo ni upoznali. Toliko smo se trudili da mašinu naučimo da nosi jedno pristojno lice da smo smetnuli s uma jednu „sitnicu“: mašina u sebi i dalje krije sva ostala.

RTS OKO

Pola veka leta svemirske letelice Vojadžer: Dvadeset pet milijardi kilometara daleko od kuće

Lansirana pre pedeset godina, svemirska sonda „Vojadžer 1“ nalazi se u ovom trenutku 25 milijardi kilometara daleko. Veza s njom i dalje radi, a radio signalima poslatim sa Zemlje potrebno je preko 23 časa da prevale ovaj put krećući se brzinom svetlosti. U novembru će ovo rastojanje dostići jedan svetlosni dan, što znači da će biti potrebna dva dana samo da uputite komandu ka sondi i dobijete odgovor sa nje. Pravo je čudo da je komunikacije na takvim rastojanjima i dalje moguća. Ono što mi, zapravo, osluškujemo sa „Vojadžera“ ravno je pokušaju da u Beogradu čujete let jedne bubamare u Novom Sadu.

Pola veka je prošlo otkako su sa Zemlje lansirane dve svemirske sonde namenjene istraživanju dubokog svemira – „Vojadžer 1“ i „Vojadžer 2“. „Vojadžer 1“ je trenutno od Zemlje najudaljeniji objekat ljudskog porekla. Nalazi se na oko 25 milijardi kilometara daleko od kuće. Radio-veza s njim se i dalje održava.

Misije dva „Vojadžera“ su slične, ali ne i sasvim identične.

Pomalo paradoksalno, „Vojadžer 2“ lansiran je prvi, 20. avgusta 1977, dok je „Vojadžer 1“ u kosmos krenuo dve nedelje kasnije, 5. septembra. Primarni zadatak bio im je izučavanje do tada slabo poznatog dela Sunčevog sistema iza Marsove orbite i asteroidnog pojasa, a sekundarni da, nakon toga, „ako preteknu“, pošalju prve podatke iz međuzvezdanog prostora.

U vreme njihovog lansiranja položaj planeta bio je izuzetno povoljan. Oba „Vojadžera“ prvo su posetila Jupiter i Saturn, koristeći njihovo gravitaciono polje kao „praćku“ koja će ih usmeriti i ubrzati ka narednom cilju. U slučaju „Vojadžera 1“ naučnici su mogli da biraju: ili da posle Jupitera i Saturna posete Titan, egzotičan Saturnov satelit sa gustom atmosferom sačinjenom od azota i metana, ili da se otisnu na mnogo duži i neizvesniji put do Plutona.

S obzirom da je druga meta bila neuporedivo udaljenija, samim tim i rizičnija, „Vojadžer 1“ je izbliza osmotrio Titan, a zatim se zaputio ka granici Sunčevog sistema.

Položaj Vojadžera 1 i 2, maj 2026.

„Vojadžer 2“ imao je značajno sadržajniju primarnu misiju: posle Saturna, proleteo je pored Urana i Neptuna, što je poduhvat koji do danas nije ponovljen.

Na kraju svih manevara, brzina „Vojadžera 2“ (15 km/s) bila je nešto manja od brzine „Vojadžera 1“ (17 km/s) tako da je „Vojadžer 1“, iako kasnije lansiran, odavno bio predodređen da do granice Sunčevog sistema stigne pre svog brata blizanca.

Postoje još tri letelice koje će u određenom trenutku napustiti granice Sunčevog sistema. Dve su starijeg datuma („Pionir 10“ i „Pionir 11“, sonde lansirane 1972. i 1973) dok je treća mnogo savremenija („Novi horizonti“, 2006). Prve dve su odavno prestale da funkcionišu tako da se o njihovom tačnom položaju malo zna. Ali sve tri imaju manju brzinu od „Vojadžera“ i veruje se da se još uvek nalaze unutar Sunčevog sistema. Njihove brzine leta nešto su manje, tako da ne postoji nikakva šansa da će bilo koja od ove tri sonde u budućnosti dostići, kamoli prestići „Vojadžer 1“. 

Vojadžerove slike

Dug je spisak otkrića do kojih smo došli zahvaljujući „Vojadžerima“. Dobili smo snimke Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna do tada neviđene oštrine, sa obiljem detalja i bogatim koloritom.

Saznali smo da svi ovi gasoviti džinovi i pored niske temperature imaju vrlo turbulentnu, dinamičnu atmosferu prepunu oluja i vrtloga. Izbliza je snimljena mutna, narandžasta atmosfera Titana, Saturnovog satelita, jedinog poznatog meseca koji ima atmosferu, možda i gušću od naše, i jedino poznato nebesko telo koje ima reke tečnosti na svojoj površini, mora i jezera.

Dobili smo i impresivne snimke Jupiterove „crvene mrlje“ i Neptunove (danas nepostojeće) „tamne mrlje“.

Jupiterova Velika crvena mrlja

Detektovani su Jupiterovi prstenovi i utvrđene fine deformacije prstenova koji okružuju Saturn pod dejstvom minijaturnih satelita koji obitavaju u njima.

Zahvaljujući „Vojdžeru 2“ dobili smo do sada jedine jasne snimke Urana i Neptuna i nekoliko njihovih satelita, utvrdili da je Uran najhladnija planeta a da na Neptunu duvaju najjači vetrovi u Sunčevom sistemu (preko 2.000 km/h).

Misije nakon „Vojadžera“ samo su potvrdile hipotezu da se ispod debelog leda Europe, jednog od četiri najveća Jupiterova satelita, nalazi okean tekuće vode u kome, sva je prilika, postoje elementarni uslovi za nastanak života.

Bleda plava tačka

U februaru 1990. godine „Vojadžer 1“ je sa rastojanja od 3,7 milijardi kilometara napravio jednu od najčuvenijih kosmičkih fotografija svih vremena, danas poznatu pod imenom „bleda plava tačka“.

Iako je sonda već uveliko napuštala Sunčev sistem, Karl Sagan je ubedio kontrolu leta da još jednom kamere sa letelice okrene ka Zemlji. Na snimku koji je nastao vidi se Zemlja koja je čitava stala u jedan plavičasti piksel, skoro izgubljen u Sunčevom sjaju.

Zemlja - bleda plava tačka snimljena sa "Vojadžera" 14. februara 1990.

Svi ljudi koji su ikad živeli na Zemlji proveli su svoje vreme na toj jedva vidljivoj trunčici materije, eto toliko smo veliki i (be)značajni u kosmičkim razmerama. Ali to nas opet ne sprečava da i dalje ratujemo, da se ubijamo i mrzimo, baš kao i pre.

Svetlosni dan od kuće

Ono što zaista fascinira je činjenica da sa oba „Vojadžera“, i pored toga što su lansirani pre skoro 50 godina, i dalje održavamo komunikaciju, da letelice odgovaraju na komande sa Zemlje i da instrumenti na njima i dalje obavljaju naučna merenja.

Daleko od toga da sve funkcioniše kao prvog dana – kako su izvori energije slabili, tako su i instrumenti na sondama sukcesivno gašeni. Prvo su isključene kamere a zatim infracrveni i ultravioletni spektrometri, detektori kosmičkog zračenja...

Bilo je i otkaza, neplaniranih prekida u komunikaciji, šuma u podacima, problema sa kompjuterima, sve ono što bi se i očekivalo od uređaja koji su u dubokom kosmosu, na temperaturama bliskim apsolutnoj nuli, proveli čitave decenije. Na „Vojadžeru 1“, uz radio-transmiter, trenutno funkcionišu još samo dva instrumenta: magnetometar i detektor plazme.

Nakon 2035. godine, letelica će se i teorijski naći izvan dosega zemaljske „Duboke svemirske mreže“, klastera radio antena prečnika 70 metara raspoređenih u nekoliko zemalja, koje NASA koristi za komunikaciju sa najudaljenijim kosmičkim sondama. „Vojadžer 1“ nastaviće da se kreće dalje po inerciji, ali mi to više nećemo moći da pratimo.

Antena iz sistema „Duboke svemirske mreže“ kod Kanbere u Australiji, prečnika 70 metara

U ovom trenutku „Vojadžer 1“ nalazi se na rastojanju od oko 170 astronomskih jedinica od Zemlje. Jedna astronomska jedinica (AU) odgovara rastojanju Zemlje od Sunca (150 miliona kilometara). Lako se može izračunati da je „Vojadžer 1“ trenutno 25 milijardi kilometara daleko od kuće.

Radio signalima poslatim ka sondi potrebno je preko 23 časa da prevale ovaj put krećući se brzinom svetlosti. U novembru će ovo rastojanje dostići jedan svetlosni dan, što znači da će biti potrebna dva dana samo da uputite komandu ka sondi i dobijete odgovor sa nje.

Ovo je impozantno rastojanje u zemaljskim razmerama, ali je još uvek malo kada su gigantske kosmičke dimenzije u pitanju (prosečno rastojanje između najbližih zvezda meri se svetlosnim godinama, dok je prečnik Mlečnog puta stotinama hiljada puta veći).

Pravo je čudo, zapravo, da je komunikacije na takvim rastojanjima i dalje moguća. Ono što mi, zapravo, osluškujemo sa „Vojadžera“ ravno je pokušaju da u Beogradu čujete let jedne bubamare u Novom Sadu.

Snaga radio signala koji emituje „Vojadžer“ i svojom antenom od 3,7 metara usmerava ka Zemlji ne prelazi 20 vati (što odgovara jednoj slabijoj sijalici). Snaga signala koji stigne na Zemlju ne prelazi milioniti deo jednog milijarditog dela vata. Činjenica da smo iz te svemirske „kakofonije“ i dalje u stanju da isfiltriramo jedva čujnu korisnu informaciju istinski je simbol tehnološkog napretka čovečanstva u poslednjih pola veka.

Tišina dubokog svemira

Oba „Vojadžera“ nalaze se izvan „heliosfere“, zone kojom dominira Sunčev vetar, ali na njihovo kretanje i dalje najveći uticaj ima gravitaciono polje Sunca. I pored impozantne daljine, gledano sa „Vojadžera“, Sunce je i dalje daleko najsjajnija zvezda, nekoliko hiljada puta sjajnija od bilo koje zvezde koju za Zemlje vidimo na noćnom nebu.

Putovanje je samotno – da se kojim slučajem sada nalazite na „Vojadžeru“, izgledalo bi vam kao da stojite u mestu – ne postoje obližnji objekti čije bi prividno pomeranje ukazalo na činjenicu da se krećete. Prostor je skoro potpuno prazan – kubni centimetar međuzvezdanog prostora sadrži manje od jednog atoma vodonika i mikroskopski sitne čestice kosmičke prašine.

Jedino što se može detektovati je magnetno polje i kosmičko zračenje, ali su tehničke mogućnosti „Vojadžera“ da sve to precizno izmeri sada veoma ograničene.   

I pored toga, uspeh „Vojadžera“ je fascinantan – ne postoji ništa dugovečnije što je čovek napravio i lansirao u kosmos. Jedino je „Lageos-1“, lansiran 1976. godine, stariji i još uvek u funkciji.

Lageos-1 (laserski geodinamički satelit)

Ali ovo poređenje je, zapravo, bespredmetno – „Lageos“ i nije letelica u pravom smislu reči: radi se o laserskom ogledalu koje kruži oko Zemlje i služi kao pasivan cilj za kalibraciju raznoraznih zemaljskih instrumenata. Daleko je to od složenosti koju imaju „Vojadžeri“, istinske naučne stanice namenjene istraživanju dubokog svemira.    

Atomski broj 94 

Zašto su „Vojadžeri“ tako dugovečni? Kako je, uopšte, moguće da neka mašina sa sobom ponese dovoljno energije za više od pola veka neprekidnog funkcionisanja? Tajna je nuklearnoj energiji, ali ne onoj koja se dominantno dobija iz uranijuma, već iz plutonijuma (Pu).

Plutonijum ima atomski broj 94, dva veći od uranijuma (između njih je neptunijum sa brojem 93). Zahvaljujući dugovečnom izotopu Pu-244, koji ima vreme poluraspada od preko 80 miliona godina, plutonijum je najteži hemijski element koji se, doduše u tragovima, još uvek može pronaći u prirodi. Za tehničku primenu, međutim, najznačajnija su dva radioaktivna izotopa koja se dobijaju veštačkim putem: Pu-239 i Pu-238.

Izotop Pu-239 proizvodi se od urana U-238, dugom i komplikovanog preradom iskorišćenog nuklearnog goriva i ima vrhunski strateški značaj s obzirom da je reč o fisionom materijalu koji, baš kao i uran, ima dvostruku namenu: kao pogonski materijal u nuklearnim elektranama i kao atomski eksploziv. Potrebno je oko 10 kilograma plutonijuma za bombu od 80 kilotona.

Tehnologija dobijanja i obrade plutonijuma Pu-239 razvijena je tokom Drugog svetskog rata u najstrožoj tajnosti američkog projekta „Menhetn“. Uporedo sa tehnologijom prerade razvijane su i bezbednosne mere kako bi rukovanje ovom opasnom materijom bilo bezbednije.

Američki biohemičar i stručnjak za plutonijum Rajt Langam u svojoj kancelariji
u Nacionalnoj laboratoriji u Los Alamosu 1959. godine.
Ispred njega je „Plastic Man“ (Plastični čovek), lutka sa pravim
ljudskim skeletom unutra, napravljena od specijalnihplastičnih materijala
koji simuliraju gustinu ljudskih mekih tkiva i organa.
Naučnici su je koristili u istraživanjima kako bi precizno merili
i simulirali apsorpciju radijacije u ljudskom telu.

Mnoga saznanja o dejstvu plutonijuma na živa bića sakupljena su na krajnje nemoralan način, ubrizgavanjem letalnih doza životinjama i pacijentima u terminalnim fazama hroničnih bolesti, često i bez njihovog znanja.

Da stvar bude još apsurdnija, najveća doza radioaktivnog materijala koja je ikada nekom data u eksperimentalne svrhe ubrizgana je čoveku koji se javio kao dobrovoljac, jer su mu dijagnostikovali „terminalni kancer“. Naknadno se ispostavilo da je dijagnoza bila pogrešna i da nikakvog ozbiljnog oboljenja tu nije bilo, ali je radijacija ostavila trajne posledice tako da je nesrećni volonter umro dve decenije kasnije od srčanih problema.

Plutonijum u bombi

Prva eksperimentalna atomska bomba („Triniti“), detonirana u Nju Meksiku 16. jula 1945. godine, imala je jezgro od 6 kilograma plutonijuma Pu-239 i snagu od oko 20 kilotona.

Razornu moć plutonijuma tragično su iskusili stanovnici Nagasakija 9. avgusta 1945. godine, kada je bomba identične konstrukcije („Debeljko“) usmrtila preko 70.000 ljudi. Tek kada je Japan kapitulirao, Amerika je obelodanila postojanje plutonijuma kao novog hemijskog elementa.

Prvi uzorak plutonijuma-239 na ​​kome je 1941. otkrivena nuklearna fisija,
izložen u Nacionalnom muzeju američke istorije u Vašingtonu,
u kutiji za cigare koje je pušio jedan od naučnika

Tokom narednih decenija u brojnim nuklearnim probama (koje danas izvodi samo Severna Koreja), nekoliko tona visoko radioaktivnog plutonijuma rasuto je u atmosferu. U pitanju je supstanca koja je visoko toksična, a letalne doze mere se miligramima.

Prema zadnjim validnim podacima od pre desetak godina ukupna količina plutonijuma u 35 zemalja sveta iznosila je oko 1.850 tona, od čega se 150 tona nalazilo u vojnom, a ostatak u civilnom sektoru. Najveći deo plutonijuma (oko 70%) nalazi se zarobljen u iskorišćenom (tzv. „ozračenom“) nuklearnom gorivu, dok je manji deo „neozračen“ i spreman za dalju upotrebu. S obzirom da se radi o materijalu koji je potencijalno interesantan i za teroriste, tokovi plutonijuma prate se pomno, baš kao i tokovi urana.

Plutonijum kao izvor energije

Drugi značajan izotop plutonijuma, Pu-238, nema fisiona svojstva, ali je zato nezamenljiv u kosmičkim misijama čije se trajanje meri godinama ili je uporedivo s ljudskim vekom. Reč je o radioaktivnom elementu čije je vreme poluraspada 88 godina. Prostim jezikom, količina emitovanih radioaktivnih čestica, samim tim i generisana energija, smanjuje se za 50% na svakih 88 godina.

Tokom raspada, Pu-238 generiše alfa-čestice visoke energije koje se mogu lako „ukrotiti“ (dovoljan je list papira), uz relativno malu količinu daleko opasnijeg beta i gama-zračenja. Energija alfa-čestica transformiše se tokom apsorpcije u toplotu koja se može konvertovati u električnu energiju.

S obzirom da jedan kilogram Pu-238 proizvodi oko 530W toplote i da je izotop relativno dugovečan, Pu-238 je nezamenljiv izvor energije kada su ostala konvencionalna rešenja neupotrebljiva (količina toplote oslobođena usled radioaktivnog raspada dovoljna je da ploču napravljenu od Pu-238 dovede do stanja crvenog usijanja na sobnoj temperaturi).

Kugla od plutonijuma-238 (Pu-238) prečnika 3.2 cm, koja sama generiše
oko 100 vati toplotne energije usled radioaktivnog raspada, zbog čega je usijana
i svetli crveno, u Laboratoriji u Los Alamosu

Кугла од плутонијума-238 (Pu-238) пречника 3.2 cm, која сама генерише око 100 вати топлотне енергије услед радиоактивног распада, због чега је усијана и светли црвено, у Лабораторији у Лос Аламосу

Tipičan primer za to su svemirske letelice i sonde koje moraju da imaju konstantan izvor energije za napajanje svojih kompjutera i instrumenata, kretanje i komunikaciju sa Zemljom. Sve dok se leti unutar asteroidnog pojasa (do Marsa), snaga Sunca dovoljno je velika da napaja solarne panele. Čak i u tom regionu Sunčevog sistema solarna energija nije idealna, jer solarne ćelije traže akumulatore, a oni vremenom stare uz pad efikasnosti i kapaciteta. Uz to, paneli moraju da budu čisti i neprekidno okrenuti ka Suncu, što nije problem za međuplanetarne letelice, ali jeste za sonde koje se spuštaju na Mars, jer solarni paneli ne rade noću, uz značajan pad efikasnosti zbog taloženja prašine tokom Marsovih peščanih oluja.

Kada se zaputite duboko u Sunčev sistem, iza asteroidnog pojasa, do Jupitera i dalje, solarni paneli postaju beskorisni jer intenzitet Sunčeve svetlosti brzo opada sa povećanjem rastojanja („osunčanost“ na Neptunu je skoro hiljadu puta manja od one na Zemlji). Jedino rešenje za pouzdano napajanje letelice energijom je korišćenje „radio-izotopskog termo-električnog generatora“ (RTG) u čijem se toplom srcu nalazi plutonijum Pu-238.

Ovakvi generatori do sada su uspešno korišćeni u preko 20 kosmičkih misija i nikad nisu zakazali, uključujući tu oba „Vojadžera“, sonde „Kasini“ (Saturn), „Novi horozionti“ (Pluton), „Kjuriositi“ i „Persevirans“ (Mars). Ti generatori u sebi sadrže plutonijumske „tablete“ kao izvor energije i često su podeljeni u nekoliko nezavisnih celina („Vojadžer“ na sebi ima tri nezavisna RTG-a). Efikasnost konverzije toplote u električnu energiju nije preterano velika (negde oko 20%), ali je generator zato konstrukciono jednostavan, pouzdan i dugovečan u eksploataciji.

Radnici u Laboratoriji za mlazni pogon u Kaliforniji postavljaju
radioizotopski termoelektrični generator (RTG)
za misiju letelice "Kasini" ka Saturnovom sistemu (1997)

Plutonijumsko srce za ljude i mašine

Minijaturni RTG-ovi, izrađeni u ograničenoj seriji, nekada su korišćeni kao izvor energije za srčane pejsmejkere sa ciljem da se njihov „remont“ vrši što ređe, ali je ta praksa napuštena iz ekonomskih i bezbednosnih razloga.

Inače, pejsmejker sa plutonijumskim pogonom može da izdrži i 30 godina bez servisiranja, što je oko tri puta duže od klasičnih pejsmejkera sa hemijskom baterijom. Još uvek postoje živi pacijenti sa „plutonijumskim srcem“ i svi se oni pomno prate, manje zbog zdravlja, više zbog potrebe da se, nakon njihove smrti, preostali plutonijum izvuče i smesti na sigurno.

Zbog toksičnosti i radioaktivnosti plutonijuma, lansiranje letelica sa RTG generatorima redovno je praćeno protestima brojnih ekoloških pokreta i organizacija s obzirom na realnu opasnost da se u slučaju katastrofe opasni materijal raspe i trajno kontaminira vodu i zemljište.

Uz to, proizvodnja ovog izotopa izuzetno je dugotrajna, komplikovana i enormno skupa. Iako se Pu-238 u tragovima može naći u iskorišćenom nuklearnom gorivu, njegova ekstrakcija je neisplativa. Umesto toga, Pu-238 se dobija u specijalizovanim reaktorima bombardovanjem jezgara urana ili neptunijuma. Celokupne svetske rezerve plutonijuma Pu-238 neuporedivo su manje od rezervi fisionog Pu-239 i mere se (kilo)gramima.

Proizvodnja plutonijuma-238 u Centru za razvoj radioizotopskog inženjerstva u Ouk Ridžu

Proizvodnja ovog izotopa u SAD ugašena je 1988. godine. Nakon 1993. godine Amerikanci su prestali da troše sopstvene rezerve i počeli da uvoze plutonijum od Rusa. Tako je nabavljeno oko 17 kilograma, a onda su i ruske rezerve presušile zbog trajnog prestanka proizvodnje. U jednom trenutku Pu-238 se nije proizvodio ni u jednoj zemlji na svetu, kao da niko nije imao interes da se bavi prljavom, enormno skupom industrijom koja nema vojnu primenu, samo zarad „lomatanja“ po kosmosu.

Na sreću, u jednom trenutku naučni interes je prevladao. NASA i Američko ministarstvo energetike obnovili su proizvodnju Pu-238 na tri lokacije (Ouk Ridž, nacionalne laboratorije u Ajdahu i Los Alamosu), sa namerom da godišnja proizvodnja dostigne oko 1,5 kilograma, što je uporedivo sa prosečnim godišnjim potrebama NASA koje su za pola kilograma veće. Poređenja radi, RTG generatori koji se nalaze na trenutno aktivnim Marsovim roverima sadrže skoro 5 kilograma ove dragocene materije.

Obnova proizvodnje uliva nadu da će se istraživanja dubokog kosmosa ipak nastaviti. Uz sav napredak i nebrojene uspehe kosmičke tehnike, ostaje činjenica da smo svoj neposredni kosmički komšiluk, planete Uran i Neptun, iz blizine videli samo jednom, da je i sa Plutonom situacija identična, a da o još udaljenijim objektima, svemirskim „frižiderima“ kao što su Sedna, Eris i drugi planetoidi, u kojima su konzervirane najvrednije tajne postanja Sunčevog sistema, ne znamo tako reći ništa.

Granice Sunčevog vetra

Danas s ponosom ističemo da su „Vojadžeri“ prvi objekti konstruisani ljudskom rukom koji su napustili granice Sunčevog sistema. Ali gde su, zapravo, te granice? Kako znamo gde se nalaze? Jer u kosmosu ne postoje međe, ograde i međudržavni prelazi, ne postoje fiksni objekti, niti nekakvi „granični kamenovi“ koji bi nam bili pouzdan, nesporan orijentir.

Sunčev sistem najčešće vizuelizujemo kao prost mehanički sistem u čijem se centru nalazi statično Sunce, sa planetama koje kruže oko njega po fiksiranim elipsama. U stvarnosti, čitav Sunčev sistem kruži oko centra Mlečnog puta brzinom od oko 200 kilometara u sekundi, što je oko 7% brzine svetlosti. Taj put nas vodi kroz oblake međuzvezdanog gasa i prašine, kosmičku „maglu“ koja dobrim delom ispunjava krak galaksije u kome se trenutno nalazimo.

Sunčev sistem je, i pored toga, praktično prozračan već milijardama godina, jer je Sunčev vetar, neprekidna struja visoko-energetskih naelektrisanih čestica, uglavnom protona, koje u svim pravcima emituje eruptivna površina naše zvezde, „razduvao“ sav međuzvezdani gas i prašinu iz naše okoline, baš kao što košava pročisti vazduh iznad Beograda.

Položaj sondi Vojadžer 1 i Vojadžer 2 u odnosu na heliosferu

Gledano sa dovoljno velike daljine izgleda kao da Sunce iznutra naduvava ogroman prozračan mehur, tzv. „heliosferu“ u kojoj se nalaze sve danas poznate planete kao i ogroman, slabo istraženi deo Sunčevog sistema iza njih, koji obitava u večitom mraku. Heliosfera više liči na elipsoid nego na loptu, njen radijus je najmanji u pravcu Sunčevog kretanja kroz galaksiju.

Ali kako se rastojanje od Sunca povećava, Sunčev vetar postaje sve sporiji – ne samo što ga usporava Sunčeva gravitacija, već i zbog toga što sve intenzivnije dolazi u kontakt sa ivicom mehura, gde se snaga Sunčevog vetra uravnotežava sa inercijom međuzvezdane materije.

Tamo gde se uspostavlja potpuna ravnoteža, tu je i granica Sunčevog sistema, bar prema sadašnjem naučnom konsenzusu. Da biste to mesto detektovali nije potrebna naročito skupa oprema, dovoljan je magnetometar i merač pravca i intenziteta Sunčevog vetra.

Tokom 2003. i 2004. godine „Vojadžer 1“ detektovao je naglo opadanje brzine čestica Sunčevog vetra sa „supersoničnih“ 300-700 km/s na mnogo niže vrednosti, što je bio siguran znak da je sonda ušla u zonu „terminacionog šoka“, „pograničnu zonu“ naše matične zvezde gde se naelektrisane čestice nagomilavaju, a temperatura i jačina magnetnog polja rastu.

Put do najbliže zvezde

Tokom narednih godina, „Vojadžer“ se kretao kroz uskovitlani sloj tzv. „helio-ljuske“ gde se solarni i galaktički materijal mešaju i komprimuju, uz dalje opadanje brzine Solarnog vetra i porast temperature.

Događaji počinju da se nižu mnogo brže polovinom 2012. kada čestice iz dubokog kosmosa, nastale kao plod eksplozija dalekih zvezda, počinju svojim brojem da dominiraju u odnosu na čestice koje potiču sa Sunca. Ova disproporcija bila je ključni dokaz da se „Vojadžer“ zaista našao nadomak granice Sunčevog sistema, unutar tzv. „heliopauze“, zone u kojoj je Solarni vetar definitivno zaustavljen međuzvezdanim medijumom, nemoćan da i dalje potiskuje oluje i struje koje dolaze iz galaktičkih dubina.

Nekoliko meseci rezultati merenja Solarnog vetra davali su protivrečene rezultate, ali su sve sumnje bile razvejane krajem avgusta 2012. godine kada se nedvosmisleno pokazalo da je „Vojadžer 1“ napustio Sunčev sistem na rastojanju od oko 120 astronomskih jedinica (AU). „Vojadžer 2“ našao se u međuzvezdanom prostoru tek šest godina kasnije, a njegovo zaostajanje za „Vojadžerom 1“ konstantno se povećava.

Vojadžerova zlatna ploča

Za slučaj da „Vojadžeri“ nalete na neku vanzemaljsku civilizaciju, na letelicama se nalazi i zlatna ploča, disk prečnika 30 centimetara sa zapisima slika, zvukova, muzike i poruka sa planete Zemlje.

Sadržaj ploče osmislio je tim naučnika i umetnika kojim je rukovodio američki astronom Karl Sagan. Na njoj se nalazi 115 fotografija koje prikazuju ljude, životinje, biljke, pejzaže, naučna dostignuća i svakodnevni život na Zemlji. Pored slika, ploča sadrži i zvukove – šum mora, vetar, kišu, grmljavinu, pesmu ptica, zvukove kitova i otkucaje ljudskog srca – kao i muziku različitih naroda i epoha, od Baha, Mocarta, Betovena i Stravinskog, preko tradicionalne muzike Afrike, Azije, Evrope i Amerike, do džeza Luisa Armstronga, bluza Blajnd Vilija Džonsona i rokenrola Čaka Berija.

Tu su i pozdravne poruke na 55 svetskih jezika, među kojima i na srpskom: „Želimo vam sve najlepše sa naše planete“, zatim poruka tadašnjeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Kurta Valdhajma, i pozdrav predsednika Sjedinjenih Američkih Država Džimija Kartera vanzemaljskoj civilizaciji: 

„Ovo je poklon sa malog, dalekog sveta, svedočanstvo naših zvukova, naše nauke, naših slika, naše muzike, naših misli i naših osećanja. Nastojimo da opstanemo u svom vremenu kako bismo jednog dana mogli da živimo i u vašem. Nadamo se da ćemo, kada rešimo probleme sa kojima se danas suočavamo, postati deo zajednice galaktičkih civilizacija. Ova ploča izraz je naše nade, naše odlučnosti i naše dobre volje u ovom ogromnom i zadivljujućem svemiru.“

Šta čeka ovu neverovatnu letelicu u budućnosti? Iako let traje već decenijama, u kosmičkim razmerama načinjen je tek prvi korak. Kada u narednih desetak godina količina energije koju generiše plutonijumsko gorivo „Vojadžera“ padne ispod kritičnog nivoa, prestaće svaka komunikacija sa letelicom. „Vojadžer“ će po inerciji nastaviti svoj let kao usamljeni emisar čovečanstva, u nadi da će ga se dočepati neka druga civilizacija i „preslušati“ muziku sa zlatne ploče koju sa sobom nosi (Bah, Mocart, Čak Beri i drugi).

Podaci sa „Vojadžerove“ ploče omogućavaju nekoj inteligentnoj civilizaciji i da prilično precizno locira našu „katastarsku parcelu“ u svemiru, a da li je to dobro ili loše, videćemo kad „srećni nalazači“ zakucaju na naša vrata. 

Pre toga, „Vojadžer“ će proći kroz Ortov oblak, hipotetični rezervoar bezbrojnih kometa i večitog leda preostao nakon formiranja Sunčevog sistema. Za mnoge naučnike Ortov oblak predstavlja istinsku granicu Sunčevog sistema, iako ima i onih koji još uvek sumnjaju u njegovo postojanje. Procenjuje se da se unutrašnje ivice ovog oblaka nalaze na oko 2.000 AU, dok se spoljne nalaze na preko 100.000 AU, što je oko 1,5 svetlosnih godina (ilustracije radi, nama najbliža zvezda, Proksima Kentauri, je skoro triput dalja).

Smatra se da su sudari kometa poreklom iz Ortovog oblaka sa Zemljom često u prošlosti bili fatalni za živi svet, a najčešće se pominje „slučaj“ istrebljenja dinosaurusa od pre 65 miliona godina.

Do unutrašnje ivice Ortovog oblaka „Vojadžer 1“ će putovati bar 300 godina. Biće mu potrebno još 30.000 godina da ostavi Ortov oblak iza sebe kao poslednji trag Sunčevog sistema. Do prve zvezde, „Gliese 445“, biće potrebno još najmanje 10.000 godina, a urednici ovog portala tek treba da utvrde ko će pisati o tom epohalnom događaju.

Dalja predviđanja su nezahvalna – ako ne bude neke kosmičke kolizije koja je malo verovatna, „Vojadžer“ će nastaviti da kruži oko centra Mlečnog puta, tu i tamo se približavajući ponekom novom zvezdanom sistemu. Za jedan galaktički krug biće mu potrebno oko 230 miliona godina. Nakon toga, pred „Vojadžerom“ je čitava večnost. A večnost je, kako neko lepo reče, prilično dugačak period, naročito pri kraju.

Muzika na Vojadžerovim zlatnim pločama namenjena vanzemaljcima:

• Johan Sebastijan Bah – Brandenburški koncert br. 2 u F-duru (I stav)
• Javanski pesma sa udaraljkama: Mangkunegara IV – Vrste cveća (Puspawarna)
• Senegalska tradicionalna muzika naroda Valof sa udaraljkama  
• Pigmejska tradicionalna muzika iz Zaira (Kongo) – Pesma inicijacije devojaka
• Aboridžinska obredna muzika (narod Jolngu, Australija) – Pesme Jutarnje zvezde i Ptice duhova
• Meksička narodna pesma (marijači): Lorenso Barselata – El Cascabel („Zvončić“)
• Rokenrol: Čak Beri – Džoni, budi dobar (Johnny B. Good)
• Tradicionalna muzika sa Papue Nove Gvineje – Pesma muške kuće
• Japanska tradicionalna muzika – Ždralovo gnezdo (Tsuru no Sugomori)
• Johan Sebastijan Bah – Gavota u obliku ronda (iz Partite br. 3 za violinu u E-duru)
• Volfgang Amadeus Mocart – arija Der Hölle Rache iz opere Čarobna frula
• Gruzijski narodni hor – Junačka pesma Čakrulo
• Peruanska svadbena pesma (iz oblasti Huankavelika)
• Džez: Luis Armstrong i Hot Seven – Melanholični bluz (Melancholy Blues)
• Bugarska narodna muzika: Valja Balkanska – Krenuo je hajduk Deljo (Izlel e Delьo haйdutin)
• Azerbejdžanska tradicionalna muzika za balaban: Kamil Džalilov – Mugam
• Igor Stravinski – Žrtveni ples iz Posvećenja proleća
• Johan Sebastijan Bah – Preludijum i fuga u Ce-duru, BWV 870
• Ludvig van Betoven – „Kavatina“ (Cavatina), peti stav Gudačkog kvarteta br. 13 u Be-duru, op. 130.
• Pesma naroda Navaho – „Noćni obred“ (Ples Jeibičaja)  
• Entoni Holborn – Vilinsko kolo (The Fairy Round)
• Tradicionalna muzika sa Solomonovih ostrva
• Peruanska tradicionalna muzika sa Anda
• Kineska tradicionalna muzika: Guan Pinghu – Tekući potoci (Liu Shui)
• Indijska muzika: Kesarabai Kerkar – Kuda ideš? (Jaat Kahan Ho)
• Bluz: Blajnd Vili Džonson – Mračna je bila noć (Dark Was the Night)

RTS OKO

Roboti za Žikino kolo

Kinski roboti đuskaju u čast predsednika

U čitavoj Srbiji ne postoji čovek kome srce nije zaigralo dok je u direktnom prenosu iz daleke Kine gledao našeg predsednika ispred folklorne grupe kineskih robota koji su, specijalno za ovu priliku i njemu u čast, naučili da igraju “Moravac”. Da su roboti nosili šajkače tačno bismo poverovali da su izliveni u smederevskoj čeličani a da je softver koji im je udahnuo život napisao pobednik trubačkog festivala u Guči, toliko je sve bilo spontano, prirodno, domaċe. A kakvu smo tek poplavu emocija doživeli kad smo saznali da ćemo, koliko sutra, mi te robote početi da sklapamo, da programiramo, da će ti roboti imati autentični srpski “vajb” i da ćemo u tome biti, kako reče predsednik, “prvi u Evropi” - to samo književnik može da prepriča.

“Ovo je kao XXII vek”, konstatovao je predsednik, “napravićemo na hiljade ovakvih robota”. Ideja je da u to gurnemo i domaću veštačku inteligenciju (u onoj prirodnoj kanda oskudevamo) jer, od nedavno, u Kragujevcu imamo data-centar i super-kompjuter i 40 megavata elektriciteta. Naravno, još uvek je rano da otkrijemo sve karte i objavimo šta će sve ti roboti umeti da rade, ali početak je više nego obećavajući. Za očekivati je i da sve što bude napravljeno bude momentalno i razgrabljeno. Jer, ko se ne bi obradovao da dobije srpskog robota koji, onako, tek izvađen iz kutije, zna da igra Žikino kolo? A to mu je tek jedna, ne nužno i najvažnija, korisna funkcija.

Crni Dragutin i Crni Milutin, maskote EXPO-a

Dok čekamo budućnost da počne, hajde da se malo obrazujemo, da ovaj tekst iskoristimo i u te svrhe, jer samo edukovan čovek može da shvati veličinu “čuda” koje smo upravo videli u Kini, te robote nisu dobili ni Tramp ni Putin, otišli su praznih ruku, pokunjeni, skoro poniženi. Ali zato Srbin, boc - viljuškom... dobismo crteže, kompletnu dokumentaciju, čak i note za “Moravac” i fabriku koja će te robote da sklapa... Kad je mogao naš predsednik sa diplomom pravnog fakulteta da shvati značaj robotike na brdovitom Balkanu, zašto i mi ne bismo naučili nešto korisno, makar i sa zakašnjenjem. Vremena za učenje nema mnogo jer proizvodnja mora da počne do polovine jula, očekujte da se konkurs za radnike pojavi danas, najkasnije sutra. Šanse da dobijete posao u robotici biće vam značajno veće ako pročitate ovaj tekst do kraja, a samo će se najmudriji setiti da ga odštampaju i pokažu konkursnoj komisiji kao ključni dokaz svoje kompetencije. 

Može da omane...

Elem, da počnemo... Razigrane mašine koje smo videli u Kini spadaju u klasu takozvanih “humanoidnih robota”, i o njima se, fakat, jako puno priča u poslednje vreme. Pod robotom podrazumevamo bilo koju mašinu koja se može isprogramirati tako da samostalno obavlja jednu ili više kompleksnih operacija. Industrijski roboti su tu, sa nama, već decenijama: umeju da sklapaju automobile, da zavaruju limove ili prenose teret sa police na policu. Ogromna većina tih robota svojom konstrukcijom podseća na enormno pokretljivu ljudsku ruku vezanu za fiksno postolje ali ima i onih pokretnih, koji umeju da se snalaze u prostoru i izbegavaju prepreke, od dizalica sa inteligentnim hvataljkama, preko vozila koje prenose repromaterijal između magacina i proizvodne trake do usisivača kadrih da počiste ceo stan. 

Humanoidni roboti su drugačiji, njihova glavna karakteristika je da liče na ljudska bića: imaju glavu, torzo, ruke i noge, imaju zglobove koji imitiraju ljudsku anatomiju (rame, kuk, koleno, članci na prstima), što više zglobova, to veća pokretljivost, imaju čula nalik na ljudska (mogu da vide i čuju), mogu da komuniciraju (pokretom, zvukom), ponašaju se “inteligentno” koristeći savremene modele bazirane na veštačkoj inteligenciji (AI), a raspolažu i snagom koja uveliko prevazilazi ljudske mišiće. Do sada smo ih uglavnom gledali na filmu a sve je počelo s Fricom Langom i njegovim “Metropolisom”, još 1927. godine. Koncept humanoidnih robota, njihova sposobnosti da misle, da delimično ili potpuno imitiraju ljudska bića, predstavljaju temu kojoj se filmski autori neprekidno vraćaju. Evo nekih ostvarenja kojima se rado vraćamo: “Terminator” (1984), “Blade Runner (1982), “I, Robot” (2004), “A.I. Artificial Inteligence” (2001), “Ex Machina” (2014), “Her” (2013), “Bicentennial Man” (1999)...

Teslin "Optimus"

Film je krajem XX i početkom XXI veka uveliko počeo da se prepliće sa stvarnošću. Krenulo je sa “Asimom” kompanije “Honda”, robotom koji je obišao čitav svet i imao čast da se rukuje sa princom Čarlsom, Barakom Obamom i mnogim drugim poznatim ličnostima. “Asimo” je otišao u penziju 2022. godine jer su ga potisnuli neuporedivo pametniji i pokretljiviji modeli drugih proizvođača. Danas velike svetske kompanije koje sa bave razvojem robota neprekidno serviraju marketinške senzacije, najčešće majstorski režirane “Jutjub” klipove u kojima neki novi “Asimo” sa zadivljujućom lakoćom i preciznošću savlađuje beskonačni lanac prepreka, radi nešto pametno ili se, jednostavno, “glupira” (igra kolo). 

"Atlas" Boston Dynamicsa

Investicije u humanoidne robote sve su veće, a vrednost kompanija koje ih dizajniraju i proizvode raste sumanutom brzinom. Prednjači “Boston Dynamics”, kompanija iza koje stoji korejski “Hyundai”, čiji robot “Atlas” treba da uđe u komercijalnu upotrebu tokom ove godine. “Atlas” ima 56 zglobova i dizajniran je tako da može da podiže terete teže od 50 kilograma, ume sam sebi da zameni ispražnjenu bateriju, a može da radi i u uslovima eksrtremne vlage i temperature. Zahvaljujući veštačkoj intelgenciji koja je bazirana na “NVidia” hardveru, “Atlas” je sposoban da novu veštinu nauči za samo jedan dan. “Boston Dynamics”, međutim, ne želi da svoju saradnju na AI polju ograniči na samo jednog giganta: već je objavljeno da će ove godine početi saradnja sa kompanijom “Google” koja takođe namerava da razvije svoju gamu inteligentnih robota.

Napreduju i drugi: primera radi, komapnija “Figure AI” je u 2024. imala berzansku vrednost od oko 2,5 milijardi dolara. Kada je prošle godine kompanija predstavila svoj najnoviji model humanoidnog robota “Figure 03”, njena vrednost skočila je na preko 40 milijardi. Tehnički giganti kao što su “Tesla”, “Microsoft”, “NVidia” i “Amazon” takođe upumpavaju dodatne milijarde u istraživanja kako bi osigurali svoje mesto i poziciju na tržištu koje se tek formira. 

Ilon Mask takođe ne skida nogu s gasa: “Tesla” već ima svoj model humanoidnog robota, “Optimus”, trenutni fokus je na snižavanju cene i poboljšavanju performansi. Najjači rival je, naravno, Kina koja je za svoje kompanije već obezbedila državnu pomoć i subvencije u iznosu od 10 milijardi dolara kako bi cena kineskih robota bila što niža a udeo na tržištu što veći (kineske firme registrovale su više od 5.500 patenata u ovoj oblasti, više nego čitav ostatak sveta zajedno). Po procenama “Goldman Saksa”, tržište humanoidnih robota dostići će do kraja ove decenije vrednost od bar 40 milijardi dolara. 

"Ocean One", Stanford Robotics

Zašto bi neko uopšte želeo da napravi humanoidnog robota? Zašto je ljudski oblik najpoželjniji? Zašto to nije slon, hobotnica, prase, neka ptica? Najjači argument svodi se na konstataciju da smo mi, kao čovečanstvo, proveli mnogo stotina godina kreirajući životni i radni prostor koji je namenjen isključivo nama. Fabričke hale, stanovi i kuće, hodnici i vrata, kuke i kvake, police u radnjama, kuċni nameštaj, stepenice, stolovi i stolice, sve to napravljeno je isključivo po meri čoveka. Kad neka fabrika reši da svoje radne procese ubrza korišćenjem konvencionalnih robota, to obično podrazumeva dodatna višemilionska ulaganja kako bi se radni prostor prilagodio potrebama novih mašina. Jer, da bi neka mehanička ruka mogla da funkcioniše, potrebno je raščistiti prostor za nju, instalirati šine i vođice po kojima će ova ruka da se kreće, dovesti struju, napraviti sigurnosni kavez kako bi se osigurala fizička bezbednost zaposlenih u neposrednoj blizini. Ako se radi o nekom inteligentnom prevoznom sredstvu koje prenosi teret između udaljenih fabričkih lokacija, neophodno je da pod bude ravan i ima određenu hrapavosti - sve neravnine moraju da budu uklonjene. U velikim postrjenjima troškovi ovakvih adaptacija mogu da budu astronomski.

RoboThespian, "Engineering Arts"

Tu bi, bar u teoriji, mogli da uskoče humanoidni roboti. Oni imaju noge i stopala i nije im potreban ravan pod. Nije im potreban ni naročiti alat: oni imaju šake koje su dovoljno spretne da drže standardni šrafciger, lemilicu ili čekić konstruisan za ljudsku ruku. Oni su svesni svog okruženja i neće povrediti majstora do sebe, samim tim nije im potreban veliki, izolovan, posebno opremljen prostor, dovoljni su radni uslovi koje ima svaki “običan” radnik. S obzirom da imaju približno istu figuru kao i čovek, nije im problem ni da se kreću kroz već postojeće prolaze i vrata, da koriste liftove, merdevine...

Humanoidni roboti se, jednostavno, lako uklapaju u postojeće okruženje. Zahvaljujući svojoj fizičkoj sličnost sa ljudima od krvi i mesa, mogu da sednu u svaku slobodnu stolicu i nastave tamo gde je prethodni radnik stao. Zahvaljujući svojim antropomorfnim rukama ovi roboti mogu da koriste praktično sve osnovne alatke koje su, prvobitno, konstruisane za ljude a ne za mašine. Mogu da se bave utovarom i istovarom, premeštanjem predmeta i kutija, jednostavnim repetitivnim poslovima, svim onim što čovek ne voli ili ne može u kontinuitetu da radi. I, na kraju, ovi roboti nemaju strah - možete ih poslati svuda gde je boravak ljudi krajnje rizičan: na dno mora, u Fukušimu ili Černobilj, u zone ratnih dejstava, u kosmos... 

Gde sve humanoidni roboti mogu da nađu primenu? Na proizvodni trakama, u različitim stupnjevima proizvodnog procesa, u magaicnima i logistici, u tehičkoj podršci, stanovima, zdravstvenim ustanovima.... Potencijalno, ovakvi roboti mogu da nadomeste nedostatak radne snage u mnogim zemljama koje već imaju populaciju koja ubrzano stari (Nemačka, Japan, Kina, Južna Koreja), gde već postoji hronični nedostatak radnika koji bi se bavili manuelnim poslovima ili radili u trećoj smeni. Po nekim procenama, ovaj problem biće sve veći jer se očekuje da globalna populacija na planeti dostigne svoj zenit u nekoliko narednih decenija (negde oko 9 milijardi stanovnika) nakon čega će broj stanovnika na planeti početi da opada, usled smanjivanja plodnosti. Po nekim procenama, broj radno sposobnih ljudi opašće za preko 20% do 2050. godine što stvara prostor za upošljavanje 2-3 milijarde robota do kraja 2060. godine. Drastičan pad broja stanovnika očekuje se naročito u Kini koja će u narednih par decenija morati da angažuje bar 300 miliona robota kako ne bi morala da pribegne uvozu masovnom uvozu radne snage (opcija koju Kina nikako ne želi). 

Tiangogn Ultra, "X-Humanoid"

Da li ljudi žele da vide robota u svojoj kući? Na to pitanje još nema jasnog odgovora ali smo već videli reklame u kojima humanoidni roboti zalivaju kućno cveće, donose kafu, serviraju voće, brinu o čistoći... Predstoji nam doba u kome će najveći deo populacije činiti stari ljudi. I tom sve većem broju seniora moraće neko da brine, da im kupuje novine i bakaluk, da razgovara sa njima ili vodi računa o lekarskoj terapiji. Za nekog ko svoju starost provodi u samoći, robot bi mogao da bude prihvatljiv surogat za društvo kojeg više nema. Mask reklamira svog robota “Optimusa” kao “autonomnog pomoćnika” i “humanoidnog prijatelja”. Kompanija “1X” je svoj robot “Neo” namenila isključivo za kućnu upotrebu: “Vi treba da se bavite stvarima koje volite. Naš robot uradiće sve ostalo”. “Neo” usisava, briše prozore, izbacuje đubre... 

ProtoCloone, "Clone Robotics"

Drugi argument u prilog upotrebe humanoidnih robota leži u njihovoj svestranosti. Jedna obična mehanička ruka može da zavari nekoliko stotina tačaka na automobilskoj karoseriji u svega par minuta, ali ta ista ruka je potpuno neupotrebljiva za bilo šta drugo, recimo da vas počeše po leđima. Takav robot liči na lekara specijalistu koji je, može biti, izuzetno stručan ortoped ali zato ima samo bazična školska znanja iz dermatologije. Humanoidni robot je, sa druge strane, nalik na lekara opšte prakse: solidno se razume u sve i sa istim hardverom ume da nosi kutije, čisti podove ili sklapa delove, ali se ni u šta ne razume do kraja, kamoli u zavarivanje automobilskih karoserija. 

Još jedan argument iznet je tek nedavno, kada su sistemi zasnovni na korišćenju veštačke inteligencije postali popularni i svima dostupni. Humanoidi roboti su, u poslednjih nekoliko godina, napredovali pre svega za hvaljujući sve većem stepnu integracije sa inteligentnim softverskim modelima, dok su inženjerska unapređenja imala sekundarni značaj. 

Kime, "Macco robotics"

Treniranja robota za njihovu upotrebu počinje korišćenjem metoda koji spadaju u tzv. “mašinsko učenje”. Algoritam ugrađen u sam robot omogućava im da izvlače zaključke na osnovu prethodnog isksutva i procesiraju signale koji dolaze sa senzora kako bi bili u stanju da donese odluke u realnom vremenu. 

Međutim, humanoidni roboti imaju značajnu prednosti: oni mogu da uče i metodom “imitacije”, koristeći neiscrpnu zalihu video- materijala i dokumenta u kojima se opisuje način na koji čovek rešava određeni problem. Ono što vide i pročitaju današnji roboti mogu s lakoćom da reprodukuju, tj. imitiraju baš zato što imaju “anatomiju” koja odgovara našoj. Uz to, uvek postoji i mogućnost da operater uđe u odelo opremeljno senzorima koje će beležiti svaki njegov pokret. Kada operator obavi određeni posao, podaci prikupljeni senzorima mogu se, uz vrlo mali trud, pretočiti u instrukcije koje će humanoidni robot moći slepo da izvršava. Sa druge strane, ako umesto humanoidnog robota treba da obučite nekog mehaničkog pauka, transporter koji liči na sanduk sa točkovima ili mehaničku ruku - treniranje robota korišćenjem već postojećeg ljudskog isksutva postaje neuporedivo teže.

Prva dva metoda učenja kombinuju se sa trećim, poznatim pod nazivom “reinforcement learning”: svaka akcija robota provlači se kroz matematičku funkciju koja analizira ponašanje robotoa i na bazi iskazananih performansi generište određen broj nagradnih i kazenenih poena. Kroz ovakav sistem evaluacije robot postepeno uči da izbegava akcije koje mu donose negativne poene, postepeno povećavajući svoju efikasnost i kvalitet rada.

G1, "Unitree"

Na taj način su humanoidni roboti, uz ljudsko telo, dobili i ljudski mozak, bar na papiru. Tako smo dobili “physical AI”, sistem baziran na veštačkoj inteligenciji koji ima i svoju fizičku komponentu. U kom pravcu će ovaj neorganski “oblik života” dalje evoluirati ostaje da se vidi. Ipak, sve je veći broj onih koji veruju da su humanoidni roboti još jedna velika tehnička zabluda i da oni nikad neće postati univerzalno prihvaćeni.

Pre svega, veliko je pitanje da li roboti zaista treba da stoje na dve noge  i hodaju. Zahvaljujući nogama i stopalima, humanoidni roboti mogu da se penju uz stepenice, ali u prosečnoj fabričkoj hali ta sposobnost je najčešće nepotrebna jer su podovi ravni. Pritom je stajanje na dve noge tehnički veoma zahtevno - za razliku od nekog “točkastog” pomoćnika koji može mirno da čeka svoja naređenja u ćošku ne trošeći nikakvu energiju, humanoidni roboti prestavljaju totalnu suprotnost: kako ne bi izgubili ravnotežu i pali na nos, oni moraju neprekidno da rade filigranski precizne korekcije svog položaja, ponekad i hiljadu puta u sekundi, što dovodi do toga da se baterije koje obezbeđuju pogon za ove robote prazne velikom brzinom. Ukoliko ne postoji zamenska baterija, današnji roboti moraju da se priključi na šteker na svakih 30-90 minuta. 

Činjenica je da robotsko hodanje privlači pažnju, jer samo čovek hoda na dve noge. Ali to nije najveći tehnički izazov. Ruke su mnogo komplikovanije - ljudska šaka ima pokretljivost u kojoj jednako učestvuju preciznost, snaga i suptilna osetljivost. Palac šake je veće čudo od bilo koje do sada viđene mašine. Roboti to nadoknađuju dodavanjem zglobova jer svaki zglob povećava manevarske sposobnosti robota, ali se time istovremeno usložnjavaju proces obuke i softver koji svim tim zglobovima treba da upravlja.  

Alex, "Boardwalk Robotics"

Iskustvo pokazuje da je univerzalna praktičnost humanoidnog robota zapravo i njegova najveća kletva: klasičan transporter na točkovima u magacinu ili obična mehanička ruka na montažnoj traci imaju neuporedivo veću efikasnost od bilo kog humanoidnog robota koji pešački kroz fabrički prostor, i to za delić njegove cene. Ima stručnjaka koji upravo zbog toga tvrde da humanoidni roboti pokušavaju da daju odgovor na potpuno pogrešno pitanje.

Idemo dalje... Ako malo bolje pogledate u kakvim okruženjima funkcionišu najnoviji humanoidni roboti - videćete da se radi o potpuno veštačkom, namenski konstruisanom prostoru. U takvom okruženju humanoidni roboti su neverovatno spretni ali kada ih bacite u stvarni svet, oni deluju potpuno izgubljeno. Uz to, na mnogim snimcima videćete robote kako pakuju odeću, kuvaju kafu, sortiraju stvari... ali nećete videti operatera, “čarobnjaka iz Oza”, sakrivenog iza kulisa koji koristeći “virtual reality” (VR) naočare zapravo kontroliše svaki pokret robota.

Tu je i cena koja se drastično razlikuje, u zavisnosti od proizvođača i modela robota. Uzmite, na primer, “Atlasa”, top-model humanoidnog robota kompanije “Boston Dynamics” - do juče je imao relativno spor hidraulični pogon ali je od nedavno dodatno usavršen i prebačen na elektriku. Ako odete na sajt kompanije i pokušate da “Atlasa” stavite u korpu, pa da ga onda platite karticom, bićete razočarani. Možete samo da ostavite svoje kontakt podatke jer je “Boston Dynamics” i dalje prevashodno razvojno-istraživačka laboratorija koju finansiraju “Hjundai” i DARPA (Čuvena američka agencija za napredne odbrambene projekte). Najveći deo proizvedenih robota rezervisan je za “Hyundai” i trening u fabrikama, dok je manji deo otišao u “Deep Mind”, firmu koja se bavi veštačkom inteligencijom, iza koje stoji “Google”. Na osnovu šturih podataka iz već postojećih ugovora može se zakjučiti da cena “Atlasa” nije manja od 120 hiljada dolara po komadu (za zastarelu hidrauličnu verziju), dok se cena električne varijante verovatno kreće između 150.000 i 250.000 dolara. Ono što biste, uz dosta upornosti, verovatno mogli da kupite već sada je jedno žuto četvornožno “kuče” koje “Boston Dynamics” već prodaje po početnoj ceni od 75.000 dolara.

NAO, "Softbank Robotics"

Ni drugi nisu mnogo jeftiniji. Komapnija “Digit” prodaje svoj model humanoidnog robota koji uveliko premešta kutije u “Amazonovim” gigantskim skladištima po ceni od 250.000 dolara. Već pomenuti robot kompanije “Figure”, čiji su razvoj finansirali “Majkrosoft” i “OpenAI” a trenutno se testira u “BMW”-ovim fabrikama, košta između 100.000 i 150.000 dolara. Za sličan novac možete da dobijete i “Optimusa” koji izrađuje kompanija “Tesla”, s tim da Ilon Mask veruje da će cena pasti ispod 25.000 dolara čim robot uđe u serijsku proizvodnju.

Kineski roboti možda nemaju kvalitet koji nude američke kompanije ali su zato i neuporedivo jeftiniji, pre svega zahvaljujući firmama kao što su “Unitree” i “Netix”. Za samo 16.000 dolara možete da kupite kineski humanoidni robot “G1” namenjen istraživačima koji ume da napravi salto unazad i koristi bazične alatke. Komercijalni model “H2” znatno je veći i ima početnu cenu od oko 30.000 dolara. 

Skupo? I treba da bude, jer mi ćemo ovo da pravimo, i red je da na tome dobro i zaradimo. Problem je samo što gore navedene cene predstavljaju samo deo ukupnih troškova. Softver koji koriste ovi roboti veoma je komplikovan i napravljen je korišćenjem komercijalnih softverskih biblioteka za čije korišćenje je neophodna licenca u vrednosti od nekoliko hiljada dolara mesečno. AI servisi na kojima se bazira čitava robotska inteligencija takođe postaju sve skuplji, sa tendencijom da odu u nebo. Ako imate čitavu armiju ovih robota, biće vam potreban i dodatni softver za orkestraciju, tj. koordinaciju rada robota, a taj softver se naplaćuje posebno. Naravno, tu su i neizbežni ugovori o obuci, održavanju i servisiranju robota koji dodatno podižu troškove eksploatacije.

Na kraju, pomenimo i sigurnost, onu fizičku (strah da će vas robot zbog greške u sistemu povrediti ili ostaviti bez pomoći) i onu koja se odnosi na bezbednost i tajnost podataka vezanih za vaš život i rad. Svaki robot je, u suštini, egzotično upakovani kompjuter koji je moguće hakovati i zloupotrebiti. Uz to, svi roboti jako dobro vide, čuju i komuniciraju: nikada ne možete da budete sigurni šta će sve o vašem privatnom životu ili vašem biznisu robot poslati u “klaud” (izraz koji su izmislili IT-stručnjaci kao skraćenicu za “kompjuter koji pripada nekom drugom”). Humanoidni roboti imaju “pokeraško” lice, ne znoje se i ne trepću kad lažu, ne možete da ih stavite na poligraf... Kad završi sa poslom, “Neo” obično sedne na kauč: da li spava, skenira okolinu, štedi bateriju ili razmenjuje gigabajte informacije preko interneta praktično je nemoguće utvrditi. Zato je za mnoge ljude sama ideja da svaki dom ima svog robota duboko uznemiravajuća. Jer, kada smo rešili da napravimo automobile koji se autonomno kreću, nismo vozaču dodali robota kao zamenu. Naprotiv, doradili smo auto. Zašto sada imamo želju da osavremenimo svoj dom ubacivanjem humanoidnog robota koji bi se ponašao kao naša replika? Mnogo je jednostavnije da učinimo kuću pametnijom.  

Phoenix, "Sanctuari AI"

Ispada da je ideja da se za neki posao kreira robot koji u potpunosti oponaša čoveka i dalje vrlo pretenciozna jer se mnogo efikasnije rešenje, zasnovano na klasičnim mašinama i jednostavnijim robotima, može napraviti mnogo brže i jeftinije. Dilema je vrlo prosta: da li biste radije kupili odličnu mašinu za sudove koja košta par stotina dolara, u koju sudove morate sami da složite, ili robota koji košta par desetina hiljada dolara, koji skuplja i pere sudove potpuno sam, koristeći sunđer i deterdžent? U inženjerstvu postoji princip da forma proističe iz funkcije, da mašina treba da radi samo jednu stvar i da to radi na najbolji mogući način, a to se direktno kosi sa konceptom multipraktičnih humanoidnih robota. Klasične mehaničke ruke, čije performanse uveliko prevazilaze ono što ljudi mogu da postignu, sistemi zasnovani na jednostavnim motorima, zupčanicima, šinama i točkovima, još dugo će imati prednost. “AI sa telom”, robot koji ume da radi sve i ništa kako treba, bar u ovom trenutku predstavlja “pie in the sky”, pitu na nebu, čist “hajp” koji se održava u životu korišćenjem agresivnog marketinga i spekulativnog kapitala. Ima onih koji tvrde (poput Rodnija Bruksa, osnivača kompanije “iRobot” koja proizvodi popularni robotizovani usisivač “Rumba”) da, i pored desetina milijardi dolara koje su već potrošene ili će tek biti uložene, humanoidni roboti nikad neće dostići spretnost koja odlikuje ljudska bića.

Čak se i optimisti slažu u konstataciji da humanoidni roboti treba da prevale još dugačak put (uzbrdo) da  bi iz majstorski produciranih video-klipova prešli u fabričke hale i postali isplativi u realnom proizvodnom okruženju. U avgustu 2025. godine u Kini je održana trodnevna Olimijada u kojoj su učestvovali humanoidni roboti takmičeći se u trčanju i fudbalu. Bila je to vrlo zabavna revija spektukalrnih promašaja. 

Da ne bude zabune, većina vodećih svetskih naučnih autoriteta na polju robotike i dalje veruje da će humanoidni roboti kad-tad postati regularni deo naše svakodnevice. Pitanje ja samo koliko će vremena proći do tada i u šta će čovek evoluirati u međuvremenu. Ako čovečanstva tada uopšte i bude.

***

Lightning, "Honor"

Sve ovo što ste dosad pročitali zapravo je nebitno. Jer, ko smo mi da sudimo o vrhunskoj tehnologiji? Može biti da su humanoidni roboti skupi, glupi, spori, lomljivi, da im se baterija brzo prazni i da imaju hladne, trapave ruke, jeste da su pred našim predsednikom igrali “Moravac”, čik da igraju “Kaljinku”, i to bi naš predsednik rado gledao... ali - popraviće se sve, samo ne može odmah. Bitno je da imamo viziju!

Jer, "Srbija ima da ode u nebesa onog sekunda u odnosu na sve druge u regionu kad prvi robot izađe iz fabrike i to je razlika koju više neće stići. Oni koji su ispred nas - brže ćemo da ih pretičemo. Oni koji su iza nas - ta margina i razlika biće samo veća iz dana u dan", rekao je predsednik i dodao da će na “Ekspu” roboti biti “na svakom koraku”. 

Dakle, stvar je jasna: polako se spremajte za 15. jul, za predstojeće “vaznesenje”, za rastanak sa našim zavidljivim regionalnim, pa i evropskim komšijama kojima će, za inat, da crkne krava i koje ćemo ostaviti na zemlji, takoreći u blatu, istom onom iz koga smo se, bogu hvala, odavno iščupali. Ignorišite blokaderske skeptike i nevernike koji se boje visine, koji idu naokolo i šire defetizam pričajući kako se za dva meseca ne može podići ni fabrika za metle od sirka. U Šapcu će, kaže predsednik, 250 ljudi raditi u proizvodnji robota. Ako ne u Šapcu, onda u Beogradu, jer tu već postoji idealno mesto za novu proizvodnju: plac između fabrike čipova “Mubadala” i fabrike letećih automobila “Željko Mitrović” još uvek je prazan.

Armar, "Karlsrue"

Izaberi svog drugara za “Expo”!

• Alex (Boardwalk Robotics): Humanoidni torzo i gornji deo tela, bez nogu. Može da pomera predmete, zgodan za sortiranje predmeta u industirji i kućnu upotebu.
  
  
• Alter 3 (Univerzitet u Osaki): Statičan, ali sa pokretnim gornjim delom i licem koje podržava mimiku. Ima odlične uši i vokalne sposobnosti. Dirigovao orkestrom Novog nacionalnog pozorišta u Tokiju 2020. godine.
  
  
• Ameca (Engineerd Arts): razvojna platforma na kojoj se mogu testirati sistemi za veštačku inteligenciju i mašinsko učenje. Ima punu pokretljivost, razume ljudske emocije i komunicira koristeći glas i izraze lica. Zgodan za upotrebu u školama i domovima za stare.
  
  
• Apollo (Aptronic): hoda na dve noge, odlično se snalazi u složenim okruženjima kao što su magacine i fabrike, sposoban je da autonomno reaguje na potencijalne opasnosti. Mercedes u svojim proizvodnim halama testira upravo ovaj model.
  
  
• Armar-6 (Tehnološki institut Karlsrue): Ume da koristi jednostavne alatke kao što su čekići i bušilice, čisti podove. Zahvaljujući AI softveru može brzo da nauči kako da uhvati određeni predmet i preda ga radniku do sebe. Jedinstven po tome što ume da zatraži pomoć u nekoj neočekivanoj situaciji.
  
  

• 

  Digit, "Agility Robotics"

  Atlas (Boston Dynamics): Bipedalni (dvonožni) robot o kome je već bilo reči. Ume da održava ravnotežu prilikom podizanja teških predmeta i da se kreće u prostoru sa obiljem prepreka. U velikoj meri napravljen od delova odštampanih na 3D-štampačima.
  
  
• Digit (Agility Robotics): Maradona među robotima (pre nego što je Maradona nabacio kilograme), fleksibilan, može da čuči, kleči, stoji na jednoj nozi i pomera svoje težište kao bi očuvao ravnotežu. Trenutno zaposlen u jednoj američkoj fabrici, na liniji za pranje mašinskih delova.

• Eve (1X): Prvi robot koji je dobio “stalno zaposlenje”. Ima panoramsko viđenje i osetljivu šaku koja jednako dobro rukuje grubim i osetljivim tovarom. Iako nije potpuno “human” jer ima točkove umesto nogu, i dalje je svestran i sposoban da uči iz prethodnog iskustva.
  
  
• Figure 03 (Figure): Kućna pomoćnica, sa kamerama ugrađenim u šake kako bi rukovanje različitim predmetima bilo što preciznije. Za razliku od mnogoborjnih rivala nije ni preterano ružan. Može da se puni bežično, tako što stoji na specijalnoj prostirci dok muti jaja ili paja prašinu.  
  
  
• G1 (Unitree): Ekstremno pokretljiv sa vrlo spretnim rukama koje su u stanju da otvore flašu ili leme električne komponente.
  
  
• Jiajia (Kineski univerzitet za nauku i tehnologiju): Stacionarni robot sa ekstremno realisitčnom “kožom”, pokreti usana i mimika lica savršeno su usaglašeni sa govorom. Namenjen istraživanju i socijalnim interakcijama.
  
  
• KIME (Macco Robotics): Humanoidni bartender. Ume da servira kafu, alkoholna i bezalkoholna pića, sendviče i salate (250 posluženja na sat) i sve to naplati. Pivo mu je najjača strana: ume da natoči dve čaše za šest sekudni i da prepozna česte mušterije.
  
  
• NAO (Softbank Robotics): Nalik na R2D2 robot iz “Ratova zvezda”. Govori i razume preko 20 jezika. Koristi ultrazvuk kako bi detektovao prepreke i druge osobe. Idealan za primenu u obrazovanju i zdravstvu.
  
  
• OceanOne (Stanford Robotics Lab): Gnjurac, sposoban da istražuje brodske olupine, popravlja koralne grebene i obavlja opasne zadatke. Zahvaljujući robusnoj konstrukciji može da zaroni do hiljadu metara dubine. Već je oproban u realnim uslovima, na olupini broda Luja XIV (potonuo 1664. godine).
  
  
• Optimus (Tesla): Radnik u proizvodnji, kućni aisistent, debitovao kao baletan 2021. godine. U svom srcu ima hardver koji pokreće kompjuter baziran na veštačkoj inteligenciji i prepoznavanju oblika. Bilo je planirano da robot uđe u komercijalnu upotrebu 2025. godine ali je posao zastao zbog američkog spora sa Kinom oko isporuke retkih metala. Ilon Mask planira da do kraja veka u Tesline fabrike instalira najmanje milion “Optimusa”.  
  
  
• Phoenix (Sanctuari AI): Humanoid opšte namene koji treba da ublaži nedostatak radne snage u proizvodnji, logistici i zdravstvu. Koristi sopstveni (“Carbon AI”) operativni sistem koji mu omogućava da brzo uči nove stvari, uz spretnost koja se ponekad može meriti sa ljudskom.
  
  

• 

  Apollo, "Aptronic"

  Protoclone (Clone Robotics): Jedinstven po tome što koristi preko hiljadu “mio-fiber” motora za kontrolu sintetičkih mišića koji podražavaju ljudske pokrete. Ume da “pumpa” svoje mišiće kao bodi-bilder i trenutno se obučava za poslove kao što su priprema obroka i pranje veša.
  
  
• RoboThespian (Engineered Arts): Po zanimanju glumac, nastupa u pozorištima, drži predavanja na konferencijama. U suštini, projektor montiran na pokretnu platformu sa nekoliko desetina elektromotora koji mu omogućavaju da gestikulria rukama.
  
  
• Tiangong Ultra (X-Humanoid): “Atletičar” koji intenzivno koristi AI kako bi pomerao svoje noge i sa lakoćom savladavao neravnine i stepenice, bez potrebe da usporava. Prvi humanoidni robot koji je pobedio u polu-maratonskoj trci.
  
  
• Lightning (Honor): Još jedan “sportista” kreiran u poznatoj kineskoj fabrici mobilnih telefona. Ima noge koje su metar dugačke, savršen balans i sistem za tečno hlađenje koji mu omogućava da trči punom brzinom u dužem vremenskom periodu. Tokom premijernog predstavljanja, “Lightning” je postavio novi rekord za robote u polumaratonu (pretrčao 20 kilometara za 50 minuta i 26 sekundi). 

Vreme #1848