Zvuk tišine

Sve do pojave Grka nije bilo značajnijeg interesovanja za istoriju i fenomen protoka vremena. Kako kaže Mirča Elijade u svojoj knjizi Mit o večnom vraćanju: prošlost je predstavljala preoblikovanu budućnost. Nijedan događaj nije predstavljao nepovratnu promenu, nijedna transformacija nije bila konačna. U izvesnom smislu, moglo bi se reći da se u svetu ne zbiva ništa novo, već se u njemu ponavljaju samo dobro poznati šabloni: izlazak i zalazak sunca, mesečeve mene, periodična izlivanja reka, promene godišnjih doba, smene vladara, ciklusi plodnih i sušnih godina, rata i mira, gladi i izobilja, rađanja i umiranja. Kraj jednog doba predstavljao je istovremeno i njegov novi početak. U ovakvom konceptu vremena bog se pojavljuje kao mitološko biće, neko ko je točku vremena dao početni impuls, a jedina prava istorijska priča bila je ona o nastanku univerzuma i života iz prvobitnog haosa. Tragove ovakvog gledanja na vreme nalazimo svuda – u delima Bude, Pitagore pa i u bibliji: Naraštaj jedan

Priča o osvajanju kosmosa ovih dana dobila je jedno sasvim novo, epohalno poglavlje: ako ispravno tumačimo rezultate merenja koja je u poslednjih godinu dana obavila kosmička sonda Vojadžer 1, čovečanstvu je upravo uspelo da, makar i posredstvom mašina, stigne do samih granica Sunčevog sistema i nađe se na pragu međuzvezdanog prostora. Zahvaljujući Vojadžeru, upravo se spremamo da zađemo u deo kosmosa koji smo do sada mogli da posmatramo samo izdaleka. Vojadžer 1 trenutno je najudaljeniji objekat napravljen ljudskom rukom – nijedna kosmička letelica nije prevalila duži put. Sonda se trenutno nalazi daleko iza orbita svih planeta, na oko 14 milijardi kilometara od Sunca, pri čemu se ovo rastojanje svake godine poveća za još 500 miliona (ilustracije radi, rastojanje Zemlje od Sunca je "svega" 150 miliona kilometara). Signal poslat sa Vojadžera putuje preko 13 sati pre nego što ga uhvate zemaljske antene. Granica Sunčevog sistema nije nešto što se da opipati – prostor kroz koji