Zvuk tišine

Chandrayaan-3, trenutak poletanja Iako let na Mesec još od sedamdesetih godina prošlog veka ne izgleda kao neko naročito veliko dostignuće, činjenice govore drugačije. Pre Indije samo su tri države uspele da meko spuste svoju letelicu na Mesec: Rusija, SAD i Kina (Rusiji je to uspelo tek iz dvanaestog pokušaja). U poslednjih deset godina, pre indijske misije, bilo je osam sličnih pokušaja ali su samo tri završena po planu. Istorijski gledano, Mesec je veoma negostoljubiv: preko 50% misija završeno je fijaskom. Uspeh Indije uvećan je i činjenicom da se lender spustio u region južnog pola koji do sada nije posetila nijedna letelica. Mesto je strateški važno jer se, kako dosadašnja izučavanja pokazuju, u njegovoj okolini najverovatnije nalaze nezanemarljive količine vodenog leda koji bi mogao da ima i komercijalni značaj (vidi okvir).  Čandrajaan-3 (“Mesečev brod” na sanskritu) predstavlja drugi pokušaj Indije da dotakne Mesečevu površinu. Njegov prethodnik, Čandrajaan-2 doživeo je neuspe

Majsnerov efekat Retko koja vest je tako uzdrmala svetsku naučnu javnost kao ona od 22. jula: u preliminarnoj verziji budućeg naučnog rada, grupa južnokorejskih naučnika objavila je da je uspela da proizvede “prvi superprovodnik koji funkcioniše na sobnim temperaturama i standardnim pritiscima”. Materijal je dobio oznaku LK-99 i, u suštini, predstavlja modifikovanu verziju minerala poznatog kao olovo-apatit. Da stvar bude još zanimljivija, na osnovu objavljene hemijske recepture, reklo bi se da za pripremu novog materijala nisu potrebne nikakve retke supstance: materijal o kome se radi predstavlja relativno jednostavan polikristal napravljen od olova, kiseonika i fosfora, dodatno obogaćen atomima bakra. Uz to, za pripremu LK-99 nije potrebna nikakava specijalna laboratorijska oprema. Sasvim očekivano, vest se munjevito proširila na Twitter, Youtube i ostale velike društvene mreže. Da li se zaista nalazimo na pragu nove tehnološke revolucije? Nije ovo prvi put da neki tim naučnika smelo