Lansirana pre pedeset godina, svemirska sonda „Vojadžer 1“ nalazi se u ovom trenutku 25 milijardi kilometara daleko. Veza s njom i dalje radi, a radio signalima poslatim sa Zemlje potrebno je preko 23 časa da prevale ovaj put krećući se brzinom svetlosti. U novembru će ovo rastojanje dostići jedan svetlosni dan, što znači da će biti potrebna dva dana samo da uputite komandu ka sondi i dobijete odgovor sa nje. Pravo je čudo da je komunikacije na takvim rastojanjima i dalje moguća. Ono što mi, zapravo, osluškujemo sa „Vojadžera“ ravno je pokušaju da u Beogradu čujete let jedne bubamare u Novom Sadu.
Pola veka je prošlo otkako su sa Zemlje lansirane dve svemirske sonde namenjene istraživanju dubokog svemira – „Vojadžer 1“ i „Vojadžer 2“. „Vojadžer 1“ je trenutno od Zemlje najudaljeniji objekat ljudskog porekla. Nalazi se na oko 25 milijardi kilometara daleko od kuće. Radio-veza s njim se i dalje održava.
Misije dva „Vojadžera“ su slične, ali ne i sasvim identične.
Pomalo paradoksalno, „Vojadžer 2“ lansiran je prvi, 20. avgusta 1977, dok je „Vojadžer 1“ u kosmos krenuo dve nedelje kasnije, 5. septembra. Primarni zadatak bio im je izučavanje do tada slabo poznatog dela Sunčevog sistema iza Marsove orbite i asteroidnog pojasa, a sekundarni da, nakon toga, „ako preteknu“, pošalju prve podatke iz međuzvezdanog prostora.
U vreme njihovog lansiranja položaj planeta bio je izuzetno povoljan. Oba „Vojadžera“ prvo su posetila Jupiter i Saturn, koristeći njihovo gravitaciono polje kao „praćku“ koja će ih usmeriti i ubrzati ka narednom cilju. U slučaju „Vojadžera 1“ naučnici su mogli da biraju: ili da posle Jupitera i Saturna posete Titan, egzotičan Saturnov satelit sa gustom atmosferom sačinjenom od azota i metana, ili da se otisnu na mnogo duži i neizvesniji put do Plutona.
S obzirom da je druga meta bila neuporedivo udaljenija, samim tim i rizičnija, „Vojadžer 1“ je izbliza osmotrio Titan, a zatim se zaputio ka granici Sunčevog sistema.
 |
Položaj Vojadžera 1 i 2, maj 2026. |
„Vojadžer 2“ imao je značajno sadržajniju primarnu misiju: posle Saturna, proleteo je pored Urana i Neptuna, što je poduhvat koji do danas nije ponovljen.
Na kraju svih manevara, brzina „Vojadžera 2“ (15 km/s) bila je nešto manja od brzine „Vojadžera 1“ (17 km/s) tako da je „Vojadžer 1“, iako kasnije lansiran, odavno bio predodređen da do granice Sunčevog sistema stigne pre svog brata blizanca.
Postoje još tri letelice koje će u određenom trenutku napustiti granice Sunčevog sistema. Dve su starijeg datuma („Pionir 10“ i „Pionir 11“, sonde lansirane 1972. i 1973) dok je treća mnogo savremenija („Novi horizonti“, 2006). Prve dve su odavno prestale da funkcionišu tako da se o njihovom tačnom položaju malo zna. Ali sve tri imaju manju brzinu od „Vojadžera“ i veruje se da se još uvek nalaze unutar Sunčevog sistema. Njihove brzine leta nešto su manje, tako da ne postoji nikakva šansa da će bilo koja od ove tri sonde u budućnosti dostići, kamoli prestići „Vojadžer 1“.
Vojadžerove slike
Dug je spisak otkrića do kojih smo došli zahvaljujući „Vojadžerima“. Dobili smo snimke Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna do tada neviđene oštrine, sa obiljem detalja i bogatim koloritom.
Saznali smo da svi ovi gasoviti džinovi i pored niske temperature imaju vrlo turbulentnu, dinamičnu atmosferu prepunu oluja i vrtloga. Izbliza je snimljena mutna, narandžasta atmosfera Titana, Saturnovog satelita, jedinog poznatog meseca koji ima atmosferu, možda i gušću od naše, i jedino poznato nebesko telo koje ima reke tečnosti na svojoj površini, mora i jezera.
Dobili smo i impresivne snimke Jupiterove „crvene mrlje“ i Neptunove (danas nepostojeće) „tamne mrlje“.
 |
| Jupiterova Velika crvena mrlja |
Detektovani su Jupiterovi prstenovi i utvrđene fine deformacije prstenova koji okružuju Saturn pod dejstvom minijaturnih satelita koji obitavaju u njima.
Zahvaljujući „Vojdžeru 2“ dobili smo do sada jedine jasne snimke Urana i Neptuna i nekoliko njihovih satelita, utvrdili da je Uran najhladnija planeta a da na Neptunu duvaju najjači vetrovi u Sunčevom sistemu (preko 2.000 km/h).
Misije nakon „Vojadžera“ samo su potvrdile hipotezu da se ispod debelog leda Europe, jednog od četiri najveća Jupiterova satelita, nalazi okean tekuće vode u kome, sva je prilika, postoje elementarni uslovi za nastanak života.
Bleda plava tačka
U februaru 1990. godine „Vojadžer 1“ je sa rastojanja od 3,7 milijardi kilometara napravio jednu od najčuvenijih kosmičkih fotografija svih vremena, danas poznatu pod imenom „bleda plava tačka“.
Iako je sonda već uveliko napuštala Sunčev sistem, Karl Sagan je ubedio kontrolu leta da još jednom kamere sa letelice okrene ka Zemlji. Na snimku koji je nastao vidi se Zemlja koja je čitava stala u jedan plavičasti piksel, skoro izgubljen u Sunčevom sjaju.
 |
| Zemlja - bleda plava tačka snimljena sa "Vojadžera" 14. februara 1990. |
Svi ljudi koji su ikad živeli na Zemlji proveli su svoje vreme na toj jedva vidljivoj trunčici materije, eto toliko smo veliki i (be)značajni u kosmičkim razmerama. Ali to nas opet ne sprečava da i dalje ratujemo, da se ubijamo i mrzimo, baš kao i pre.
Svetlosni dan od kuće
Ono što zaista fascinira je činjenica da sa oba „Vojadžera“, i pored toga što su lansirani pre skoro 50 godina, i dalje održavamo komunikaciju, da letelice odgovaraju na komande sa Zemlje i da instrumenti na njima i dalje obavljaju naučna merenja.
Daleko od toga da sve funkcioniše kao prvog dana – kako su izvori energije slabili, tako su i instrumenti na sondama sukcesivno gašeni. Prvo su isključene kamere a zatim infracrveni i ultravioletni spektrometri, detektori kosmičkog zračenja...
Bilo je i otkaza, neplaniranih prekida u komunikaciji, šuma u podacima, problema sa kompjuterima, sve ono što bi se i očekivalo od uređaja koji su u dubokom kosmosu, na temperaturama bliskim apsolutnoj nuli, proveli čitave decenije. Na „Vojadžeru 1“, uz radio-transmiter, trenutno funkcionišu još samo dva instrumenta: magnetometar i detektor plazme.
Nakon 2035. godine, letelica će se i teorijski naći izvan dosega zemaljske „Duboke svemirske mreže“, klastera radio antena prečnika 70 metara raspoređenih u nekoliko zemalja, koje NASA koristi za komunikaciju sa najudaljenijim kosmičkim sondama. „Vojadžer 1“ nastaviće da se kreće dalje po inerciji, ali mi to više nećemo moći da pratimo.
 |
Antena iz sistema „Duboke svemirske mreže“ kod Kanbere u Australiji, prečnika 70 metara |
U ovom trenutku „Vojadžer 1“ nalazi se na rastojanju od oko 170 astronomskih jedinica od Zemlje. Jedna astronomska jedinica (AU) odgovara rastojanju Zemlje od Sunca (150 miliona kilometara). Lako se može izračunati da je „Vojadžer 1“ trenutno 25 milijardi kilometara daleko od kuće.
Radio signalima poslatim ka sondi potrebno je preko 23 časa da prevale ovaj put krećući se brzinom svetlosti. U novembru će ovo rastojanje dostići jedan svetlosni dan, što znači da će biti potrebna dva dana samo da uputite komandu ka sondi i dobijete odgovor sa nje.
Ovo je impozantno rastojanje u zemaljskim razmerama, ali je još uvek malo kada su gigantske kosmičke dimenzije u pitanju (prosečno rastojanje između najbližih zvezda meri se svetlosnim godinama, dok je prečnik Mlečnog puta stotinama hiljada puta veći).
Pravo je čudo, zapravo, da je komunikacije na takvim rastojanjima i dalje moguća. Ono što mi, zapravo, osluškujemo sa „Vojadžera“ ravno je pokušaju da u Beogradu čujete let jedne bubamare u Novom Sadu.
Snaga radio signala koji emituje „Vojadžer“ i svojom antenom od 3,7 metara usmerava ka Zemlji ne prelazi 20 vati (što odgovara jednoj slabijoj sijalici). Snaga signala koji stigne na Zemlju ne prelazi milioniti deo jednog milijarditog dela vata. Činjenica da smo iz te svemirske „kakofonije“ i dalje u stanju da isfiltriramo jedva čujnu korisnu informaciju istinski je simbol tehnološkog napretka čovečanstva u poslednjih pola veka.
Tišina dubokog svemira
Oba „Vojadžera“ nalaze se izvan „heliosfere“, zone kojom dominira Sunčev vetar, ali na njihovo kretanje i dalje najveći uticaj ima gravitaciono polje Sunca. I pored impozantne daljine, gledano sa „Vojadžera“, Sunce je i dalje daleko najsjajnija zvezda, nekoliko hiljada puta sjajnija od bilo koje zvezde koju za Zemlje vidimo na noćnom nebu.
Putovanje je samotno – da se kojim slučajem sada nalazite na „Vojadžeru“, izgledalo bi vam kao da stojite u mestu – ne postoje obližnji objekti čije bi prividno pomeranje ukazalo na činjenicu da se krećete. Prostor je skoro potpuno prazan – kubni centimetar međuzvezdanog prostora sadrži manje od jednog atoma vodonika i mikroskopski sitne čestice kosmičke prašine.
Jedino što se može detektovati je magnetno polje i kosmičko zračenje, ali su tehničke mogućnosti „Vojadžera“ da sve to precizno izmeri sada veoma ograničene.
I pored toga, uspeh „Vojadžera“ je fascinantan – ne postoji ništa dugovečnije što je čovek napravio i lansirao u kosmos. Jedino je „Lageos-1“, lansiran 1976. godine, stariji i još uvek u funkciji.
 |
| Lageos-1 (laserski geodinamički satelit) |
Ali ovo poređenje je, zapravo, bespredmetno – „Lageos“ i nije letelica u pravom smislu reči: radi se o laserskom ogledalu koje kruži oko Zemlje i služi kao pasivan cilj za kalibraciju raznoraznih zemaljskih instrumenata. Daleko je to od složenosti koju imaju „Vojadžeri“, istinske naučne stanice namenjene istraživanju dubokog svemira.
Atomski broj 94
Zašto su „Vojadžeri“ tako dugovečni? Kako je, uopšte, moguće da neka mašina sa sobom ponese dovoljno energije za više od pola veka neprekidnog funkcionisanja? Tajna je nuklearnoj energiji, ali ne onoj koja se dominantno dobija iz uranijuma, već iz plutonijuma (Pu).
Plutonijum ima atomski broj 94, dva veći od uranijuma (između njih je neptunijum sa brojem 93). Zahvaljujući dugovečnom izotopu Pu-244, koji ima vreme poluraspada od preko 80 miliona godina, plutonijum je najteži hemijski element koji se, doduše u tragovima, još uvek može pronaći u prirodi. Za tehničku primenu, međutim, najznačajnija su dva radioaktivna izotopa koja se dobijaju veštačkim putem: Pu-239 i Pu-238.
Izotop Pu-239 proizvodi se od urana U-238, dugom i komplikovanog preradom iskorišćenog nuklearnog goriva i ima vrhunski strateški značaj s obzirom da je reč o fisionom materijalu koji, baš kao i uran, ima dvostruku namenu: kao pogonski materijal u nuklearnim elektranama i kao atomski eksploziv. Potrebno je oko 10 kilograma plutonijuma za bombu od 80 kilotona.
Tehnologija dobijanja i obrade plutonijuma Pu-239 razvijena je tokom Drugog svetskog rata u najstrožoj tajnosti američkog projekta „Menhetn“. Uporedo sa tehnologijom prerade razvijane su i bezbednosne mere kako bi rukovanje ovom opasnom materijom bilo bezbednije.
 |
| Američki biohemičar i stručnjak za plutonijum Rajt Langam u svojoj kancelariji u Nacionalnoj laboratoriji u Los Alamosu 1959. godine. Ispred njega je „Plastic Man“ (Plastični čovek), lutka sa pravim ljudskim skeletom unutra, napravljena od specijalnihplastičnih materijala koji simuliraju gustinu ljudskih mekih tkiva i organa. Naučnici su je koristili u istraživanjima kako bi precizno merili i simulirali apsorpciju radijacije u ljudskom telu. |
Mnoga saznanja o dejstvu plutonijuma na živa bića sakupljena su na krajnje nemoralan način, ubrizgavanjem letalnih doza životinjama i pacijentima u terminalnim fazama hroničnih bolesti, često i bez njihovog znanja.
Da stvar bude još apsurdnija, najveća doza radioaktivnog materijala koja je ikada nekom data u eksperimentalne svrhe ubrizgana je čoveku koji se javio kao dobrovoljac, jer su mu dijagnostikovali „terminalni kancer“. Naknadno se ispostavilo da je dijagnoza bila pogrešna i da nikakvog ozbiljnog oboljenja tu nije bilo, ali je radijacija ostavila trajne posledice tako da je nesrećni volonter umro dve decenije kasnije od srčanih problema.
Plutonijum u bombi
Prva eksperimentalna atomska bomba („Triniti“), detonirana u Nju Meksiku 16. jula 1945. godine, imala je jezgro od 6 kilograma plutonijuma Pu-239 i snagu od oko 20 kilotona.
Razornu moć plutonijuma tragično su iskusili stanovnici Nagasakija 9. avgusta 1945. godine, kada je bomba identične konstrukcije („Debeljko“) usmrtila preko 70.000 ljudi. Tek kada je Japan kapitulirao, Amerika je obelodanila postojanje plutonijuma kao novog hemijskog elementa.
 |
| Prvi uzorak plutonijuma-239 na kome je 1941. otkrivena nuklearna fisija, izložen u Nacionalnom muzeju američke istorije u Vašingtonu, u kutiji za cigare koje je pušio jedan od naučnika |
Tokom narednih decenija u brojnim nuklearnim probama (koje danas izvodi samo Severna Koreja), nekoliko tona visoko radioaktivnog plutonijuma rasuto je u atmosferu. U pitanju je supstanca koja je visoko toksična, a letalne doze mere se miligramima.
Prema zadnjim validnim podacima od pre desetak godina ukupna količina plutonijuma u 35 zemalja sveta iznosila je oko 1.850 tona, od čega se 150 tona nalazilo u vojnom, a ostatak u civilnom sektoru. Najveći deo plutonijuma (oko 70%) nalazi se zarobljen u iskorišćenom (tzv. „ozračenom“) nuklearnom gorivu, dok je manji deo „neozračen“ i spreman za dalju upotrebu. S obzirom da se radi o materijalu koji je potencijalno interesantan i za teroriste, tokovi plutonijuma prate se pomno, baš kao i tokovi urana.
Plutonijum kao izvor energije
Drugi značajan izotop plutonijuma, Pu-238, nema fisiona svojstva, ali je zato nezamenljiv u kosmičkim misijama čije se trajanje meri godinama ili je uporedivo s ljudskim vekom. Reč je o radioaktivnom elementu čije je vreme poluraspada 88 godina. Prostim jezikom, količina emitovanih radioaktivnih čestica, samim tim i generisana energija, smanjuje se za 50% na svakih 88 godina.
Tokom raspada, Pu-238 generiše alfa-čestice visoke energije koje se mogu lako „ukrotiti“ (dovoljan je list papira), uz relativno malu količinu daleko opasnijeg beta i gama-zračenja. Energija alfa-čestica transformiše se tokom apsorpcije u toplotu koja se može konvertovati u električnu energiju.
S obzirom da jedan kilogram Pu-238 proizvodi oko 530W toplote i da je izotop relativno dugovečan, Pu-238 je nezamenljiv izvor energije kada su ostala konvencionalna rešenja neupotrebljiva (količina toplote oslobođena usled radioaktivnog raspada dovoljna je da ploču napravljenu od Pu-238 dovede do stanja crvenog usijanja na sobnoj temperaturi).
 |
| Kugla od plutonijuma-238 (Pu-238) prečnika 3.2 cm, koja sama generiše oko 100 vati toplotne energije usled radioaktivnog raspada, zbog čega je usijana i svetli crveno, u Laboratoriji u Los Alamosu |
Кугла од плутонијума-238 (Pu-238) пречника 3.2 cm, која сама генерише око 100 вати топлотне енергије услед радиоактивног распада, због чега је усијана и светли црвено, у Лабораторији у Лос Аламосу
Tipičan primer za to su svemirske letelice i sonde koje moraju da imaju konstantan izvor energije za napajanje svojih kompjutera i instrumenata, kretanje i komunikaciju sa Zemljom. Sve dok se leti unutar asteroidnog pojasa (do Marsa), snaga Sunca dovoljno je velika da napaja solarne panele. Čak i u tom regionu Sunčevog sistema solarna energija nije idealna, jer solarne ćelije traže akumulatore, a oni vremenom stare uz pad efikasnosti i kapaciteta. Uz to, paneli moraju da budu čisti i neprekidno okrenuti ka Suncu, što nije problem za međuplanetarne letelice, ali jeste za sonde koje se spuštaju na Mars, jer solarni paneli ne rade noću, uz značajan pad efikasnosti zbog taloženja prašine tokom Marsovih peščanih oluja.
Kada se zaputite duboko u Sunčev sistem, iza asteroidnog pojasa, do Jupitera i dalje, solarni paneli postaju beskorisni jer intenzitet Sunčeve svetlosti brzo opada sa povećanjem rastojanja („osunčanost“ na Neptunu je skoro hiljadu puta manja od one na Zemlji). Jedino rešenje za pouzdano napajanje letelice energijom je korišćenje „radio-izotopskog termo-električnog generatora“ (RTG) u čijem se toplom srcu nalazi plutonijum Pu-238.
Ovakvi generatori do sada su uspešno korišćeni u preko 20 kosmičkih misija i nikad nisu zakazali, uključujući tu oba „Vojadžera“, sonde „Kasini“ (Saturn), „Novi horozionti“ (Pluton), „Kjuriositi“ i „Persevirans“ (Mars). Ti generatori u sebi sadrže plutonijumske „tablete“ kao izvor energije i često su podeljeni u nekoliko nezavisnih celina („Vojadžer“ na sebi ima tri nezavisna RTG-a). Efikasnost konverzije toplote u električnu energiju nije preterano velika (negde oko 20%), ali je generator zato konstrukciono jednostavan, pouzdan i dugovečan u eksploataciji.
 |
| Radnici u Laboratoriji za mlazni pogon u Kaliforniji postavljaju radioizotopski termoelektrični generator (RTG) za misiju letelice "Kasini" ka Saturnovom sistemu (1997) |
Plutonijumsko srce za ljude i mašine
Minijaturni RTG-ovi, izrađeni u ograničenoj seriji, nekada su korišćeni kao izvor energije za srčane pejsmejkere sa ciljem da se njihov „remont“ vrši što ređe, ali je ta praksa napuštena iz ekonomskih i bezbednosnih razloga.
Inače, pejsmejker sa plutonijumskim pogonom može da izdrži i 30 godina bez servisiranja, što je oko tri puta duže od klasičnih pejsmejkera sa hemijskom baterijom. Još uvek postoje živi pacijenti sa „plutonijumskim srcem“ i svi se oni pomno prate, manje zbog zdravlja, više zbog potrebe da se, nakon njihove smrti, preostali plutonijum izvuče i smesti na sigurno.
Zbog toksičnosti i radioaktivnosti plutonijuma, lansiranje letelica sa RTG generatorima redovno je praćeno protestima brojnih ekoloških pokreta i organizacija s obzirom na realnu opasnost da se u slučaju katastrofe opasni materijal raspe i trajno kontaminira vodu i zemljište.
Uz to, proizvodnja ovog izotopa izuzetno je dugotrajna, komplikovana i enormno skupa. Iako se Pu-238 u tragovima može naći u iskorišćenom nuklearnom gorivu, njegova ekstrakcija je neisplativa. Umesto toga, Pu-238 se dobija u specijalizovanim reaktorima bombardovanjem jezgara urana ili neptunijuma. Celokupne svetske rezerve plutonijuma Pu-238 neuporedivo su manje od rezervi fisionog Pu-239 i mere se (kilo)gramima.
 |
| Proizvodnja plutonijuma-238 u Centru za razvoj radioizotopskog inženjerstva u Ouk Ridžu |
Proizvodnja ovog izotopa u SAD ugašena je 1988. godine. Nakon 1993. godine Amerikanci su prestali da troše sopstvene rezerve i počeli da uvoze plutonijum od Rusa. Tako je nabavljeno oko 17 kilograma, a onda su i ruske rezerve presušile zbog trajnog prestanka proizvodnje. U jednom trenutku Pu-238 se nije proizvodio ni u jednoj zemlji na svetu, kao da niko nije imao interes da se bavi prljavom, enormno skupom industrijom koja nema vojnu primenu, samo zarad „lomatanja“ po kosmosu.
Na sreću, u jednom trenutku naučni interes je prevladao. NASA i Američko ministarstvo energetike obnovili su proizvodnju Pu-238 na tri lokacije (Ouk Ridž, nacionalne laboratorije u Ajdahu i Los Alamosu), sa namerom da godišnja proizvodnja dostigne oko 1,5 kilograma, što je uporedivo sa prosečnim godišnjim potrebama NASA koje su za pola kilograma veće. Poređenja radi, RTG generatori koji se nalaze na trenutno aktivnim Marsovim roverima sadrže skoro 5 kilograma ove dragocene materije.
Obnova proizvodnje uliva nadu da će se istraživanja dubokog kosmosa ipak nastaviti. Uz sav napredak i nebrojene uspehe kosmičke tehnike, ostaje činjenica da smo svoj neposredni kosmički komšiluk, planete Uran i Neptun, iz blizine videli samo jednom, da je i sa Plutonom situacija identična, a da o još udaljenijim objektima, svemirskim „frižiderima“ kao što su Sedna, Eris i drugi planetoidi, u kojima su konzervirane najvrednije tajne postanja Sunčevog sistema, ne znamo tako reći ništa.
Granice Sunčevog vetra
Danas s ponosom ističemo da su „Vojadžeri“ prvi objekti konstruisani ljudskom rukom koji su napustili granice Sunčevog sistema. Ali gde su, zapravo, te granice? Kako znamo gde se nalaze? Jer u kosmosu ne postoje međe, ograde i međudržavni prelazi, ne postoje fiksni objekti, niti nekakvi „granični kamenovi“ koji bi nam bili pouzdan, nesporan orijentir.
Sunčev sistem najčešće vizuelizujemo kao prost mehanički sistem u čijem se centru nalazi statično Sunce, sa planetama koje kruže oko njega po fiksiranim elipsama. U stvarnosti, čitav Sunčev sistem kruži oko centra Mlečnog puta brzinom od oko 200 kilometara u sekundi, što je oko 7% brzine svetlosti. Taj put nas vodi kroz oblake međuzvezdanog gasa i prašine, kosmičku „maglu“ koja dobrim delom ispunjava krak galaksije u kome se trenutno nalazimo.
Sunčev sistem je, i pored toga, praktično prozračan već milijardama godina, jer je Sunčev vetar, neprekidna struja visoko-energetskih naelektrisanih čestica, uglavnom protona, koje u svim pravcima emituje eruptivna površina naše zvezde, „razduvao“ sav međuzvezdani gas i prašinu iz naše okoline, baš kao što košava pročisti vazduh iznad Beograda.
 |
| Položaj sondi Vojadžer 1 i Vojadžer 2 u odnosu na heliosferu |
Gledano sa dovoljno velike daljine izgleda kao da Sunce iznutra naduvava ogroman prozračan mehur, tzv. „heliosferu“ u kojoj se nalaze sve danas poznate planete kao i ogroman, slabo istraženi deo Sunčevog sistema iza njih, koji obitava u večitom mraku. Heliosfera više liči na elipsoid nego na loptu, njen radijus je najmanji u pravcu Sunčevog kretanja kroz galaksiju.
Ali kako se rastojanje od Sunca povećava, Sunčev vetar postaje sve sporiji – ne samo što ga usporava Sunčeva gravitacija, već i zbog toga što sve intenzivnije dolazi u kontakt sa ivicom mehura, gde se snaga Sunčevog vetra uravnotežava sa inercijom međuzvezdane materije.
Tamo gde se uspostavlja potpuna ravnoteža, tu je i granica Sunčevog sistema, bar prema sadašnjem naučnom konsenzusu. Da biste to mesto detektovali nije potrebna naročito skupa oprema, dovoljan je magnetometar i merač pravca i intenziteta Sunčevog vetra.
Tokom 2003. i 2004. godine „Vojadžer 1“ detektovao je naglo opadanje brzine čestica Sunčevog vetra sa „supersoničnih“ 300-700 km/s na mnogo niže vrednosti, što je bio siguran znak da je sonda ušla u zonu „terminacionog šoka“, „pograničnu zonu“ naše matične zvezde gde se naelektrisane čestice nagomilavaju, a temperatura i jačina magnetnog polja rastu.
 |
| Put do najbliže zvezde |
Tokom narednih godina, „Vojadžer“ se kretao kroz uskovitlani sloj tzv. „helio-ljuske“ gde se solarni i galaktički materijal mešaju i komprimuju, uz dalje opadanje brzine Solarnog vetra i porast temperature.
Događaji počinju da se nižu mnogo brže polovinom 2012. kada čestice iz dubokog kosmosa, nastale kao plod eksplozija dalekih zvezda, počinju svojim brojem da dominiraju u odnosu na čestice koje potiču sa Sunca. Ova disproporcija bila je ključni dokaz da se „Vojadžer“ zaista našao nadomak granice Sunčevog sistema, unutar tzv. „heliopauze“, zone u kojoj je Solarni vetar definitivno zaustavljen međuzvezdanim medijumom, nemoćan da i dalje potiskuje oluje i struje koje dolaze iz galaktičkih dubina.
Nekoliko meseci rezultati merenja Solarnog vetra davali su protivrečene rezultate, ali su sve sumnje bile razvejane krajem avgusta 2012. godine kada se nedvosmisleno pokazalo da je „Vojadžer 1“ napustio Sunčev sistem na rastojanju od oko 120 astronomskih jedinica (AU). „Vojadžer 2“ našao se u međuzvezdanom prostoru tek šest godina kasnije, a njegovo zaostajanje za „Vojadžerom 1“ konstantno se povećava.
 |
Vojadžerova zlatna ploča
Za slučaj da „Vojadžeri“ nalete na neku vanzemaljsku civilizaciju, na letelicama se nalazi i zlatna ploča, disk prečnika 30 centimetara sa zapisima slika, zvukova, muzike i poruka sa planete Zemlje.
Sadržaj ploče osmislio je tim naučnika i umetnika kojim je rukovodio američki astronom Karl Sagan. Na njoj se nalazi 115 fotografija koje prikazuju ljude, životinje, biljke, pejzaže, naučna dostignuća i svakodnevni život na Zemlji. Pored slika, ploča sadrži i zvukove – šum mora, vetar, kišu, grmljavinu, pesmu ptica, zvukove kitova i otkucaje ljudskog srca – kao i muziku različitih naroda i epoha, od Baha, Mocarta, Betovena i Stravinskog, preko tradicionalne muzike Afrike, Azije, Evrope i Amerike, do džeza Luisa Armstronga, bluza Blajnd Vilija Džonsona i rokenrola Čaka Berija.
Tu su i pozdravne poruke na 55 svetskih jezika, među kojima i na srpskom: „Želimo vam sve najlepše sa naše planete“, zatim poruka tadašnjeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Kurta Valdhajma, i pozdrav predsednika Sjedinjenih Američkih Država Džimija Kartera vanzemaljskoj civilizaciji:
„Ovo je poklon sa malog, dalekog sveta, svedočanstvo naših zvukova, naše nauke, naših slika, naše muzike, naših misli i naših osećanja. Nastojimo da opstanemo u svom vremenu kako bismo jednog dana mogli da živimo i u vašem. Nadamo se da ćemo, kada rešimo probleme sa kojima se danas suočavamo, postati deo zajednice galaktičkih civilizacija. Ova ploča izraz je naše nade, naše odlučnosti i naše dobre volje u ovom ogromnom i zadivljujućem svemiru.“
Šta čeka ovu neverovatnu letelicu u budućnosti? Iako let traje već decenijama, u kosmičkim razmerama načinjen je tek prvi korak. Kada u narednih desetak godina količina energije koju generiše plutonijumsko gorivo „Vojadžera“ padne ispod kritičnog nivoa, prestaće svaka komunikacija sa letelicom. „Vojadžer“ će po inerciji nastaviti svoj let kao usamljeni emisar čovečanstva, u nadi da će ga se dočepati neka druga civilizacija i „preslušati“ muziku sa zlatne ploče koju sa sobom nosi (Bah, Mocart, Čak Beri i drugi).
Podaci sa „Vojadžerove“ ploče omogućavaju nekoj inteligentnoj civilizaciji i da prilično precizno locira našu „katastarsku parcelu“ u svemiru, a da li je to dobro ili loše, videćemo kad „srećni nalazači“ zakucaju na naša vrata.
Pre toga, „Vojadžer“ će proći kroz Ortov oblak, hipotetični rezervoar bezbrojnih kometa i večitog leda preostao nakon formiranja Sunčevog sistema. Za mnoge naučnike Ortov oblak predstavlja istinsku granicu Sunčevog sistema, iako ima i onih koji još uvek sumnjaju u njegovo postojanje. Procenjuje se da se unutrašnje ivice ovog oblaka nalaze na oko 2.000 AU, dok se spoljne nalaze na preko 100.000 AU, što je oko 1,5 svetlosnih godina (ilustracije radi, nama najbliža zvezda, Proksima Kentauri, je skoro triput dalja).
Smatra se da su sudari kometa poreklom iz Ortovog oblaka sa Zemljom često u prošlosti bili fatalni za živi svet, a najčešće se pominje „slučaj“ istrebljenja dinosaurusa od pre 65 miliona godina.
Do unutrašnje ivice Ortovog oblaka „Vojadžer 1“ će putovati bar 300 godina. Biće mu potrebno još 30.000 godina da ostavi Ortov oblak iza sebe kao poslednji trag Sunčevog sistema. Do prve zvezde, „Gliese 445“, biće potrebno još najmanje 10.000 godina, a urednici ovog portala tek treba da utvrde ko će pisati o tom epohalnom događaju.
Dalja predviđanja su nezahvalna – ako ne bude neke kosmičke kolizije koja je malo verovatna, „Vojadžer“ će nastaviti da kruži oko centra Mlečnog puta, tu i tamo se približavajući ponekom novom zvezdanom sistemu. Za jedan galaktički krug biće mu potrebno oko 230 miliona godina. Nakon toga, pred „Vojadžerom“ je čitava večnost. A večnost je, kako neko lepo reče, prilično dugačak period, naročito pri kraju.
Muzika na Vojadžerovim zlatnim pločama namenjena vanzemaljcima:
- Johan Sebastijan Bah – Brandenburški koncert br. 2 u F-duru (I stav)
- Javanski pesma sa udaraljkama: Mangkunegara IV – Vrste cveća (Puspawarna)
- Senegalska tradicionalna muzika naroda Valof sa udaraljkama
- Pigmejska tradicionalna muzika iz Zaira (Kongo) – Pesma inicijacije devojaka
- Aboridžinska obredna muzika (narod Jolngu, Australija) – Pesme Jutarnje zvezde i Ptice duhova
- Meksička narodna pesma (marijači): Lorenso Barselata – El Cascabel („Zvončić“)
- Rokenrol: Čak Beri – Džoni, budi dobar (Johnny B. Good)
- Tradicionalna muzika sa Papue Nove Gvineje – Pesma muške kuće
- Japanska tradicionalna muzika – Ždralovo gnezdo (Tsuru no Sugomori)
- Johan Sebastijan Bah – Gavota u obliku ronda (iz Partite br. 3 za violinu u E-duru)
- Volfgang Amadeus Mocart – arija Der Hölle Rache iz opere Čarobna frula
- Gruzijski narodni hor – Junačka pesma Čakrulo
- Peruanska svadbena pesma (iz oblasti Huankavelika)
- Džez: Luis Armstrong i Hot Seven – Melanholični bluz (Melancholy Blues)
- Bugarska narodna muzika: Valja Balkanska – Krenuo je hajduk Deljo (Izlel e Delьo haйdutin)
- Azerbejdžanska tradicionalna muzika za balaban: Kamil Džalilov – Mugam
- Igor Stravinski – Žrtveni ples iz Posvećenja proleća
- Johan Sebastijan Bah – Preludijum i fuga u Ce-duru, BWV 870
- Ludvig van Betoven – „Kavatina“ (Cavatina), peti stav Gudačkog kvarteta br. 13 u Be-duru, op. 130.
- Pesma naroda Navaho – „Noćni obred“ (Ples Jeibičaja)
- Entoni Holborn – Vilinsko kolo (The Fairy Round)
- Tradicionalna muzika sa Solomonovih ostrva
- Peruanska tradicionalna muzika sa Anda
- Kineska tradicionalna muzika: Guan Pinghu – Tekući potoci (Liu Shui)
- Indijska muzika: Kesarabai Kerkar – Kuda ideš? (Jaat Kahan Ho)
- Bluz: Blajnd Vili Džonson – Mračna je bila noć (Dark Was the Night)