Jedan od milenijumskih problema odnosi se na tzv. Navije-Stoksove jednačine, formulisane pre gotovo dva veka. One opisuju kretanje fluida i imaju ogroman značaj u nauci i tehnici, ali su toliko složene da se u praktičnim primenama uglavnom rešavaju približno. A onda su nedavno dvojica matematičara, Tristan Bakmaster i Levent Alpoge, napravili senzacionalan prodor na putu ka rešenju i objavili svoj rezultat. Ali onda, samo nekoliko dana kasnije, OpenAI je objavio sopstveni dokaz, a matematička senzacija pretvorila se u aferu: Bakmaster je kompaniju optužio za krađu ideja, tvrdeći da su neobjavljene zamisli koje su matematičari tokom rada poveravali AI alatima završile u rukama njihovog konkurenta. OpenAI to negira, a spor je otvorio pitanje koje daleko prevazilazi matematiku: šta se dešava sa naučnom idejom kada je jednom poverimo kompjuteru.
Davne 1900. godine čuveni matematičar Dejvid Hilbert napravio je listu od 23 nerešenih i potencijalno veoma značajnih matematičkih problema. Mnogo godina kasnije stanje izgleda ovako: desetak ih je rešeno, za još pet-šest postoje rešenja oko čije tačnosti ne postoji naučni konsenzus, dva problema su odbačena kao suviše opšta, a ostali problemi još uvek su aktuelni.
Matematika je egzaktna nauka, zasnovana je na skupu aksioma (očiglednih istina čija se tačnost podrazumeva) pomoću kojih se dokazuju teoreme (kompleksnija tvrđenja čija istinitost nije očigledna). U to vreme matematika je prolazila kroz ozbiljnu krizu jer su različite matematičke „škole“ polazile od aksioma koje nisu bile potpuno istovetne, što je rezultovalo brojnim nekonzistentnostima i paradoksima.
Hilbert je bio ubeđen da se matematika može ponovo izgraditi tako što će se izabrati novi, prečišćeni set aksioma a zatim dokazati njegova kompletnost i neprotivrečenost. Iz takvog jednog skupa aksioma sledili bi dokazi svih teorema na način koji bi bio potpuno nesporan i čvrsto utemeljen na zdravim matematičkim osnovama.
 |
| Dejvid Hilbert sa prijateljima, studentima i porodicom |
Oko ove Hilbertove ideje nastao je 1920. godine čitav pokret koji je ponovo krenuo da sistematski „zida“ ono što danas nazivamo savremenom matematikom.
Iako je Hilbertov pokret imao nesporne rezultate, jedan austrijsko-nemački matematičar pokazao je da je krajnji cilj nedostižan.
Genijalni matematički logičar Kurt Gedel je 1931. godine kroz svoje „teoreme nekompletnosti“ pokazao da će u svakoj naučnoj teoriji koja polazi od konzistentnog, neprotivrečnog seta aksioma i koja u sebi sadrži makar malu količinu osnovnih računskih operacija (matematika, fizika, hemija, biohemija, ekonomija i ko zna šta sve još), uvek postojati istinita tvrđenja čija se tačnost neće moći dokazati.
Hilbert je umro slomljenog srca, a Gedelovo dostignuće smatra se jednim od najvećih naučnih dostignuća XX veka. Pomenućemo Gedela još jednom, kasnije.
Sedam miliona dolara za sedam nerešenih problema
 |
| Kurt Gedel |
Ilustracije radi, najčuveniji problem na listi, tzv. „Rimanova hipoteza“, ima toliko veliki značaj u teoriji brojeva da su se matematičari podelili na dve velike grupe: u prvoj su oni koji veruju da je hipoteza tačna, u drugoj oni koji su ubeđeni da je hipoteza pogrešna. Iz ta dva moguća ishoda nastale su dve paralelne grane matematike koje se i dalje razvijaju, iako će jedna od njih, kad Rimanova hipoteza bude rešena, morati da bude kompletno odbačena.
Institut je za rešenje svakog problema sa liste obezbedio i nagradu od milion dolara. Da se razumemo, nijedno rešenje ne može da bude prihvaćeno preko noći: neophodno je da ono bude publikovano u značajnom naučnom časopisu, da prođe nezavisnu recenziju od strane kvalifikovanih matematičara i da se u naučnoj zajednici formira konsenzus da je rešenje tačno.
 |
| Beleške Bernarda Rimana |
Čitav proces ima i vremensku dimenziju: od trenutka objavljivanja rada pa do trenutka dodele nagrade potrebno je da prođe najmanje dve godine, pri čemu gornja vremenska granica ne postoji.
Imajte na umu Kurta Gedela – on je dokazao da nikad nećemo moći da dokažemo sve tvrdnje. Postoje istine koje su nedokazive i sasvim je moguće da neki od problema sa spiska spada upravo u ovu kategoriju.
Neobičan slučaj Grigorija Pereljmana
 |
| Grigorij Pereljman |
Rešenje problema objavio je ruski matematičar Grigorij Pereljman 2002. godine. Verifikacija rešenja potrajala je jako dugo, delimično i zbog nečasnih pokušaja da se njegovo rešenje prisvoji i pripiše nekim drugim ljudima.
Sve to izazvalo je ogromnu gorčinu kod Pereljmana koji je u više navrata istakao da je naučna zajednica ozbiljno korumpirana. Pereljman kaže da problem nije u relativno malom broju ljudi koji se bavi nečasnim stvarima, već u mnogo većem broju onih koji tu sramotu gledaju sa strane i ne podižu svoj glas.
Kada mu je Institut „Klej“ konačno dodelio nagradu od milion dolara za tačno rešenje milenijumskog problema 2010. godine, Pereljman je odbio da je primi, iako je u to vreme živeo u Sankt Petersburgu, kako legende kažu, u garsonjeri od 40 kvadrata sa svojom majkom. Odbio je da 2006. godine primi i Fildsovu medalju, najveće matematičko priznanje koje se smatra ekvivalentnom Nobelovoj nagradi. Štaviše, Fildsovu medalju je znatno teže dobiti: dodeljuje se svake četvrte godine isključivo matematičarima koji su mlađi od 40 godina.
Postoje indikacije da je Pereljman potpuno napustio matematiku 2012. godine kako bi se bavio „nekim drugim stvarima“. Koje su to stvari, gde radi (ako uopšte radi), od čega i gde živi – ostaje misterija. Postoji jedan njegov „razbarušeni“ snimak sa plastičnom kesom na pešačkom prelazu negde u Rusiji i to je sve.
 |
| Grigorij Pereljman, vreme i mesto nepoznati |
Navije-Stoksove jednačine
Jedan od milenijumskih problema odnosi se na tzv. „Navije-Stoksove jednačine“. Ove jednačine opisuju kretanje fluida (tečnosti i gasova) i imaju ogroman značaj u tehnici. Jednačine su toliko komplikovane da se mogu rešiti samo približno, ali su, i pored toga, na bazi njih izgrađeni efikasni modeli koji danas imaju široku upotrebu.
Koriste se u projektovanju raketa, aviona, u vremenskoj prognozi, u konstrukciji automobila, u klimatizaciji, nuklearnim reaktorima, za simuliranje toka krvi kroz vene, arterije i srčane zaliske, za projektovanje gradskih vodovodnih mreža i vetrogeneratora, za optimizaciju transporta gasa i nafte, u vojnoj industriji (projektili, bombe), čak i u video-igricama gde se uprošćene Navije-Stoks jednačine koriste za kreiranje realističnih vizuelnih efekata koji uključuju vodu, maglu, dim, vatru ili eksplozije.
Ove jednačine opisuju i turbulentna strujanja koja su u prirodi česta (svako ko se vozio avionom zna šta to u vazduhu znači), iako je naše razumevanje ove pojave i dalje nedovoljno.
 |
| Klod Luj Navije i Džordž Gabrijel Stoks |
Kako se ove jednačine koriste? Uzmite, na primer, vremensku prognozu. Za nju vam je potreban veliki skup početnih uslova (trenutna temperatura, brzina vetra, pritisak, vlažnost, konfiguracija tla, položaj sunca, doba dana za veliki broj tačaka u određenom području). Iz ovih početnih uslova, korišćenjem numeričkih (približnih) metoda i nekog od potvrđenih meteoroloških modela (koji počivaju na Navije-Stoksovim jednačinama), super-kompjuteri izračunavaju kakvi će biti atmosferski parametri u nekom budućem trenutku. I onda vam Biljana Vraneš sve to lepo pročita i objasni.
I pored toga, mi o ovim jednačinama ne znamo puno. Ne znamo, na primer, da li one imaju „prihvatljiva“ rešenja za svaki skup inicijalnih podataka. Iako matematika ne može da funkcioniše bez pojma beskonačnosti, priroda, po pravilu, ne dozvoljava manifestaciju nečeg što je beskonačno veliko.
Nećete u atmosferi pronaći tačku beskonačnog pritiska ili područje apsolutnog vakuuma (tzv. „singularitet“). Temperature se od mesta do mesta menjaju postepeno – nikad vam Biljana neće reći da je u Kruševcu temperatura –20oC, a u Kraljevu +40oC. Nagle, skokovite promene, u prirodi su vrlo retke.
Drugim rečima, priroda „voli“ postepene promene, od tačke do tačke, iz sekunde u sekundu. Pogledajte današnju temperaturnu krivu u nekoj meteo-aplikaciji na svom mobilnom telefonu: videćete da ona predstavlja niz „brežuljaka“ (u skladu sa porastom i opadanjem temperature) na kojima ne postoje velika, nagla iskakanja ili prekidi. Matematičari bi rekli da je temperaturna kriva „glatka“.
Milenijumski problem laički glasi: da li Navije-Stoksove jednačine za svaki skup početnih uslova imaju isključivo glatka rešenja, nalik onome što vidimo u prirodi? Ili, pod određenim uslovima, ove jednačine daju singularitete, tačke u kojima je neka fizička veličina beskonačna (poput brzine strujanja ili pritiska). Matematičari bi rekli da se u tom slučaju ove jednačine „raspadaju“.
Na ovo pitanje nema odgovora više od 90 godina.
Bakmaster-Alpogeov prodor
Sredinom avgusta ove godine, dvojica naučnika, Tristan Bakmaster i Levent Alpoge, napravili su značajan prodor ka rešenju. Došli su do rešenja na uprošćenom (tzv. Ojlerovom) sistemu jednačina koji podrazumeva idealan, nestišljiv fluid koji može da teče bez otpora (viskoznosti) kroz porozan medijum. Ostalo im je da naprave finalni korak i odrade generalizaciju.
 |
| Tristan Bakmaster i Levent Alpoge |
U svom radu intenzivno su koristili „Codex“, alat kompanije „OpenAI“ baziran na veštačkoj inteligenciji (AI) koji naučnicima i programerima pomaže u pisanju softvera i tako omogućava brzu verifikaciju određene pretpostavke. „Codex“ je, zapravo, dobro poznati ChatGPT, presvučen u „radničko odelo“, tako da može direktno da „petlja“ po vašem programskom kodu, a ne samo da odgovara tekstualnim porukama.
Naučnici su „Codex“ plaćali iz svog džepa, kao i milioni drugih korisnika širom zemljine kugle, iza njih nije stajala nijedna institucija. Taj trošak nije mali – ako ste ozbiljan korisnik i ako su izračunavanja dugotrajna a softver komplikovan, kao u njihovom slučaju, mesečni troškovi lako mogu da dostignu i nekoliko hiljada evra.
Početkom septembra kroz društvene mreže pronela se vest da je još jedan milenijumski problem rešen, i to korišćenjem veštačke inteligencije. Većina laika je tipovala da iza rešenja stoji kompanija „Anthropic“ i njihov čuveni AI model poznat pod imenom „Claude“. Terens Tao, verovatno vodeći matematičar današnjice i dobitnik Fildsove medalje, pokušao je da smiri strasti: nijedno rešenje ne može da bude prihvaćeno pre nego što ga temeljno proveri naučna zajednica. A za to je potrebno vreme, koje često ume da demantuje tvrdnje samouverenih autora.
 |
| Terens Tao |
Bakmaster i Alpoge su 7. septembra u tri svoja rada objavili svoje rešenje koje nije dovoljno opšte, ali je i dalje impresivno. Terens Tao je odmah rekao da očekuje da će upotrebljeni metod u bliskoj budućnosti rezultovati kompletnim rešenjem.
Bakmaster se javno izvinio što je kvalitet teksta (ne i dokaza) slab, dodajući da je bio pod pritiskom da radove objavi što pre, znajući da se nešto iza brda valja. I bio je u pravu.
„OpenAI“ rešenje
U utorak, 8. septembra, „OpenAI“ je na Tviteru objavio post koji počinje ovako:
„Objavljujemo rešenje milenijumskog problema 'Navije-Stoks', jednog od najkompleksnijih problema sa same granice našeg matematičkog znanja.“
U naredne dve rečenice problem je ukratko objašnjen, i to je to, to je post. U njemu nije bilo mesta za Tristana Bakmastera i Leventa Alpogea. „OpenAI“ će ih pomenuti kao značajne tek naknadno, u potpuno odvojenom saopštenju.
Ispostaviće se da je „OpenAI“, da bi došao do rešenja, upotrebio preko 10.000 koordinisanih AI agenata od kojih je svaki bio jači od njihovog najboljeg dosadašnjeg modela „GPT 6 Astra“. Rad je započet krajem avgusta i trajao je 88 sati. Za to vreme AI agenti su razmenili oko tri miliona poruka sa oko 130 milijardi tokena (reči ili delova reči). Po cenovniku kompanije, vrednost utrošenog vremena i kompjuterskih resursa veća je od 10 miliona dolara.
Na internetu se može naći „papirnata“ verzija dokaza, klasičan naučni rad namenjen matematičarima koji detaljno treba da pregledaju preko 160 stranica teksta u narednih nekoliko meseci, možda i godina. Kako je, međutim, „OpenAI“ tako siguran da je objavljeno rešenje tačno? Zato što matematičari danas imaju savremene kompjuterske alate za formalnu proveru dokaza matematičkih teorema.
Jedan takav alat, „Lean“, zasniva se na specijalnom programskom jeziku koji matematičke teoreme može da pretvori u niz povezanih logičkih koraka. Apstraktni matematički izrazi konvertuju se u programski kod koji ih dalje razlaže na fundamentalne logičke aksiome, a zatim automatski proverava da li je svaki korak u dokazu validan.
Alat je inicijalno razvio „Majkrosoft“, ali ga trenutno održava i usavršava neprofitna organizacija „Lean Focused Research“ (FRO). Alat kao što je „Lean“ može u vrlo kratkom roku da otkrije sumnjiva ili netačna mesta u dokazu, a uz to ne podleže „halucinacijama“ karakterističnim za AI modele.
„OpenAI“ je uz naučni rad priložio i „Lean“ kod koji je prošao mašinsku proveru (trajala je preko 17 sati). Iako je ovo veoma značajan element u prilog tačnosti rešenja, Terens Tao kaže da je „Lean“ onoliko dobar koliko su dobre aksiome na kojima je zasnovan. Drugim rečima, sve to je lepo, ali se dokaz ne može prihvatiti ako u recenziji ne učestvuju stručnjaci od krvi i mesa.
 |
| Sem Altman, CEO OpenAI-a |
Šta se, zapravo, desilo?
I dok su na internetu počeli da se ređaju hvalospevi o tome kako je AI konačno uspeo sam da reši problem pred kojim su ljudi bili nemoćni, dok su neki novinari već počeli da pišu tekstove o tome kako je 8. septembra dostignuta tzv. „opšta veštačka inteligencija“, sposobna da reši bilo koji problem u bilo kojoj oblasti, na površinu su počeli da isplivavaju mnogi detalji koji su u svega nekoliko dana bacili sasvim drugo svetlo na ovo dostignuće, do te mere da je „OpenAI“ poistovećen sa „imperijom bez skrupula“. Originalni post na „Tviteru“ („Iksu“) ima preko 5.000 komentara i većinom su (izrazito) negativni.
Šta se, zapravo, desilo? Biće potrebno mnogo vremena da se rekonstruišu svi detalji, ali stvari, otprilike, stoje ovako...
Tristan Bakmaster, jedan od dvojice matematičara koji je tokom avgusta načinio prodor ka konačnom rešenju, saznao je 3. septembra da je informacija o njihovom naučnom radu stigla u „OpenAI“ i da kompanija radi na istom problemu. Kontaktirao ih je kako bi utvrdio činjenice. Umesto pojašnjenja dobio je ponudu da „Codex“ od sada koristi besplatno. Nakon toga usledile su dve mnogo nepristojnije ponude od Sebastijana Bubeka, vodećeg istraživača u kompaniji.
 |
| Sebastijan Bubek |
Prva ponuda: „OpenAI“ će dozvoliti Bakmasteru i Alpogeu da objave svoje delimično rešenje prvi. Dan kasnije „OpenAI“ će objaviti svoje, kompletnije, i u njemu pomenuti Bakmastera kao „ljudsko biće“ koje se najviše primaklo konačnom rešenju.
Bakmaster je odbio ponudu jer se takvi dogovori u naučnoj zajednici ne prave.
Bubek mu je odgovorio, pomalo preteći: „Zašto želite da uništite svoju naučnu karijeru? Ako vi ne želite da iskoristite moju ljubaznost, onda ja i ne moram da budem ljubazan.“
Usledila je druga ponuda: „OpenAI“ će prepraviti svoj dokaz tako da u spisak autora uključi i Bakmastera, ali tako da njegov saradnik Alpoge bude isključen, zato što je on zaposlen u rivalskoj kompaniji „Anthropic“. Bakmaster je ovu ponudu odbio kao duboko nemoralnu.
Umesto toga, postavio je direktno pitanje: „Da li je 'OpenAI' u svom dokazu koristio rezultate rada do kojih je došao 'Codex' tokom njegovih privatnih chat-sesija?“
„OpenAI“ je odgovorio da kompanija ne koristi saznanja iz privatnih sesija svojih korisnika. Na ponovljeno insistiranje Bakmastera da mu se odgovori jasnim „da“ ili „ne“, kompanija je uzvratila ćutanjem. U zvaničnom saopštenju koje je usledilo naknadno, stoji nešto sasvim drugo: „Iako je to malo verovatno, mi ne možemo u potpunosti da odbacimo mogućnost da su depersonalizovani podaci kreirani tokom upotrebe naših proizvoda bili iskorišćeni za usavršavanje naših modela.“
Sve ovo Tristan Bakmaster je obelodanio pre nego što je „OpenAI“ objavio svoje rešenje čuvenog problema. Kako sam kaže: „Ja tekst njihovog dokaza još nisam pročitao. Ali sam bio prinuđen da izađem u javnost sa svim onim što sam čuo, što mi je rečeno, što mi je predloženo... Alternativa je bila da ćutim i slušam njihova saopštenja za koja sam znao da će biti lažna.“
Ko je pronašao rešenje
I zaista, „OpenAI“ je svašta demantovao u poslednjih nekoliko dana: i da su znali za detalje rada Bakmastera i Alpogea, i da su im upućivali pretnje i nemoralne ponude, i da su imali bilo kakav motiv osim želje da potvrde vrednost svoje tehnologije.
Sebastijan Bubek je obraćanje Bakmastera nazvao montiranim, sa namerom da zapali javno mnjenje. Kontakt sa njim je postojao, ali isključivo u nameri da mu se oda „zasluženo priznanje za prethodna dostignuća“. Kompanija se latila ovog problema isključivo u nameri da bude bolja od „Anthropica“, uz minimalno ljudsko učešće.
 |
| Indijski premijer Narendra Modi, Sem Altman (Open AI) i Dario Amodei (Anthropic) na samitu u Nju Delhiju 19. februara 2026. godine |
Rekli su da je u rešavanju problema učestvovao samo jedan čovek: onaj koji je formulisao zadatak, sve ostalo je AI agent odradio sam. Ispostaviće se, međutim, da je to bila laž: čak je i početno pitanje formulisao „Codex“, na osnovu prethodnog iskustva i (nepoznatih) instrukcija iz kompanije. Umesto jednog čoveka na problemu je radio čitav „OpenAI“ istraživački tim. Umesto jednog AI agenta korišćeno je 10.000. I nije se radilo o jednom nasumičnom pokušaju, bilo ih je mnogo više.
Kako vreme odmiče i kako sve više matematičara i fizičara počinje da čita rad koji je objavio „OpenAI“, sve je više naznaka da je i ovo rešenje parcijalno. Kako su već primetili Stan Palasek (matematičar iz Prinstona) i Terens Tao, objavljeno rešenje pokriva samo treću i četvrtu tačku iz formulacije milenijumskog problema (koja se zasniva na postojanju spoljašnje sile), dok su prve dve, koje matematičari smatraju značajnijim, i gde spoljne sile nema, samo dotaknute. Drugim rečima, i pored tvrdnji iz „OpenAI“ da su rešili opšti problem, to nije tačno.
Da li će Institut „Klej“ prihvatiti ovakvo rešenje, ostaje da se vidi. Na kraju, rešenje se bazira na „sažimajućem vrtlogu“, konceptu koji su dosta ranije razradili Diego Kordoba i Luis Martinez-Zoroa, istom onom koji su, gle slučajnosti, koristili Bakmaster i Alpoge. Sam Bakmaster je ranije rekao da „ako neko treba da dobije nagradu Instituta 'Klej', to je Luis Martinez-Zoroa“.
 |
| Luis Martinez Zoroa i Dijego Kordoba |
Da li je „OpenAI“, tj. njihov „Codex“ pokrao rad Bakmastera i Alpogea i tako obezbedio savršenu polaznu osnovu za „OpenAI“? To nikada nećemo znati. Ali postoji jedva stvar koja bode oči: „OpenAI“ nema vrhunskog stručnjaka za mehaniku fluida. Koncept „sažimajućeg vrtloga“ toliko je komplikovan i traži ogromno akademsko predznanje kako biste uopšte mogli da formulišete smisleno pitanje ili zadatak u kome bi se ovaj fenomen upotrebio.
Kako je neko iz „OpenAI“ uopšte bio u stanju da početkom septembra krene od praznog lista papira, od sažimajućeg vrtloga o kome nema pojma, od jednačina o kojima ne zna ništa i onda u osam dana reši jedan od najtežih problema današnjice? Čak i uz pomoć AI, to je neverovatna misija. Da bi to bilo moguće potrebno je da ne krećete od nule, neko ili nešto mora da vam da vetar u leđa.
„OpenAI“ je sam priznao da je trošak koji su napravili rešavajući milenijumski problem deset puta veći od nagrade koju daje Institut „Klej“, za koju, inače, nisu ni zainteresovani. To je, objektivno, „sitniš“ za firmu koja namerava da tokom svog predstojećeg izlaska na berzu, od investitora koji već stoje u redu, pokupi milijarde dolara. Čak i ako mali deo ode na odštetu dvojici naučnika kojima su upropastili životno delo, sve to je u „velikoj šemi stvari“ potpuno beznačajno.
Umesto zaključka, evo skraćene verzije za one kojima se od matematike i fizike vrti u glavi:
Neko uzme kamion peska sa plaže. Od tog peska se naprave čipovi. Od tih čipova „OpenAI“ napravi mašinu koja je „tabula raza“, glupa kao ćuskija. Onda „OpenAI“ pokupi 1 EB (jedan eksabajt = 1.000.000.000.000.000.000 bajtova) ljudskog znanja sa interneta, najčešće ne pitajući nikog za dozvolu, tu i tamo uz neku simboličnu nadoknadu. Tako naprave najjaču i najpametniju mašinu do sada. Tu mašinu drže u svoja četiri zida, ne može da je koristi niko, pa ni naučnici koji su stvorili informacije koje je „OpenAI“ u tu mašinu ugradio. Svo to sumirano, destilovano znanje čitave civilizacije pripada kompaniji.
Onda se iz gomile pročitanog, možebiti iz neke „Codex“ ili „ChatGPT“ sesije, izabere neka obećavajuća, solidno razrađena ideja, neki problem čije će rešenje da odjekne u javnosti. Firma, naravno, to ne radi namerno, ali se takva mogućnost, kao što sami rekoše, „ne može isključiti“.
Onda se u rešavanje problema upregne sav hardver najjače kompanijske mašine i primenom brutalne sile konačno nađe rešenje u svega nekoliko dana.
Originalnim autorima se, na kraju, uputi neki „indecent proposal“, tek da pokupe mrvice sa stola. Na kraju, „OpenAI“ objavi spektakularno saopštenje. Sledi izlazak na berzu, perfektan tajming. A tamo se ne investira u nečiji moral – pare se ulažu se u poslovnu sposobnost (šta god to značilo) i očekivani profit. I onda s neba padne 1.000 milijardi dolara.
„Ne optužujem nikog“, rekao je Bakmaster, „ali se osećam kao Gari Kasparov nakon što je 1997. godine izgubio meč protiv kompjutera 'Deep Blue'. What a time to be alive!“
Nastaviće se...
Mnogo toga desilo se od trenutka kada sam počeo da pišem ovaj tekst i postoji značajna mogćunost da će on, u trenutku svog objavljivanja, već biti uveliko zastareo. Ipak, da pomenemo najznačajnije momente:
„OpenAI“ je potvrdio „Njujork Tajmsu“ da je kompanija, u poslednjih pet dana, napravila ogroman napredak ka rešenju još jednog milenijumskog problema i da se trenutno priprema saopštenje za javnost. Po svojoj prilici korišćen je isti onaj neimenovani, super-moćni AI agent koji je upotrebljen u slučaju Navije-Stoksovih jednačina.
Reklo bi se da ovo potvrđuje glasine koje kruže internetom u poslednjih 48 sati, da je „Open AI“ rešio „Hodge“ konjekturu. Postoje još uvek nepotvrđene informacije i da je, na drugoj strani, rivalski „Anthropic“ rešio još jedan nerešeni milenijumski problem – konjekturu „Birch, Swinnerton-Dyer“. Oba ova milenijumska problema smatraju se ekstremno teškim za rešavanje (i jednako teškim za objašnjavanje).
Ako se sve ovo ispostavi kao tačno, svet više neće biti isti. Od 2000. godine pa do ovog septembra, samo je jedan milenijumski problem bio rešen. A onda su AI sistemi, u svega deset dana, savladala još tri (ako je verovati „pouzdanim izvorima“).
Značajno? Da! Impresivno? Koliko i pobeda viljuškara u dizanju tegova.
 |
| "Ljudi protiv Mašina", crtež Irvinga Amina iz 1940. godine |
A juče, 11. septembra, objavljeno je poduže saopštenje iza koga je stalo 25 dobitnika Fildsove medalje (među njima je i Terens Tao), iz koga izdvajamo najznačajniji deo:
„Ciljevi kompanija koje se bave veštačkom inteligencijom i ciljevi matematičke zajednice potpuno su neusklađeni. Poslednjih meseci, uspeh veštačke inteligencije u rešavanju velikih matematičkih problema odjeknuo je daleko izvan matematičkih krugova. Međutim, ignoriše se činjenica da je rešavanje problema samo sredstvo za postizanje primarnog cilja – konceptualnog, dubokog razumevanja problema i njegovih implikacija. Zaboravljanje ove činjenice u svetu veštačke inteligencije može okrenuti to sredstvo protiv samog primarnog cilja. Zaista, masovna proizvodnja tvrdnji po principu 'tačno/netačno' sve bržim tempom mogla bi da uništi plodno tlo umesto da udahne život novim idejama.“
Kako god bilo, ovo se neće završiti na matematici.
