Od trenutka kada se „Apolo 11“ spustio na Mesec, 20. jula 1969. godine, reklo bi se da je istraživanje kosmosa, bar kada je reč o letovima sa ljudskom posadom, krenulo da tapka u mestu, da ne kažemo da je sve krenulo unatraške. Za samo tri godine interes javnosti za Mesec splasnuo je do te mere da tokom poslednjeg leta iz „Apolo“ programa direktnog TV prenosa nije ni bilo.
NASA se preko noći odrekla usluga Vernera fon Brauna i čitave plejade nemačkih raketaša „zaplenjenih“ posle Drugog svetskog rata koji su napravili „Saturn V“, raketu bez koje Amerika nikad ne bi dobila trku u kosmosu. Iz fioka su, ko bi to očekivao, počeli da iskaču prašnjavi dokumenti iz kojih se videlo da su Fon Braun i njegovi najbliži saradnici bili članovi Hitlerove nacističke partije.
Kao da je bilo nekad
A šezdesete godine prošlog veka bile su doba kada su se dve svetske velesile, SAD i SSSR, još uvek borile za primat u kosmosu. Nakon bezbrojnih „poniženja“ koje su im Sovjeti priredili (Sputnjik, Lajka, Gagarin, Terješkova, Leonov...), Amerikanci su konačno definisali misiju čija bi uspešna realizacija jednostavno prebrisala sve gorke uspomene iz prošlosti: trebalo je „samo“ poslati čoveka na Mesec i odatle ga bezbedno vratiti.
 |
| Pogled iz letelice Orion, 6. april 2026. |
Počelo je govorom predsednika Džona Kenedija koji je bio dovoljno smeo da 1962. godine na Univerzitetu Rajs u Teksasu kaže: „Odlučili smo da odemo na Mesec pre kraja ove decenije, ne zato što je to lako, već zato što je teško.“ Kenedi je ubijen godinu dana kasnije ali je njegova vizija nastavila da živi kroz program „Apolo“ koji je kulminirao 1969. godine kada se posada „Apola 11“ meko spustila na Mesec. SSSR je za to vreme obavio pet probnih lansiranja svog novog raketnog nosača „N1“, uz pet kolosalnih eksplozija (srećom, bez žrtava). Niko zvanično nije uzviknuo „game over“, ali za tim nije bilo ni potrebe jer je konačan ishod bio očigledan, i na Istoku, i na Zapadu.
Kako su Jugosloveni, pa i mi Srbi sve to ispratili? Imali smo Milivoja Jugina koji je po novinarskom šarmu, strasti i poznavanju materije mogao da se meri sa legendarnim Volterom Kronkajtom koji je za mrežu CBS komentarisao spuštanje Armstronga i Oldrina na Mesec.
Imali smo Maršala koji je kao Kenedijev gost još 1963. godine obišao centar za obuku astronauta u Hjustonu, sa nekima se čak i rukovao, valjda da ih ohrabri u vreme kada je malo koji Amerikanac verovao da nacionalni kosmički program ima perspektivu. Živeli smo u socijalizmu, komunizmu, kako god da se taj sistem zvao, ali smo i pored toga napredovali i bili integralni deo sveta. Možda nismo umeli da napravimo kosmički brod, ali smo zato znali da napravimo auto, avion, kombajn, televizor, što je mnogo više u odnosu na današnje vreme kada bez tuđeg znanja i kapitala ne umemo ni motiku da sklepamo.
 |
| Predsednik Tito u Kosmičkom centru u Hjustonu, 1962. godine |
Nije zato čudo što se ceo projekat „Apolo“ lepo „primio“ na našim prostorima. Bili smo solidno razvijena industrijska zemlja, naš narod je voleo tehniku, pa i onu tuđu, a neki usađeni ideali o svetskom miru i dobrobiti čitavog čovečanstva pomogli su nam da blagonaklono gledamo na nešto što su Amerikanci, makar na rečima, radili za dobrobit svih nas.
Nakon povratka Armstronga, Oldrina i Kolinsa sa Meseca, u septembru i oktobru 1969. godine, upriličena je turneja „Veliki korak“ tokom koje su astronauti „Apola 11“ obišli 23 metropole širom planete. U toj probranoj selekciji elitnih gradova, verovali ili ne, našao se i Beograd čiji su građani ispunili ulice u želji da izbliza vide i pozdrave nove planetarne heroje.
Kosmonauti su ušli čak i u narodne pesme, zapravo „narodnjake“, nadenuli smo im srpska imena kao što je i red, verujući valjda da je samo pitanje vremena kada će neko od nas pobosti jugoslovensku trobojku u Mesečevu prašinu.
I pre nego su se Armstrong, Oldrin i Kolins iskrcali na Mesec, Obren Pjevović je napisao a Mašinka Lukić 1968. otpevala pesmu „Apolo 9“ sa stihovima:
Posle misije „Apolo“
Pet godina posle misije „Apola 11“, Bil Kejsing, po zanimanju naučno-tehnički diletant, objavio je 1974. o svom trošku knjigu „Mi nikad nismo bili na Mesecu: američka prevara teška 30 milijardi dolara“. Knjiga se primila, i još se prima, naročito na ovim podnebljima gde smo vazda mrzeli profesore matematike i fizike (ove druge do te mere da smo ih, takoreći, i istrebili). Lansirana je najveća i najpopularnija teorija zavere sa rastućim brojem „vernika“ i sve većom količinom „dokaznog materijala“.
Astronauti su krenuli da se „zamajavaju“ kratkim izletima u vasionu, do „Skajlaba“, „Saljuta“, „Mira“ i drugih stanica u niskoj Zemljinoj orbiti, a za imena tih ljudi više niko nije mario. Sovjeti su, jednostavno, rešili da se zadovolje onim što već imaju: možda nije elegantno, možda nije ni ekonomično, ali funkcioniše i to pouzdano. Kažu da bi Gagarin, da je još uvek živ, odmah znao svrhu svake sajle, poluge, prekidača ili pokazivača i da bi bez problema pilotirao današnjim „Sojuzom“, toliko je sve ostalo isto. I zato kad gledate neko rusko lansiranje sa kosmodroma u Bajkonuru, nikad ne znate da li se ono desilo juče ili pre pola veka.
Amerikanci su, međutim, napravili potpuni zaokret, okrenuli su se raketoplanu „Spejs šatl“ verujući da će im novi koncept letelice za višestruku upotrebu omogućiti da u kosmos lete često i za male pare. Ispostaviće se da je „šatl“, sa svim svojim recikliranim delovima, jedan od najskupljih promašaja Američke svemirske agencije, ne samo u finansijskom smislu.
 |
| Lansiranje spejs šatla "Kolumbija" 1981. godine |
Obavljeno je nešto više od stotinu letova, poginulo je četrnaestoro astronauta, a od pet letelica sačuvane su samo tri. Na kraju je ceo projekat stopiran, iako u to vreme Amerika nije imali nijednu alternativnu letelicu koja bi mogla da odnese njihove astronaute u kosmos. Nastupio je period dubokog promišljanja tokom kojeg je Amerika bila prinuđena da donese radikalne odluke.
Privatna kosmička inicijativa
Krajem prošlog veka NASA je napravila jedan, ispostaviće se, dalekovid potez: omogućila je privatnim kompanijama da razvijaju sopstvene letelice i nude usluge lansiranja svima koji to mogu da plate. NASA je, jednostavno, rešila da se odrekne stare navike da razvoj raketnih nosača drži pod svojom direktnom kontrolom, dobrovoljno prepuštajući najveći deo posla privatnoj inicijativi i kompanijama koje mogu da rade brže i jeftinije od jedne inertne državne agencije sa velikim birokratskim aparatom.
Tek kada je NASA promenila svoj stil rada i počela da se ponaša kao mušterija, a ne kao veliki brat koji mora da zna svaki detalj, stvari su počele da se popravljaju velikom brzinom. Stara politika koja je bila na snazi još od vremena Hladnog rata (mi zamislimo, vi napravite), zamenjena je novom devizom: vi napravite šta god hoćete, a mi ćemo to da kupimo ako radi kako treba i nije preskupo.
Uspešne kompanije kao što su današnji „Blue Origin“ Džefa Bezosa ili „Space X“ Ilona Maska ne bi ni postojale da se NASA svojevremeno dobrovoljno nije odrekla svog kosmičkog monopola. Do 2010. godine, ova transformacija bila je takoreći završena.
Projekat „Artemis“
Ali, ostao je strah – verovatno iracionalan, ali uporan. Taj strah, da bi NASA jednog dana mogla da bude potpuno skrajnuta i prepuštena na milost i nemilost sve moćnijim privatnim svemirskim kompanijama, iznedrio je projekat „Artemis“. Iako je saradnja sa privatnim sektorom u poslednjih petnaestak godina dala više nego solidne rezultate, NASA kao da ponovo želi da stvori „nešto svoje“, nešto „za svaki slučaj“, što će postojati kao oslonac ako stvari krenu nepredviđenim putem.
Na primedbe da se NASA ovako ponovo vraća na stari kolosek odavno zarastao u travu, Agencija odgovara činjenicom da je u projekat uključila kompanije iz svih 50 američkih saveznih država. To deluje impresivno na papiru, ali NASA prećutkuje da je taj model saradnje već viđen, prevaziđen, suviše spor, birokratizovan i beskrajno skup.
Ime Artemis nije izabrano slučajno. U grčkoj mitologiji, Artemida je boginja Meseca, prirode i lova – sestra bliznakinja Apolona. Simbolika je gotovo očigledna: ako je program „Apolo“ bio prvi korak, „Artemis“ treba da bude nastavak već započete odiseje. Za početak, ljudi će se vratiti na Mesec, ali ne da bi tu i ostali – krajnja destinacija treba da bude Mars. A koliko je to realno, videćemo malo kasnije.
 |
| Artemida i Orion, XVI vek |
„Artemis“ je zamišljen kao svojevrsni hibrid: pokušaj da se spoje najbolje osobine legendarne rakete „Saturn V“ koja je funkcionisala besprekorno tokom čitavog „Apolo“ programa, i „spejs šatla“ – letelice čije su prednosti, ako ih je uopšte i bilo, najčešće bile u senci njegovih problema.
U svojoj srži, sistem je jednostavan i ima dva glavna elementa: raketni nosač „Space Launch System“ (SLS) kao prvi stepen i svemirsku kapsulu „Orion“ za četvoročlanu posadu. Da bi smanjila troškove, NASA je posegnula za onim što već ima. Delovi preostali iz „šatl“ programa (pre svega motori) ponovo su iskorišćeni iako su neki od njih prošli kroz više od 50 misija. Rad sa poznatim, proverenim komponentama omogućio je bržu sertifikaciju letelice i skraćenje razvoja, ali je istovremeno otvorio i pitanje: da li je „Artemis“ zaista predstavnik nove generacije letelica, ili tek kompilacija „best of“ momenata iz prethodnih projekata?
I staro i novo
„SLS“ je „izmišljotina“ novijeg datuma dok je „Orion“ dizajniran još u vreme predsednika Džordža Buša (mlađeg) kao deo projekta „Constelation“ koji je kasnije napušten. „SLS“ ima dva bustera na čvrsto gorivo koji funkcionišu relativno kratko, manje od dva minuta, ali zato obezbeđuju lavovski deo potiska tokom inicijalne faze leta, kada je letelica najteža i najsporija.
Najveća mana ovih motora je što, jednom pokrenuti, moraju da potroše svo gorivo do kraja – ne postoji način da se njihov potisak reguliše, niti da se buster po potrebi ugasi i naknadno ponovo pusti u pogon. Ti busteri identični su onima koje je koristio „šatl“, jedino što umesto četiri montažna segmenta sada imaju pet. Između bustera nalazi se rezervoar sa gorivom i oksidatorom kapaciteta 2,75 miliona litara, presvučen narandžastom izolacionom penom, istom onom koja je korišćena u vreme „šatla“, s tom razlikom što se sada na dnu rezervoara nalaze četiri motora koji daju manji potisak nego busteri, ali zato funkcionišu značajno duže – oko osam minuta.
Iznad prvog stepena nalazi se međustepen sa kriogenim gorivom (ICPS) koji ima dvostruku ulogu: da dovrši izbacivanje „Artemisa“ u orbitu i da, u kasnijim misijama, izgura „Orion“, kapsulu sa astronautima, na trans-lunarnu putanju, nevidljivi autoput do Meseca.
 |
| Letelica "Orion" tokom misije "Artemis II" na putu ka Mesecu |
„Orion“ se oslanja na servisni deo koji je napravila Evropska svemirska agencija (ESA). On obezbeđuje raketni pogon potreban za korekciju brzine i putanje kao i stabilizaciju letelice. Servisni modul ima i dodatni izvor energije u vidu četiri moćna solarna panela, sposobna da generišu dovoljno električne energije za omanju zgradu.
Sama kapsula za astronaute značajno je prostranija od one koju su koristili astronauti tokom „Apolo“ letova tako da u nju komotno mogu da se smeste četiri putnika, jedan više nego ranije. Za razliku od „Apola“, gde su astronauti obavljali „veliki posao“ tako što su se tumbali u bestežinskom stanju sa džakovima za sakupljanje fekalija zalepljenim za gole zadnjice, „Orion“ konačno ima nešto što liči na pristojan toalet.
Čitava konstrukcija „Artemisa“ namenjena je za jednokratnu upotrebu što deluje anahrono u vreme kada „Space X“, recimo, jedan te isti raketni nosač koristi i po deset puta. Čak je i „šatl“ imao brojne komponente koje su mogle iznova da se koriste: sam raketoplan, busteri na čvrsto gorivo, motori... jedino se centralni rezervoar morao iznova napraviti za svaku narednu misiju.
Ipak, NASA se odlučila za „rasipnički“ koncept kako bi ubrzala i pojednostavila razvoj: ako neki deo želite da sačuvate za narednu priliku, taj deo zahteva komplikovaniju konstrukciju i postaje skuplji. U tom pogledu, „Artemis“ je kopija „Apola“ – svi delovi letelice „razbacaju“ se usput, na zemlju se vraća samo kapsula sa astronautima.
„Artemis“, „Saturn V“, „Staršip“
Čim se pojavila tehnička specifikacija „Artemisa“, novinari su krenuli da letelicu kite superlativima („najveća“, „najteža“, „najmoćnija“...) iako su činjenice često govorile drugačije. Trostepeni „Saturn V“ je sa svojih 2.900 tona i 110 metara i teži i veći od dvostepenog „Artemisa“ (2.600 tona, 98 metara). Korisni teret koji je „Saturn V“ mogao da izbaci u nisku Zemljinu orbitu (140 tona) takođe je veći od onoga koji može da ponese „Artemis“ (oko 100 tona).
Statistika je na strani „Artemisa“ samo kada je reč o maksimalnom potisku raketnih motora (4.000 tona u odnosu na 3.500). Međutim, kada se postave pored Maskovog „Staršipa“, obe rakete deluju mnogo skromnije: „Staršip“ je visok oko 120 metara, težak oko 5.000 tona, u orbitu može da iznese preko 150 tona korisnog tereta i ima potisak između 7.000 i 12.000 tona, zavisno od verzije.
Ove tri letelice razlikuju se i po tipu goriva koje koriste. Svuda se kao oksidator koristi tečni kiseonik (LOX) ohlađen do -183oC. Kao gorivo, „Saturn V“ je koristio kerozin (RP-1), lak za skladištenje i rukovanje, u tečnom stanju i na sobnim temperaturama, i dovoljno gust da generiše veliki potisak na samom početku leta. Ovo gorivo, međutim, stvara veliku količinu „pepela“, tj. čađi koja utiče na performanse mlaznika i nema efikasnost svojstvenu lakšim gorivima.
 |
| Kristina Koh u "Orionu" |
„Artemis“ zato koristi tečni vodonik ekstremno niske temperature (-253oC, svega 20oC iznad apsolutne nule), gorivo koje ima brojne prednosti i još brojnije mane: generiše najveći potisak po kilogramu utrošenog goriva, ekološki je bezbedno (sagorevanjem nastaje samo vodena para), ali je zato skupo, teško za skladištenje, rizično za rukovanje zbog visoke eksplozivnosti i pritom curi kroz najmanje pukotine.
„Staršip“ je negde na sredini: kao gorivo koristi tečni metan na temperaturi od -160oC. On nije tako učinkovit kao tečni vodonik, ali je zato jednostavan za skladištenje i pretakanje, pri čemu stvara znatno manju količinu čađi od kerozina, što je ekstremno važno za raketne motore koji su predviđeni za višekratnu upotrebu.
„Artemis“ i „Apolo 8“
Pre „Artemisa“, samo 24 čoveka boravila su u dubokom kosmosu (svi tokom programa „Apolo“, petorica su još u životu). Kad prođe ovo kratkotrajno ushićenje činjenicom da astronauti ponovo putuju izvan Zemljine orbite, da je postavljen novi rekord u maksimalnom rastojanju čoveka od matične planete (oko 406.000 kilometara), doći će vreme za svođenje računa. A konačni bilans ne može da bude sjajan.
Na projekat „Artemis“ i dva leta u razmaku od tri i po godine do sada je utrošeno preko 90 milijardi dolara, dok je poslednje lansiranje, sa svim svojim stani-kreni međufazama, koštalo oko 4,5 milijardi. Svaki progres ima svoju cenu, to je nesporno, ali ovde je glavno pitanje: da li je ikakav progres uopšte napravljen?
Jer sve ovo smo, u potpuno identičnoj formi, već videli tokom leta „Apola 8“ iz 1968. godine.
Taj let trebalo je da predstavlja generalnu probu spuštanja na Mesec, ali je plan pao u vodu jer Mesečev modul još uvek nije bio tehnički spreman. Neko je predložio da se let ipak obavi tako što će tročlana posada da napravi krug oko Meseca i zatim se vrati na Zemlju. Nije bilo obimnih priprema ni generalne probe, postojala je samo ogromna volja, hrabrost i potreba da se američkoj javnosti pokaže kako ogroman novac (uporediv sa onim uloženim u projekat „Menhetn“) nije uzalud potrošen.
Za ovaj istorijski poduhvat odabrani su Frenk Borman, Vilijem Anders i Džejms Lovel. I tada je korišćena putanja besplatnog povratka, ali je brod funkcionisao tako dobro da je doneta odluka da se u blizini Meseca letelica uspori kako bi ušla u Mesečevu orbitu.
Letelica je kompletirala deseti krug oko Meseca na Božić, na visini od oko 200 kilometara. Posada je pritom napravila veliki broj fotografija Mesečeve površine, ali nikom nije padalo na pamet da snima Zemlju, ona je već toliko puta bila uslikana iz Zemljine orbite.
Tokom jedne pauze, Anders je slučajno bacio pogled kroz prozor i video kako plava lopta naše planete izranja iza Mesečevog horizonta. Anders je zgrabio svoj fotoaparat i napravio verovatno najuticajniju kosmičku fotografiju svih vremena, sa Mesecom u prvom planu i prozračno-plavim Zemljinim klikerom na mračnoj pozadini beskrajnog kosmičkog ništavila.
 |
| Andersova fotografija od 24. decembra 1968. |
Prvo i drugo lansiranje
Put do prvog lansiranja bio je sve samo ne jednostavan. Problemi su se nizali: senzori koji ne daju pouzdane podatke, tehničke anomalije, vremenske nepogode, komunikacioni problemi, pa čak i lažni alarmi izazvani komadima leda. Najveći izazov predstavljalo je punjenje centralnog rezervoara – naizgled banalni problem, curenje vodonika prilikom pretakanja dovelo je do otkazivanja jednog pokušaja lansiranja.
Ipak, 16. novembra 2022. godine, „Artemis I“ je konačno poleteo. Misija bez posade trajala je 25 dana. Umesto astronauta, kapsulu su ispunjavale lutke opremljene senzorima čiji je zadatak bio da mere sve ono što će jednoga dana uticati na ljude: radijaciju, vibracije, temperaturu i druge uslove u kabini. Let je u tehničkom smislu bio uspešan: „Orion“ je stigao do Meseca, napravio nekoliko orbita i vratio se na Zemlju. U komadu.
„Artemis II“ je, posle odlaganja do kojeg je došlo usled curenja vodonika tokom „generalne probe“ u februaru, konačno poleteo na „apri-li-li“ dan ove godine sa četvoročlanom posadom koju čine komandir Rid Vajzman, pilot Viktor Glover, specijalista Džeremi Hansen (Kanada) i naučnica Kristina Koh (koja je do sada u kosmosu provela 330 dana, a van kosmičkog broda skoro 48 sati).
Ovo je vreme političke korektnosti: na „Apolo“ letovima nije bilo mesta ni za žene ni za tamnopute Amerikance, kamoli strance, i sada je došlo vreme da se sve te istorijske nepravde konačno isprave.
 |
| Misija "Artemis II: Džeremi Hansen, Rid Vajzman, Kristina Koh i Viktor Glover |
Do Meseca i nazad
Ukupno trajanje misije procenjuje se na oko deset dana, a ključni deo – napuštanje Zemljine orbite i let oko Meseca – biće izveden korišćenjem „putanje besplatnog povratka“. Reč je o trajektoriji koja je tako projektovana da astronautima garantuje povratak na Zemlju čak i u slučaju potpunog otkaza raketnih propulzora. Tokom leta motori će se koristiti samo za minimalne korekcije putanje, glavni deo posla obaviće Zemljina i Mesečeva gravitacija.
„Orion“ će u svemu tome izgledati kao loptica u bilijaru – za laika, sve to izgleda strahovito delikatno i komplikovano, ali u današnje vreme, proračun putanje možete da uradite i na svom kućnom laptopu, pa čak i mobilnom telefonu. Jer, gravitacija je sila definisana vrlo jednostavnom formulom.
Ako biste fiksirali Zemlju i Mesec, putanja besplatnog povratka izgleda kao ogromna osmica, sa Zemljom i Mesecom u centrima donjeg (većeg) i gornjeg (manjeg) kruga. Rešenje je u prošlosti primenjivano više puta, između ostalog i tokom misije „Apola 13“: nakon eksplozije na servisnom modulu, jedini način da se sačuvaju životi članova posade i obezbedi njihov povratak na Zemlju bio je prelazak broda na sigurnu „osmicu“.
 |
| Raketa "Artemis II" poleće sa lansirne rampe 39-B Svemirskog centra "Kenedi", u sredu, 1. aprila 2026. godine, Kejp Kanaveral, Florida. |
Tokom leta posada će imati brojne zadatke, ništa što bi predstavljalo vest za novine, i sve to je nekako u drugom planu. Astronauti na Zemlju treba da se vrate živi, zdravi i bez drame, i to će za sve nas koji ovo posmatramo sa bezbednog rastojanja biti dovoljno. Ili možda neće?
Teško je reći. Jer, današnji svet je drugačiji, publika je zasićenija, pažnja rasuta, sve što ne može da stane u jedan Tik-tok video ima dobre šanse da bude ignorisano.
Jedno je sigurno: „Artemis“ nije samo tehnološki projekat. On je ogledalo jedne epohe – sukoba starog i novog, državnog i privatnog, sigurnog i smelog. I upravo zato, uz veru u dobar ishod, vredi ga posmatrati.
Dosadašnji put i povratak
Prema poslednjim vestima, misija „Artemis II“ odvija se po planu. „Orion“ sa astronautima uspešno je obleteo Mesec, veza sa Zemljom planski je prekinuta u trenutku kada se „Orion“ našao iza Zemljinog satelita, iznad one njegove strane koja se sa Zemlje nikada ne vidi (ne zato što je tamna, naprotiv, ona dobija istu količinu Sunčevog svetla kao i strana okrenuta nama). Majkl Kolins, astronaut „Apola 11“ koji je ostao u komandnom modulu i kružio oko Meseca dok su Armstrong i Oldrin skakutali po Mesečevoj površini rekao je svojevremeno da se u tim trenucima, potpuno izolovan od svih, osećao kao najusamljeniji čovek na svetu.
 |
| Mesec, slika sa "Oriona" |
Realno gledano, sve kritične faze leta su prošle, predstoji još samo jedna – povratak na Zemlju koji podrazumeva aerodinamično kočenje tokom kojeg će brzina letelice sa početnih 11 kilometara u sekundi pasti praktično na nulu.
Razloga za brigu ima jer prethodnik, „Artemis I“, nije kroz ovaj proces prošao sasvim po protokolu. Kapsula sa astronautima na svom donjem delu, onom koji trpi najveće termodinamičko opterećenje, ima termički štit načinjen od ablativnog materijala poznatog kao „avkoat“.
 |
| Strukturna oštećenja termičkog štita na "Artemisu I" |
Taj materijal nije napravljen da „stoički“ izdrži enormne temperature kojima će letelica biti izložena (oko 2.800oC). Naprotiv, kako temperatura raste, materijal počinje da se topi i u vidu kapljica otpada sa letelice. Visoka specifična toplota materijala omogućava efikasno odvođenje toplote tako da se unutrašnjost kapsule praktično ne zagreva. Štit se tanji, ali je njegova debljina tako proračunata da može izdrži čitav proces povratka na Zemlju, sa solidnom rezervom.
Međutim, kada su stručnjaci ispitali stanje štita posle povratka „Artemisa I“ na Zemlju, mogli su samo zabrinuto da konstatuju da se materijal nije „izlizao“ po planu – u njemu su bila evidentna strukturna oštećenja (naprsline, manje ili veće rupture, nedostajući fragmenti).
U principu, ovo ne mora da bude fatalno, sve dok oštećenje ne prodre do same konstrukcije. Ako do toga dođe, pitanje je vremena kada će struktura kapsule da popusti i tako dovede do brze dezintegracije čitave letelice (nešto što se desilo astronautima sa šatla „Kolumbija“ 2003. godine).
"Artemis II", uživo
Šta je NASA uradila između dve misije da bi rešila ovaj problem? Ništa. Uzrok je pronađen u novoj konstrukciji štita: u vreme „Apola“ on je imao strukturu pčelinjeg saća, ali je njegova izrada zato bila spora i komplikovana. U slučaju „Artemisa“, inženjeri su se opredelili za konstrukciju sačinjenu od blokova „avkoata“ složenih na dno kapsule kao kocke u kaldrmi.
U vreme kada je „Artemis I“ sleteo, aerodinamički štit „Artemisa II“ već je bio fiksiran i svaka promena u njemu iziskivala bi dalja odlaganja lansiranja. Posle nekoliko krugova većanja konstatovano je da uočeni nedostaci na štitu ne mogu da budu fatalni, pa je doneta odluka da se sa misijom nastavi po planu. Ipak, brojni stručnjaci (među njima i neki bivši astronauti) smatraju da je ovakvo ponašanje nedopustivo i da se NASA igra životima ljudi kršeći sigurnosne protokole koje je sama propisala.
U svakom slučaju, držite palčeve.
Spuštanje na Mesec
Šta možemo da očekujemo u budućnosti? Prvobitni plan bio je da „Artemis III“ spusti astronaute na površinu Meseca koristeći „Staršip HLC“ (Human Landing System) kompanije „Space X“. Mesečev modul korišćen u programu „Apolo“ imao je koristan prostor veličine dva Toi-Toi klozeta, sa zidovima od tanke metalne folije – tokom montaže na Zemlji jedan tehničar ispustio je čekić koji je s lakoćom probio brodski pod.
 |
| "Human Landing System", umetnička vizija |
„Staršip“ je neuporedivo veći, čitav pokretni soliter i pokreću ga šest „Raptor“ motora. Sa prečnikom od 9 metara i visinom od 50, njegova radna zapremina veća je od one koju ima Međunarodna svemirska stanica, što je dovoljno za najmanje deset dana boravka na Mesecu
„Staršip“ bi, prema planu, trebalo da bude postavljen u Mesečevu orbitu kako bi tu sačekao novi let „Oriona“. Nakon spajanja na orbiti, dvojica od četiri astronauta trebalo bi da pređu u „Staršip“ i meko se spuste na Mesec.
Za razliku od „Apola 11“, gde su komandni i mesečev modul bili spakovani na jedan raketni nosač, zajedno putujući ka Mesecu, „Artemis III“ to jednostavno ne može da izvede jer je „Staršip“ preveliki.
Ali negde je već zapelo. NASA je već najavila da naredni let neće doneti očekivano spuštanje na Mesec. Uz to, Mask je dosad obavio više od deset probnih lansiranja „Staršipa“ i još uvek nije dostigao onaj nivo pouzdanosti koji je neophodan da bi letelica mogla da se pridruži projektu „Artemis“.
 |
| Servisni modul "Artemisa" |
Uz to, „Staršip“ ima megalomanske proporcije – čak i Maskov „Super Heavy“ buster može da ga ponese samo do Zemljine orbite. Da bi nastavio put Meseca neophodno je da „Staršip“ dopuni svoje gorivo koristeći (još uvek nepostojeće) kosmičke tankere čiji će kapacitet biti relativno mali.
Po nekim proračunima, biće potrebno najmanje deset tankera kako bi se „Staršip“ napunio gorivom do vrha i to u vrlo kratkom roku, jer super-rashlađeno gorivo vrlo brzo počinje da ključa i isparava. Ceo taj proces rizičan je i na Zemlji, kamoli u orbiti gde i najmanji incident može da odvede u katastrofu.
Zašto opet Mesec?
Na kraju, da se osvrnemo na jedno fundamentalno pitanje: zašto (opet) Mesec? Postoji nekoliko razloga.
Mesec je još uvek nedovoljno istražen. Prema sadašnjim znanjima, Mesec je nastao pre oko 4,5 milijardi godina u čeonom sudaru Zemlje sa planetom Tejom. Zemlja je taj sudar nekako preživela ali Teja nije – sudar je bio tako kolosalan da je velika količina materijala sa Zemlje i Teje završila daleko u Zemljinoj orbiti. Agregacijom tog materijala tokom mnogo miliona godina nastaće Mesec, mešavina materijala rane Zemlje i jedne nestale planete o kojoj ne znamo skoro ništa.
 |
| Kristina Koh gleda proz prozor "Oriona" |
Stare Mesečeve stene kriju priču o našem poreklu, o staroj Zemlji koje više nema, ali i priču o gostu koji nam je „podario“ jedini satelit koji danas imamo.
Uz to, Mesec ima svoje resurse koja bi neka buduća ljudska naseobina mogla korisno da upotrebi. U okolini južnog pola postoje krateri koji se nalaze u permanentnoj senci u kojima je potvrđeno postojanje vodenog leda, što može da reši problem pitke vode (i uzgajanja salate). Razlaganjem vode može se dobiti kiseonik za disanje kao i vodonik kao pogonski materijal.
Tu su i velike rezerve helijuma-3, izotopa koji je redak na Zemlji ali mnogo zastupljeniji na Mesecu. On se može koristiti kao gorivo u budućim fuzionim elektranama kao izvor čiste, skoro neograničene energije, ako takve elektrane ikad postanu stvarnost. Tu su i metali poput gvožđa, aluminijuma, titanijuma, silicijuma... Regolit, praškasti materijal kojim je pokrivena Mesečeva površina može se presovati u građevinski materijal koji bi štitio posadu od ubitačnog kosmičkog zračenja.
Osim toga, tu su i skoro idealni uslovi za dobijanje električne energije korišćenjem solarnih panela: nema atmosferskog rasipanja niti oblačnih dana, pri čemu ti dani mogu da budu i vrlo dugi, naročito na većim geografskim širinama.
 |
| Poletanje "Artemisa II", 1. aprila 2026. |
Naravno, tu je i politički faktor: Rusi odavno nisu neki važan kosmički igrač, trenutno imaju ozbiljniji ovozemaljski problem kako da privedu kraju „rat od tri dana“ čiji treći dan nikako da prođe. Zato je tu Kina koja ne krije da ima nameru da do 2030. spusti Kineze na površinu Meseca. A od tog trenutka pa do nastanka „kineske četvrti“ verovatno neće proći mnogo vremena.
Amerika verovatno ovo ne bi doživela kao veliki poraz, ipak je Armstrong bio i ostao prvi, ali kako se fokus Amerike sa Rusije bude premeštao na Kinu, tako će se i osetljivost američke javnosti na kineske uspehe povećavati.
Budimo uz to i praktični: Mesec je bliži od Marsa. Uzmite bilo koji skorašnji novinski tekst o „Artemisu“ i u njemu će se Mars pojaviti bar jednom kao naredno odredište čovečanstva. Isto je i sa „Staršipom“ – Mask ne samo da je opsednut Marsom, ne samo da želi da stigne tamo, on želi da taj svet kolonizuje, da ga osvoji kao što su španski konkvistadori pokorili Srednju i Južnu Ameriku, da od Marsa napravi Novi Svet koji bi počeo da evoluira u skladu sa nekim novim principima i zakonima.
Postoji samo jedan mali problem – pre će na Mesecu Mile iz Mrčajevaca da podigne plastenik sa salatom nego što će čovek da stigne na Mars. Zašto? To je tema za neku drugu priču. Sad možemo samo da konstatujemo da je Mars, baš kao i fuziona nuklearna elektrana, lek za rak i drugi Isusov dolazak u grupi događaja koji su uvek 30 godina daleko. Neke stvari su, jednostavno, zaglavljene u budućnosti, baš kao što smo svi mi zaglavljeni u ovoj jadnoj sadašnjosti.
Na kraju, sasvim je moguće da „Artemis“ ode u istoriju koliko sutra, po skraćenom postupku. Sad kad je Amerika potrošila kolosalne milijarde dolara bombardujući najskupljim mogućim ratnim spravama nekog ko je jednostavno naučen na batine i rešen da trpi, prioritet države verovatno će biti da se proizvede nova količina džebane i popune ispražnjeni ratni magacini. „Artemis“ bi tako mogao da postane primer kako se strateški ciljevi prilagođavaju taktičkim potrebama. U jednom takvom svetu Mesec je, jednostavno, luksuz bez koga se može.
