Zvuk tišine

U danu kada je praktično polovina Srbije bila paralisana dojavama o podmetnunim eksplozivnim napravama u školama, ispod mostova, u trgovinskim centrima ili komunalnim ustanovama, skoro svaki građanin ove zemlje ponavljao je jedno te isto pitanje: šta rade naša policija i državna bezbednost i zašto naša vlast već mesecima ne može da izađe na kraj sa svakodnevnim “bombaškim” šikaniranjem koje nam jede vreme i novac, a pre svega živce. Odgovor je prost: narodna milicija radi ono što može, a to što može u datim okolnostima je vrlo malo. Prijave o podmetnutim bombama po pravilu stižu elektronskom poštom iz inostranstva. Svako ko se iole razume u način na koji putuje elektronska pošta (jedan od najstarijih internet protokola) moći će uz malo truda da dešifruje odakle je elektronska poruka upućena, na kojim serverima je zastala i kako je na kraju završila na stotinama domaćih adresa. Toliko ume da uradi i naša vlast pa se danas pominje da je glavni server negde u Švajcarskoj a žuta štampa je

Električni automobil sa početka XX veka U poslednjih dvadesetak godina električni automobili prešli su dug put od egzotičnih eksponata na sajmovima automobila do legitimnih učesnika u saobraćaju čiji se broj više ne može ignorisati (danas ih je u upotrebi preko 16 miliona). Sam koncept vozila na baterijski pogon nije nov: prvi električni automobili pojavili su se još krajem XIX i početkom XX veka. Zabeleženo je da su 1897. godine London i Njujork imali taksi vozila koje su pokretale baterije, u vreme kada su ulicama i dalje dominirale kočije na “konjski pogon”. Štaviše, električna vozila u to vreme imala su brzinu, udobnost i jednostavnost upravljanja koje automobili s “unutrašnjim sagorevanjem” (na benzin ili naftu) nisu mogli da ponude. Prve brzinske rekorde postavili su upravo rani električni automobili. Početkom XX veka, u pionirsko doba automobilizma, na ulicama je bilo preko 30.000 električnih automobila.  A onda su, u relativno kratkom vremenskom periodu, električni autmobili ne