Zvuk tišine

Evropa je imala mnogo razloga za slavlje kada je 9. jula, sa kosmodroma Kuru u Francuskoj Gijani, uspešno poleteo prvi primerak novog evropskog raketnog nosača, “Arijana 6”. Prethodna verzija, “Arijana 5”, otišla je u penziju prošle godine ostavivši Evropu bez mogućnosti da svoje satelite lansira u orbitu oko Zemlje sopstvenim raketnim nosačem. Sada je čekanju konačno došao kraj. “Budite sigurni da će se Arijana 6 izboriti za svoje mesto u istoriji, da će na svojim leđima ponovo vratiti Evropu u kosmos”, rekao je Jozef Ašbaher, direktor Evropske svemirske agencije (ESA).  Na kraju jednočasovnog leta “Arijana 6” je u orbitu oko zemlje izbacila devet “kockastih” satelita na visini od oko 600 kilometara. Sateliti imaju šaroliko poreklo i namenu: neke su konstruisale velike svemirske agencije, ali ima i onih koje su obezbedile kompanije, univerziteti i istraživački instituti. Osobenost nove Arijane (i veliki adut za buduću komercijalnu trku) je njena sposobnost da svoj gornji stepen može d

Da se odmah, razumemo: efekat staklene bašte ne samo da je poželjan, već predstavlja jedan od neophodnih uslova da bi se na planeti kao što je naša razvio život. Uzmite, na primer, Mesec, koji se, u odnosu na Sunce nalazi praktično na istom rastojanju kao i Zemlja. Laički gledano, očekivali bismo da dnevne i noćne temperature na Mesecu i Zemlji budu slične. U stvarnosti, te tempearture se drastično razlikuju. Mesec je u tom pogledu krajnje negostoljubiv: temperatura tla na njegovoj osunčanoj strani dostiže +140oC da bi tokom noći pala na -170oC. Ove ekstremne temperature nastaju zbog toga što Mesec ne raspolaže atmosferom koja bi bila u stanju da amortizuje prevelike dnevne varijacije temperature. Zbog toga temperature na Mesecu zavise prvenstveno od topografije i osunčavanja pojedinih delova terena. Tako su u dnu Mesečevih kratera koji se nalaze u permanentnoj senci izmerene ekstermno niske temperature: u krateru Hermit, koji se nalazi u blizini Mesečevog severnog pola, izmerena je te

Postoji teorija koja objašnjava od čega je napravljen atom, kako je izgledao svemir u prvoj sekundi svoga postojanja, zašto Sunce sija, kako nastaje polarna svetlost, kako funkcioniše atomska bomba i zašto se magnet lepi za frižider. Tu teoriju danas nazivamo „standardni model fizike elementarnih čestica“ ili, u skraćenom obliku, „standardni model“. Reč je o jednoj od najvećih i najkompletnijih tvorevina ljudskog uma zasnovanoj na kvantnoj mehanici, teoriji koja objašnjava ponašanje materije i energije na sub-atomskom nivou. Nije reč samo o tome da su formule i postulati ove teorije uvek bili u savršenom skladu sa svim do sada poznatim činjenicama. Ova teorija nebrojeno puta do sada predvidela je postojanje novih čestica i fenomena, što su kasniji eksperimenti obično potvrđivali sa zadivljujućom preciznošću.  Ako uzmete u obzir da kosmos u kome živimo, bez obzira na njegove kolosalne proporcije, predstavlja odraz onoga što se zbiva na njegovom elementarnom nivou, nije čudno što se stan