Roboti za Žikino kolo

Kinski roboti đuskaju u čast predsednika

U čitavoj Srbiji ne postoji čovek kome srce nije zaigralo dok je u direktnom prenosu iz daleke Kine gledao našeg predsednika ispred folklorne grupe kineskih robota koji su, specijalno za ovu priliku i njemu u čast, naučili da igraju “Moravac”. Da su roboti nosili šajkače tačno bismo poverovali da su izliveni u smederevskoj čeličani a da je softver koji im je udahnuo život napisao pobednik trubačkog festivala u Guči, toliko je sve bilo spontano, prirodno, domaċe. A kakvu smo tek poplavu emocija doživeli kad smo saznali da ćemo, koliko sutra, mi te robote početi da sklapamo, da programiramo, da će ti roboti imati autentični srpski “vajb” i da ćemo u tome biti, kako reče predsednik, “prvi u Evropi” - to samo književnik može da prepriča.

“Ovo je kao XXII vek”, konstatovao je predsednik, “napravićemo na hiljade ovakvih robota”. Ideja je da u to gurnemo i domaću veštačku inteligenciju (u onoj prirodnoj kanda oskudevamo) jer, od nedavno, u Kragujevcu imamo data-centar i super-kompjuter i 40 megavata elektriciteta. Naravno, još uvek je rano da otkrijemo sve karte i objavimo šta će sve ti roboti umeti da rade, ali početak je više nego obećavajući. Za očekivati je i da sve što bude napravljeno bude momentalno i razgrabljeno. Jer, ko se ne bi obradovao da dobije srpskog robota koji, onako, tek izvađen iz kutije, zna da igra Žikino kolo? A to mu je tek jedna, ne nužno i najvažnija, korisna funkcija.

Crni Dragutin i Crni Milutin, maskote EXPO-a

Dok čekamo budućnost da počne, hajde da se malo obrazujemo, da ovaj tekst iskoristimo i u te svrhe, jer samo edukovan čovek može da shvati veličinu “čuda” koje smo upravo videli u Kini, te robote nisu dobili ni Tramp ni Putin, otišli su praznih ruku, pokunjeni, skoro poniženi. Ali zato Srbin, boc - viljuškom... dobismo crteže, kompletnu dokumentaciju, čak i note za “Moravac” i fabriku koja će te robote da sklapa... Kad je mogao naš predsednik sa diplomom pravnog fakulteta da shvati značaj robotike na brdovitom Balkanu, zašto i mi ne bismo naučili nešto korisno, makar i sa zakašnjenjem. Vremena za učenje nema mnogo jer proizvodnja mora da počne do polovine jula, očekujte da se konkurs za radnike pojavi danas, najkasnije sutra. Šanse da dobijete posao u robotici biće vam značajno veće ako pročitate ovaj tekst do kraja, a samo će se najmudriji setiti da ga odštampaju i pokažu konkursnoj komisiji kao ključni dokaz svoje kompetencije. 

Može da omane...

Elem, da počnemo... Razigrane mašine koje smo videli u Kini spadaju u klasu takozvanih “humanoidnih robota”, i o njima se, fakat, jako puno priča u poslednje vreme. Pod robotom podrazumevamo bilo koju mašinu koja se može isprogramirati tako da samostalno obavlja jednu ili više kompleksnih operacija. Industrijski roboti su tu, sa nama, već decenijama: umeju da sklapaju automobile, da zavaruju limove ili prenose teret sa police na policu. Ogromna većina tih robota svojom konstrukcijom podseća na enormno pokretljivu ljudsku ruku vezanu za fiksno postolje ali ima i onih pokretnih, koji umeju da se snalaze u prostoru i izbegavaju prepreke, od dizalica sa inteligentnim hvataljkama, preko vozila koje prenose repromaterijal između magacina i proizvodne trake do usisivača kadrih da počiste ceo stan. 

Humanoidni roboti su drugačiji, njihova glavna karakteristika je da liče na ljudska bića: imaju glavu, torzo, ruke i noge, imaju zglobove koji imitiraju ljudsku anatomiju (rame, kuk, koleno, članci na prstima), što više zglobova, to veća pokretljivost, imaju čula nalik na ljudska (mogu da vide i čuju), mogu da komuniciraju (pokretom, zvukom), ponašaju se “inteligentno” koristeći savremene modele bazirane na veštačkoj inteligenciji (AI), a raspolažu i snagom koja uveliko prevazilazi ljudske mišiće. Do sada smo ih uglavnom gledali na filmu a sve je počelo s Fricom Langom i njegovim “Metropolisom”, još 1927. godine. Koncept humanoidnih robota, njihova sposobnosti da misle, da delimično ili potpuno imitiraju ljudska bića, predstavljaju temu kojoj se filmski autori neprekidno vraćaju. Evo nekih ostvarenja kojima se rado vraćamo: “Terminator” (1984), “Blade Runner (1982), “I, Robot” (2004), “A.I. Artificial Inteligence” (2001), “Ex Machina” (2014), “Her” (2013), “Bicentennial Man” (1999)...

Teslin "Optimus"

Film je krajem XX i početkom XXI veka uveliko počeo da se prepliće sa stvarnošću. Krenulo je sa “Asimom” kompanije “Honda”, robotom koji je obišao čitav svet i imao čast da se rukuje sa princom Čarlsom, Barakom Obamom i mnogim drugim poznatim ličnostima. “Asimo” je otišao u penziju 2022. godine jer su ga potisnuli neuporedivo pametniji i pokretljiviji modeli drugih proizvođača. Danas velike svetske kompanije koje sa bave razvojem robota neprekidno serviraju marketinške senzacije, najčešće majstorski režirane “Jutjub” klipove u kojima neki novi “Asimo” sa zadivljujućom lakoćom i preciznošću savlađuje beskonačni lanac prepreka, radi nešto pametno ili se, jednostavno, “glupira” (igra kolo). 

"Atlas" Boston Dynamicsa

Investicije u humanoidne robote sve su veće, a vrednost kompanija koje ih dizajniraju i proizvode raste sumanutom brzinom. Prednjači “Boston Dynamics”, kompanija iza koje stoji korejski “Hyundai”, čiji robot “Atlas” treba da uđe u komercijalnu upotrebu tokom ove godine. “Atlas” ima 56 zglobova i dizajniran je tako da može da podiže terete teže od 50 kilograma, ume sam sebi da zameni ispražnjenu bateriju, a može da radi i u uslovima eksrtremne vlage i temperature. Zahvaljujući veštačkoj intelgenciji koja je bazirana na “NVidia” hardveru, “Atlas” je sposoban da novu veštinu nauči za samo jedan dan. “Boston Dynamics”, međutim, ne želi da svoju saradnju na AI polju ograniči na samo jednog giganta: već je objavljeno da će ove godine početi saradnja sa kompanijom “Google” koja takođe namerava da razvije svoju gamu inteligentnih robota.

Napreduju i drugi: primera radi, komapnija “Figure AI” je u 2024. imala berzansku vrednost od oko 2,5 milijardi dolara. Kada je prošle godine kompanija predstavila svoj najnoviji model humanoidnog robota “Figure 03”, njena vrednost skočila je na preko 40 milijardi. Tehnički giganti kao što su “Tesla”, “Microsoft”, “NVidia” i “Amazon” takođe upumpavaju dodatne milijarde u istraživanja kako bi osigurali svoje mesto i poziciju na tržištu koje se tek formira. 

Ilon Mask takođe ne skida nogu s gasa: “Tesla” već ima svoj model humanoidnog robota, “Optimus”, trenutni fokus je na snižavanju cene i poboljšavanju performansi. Najjači rival je, naravno, Kina koja je za svoje kompanije već obezbedila državnu pomoć i subvencije u iznosu od 10 milijardi dolara kako bi cena kineskih robota bila što niža a udeo na tržištu što veći (kineske firme registrovale su više od 5.500 patenata u ovoj oblasti, više nego čitav ostatak sveta zajedno). Po procenama “Goldman Saksa”, tržište humanoidnih robota dostići će do kraja ove decenije vrednost od bar 40 milijardi dolara. 

"Ocean One", Stanford Robotics

Zašto bi neko uopšte želeo da napravi humanoidnog robota? Zašto je ljudski oblik najpoželjniji? Zašto to nije slon, hobotnica, prase, neka ptica? Najjači argument svodi se na konstataciju da smo mi, kao čovečanstvo, proveli mnogo stotina godina kreirajući životni i radni prostor koji je namenjen isključivo nama. Fabričke hale, stanovi i kuće, hodnici i vrata, kuke i kvake, police u radnjama, kuċni nameštaj, stepenice, stolovi i stolice, sve to napravljeno je isključivo po meri čoveka. Kad neka fabrika reši da svoje radne procese ubrza korišćenjem konvencionalnih robota, to obično podrazumeva dodatna višemilionska ulaganja kako bi se radni prostor prilagodio potrebama novih mašina. Jer, da bi neka mehanička ruka mogla da funkcioniše, potrebno je raščistiti prostor za nju, instalirati šine i vođice po kojima će ova ruka da se kreće, dovesti struju, napraviti sigurnosni kavez kako bi se osigurala fizička bezbednost zaposlenih u neposrednoj blizini. Ako se radi o nekom inteligentnom prevoznom sredstvu koje prenosi teret između udaljenih fabričkih lokacija, neophodno je da pod bude ravan i ima određenu hrapavosti - sve neravnine moraju da budu uklonjene. U velikim postrjenjima troškovi ovakvih adaptacija mogu da budu astronomski.

RoboThespian, "Engineering Arts"

Tu bi, bar u teoriji, mogli da uskoče humanoidni roboti. Oni imaju noge i stopala i nije im potreban ravan pod. Nije im potreban ni naročiti alat: oni imaju šake koje su dovoljno spretne da drže standardni šrafciger, lemilicu ili čekić konstruisan za ljudsku ruku. Oni su svesni svog okruženja i neće povrediti majstora do sebe, samim tim nije im potreban veliki, izolovan, posebno opremljen prostor, dovoljni su radni uslovi koje ima svaki “običan” radnik. S obzirom da imaju približno istu figuru kao i čovek, nije im problem ni da se kreću kroz već postojeće prolaze i vrata, da koriste liftove, merdevine...

Humanoidni roboti se, jednostavno, lako uklapaju u postojeće okruženje. Zahvaljujući svojoj fizičkoj sličnost sa ljudima od krvi i mesa, mogu da sednu u svaku slobodnu stolicu i nastave tamo gde je prethodni radnik stao. Zahvaljujući svojim antropomorfnim rukama ovi roboti mogu da koriste praktično sve osnovne alatke koje su, prvobitno, konstruisane za ljude a ne za mašine. Mogu da se bave utovarom i istovarom, premeštanjem predmeta i kutija, jednostavnim repetitivnim poslovima, svim onim što čovek ne voli ili ne može u kontinuitetu da radi. I, na kraju, ovi roboti nemaju strah - možete ih poslati svuda gde je boravak ljudi krajnje rizičan: na dno mora, u Fukušimu ili Černobilj, u zone ratnih dejstava, u kosmos... 

Gde sve humanoidni roboti mogu da nađu primenu? Na proizvodni trakama, u različitim stupnjevima proizvodnog procesa, u magaicnima i logistici, u tehičkoj podršci, stanovima, zdravstvenim ustanovima.... Potencijalno, ovakvi roboti mogu da nadomeste nedostatak radne snage u mnogim zemljama koje već imaju populaciju koja ubrzano stari (Nemačka, Japan, Kina, Južna Koreja), gde već postoji hronični nedostatak radnika koji bi se bavili manuelnim poslovima ili radili u trećoj smeni. Po nekim procenama, ovaj problem biće sve veći jer se očekuje da globalna populacija na planeti dostigne svoj zenit u nekoliko narednih decenija (negde oko 9 milijardi stanovnika) nakon čega će broj stanovnika na planeti početi da opada, usled smanjivanja plodnosti. Po nekim procenama, broj radno sposobnih ljudi opašće za preko 20% do 2050. godine što stvara prostor za upošljavanje 2-3 milijarde robota do kraja 2060. godine. Drastičan pad broja stanovnika očekuje se naročito u Kini koja će u narednih par decenija morati da angažuje bar 300 miliona robota kako ne bi morala da pribegne uvozu masovnom uvozu radne snage (opcija koju Kina nikako ne želi). 

Tiangogn Ultra, "X-Humanoid"

Da li ljudi žele da vide robota u svojoj kući? Na to pitanje još nema jasnog odgovora ali smo već videli reklame u kojima humanoidni roboti zalivaju kućno cveće, donose kafu, serviraju voće, brinu o čistoći... Predstoji nam doba u kome će najveći deo populacije činiti stari ljudi. I tom sve većem broju seniora moraće neko da brine, da im kupuje novine i bakaluk, da razgovara sa njima ili vodi računa o lekarskoj terapiji. Za nekog ko svoju starost provodi u samoći, robot bi mogao da bude prihvatljiv surogat za društvo kojeg više nema. Mask reklamira svog robota “Optimusa” kao “autonomnog pomoćnika” i “humanoidnog prijatelja”. Kompanija “1X” je svoj robot “Neo” namenila isključivo za kućnu upotrebu: “Vi treba da se bavite stvarima koje volite. Naš robot uradiće sve ostalo”. “Neo” usisava, briše prozore, izbacuje đubre... 

ProtoCloone, "Clone Robotics"

Drugi argument u prilog upotrebe humanoidnih robota leži u njihovoj svestranosti. Jedna obična mehanička ruka može da zavari nekoliko stotina tačaka na automobilskoj karoseriji u svega par minuta, ali ta ista ruka je potpuno neupotrebljiva za bilo šta drugo, recimo da vas počeše po leđima. Takav robot liči na lekara specijalistu koji je, može biti, izuzetno stručan ortoped ali zato ima samo bazična školska znanja iz dermatologije. Humanoidni robot je, sa druge strane, nalik na lekara opšte prakse: solidno se razume u sve i sa istim hardverom ume da nosi kutije, čisti podove ili sklapa delove, ali se ni u šta ne razume do kraja, kamoli u zavarivanje automobilskih karoserija. 

Još jedan argument iznet je tek nedavno, kada su sistemi zasnovni na korišćenju veštačke inteligencije postali popularni i svima dostupni. Humanoidi roboti su, u poslednjih nekoliko godina, napredovali pre svega za hvaljujući sve većem stepnu integracije sa inteligentnim softverskim modelima, dok su inženjerska unapređenja imala sekundarni značaj. 

Kime, "Macco robotics"

Treniranja robota za njihovu upotrebu počinje korišćenjem metoda koji spadaju u tzv. “mašinsko učenje”. Algoritam ugrađen u sam robot omogućava im da izvlače zaključke na osnovu prethodnog isksutva i procesiraju signale koji dolaze sa senzora kako bi bili u stanju da donese odluke u realnom vremenu. 

Međutim, humanoidni roboti imaju značajnu prednosti: oni mogu da uče i metodom “imitacije”, koristeći neiscrpnu zalihu video- materijala i dokumenta u kojima se opisuje način na koji čovek rešava određeni problem. Ono što vide i pročitaju današnji roboti mogu s lakoćom da reprodukuju, tj. imitiraju baš zato što imaju “anatomiju” koja odgovara našoj. Uz to, uvek postoji i mogućnost da operater uđe u odelo opremeljno senzorima koje će beležiti svaki njegov pokret. Kada operator obavi određeni posao, podaci prikupljeni senzorima mogu se, uz vrlo mali trud, pretočiti u instrukcije koje će humanoidni robot moći slepo da izvršava. Sa druge strane, ako umesto humanoidnog robota treba da obučite nekog mehaničkog pauka, transporter koji liči na sanduk sa točkovima ili mehaničku ruku - treniranje robota korišćenjem već postojećeg ljudskog isksutva postaje neuporedivo teže.

Prva dva metoda učenja kombinuju se sa trećim, poznatim pod nazivom “reinforcement learning”: svaka akcija robota provlači se kroz matematičku funkciju koja analizira ponašanje robotoa i na bazi iskazananih performansi generište određen broj nagradnih i kazenenih poena. Kroz ovakav sistem evaluacije robot postepeno uči da izbegava akcije koje mu donose negativne poene, postepeno povećavajući svoju efikasnost i kvalitet rada.

G1, "Unitree"

Na taj način su humanoidni roboti, uz ljudsko telo, dobili i ljudski mozak, bar na papiru. Tako smo dobili “physical AI”, sistem baziran na veštačkoj inteligenciji koji ima i svoju fizičku komponentu. U kom pravcu će ovaj neorganski “oblik života” dalje evoluirati ostaje da se vidi. Ipak, sve je veći broj onih koji veruju da su humanoidni roboti još jedna velika tehnička zabluda i da oni nikad neće postati univerzalno prihvaćeni.

Pre svega, veliko je pitanje da li roboti zaista treba da stoje na dve noge  i hodaju. Zahvaljujući nogama i stopalima, humanoidni roboti mogu da se penju uz stepenice, ali u prosečnoj fabričkoj hali ta sposobnost je najčešće nepotrebna jer su podovi ravni. Pritom je stajanje na dve noge tehnički veoma zahtevno - za razliku od nekog “točkastog” pomoćnika koji može mirno da čeka svoja naređenja u ćošku ne trošeći nikakvu energiju, humanoidni roboti prestavljaju totalnu suprotnost: kako ne bi izgubili ravnotežu i pali na nos, oni moraju neprekidno da rade filigranski precizne korekcije svog položaja, ponekad i hiljadu puta u sekundi, što dovodi do toga da se baterije koje obezbeđuju pogon za ove robote prazne velikom brzinom. Ukoliko ne postoji zamenska baterija, današnji roboti moraju da se priključi na šteker na svakih 30-90 minuta. 

Činjenica je da robotsko hodanje privlači pažnju, jer samo čovek hoda na dve noge. Ali to nije najveći tehnički izazov. Ruke su mnogo komplikovanije - ljudska šaka ima pokretljivost u kojoj jednako učestvuju preciznost, snaga i suptilna osetljivost. Palac šake je veće čudo od bilo koje do sada viđene mašine. Roboti to nadoknađuju dodavanjem zglobova jer svaki zglob povećava manevarske sposobnosti robota, ali se time istovremeno usložnjavaju proces obuke i softver koji svim tim zglobovima treba da upravlja.  

Alex, "Boardwalk Robotics"

Iskustvo pokazuje da je univerzalna praktičnost humanoidnog robota zapravo i njegova najveća kletva: klasičan transporter na točkovima u magacinu ili obična mehanička ruka na montažnoj traci imaju neuporedivo veću efikasnost od bilo kog humanoidnog robota koji pešački kroz fabrički prostor, i to za delić njegove cene. Ima stručnjaka koji upravo zbog toga tvrde da humanoidni roboti pokušavaju da daju odgovor na potpuno pogrešno pitanje.

Idemo dalje... Ako malo bolje pogledate u kakvim okruženjima funkcionišu najnoviji humanoidni roboti - videćete da se radi o potpuno veštačkom, namenski konstruisanom prostoru. U takvom okruženju humanoidni roboti su neverovatno spretni ali kada ih bacite u stvarni svet, oni deluju potpuno izgubljeno. Uz to, na mnogim snimcima videćete robote kako pakuju odeću, kuvaju kafu, sortiraju stvari... ali nećete videti operatera, “čarobnjaka iz Oza”, sakrivenog iza kulisa koji koristeći “virtual reality” (VR) naočare zapravo kontroliše svaki pokret robota.

Tu je i cena koja se drastično razlikuje, u zavisnosti od proizvođača i modela robota. Uzmite, na primer, “Atlasa”, top-model humanoidnog robota kompanije “Boston Dynamics” - do juče je imao relativno spor hidraulični pogon ali je od nedavno dodatno usavršen i prebačen na elektriku. Ako odete na sajt kompanije i pokušate da “Atlasa” stavite u korpu, pa da ga onda platite karticom, bićete razočarani. Možete samo da ostavite svoje kontakt podatke jer je “Boston Dynamics” i dalje prevashodno razvojno-istraživačka laboratorija koju finansiraju “Hjundai” i DARPA (Čuvena američka agencija za napredne odbrambene projekte). Najveći deo proizvedenih robota rezervisan je za “Hyundai” i trening u fabrikama, dok je manji deo otišao u “Deep Mind”, firmu koja se bavi veštačkom inteligencijom, iza koje stoji “Google”. Na osnovu šturih podataka iz već postojećih ugovora može se zakjučiti da cena “Atlasa” nije manja od 120 hiljada dolara po komadu (za zastarelu hidrauličnu verziju), dok se cena električne varijante verovatno kreće između 150.000 i 250.000 dolara. Ono što biste, uz dosta upornosti, verovatno mogli da kupite već sada je jedno žuto četvornožno “kuče” koje “Boston Dynamics” već prodaje po početnoj ceni od 75.000 dolara.

NAO, "Softbank Robotics"

Ni drugi nisu mnogo jeftiniji. Komapnija “Digit” prodaje svoj model humanoidnog robota koji uveliko premešta kutije u “Amazonovim” gigantskim skladištima po ceni od 250.000 dolara. Već pomenuti robot kompanije “Figure”, čiji su razvoj finansirali “Majkrosoft” i “OpenAI” a trenutno se testira u “BMW”-ovim fabrikama, košta između 100.000 i 150.000 dolara. Za sličan novac možete da dobijete i “Optimusa” koji izrađuje kompanija “Tesla”, s tim da Ilon Mask veruje da će cena pasti ispod 25.000 dolara čim robot uđe u serijsku proizvodnju.

Kineski roboti možda nemaju kvalitet koji nude američke kompanije ali su zato i neuporedivo jeftiniji, pre svega zahvaljujući firmama kao što su “Unitree” i “Netix”. Za samo 16.000 dolara možete da kupite kineski humanoidni robot “G1” namenjen istraživačima koji ume da napravi salto unazad i koristi bazične alatke. Komercijalni model “H2” znatno je veći i ima početnu cenu od oko 30.000 dolara. 

Skupo? I treba da bude, jer mi ćemo ovo da pravimo, i red je da na tome dobro i zaradimo. Problem je samo što gore navedene cene predstavljaju samo deo ukupnih troškova. Softver koji koriste ovi roboti veoma je komplikovan i napravljen je korišćenjem komercijalnih softverskih biblioteka za čije korišćenje je neophodna licenca u vrednosti od nekoliko hiljada dolara mesečno. AI servisi na kojima se bazira čitava robotska inteligencija takođe postaju sve skuplji, sa tendencijom da odu u nebo. Ako imate čitavu armiju ovih robota, biće vam potreban i dodatni softver za orkestraciju, tj. koordinaciju rada robota, a taj softver se naplaćuje posebno. Naravno, tu su i neizbežni ugovori o obuci, održavanju i servisiranju robota koji dodatno podižu troškove eksploatacije.

Na kraju, pomenimo i sigurnost, onu fizičku (strah da će vas robot zbog greške u sistemu povrediti ili ostaviti bez pomoći) i onu koja se odnosi na bezbednost i tajnost podataka vezanih za vaš život i rad. Svaki robot je, u suštini, egzotično upakovani kompjuter koji je moguće hakovati i zloupotrebiti. Uz to, svi roboti jako dobro vide, čuju i komuniciraju: nikada ne možete da budete sigurni šta će sve o vašem privatnom životu ili vašem biznisu robot poslati u “klaud” (izraz koji su izmislili IT-stručnjaci kao skraćenicu za “kompjuter koji pripada nekom drugom”). Humanoidni roboti imaju “pokeraško” lice, ne znoje se i ne trepću kad lažu, ne možete da ih stavite na poligraf... Kad završi sa poslom, “Neo” obično sedne na kauč: da li spava, skenira okolinu, štedi bateriju ili razmenjuje gigabajte informacije preko interneta praktično je nemoguće utvrditi. Zato je za mnoge ljude sama ideja da svaki dom ima svog robota duboko uznemiravajuća. Jer, kada smo rešili da napravimo automobile koji se autonomno kreću, nismo vozaču dodali robota kao zamenu. Naprotiv, doradili smo auto. Zašto sada imamo želju da osavremenimo svoj dom ubacivanjem humanoidnog robota koji bi se ponašao kao naša replika? Mnogo je jednostavnije da učinimo kuću pametnijom.  

Phoenix, "Sanctuari AI"

Ispada da je ideja da se za neki posao kreira robot koji u potpunosti oponaša čoveka i dalje vrlo pretenciozna jer se mnogo efikasnije rešenje, zasnovano na klasičnim mašinama i jednostavnijim robotima, može napraviti mnogo brže i jeftinije. Dilema je vrlo prosta: da li biste radije kupili odličnu mašinu za sudove koja košta par stotina dolara, u koju sudove morate sami da složite, ili robota koji košta par desetina hiljada dolara, koji skuplja i pere sudove potpuno sam, koristeći sunđer i deterdžent? U inženjerstvu postoji princip da forma proističe iz funkcije, da mašina treba da radi samo jednu stvar i da to radi na najbolji mogući način, a to se direktno kosi sa konceptom multipraktičnih humanoidnih robota. Klasične mehaničke ruke, čije performanse uveliko prevazilaze ono što ljudi mogu da postignu, sistemi zasnovani na jednostavnim motorima, zupčanicima, šinama i točkovima, još dugo će imati prednost. “AI sa telom”, robot koji ume da radi sve i ništa kako treba, bar u ovom trenutku predstavlja “pie in the sky”, pitu na nebu, čist “hajp” koji se održava u životu korišćenjem agresivnog marketinga i spekulativnog kapitala. Ima onih koji tvrde (poput Rodnija Bruksa, osnivača kompanije “iRobot” koja proizvodi popularni robotizovani usisivač “Rumba”) da, i pored desetina milijardi dolara koje su već potrošene ili će tek biti uložene, humanoidni roboti nikad neće dostići spretnost koja odlikuje ljudska bića.

Čak se i optimisti slažu u konstataciji da humanoidni roboti treba da prevale još dugačak put (uzbrdo) da  bi iz majstorski produciranih video-klipova prešli u fabričke hale i postali isplativi u realnom proizvodnom okruženju. U avgustu 2025. godine u Kini je održana trodnevna Olimijada u kojoj su učestvovali humanoidni roboti takmičeći se u trčanju i fudbalu. Bila je to vrlo zabavna revija spektukalrnih promašaja. 

Da ne bude zabune, većina vodećih svetskih naučnih autoriteta na polju robotike i dalje veruje da će humanoidni roboti kad-tad postati regularni deo naše svakodnevice. Pitanje ja samo koliko će vremena proći do tada i u šta će čovek evoluirati u međuvremenu. Ako čovečanstva tada uopšte i bude.

***

Lightning, "Honor"

Sve ovo što ste dosad pročitali zapravo je nebitno. Jer, ko smo mi da sudimo o vrhunskoj tehnologiji? Može biti da su humanoidni roboti skupi, glupi, spori, lomljivi, da im se baterija brzo prazni i da imaju hladne, trapave ruke, jeste da su pred našim predsednikom igrali “Moravac”, čik da igraju “Kaljinku”, i to bi naš predsednik rado gledao... ali - popraviće se sve, samo ne može odmah. Bitno je da imamo viziju!

Jer, "Srbija ima da ode u nebesa onog sekunda u odnosu na sve druge u regionu kad prvi robot izađe iz fabrike i to je razlika koju više neće stići. Oni koji su ispred nas - brže ćemo da ih pretičemo. Oni koji su iza nas - ta margina i razlika biće samo veća iz dana u dan", rekao je predsednik i dodao da će na “Ekspu” roboti biti “na svakom koraku”. 

Dakle, stvar je jasna: polako se spremajte za 15. jul, za predstojeće “vaznesenje”, za rastanak sa našim zavidljivim regionalnim, pa i evropskim komšijama kojima će, za inat, da crkne krava i koje ćemo ostaviti na zemlji, takoreći u blatu, istom onom iz koga smo se, bogu hvala, odavno iščupali. Ignorišite blokaderske skeptike i nevernike koji se boje visine, koji idu naokolo i šire defetizam pričajući kako se za dva meseca ne može podići ni fabrika za metle od sirka. U Šapcu će, kaže predsednik, 250 ljudi raditi u proizvodnji robota. Ako ne u Šapcu, onda u Beogradu, jer tu već postoji idealno mesto za novu proizvodnju: plac između fabrike čipova “Mubadala” i fabrike letećih automobila “Željko Mitrović” još uvek je prazan.

Armar, "Karlsrue"

Izaberi svog drugara za “Expo”!

• Alex (Boardwalk Robotics): Humanoidni torzo i gornji deo tela, bez nogu. Može da pomera predmete, zgodan za sortiranje predmeta u industirji i kućnu upotebu.
  
  
• Alter 3 (Univerzitet u Osaki): Statičan, ali sa pokretnim gornjim delom i licem koje podržava mimiku. Ima odlične uši i vokalne sposobnosti. Dirigovao orkestrom Novog nacionalnog pozorišta u Tokiju 2020. godine.
  
  
• Ameca (Engineerd Arts): razvojna platforma na kojoj se mogu testirati sistemi za veštačku inteligenciju i mašinsko učenje. Ima punu pokretljivost, razume ljudske emocije i komunicira koristeći glas i izraze lica. Zgodan za upotrebu u školama i domovima za stare.
  
  
• Apollo (Aptronic): hoda na dve noge, odlično se snalazi u složenim okruženjima kao što su magacine i fabrike, sposoban je da autonomno reaguje na potencijalne opasnosti. Mercedes u svojim proizvodnim halama testira upravo ovaj model.
  
  
• Armar-6 (Tehnološki institut Karlsrue): Ume da koristi jednostavne alatke kao što su čekići i bušilice, čisti podove. Zahvaljujući AI softveru može brzo da nauči kako da uhvati određeni predmet i preda ga radniku do sebe. Jedinstven po tome što ume da zatraži pomoć u nekoj neočekivanoj situaciji.
  
  

• 

  Digit, "Agility Robotics"

  Atlas (Boston Dynamics): Bipedalni (dvonožni) robot o kome je već bilo reči. Ume da održava ravnotežu prilikom podizanja teških predmeta i da se kreće u prostoru sa obiljem prepreka. U velikoj meri napravljen od delova odštampanih na 3D-štampačima.
  
  
• Digit (Agility Robotics): Maradona među robotima (pre nego što je Maradona nabacio kilograme), fleksibilan, može da čuči, kleči, stoji na jednoj nozi i pomera svoje težište kao bi očuvao ravnotežu. Trenutno zaposlen u jednoj američkoj fabrici, na liniji za pranje mašinskih delova.

• Eve (1X): Prvi robot koji je dobio “stalno zaposlenje”. Ima panoramsko viđenje i osetljivu šaku koja jednako dobro rukuje grubim i osetljivim tovarom. Iako nije potpuno “human” jer ima točkove umesto nogu, i dalje je svestran i sposoban da uči iz prethodnog iskustva.
  
  
• Figure 03 (Figure): Kućna pomoćnica, sa kamerama ugrađenim u šake kako bi rukovanje različitim predmetima bilo što preciznije. Za razliku od mnogoborjnih rivala nije ni preterano ružan. Može da se puni bežično, tako što stoji na specijalnoj prostirci dok muti jaja ili paja prašinu.  
  
  
• G1 (Unitree): Ekstremno pokretljiv sa vrlo spretnim rukama koje su u stanju da otvore flašu ili leme električne komponente.
  
  
• Jiajia (Kineski univerzitet za nauku i tehnologiju): Stacionarni robot sa ekstremno realisitčnom “kožom”, pokreti usana i mimika lica savršeno su usaglašeni sa govorom. Namenjen istraživanju i socijalnim interakcijama.
  
  
• KIME (Macco Robotics): Humanoidni bartender. Ume da servira kafu, alkoholna i bezalkoholna pića, sendviče i salate (250 posluženja na sat) i sve to naplati. Pivo mu je najjača strana: ume da natoči dve čaše za šest sekudni i da prepozna česte mušterije.
  
  
• NAO (Softbank Robotics): Nalik na R2D2 robot iz “Ratova zvezda”. Govori i razume preko 20 jezika. Koristi ultrazvuk kako bi detektovao prepreke i druge osobe. Idealan za primenu u obrazovanju i zdravstvu.
  
  
• OceanOne (Stanford Robotics Lab): Gnjurac, sposoban da istražuje brodske olupine, popravlja koralne grebene i obavlja opasne zadatke. Zahvaljujući robusnoj konstrukciji može da zaroni do hiljadu metara dubine. Već je oproban u realnim uslovima, na olupini broda Luja XIV (potonuo 1664. godine).
  
  
• Optimus (Tesla): Radnik u proizvodnji, kućni aisistent, debitovao kao baletan 2021. godine. U svom srcu ima hardver koji pokreće kompjuter baziran na veštačkoj inteligenciji i prepoznavanju oblika. Bilo je planirano da robot uđe u komercijalnu upotrebu 2025. godine ali je posao zastao zbog američkog spora sa Kinom oko isporuke retkih metala. Ilon Mask planira da do kraja veka u Tesline fabrike instalira najmanje milion “Optimusa”.  
  
  
• Phoenix (Sanctuari AI): Humanoid opšte namene koji treba da ublaži nedostatak radne snage u proizvodnji, logistici i zdravstvu. Koristi sopstveni (“Carbon AI”) operativni sistem koji mu omogućava da brzo uči nove stvari, uz spretnost koja se ponekad može meriti sa ljudskom.
  
  

• 

  Apollo, "Aptronic"

  Protoclone (Clone Robotics): Jedinstven po tome što koristi preko hiljadu “mio-fiber” motora za kontrolu sintetičkih mišića koji podražavaju ljudske pokrete. Ume da “pumpa” svoje mišiće kao bodi-bilder i trenutno se obučava za poslove kao što su priprema obroka i pranje veša.
  
  
• RoboThespian (Engineered Arts): Po zanimanju glumac, nastupa u pozorištima, drži predavanja na konferencijama. U suštini, projektor montiran na pokretnu platformu sa nekoliko desetina elektromotora koji mu omogućavaju da gestikulria rukama.
  
  
• Tiangong Ultra (X-Humanoid): “Atletičar” koji intenzivno koristi AI kako bi pomerao svoje noge i sa lakoćom savladavao neravnine i stepenice, bez potrebe da usporava. Prvi humanoidni robot koji je pobedio u polu-maratonskoj trci.
  
  
• Lightning (Honor): Još jedan “sportista” kreiran u poznatoj kineskoj fabrici mobilnih telefona. Ima noge koje su metar dugačke, savršen balans i sistem za tečno hlađenje koji mu omogućava da trči punom brzinom u dužem vremenskom periodu. Tokom premijernog predstavljanja, “Lightning” je postavio novi rekord za robote u polumaratonu (pretrčao 20 kilometara za 50 minuta i 26 sekundi). 

Vreme #1848

Svet je zaista mali

Teorija koja se najčešće naziva “Šest stepena razdvojenosti” ili “Šest stepena separacije” tvrdi da su svake dve osobe na Zemljinoj kugli povezane lancem socijalnih veza čija dužina tipično nije veća od 6. Reklo bi se da je teorija novijeg datuma i da je formulisana tek kada su ogromne društvene mreže obezbedile dovoljno veliki uzorak da se ova pretpostavka praktično proveri (milijarde korisnika). Pa ipak, nije tako - o društvenoj povezanosti i isprepletanosti socijalnih veza razmišlja se već sto godina. Mađarski pisac Friđeš Karinti je još 1929. godine napisao pripovetku “Lanci” u kojoj glavni junak traži od drugih da mu pronađu osobu na planeti koju on neće moći da dosegne koristeći niz od najviše šest poznanstava (“Moj prijatelj ima prijatelja čiji prijatelj zna tog čoveka...).  Kako je Karinti došao do brojke 6, nije poznato, ali će se ispostaviti da je njegova laička procena bila više nego solidna.

Proći će skoro četiri decenije pre nego što je neko rešio da proveri ovu hipotezu. Stenli Milgram je u prvom broju časopisa “Psihologija danas” objavio rad “Problem malog sveta” u kome je izneo neke zdravorazumske argumente u prilog Karintijeve tvrdnje. Tokom 1967. godine, Milgram je izveo interesantan socijalni eksperiment kako bi potvrdio da je svet mnogo manji nego što mislimo:  izabrao je 300 dobrovoljaca u Kanzasu i Nebraski i dao im zadatak da poštom dostave paket jednom berzanskom brokeru u Bostonu. Učesnici su znali kako se čovek zove i čime se bavi ali nisu znali njegovu adresu. S obzirom da je direktno slanje bilo nemoguće, učesnici eksperimenta mogli su jedino da pošalju paket nekom svog rođaku ili prijatelju koji je, možebiti, imao “bolje veze” i veće šanse da paket dostavi na konačni cilj. Sledeća osoba u lancu mogla je da uradi to isto, sve dok proces ne bi stigao do pojedinca koji je imao sreću da lično poznaje bostonskog brokera.

Stenli Milgram

Najveći deo paketa nikad nije bio isporučen jer je neko u primopredajnom lancu prestao da učestvuje u eksperimentu, ali je tuce paketa ipak stiglo u prave ruke. Milgram je utvrdio da je svaki uspešno dostavljeni paket tipično prošao kroz 5-7 ruku, dok je prosečna vrednost iznosila oko 6. Iako su svi učesnici bili Amerikanci, Milgram je bio ubeđen da bi identičan eksperiment dao slične rezultate bilo gde u svetu. 

Jedan eksperiment nije bio dovoljan da dokaže ili opovrgne pretpostavku o šest stepena razdvojenosti. Da li je moguće da u svetu od skoro osam milijardi ljudi možete da stignete do bilo koje osobe, Dalaj Lame, Šakire, Nikole Jokića, mongolskog šampiona u jahanju konja ili Mis Kambodže u samo šest skokova? I kakav to uticaj ima na naše živote, na način kako se šire (dez)informacije, epidemije, svetske krize? Nova istraživanja pokazala su da naš svet, ne samo da je mali, već da druga mogućnost zapravo i ne postoji. 

Pođite od prostog misaonog eksperimenta: pretpostavite da imate sto prijatelja. Neka svaki od vaših sto prijatelja ima još sto prijatelja za koje vi ne znate. To je već 10.000 ljudi do kojih možete da “dobacite” u svega dva koraka. Neka svaki od tih 10.000 ljudi zna još sto novih... Nastavite da množite sa 100 i u svega pet koraka stići ćete do svakog čoveka na planeti. Ali ovakav način razmišljanja je duboko pogrešan - on pretpostavlja da je vaših sto prijatelja takoreći slučajno razbacano širom planete i da ta pretpostavka važi i za sve ostale ljude. 

Ako svakog čoveka prikažete kružićem a poznanstvo između njih linijom koja ih spaja, čitavo čovečanstvo se može predstaviti takozvanim grafom - skupom tačaka povezanih linijama. Ako je vaših 100 prijatelja slučajno raspoređeno na planeti, dobijate “slučajni graf”, jednu potpuno haotičnu mrežu u kojoj linije idu dijagonalno, s kraja na kraj. Pol Erdoš, čuveni mađarski matematičar (više o njemu kasnije), prvi je izučavao ovakve mreže i zaključio da, čim prosečan broj veza (poznanstava) po jednom čvoru (osobi) pređe jedinicu, rastojanje između dva proizvoljna čvora (broj poznanstava koja morate da iskoristite da biste dosegli bilo koju osobu na planeti) postaje drastično manji - sa nekoliko stotina, taj broj pada na svega 5 ili 6. Štavište, taj broj se neznatno menja čak i ako se veličina grafa (društvene mreže) mnogostruko uveća: deset puta veća mreža možda će prosečno rastojanje podići sa 6 na 7 ali ne više od toga. 

Tipična socijalna mreža:
Pravilnost i poneka "prečica"

Međutim, ovaj model nije ispravan, današnje socijalne mreže ne nastaju na taj način jer prijateljstva i poznanstva nisu sasvim nasumična: ljudi se, pre svega, grupišu geografski. Najveći broj naših prijatelja nalazi se u našoj neposrednoj okolini, sa prilično jakim barijerama na granicama gradova, provincija, država ili kontinenata. Uz to, velika je šansa da se među našim prijateljima nalaze osobe koje se takođe međusobno poznaju. Ali i ova slika je suviše jednodimenzionalna! Zamislite potpuno regularan svet u kome se svi vaši prijatelji nalaze u krugu ljudi koji su vam geografski najbliži, pedesetak ljudi sa vaše leve i još toliko sa desne strane. Graf koji prikazuje ovakvu populaciju ima mnogo regularniju strukturu. Ako biste hteli da u takvom društvu, gde je svaki pojedinac limitiran na svoju najbližu okolinu, kontaktirate osobu sa druge strane planete koristeći liniju poznanstava, biće vam potrebno oko 80 miliona posrednika. Drastična razlika u odnosu na pomenutih šest. 

Gde je onda “catch”, da ne kažemo “štos”? Sigurno vam se bar jednom desilo da u restoranu, na plaži, u vozu ili avionu naletite na potpuno nepoznatu osobu, započnete banalnu konverzaciju a onda, pet minuta kasnije, otkrijete da ta osoba poznaje vašeg najboljeg školskog druga... Svet je baš mali, zar ne? Poenta je u tome da su stvarne socijalne mreže negde na prelazu između potpune uređenosti (gde svako poznaje samo porodicu i sebi najbližeg) i potpune neuređenosti (gde svako ima prijatelje širom sveta). Ono što u socijalnim mrežama omogućava da se, kroz prijateljstva i poznanstva, premoste ogromna rastojanja su tzv. “slabe veze”, onaj vaš školski drug koji vas je povezao sa strancem na plaži za koga do juče niste znali ni da postoji. To je vaš kum koji je još pre četvrt veka otišao preko bare, tamo izgradio nov život i oko sebe stvorio nov socijalni krug. Zahvaljujući njemu, možete da kažete da znate čoveka koji zna čoveka koji zna direktora “Boinga” ili “Gugla”. Slaba veza je i onaj poznanik, zapravo prijatelj vašeg pašenoga, koji vam je pomogao da dobijete posao u novoj firmi. Slabe veze su, zapravo, mnogo jače i bitnije nego što nam se to na prvi pogled čini.  

Dankan Vots

Dva američka matematičara, Dankan Vots i Stiven Strogac, detaljno su istražili fenomen nastanka “malog sveta” tokom devedesetih godina. Oni su krenuli od simulacije krajnje uređenih društvenih mreža u kojima se relacije između ljudi formiraju samo na malim geografskim rastojanjima. A onda su krenuli da u takve mreže dodaju slučajnosti, pomenute “slabe veze” koje predstavljaju neočekivana poznanstva koja ste stekli tako što ste s nekim razmenjivali kuvarske recepte, igrali šah, karte ili domine, ili se u pijanom stanju pobratimili posle flaše “Metakse” u nekoj grčkoj taverni. Ključni zaključak Votsa i Strogaca bio je da prosečan broj stepena separacije počinje drastično smanjuje čak i kada je broj slabih veza relativno mali. Štaviše, oni su u svojim kompjuterskim simulacijama pokazali da je dovoljno uvesti 3 nasumične veze između ljudi na svakih 10.000 društvenih konekcija pa da broj stepena razdvajanja padne sa nekoliko miliona na manje od 10, kao da je u pitanju potpuno nasumični graf, jedan od onih koje je izučavao Pol Erdoš. I to je ono što svet čini malim.

Vots i Strogac prvi su formulisali realističan model ljudskih interakcija i sve to su objavili u radu od svega tri stranice koji je izašao u čuvenom magazinu “Nature”. Vremenom, to je postao jedan od najcitiranijih naučnih radova svih vremena (58.000 citata). Uporedite to sa radom Votsona i Krika na temu strukture DNK (20.000 citata) ili predikcijom postojanja Higsovog bozona (13.000 citata) pa ćete shvatiti kakav naučni “zemljotres” je ovaj rad izazvao. Ispostavilo se da je model koji su definisali Vots i Strogac (naizgled pravilna mreža sa ponekom “prečicom” tu i tamo) sveprisutan: uočen je u nervnom sistemu skoro svih živih bića, po tom modelu izgrađene su energetske mreže čitavih država, saobraćajnice... Socijalne prečice omogućavaju da se vesti šire brže ali one imaju i negativnu stranu: zahvaljujući njima dezinformacije putuju jednako brzo, baš kao i epidemije.

Stiven Strogac

Međutim, model Votsa i Strogaca nije jedini - Albert-Laslo Barbaši pokazao je još 1998. godine da je, samo korišćenjem linkova na internet stranicama, moguće preći sa jedne na bilo koju drugu koristeći najviše 19 klikova (u to vreme bilo je oko 800 miliona javnih web-stranica). Reklo bi se da i za internet već decenijama važi fenomenen “malog sveta”. Međutim, struktura internet prezentacija potpuno je drugačija: ogroman broj stranica ima vrlo mali broj linkova ali zato postoje malobrojne stranice koje ih sadrže na hiljade (“Yahoo”, “Google” i drugi). Ove stranice predstavljaju “habove”, fokusne tačke, mesta koja imaju ključnu ulogu u povezivanju udaljenih krajeva sajber-sveta. 

Barbaši je, uz to, pokazao da u svim velikim sistemima, u svim velikim mrežama, habovi nastaju na prirodan način. Nijedan veliki sistem nije nastao odjednom, u “Velikom prasku”. Naprotiv, svaka mreža, bila ona mala ili velika, rasla je čvor po čvor. Kako se taj novi čvor povezuje sa već formiranim delom? Uzmite novog korisnika “Fejsbuka” ili bilo koje društvene mreže. Mnogo je veća šansa da on uspostavi kontakt sa osobom koja već ima veliki broj veza nego sa osobom koja je potpuno usamljena. Na istom principu funkcionišu i svetski aerodromi: oni koji imaju veliki broj postojećih konekcija (Frankfurt, London, Čikago) imaju tendenciju da postanu još veći jer već sada omogućavaju da se do svake tačke na Zemljinoj kugli stigne uz najmanje presedanja. I sa svakom novom linijom, ti aerodromi postaju još atraktivniji. Ali svaki hab istovremeno predstavljava i “Ahilovu petu” velike mreže. Već smo to videli nekoliko puta: kada zbog štrajka, ratova ili vremenskih prilika stane nekoliko najvećih svetskih aerodroma, posledice se osećaju u svakom kutku sveta.

Eksplozija interneta i društvenih mreža konačno je omogućila da se hipoteza o malom svetu egzaktno proveri na uzorku populacije čija se veličina meri stotinama miliona. Jedno rano istraživanje Majkrosofta fokusiralo se na oko 30 milijardi poruka koje su razmenili korisnici njihove platforme za ćaskanje, njih 240 miliona. Proračuni su pokazali da se prosečno socijalno rastojanje tj. broj stepena udaljenosti kreće oko 6,6. Kada su eksplodirale društvene mreže i to rastojanje je počelo da se smanjuje. “Fejsbuk” je, recimo, obelodanio da se, na bazi uzorka od 720 miliona korisnika, socijalna distanca smanjila na samo 4,7 dok je u slučaju “Tvitera” ta vrednost pala na samo 3,5.

• • •

Šta biva kad se sa nivoa planete i njenih 8 milijardi žitelja fokusirate samo na jednu grupu ljudi, na jednu profesiju? Mali svet postaje još manji.

U jednom intervjuu iz 1994. godine, glumac Kevin Bejkon izjavio je da je radio “sa svakim u Holivudu ili sa nekim ko je radio s njima”. Na tadašnjim elektronskim forumima započeta je pomalo podrugljiva diskusija pod naslovom “Kevin Bejkon je centar Univerzuma” da bi nešto kasnije tri studenta sa Olbrajt koledža predložila igru pod naslovom “Šest stepena Kevina Bejkona”. Cilj igre bio je da se izabrani glumac poveže sa Kevinom Bejkonom u najviše šest koraka koristeći parove glumaca koji su glumili u istom filmu. Recimo, pođite od Merlin Monro. Ona je glumila u filmu “Some Like It Hot” iz 1959. godine sa Džekom Lemonom. Kevin Bejkon i Džek Lemon igrali su u firmu “JFK” 1991. godine. Stepen razdvojenosti Merlin Monro od Kevina Bejkona, njen “Bejkonov broj”, zato iznosi 2. 

Kada je igra bila predstavljena javnosti Bejkon nije bio oduševljen, izgledalo mu je kao da je postao meta podsmeha, ali je vremenom zavoleo igru i džentlmenski prihvatio činjenicu da je drugi “najjači” glumac u kosmosu (posle Čaka Norisa). Popularnost igre iskoristio je na pravi način: pokrenuo je veoma uspešnu humanitarnu organizaciju pod imenom “Šest stepena” kako bi “pomogao anonimnim ljudima koji žele da postanu slavni” tako što će donirati novac u plemenite svrhe. Uz to, koncept Bejkonovog broja ostao je popularan sve do danas, do te mere da je integrisan u Gugl pretragu i nebrojene stranice gde možete da vidite Bejkonov broj svog omiljenog glumca. 

Ja sam, igrom slučaja, dobar deo svog slobodnog vremena potrošio na sakupljanje knjiga i filmova, dosta toga pročitao i pogledao, ponešto i upamtio. Za svoju filmsku kolekciju napravio sam softver u kojem evidentiram, poprilično detaljno i bogato, sve ljude koji su učestvovali u kreiranju nekog filma ili serije. Ok, možda nisam evidentirao kamermane, šminkere, kaskadere, kuvare ili ton-majstore, ali su zato u mojoj bazi svi režiseri, glumci, producenti, scenaristi i kompozitori. Sa oko 30.000 probranih filmskih naslova još uvek ne mogu da se poredim sa našom “Kinotekom” i njenih 100.000 filmskih jedinica, ali sam “tu negde”: i dalje posedujem reprezentativni uzorak iz koga mogu da izvlačim razne interesantne statistike, možda i zato što se pomalo razumem u programiranje. U mojoj bazi podataka postoje fotografije i biografije za oko 640.000 filmskih aktera, dovoljno za smislenu analizu.

Pođimo prvo od definicije: ako se dve osobe pojavljuju u istom filmu (jedna može da bude glumac, druga producent), njihov stepen razdvojenosti iznosi 1. U pomenutom grafu, te dve osobe su čvorovi (kružići) dok je film koji ih povezuje crtica. Svaka naredna crtica (film) povaćava stepen razdvojenosti za 1. Šta se iz mog pozamašnog uzorka vidi? Da su ljudi iz filmskog sveta mnogo povezaniji nego što nam se to na prvi pogled čini. Uzmite Džona Vejna i Gretu Garbo: niti su ikad snimili zajednički film, niti su imali slične glumačke afinitete. I pored toga, njihov stepen separacije iznosi samo dva: Greta Garbo je sa izvesnim Robertom Mekenzijem glumila u filmu “The Painted Veil”, dok je taj isti Mekenzi sarađivao sa Džonom Vejnom u filmu “Tall in the Saddle”. 

OK, nije ovo neočekivano - velike zvezde su, u teoriji grafova, zapravo, “habovi”, čvorovi koji oko sebe okupljaju ogroman broj ljudi što pomaže da se premoste velika rastojanja. Šta, međutim, biva ako na jednoj strani lanca imate osobu koja nije tako poznata u filmskom svetu, recimo glavnog i odgovornog urednika “Vremena”, Filipa Švarma, koji se povremeno otisne u filmske i dokumentarne vode. U mojoj kolekciji, Filip je zastupljen sa samo dva naslova (dok ih u stvarnosti, ima više) tako da sam računao da će svaki pokušaj njegovog povezivanja sa nekim “selebritijem” biti ćorav posao. Koristeći svoj programerski “uradak” pokušao sam da pronađem “tajnu vezu” između Filipa i, hm... Čarlsa Bronsona. Zašto baš Čarls Bronson? Sledeće pitanje...

Ispostavilo se da je stepen razdvojenosti Filipa Švarma i Čarlsa Bronsona svega tri - veza ide preko filmova “Ustaničkom ulicom”, “Eyes wide Shut” i “This Property Is Condemned”, preko Radeta Šerbedžije i Sidnija Polaka. Štaviše, još je interesantnije da je stepen razdvojenosti Sidnija Polaka i Filipa Švarma samo 2! Čak i kada Čarlsa Bronsona zamenimo legendarnim Čakom Norisom, rezultat ostaje isti (3), samo što se umesto Sidnija Polaka pojavljuje Džejms Kromvel.

Hajde da zakomplikujemo stvari do kraja. U novom eksperimentu sam za polazni “čvor” izabrao Dragana Nikolića a za onaj krajnji Čan-vuk Parka, verovatno najpoznatijeg južnokorejskog režisera koji je napravio mnogo izvrsnih i jedan genijalni film (“Oldboy”, 2003). I opet, broj stepena razdvojenosti nije prešao 3, kao što se iz priloženog dokaza može videti. 

Štavište, potrošio sam dobar deo popodneva pokušavajući da napravim lanac dužine četiri i na kraju mi je to jedva pošlo za rukom tako što sam na jedan kraj lanca stavio Frenka Lojda, danas zaboravljenog a nekad popularnog američkog režisera i producenta koji je tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka napravio par solidnih filmova. Na drugom kraju bio je, hmmmmm.... indijski glumac po imenu Kota Srinivasa Rao. Nikad niste čuli za njega? Nisam ni ja, možda ni on - u mojoj kolekciji završio je nekako slučajno, zahvaljujući maloj epizodnoj ulozi u bolivudskom hitu (ili “hitu”) “Sarkar” iz 2005. godine. To je to - četiri stepena razdvojenosti, pet nikad nisam uspeo da dostignem. Nakon nekoliko desetina eksperimenata u kojima sam se bavio uglavnom epizodistima i anonimusima, rekao bih da je prosečan stepen razdvojenosti u filmskoj industriji negde između dva i tri. 

Svet je, zaista, mnogo manji nego što nam se to čini... Naravno, postoje i izuzeci, recimo akteri čuvenog filma “Manos, the Hands of Fate”. Taj film iz 1966. godine decenijama je važio za najgori igrani film koji je ikada snimljen. Dugo vremena nalazio se na vrhu (zapravo dnu) “Bottom 100” liste IMDb-a koja sadrži tragično loše filmove koji su, i pored toga, dostigli značajnu gledanost. Režiser filma, neki Harold P. Voren, bio je filmski diletant, trgovac veštačkim đubrivima, koji je za opkladu hteo da pokaže kako se dobar film može snimiti za manje od 10.000 dolara. I uspeo je u tome ali je film u svim svojim segmentima bio toliko loš da niko od onih koji su učestvovali u njegovom pravljenju više nikad nije dobio šansu da učestvuje u bilo čemu sličnom. Za većinu gledalaca “Manos” je film koji đavo pušta grešnicima za koje ključali kazan nije dovljna kazna, naspram glumaca iz “Manosa”, čak i Stiven Sigal deluje kao prvak Kraljevskog Šekspirovog pozorišta. Zato su akteri “Manosa” na kraju završili kao beskrajno udaljeno ostvro u inače čvrsto povezanom filmskom svetu.

Činjenica da postoji relativno kratak lanac prijatelja koji će nas odvesti do nekog ko u svojim rukama ima moć da nam život promeni na bolje, ne znači mnogo. Svet možda jeste mali, ali to ne znači da je jednostavan za razumevanje. Američki dramski pisac Džon Ger napisao je 1990. godine dramu pod naslovom “Šest stepena razdvajanja” koja je 1993. pretočena u solidan film sa Vilom Smitom i Donaldom Saterlendom u glavnim ulogama. U njemu jedan od aktera kaže ključnu stvar: “Pročitao sam negde da se bilo koje dve osobe na planeti mogu povezati lancem od samo šest karika. Predsednik Amerike, gondolijer iz Vencije, stavi bilo koje ime: za mene je velika uteha što smo svi toliko bliski. Ali da bismo zaista dospeli do nekog, bliskost nije dovoljna - potrebno je pronaći pravih šest osoba kako bi se veza zaista i uspostavila.”

I to je suština čitave priče: to što sama veza postoji, ne znači da je tu vezu lako naći. I kada je nađete, lanac je onoliko jak koliko je jaka njegova najslabija karika. Neki lanci postoje možda samo na papiru. Prijatelj je onaj ko je spreman da vam pozajmi 100 evra i ne traži da mu ih vratite nazad. Da li niz od šest takvih osoba postoji na ovoj planeti, na to pitanje nauka tek treba da da odgovor.

Erdošev broj

Pol Erdoš bio je genijalni mađarski matematičar koji je objavio neverovatnih 1.500 naučnih radova, više od bilo kog svog savremenika ili prethodnika. Nijedan od tih radova nije bio trivijalan i skoro svi su objavljeni u prestižnim matematičkim časopisima. Po veličini i raznovrsnosti opusa, Erdoš se može uporediti jedino sa Leonardnom Ojlerom koji je objavio 800 radova sabranih u 19 tomova (Ojlerovi radovi bili su, u skladu sa duhom vremena, često veoma dugački). Dok je Ojler uglavnom radio sam, Erdoš je objavio bar po jedan rad sa preko 500 ljudi verujući da je bavljenje matematikom, pre svega, kolektivna aktivnost. Da se više vozio vozom, jedan rad sigurno bi objavio i sa kondukterom. Od kada je, kao mađarski Jevrej, napustio rodnu Mađarsku 1934. godine pod pritiskom narastajućeg antisemitizma, legenda kaže da nikad nije spavao u istom krevetu više od nedelju-dve. Putovao je po svetu, nešto malo po Evropi, uglavnom po Americi, sa dva kofera do pola napunjena stvarima. U drugom koferu nalazio se i radio aparat koji je Erdoš nosio svud sa sobom kako ne bi propustio vest da je sovjetski komunizam konačno propao. 

Pol Erdoš

Blaženo ignorišući skoro sve konvencije “normalnog” ponašanja, Erdoš bi jednostavno putovao od jedne do druge matematičke konferencije, a u pauzama između njih, najčešće bi, bez ikakve prethodne najave banuo kod nekog od kolega i na ulaznim vratima svečano rekao: “Moj um je otovren”. A to je značilo da je bio spreman da sa svojim domaćinom radi matematiku. Nikad ga niko nije odbio - štaviše, mnogi su se potajno nadali da će im ovaj razbarušeni, šljampavo obučeni matematički “sveštenik” banuti u dom. Susret sa Erdošem mogao je da im pomogne da preskoče neki nerešivi problem koji im je godinama bio kost u grlu ili da otkriju nove, neistražene matematičke horizonte sa obiljem materijala za istraživanje. Iako je Erdoš bio “gost iz pakla”, potpuno nesamostalan, dovoljno “smotan” da umre od gladi pored punog frižidera, nikome njegov nenajavljeni boravak nije padao teško. Čak i onda kada bi Erdošu, u pola noći, na pamet pala neka genijalna ideja koju bi on odmah proslavio tako što bi šetao kroz kuću lupajući kutlačom o šerpu.

Erdoš je bio istinski “Marsovac” na planeti Zemlji: za novac nije mario, ušteđevinu nije imao, ono malo para koje bi zaradio držeći predavanja po uglednim američkim univerzitetima ostavio bi svojim domaćinima kao simboličnu nadoknadu za gostoprimstvo. Ponekad bi za dva dana zaradio 25.000 dolara, obično rešavajući neki problem koje velike telekomunikacione kompanije nisu mogle godinama da reše, ali bi od toga zadržao samo malu svotu, da pregura nekoliko narednih dana, dok bi ostatak poklonio nekoj dobrotvornoj ustanovi, najčešće onoj koja brine o ugroženoj deci. Često nije imao para za autobusku kartu do susednog grada, tada bi morao da se uzajmi od domaćina, ali je svoje drugove uvek vraćao, bog zna kako iz svojih preskromnih prihoda. Iako siromah, napravio je podugačku listu nerešenih problema i nudio novčanu nagradu, ponekad i značajnu, svakom ko “načne” makar jedan od njih. Nikom nije ostao dužan, a njegovi poštovaoci isplaćuju tu nagradu i dan-danas, mnogo godina nakon Erdoševe smrti 1996. godine. Nije imao prebivalište, nikad nije imao radno mesto, nikad nije imao emotivnu vezu, ženu, decu... Realno, nikad nije imao ništa, osim matematike, i zato je imao sve. 

Verovao je da svaki matematički dokaz ima neprolaznu vrednosti, a naročito je cenio one koji su bili jednostavni i elegantni. Za takve dokaze Erdoš je tvrdio da potiču iz “Božije knjige”, neke kupusare u kojoj Bog ljubomorno čuva najlepša i najelegantnija rešenja svih matematičkih problema. Iako je Boga nazivao “vrhovnim fašistom” i nikad ga nije preterano poštovao (jer mu je Bog sakrivao naočare, mešao čarape, cepao pantalone i pravio fleke na košuljama), želja da iz Božije knjige savršenih dokaza “ukrade” poneki list i podeli ga sa čovečanstvom nije ga napuštala do kraja života. I u tome je bio veoma uspešan.

Pred smrt, tražio je da mu se na epitaf upiše natpis “Konačno sam prestao da budem sve gluplji”. Želja mu nije bila uslišena jer je Erdoš održao svoju mentalnu kondiciju sve do poslednjeg dana - umro je u pauzi između dva predavanja na nekoj matematičkoj konferenciji u Varšavi. Nedugo potom njegovi poštovaoci ustanovili su tzv. “Erdošev broj” kao meru “akademskog rastojanja” nekog matematičara od velikog Erdoša. Sam Erdoš imao je broj nula, oni koji su sa njim objavili makar jedan zajednički rad, dobili su broj jedan. Oni koji su napisali rad sa nekim od direktnih Erdoševih saradnika ali ne i sa Erdošem lično, dobili su broj 2, i tako redom... O Erdoševom broju napisan je priličan broj radova, iz grafova koji povezuju ljude sa sličnim Erdoševim brojem može se videti kako su se određene matematičke ideje širile kroz naučnu zajednicu i kako su se matematičari grupisali ne bi li rešili neki izazovan problem. Dobitnici “Fildsove medalje”, najvećeg priznanja koje jedan matematičar može da dobije (dodeljuje se tek svake četvrte godine i to matematičarima koji nisu napunili četrdesetu godinu), imaju Erdošev broj ne veći od tri. Jedan od njih, Terens Tao, verovatno najveći matematički um današnjice, ima Erdošev broj 2. 

Najveći danas poznati Erdošev broj iznosi 15 pri čemu većina aktivnih matematičara ima broj 7 ili manji (što se dosta dobro uklapa u koncept „šest stepena razdvojenosti“). Ako se uzmu u obzir samo matematičari koji imaju Erdošev broj, prosečna vrednost iznosi oko 4,5, što još jednom potvrđuje da, ukoliko svet ograničite na neku njegovu profesionalnu nišu, broj stepena razdvojenosti pada značajno ispod šest. Nakon Erdoševe smrti, najmanji Erdošev broj koji novopečeni matematičar može da dobije iznosi 2, i tako će biti sve dok je u životu makar jedan od njegovih najbližih saradnika. Erdošev broj dobili su čak i matematičari poput legendarnog indijskog matematičare Srinivase Ramanudžana, iako je Ramanudžan umro kada je Erdoš imao samo sedam godina, zahvaljujući činjenici da je Ramanudžanov mentor iz Kembridža, G. H. Hardi, imao Erdošev broj 2. 

Bilo je tu i smešnih situacija: neki su tvrdili da legendarni igrač bejzbola Henk Aron ima Erdošev broj 1, zato što se, pred početak neke utakmice, zajedno sa Erdošem, potpisao na bejzbol lopticu. Erdošev broj dobio je, sasvim slučajno, i jedan kalifornijski konj po imenu Smarti. Njegov vlasnik (inače matematičar iz Oklenda sa Erdoševim brojem 2) napisao je protestno pismo lokalnom magazinu, u kome je izašao kratak ali uvredljiv tekst o rasi konja kojoj je pripadao njegov Smarti. Kao autora pisma profesor je potpisao upravo svog konja, koji je tu bio „uvređena strana“. S obzirom da je profesor bio „ghost writer“ (pisac iz senke), po američkom zakonu o autorskim pravilima on se smatrao koautorom teksta, zajedno sa potpisanim autorom, Smartijem, koji je tako, iako konj po zanimanju i blaženo nezainteresovan za matematiku, dobio Erdošev broj 3.   

Vreme #1843-1844

Pogled na skrivenu stranu Meseca: Dosadašnji dometi i budući izgledi svemirske misije „Artemis“

Od trenutka kada se „Apolo 11“ spustio na Mesec, 20. jula 1969. godine, reklo bi se da je istraživanje kosmosa, bar kada je reč o letovima sa ljudskom posadom, krenulo da tapka u mestu, da ne kažemo da je sve krenulo unatraške. Za samo tri godine interes javnosti za Mesec splasnuo je do te mere da tokom poslednjeg leta iz „Apolo“ programa direktnog TV prenosa nije ni bilo.

NASA se preko noći odrekla usluga Vernera fon Brauna i čitave plejade nemačkih raketaša „zaplenjenih“ posle Drugog svetskog rata koji su napravili „Saturn V“, raketu bez koje Amerika nikad ne bi dobila trku u kosmosu. Iz fioka su, ko bi to očekivao, počeli da iskaču prašnjavi dokumenti iz kojih se videlo da su Fon Braun i njegovi najbliži saradnici bili članovi Hitlerove nacističke partije.  

Kao da je bilo nekad

A šezdesete godine prošlog veka bile su doba kada su se dve svetske velesile, SAD i SSSR, još uvek borile za primat u kosmosu. Nakon bezbrojnih „poniženja“ koje su im Sovjeti priredili (Sputnjik, Lajka, Gagarin, Terješkova, Leonov...), Amerikanci su konačno definisali misiju čija bi uspešna realizacija jednostavno prebrisala sve gorke uspomene iz prošlosti: trebalo je „samo“ poslati čoveka na Mesec i odatle ga bezbedno vratiti.

Pogled iz letelice Orion, 6. april 2026.

Počelo je govorom predsednika Džona Kenedija koji je bio dovoljno smeo da 1962. godine na Univerzitetu Rajs u Teksasu kaže: „Odlučili smo da odemo na Mesec pre kraja ove decenije, ne zato što je to lako, već zato što je teško.“ Kenedi je ubijen godinu dana kasnije ali je njegova vizija nastavila da živi kroz program „Apolo“ koji je kulminirao 1969. godine kada se posada „Apola 11“ meko spustila na Mesec. SSSR je za to vreme obavio pet probnih lansiranja svog novog raketnog nosača „N1“, uz pet kolosalnih eksplozija (srećom, bez žrtava). Niko zvanično nije uzviknuo „game over“, ali za tim nije bilo ni potrebe jer je konačan ishod bio očigledan, i na Istoku, i na Zapadu.     

Kako su Jugosloveni, pa i mi Srbi sve to ispratili? Imali smo Milivoja Jugina koji je po novinarskom šarmu, strasti i poznavanju materije mogao da se meri sa legendarnim Volterom Kronkajtom koji je za mrežu CBS komentarisao spuštanje Armstronga i Oldrina na Mesec.

Imali smo Maršala koji je kao Kenedijev gost još 1963. godine obišao centar za obuku astronauta u Hjustonu, sa nekima se čak i rukovao, valjda da ih ohrabri u vreme kada je malo koji Amerikanac verovao da nacionalni kosmički program ima perspektivu. Živeli smo u socijalizmu, komunizmu, kako god da se taj sistem zvao, ali smo i pored toga napredovali i bili integralni deo sveta. Možda nismo umeli da napravimo kosmički brod, ali smo zato znali da napravimo auto, avion, kombajn, televizor, što je mnogo više u odnosu na današnje vreme kada bez tuđeg znanja i kapitala ne umemo ni motiku da sklepamo.

Predsednik Tito u Kosmičkom centru u Hjustonu, 1962. godine

Nije zato čudo što se ceo projekat „Apolo“ lepo „primio“ na našim prostorima. Bili smo solidno razvijena industrijska zemlja, naš narod je voleo tehniku, pa i onu tuđu, a neki usađeni ideali o svetskom miru i dobrobiti čitavog čovečanstva pomogli su nam da blagonaklono gledamo na nešto što su Amerikanci, makar na rečima, radili za dobrobit svih nas.

Nakon povratka Armstronga, Oldrina i Kolinsa sa Meseca, u septembru i oktobru 1969. godine, upriličena je turneja „Veliki korak“ tokom koje su astronauti „Apola 11“ obišli 23 metropole širom planete. U toj probranoj selekciji elitnih gradova, verovali ili ne, našao se i Beograd čiji su građani ispunili ulice u želji da izbliza vide i pozdrave nove planetarne heroje.

Kosmonauti su ušli čak i u narodne pesme, zapravo „narodnjake“, nadenuli smo im srpska imena kao što je i red, verujući valjda da je samo pitanje vremena kada će neko od nas pobosti jugoslovensku trobojku u Mesečevu prašinu.

I pre nego su se Armstrong, Oldrin i Kolins iskrcali na Mesec, Obren Pjevović je napisao a Mašinka Lukić 1968. otpevala pesmu „Apolo 9“ sa stihovima: 

Spavam, jadna, u drveni krevet

a moj Mile u Apolo devet

momci nam se veru na Veneru

devojke im kiselicu beru

Suve šljive i planete

a na Zemlji plače dete

traži hleba i salate

gladno dete, brate

Kaži, Mile, vasionski brate

na Mesecu ima li salate

il salate, il pršute stare

il su tamo sve gole pustare

Napredno sam i ja dete

želim s tobom na planete

na Zemlji nas đavo vreba

sve zbog džaboleba

Ko li našu zemlju špijunira

iz letećih nečijih tanjira

da l su oni od Apola veći

il su možda neki ljudi treći

Navalila buka, jeka

dvadesetog našeg veka

iz ove se naše kože

nikuda ne može 

Posle misije „Apolo“

Pet godina posle misije „Apola 11“, Bil Kejsing, po zanimanju naučno-tehnički diletant, objavio je 1974. o svom trošku knjigu „Mi nikad nismo bili na Mesecu: američka prevara teška 30 milijardi dolara“. Knjiga se primila, i još se prima, naročito na ovim podnebljima gde smo vazda mrzeli profesore matematike i fizike (ove druge do te mere da smo ih, takoreći, i istrebili). Lansirana je najveća i najpopularnija teorija zavere sa rastućim brojem „vernika“ i sve većom količinom „dokaznog materijala“.

Astronauti su krenuli da se „zamajavaju“ kratkim izletima u vasionu, do „Skajlaba“, „Saljuta“, „Mira“ i drugih stanica u niskoj Zemljinoj orbiti, a za imena tih ljudi više niko nije mario. Sovjeti su, jednostavno, rešili da se zadovolje onim što već imaju: možda nije elegantno, možda nije ni ekonomično, ali funkcioniše i to pouzdano. Kažu da bi Gagarin, da je još uvek živ, odmah znao svrhu svake sajle, poluge, prekidača ili pokazivača i da bi bez problema pilotirao današnjim „Sojuzom“, toliko je sve ostalo isto. I zato kad gledate neko rusko lansiranje sa kosmodroma u Bajkonuru, nikad ne znate da li se ono desilo juče ili pre pola veka.

Amerikanci su, međutim, napravili potpuni zaokret, okrenuli su se raketoplanu „Spejs šatl“ verujući da će im novi koncept letelice za višestruku upotrebu omogućiti da u kosmos lete često i za male pare. Ispostaviće se da je „šatl“, sa svim svojim recikliranim delovima, jedan od najskupljih promašaja Američke svemirske agencije, ne samo u finansijskom smislu.

Lansiranje spejs šatla "Kolumbija" 1981. godine

Obavljeno je nešto više od stotinu letova, poginulo je četrnaestoro astronauta, a od pet letelica sačuvane su samo tri. Na kraju je ceo projekat stopiran, iako u to vreme Amerika nije imali nijednu alternativnu letelicu koja bi mogla da odnese njihove astronaute u kosmos. Nastupio je period dubokog promišljanja tokom kojeg je Amerika bila prinuđena da donese radikalne odluke. 

Privatna kosmička inicijativa

Krajem prošlog veka NASA je napravila jedan, ispostaviće se, dalekovid potez: omogućila je privatnim kompanijama da razvijaju sopstvene letelice i nude usluge lansiranja svima koji to mogu da plate. NASA je, jednostavno, rešila da se odrekne stare navike da razvoj raketnih nosača drži pod svojom direktnom kontrolom, dobrovoljno prepuštajući najveći deo posla privatnoj inicijativi i kompanijama koje mogu da rade brže i jeftinije od jedne inertne državne agencije sa velikim birokratskim aparatom.

Tek kada je NASA promenila svoj stil rada i počela da se ponaša kao mušterija, a ne kao veliki brat koji mora da zna svaki detalj, stvari su počele da se popravljaju velikom brzinom. Stara politika koja je bila na snazi još od vremena Hladnog rata (mi zamislimo, vi napravite), zamenjena je novom devizom: vi napravite šta god hoćete, a mi ćemo to da kupimo ako radi kako treba i nije preskupo.

Uspešne kompanije kao što su današnji „Blue Origin“ Džefa Bezosa ili „Space X“ Ilona Maska ne bi ni postojale da se NASA svojevremeno dobrovoljno nije odrekla svog kosmičkog monopola. Do 2010. godine, ova transformacija bila je takoreći završena.

Projekat „Artemis“

Ali, ostao je strah – verovatno iracionalan, ali uporan. Taj strah, da bi NASA jednog dana mogla da bude potpuno skrajnuta i prepuštena na milost i nemilost sve moćnijim privatnim svemirskim kompanijama, iznedrio je projekat „Artemis“. Iako je saradnja sa privatnim sektorom u poslednjih petnaestak godina dala više nego solidne rezultate, NASA kao da ponovo želi da stvori „nešto svoje“, nešto „za svaki slučaj“,  što će postojati kao oslonac ako stvari krenu nepredviđenim putem.

Na primedbe da se NASA ovako ponovo vraća na stari kolosek odavno zarastao u travu, Agencija odgovara činjenicom da je u projekat uključila kompanije iz svih 50 američkih saveznih država. To deluje impresivno na papiru, ali NASA prećutkuje da je taj model saradnje već viđen, prevaziđen, suviše spor, birokratizovan i beskrajno skup.

Ime Artemis nije izabrano slučajno. U grčkoj mitologiji, Artemida je boginja Meseca, prirode i lova – sestra bliznakinja Apolona. Simbolika je gotovo očigledna: ako je program „Apolo“ bio prvi korak, „Artemis“ treba da bude nastavak već započete odiseje. Za početak, ljudi će se vratiti na Mesec, ali ne da bi tu i ostali – krajnja destinacija treba da bude Mars. A koliko je to realno, videćemo malo kasnije.

Artemida i Orion, XVI vek

„Artemis“ je zamišljen kao svojevrsni hibrid: pokušaj da se spoje najbolje osobine legendarne rakete „Saturn V“ koja je funkcionisala besprekorno tokom čitavog „Apolo“ programa, i „spejs šatla“ – letelice čije su prednosti, ako ih je uopšte i bilo, najčešće bile u senci njegovih problema.

U svojoj srži, sistem je jednostavan i ima dva glavna elementa: raketni nosač „Space Launch System“ (SLS) kao prvi stepen i svemirsku kapsulu „Orion“ za četvoročlanu posadu. Da bi smanjila troškove, NASA je posegnula za onim što već ima. Delovi preostali iz „šatl“ programa (pre svega motori) ponovo su iskorišćeni iako su neki od njih prošli kroz više od 50 misija. Rad sa poznatim, proverenim komponentama omogućio je bržu sertifikaciju letelice i skraćenje razvoja, ali je istovremeno otvorio i pitanje: da li je „Artemis“ zaista predstavnik nove generacije letelica, ili tek kompilacija „best of“ momenata iz prethodnih projekata?

I staro i novo

„SLS“ je „izmišljotina“ novijeg datuma dok je „Orion“ dizajniran još u vreme predsednika Džordža Buša (mlađeg) kao deo projekta „Constelation“ koji je kasnije napušten. „SLS“ ima dva bustera na čvrsto gorivo koji funkcionišu relativno kratko, manje od dva minuta, ali zato obezbeđuju lavovski deo potiska tokom inicijalne faze leta, kada je letelica najteža i najsporija.

Najveća mana ovih motora je što, jednom pokrenuti, moraju da potroše svo gorivo do kraja – ne postoji način da se njihov potisak reguliše, niti da se buster po potrebi ugasi i naknadno ponovo pusti u pogon. Ti busteri identični su onima koje je koristio „šatl“, jedino što umesto četiri montažna segmenta sada imaju pet. Između bustera nalazi se rezervoar sa gorivom i oksidatorom kapaciteta 2,75 miliona litara, presvučen narandžastom izolacionom penom, istom onom koja je korišćena u vreme „šatla“, s tom razlikom što se sada na dnu rezervoara nalaze četiri motora koji daju manji potisak nego busteri, ali zato funkcionišu značajno duže – oko osam minuta.

Iznad prvog stepena nalazi se međustepen sa kriogenim gorivom (ICPS) koji ima dvostruku ulogu: da dovrši izbacivanje „Artemisa“ u orbitu i da, u kasnijim misijama, izgura „Orion“, kapsulu sa astronautima, na trans-lunarnu putanju, nevidljivi autoput do Meseca.

Letelica "Orion" tokom misije "Artemis II" na putu ka Mesecu

„Orion“ se oslanja na servisni deo koji je napravila Evropska svemirska agencija (ESA). On obezbeđuje raketni pogon potreban za korekciju brzine i putanje kao i stabilizaciju letelice. Servisni modul ima i dodatni izvor energije u vidu četiri moćna solarna panela, sposobna da generišu dovoljno električne energije za omanju zgradu.

Sama kapsula za astronaute značajno je prostranija od one koju su koristili astronauti tokom „Apolo“ letova tako da u nju komotno mogu da se smeste četiri putnika, jedan više nego ranije. Za razliku od „Apola“, gde su astronauti obavljali „veliki posao“ tako što su se tumbali u bestežinskom stanju sa džakovima za sakupljanje fekalija zalepljenim za gole zadnjice, „Orion“ konačno ima nešto što liči na pristojan toalet. 

Čitava konstrukcija „Artemisa“ namenjena je za jednokratnu upotrebu što deluje anahrono u vreme kada „Space X“, recimo, jedan te isti raketni nosač koristi i po deset puta. Čak je i „šatl“ imao brojne komponente koje su mogle iznova da se koriste: sam raketoplan, busteri na čvrsto gorivo, motori... jedino se centralni rezervoar morao iznova napraviti za svaku narednu misiju.

Ipak, NASA se odlučila za „rasipnički“ koncept kako bi ubrzala i pojednostavila razvoj: ako neki deo želite da sačuvate za narednu priliku, taj deo zahteva komplikovaniju konstrukciju i postaje skuplji. U tom pogledu, „Artemis“ je kopija „Apola“ – svi delovi letelice „razbacaju“ se usput, na zemlju se vraća samo kapsula sa astronautima.

„Artemis“, „Saturn V“, „Staršip“

Čim se pojavila tehnička specifikacija „Artemisa“, novinari su krenuli da letelicu kite superlativima („najveća“, „najteža“, „najmoćnija“...) iako su činjenice često govorile drugačije. Trostepeni „Saturn V“ je sa svojih 2.900 tona i 110 metara i teži i veći od dvostepenog „Artemisa“ (2.600 tona, 98 metara). Korisni teret koji je „Saturn V“ mogao da izbaci u nisku Zemljinu orbitu (140 tona) takođe je veći od onoga koji može da ponese „Artemis“ (oko 100 tona).

Statistika je na strani „Artemisa“ samo kada je reč o maksimalnom potisku raketnih motora (4.000 tona u odnosu na 3.500). Međutim, kada se postave pored Maskovog „Staršipa“, obe rakete deluju mnogo skromnije: „Staršip“ je visok oko 120 metara, težak oko 5.000 tona, u orbitu može da iznese preko 150 tona korisnog tereta i ima potisak između 7.000 i 12.000 tona, zavisno od verzije.

Ove tri letelice razlikuju se i po tipu goriva koje koriste. Svuda se kao oksidator koristi tečni kiseonik (LOX) ohlađen do -183oC. Kao gorivo, „Saturn V“ je koristio kerozin (RP-1), lak za skladištenje i rukovanje, u tečnom stanju i na sobnim temperaturama, i dovoljno gust da generiše veliki potisak na samom početku leta. Ovo gorivo, međutim, stvara veliku količinu „pepela“, tj. čađi koja utiče na performanse mlaznika i nema efikasnost svojstvenu lakšim gorivima.

Kristina Koh u "Orionu"

„Artemis“ zato koristi tečni vodonik ekstremno niske temperature (-253oC, svega 20oC iznad apsolutne nule), gorivo koje ima brojne prednosti i još brojnije mane: generiše najveći potisak po kilogramu utrošenog goriva, ekološki je bezbedno (sagorevanjem nastaje samo vodena para), ali je zato skupo, teško za skladištenje, rizično za rukovanje zbog visoke eksplozivnosti i pritom curi kroz najmanje pukotine.

„Staršip“ je negde na sredini: kao gorivo koristi tečni metan na temperaturi od -160oC. On nije tako učinkovit kao tečni vodonik, ali je zato jednostavan za skladištenje i pretakanje, pri čemu stvara znatno manju količinu čađi od kerozina, što je ekstremno važno za raketne motore koji su predviđeni za višekratnu upotrebu.

„Artemis“ i „Apolo 8“

Pre „Artemisa“, samo 24 čoveka boravila su u dubokom kosmosu (svi tokom programa „Apolo“, petorica su još u životu). Kad prođe ovo kratkotrajno ushićenje činjenicom da astronauti ponovo putuju izvan Zemljine orbite, da je postavljen novi rekord u maksimalnom rastojanju čoveka od matične planete (oko 406.000 kilometara), doći će vreme za svođenje računa. A konačni bilans ne može da bude sjajan.

Na projekat „Artemis“ i dva leta u razmaku od tri i po godine do sada je utrošeno preko 90 milijardi dolara, dok je poslednje lansiranje, sa svim svojim stani-kreni međufazama, koštalo oko 4,5 milijardi. Svaki progres ima svoju cenu, to je nesporno, ali ovde je glavno pitanje: da li je ikakav progres uopšte napravljen?

Jer sve ovo smo, u potpuno identičnoj formi, već videli tokom leta „Apola 8“ iz 1968. godine.

Taj let trebalo je da predstavlja generalnu probu spuštanja na Mesec, ali je plan pao u vodu jer Mesečev modul još uvek nije bio tehnički spreman. Neko je predložio da se let ipak obavi tako što će tročlana posada da napravi krug oko Meseca i zatim se vrati na Zemlju. Nije bilo obimnih priprema ni generalne probe, postojala je samo ogromna volja, hrabrost i potreba da se američkoj javnosti pokaže kako ogroman novac (uporediv sa onim uloženim u projekat „Menhetn“) nije uzalud potrošen.

Za ovaj istorijski poduhvat odabrani su Frenk Borman, Vilijem Anders i Džejms Lovel. I tada je korišćena putanja besplatnog povratka, ali je brod funkcionisao tako dobro da je doneta odluka da se u blizini Meseca letelica uspori kako bi ušla u Mesečevu orbitu.

Letelica je kompletirala deseti krug oko Meseca na Božić, na visini od oko 200 kilometara. Posada je pritom napravila veliki broj fotografija Mesečeve površine, ali nikom nije padalo na pamet da snima Zemlju, ona je već toliko puta bila uslikana iz Zemljine orbite.

Tokom jedne pauze, Anders je slučajno bacio pogled kroz prozor i video kako plava lopta naše planete izranja iza Mesečevog horizonta. Anders je zgrabio svoj fotoaparat i napravio verovatno najuticajniju kosmičku fotografiju svih vremena, sa Mesecom u prvom planu i prozračno-plavim Zemljinim klikerom na mračnoj pozadini beskrajnog kosmičkog ništavila.

Andersova fotografija od 24. decembra 1968.

Prvo i drugo lansiranje

Put do prvog lansiranja bio je sve samo ne jednostavan. Problemi su se nizali: senzori koji ne daju pouzdane podatke, tehničke anomalije, vremenske nepogode, komunikacioni problemi, pa čak i lažni alarmi izazvani komadima leda. Najveći izazov predstavljalo je punjenje centralnog rezervoara – naizgled banalni problem, curenje vodonika prilikom pretakanja dovelo je do otkazivanja jednog pokušaja lansiranja.

Ipak, 16. novembra 2022. godine, „Artemis I“ je konačno poleteo. Misija bez posade trajala je 25 dana. Umesto astronauta, kapsulu su ispunjavale lutke opremljene senzorima čiji je zadatak bio da mere sve ono što će jednoga dana uticati na ljude: radijaciju, vibracije, temperaturu i druge uslove u kabini. Let je u tehničkom smislu bio uspešan: „Orion“ je stigao do Meseca, napravio nekoliko orbita i vratio se na Zemlju. U komadu.

„Artemis II“ je, posle odlaganja do kojeg je došlo usled curenja vodonika tokom „generalne probe“ u februaru, konačno poleteo na „apri-li-li“ dan ove godine sa četvoročlanom posadom koju čine komandir Rid Vajzman, pilot Viktor Glover, specijalista Džeremi Hansen (Kanada) i naučnica Kristina Koh (koja je do sada u kosmosu provela 330 dana, a van kosmičkog broda skoro 48 sati).

Ovo je vreme političke korektnosti: na „Apolo“ letovima nije bilo mesta ni za žene ni za tamnopute Amerikance, kamoli strance, i sada je došlo vreme da se sve te istorijske nepravde konačno isprave.

Misija "Artemis II: Džeremi Hansen, Rid Vajzman, Kristina Koh i Viktor Glover

Do Meseca i nazad

Ukupno trajanje misije procenjuje se na oko deset dana, a ključni deo – napuštanje Zemljine orbite i let oko Meseca – biće izveden korišćenjem „putanje besplatnog povratka“. Reč je o trajektoriji koja je tako projektovana da astronautima garantuje povratak na Zemlju čak i u slučaju potpunog otkaza raketnih propulzora. Tokom leta motori će se koristiti samo za minimalne korekcije putanje, glavni deo posla obaviće Zemljina i Mesečeva gravitacija.

„Orion“ će u svemu tome izgledati kao loptica u bilijaru – za laika, sve to izgleda strahovito delikatno i komplikovano, ali u današnje vreme, proračun putanje možete da uradite i na svom kućnom laptopu, pa čak i mobilnom telefonu. Jer, gravitacija je sila definisana vrlo jednostavnom formulom.

Ako biste fiksirali Zemlju i Mesec, putanja besplatnog povratka izgleda kao ogromna osmica, sa Zemljom i Mesecom u centrima donjeg (većeg) i gornjeg (manjeg) kruga. Rešenje je u prošlosti primenjivano više puta, između ostalog i tokom misije „Apola 13“: nakon eksplozije na servisnom modulu, jedini način da se sačuvaju životi članova posade i obezbedi njihov povratak na Zemlju bio je prelazak broda na sigurnu „osmicu“.

Raketa "Artemis II" poleće sa lansirne rampe 39-B Svemirskog centra "Kenedi",
u sredu, 1. aprila 2026. godine, Kejp Kanaveral, Florida.

Tokom leta posada će imati brojne zadatke, ništa što bi predstavljalo vest za novine, i sve to je nekako u drugom planu. Astronauti na Zemlju treba da se vrate živi, zdravi i bez drame, i to će za sve nas koji ovo posmatramo sa bezbednog rastojanja biti dovoljno. Ili možda neće?

Teško je reći. Jer, današnji svet je drugačiji, publika je zasićenija, pažnja rasuta, sve što ne može da stane u jedan Tik-tok video ima dobre šanse da bude ignorisano.

Jedno je sigurno: „Artemis“ nije samo tehnološki projekat. On je ogledalo jedne epohe – sukoba starog i novog, državnog i privatnog, sigurnog i smelog. I upravo zato, uz veru u dobar ishod, vredi ga posmatrati.

Dosadašnji put i povratak

Prema poslednjim vestima, misija „Artemis II“ odvija se po planu. „Orion“ sa astronautima uspešno je obleteo Mesec, veza sa Zemljom planski je prekinuta u trenutku kada se „Orion“ našao iza Zemljinog satelita, iznad one njegove strane koja se sa Zemlje nikada ne vidi (ne zato što je tamna, naprotiv, ona dobija istu količinu Sunčevog svetla kao i strana okrenuta nama). Majkl Kolins, astronaut „Apola 11“ koji je ostao u komandnom modulu i kružio oko Meseca dok su Armstrong i Oldrin skakutali po Mesečevoj površini rekao je svojevremeno da se u tim trenucima, potpuno izolovan od svih, osećao kao najusamljeniji čovek na svetu.

Mesec, slika sa "Oriona"

Realno gledano, sve kritične faze leta su prošle, predstoji još samo jedna – povratak na Zemlju koji podrazumeva aerodinamično kočenje tokom kojeg će brzina letelice sa početnih 11 kilometara u sekundi pasti praktično na nulu.

Razloga za brigu ima jer prethodnik, „Artemis I“, nije kroz ovaj proces prošao sasvim po protokolu. Kapsula sa astronautima na svom donjem delu, onom koji trpi najveće termodinamičko opterećenje, ima termički štit načinjen od ablativnog materijala poznatog kao „avkoat“.

Strukturna oštećenja termičkog štita na "Artemisu I"

Taj materijal nije napravljen da „stoički“ izdrži enormne temperature kojima će letelica biti izložena (oko 2.800oC). Naprotiv, kako temperatura raste, materijal počinje da se topi i u vidu kapljica otpada sa letelice. Visoka specifična toplota materijala omogućava efikasno odvođenje toplote tako da se unutrašnjost kapsule praktično ne zagreva. Štit se tanji, ali je njegova debljina tako proračunata da može izdrži čitav proces povratka na Zemlju, sa solidnom rezervom.

Međutim, kada su stručnjaci ispitali stanje štita posle povratka „Artemisa I“ na Zemlju, mogli su samo zabrinuto da konstatuju da se materijal nije „izlizao“ po planu – u njemu su bila evidentna strukturna oštećenja (naprsline, manje ili veće rupture, nedostajući fragmenti).

U principu, ovo ne mora da bude fatalno, sve dok oštećenje ne prodre do same konstrukcije. Ako do toga dođe, pitanje je vremena kada će struktura kapsule da popusti i tako dovede do brze dezintegracije čitave letelice (nešto što se desilo astronautima sa šatla „Kolumbija“ 2003. godine).

"Artemis II", uživo

Šta je NASA uradila između dve misije da bi rešila ovaj problem? Ništa. Uzrok je pronađen u novoj konstrukciji štita: u vreme „Apola“ on je imao strukturu pčelinjeg saća, ali je njegova izrada zato bila spora i komplikovana. U slučaju „Artemisa“, inženjeri su se opredelili za konstrukciju sačinjenu od blokova „avkoata“ složenih na dno kapsule kao kocke u kaldrmi.

U vreme kada je „Artemis I“ sleteo, aerodinamički štit „Artemisa II“ već je bio fiksiran i svaka promena u njemu iziskivala bi dalja odlaganja lansiranja. Posle nekoliko krugova većanja konstatovano je da uočeni nedostaci na štitu ne mogu da budu fatalni, pa je doneta odluka da se sa misijom nastavi po planu. Ipak, brojni stručnjaci (među njima i neki bivši astronauti) smatraju da je ovakvo ponašanje nedopustivo i da se NASA igra životima ljudi kršeći sigurnosne protokole koje je sama propisala.

U svakom slučaju, držite palčeve.

Spuštanje na Mesec

Šta možemo da očekujemo u budućnosti? Prvobitni plan bio je da „Artemis III“ spusti astronaute na površinu Meseca koristeći „Staršip HLC“ (Human Landing System) kompanije „Space X“. Mesečev modul korišćen u programu „Apolo“ imao je koristan prostor veličine dva Toi-Toi klozeta, sa zidovima od tanke metalne folije – tokom montaže na Zemlji jedan tehničar ispustio je čekić koji je s lakoćom probio brodski pod.

"Human Landing System", umetnička vizija

„Staršip“ je neuporedivo veći, čitav pokretni soliter i pokreću ga šest „Raptor“ motora. Sa prečnikom od 9 metara i visinom od 50, njegova radna zapremina veća je od one koju ima Međunarodna svemirska stanica, što je dovoljno za najmanje deset dana boravka na Mesecu

„Staršip“ bi, prema planu, trebalo da bude postavljen u Mesečevu orbitu kako bi tu sačekao novi let „Oriona“. Nakon spajanja na orbiti, dvojica od četiri astronauta trebalo bi da pređu u „Staršip“ i meko se spuste na Mesec.

Za razliku od „Apola 11“, gde su komandni i mesečev modul bili spakovani na jedan raketni nosač, zajedno putujući ka Mesecu, „Artemis III“ to jednostavno ne može da izvede jer je „Staršip“ preveliki.

Ali negde je već zapelo. NASA je već najavila da naredni let neće doneti očekivano spuštanje na Mesec. Uz to, Mask je dosad obavio više od deset probnih lansiranja „Staršipa“ i još uvek nije dostigao onaj nivo pouzdanosti koji je neophodan da bi letelica mogla da se pridruži projektu „Artemis“.

Servisni modul "Artemisa"

Uz to, „Staršip“ ima megalomanske proporcije – čak i Maskov „Super Heavy“ buster može da ga ponese samo do Zemljine orbite. Da bi nastavio put Meseca neophodno je da „Staršip“ dopuni svoje gorivo koristeći (još uvek nepostojeće) kosmičke tankere čiji će kapacitet biti relativno mali.

Po nekim proračunima, biće potrebno najmanje deset tankera kako bi se „Staršip“ napunio gorivom do vrha i to u vrlo kratkom roku, jer super-rashlađeno gorivo vrlo brzo počinje da ključa i isparava. Ceo taj proces rizičan je i na Zemlji, kamoli u orbiti gde i najmanji incident može da odvede u katastrofu.

Zašto opet Mesec?

Na kraju, da se osvrnemo na jedno fundamentalno pitanje: zašto (opet) Mesec? Postoji nekoliko razloga.

Mesec je još uvek nedovoljno istražen. Prema sadašnjim znanjima, Mesec je nastao pre oko 4,5 milijardi godina u čeonom sudaru Zemlje sa planetom Tejom. Zemlja je taj sudar nekako preživela ali Teja nije – sudar je bio tako kolosalan da je velika količina materijala sa Zemlje i Teje završila daleko u Zemljinoj orbiti. Agregacijom tog materijala tokom mnogo miliona godina nastaće Mesec, mešavina materijala rane Zemlje i jedne nestale planete o kojoj ne znamo skoro ništa.

Kristina Koh gleda proz prozor "Oriona"

Stare Mesečeve stene kriju priču o našem poreklu, o staroj Zemlji koje više nema, ali i priču o gostu koji nam je „podario“ jedini satelit koji danas imamo.

Uz to, Mesec ima svoje resurse koja bi neka buduća ljudska naseobina mogla korisno da upotrebi. U okolini južnog pola postoje krateri koji se nalaze u permanentnoj senci u kojima je potvrđeno postojanje vodenog leda, što može da reši problem pitke vode (i uzgajanja salate). Razlaganjem vode može se dobiti kiseonik za disanje kao i vodonik kao pogonski materijal.

Tu su i velike rezerve helijuma-3, izotopa koji je redak na Zemlji ali mnogo zastupljeniji na Mesecu. On se može koristiti kao gorivo u budućim fuzionim elektranama kao izvor čiste, skoro neograničene energije, ako takve elektrane ikad postanu stvarnost. Tu su i metali poput gvožđa, aluminijuma, titanijuma, silicijuma... Regolit, praškasti materijal kojim je pokrivena Mesečeva površina može se presovati u građevinski materijal koji bi štitio posadu od ubitačnog kosmičkog zračenja.

Osim toga, tu su i skoro idealni uslovi za dobijanje električne energije korišćenjem solarnih panela: nema atmosferskog rasipanja niti oblačnih dana, pri čemu ti dani mogu da budu i vrlo dugi, naročito na većim geografskim širinama.

Poletanje "Artemisa II", 1. aprila 2026.

Naravno, tu je i politički faktor: Rusi odavno nisu neki važan kosmički igrač, trenutno imaju ozbiljniji ovozemaljski problem kako da privedu kraju „rat od tri dana“ čiji treći dan nikako da prođe. Zato je tu Kina koja ne krije da ima nameru da do 2030. spusti Kineze na površinu Meseca. A od tog trenutka pa do nastanka „kineske četvrti“ verovatno neće proći mnogo vremena.

Amerika verovatno ovo ne bi doživela kao veliki poraz, ipak je Armstrong bio i ostao prvi, ali kako se fokus Amerike sa Rusije bude premeštao na Kinu, tako će se i osetljivost američke javnosti na kineske uspehe povećavati.

Budimo uz to i praktični: Mesec je bliži od Marsa. Uzmite bilo koji skorašnji novinski tekst o „Artemisu“ i u njemu će se Mars pojaviti bar jednom kao naredno odredište čovečanstva. Isto je i sa „Staršipom“ – Mask ne samo da je opsednut Marsom, ne samo da želi da stigne tamo, on želi da taj svet kolonizuje, da ga osvoji kao što su španski konkvistadori pokorili Srednju i Južnu Ameriku, da od Marsa napravi Novi Svet koji bi počeo da evoluira u skladu sa nekim novim principima i zakonima.

Postoji samo jedan mali problem – pre će na Mesecu Mile iz Mrčajevaca da podigne plastenik sa salatom nego što će čovek da stigne na Mars. Zašto? To je tema za neku drugu priču. Sad možemo samo da konstatujemo da je Mars, baš kao i fuziona nuklearna elektrana, lek za rak i drugi Isusov dolazak u grupi događaja koji su uvek 30 godina daleko. Neke stvari su, jednostavno, zaglavljene u budućnosti, baš kao što smo svi mi zaglavljeni u ovoj jadnoj sadašnjosti.

Na kraju, sasvim je moguće da „Artemis“ ode u istoriju koliko sutra, po skraćenom postupku. Sad kad je Amerika potrošila kolosalne milijarde dolara bombardujući najskupljim mogućim ratnim spravama nekog ko je jednostavno naučen na batine i rešen da trpi, prioritet države verovatno će biti da se proizvede nova količina džebane i popune ispražnjeni ratni magacini. „Artemis“ bi tako mogao da postane primer kako se strateški ciljevi prilagođavaju taktičkim potrebama. U jednom takvom svetu Mesec je, jednostavno, luksuz bez koga se može. 

RTS OKO