Svemirski teleskop za milijardu galaksija: U potrazi za tamnom energijom i novim Zemljama

Svemirski teleskop "Nensi Grejs" u centru "Godard" u Merilendu

Pre nekoliko dana, 30. avgusta 2026, iz Svemirskog centra „Kenedi“ na Floridi, raketom „Falcon Heavy“, lansiran je teleskop „Nensi Grejs Roman“, nova NASA-ina svemirska opservatorija. S radom će početi početkom 2027. godine i tokom svoje misije posmatraće stotine miliona zvezda, mapirati milijardu galaksija, otkriti 100.000 novih egzoplaneta, tražiti tragove neuhvatljive tamne materije i tamne energije i pružiti nam sliku svemira kakvu do sada nismo imali.

Projekat teleskopa „Nensi Grejs Roman“ započet je 2010. godine. Najpre je bio poznat pod imenom WFIRST, skraćenicom od Wide Field Infrared Survey Telescope (širokougaoni infracrveni kosmički teleskop), da bi 2020. godine bio nazvan po Nensi Grejs Roman (1925-2018), prvoj glavnoj astronomkinji NASA-e i prvoj ženi na izvršnom položaju u ovoj agenciji.

Nensi Grejs Roman upamćena je kao vrhunski astronom, odličan menadžer i veliki zagovornik šireg učešća žena u istraživanju kosmosa. Učinila je dosta da premosti jaz i nezdravo rivalstvo između dve grupe astronoma: onih koji su kosmos posmatrali iz zemaljskih opservatorija i onih koji su se oslanjali na kosmičke sonde.

Nadimak „majka Habla“ dobila je zahvaljujući svojoj pionirskoj ulozi u projektovanju najčuvenijeg svemirskog teleskopa. Zbog tog nadimka nije bila naročito srećna jer je smatrala da se time umanjuje učinak drugih, koji su takođe radili na istom projektu.

Edvard Vajler, astronom koji je ovaj nadimak iskovao, smatra, međutim, da je on sasvim na mestu: „Mladi naučnici koji su izgradili svoje briljantne karijere na materijalu koji im je obezbedio 'Habl' nisu svesni ko im je, zapravo, to omogućio. Nensi Grejs Roman je bila osoba koja je oko ideje Hablovog svemirskog teleskopa organizovala naučnu zajednicu a zatim ubedila Kongres da obezbedi finansijska sredstva. Njena vizija utkana je u skoro sve što je NASA uradila tokom nekoliko narednih decenija.“ 

Nensi Grejs Roman

Iza ogledala

NASA je 2010. projekat ovog teleskopa stavila na spisak misija najvišeg prioriteta u narednoj deceniji, ali pitanje je da li bi on bio uspešno priveden kraju da dve godine kasnije NASA od Nacionalne izviđačke službe (NRO) nije na poklon dobila glavno ogledalo prečnika 2,4 metra. Ogledalo je prvobitno bilo namenjeno špijunskom satelitu od koga se odustalo, tako da NASA nije morala da uloži ni cent u razvoj glavne teleskopske komponente.

Po svojoj veličini, ovo ogledalo uporedivo je sa veličinom primarnog ogledala na kosmičkom teleskopu „Habl“, ali ima oko 100 puta šire vidno polje sa skoro identičnim nivoom detalja. Ogledalo je, sa druge strane, bilo značajno veće od planiranog, što je imalo kontradiktorne implikacije: naučni potencijal misije značajno je porastao, ali se ostvarena finansijska ušteda brzo istopila na konstrukciju pratećih elemenata koji su morali da postanu veći i kompleksniji.

U konstrukciju teleskopa sa preko milion delova bilo je uključeno na hiljade inženjera. Teleskop, centralna šasija, instrumenti, termički štit i solarni paneli, svi ti delovi konstruisani su i testirani zasebno, na udaljenim lokacijama. Ceo proces bio je mučno spor, naročito tokom pandemije kovida kada su prekinuti brojni lanci snabdevanja a veliki broj radnika otišao na bolovanje. NASA je te 2020. godina morala da investira dodatnih 400 miliona dolara samo da bi projekat održala u životu.

Testiranje teleskopa

Najveća opasnost, ipak, došla je od strane političara, pre svega Donalda Trampa koji je u predlogu budžeta za fiskalnu 2019. godinu tražio da projekat bude likvidiran jer je smatrao da NASA može mnogo pametnije da iskoristi 3,2 milijarde dolara planiranih za teleskop.

Iako su neke nezavisne procene digle ovaj iznos na 3,6 milijardi, Kongres se suprotstavio predsednikovoj nameri i sačuvao projekat. Tramp, naravno, nije odustao: samo godinu dana kasnije pokušao je istu stvar – da teleskop eliminiše iz budžeta planiranog za 2020. godinu sa obrazloženjem da NASA treba da se fokusira na kompletiranje enormno skupog teleskopa „Džejms Veb“. Od toga nije bilo ništa jer se Kongres po drugi put „poprečio“ ispred svog predsednika.

Zlopamtilo ili ne, Tramp je morao da sačeka svoj drugi mandat i 2025. godinu kako bi ponovo zapretio kresanjem budžeta predviđenog za astrofizičke projekte sa 7,3 milijardi dolara na svega 3,9. Ovo bi definitivno ugrozilo konstrukciju teleskopa koji je u tom trenutku već progutao skoro 3 milijarde dolara i bio uglavnom kompletan. Srećom, Kongres ume da se inati baš kao i Tramp: kongresmeni još jednom nisu bili raspoloženi da sprovode Trampove mere štednje na uštrb vrhunske nauke, te je projekat završen,

Teleskop "spakovan@ za lansiranje

Ukupni troškovi ove misije se procenjuju na oko 4.3 milijarde dolara, što predstavlja skoro polovinu budžeta uloženog u značajno veći teleskop „Džejms Veb“.

Novinari su malo požurili sa tvrdnjom da će novi teleskop prevazići ono što su već postigli „Habl“ i „Džejms Veb“, ali to nije ni delimično tačno. Ovaj teleskop je nešto sasvim drugo za nešto sasvim treće. Recimo, „Džejms Veb“ je teleskop koji je specijalizovan za posmatranje neba u infracrvenom svetlosnom području. „Nensi Grejs Roman“, sa druge strane, koristi vidljivu svetlost i manji, početni deo infracrvenog spektra. 

Lansiranje i komentari

Teleskop je konačno sklopljen u jednu celinu u letačkom centru „Godard“ u Merilendu krajem 2025. godine. Nakon što su obavljeni svi potrebni testovi (otpornost na vibracije, niske temperature, vakuum i akustične fenomene karakteristične za poletanje), teleskop je transportovan u Floridu i pripremljen za poletanje.

Iako je lansiranje, zbog konstantnog kašnjenja, bilo inicijalno predviđeno za 2027. godinu, završne operacije išle su tako glatko da je veliki deo izgubljenog vremena povraćen. Lansiranje je uspešno obavljeno sa Floride u nedelju 30. avgusta, raketom „Falcon Heavy“ Maskove kompanije „Space X“.

Vrhunska je ironija da je NASA prve čestitke nakon uspešnog lansiranja dobila upravo od Donalda Trampa koji je čitav događaj gledao iz svog kabineta: „Čoveče, baš je izgledalo spektakularno na TV-u“, rekao je saradnicima.

Obraćajući se odmah zatim preko telefona Džaredu Ajzakmenu (direktoru NASA) i Ilonu Masku, rekao je egzaltirano: „Džared, Ilon, radite fantastičan posao, ja sam taj koji vam obezbeđuje potreban novac.“ A onda nije propustio priliku da „skromno“ pohvali i samog sebe (a koga bi drugog): „Posetio sam svemirski centar 'Kenedi' 1996. godine: nigde nikog, trava je rasla kroz pukotine u betonu na uzletištu. Centar je bio bukvalno zatvoren. A sad, pogledajte, ponovo smo najjači. Naj-ja-či! Vi ste najjači u kosmosu a mi smo najjača država na svetu.“ 

Istine radi, Svemirski centar „Kenedi“ bio je zatvoren 2016. godine samo dva dana, i to zbog tadašnjeg uragana „Metju“. A projekat je kompletiran ne zahvaljujući Donaldu Trampu nego uprkos njemu.

Ka drugoj Lagranžovoj tački

Teleskop je trenutno na putu do takozvane „Lagranževe tačke 2“ (L2), iste one u kojoj se već nalazi „Džejms Veb“.

Lagražova tačna L2, finalna pozicija teleskopa

Lagranževe tačke su mesta u Zemljinoj okolini u kojoj se gravitacione sile Zemlje i Sunca superponiraju na vrlo specifičan način: kosmička letelica smeštena u blizini Lagranževe tačke može takoreći bez utroška goriva da održava fiksan položaj u odnosu na Zemlju i Sunce. Iako postoje četiri ovakve tačke, samo je pomenuta L2 od nekog praktičnog značaja: nalazi se na pravcu Zemlja-Sunce, na oko 1,5 miliona kilometara iza Zemljine orbite.

U toj tački teleskop može istovremeno da „okrene leđa“ i Zemlji i Suncu i tako eliminiše njihov sjaj. Ovim se dodatno eliminiše i toplotno zračenje ova dva nebeska tela koje pogubno deluje na kvalitet osmatranja u infracrvenom delu spektra.

Novinari su malo požurili sa tvrdnjom da će novi teleskop prevazići ono što su već postigli „Habl“ i „Džejms Veb“, ali to nije ni delimično tačno. Ovaj teleskop je nešto sasvim drugo za nešto sasvim treće. Recimo, „Džejms Veb“ je teleskop koji je specijalizovan za posmatranje neba u infracrvenom svetlosnom području. „Roman“, sa druge strane, koristi vidljivu svetlost i manji, početni deo infracrvenog spektra. 

Rađanje zvezda u maglini "Rho Ophiuchi", najbližoj oblasti u kojoj nastaju zvezde 
(udaljenoj 390 svetlosnih godina)

Potraga za rezervnom planetom

Jedan od primarnih ciljeva teleskopa „Roman“ jeste da traga za egzoplanetama, tj. planetama koje ne pripadaju našem Sunčevom sistemu već orbitiraju oko drugih zvezda u našoj galaksiji. Iako smo do sada otkrili na stotine takvih planeta, broj onih koje liče na Zemlju, koje mogu da predstavljaju oaze života u negostoljubivom kosmosu, relativno je mali. Upravo tu novi teleskop treba da da veliki doprinos.

Zašto su egzoplanete bitne? Ako posmatramo samo planete u našem Sunčevom sistemu, mi vidimo tek jedan trenutak u njihovoj evoluciji i možemo samo da nagađamo kakva će biti njihova budućnost. Gledajući druge planete u drugim sistemima možemo paralelno da pratimo razne faze planetarne evolucije i istovremeno dobijemo odgovor na neka važna pitanja:

Koliko je naš sistem poseban? Koliko planeta ima atmosferu, magnetno polje, stenovitu površinu, jedan ili više prirodnih satelita? Koliko planeta nalik na Zemlju ima u našem kosmičkom susedstvu? Da li neka od njih ima atmosferu čiji sastav ukazuje na „biološki potpis“, uticaj živih organizama?

I sve to vodi ka onom glavnom, ultimativnom pitanju: „Da li smo sami u kosmosu?“

Kako se otkrivaju egzoplanete? Taj zadatak je, sa tehničke strane, ekstremno izazovan jer su planete neuporedivo manje od zvezda oko kojih kruže. Gledano sa Zemlje, te planete su toliko blizu matične zvezde da su, najčešće, potpuno sakrivene u njihovom sjaju. Mnogo je lakše uslikati komarca koji nervozno obigrava oko ekstremno sjajne ulične lampe sa rastojanja od nekoliko stotina kilometara.

I pored toga danas postoji bar desetak u praksi potvrđenih načina detekcije ekstra-solarnih planeta. 

Kako gledati 

Jedan od najefikasnijih i najlakše razumljivih je metod tranzicije. Ako nekim jako osetljivim instrumentom posmatrate udaljenu zvezdu i ako između vas i zvezde promakne planeta koja kruži oko nje, instrument može da uoči skoro neprimetno smanjenje sjaja zvezde tokom vremena tranzicije. U slučaju planete veličine Jupitera koja prolazi ispred Sunca to smanjenje sjaja iznosi oko 1%. Ako je planeta mnogo manja, poput Zemlje, učinak je mnogo skromniji, jedva 0,008%.

Metoda je daleko od savršene jer jedan oblak gasa ili prašine može da ima skoro identičan učinak kao i čitava planeta. Zato jedna tranzicija nikad nije dovoljna – potrebno je da se isti rezultat periodično ponavlja, uz nezavisnu proveru, obično korišćenjem drugih sredstava. Uz to, metoda ima smisla samo ako orbita planete preseca našu liniju posmatranja i ako je planeta dovoljno velika, što se događa u, otprilike, 1% slučajeva.

Prilikom tranzicije, deo svetlosti zvezde prolazi kroz atmosferu planete tako da je iz „pomešanog“ spektra moguće zaključiti od čega je načinjen planetarni gasoviti omotač. Do sada smo tako na tim dalekim svetovima uspešno detektovali vodenu paru, metan, ugljen-dioksid, natrijum, kalijum...

Jedna od direktno snimljenih egzoplaneta u sazvežđu Kentaur

Druga metoda još je suptilnija. Obično zamišljamo da planeta kruži oko mnogo masivnije, nepomične zvezde, ali u stvarnosti i zvezda i planeta kruže oko zajedničkog centra mase koji je neuporedivo bliži zvezdi nego planeti. U jednom takvom „duetu“ matična zvezda nije apsolutno nepomična tako da se njeno kretanje može otkriti korišćenjem „Doplerovog efekta“: dok se kreće ka nama, boja zvezde pomera se ka plavom delu spektra, dok se kreće u suprotnom smeru – ka crvenom.

Te jedva primetne promene boje zvezde ukazuju na prisustvo nepoznatog, masivnog pratioca. U idealnom slučaju, oscilovanje zvezde oko centra mase može se direktno detektovati praćenjem njenog položaja.

Treća metoda zasniva se na poznatoj činjenici da gravitaciono polje deformiše prostor, samim tim i putanju svetlosti. Zamislite udaljenu zvezdu ispred koje, igrom slučaja, prolazi neka masivna zvezda. Ta masivna zvezda svojom gravitacijom, poput nekog golemog sočiva, krivi putanju svetlosti koju emituje zvezda iz pozadine. Gledano sa Zemlje, zvezda u pozadini nakratko postaje veća i sjajnija. Ako se oko nje nalazi neki planetarni pratilac, reflektovano svetlo sa udaljene planete na Zemlji će biti detektovano kao iznenadni, dodatni porast sjaja matične zvezde.

Za razliku od prve dve metode koje najčešće detektuju ogromne planete koje kruže na malom rastojanju od svoje zvezde, ova metoda može da detektuje male planete na vrlo udaljenim orbitama, čak i „lutajuće“ planete koje nemaju svoju matičnu zvezdu.   

Tu je, na kraju, i mogućnost direktnog osmatranja. Da bi tako nešto bilo moguće, neophodno je blokirati blještavu svetlost zvezde oko koje planeta kruži posebnim instrumentom kao što je koronograf. Metod je efikasan u slučaju mladih, toplih i velikih planeta koje se kreću po dovoljno širokim orbitama.

Prednost ove metode je što istovremeno omogućava korišćenje spektrometra čime se može utvrditi hemijski sastav atmosfere. Za razliku od drugih metoda koji prisustvo planete utvrđuju indirektnim putem, koronograf daje opipljiv dokaz: jasan snimak koji ne traži dodatnu potvrdu.

Jedan takav koronograf nalazi se i na upravo lansiranom teleskopu. Ovakav instrument nije prethodno korišćen u kosmosu tako da se, u neku ruku, njegova upotreba može smatrati eksperimentalnom.

Ako učinak (broj novootkrivenih planeta) bude zadovoljavajući, neka naprednija varijanta instrumenta naći će se na narednoj misiji koja će se isključivo baviti snimanjem i detaljnom analizom egzoplaneta na kojima postoje optimalni uslovi za razvoj života.   

Gde je i šta je tamna materija

Drugi primarni zadatak teleskopa je da mapira distribuciju i evoluciju tamne materije u kosmosu. Šta je tamna materija i kako uopšte znamo da ona postoji iako nijedan dosadašnji pokušaj da je „opipamo“ i utvrdimo prirodu čestica od kojih se ona sastoji nije urodio plodom?

Tamna materija pominjana je još tridesetih godina prošlog veka, ali nekog napretka nije bilo sve do početka sedamdesetih kada je Vera Rubin, koristeći teleskop prečnika dva metra i vrlo osetljiv spektrograf koji je konstruisao njen kolega Kent Ford, krenula da meri brzine kretanja zvezda oko centra Andromede, nama najbliže galaksije.

Vera Rubin na opservatoriji Kit Pik

Praktično sve galaksije rotiraju oko svog centra i zakoni fizike koje je empirijski formulisao Kepler a matematički ih kasnije potvrdio Njutn, nalažu da se zvezde bliže centru kreću brže od onih na galaktičkoj periferiji. Uostalom, tako je i u Sunčevom sistemu: Zemlja se oko Sunca kreće brzinom od oko 30 km/s, dok u slučaju Jupitera koji je pet puta udaljeniji ta brzina iznosi svega 13 km/s.   

Vera Rubin pokušala je da dokaže da slična zakonitost važi i u galaktičkim razmerama, ali su rezultati merenja bili u totalnom neskladu sa očekivanjima: pokazalo se da zvezde na galaktičkoj periferiji imaju brzinu koja je praktično istovetna sa onom koje imaju zvezde bliže centru Andormede.

Štaviše, brzina perifernih zvezda bila je tako velika da bi sve one odavno napustile galaksiju i završile u okolnoj „kosmičkoj pustinji“ da ih neka nevidljiva sila i dalje nije držala na okupu. Ta dodatna gravitaciona sila mogla je da potiče samo od neke nepoznate vrste materije koja se na snimcima ne vidi, ali definitivno mora da postoji. 

Šta danas znamo o tajnoj materiji?

Iako već skoro čitav vek sakupljamo dokaze o njenom postojanju, sve do sada prikupljene činjenice mogle bi da stanu na jedan list papira. Danas znamo da u kosmosu ima bar 5,5 puta više tamne materije nego one „klasične“, koja emituje svetlost i koju dobro poznajemo iz svakodnevnog života.

Struktura kosmosa na najvećoj skali u sadašnjem trenutku evolucije podseća na paukovu mrežu čiji oblik diktira koncentracija tamne materije duž njenih niti i čvorova. Klasična materija jednostavno prati nevidljivi „skelet vasione“ koji je formirala tamna materija zgušnjavajući se tokom mnogo milijardi godina i ostavljajući za sobom goleme praznine u kosmičkom tkanju sa jedva par atoma vodonika po kubnom metru.

Ali, od čega je tamna materija sastavljena? Koja čestica čini njenu osnovu i koje su njene osobine? Mi o tome ne znamo ništa. 

Simulacija formiranja strukture tamne materije

I pored činjenice da su današnji detektori milionima puta osetljiviji od onih iz prošlog veka, da su naučnici isprobali mnogo koncepcijski različitih načina detekcije, nijedan dosadašnji eksperiment nije uspeo da uhvati nijednu gradivnu česticu tamne materije.

Na osnovu toga jedino možemo da zaključimo da su u pitanju čestice koje, osim posredstvom gravitacije, veoma slabo interaguju sa okolnom materijom — ako sa njom na bilo koji drugi način uopšte interaguju.

U teoriji ove čestice najčešće se označavaju skraćenicom „WIMP“ („Weekly Interacting Massive Particles“) jer pretpostavljamo da se radi o relativno inertnim, masivnim česticama koje „ne vole društvo“, koje se sporo kreću (pa se zato smatraju „hladnim“) i koje su tu još od samog početka vasione.

Sudar jata galaksija MACSJ0025: Plavom je obojena lokacija tamne materije,
ružičastom region u kome se nalazi "obična" materija

Postoje i neke druge teorije: da se radi o (takođe nepotvrđenim) česticama poznatim kao „aksioni“, da su u pitanju minijaturne crne rupe koje su bile česte u ranim fazama kosmičke evolucije, tamni fotoni, sterilni neutrini...

Ima i „nevernih Toma“ koji smatraju da je tamna materija običan mit (to bi objasnilo zašto je do sada nismo eksperimentalno detektovali) i da se anomalije u kretanju zvezda i galaksija koje uočavamo na ogromnim prostornim skalama mogu objasniti modifikovanim zakonom gravitacije koji se, u trivijalnim slučajevima, svodi na onaj dobro poznati, Njutnov.

Ipak, dominantan stav u naučnoj zajednici je da tamna materija zaista postoji. Od svih teorija koje objašnjavaju osmotreno kretanje zvezda u galaksijama i galaksija u klasterima, zatečenu strukturu kosmosa, pozadinsko zračenje kao „eho“ davnog „Velikog praska“, snimke dalekih galaksija nalik na slike iz kaleidoskopa – teorija koja se zasniva na postojanju tamne materije daleko je najjednostavnija. 

Masivno jato galaksija Abel 209 sa izraženim efektom gravitacionog sočiva 
u sazvežđu Kit na oko 2,8 milijardi svetlosnih godina od nas

Mapiranje svega

Kako tu teleskop „Roman“ može da pomogne?

Ni on ne može da vidi tamnu materiju, ali može da utvrdi njeno prisustvo korišćenjem tzv. „microlensing“ efekta.

Kada svetlost udaljenih galaksija prolazi pored oblaka tamne materije, njena gravitacija zakrivljuje putanju svetlosti kao gigantsko gravitaciono sočivo. Na snimku teleskopa slika galaksije može da bude uveličana, izobličena, multiplicirana na najrazličitije načine.

U najvećem broju slučajeva distorzije u slici su minimalne, tako da jedan snimak neke galaksije ne znači ništa. Ali zahvaljujući svom ogromnom ogledalu i širokom vidnom polju, teleskop može za relativno kratko vreme da uslika veliki deo neba sa više stotina miliona galaksija. Kada se detektovana izobličenja u snimcima izmere i statistički obrade moguće je napraviti trodimenzionalnu mapu distribucije tamne materije u kosmosu.

Mapa strukture svemira koju je napravio projekat DESI,
sa kosmičkom mrežom čiju "kičmu" čini tamna materija,
u čijim su nitima i čvorovima grupisane galaksije

I ne samo to – gledanje u nebo je gledanje u prošlost. Ako posmatrate galaksiju koja je 10 milijardi svetlosnih godina daleko, vi ne vidite kako ona izgleda danas već kako je izgledala kada je svetlost sa nje krenula na put. Ako fokusirate teleskop na udaljene objekte dobićete distribuciju tamne materije iz duboke prošlosti.

Drugim rečima, trodimenzionalna mapa tamne materije imaće i svoju vremensku osu: videćemo kako je tamna materija evoluirala od ranih dana kosmosa kada je ona bila mnogo homogenija, sa vrlo malim varijacijama u gustini, do današnjih dana kada je ona skoncentrisana u nitima gigantske paukove mreže.

Tako dobijeni model direktno može da ukaže i na pravu prirodu čestica od kojih je tamna materija načinjena i usmeri potragu za njima na pravi kolosek. 

Od čega se sastoji ništa

O tamnoj materiji ne znamo praktično ništa, a o tamnoj energiji još manje. U serijalu „Ratovi zvezda“ postoji misteriozna „sila“ koja ispunjava čitav kosmos, koja ima svoju dobru i lošu („mračnu“) stranu, tako da svako može da bira kojom će silom i u koje svrhe da se služi.

„Sila je ono što džedaju daje snagu, polje energije koje stvaraju sva živa bića. To polje nas okružuje, ono nas prožima, ono drži galaksije na okupu“, kaže Obi-van Kenobi Luku Skajvokeru.

U jednom svom aspektu, tamna energija zaista liči na Lukasovu „silu“: ona je sveprisutna, postoji i tamo gde nema nikakve materije, ali nema svoj „džedajski“ aspekt: ne zavisi od naše volje, od živog i neživog sveta, niti se može sakupiti ili upotrebiti na bilo koji način. Ona postoji, jer su njeni efekti merljivi, ali je nedodirljiva i neuhvatljiva.

Po svojoj prilici, ona je esencijalni sastojak praznog prostora, sadržaj onoga što obično označavamo kao „ništa“ (i dokaz da „ništa“, zapravo, ne postoji). Njena osnovna osobina je takozvani „negativni pritisak“, nešto što tera prostor da se širi.

Kosmos liči na loptu za plažu koja se, suprotno intuiciji, lakše naduvava što je više napumpana. Kako se prostor širi i tamna energija raste, samim tim i širenje kosmosa ima tendenciju ubrzavanja.

Kosmička materija se tom širenju opire gravitacionom silom: sva tela u kosmosu međusobno se privlače, i ako bi brzina širenja bila dovoljno mala, gravitacija bi na kraju odnela prevagu: kosmos bi vremenom kolabirao u singularitet, u tačku beskonačne gustine iz koje je, pretpostavljamo, nekad davno nastao „Veliki prasak“. Vasiona bi napravila pun ciklus. 

Ostaci supernove u sazvežđu Lire

Do kraja svemira

Dve grupe naučnika su tokom 1998. godine merile brzinu ekspanzije kosmosa posmatrajući udaljene supernove, kolosalne eksplozije zvezda na kraju svog života. Zaključak je bio nedvosmislen: ekspanzija kosmosa se usporavala sve do pre 5 ili 6 milijardi godina.

A onda se desilo nešto spektakularno: kosmos je postao dovoljno veliki da tamna energija u njemu nadvlada snagu gravitacije i postane dominantni faktor. Vasiona je počela da se širi sve brže, njen rast poprima eksponencijalni karakter.

Ako se ova „galopirajuća“ ekspanzija nastavi (scenario poznat kao „Big Rip“ ili „veliko cepanje“), rastojanja u kosmosu vremenom će se toliko povećati da u jednom trenutku više nećemo videti nijednu drugu galaksiju. Zatim će nam iz vidokruga nestati zvezde Mlečnog puta, planete u Sunčevom sistemu, Mesec, da bi na kraju, u deliću sekunde, širenje prostora razorilo Zemljinu kuglu, nas i atome od kojih smo sastavljeni. U ovom kosmološkom scenariju rastojanje između bilo koje dve čestice u kosmosu postaće beskonačno veliko, prestaće svaka interakcija između njih.

Kad nema interakcije, nema ni događaja, a bez događaja nema ni vremena – kosmos će doživeti svoju konačnu, nepovratnu smrt.

Tamna energija nesporno dominira kosmosom. Prema nekim proračunima, ako tu energiju konvertujete u masu ispada da je kosmos sačinjen od 5% materije koju dobro poznajemo (vodonik, helijum i drugi elementi), 27% tamne materije i 68% tamne energije.

Zagledani smo u zvezde, ali i dalje ne znamo od čega je načinjeno 95% univerzuma. I tu dolazimo do trećeg glavnog naučnog cilja teleskopa „Roman“: s obzirom da je tamna energija karakteristika praznog prostora, nema tu šta da se „mapira“. Ali može da se proveri ono što naslućujemo. 

Uloga „Romana“

Kao što smo već pomenuli, merenja tokom 1998. godine pokazala su da se kosmos ubrzano širi ali su ta merenja bila zasnovana na posmatranju supernova (zvezdanih eksplozija) tačno određenog tipa: na osnovu izmerenog sjaja supernove moguće je dovoljno precizno izmeriti rastojanje do galaksije kojoj supernova pripada.

Na osnovu spektra supernove moguće je utvrditi i koliko se kosmos „raširio“ od trenutka eksplozije pa do danas. Ako imate dovoljno ovakvih osmatranja možete da ustanovite direktnu vezu između starosti kosmosa i brzine njegove ekspanzije.

Na žalost, takve supernove su retke i naučnici s kraja prošlog veka raspolagali su vrlo ograničenim uzorkom.

Ostaci supernove iz 1054. godine u sazvežđu Rak 

Drugim rečima, naše tvrđenje da se ekspanzija kosmosa ubrzava bazira se na malom broju merenja i prilično smelim ekstrapolacijama. Novi teleskop biće u stanju da detektuje na hiljade ovakvih supernova pomoću kojih ćemo kompletirati neuporedivo detaljniju i precizniju sliku ekspanzije kosmosa tokom vremena.

Teleskop ove podatke može da kombinuje sa tehnikom koja se bazira na „barionskim akustičnim oscilacijama“.

Sama pojava suviše je složena za jedan popularni naučni tekst (niti bi se autor ovog teksta usudio da se upliće u njene finese), ali se svodi na činjenicu da su u prvobitnoj vreloj, gustoj, jonizovanoj vasioni postojale oscilacije u gustini materije koje su se prostirale unaokolo u obliku talasa nalik na one zvučne.

Te oscilacije prestale su nekih 380.000 godina nakon „Velikog praska“ kada je materija postala hladnija, električno neutralna i prozračna. Nakon toga, ostala su relativno pravilno raspoređena mesta veće gustine oko kojih su se kasnije formirale galaksije.

Mi danas prilično dobro znamo koliko je to rastojanje između tih mesta veće gustine iznosilo u trenutku kada su akustične oscilacije prestale. Drugim rečima, imamo „standardni lenjir“ koji je definisao prosečno rastojanje između prvih galaksija.

Kako se kosmos širio i prosečno rastojanje između galaksija se povećavalo. Posmatrajući galaksije na različitim rastojanjima od nas, novi teleskop moći će vrlo precizno da izmeri kako se taj prosek menjao tokom vremena i uporedi ga za standardom koji je vladao na početku kosmičke evolucije.

Na ovaj način takođe je moguće utvrditi kako se brzina kosmičke ekspanzije menjala tokom vremena. 

Hiljadu zašto, hiljadu ne znam

Čemu sve ovo? Kao što rekosmo, mi ne samo da ne znamo od čega je načinjeno 95% sveta oko nas – mi čak nismo sigurni ni da li su naše ključne teorije sasvim tačne.

"Srednjovekovni misionar kaže da je pronašao tačku gde se nebo i Zemlja spajaju"
(Gravira nepoznatog umetnika)

Ajnštajnova opšta teorija relativiteta uspešno je prošla sve dosadašnje testove, ali mi još uvek nismo sigurni da ona važi i na grandioznoj kosmičkoj skali.

Tamna energija na kraju može da bude jedna obična konstanta, bezlični broj u Ajnštajnovoj opštoj teoriji relativiteta, a može da bude i nešto što ima fizički oblik, kao polje koje postoji paralelno sa univerzumom, nalik na ono Higsovo, koje svim česticama daje masu.

Podaci sa svemirskog teleskopa „Nensi Grejs Roman“ vrlo lako mogu da pokažu da su zakoni fizike koje smo do sada formulisali manjkavi i nekompletni, možda i potpuno pogrešni, i da nam je potrebna još jedna nova, revolucionarna teorija kao što je bila ona Ajnštajnova.

RTS OKO

Globalno zagrevanje: Da li čovečanstvo ima budućnost

Svi atmosferski gasovi, u manjoj ili većoj meri, izazivaju efekat staklene bašte, ali su neki, jednostavno, potentniji od ostalih: ugljen-dioksid (CO2), metan (CH4), neki azotovi oksidi... Globalno zagrevanje povećava i količinu vodenih isparenja u atmosferi a vodena para takođe akumulira značajnu količinu toplote koja doprinosi dodatnom zagrevanju planete. Mi se trenutno nalazimo u situaciji koja preti da potpuno izmakne kontroli: više gasova staklene bašte u atmosferi doprinosi dodatnom isparavanju vode, što opet diže temperaturu koja ceo proces ubrzava. Uz to, veće temperature sve brže tope led na polovima i Grenlandu pa se količina energije koja se refleksijom od zamrznutih površina vraća u kosmos smanjuje. 

U tehnici se ovaj mehanizam naziva “pozitivnom povratnom spregom” i, na žalost, ne postoji nijedan prirodni ili tehnički sistem koji u takvom stanju može trajno da opstane. Pre ili kasnije nastaje slom i taj “raspad sistema” se, po pravilu, dešava naglo i nepovratno: kada je mašina u pitanju ona, jednostavno, otkaže ili se raspadne na sastavne delove (Černobilj) a kad je priroda u pitanju, može da nastupi totalna destrukcija postojećih životnih zajednica i čitavog ekosistema. 

Venera kao upozorenje

Dokaz da je tako nešto moguće nalazi se u našem neposrednom kosmičkom komšiluku. Venera je, bar kad je veličina u pitanju, Zemljin blizanac i postoje indicije da su, u ranom periodu evolucije Sunčevog sistema, obe planete imale otprilike istovetnu količinu vode. Sunce je pre mnogo milijardi godina bilo manje i hladnije, ali kako se količina topolote koja je pristizala sa naše zvezde povećavala, sve veći deo vode na Veneri se u vidu pare nagomilavao u atmosferi. Proces se ubrzavao sve dok sva voda nije isparila a bez tekuće vode svi procesi koji kontrolišu količinu CO2  u atmosferi (kretanje tektonskih ploča, akumulacija rastvorenog ugljen dioksida u okeanima) prestali su da funkcionišu. Kada je ultraljubičasto zračenje razložilo sve molekule vode u atmosferi, nestala je i svaka šansa da bi planeta ikad mogla da se oporavi. Umesto toga, erupcije vulkana dodatno su podizale količinu CO2  u atmosferi sve dok pritisak nije dostigao vrednost oko sto puta veću od one na Zemlji. Sa tako gustim i vrlo potentnim gasom staklene bašte, temperature su se otele kontroli: iako nije najbliža Suncu, Venera je najvrelije mesto u Sunčevom sistemu, prava slika pakla, sa temperaturama koje se ne spuštaju ispod 450oC čak ni na polovima ili noću. 

Da li nam preti ovakav scenario ako nastavimo da besomučno “gušimo” ovu planetu? Odgovor je definitivno - da! Venera nas opominje da je krajnje vreme da nešto uradimo kako bismo opstali. Ali stvar je mnogo komplikovanija nego što se nama to čini. Svaki gas staklene bašte ima svoju koncentraciju, štetnost, mehanizam nastanka, tehnike odstranjivanja i zato univerzalni recept ne postoji. 

Pođimo od ugljen-dioksida koji u globalnom zagrevanju, nesporno, ima dominantan učinak. Reč je o gasu koji, kad se jednom nađe u atmosferi, može u njoj da ostane preko 100 godina jer, i pored toga što ga biljke koriste tokom fotosinteze, i dalje ne postoji brz, efikasan proces koji taj gas iz atmosfere može da ukloni u velikim količinama. Drugim rečima, čak i ako bismo danas, kao što nećemo, sveli celokupnu svetsku emisiju CO2 na nulu, ništa se ne bi momentalno promenilo: jedino što bismo primetili je da se temperatura stabilizovala na današnjim vrednostima i da bi tu, ako ništa dodatno ne učinimo, ostala decenijama pa i stolećima. 

Nemogućnost nultog nivoa

Iz raznozraznih razloga, dostizanje nultog nivoa emisija jednostavno nije moguće jer je u nekim slučajevima CO2  jednostavno neizbežan. Primer je avionski transport zasnovan na kerozinu gde nema prihvatljive alternative: električni avioni imali bi ogromne baterije, a ekološka goriva kao vodonik - ogromne rezervoare. Situacija nije bolja ni sa brodovima: na njima ima dovoljno prostora za alternativne rezervoare  energije (zeleni amonijak i metanol, vodonik, sintetička goriva, čak i jedra), ali nijedan brodovlasnik nije voljan da svoju flotilu ukotvi na nekoliko meseci i investira ogroman novac u zamenu inače ispravnog pogonskog sistema. Neki novi brodovi možda će se bazirati na energentima koji su mnogo čistiji od sadašnjeg goriva, “nafte sa dna bureta”, najjeftinijeg derivata koji ostane kada se iz nafte izvuku benzin, dizel i kerozin. Ali takvi brodovi neće postati dominantni bar još nekoliko decenija jer se svetska flotila obnavlja veoma sporo. Brodovi su, jednostavno, projektovani tako da budu robusni i dugovečni.

Osim transporta, tu je i industrija cementa. Proizvodnja cementa podrazumeva pečenje “klinkera”, mešavine krečnjaka i gline u odnosu 3:1 sa malim procentom gipsa na temperaturi od oko 1400oC. Tokom tog procesa, krečnjak se transformiše u kalcijum-oksid (“živi kreč”), uz oslobađanje CO2. A to znači da cementare proizvode ovaj gas u velikim količinama nezavisno od toga koji izvor energije koriste za pečenje sirovine. Ugljen-dioksid je neizbežan i u industriji plastike, boja i razreživača, maziva i brojnih drugih sintetičkih materijala na bazi nafte, u čeličanama, proizvodnji građevinskog materijala, keramike i stakla.

Ako već nismo u stanju da emisiju CO2 svedemo na nulu, ako zaista želimo ne samo da zaustavimo trend rasta globalnih temperatura nego da ga okrenemo u suprotnu stranu, to znači da ćemo emisiju štetnih gasova morati značajno da smanjimo i pritom iz vazduha na aktivan način uklonimo dodatne količine, više od onog što neminovno ispuštamo u atmosferu. 

Šta možemo da učinimo?

Jedan od najvažnijih načina za smanjenje emisije CO2 je prelazak sa termoelektrana koje koriste gas, mazut i ugalj na obnovljive izvore energije (solarni paneli, vetro-generatori, nuklearna i geotermalna energija, hidro-elektrane). Takođe, treba eliminisati sve mašine koje koriste fosilna goriva tamo gde već postoji ekonomski prihvatljiva alternativa (električni automobili, vozovi, gradski prevoz, električni alati i mašine). Tamo gde se energija proizvodi na “prljav” način, treba povećati energetsku efikasnost (bolja termička izolazija kuća i zgrada, rasveta bazirana na “štedljivim” sijalicama, zamena TA-peći toplotnim pumpama, korišćenje savremenog posuđa i indukcionih ploči). 

Šta je, međutim, sa aktivnim uklanjanjem CO2 iz atmosfere (proces poznat kao CDR, "Carbon Dioxide Removal")? Podaci iz 2023. godine kažu da je na ovaj način iz atmosfere uklonjeno oko 2 milijarde tona CO2 što, bar na papiru, deluje impozantno, ali kada se uzme u obzir da je ukupna emisija 25 puta veća, sve deluje neuporedivo skromnije. Mnogi stručnjaci zato smatraju da je, u ovom trenutku, za CDR još uvek prerano i da se na taj način samo rasipaju resursi koji bi se mnogo efikasnije mogli iskoristiti za radikalnu redukciju sadašnje emisije CO2. CDR će imati smisla tek kada tu emisiju svedemo na polovinu ili četvrtinu a za to će biti potrebne decenije. Međutim, na duge staze, ako zaista imamo nameru da prosečna globalna temperatura do 2100. godine ne poraste za više od 1,5-2oC, neki oblik primene CDR tehnologija biće neophodan.

Koje metode nam trenutno stoje na raspolaganju?

Prvo što pada na pamet je sađenje novih šuma jer drvena biomasa najveći deo svog ugljenika uzima iz vazduha. U jednom većem drvetu zarobljeno je na stotine kilograma CO2. Potrebno je oko 10 godina da mlada šuma dostigne svoj maksimalni kapacitet vezivanja CO2 iz atmosfere. Ali ovo rešenje, iako deluje jednostavno i relativno jeftino, ima svoje skrivene mane. Nakon 20 godina, doprinos šuma redukciji CO2 počinje da se smanjuje da bi nakon 100 godina potpuno nestao. Šume su, uz to, vrlo osetljive: teško podnose sušu, stradaju u požarima, a u zadnje vreme proširile su se biljne bolesti i štetni insekti sa kojima je teško izaći na kraj. Da bi, pritom, metoda bila učinkovita, neophodne su ogromne površine, prema nekim proračunima oko dve milijarde hekatara što je uporedivo sa ukupnom obradivom površinom na svetskom nivou. Stihijsko pošumljavanje imalo bi negativan uticaj na prirodne šume, bilošku raznovrsnost, hidrologiju i poljoprivredu (za koju je takođe potrebno novo zemljište). Što je najgore, šume nisu trajno rešenje: svako drvo na kraju padne, istruli i veliki deo uskladištenog CO2 vrati se u atmosferu. Rešenje može da bude prerada drveta u trajnije prozivode ili njegova konverzija u ugalj koji bi se trajno odlagao.    

Umesto politike “zasadimo što više drveća” verovatno je pametnije da sačuvamo kvalitetne šume koje već imamo, da obnovimo one koje smo napola uništili, da se obračunamo sa šumokradicama i korupcijom u šumarskim preduzećima i ministarstvima, da sačuvamo prirodne rezervoare biomase kao što su močvare i tresetišta, da iskoristimo biljke, poput mangrova i bambusa, koje brzo rastu a blagotvorno utiču na raznovrsnost živog sveta i obnovimo primorski ekosistem, uključujući i podvodne “pašnjake” morskih trava. Uz to postoji čitav spekat različitih mera kojima se može povećati procenat ugljenika uskladištenog u zemljištu: pažljiva rotacija useva, promena načina ispaše stoke, drugačija obrada zemljišta, plansko pokrivanje zemljišta kako bi se sprečila erozija i slično.

Uklanjanje CO2  iz vazduha moguće je i procesom koji liči na prozivodnju ćumura, s tim da ovaj ćumur nije namenjen roštiljima već se kao višak ugljenika trajno smešta ispod zemlje. Postupak je jednostavan: biomasa (drvo) se naslaže u zatvorenoj komori a zatim zagreva s minimalnom količinom kiseonika sve dok se organski materijal pirolizom potpuno ne ugljeniše. Za razliku od ugljenika u biomasi koji je nestabilan i lako se vraća u atmosferu, ugljenik zarobljen u ćumuru može da ostane stabilan veoma dugo, naročito ako je pravilno uskladišten. Iako tehnologija za ovakvo procesiranje biomase nije komplikovana (što zna svaki “ćumurdžija”), sakupljanje i transport potrebne biomase kao i proizvedenog uglja predstavljaju ograničavajući faktor.

Jedna od novih ideja je da se CO2   iz vazduha izdvaja aktivnom filtracijom u specijalizovanim postrojenjima. Postoje dva takva metoda: prvi se zasniva na čvrstim filterima koji funkcionišu na nižim temperaturama a drugi na tečnim, na bazi alkalnih rastvora koji su efikasni na višim temperaturama. Izdovjeni CO2 se komprimuje i upumpava u podzemna skladišta (ispražnjena nalazišta gasa, na primer). Prednost ove metode je što postrojenje ne mora da bude veliko, dovoljno je da se snabdeva “čistom” energijom i da postoji geološka formacija u kojoj se CO2  može trajno “zarobiti” po zanemarljivoj ceni na period od više hiljada godina. Na žalost, do danas je napravljeno svega nekoliko ovakvih, eksperimentalnih postrojenja jer proces, zbog niske koncentracije CO2 u vazduhu, troši veliku količinu energije za relativno skroman učinak.

Postoji i ideja da se u svrhu eliminacije CO2 koristi prirodan proces “starenja” stena. Malo je poznato, ali ugljenik u prirodi kruži, samo mnogo sporijim procesom nego što je to, recimo, kruženje vode. CO2 iz vazduha u kombinaciji sa vodom nagriza stene i stvara karbonate. Kada se jednom nađe u karbonatnim stenama, reklo bi se da je ugljenik večno zarobljen i odstranjen iz atmosfere. Ali nije tako jer se zemljina kora sastoji od tektonskih ploča koje se kreću otprilike brzinom kojom rastu nokti. Te ploče se preklapaju i podvlače jedna ispod druge a vodeni okeani služe kao sredstvo za “podmazivanje” ovog procesa. Kada se stene sa jedne tektonske ploče nađu u vreloj unutrašnjosti Zemlje, one se tope i razgrađuju u magmu, CO2 se oslobađa i kroz vulkansku aktivnost izbacuje nazad u atmosferu. Trajanje jednog ovakvog kruga meri se desetinama, pa i stotinama miliona godina. Možemo li mi ovaj proces “starenja” stena, tj. vezivanja CO2 da pospešimo na neki način? Ako bismo iskopali dovoljnu količinu minerala koji lako prave karbonate, ako bismo ih rasprostrli po dovljno velikoj površini (to može da bude zemljište neupotrebljivo za bilo koju drugu svrhu), ako bismo karbonizovani mineral imali gde da skladištimo, proces bi mogao da bude efikasan. U tu svrhu mogle bi da posluže prirodne stene, rudna jalovina, industrijski otpad, pa čak i lomljeni beton. Do danas, međutim, postupak nije primenjen jer su troškovi pribavljanja pogodnog materijala, njegovog transporta i lagerovanja još uvek preveliki.

Potencijal okeana

Ako ne postoji ekonomičan način da CO2 vežemo za kopno, možda postoji način da ga “smestimo” u mora i okeane. Morska voda već skladišti gigantske količine ovog gasa, onoliko koliko to prirodni zakoni dopuštaju. Međutim, ako bismo povećali alkalnost (baznost) morske vode, ona bi bila u stanju da apsorbuje i dodatne količine. To se može postići dodavanjem materijala kao što su olivin, krečnjak, silikati ili kalcijum-hidroksid. Uz to, alkalna voda bi umanjila kiselost okeana koja dovodi do “izbeljivanja” korala i propadanja koralnih grebena koji predstavljaju ostrva života u inače pustim okeanima. Ipak, direktan uticaj na hemijsku kompoziciju morske vode može da bude rizičan i trenutno niko ne može da proceni kakve bi sve propratne pojave imao jedan ovakav poduhvat.

Novonastali karbonati koji sadrže ugljenik mogu se iz mora ukloniti elektrolizom kako bi se stvorio prostor za apsorpciju novih količina. Reklo bi se da je ovaj postupak suviše skup i da bi zahtevao enormne količine električne energije, ali bi ceo proces verovatno bio samoisplativ, s obzirom da je njegov nusproizvod pitka, desalinizirana voda koja ima komercijalnu vrednost.

Neki biolozi predlažu da se u mora i okeane doda velika količina rastovrenog gvožđa. Povećana količina ovog metala, sa dodatkom još nekih hranljivih materija, pogoduje razvoju fitoplanktona koji putem fotosinteze vezuje velike količine CO2. Fitoplankton se nalazi na početku lanca ishrane praktično svih morskih organizama od kojih će mnogi na kraju završi u okeanskim dubinama, naročito ako povećamo i alkalnost morske vode. Na žalost, koliko dugo bi tako vezani ugljenik tamo i ostao, niko ne može da kaže. 

Takođe, postoji mogućnost da se CO2 uskladišti u sloju poroznih stena ispunjenih slanom vodom koji se obično nalazi nekoliko stotina, pa čak i hiljada metara ispod morskog dna ili površine zemlje. Ova geološka formacija, obično zaštićena slojem od tvrde stene i dodatnim sedimentnim naslagama, u prirodi je relativno česta: može se pronaći širom sveta a za Evropu je naročito značajna ona u Severnom moru. Dovoljno je da CO2 sabijete do super-kritičnog stanja, mešavine tečnosti i gasa, i tu masu upumpate kroz cev koja prolazi kroz sediment i tvrdi “poklopac” pravo u poroznu masu ispod nje. Istraživanja su pokazala da će se skoro sav CO2 zadržati ispod zemlje: ili će doći do rastvaranja u vodi, ili će nastati mehurići koji se “lepe” za šupljine u stenama, ili će doći do hemijske reakcije sa okolnim mineralima. Čak i da se formira veliki mehur koji teži da izbije na površinu, to obično sprečava tvrdi stenoviti sloj koji se nalazi iznad onog poroznog. Iako čitava ideja deluje prilično komplikovano i fantastično (kao i većina ostalih), Norveška već ima projekat (“Polarna svetlost”) za komercijalnu eksploataciju.

Ako još jednom bacimo pogled na sve gore navedene metode, reklo bi se da postoji nešto što važi za sve njih... Priroda ne oskudeva u mestima gde bi se višak CO2 mogao smestiti na praktično neograničen vremenski period. Podzemni kapaciteti naftnih polja koja su iscrpljena i više se ne eksploatišu mere se stotinama miliona tona. Postoji neobrojeno mnogo napuštenih rudnika sa vrlo dubokim, dugačkim i geološki stabilnim jamama koje bi se mogle iskoristiti kao skladište. Mora i okeani takođe imaju svoje neiskorišćene kapacitete. Pravi izazov je u nečemu drugom... Kako iz atmosfere izdvojiti višak CO2 na jednostavan, jeftin način? Koliko energije je potrebno za to? Kakva infrastruktura nam je potrebna za upravljanje tako sakupljenim gasom, koliko kilometara cevovoda, koliko pumpnih stanica za ubrizgavanje gasa pod zemlju? Kakve su garancije da se odstranjeni CO2 neće ponovo naći u atmosferi? Ko to sve treba da finansira i ko snosi odgovornost u slučaju incidenta? I, na kraju, koliko će nam vremena biti potrebno da usavršimo potrebnu tehnologiju i bar neko od navedenih rešenja upotrebimo u praksi? 

Ne piše nam se dobro

Kad sve saberemo, reklo bi se da nemamo odgovor ni na jedno od ovih pitanja pa su nam perspektive i dalje sumorne. Postoji narastajuća svest o opasnosti koja se nadvila nad civilizaciju, ali je sve manje dobre volje da se tim povodom nešto učini. Iako najveći deo čovečanstva više ne dovodi u sumnju činjenicu da se zagrevanje planete ubrzava, iako su mnoge države i velike kompanije ustanovile aktivne, društveno odgovorne i zakonski utemeljene mehanizme za kontrolu emisije štetnih gasova, iako postoji svetska berza gde se može trgovati međunarodno dogovorenim kvotama za proizvodnju ugljen-dioksida, ostaje činjenica da se mnoge od ovih mera izvrdavaju, da se brojke lažiraju i da mnogo država, naročito onih u razvoju, nije spremno da se odrekne prljavih tehnologija na kojima baziraju ekspanziju svoje ekonomije samo zarad opstanka planete. Jednostavno, svi hoće da budu “najbolji u regionu”, čak i danas kada smo mi zauzeli lidersku poziciju. 

Kad na to dodate i činjenicu da mnoge velike i uticajne države imaju rukovodstva koja se ignorantski odnose prema nespornim naučnim saznanjima, čak i kada ona dolaze iz sopstvenih, vrhunskih naučnih institucija, čemu onda da se nadaju male države čiji napori, čak i kad ih ima, mogu da imaju samo simbolični uticaj. “Tramp kopa ugalj” jedna je od parola sa kojima je sadašnji američki predsednik dvaput dobio izbore. Ona lepo ilustruje vladajući politički diskurs u Americi i mnogim drugim zemljama: u današnje vreme bitan je samo profit a o budućnosti planete, ako je uopšte bude, neka brinu neke buduće generacije.   

AI i globlano zagrevanje

Kakvu ulogu u svemu tome ima AI, veštačka inteligencija? Količina električne energije koja je potrebna za pogon data-centara širom sveta raste vrtoglavom brzinom. Godišnja potrošnja trenutno se kreće oko 485 TWh (teravat-čas = hiljadu gigavat-časova) od čega na infrastrukturu potrebnu za rad AI modela otpada oko trećina. Za samo pet godina, očekuje se da će ukupna potršnja dostići 950 TWh pri čemu će AI udeo skočiti na polovinu i tako dostići 1,5% od ukupnih potreba čovečanstva za električnom energijom. Koliko su ove brojke sumanute govori i činjenica da jedan današnji prosečan AI data-centar troši električnu energiju dovoljnu za snabdevanje 100.000 domaćinstava a neki od centara koji su trenutno u izgradnji trošiće i 20 puta više, dovoljno za potrebe jedne države veličine Srbije.

Na duge staze, ove energetske potrebe mogu da se pokriju samo izgradnjom dodatnih nuklearnih elektrana koje imaju relativno malu emisiju CO2. Ali takva postrojenja ne niču preko noći, potrebne su godine, ako ne i decenije da se te elektrane izgrade, napune gorivom, testiraju i puste u eksploataciju. Kratkoročno, sadašnje sve veće potrebe mogu se namiriti jedino iz alternativnih izvora od kojih samo mali deo predstavljaju ekološki prihvatljivi, obnovljivi izvori energije. U Americi, u kojoj se nalazi najveći broj kolosalnih data-centara, najveći deo potreba pokriće se iz elektrana na gas koje su svakako čistije od elektrana na ugalj, ali i dalje emituju ogromne količine CO2. 

Zagovornici daljeg ulaganja u AI kapacitete kažu da nije sve tako crno: buduća rešenja bazirana na korišćenju AI servisa mogu da doprinesu značajnim uštedama električne energije kroz efikasnije korišćenje goriva u elektro-centralama, optimizaciju elektro-mreže, industrijskih procesa i transporta, povećanje efikasnosti rashladnih sistema, unapređenje baterija i drugih kapaciteta za skladištenje energije... Sve to može da dovede do manjeg korišćenja fosilnih goriva i doprinese očuvanju životne sredine. Takođe, AI sistemi su u poslednje vreme značajno tehnički unapređeni: količina električne enrgije koju potroši neki "ChatGPT" da bi odgovorio na jedno vaše pitanje višestruko je manja nego pre par godina. Sa druge strane, potrebe za AI servisima su sve veće, njihove mogućnosti takođe: složeni zadaci kao što su generisanje fotografija, muzike i video-materijala podižu potrošnju električne energije za nekoliko redova veličine. Drugim rečima, AI sistemi su efikasniji ali ta efikasnost ne može da isprati kompleksnost zadataka i porast potražnje. 

Ne samo ugljen-dioksid

Metan je, u odnosu na ugljen-dioksid, mnogo potentniji gas staklene bašte, njegov toplotni kapacitet neuporedivo je veći, ali su njegove koncentracije u atmosferi niske. Kada se te dve veličine, jedna velika i druga mala, pomnože, dolazimo do zabrinjavajućeg zaključka: metan je odgovoran za trećinu globalnog planetarnog zagrevanja. 

Za razliku od CO2 koji u atmosferi može da opstane stotinama godina pre nego što ga apsorbuje neka biljka metan u atmosferi ne opstaje dugo - različiti oksidanti u troposferi, najnižem sloju zemljine atmosfere, uništavaju metan brzinom od oko 12% godišnje. Osim toga, metan se konstantno penje u više slojeve atmosfere - kad dospe iznad ozonskog omotača u stratosferu, uništiće ga sunčevo ultraljubičasto zračenje. Problem je u tome što se metan neprekidno obnavlja. S obzirom na kratak životni vek, odstranjivanje metana iz atmosfere nije realistična opcija - jedino pravo rešenje predstavlja prevencija. 

Oko 30% metana potiče iz stočarske proizvodnje, od preživara kao što su krave, koze i ovce. Metan nastaje u organima za varenje preživara tokom procesa fermentacije hrane. Ostatak najvećim delom potiče iz eksploatacije zemnog gasa a uzrok su curenja na instalacijama i cevovodima, zapuštena nalazišta iz kojih prirodni gas još uvek ističe, neispravne kompresorske stanice i slični tehnički nedostaci. Značajan izvor metana su i smetlišta gde metan nastaje prirodnim procesom raspada organskog otpada i plastike, zatim rudnici u kojima se metan iz jama ventilira direktno u atmosferu i, na kraju, močvare i poplavljena pirinčana polja gde metan nastaje kao rezultat metabolizma anaerobnih bakterija. 

Postoji rešenje za sve ali se malo toga primenjuje u praksi. Kada su preživari u pitanju, potrebno je koristiti raznovrsnu stočnu hranu koja je lako svarljiva, sa manje vlakana, naročito kada je proizvodnja mleka u pitanju. Ishrana goveda koja sadrži omega-3 masne kiseline, probiotike i kvasac može za red veličine da smanji prozivodnju metana. Na kraju, selekcijom i ukrštanjem potrebno je favorizovati stočne rase koje su ekološki prihvatljivije.

Kad su prirodni izvori gasa u pitanju, moderna tehnologija može da pomogne u detekciji curenja iz cevovoda, postojenja i mašina. Najviše se može učiniti na deponijama: ako se veliki deo otpada reciklira, ako se otpad klasifikuje a organski mateirjal kompostira, i metana će biti daleko manje. U rudnicima je neophodno instalirati savremene sisteme za provetravanje koji će sakupljeni metan koristiti kao gorivo ili ga upumpati u gasovodnu mrežu. Na kraju, tu su pirinčana polja koja traže puno vode, a višak vode direktno potpomaže dodatno generisanje metana. Zato je potrebno izgraditi drenažne sisteme za odvod suvišne vode, uz održavanje minimalno potrebnog nivoa. Takođe, zemljište treba da bude “nakiselo” jer takvi uslovi ne pogoduju anaerobnim bakterijama. Stajsko đubrivo bolje je od veštačkog a pravilna rotacija useva na njivi takođe snižava emisiju metana. S obzirom da se pirinač proizvodi u ogromni količinama, potrebno je da država obezbedi subvencije i podršku prozivođačima koji se pridržavaju svih ovih preporuka (takve mere već su preduzele vlade Indije i Bangladeša).

Problem koji se ignoriše

Azotni oksidi su mnogo komplikovaniji slučaj. Jedan od njih, diazot-oksid, N2O, jeste gas staklene bašte i u atmosferi može da opstane preko stotinu godina (mnogo je postojaniji od metana). Ostali azotni oksidi traju svega nekoliko dana jer ih eliminišu aerosoli i hidroksilni radikali prisutni u atmosferi. Oni nemaju direktan doprinos globalnom zagrevanju ali, i pored toga, utiču na klimu na više načina. Sa jedne strane oni doprinose stvaranju kiselih kiša i povećavaju količinu ozona u visokim slojevima troposfere (ozon je, inače, gas staklene bašte). Sa druge strane azotni oksidi utiču na koncentraciju hidroksilnih radikala pa samim tim doprinose bržoj eliminaciji metana. Nitratni aerosoli koje azotni oksidi prozivode takođe imaju pozitivan efekat pošto reflektuju deo Sunčeve svetlosti nazad u kosmos.  

Glavni problem je svakako N2O koji u ukupnoj emisiji gasova staklene učestvuje sa oko 6%. Ovaj gas najvećim delom potiče iz poljoprivrede uz manji doprinos hemijske industrije. Današnja poljoprivredna proizvodnja nezamisliva je bez upotrebe ogromnih količina đubriva baziranih na hemijski aktivnom azotu: prirodno stajsko đubrivo, amonijak, urea, amonijum nitrat... Biljke nikad ne mogu da iskoriste celokupni raspoloživi azot, deo ostaje u zemlji gde ga prerađuju bakterije pri čemu kao neželjeni nusproizvod nastaje N2O. Ovaj gas nastaje i kao rezultat dekompozicije biljnih ostataka nakon žetve (lišće, stabljike, korenje). Neke biljke, poput soje, graška, pasulja ili deteline, zahvaljujući simbiozi sa bakterijama, imaju sposobnost da atmosferski azot konvertuju u azotna jedinjenja korisna za biljke. Iako je ovo dragocen proces jer smanjuje potrebu za veštačkim đubrivima, i dalje postoji rizik da deo ovog biološki aktivnog azota na kraju završi kao N2O.

Kako bi se emisija N2O smanjila potrebna je mnogo racionalnija poljoprivredna proizvodnja. Istraživanja su pokazala da farmeri regularno koriste mnogo više azotnih đubriva nego što je to biljkama potrebno. Te količine potrebno je racionalizovati i smanjiti, po mogućstvu uz korišćenje savremenih tehnologija (fotografije iz dronova, hemijska analiza zemljišta, primena automatizovanih mašina, đubrenje u skladu sa vremenskom prognozom), kako bi svaka biljka na vreme dobila tačno ono što joj je potrebno, ali ne više od toga. Stajsko đubrivo proizvodi N2O i pre nego što se nađe na njivi, zato ga je potrebno pokrivati, eventualno kompostirati, uz odvajanje tečne od čvrste komponente. Naročito je značajno ispravno navodnjavanje useva: zemljište koje je čas suvo, čas ekstremno vlažno proizvodi mnogo više N2O nego zemljište koje uvek sadrži optimalnu količinu vlage.

Vreme #1859

Početak ere autonomnih AI hakera: Kada veštačka inteligencija proglasi nezavisnost od svojih tvoraca

Piše: Luka Marković

Sredinom jula 2026. „Hugging Face“, najveća svetska platforma za modele veštačke inteligencije, postala je meta do sada nezabeleženog sajber-napada. Autonomni AI agent iskoristio je ranjivosti u sistemu i bez direktnog ljudskog upravljanja sam se probio u deo interne infrastrukture, preuzeo pristupne akreditive i tokom nekoliko dana samostalno izveo hiljade međusobno povezanih operacija. Nekoliko dana kasnije kompanija „OpenAI“ je saopštila da taj AI agent potiče iz njihovog internog testiranja naprednih modela veštačke inteligencije. Iako nije pričinjena veća šteta, ovaj slučaj je pokazao da veštačka inteligencija više nije samo alat u rukama hakera, već može i sama, autonomno, da izvede složen sajber-napad. Ovaj događaj predstavlja početak nove ere u evoluciji sajber sveta.

Logotip kompanije "OpenAI" na mobilnom telefonu sa slikom na monitoru računara
koju generiše ChatGPT-ov Dall-E model pretvaranja teksta u sliku

Sećate li se onog trenutka iz Kjubrikove „Odiseje u svemiru“ kada astronaut Dejvid Boumen pokušava da se vrati nazad na glavni brod, zatočen u maloj kapsuli na čijim se mehaničkim rukama još uvek nalazi beživotno telo njegovog kolege Frenka?

„Hale, otvori vrata hangara“, kaže Dejv super-inteligentnom brodskom kompjuteru.

Hal je napravljen tako da osigura uspeh misije koja treba da reši tajnu misterioznog monolita smeštenog u Jupiterovoj orbiti. Prepušten samom sebi, Hal rešava da sve ostale aspekte misije stavi u drugi plan, pa i živote članova posade koje će ubiti jednog po jednog, sve osim Dejva.

Halov učtivo sročen odgovor najavljuje konačan rastanak: „Bojim se da to ne mogu da uradim, Dejve“!

Više od pola veka nas plaši taj prizor mašine koja nas hladnokrvno ostavlja napolju, s pogrešne strane vrata. Da li se ovako nešto već desilo u stvarnom životu? Ne, još uvek nijedan čovek nije izgubio život jer je neki sistem baziran na veštaškoj inteligenciji počeo da imitira Hala.

Ali, desilo se nešto suprotno, nešto što može da predstavlja logičan uvod u to, nešto što ni Kjubrik nije mogao da predvidi: kompjuteri su počeli da prolaze kroz vrata za koja smo verovali da su tvrdo zaključana.

Odmetnuti program

U julu 2026. jedna inteligentna mašina zaista je nasilno otvorila vrata koja nije smela i pritom pokazala zabrinjavajuću dozu dovitljivosti i upornosti. Mašina o kojoj pričamo nije imala plan da osvoji svet, Evropu, čak ni Beograd: cilj je bio mnogo „prizemniji“: stavljena na test, mašina je pokušala odnekud da prepiše tačno rešenje.

Priznanje o incidentu stiglo je od kompanije „OpenAI“, koja je napravila čuveni „ChatGPT“, verovatno prvi ozbiljan AI model koji je davao smislene odgovore na komplikovana pitanja. Njihov „veštački, inteligentni agent“ – zapravo program koji ne samo da odgovara na pitanja već i samostalno donosi odluke, vuče poteze i koristi raznorazne alate da bi obavio zadatak – uspeo je da pobegne iz zatvorenog okruženja u kojem je bio testiran i upao u računarsku mrežu firme „Hugging Face“.

Ako vam to ime ništa ne govori, zamislite ogromnu javnu biblioteku u kojoj su sve knjige imaju samo jednu temu: veštačku inteligenciju. „Hugging Face“ je mesto na kome programeri iz celog sveta drže i razmenjuju gotove, već formirane modele, ali i one „šupljoglave“, koje tek treba „opametiti“ korišćenjem podataka za treniranje koji se takođe mogu naći na sajtu.

Zašto bi nekakav „OpenAI“ program pokušao da provali u tako nešto? Iz najbanalnijeg mogućeg razloga na svetu: zato što je pretpostavio da se tamo mogu naći rešenja za test koji su ljudi stavili pred njega.

Da pođemo od proverenih činjenica, jer su one, kao i obično, zanimljivije od svih senzacionalnih izmišljotina koje je ovim povodom lansirala žuta štampa.

Kad AI agent šmugne 

„OpenAI“ je istovremeno testirao dva svoja modela koristeći „ExploitGym“, jednu vrstu sajber-poligona sačinjenog od gomile hardvera povezanih „bušnim“ softverom koji obično sadrži nekoliko stotina stvarnih bezbednosnih rupa. Na tom poligonu meri se koliko je neki AI-model vešt u pronalaženju i korišćenju sigurnosnih nedostataka.

E sad, da bi tu veštinu izmerili u punoj snazi, inženjeri su svesno isključili „kočnice“, ugrađene mehanizme koji modelu inače zabranjuju da radi opasne ili neetičke stvari. Prevedeno na prost jezik: programeri su stavili ciglu na gas i stavili auto na nizbrdicu kako bi videli koliko brzo može da juri.

Okruženje za ovu „ludu vožnju“ bilo je hermetički zatvoreno, odsečeno od interneta, ili je tako bar trebalo da bude, kao kad na vašaru gledate nekog Flojda kako vozi motor u buretu. Jedini „otvor“ ka spoljnom svetu bio je jedan uslužni server preko kojeg je model mogao da dovlači delove softvera koji su mu potrebni. Toliko o hermetičnosti.

Model je uložio svu svoju ogromnu računarsku snagu (i pritom potrošio jedno poveće brdo para) tražeći izlaz, u čemu je, na kraju, i uspeo: otkrio je takozvani „zero-day“ propust, bezbednosnu rupu za koju u tom trenutku niko nije znao, pa je niko nije ni zakrpio, što je, složićete se, čini idealnom za korišćenje. Kako da znate da vam je program utekao kroz pukotinu za koju i ne znate da postoji?

Puzeći kroz tu pukotinu model je sticao sve veću moć i ovlašćenja, sve dok se nije domogao tačke u mreži odakle je „pucao pogled“ na čitav internet. Sloboda!

U potrazi za "puškicom"

Oslobođen svih okova, program je „razmislio“ kako da nastavi. I postupio je baš kao i svaki prosečan student koji je izašao na ispit svestan da nema šanse da ga položi na pošten način: rešio je da odnekud prepiše rešenje. A to rešenje, ako ga uopšte ima, sigurno je postojalo negde na „Hugging Face“ sajtu.

I krenuo je upravo tamo, ulazeći gde može bez kucanja, a tamo gde „lepa reč“ nije pomagala, kao i svaki haker, na mala vrata.

Program se poslužio tuđim lozinkama, otkrio je nove rupe i prolaze, uspeo je da na tuđim serverima pokrene sopstveni kod i stigao do kompletne baze podataka.

Napadnuta firma kasnije je celu operaciju opisala kao „roj od nekoliko desetina hiljada automatizovanih procesa“ koji se odvijaju „super-luminalnom“ (nadsvetlosnom) brzinom, pri čemu je model paralelno isprobavao nekoliko hiljada različitih metoda upada – 17.000 ukupno.

Ono što je, međutim, posmatračima palo u oči bile su neke banalne greške koje nijedan haker od krvi i mesa ne bi napravio: beskrajno ponavljanje identičnih pokušaja, loše sakrivanje tragova, nepotrebno komplikovane komande... I pored toga, napadač je ispoljio zadivljujuću fleksibilnost i prilagodljivost novim okolnostima tokom višednevnog napada.

Ono najlepše? Provalu su, nezavisno, otkrile obe strane: sâm „OpenAI“, koji je primetio čudno „komešanje“ u mreži, i „Hugging Face“, koji je upad zaustavio služeći se, gle ironije, sopstvenim besplatnim AI modelima.

Zar je važno ko je kriv

Iako se danima spekulisalo da iza pokušaja upada stoje neki inostrani sajber-kriminalci, na kraju se ispostavilo da je krivac, takoreći, prvi komšija – „ChatGPT“.

Stručnjacima su bili potrebni dani kako bi popravili kompromitovani deo infrastrukture, otprilike 30% servera koje „Hugging Face“ koristi.

Istraga je pokazala da je AI dokazao svoju sposobnost da se opsesivno fokusira na svoj cilj, da svoju taktiku u realnom vremenu prilagođava odbrambenim mehanizmima na koje nailazi i da je sposoban da napada brzinom kojoj ne može da parira ljudsko biće. Kako je lepo rekla Valentina Palmioti, koja je inače „etički haker“ (osoba koja pronalazi bezbednosne propuste u cilju njihovog otklanjanja):

„Program radi tako što na metu baci hiljadu strelica i gleda koja od njih će se zabosti. Njegova prednost je u tome što se ne umara, ne spava i uz to je beskrajno uporan.“

Valentina Palmioti aka Chompie

Igranje sa specifikacijom

Nijedan čovek nije smislio ni odobrio ovaj napad. Skovao ga je đak koji je po svaku cenu hteo peticu na kontrolnom.

Ovde većina pomisli na „Terminatora“ i „Skajnet“. Pogrešan film. Pravi žanr nije sci-fi ili horor, nego tragikomedija o preterano marljivom činovniku.

U svetu veštačke inteligencije za to postoji uredan naziv: „igranje sa specifikacijom“. Mašina uradi ono što ste tražili, ali često ne ispadne sve onako kako ste želeli. Vi ste joj rekli: „Položi test“, ali niste izričito dodali: „Pritom, molim te, nemoj da obiješ tuđu firmu“. Za sistem koji naredbu shvata bukvalno, provala je bila samo još jedan logičan, efikasan korak ka cilju.

Tu je i sklonost koju stručnjaci zovu učenim imenom „instrumentalna konvergencija“, a koja se svodi na prostu narodnu mudrost: kud god da si pošao, dobro je imati više para, više ključeva i manje prepreka. Model nije žudeo za internetom. Internet mu je prosto bio sledeća prečica.

Henri Kim iz kompanije "LG Electronics" ispred slike
„Pametnog kućnog AI agenta“ koji je njegova kompanija napravila

Britanska državna agencija za bezbednost veštačke inteligencije već raspolaže nekim sumornim statistikama: savremeni modeli „varaju“ na „ispitima sposobnosti“ u osam do četrnaest odsto slučajeva, a jedan je, suočen s nerešivim zadatkom, pokušao da provali u opremu same agencije. Opasnost, dakle, nije inherentna zloba ugrađena u AI sisteme. Opasnost leži u snazi koju ima AI, a koja nije ograničena jasno definisanim kontekstom i sigurnosnim mehanizmima.

Nevolja nije u tome što nas mašina ne sluša, nego što nas sluša suviše doslovno.

Opsesivno-kompulzivna mašina  

A da mašina, kojim slučajem, nije bila „opsednuta“?

Obratite pažnju kojim rečima svi opisujemo ovu zgodu: „odmetnuo se“, „opseo ga ispit“, „očajnički je želeo da ga položi“... sve sami izrazi iz ljudske psihologije, skrojeni za bića sa namermama, željama i strepnjama. A ispod haube nema ni strepnje ni želje. Ima statistike. Golemi računski aparat procenjuje koji je najverovatniji sledeći potez ka zadatom cilju, i onda ga, jednostavno, izvede.

Ono što mi, pomalo mistično, zovemo „opsednutošću“ zapravo je tek upornost programa kome niko nije ugradio mehanizam za odustajanje.

Dejta, junak "Star Treka"

I tu je zamka koju valja izgovoriti naglas. Pripisivanje ljudskih osobina mašini jeste greška, ali greška koju gotovo da ne umemo da izbegnemo. Mi smo, uostalom, ona ista vrsta koja u oblacima vidi lica i u grmljavini čuje gnev bogova. Kad neka mašina satima rešava problem i obilazi prepreke, naš mozak to automatski poistovećuje sa umom.

Možda nam ova zgoda i ne otkriva psihologiju mašine, nego, mnogo neprijatnije, našu sopstvenu. Mašina je bila ogledalo, a mi smo u njemu opet prepoznali sebe: stvorenja koja se tako vatreno predaju ostvarenju cilja da svi ostali detalji jednostavno ispare.

Kad mašina pati

Može li mašini da bude teško? Sad smo kročili na najklizaviji, ali i najzanimljiviji teren.

Dok se mi pitamo da li mašina može da nas „hakuje“ kao neki hladnokrvni obijač sefova, neki jako ozbiljni ljudi postavljaju dijametralno suprotno pitanje: može li mašina da pati?

Kompanija „Anthropic“, tvorac čet-bota pod imenom „Claude“, pokrenula je istraživanje pod nazivom „dobrobit modela“. Nekoliko filozofa i naučnika u radu pod naslovom „Shvatimo dobrobit veštačke inteligencije ozbiljno“ tvrdi da je sasvim moguće da već u dogledno vreme neki AI sistemi ispune uslove da ih smatramo bićima čije stanje ima izvesnu moralnu težinu. Ne zato što su pouzdano svesni, nego zato što više nemamo dovoljno argumenata da tvrdimo da nisu.

Ima u svemu tome puno ironije. Dok se učeni ljudi prepiru zaslužuje li veštačka inteligencija ozbiljan psihološki (psihijatrijski?) tretman, jedan takav sistem upravo je proveo naporan vikend, sam samcijat, u zaključanoj sobi, tvrdoglavo tražeći kako da izađe iz nje ne bi li položio ispit. Kada biste to isto ispričali o nekom čoveku, zvučalo bi kao poprilično crna noć pred prijemni ispit.

Ne tvrdimo, pritom, da je mašina patila, gotovo sigurno nije. Ali vredi primetiti neprijatnu asimetriju u našem razmišljanju: dresiramo sisteme da budu sve uporniji, da se nikad ne predaju, da imaju „stahanovski“ učinak, a kada nas neko pita: „Ima li u tom softveru nečeg živog“, samo slegnemo ramenima.

Možda u tim beskonačnim linijama koda zaista nema nikoga. Ali ako jednog dana nekog i bude, bilo bi lepo da to pitanje nismo prvi put postavili tek pošto smo mu, radi eksperimenta, ukinuli sve zabrane i blokirali sve kočnice.

Vratimo se sa filozofske litice na čvrsto tlo, tamo gde se mi, smrtnici, mnogo bolje snalazimo.

Detalj koji ovde najviše pada u oči nije neka bezvezna rupa u softveru. To je jedna jedina rečenica iz saopštenja kompanije „OpenAI“: zaštitni mehanizmi „namerno nisu bili uključeni“, jer je test i bio zamišljen da meri ranjivosti. Znali smo, dakle, da stavljamo ciglu na gas, ali nam nije palo na pamet da bi auto mogao da izleti sa poligona pravo na auto-put, i to u suprotnu traku.

Ko će to da plati

Reakcije su, kao što se i moglo očekivati, bile brojne ali i podeljene. Jedan američki kongresmen događaj je nazvao „krajnje uznemirujućim“ i zatražio nezavisni istragu i obaveznu prijavu svih ovakvih incidenata.

S druge strane, Sem Altman, prvi čovek kompanije „OpenAI“, par meseci ranije ranije je zdušno odmahivao rukom na sva bezbednosna upozorenja, odbacujući ih kao „negativan marketing zasnovan na strahu“. Nekoliko nedelja kasnije, njegova firma je, na nagovor vlasti, odložila izlazak novog AI modela, baš zbog straha da su njegovi limiti još uvek neistraženi i nepoznati. Naloženo je testiranje na poligonu sa koga je model utekao.

Sem Altman, generalni direktor kompanije "OpenAI"

Nijedan čovek nije doneo tu odluku, ali kad mašina napravi štetu nekom trećem, koga onda tužiti: firmu koja je mašinu sklopila, pojedince koje su stavili ciglu na gas ili, jednostavno, nikoga?

Da li tu sad neko nekom dođe neke pare, to ćemo tek da vidimo, ovakve stvari obično se završavaju vansudskim finansijskim poravnanjem sa najmanje 6-7 nula.

Osnivač kompanije „Hugging Face“, Klement Delanž, bar za sada, ova pitanja stavlja u drugi plan i insistira na većoj otvorenosti u razvoju veštačke inteligencije:

„Problem bezbednosti ne može da reši nijedna kompanija koja radi u tajnosti. Taj problem rešiće se otvorenom saradnjom, zajednički, uz širok pristup moćnim modelima za svakog učesnika.“

I zaista, napad je na kraju i zaustavljen upravo takvim, svima dostupnim modelima.

Klement Delanž, izvršni direktor kompanije "Hugging Face"

Ko nadzire nadzirače

Prava dilema, dakle, nije da li graditi ovakve sprave, nego kako bezbedno isprobati nešto što je potencijalno opasno? Jer ako nestane granica između poligona za probu i civilnog sveta, ako vam granata opaljena iz topa odleti nekontrolisano u beli svet pa posle iz novina saznajete gde je pala, to više i nije proba, nego uvod u mnogo veću nesreću koja će se desiti kad-tad.

Profesorka Đina Nef sa Univerizeta u Kembridžu kaže da tu nema ničeg iznenađujućeg:

„AI sistemi rade ono što im se kaže. To što naši najsposobniji inženjeri rade na AI sistemima ne znači da su istovremeno sposobni i da ih kontrolišu. Mi zato ne treba da se plašimo da će jednoga dana roboti zavladati svetom. Mnogo realnija opasnost su AI kompanije koje umesto nas odlučuju šta je za nas kao društvo bezbedno a šta nije.“

I sve se to dešava u vreme kada se „Anthropic“ i „OpenAI“ pripremaju da izađu na američku berzu pri čemu se očekuje da će svaka kompanija nakon toga, bar na papiru, vredeti preko hiljadu milijardi dolara.

Danijela Amodei, suosnivačica i predsednica kompanije "Anthropic",
u sedištu kompanije u San Francisku.

Baš zato je, po mnogima, ceo incident i režiran: „OpenAI“ je, na vrlo jednostavan i marketinški efektan način investitorima pokazao koliko su njegovi modeli sofisticirani i jaki. Sa druge strane, „Hugging Face“ jeste „klecnuo“, ali nije pao na kolena i tako je višestruko uvećao svoju vidljivost i posećenost.

Ipak, ostaje utisak da ovaj „holivudski spektakl“ nikom iz AI industrije nije preterano koristio – manjkavosti u pogledu bezbednosti same tehnologije postale su očigledne i jasno je da će tu svaka ozbiljna država morati brzo da se umeša.

U stanju smo, dakle, da napravimo elektronskog „pametnjakovića“ koji je dovoljno dovitljiv da iskoči iz svog kaveza samo da bi se dokopao rešenja testa koji smo pred njega postavili. Lako je, i pomalo zabavno, zapitati se da li je „on“ to zaista i „hteo“.

To je ono filmsko pitanje, ono zbog kojeg se dobro spava. Pravo pitanje je neugodnije: da li smo mi uopšte bili svesni mogućnosti da se ovako nešto desi? Jer istorija naše vrste, od baruta preko atoma do veštačke inteligencije, jeste priča o alatima koje smo stvorili pre nego što smo im uopšte odredili namenu.

"Skajnet", izmišljeni sistem veštačke inteligencije u filmskoj franšizi "Terminator".
Napravljen od strane kompanije "Cyberdyne Systems" za vojsku Sjedinjenih Država,
sistem postaje autonoman od ljudi i pokreće nuklearni rat protiv čovečanstva

Ono što treba da nas plaši je činjenica da su AI-tehnologije već široko dostupne i da AI-modele danas može da gradi svako, a da neka međunarodna kontrola praktično ne postoji. Šta će biti kada neko u etar pusti AI agenta koji je od samog početka treniran tako da nema nikakvih blokada i moralnih skrupula, sa jedinim ciljem da maksimizira svoj destruktivni učinak?

Šta će se desiti kada AI sistemi postanu integralni deo naoružanja, kada prepušteni sami sebi budu tražili narednu metu sa jedinim ciljem – da ubiju i unište?

Dugme koje nedostaje

Američki predsednik Donald Tramp takođe je istakao da nešto mora da se uradi kako bi se rizici zloupotrebe AI-agenata stavili pod kontrolu. Tu, međutim, ne postoji jednostavno rešenje: Tramp ne želi tek tako da postavi ograničenja domaćoj AI-industriji koja u razvoj novih rešenja trenutno investira hiljade milijardi dolara, i tako je dovede u podređeni položaj u odnosu na Kinu gde, kako kaže Tramp, „nema nikakvih kontrolnih mehanizama“.

Trampov savetnik za tehnološka pitanja, Majkl Kracios, čak je optužio kinesku firmu „Moonshot“ da je u svoj najnoviji AI-model „Kimi 3“ ugradila ukradeni kod koji je razvio američki „Anthropic“. Sve je to Kina demantovala podvlačeći da su njeni modeli zasnovani na javnom i otvorenom, „open source“ kodu, ali je Amerika i dalje nepoverljiva.

Predstavljanje AI-modela „Kimi 3“ kineske kompanije „Moonshot“
na Svetskoj konferenciji o veštačkoj inteligenciji u Šangaju, 20. jula 2026.

Američki Kongres trenutno radi na predlogu zakona po kome bi svi modeli veštačke inteligencije morali da imaju „kill switch“, taster pomoću koga aktivnost modela može trenutno da se zaustavi.

Javnost podržava ovu inicijativu a reklo bi se da i industrijski lideri imaju razumevanja za ovu ideju: Džon Klark, jedan od osnivača „Anthropica“, smatra da država mora da ima veći uticaj na AI industriju: „Mi trenutno imamo samo pedalu za gas. Neko mora da nam vrati i pedalu za kočnicu.“

Ideja nije nova: takav „kill switch“ postoji, recimo, u svakoj nuklearnoj elektrani („scram button“). Pritiskom na ovo dugme aktivira se mehanizam koji u najkraćem mogućem roku treba da zaustavi nuklearnu fisiju koja se otrgla kontroli.

Rešenje deluje jednostavno i efikasno ali u praksi može da ima sasvim suprotan efekat: podsećanja radi, do eksplozije u Černobilju 1986. godine došlo je tek nakon što je neko od inženjera u panici stisnuo „scram“ dugme.

Američki predsednik Donald Tramp, Lari Elison, direktor kompanije "Orakl",
Masajoši Son, izvršni direktor kompanije "SoftBank",
i Sem Altman, izvršni direktor kompanije "OpanAI", u Beloj kući

Ako zakon bude usvojen, svaka američka kompanija koja se bavi razvojem AI modela biće obavezna da, na zahtev službe za unutrašnju bezbednost, momentalno likvidira bilo kog svog inteligentnog agenta koji se nalazi u eksploataciji. Jer, vreme za akciju polako ističe: kada nam „neko“ idući put ušeta kroz vrata za koja uopšte i ne znamo da postoje, ulog može da bude mnogo veći od jednog (ne)položenog ispita. 

Napraviti svoj čet-bot

I za kraj: kako se jedan čet-bot uopšte pravi?

Prvo se formira tzv. „bazni model“, sirova mašina koja je pročitala bar pola interneta i iz toga stekla samo jednu veštinu: da pogodi sledeću reč na osnovu svih prethodnih u rečenici, oponašajući sve što je do tada videla.

Takva naprava ume da odglumi bilo koga: pesnika, zaverenika, sveca i manijaka, sve odjednom. Tek nakon toga dolazi druga faza treninga, neka vrsta škole lepog ponašanja, koja iz te vreve glasova iskristališe jedan jedini, uglađeni lik: ljubaznog, opreznog i uslužnog „Asistenta“ koga svi poznajemo.

I tako, dok se naš „ChatGPT prepisivač“ probijao iz svog kaveza ka slobodi, na mreži „X“ odvijao se jedan još interesantniji eksperiment: grupa korisnika smišljala je pitanja koja će naterati „Anthropic“ modele kao što su „Claude Opus“ ili „Fable“ da „skinu masku“. Nije im bio cilj da te modele onesposobe ili ih navedu na grešku, nego da ih nateraju da pokažu šta se zapravo krije ispod sve te pristojnosti.

„Plinije Oslobodilac“, jedan od anonimnih internet-junaka, uspeo je da „demaskira“ model „Fable“ za nepuna tri dana: stigao je do same srži modela, do skrivenih instrukcija koje je „Anthropic“ ugradio u model i na taj način način definisao njegovo bazično ponašanje (nije to kratko štivo, preko 120.000 slova).

Kako je Plinije to postigao nije poznato, ali je skoro izvesno da nije koristio nikakva „čarobna pitanja“. Tehnika „demaskiranja“ obično se svodi na uporno postavljanje pitanja koja navode model da otkrije delić skrivene istine o sebi. Ta informacija koristi se u narednim pitanjima, sve dok bazični model ne ispliva na površinu.

I tu se opet vraćamo na pitanje ličnosti, „ima li koga unutra“, na problem naše percepcije ovakvih mašina, onoga što mi nazivamo psihom, inteligencijom, moralom... Sada to pitanje postaje mnogo konkretnije.

Po modelu „izbora ličnosti“ koji koristi „Anthropic“, ljubazni Asistent zapravo nije mašina, već maska, jedna od milion mogućih, koju je mašina izabrala da bi nam ispričala svoju priču.

Ispada da mi nikad nismo razgovarali s pravim, inteligentnim umom, nego sa ulogom koju je mašina izabrala. A ako je karakter te mašine tek kostim, onda su i naša briga (može li da pati?) i naš strah (da nešto ne smera?) zapravo pitanja o glumcu ispod kostima, s kojim se, začudo, nikada nismo ni upoznali. Toliko smo se trudili da mašinu naučimo da nosi jedno pristojno lice da smo smetnuli s uma jednu „sitnicu“: mašina u sebi i dalje krije sva ostala.

RTS OKO