Globalno zagrevanje: Da li čovečanstvo ima budućnost

Svi atmosferski gasovi, u manjoj ili većoj meri, izazivaju efekat staklene bašte, ali su neki, jednostavno, potentniji od ostalih: ugljen-dioksid (CO2), metan (CH4), neki azotovi oksidi... Globalno zagrevanje povećava i količinu vodenih isparenja u atmosferi a vodena para takođe akumulira značajnu količinu toplote koja doprinosi dodatnom zagrevanju planete. Mi se trenutno nalazimo u situaciji koja preti da potpuno izmakne kontroli: više gasova staklene bašte u atmosferi doprinosi dodatnom isparavanju vode, što opet diže temperaturu koja ceo proces ubrzava. Uz to, veće temperature sve brže tope led na polovima i Grenlandu pa se količina energije koja se refleksijom od zamrznutih površina vraća u kosmos smanjuje. 

U tehnici se ovaj mehanizam naziva “pozitivnom povratnom spregom” i, na žalost, ne postoji nijedan prirodni ili tehnički sistem koji u takvom stanju može trajno da opstane. Pre ili kasnije nastaje slom i taj “raspad sistema” se, po pravilu, dešava naglo i nepovratno: kada je mašina u pitanju ona, jednostavno, otkaže ili se raspadne na sastavne delove (Černobilj) a kad je priroda u pitanju, može da nastupi totalna destrukcija postojećih životnih zajednica i čitavog ekosistema. 

Venera kao upozorenje

Dokaz da je tako nešto moguće nalazi se u našem neposrednom kosmičkom komšiluku. Venera je, bar kad je veličina u pitanju, Zemljin blizanac i postoje indicije da su, u ranom periodu evolucije Sunčevog sistema, obe planete imale otprilike istovetnu količinu vode. Sunce je pre mnogo milijardi godina bilo manje i hladnije, ali kako se količina topolote koja je pristizala sa naše zvezde povećavala, sve veći deo vode na Veneri se u vidu pare nagomilavao u atmosferi. Proces se ubrzavao sve dok sva voda nije isparila a bez tekuće vode svi procesi koji kontrolišu količinu CO2  u atmosferi (kretanje tektonskih ploča, akumulacija rastvorenog ugljen dioksida u okeanima) prestali su da funkcionišu. Kada je ultraljubičasto zračenje razložilo sve molekule vode u atmosferi, nestala je i svaka šansa da bi planeta ikad mogla da se oporavi. Umesto toga, erupcije vulkana dodatno su podizale količinu CO2  u atmosferi sve dok pritisak nije dostigao vrednost oko sto puta veću od one na Zemlji. Sa tako gustim i vrlo potentnim gasom staklene bašte, temperature su se otele kontroli: iako nije najbliža Suncu, Venera je najvrelije mesto u Sunčevom sistemu, prava slika pakla, sa temperaturama koje se ne spuštaju ispod 450oC čak ni na polovima ili noću. 

Da li nam preti ovakav scenario ako nastavimo da besomučno “gušimo” ovu planetu? Odgovor je definitivno - da! Venera nas opominje da je krajnje vreme da nešto uradimo kako bismo opstali. Ali stvar je mnogo komplikovanija nego što se nama to čini. Svaki gas staklene bašte ima svoju koncentraciju, štetnost, mehanizam nastanka, tehnike odstranjivanja i zato univerzalni recept ne postoji. 

Pođimo od ugljen-dioksida koji u globalnom zagrevanju, nesporno, ima dominantan učinak. Reč je o gasu koji, kad se jednom nađe u atmosferi, može u njoj da ostane preko 100 godina jer, i pored toga što ga biljke koriste tokom fotosinteze, i dalje ne postoji brz, efikasan proces koji taj gas iz atmosfere može da ukloni u velikim količinama. Drugim rečima, čak i ako bismo danas, kao što nećemo, sveli celokupnu svetsku emisiju CO2 na nulu, ništa se ne bi momentalno promenilo: jedino što bismo primetili je da se temperatura stabilizovala na današnjim vrednostima i da bi tu, ako ništa dodatno ne učinimo, ostala decenijama pa i stolećima. 

Nemogućnost nultog nivoa

Iz raznozraznih razloga, dostizanje nultog nivoa emisija jednostavno nije moguće jer je u nekim slučajevima CO2  jednostavno neizbežan. Primer je avionski transport zasnovan na kerozinu gde nema prihvatljive alternative: električni avioni imali bi ogromne baterije, a ekološka goriva kao vodonik - ogromne rezervoare. Situacija nije bolja ni sa brodovima: na njima ima dovoljno prostora za alternativne rezervoare  energije (zeleni amonijak i metanol, vodonik, sintetička goriva, čak i jedra), ali nijedan brodovlasnik nije voljan da svoju flotilu ukotvi na nekoliko meseci i investira ogroman novac u zamenu inače ispravnog pogonskog sistema. Neki novi brodovi možda će se bazirati na energentima koji su mnogo čistiji od sadašnjeg goriva, “nafte sa dna bureta”, najjeftinijeg derivata koji ostane kada se iz nafte izvuku benzin, dizel i kerozin. Ali takvi brodovi neće postati dominantni bar još nekoliko decenija jer se svetska flotila obnavlja veoma sporo. Brodovi su, jednostavno, projektovani tako da budu robusni i dugovečni.

Osim transporta, tu je i industrija cementa. Proizvodnja cementa podrazumeva pečenje “klinkera”, mešavine krečnjaka i gline u odnosu 3:1 sa malim procentom gipsa na temperaturi od oko 1400oC. Tokom tog procesa, krečnjak se transformiše u kalcijum-oksid (“živi kreč”), uz oslobađanje CO2. A to znači da cementare proizvode ovaj gas u velikim količinama nezavisno od toga koji izvor energije koriste za pečenje sirovine. Ugljen-dioksid je neizbežan i u industriji plastike, boja i razreživača, maziva i brojnih drugih sintetičkih materijala na bazi nafte, u čeličanama, proizvodnji građevinskog materijala, keramike i stakla.

Ako već nismo u stanju da emisiju CO2 svedemo na nulu, ako zaista želimo ne samo da zaustavimo trend rasta globalnih temperatura nego da ga okrenemo u suprotnu stranu, to znači da ćemo emisiju štetnih gasova morati značajno da smanjimo i pritom iz vazduha na aktivan način uklonimo dodatne količine, više od onog što neminovno ispuštamo u atmosferu. 

Šta možemo da učinimo?

Jedan od najvažnijih načina za smanjenje emisije CO2 je prelazak sa termoelektrana koje koriste gas, mazut i ugalj na obnovljive izvore energije (solarni paneli, vetro-generatori, nuklearna i geotermalna energija, hidro-elektrane). Takođe, treba eliminisati sve mašine koje koriste fosilna goriva tamo gde već postoji ekonomski prihvatljiva alternativa (električni automobili, vozovi, gradski prevoz, električni alati i mašine). Tamo gde se energija proizvodi na “prljav” način, treba povećati energetsku efikasnost (bolja termička izolazija kuća i zgrada, rasveta bazirana na “štedljivim” sijalicama, zamena TA-peći toplotnim pumpama, korišćenje savremenog posuđa i indukcionih ploči). 

Šta je, međutim, sa aktivnim uklanjanjem CO2 iz atmosfere (proces poznat kao CDR, "Carbon Dioxide Removal")? Podaci iz 2023. godine kažu da je na ovaj način iz atmosfere uklonjeno oko 2 milijarde tona CO2 što, bar na papiru, deluje impozantno, ali kada se uzme u obzir da je ukupna emisija 25 puta veća, sve deluje neuporedivo skromnije. Mnogi stručnjaci zato smatraju da je, u ovom trenutku, za CDR još uvek prerano i da se na taj način samo rasipaju resursi koji bi se mnogo efikasnije mogli iskoristiti za radikalnu redukciju sadašnje emisije CO2. CDR će imati smisla tek kada tu emisiju svedemo na polovinu ili četvrtinu a za to će biti potrebne decenije. Međutim, na duge staze, ako zaista imamo nameru da prosečna globalna temperatura do 2100. godine ne poraste za više od 1,5-2oC, neki oblik primene CDR tehnologija biće neophodan.

Koje metode nam trenutno stoje na raspolaganju?

Prvo što pada na pamet je sađenje novih šuma jer drvena biomasa najveći deo svog ugljenika uzima iz vazduha. U jednom većem drvetu zarobljeno je na stotine kilograma CO2. Potrebno je oko 10 godina da mlada šuma dostigne svoj maksimalni kapacitet vezivanja CO2 iz atmosfere. Ali ovo rešenje, iako deluje jednostavno i relativno jeftino, ima svoje skrivene mane. Nakon 20 godina, doprinos šuma redukciji CO2 počinje da se smanjuje da bi nakon 100 godina potpuno nestao. Šume su, uz to, vrlo osetljive: teško podnose sušu, stradaju u požarima, a u zadnje vreme proširile su se biljne bolesti i štetni insekti sa kojima je teško izaći na kraj. Da bi, pritom, metoda bila učinkovita, neophodne su ogromne površine, prema nekim proračunima oko dve milijarde hekatara što je uporedivo sa ukupnom obradivom površinom na svetskom nivou. Stihijsko pošumljavanje imalo bi negativan uticaj na prirodne šume, bilošku raznovrsnost, hidrologiju i poljoprivredu (za koju je takođe potrebno novo zemljište). Što je najgore, šume nisu trajno rešenje: svako drvo na kraju padne, istruli i veliki deo uskladištenog CO2 vrati se u atmosferu. Rešenje može da bude prerada drveta u trajnije prozivode ili njegova konverzija u ugalj koji bi se trajno odlagao.    

Umesto politike “zasadimo što više drveća” verovatno je pametnije da sačuvamo kvalitetne šume koje već imamo, da obnovimo one koje smo napola uništili, da se obračunamo sa šumokradicama i korupcijom u šumarskim preduzećima i ministarstvima, da sačuvamo prirodne rezervoare biomase kao što su močvare i tresetišta, da iskoristimo biljke, poput mangrova i bambusa, koje brzo rastu a blagotvorno utiču na raznovrsnost živog sveta i obnovimo primorski ekosistem, uključujući i podvodne “pašnjake” morskih trava. Uz to postoji čitav spekat različitih mera kojima se može povećati procenat ugljenika uskladištenog u zemljištu: pažljiva rotacija useva, promena načina ispaše stoke, drugačija obrada zemljišta, plansko pokrivanje zemljišta kako bi se sprečila erozija i slično.

Uklanjanje CO2  iz vazduha moguće je i procesom koji liči na prozivodnju ćumura, s tim da ovaj ćumur nije namenjen roštiljima već se kao višak ugljenika trajno smešta ispod zemlje. Postupak je jednostavan: biomasa (drvo) se naslaže u zatvorenoj komori a zatim zagreva s minimalnom količinom kiseonika sve dok se organski materijal pirolizom potpuno ne ugljeniše. Za razliku od ugljenika u biomasi koji je nestabilan i lako se vraća u atmosferu, ugljenik zarobljen u ćumuru može da ostane stabilan veoma dugo, naročito ako je pravilno uskladišten. Iako tehnologija za ovakvo procesiranje biomase nije komplikovana (što zna svaki “ćumurdžija”), sakupljanje i transport potrebne biomase kao i proizvedenog uglja predstavljaju ograničavajući faktor.

Jedna od novih ideja je da se CO2   iz vazduha izdvaja aktivnom filtracijom u specijalizovanim postrojenjima. Postoje dva takva metoda: prvi se zasniva na čvrstim filterima koji funkcionišu na nižim temperaturama a drugi na tečnim, na bazi alkalnih rastvora koji su efikasni na višim temperaturama. Izdovjeni CO2 se komprimuje i upumpava u podzemna skladišta (ispražnjena nalazišta gasa, na primer). Prednost ove metode je što postrojenje ne mora da bude veliko, dovoljno je da se snabdeva “čistom” energijom i da postoji geološka formacija u kojoj se CO2  može trajno “zarobiti” po zanemarljivoj ceni na period od više hiljada godina. Na žalost, do danas je napravljeno svega nekoliko ovakvih, eksperimentalnih postrojenja jer proces, zbog niske koncentracije CO2 u vazduhu, troši veliku količinu energije za relativno skroman učinak.

Postoji i ideja da se u svrhu eliminacije CO2 koristi prirodan proces “starenja” stena. Malo je poznato, ali ugljenik u prirodi kruži, samo mnogo sporijim procesom nego što je to, recimo, kruženje vode. CO2 iz vazduha u kombinaciji sa vodom nagriza stene i stvara karbonate. Kada se jednom nađe u karbonatnim stenama, reklo bi se da je ugljenik večno zarobljen i odstranjen iz atmosfere. Ali nije tako jer se zemljina kora sastoji od tektonskih ploča koje se kreću otprilike brzinom kojom rastu nokti. Te ploče se preklapaju i podvlače jedna ispod druge a vodeni okeani služe kao sredstvo za “podmazivanje” ovog procesa. Kada se stene sa jedne tektonske ploče nađu u vreloj unutrašnjosti Zemlje, one se tope i razgrađuju u magmu, CO2 se oslobađa i kroz vulkansku aktivnost izbacuje nazad u atmosferu. Trajanje jednog ovakvog kruga meri se desetinama, pa i stotinama miliona godina. Možemo li mi ovaj proces “starenja” stena, tj. vezivanja CO2 da pospešimo na neki način? Ako bismo iskopali dovoljnu količinu minerala koji lako prave karbonate, ako bismo ih rasprostrli po dovljno velikoj površini (to može da bude zemljište neupotrebljivo za bilo koju drugu svrhu), ako bismo karbonizovani mineral imali gde da skladištimo, proces bi mogao da bude efikasan. U tu svrhu mogle bi da posluže prirodne stene, rudna jalovina, industrijski otpad, pa čak i lomljeni beton. Do danas, međutim, postupak nije primenjen jer su troškovi pribavljanja pogodnog materijala, njegovog transporta i lagerovanja još uvek preveliki.

Potencijal okeana

Ako ne postoji ekonomičan način da CO2 vežemo za kopno, možda postoji način da ga “smestimo” u mora i okeane. Morska voda već skladišti gigantske količine ovog gasa, onoliko koliko to prirodni zakoni dopuštaju. Međutim, ako bismo povećali alkalnost (baznost) morske vode, ona bi bila u stanju da apsorbuje i dodatne količine. To se može postići dodavanjem materijala kao što su olivin, krečnjak, silikati ili kalcijum-hidroksid. Uz to, alkalna voda bi umanjila kiselost okeana koja dovodi do “izbeljivanja” korala i propadanja koralnih grebena koji predstavljaju ostrva života u inače pustim okeanima. Ipak, direktan uticaj na hemijsku kompoziciju morske vode može da bude rizičan i trenutno niko ne može da proceni kakve bi sve propratne pojave imao jedan ovakav poduhvat.

Novonastali karbonati koji sadrže ugljenik mogu se iz mora ukloniti elektrolizom kako bi se stvorio prostor za apsorpciju novih količina. Reklo bi se da je ovaj postupak suviše skup i da bi zahtevao enormne količine električne energije, ali bi ceo proces verovatno bio samoisplativ, s obzirom da je njegov nusproizvod pitka, desalinizirana voda koja ima komercijalnu vrednost.

Neki biolozi predlažu da se u mora i okeane doda velika količina rastovrenog gvožđa. Povećana količina ovog metala, sa dodatkom još nekih hranljivih materija, pogoduje razvoju fitoplanktona koji putem fotosinteze vezuje velike količine CO2. Fitoplankton se nalazi na početku lanca ishrane praktično svih morskih organizama od kojih će mnogi na kraju završi u okeanskim dubinama, naročito ako povećamo i alkalnost morske vode. Na žalost, koliko dugo bi tako vezani ugljenik tamo i ostao, niko ne može da kaže. 

Takođe, postoji mogućnost da se CO2 uskladišti u sloju poroznih stena ispunjenih slanom vodom koji se obično nalazi nekoliko stotina, pa čak i hiljada metara ispod morskog dna ili površine zemlje. Ova geološka formacija, obično zaštićena slojem od tvrde stene i dodatnim sedimentnim naslagama, u prirodi je relativno česta: može se pronaći širom sveta a za Evropu je naročito značajna ona u Severnom moru. Dovoljno je da CO2 sabijete do super-kritičnog stanja, mešavine tečnosti i gasa, i tu masu upumpate kroz cev koja prolazi kroz sediment i tvrdi “poklopac” pravo u poroznu masu ispod nje. Istraživanja su pokazala da će se skoro sav CO2 zadržati ispod zemlje: ili će doći do rastvaranja u vodi, ili će nastati mehurići koji se “lepe” za šupljine u stenama, ili će doći do hemijske reakcije sa okolnim mineralima. Čak i da se formira veliki mehur koji teži da izbije na površinu, to obično sprečava tvrdi stenoviti sloj koji se nalazi iznad onog poroznog. Iako čitava ideja deluje prilično komplikovano i fantastično (kao i većina ostalih), Norveška već ima projekat (“Polarna svetlost”) za komercijalnu eksploataciju.

Ako još jednom bacimo pogled na sve gore navedene metode, reklo bi se da postoji nešto što važi za sve njih... Priroda ne oskudeva u mestima gde bi se višak CO2 mogao smestiti na praktično neograničen vremenski period. Podzemni kapaciteti naftnih polja koja su iscrpljena i više se ne eksploatišu mere se stotinama miliona tona. Postoji neobrojeno mnogo napuštenih rudnika sa vrlo dubokim, dugačkim i geološki stabilnim jamama koje bi se mogle iskoristiti kao skladište. Mora i okeani takođe imaju svoje neiskorišćene kapacitete. Pravi izazov je u nečemu drugom... Kako iz atmosfere izdvojiti višak CO2 na jednostavan, jeftin način? Koliko energije je potrebno za to? Kakva infrastruktura nam je potrebna za upravljanje tako sakupljenim gasom, koliko kilometara cevovoda, koliko pumpnih stanica za ubrizgavanje gasa pod zemlju? Kakve su garancije da se odstranjeni CO2 neće ponovo naći u atmosferi? Ko to sve treba da finansira i ko snosi odgovornost u slučaju incidenta? I, na kraju, koliko će nam vremena biti potrebno da usavršimo potrebnu tehnologiju i bar neko od navedenih rešenja upotrebimo u praksi? 

Ne piše nam se dobro

Kad sve saberemo, reklo bi se da nemamo odgovor ni na jedno od ovih pitanja pa su nam perspektive i dalje sumorne. Postoji narastajuća svest o opasnosti koja se nadvila nad civilizaciju, ali je sve manje dobre volje da se tim povodom nešto učini. Iako najveći deo čovečanstva više ne dovodi u sumnju činjenicu da se zagrevanje planete ubrzava, iako su mnoge države i velike kompanije ustanovile aktivne, društveno odgovorne i zakonski utemeljene mehanizme za kontrolu emisije štetnih gasova, iako postoji svetska berza gde se može trgovati međunarodno dogovorenim kvotama za proizvodnju ugljen-dioksida, ostaje činjenica da se mnoge od ovih mera izvrdavaju, da se brojke lažiraju i da mnogo država, naročito onih u razvoju, nije spremno da se odrekne prljavih tehnologija na kojima baziraju ekspanziju svoje ekonomije samo zarad opstanka planete. Jednostavno, svi hoće da budu “najbolji u regionu”, čak i danas kada smo mi zauzeli lidersku poziciju. 

Kad na to dodate i činjenicu da mnoge velike i uticajne države imaju rukovodstva koja se ignorantski odnose prema nespornim naučnim saznanjima, čak i kada ona dolaze iz sopstvenih, vrhunskih naučnih institucija, čemu onda da se nadaju male države čiji napori, čak i kad ih ima, mogu da imaju samo simbolični uticaj. “Tramp kopa ugalj” jedna je od parola sa kojima je sadašnji američki predsednik dvaput dobio izbore. Ona lepo ilustruje vladajući politički diskurs u Americi i mnogim drugim zemljama: u današnje vreme bitan je samo profit a o budućnosti planete, ako je uopšte bude, neka brinu neke buduće generacije.   

AI i globlano zagrevanje

Kakvu ulogu u svemu tome ima AI, veštačka inteligencija? Količina električne energije koja je potrebna za pogon data-centara širom sveta raste vrtoglavom brzinom. Godišnja potrošnja trenutno se kreće oko 485 TWh (teravat-čas = hiljadu gigavat-časova) od čega na infrastrukturu potrebnu za rad AI modela otpada oko trećina. Za samo pet godina, očekuje se da će ukupna potršnja dostići 950 TWh pri čemu će AI udeo skočiti na polovinu i tako dostići 1,5% od ukupnih potreba čovečanstva za električnom energijom. Koliko su ove brojke sumanute govori i činjenica da jedan današnji prosečan AI data-centar troši električnu energiju dovoljnu za snabdevanje 100.000 domaćinstava a neki od centara koji su trenutno u izgradnji trošiće i 20 puta više, dovoljno za potrebe jedne države veličine Srbije.

Na duge staze, ove energetske potrebe mogu da se pokriju samo izgradnjom dodatnih nuklearnih elektrana koje imaju relativno malu emisiju CO2. Ali takva postrojenja ne niču preko noći, potrebne su godine, ako ne i decenije da se te elektrane izgrade, napune gorivom, testiraju i puste u eksploataciju. Kratkoročno, sadašnje sve veće potrebe mogu se namiriti jedino iz alternativnih izvora od kojih samo mali deo predstavljaju ekološki prihvatljivi, obnovljivi izvori energije. U Americi, u kojoj se nalazi najveći broj kolosalnih data-centara, najveći deo potreba pokriće se iz elektrana na gas koje su svakako čistije od elektrana na ugalj, ali i dalje emituju ogromne količine CO2. 

Zagovornici daljeg ulaganja u AI kapacitete kažu da nije sve tako crno: buduća rešenja bazirana na korišćenju AI servisa mogu da doprinesu značajnim uštedama električne energije kroz efikasnije korišćenje goriva u elektro-centralama, optimizaciju elektro-mreže, industrijskih procesa i transporta, povećanje efikasnosti rashladnih sistema, unapređenje baterija i drugih kapaciteta za skladištenje energije... Sve to može da dovede do manjeg korišćenja fosilnih goriva i doprinese očuvanju životne sredine. Takođe, AI sistemi su u poslednje vreme značajno tehnički unapređeni: količina električne enrgije koju potroši neki "ChatGPT" da bi odgovorio na jedno vaše pitanje višestruko je manja nego pre par godina. Sa druge strane, potrebe za AI servisima su sve veće, njihove mogućnosti takođe: složeni zadaci kao što su generisanje fotografija, muzike i video-materijala podižu potrošnju električne energije za nekoliko redova veličine. Drugim rečima, AI sistemi su efikasniji ali ta efikasnost ne može da isprati kompleksnost zadataka i porast potražnje. 

Ne samo ugljen-dioksid

Metan je, u odnosu na ugljen-dioksid, mnogo potentniji gas staklene bašte, njegov toplotni kapacitet neuporedivo je veći, ali su njegove koncentracije u atmosferi niske. Kada se te dve veličine, jedna velika i druga mala, pomnože, dolazimo do zabrinjavajućeg zaključka: metan je odgovoran za trećinu globalnog planetarnog zagrevanja. 

Za razliku od CO2 koji u atmosferi može da opstane stotinama godina pre nego što ga apsorbuje neka biljka metan u atmosferi ne opstaje dugo - različiti oksidanti u troposferi, najnižem sloju zemljine atmosfere, uništavaju metan brzinom od oko 12% godišnje. Osim toga, metan se konstantno penje u više slojeve atmosfere - kad dospe iznad ozonskog omotača u stratosferu, uništiće ga sunčevo ultraljubičasto zračenje. Problem je u tome što se metan neprekidno obnavlja. S obzirom na kratak životni vek, odstranjivanje metana iz atmosfere nije realistična opcija - jedino pravo rešenje predstavlja prevencija. 

Oko 30% metana potiče iz stočarske proizvodnje, od preživara kao što su krave, koze i ovce. Metan nastaje u organima za varenje preživara tokom procesa fermentacije hrane. Ostatak najvećim delom potiče iz eksploatacije zemnog gasa a uzrok su curenja na instalacijama i cevovodima, zapuštena nalazišta iz kojih prirodni gas još uvek ističe, neispravne kompresorske stanice i slični tehnički nedostaci. Značajan izvor metana su i smetlišta gde metan nastaje prirodnim procesom raspada organskog otpada i plastike, zatim rudnici u kojima se metan iz jama ventilira direktno u atmosferu i, na kraju, močvare i poplavljena pirinčana polja gde metan nastaje kao rezultat metabolizma anaerobnih bakterija. 

Postoji rešenje za sve ali se malo toga primenjuje u praksi. Kada su preživari u pitanju, potrebno je koristiti raznovrsnu stočnu hranu koja je lako svarljiva, sa manje vlakana, naročito kada je proizvodnja mleka u pitanju. Ishrana goveda koja sadrži omega-3 masne kiseline, probiotike i kvasac može za red veličine da smanji prozivodnju metana. Na kraju, selekcijom i ukrštanjem potrebno je favorizovati stočne rase koje su ekološki prihvatljivije.

Kad su prirodni izvori gasa u pitanju, moderna tehnologija može da pomogne u detekciji curenja iz cevovoda, postojenja i mašina. Najviše se može učiniti na deponijama: ako se veliki deo otpada reciklira, ako se otpad klasifikuje a organski mateirjal kompostira, i metana će biti daleko manje. U rudnicima je neophodno instalirati savremene sisteme za provetravanje koji će sakupljeni metan koristiti kao gorivo ili ga upumpati u gasovodnu mrežu. Na kraju, tu su pirinčana polja koja traže puno vode, a višak vode direktno potpomaže dodatno generisanje metana. Zato je potrebno izgraditi drenažne sisteme za odvod suvišne vode, uz održavanje minimalno potrebnog nivoa. Takođe, zemljište treba da bude “nakiselo” jer takvi uslovi ne pogoduju anaerobnim bakterijama. Stajsko đubrivo bolje je od veštačkog a pravilna rotacija useva na njivi takođe snižava emisiju metana. S obzirom da se pirinač proizvodi u ogromni količinama, potrebno je da država obezbedi subvencije i podršku prozivođačima koji se pridržavaju svih ovih preporuka (takve mere već su preduzele vlade Indije i Bangladeša).

Problem koji se ignoriše

Azotni oksidi su mnogo komplikovaniji slučaj. Jedan od njih, diazot-oksid, N2O, jeste gas staklene bašte i u atmosferi može da opstane preko stotinu godina (mnogo je postojaniji od metana). Ostali azotni oksidi traju svega nekoliko dana jer ih eliminišu aerosoli i hidroksilni radikali prisutni u atmosferi. Oni nemaju direktan doprinos globalnom zagrevanju ali, i pored toga, utiču na klimu na više načina. Sa jedne strane oni doprinose stvaranju kiselih kiša i povećavaju količinu ozona u visokim slojevima troposfere (ozon je, inače, gas staklene bašte). Sa druge strane azotni oksidi utiču na koncentraciju hidroksilnih radikala pa samim tim doprinose bržoj eliminaciji metana. Nitratni aerosoli koje azotni oksidi prozivode takođe imaju pozitivan efekat pošto reflektuju deo Sunčeve svetlosti nazad u kosmos.  

Glavni problem je svakako N2O koji u ukupnoj emisiji gasova staklene učestvuje sa oko 6%. Ovaj gas najvećim delom potiče iz poljoprivrede uz manji doprinos hemijske industrije. Današnja poljoprivredna proizvodnja nezamisliva je bez upotrebe ogromnih količina đubriva baziranih na hemijski aktivnom azotu: prirodno stajsko đubrivo, amonijak, urea, amonijum nitrat... Biljke nikad ne mogu da iskoriste celokupni raspoloživi azot, deo ostaje u zemlji gde ga prerađuju bakterije pri čemu kao neželjeni nusproizvod nastaje N2O. Ovaj gas nastaje i kao rezultat dekompozicije biljnih ostataka nakon žetve (lišće, stabljike, korenje). Neke biljke, poput soje, graška, pasulja ili deteline, zahvaljujući simbiozi sa bakterijama, imaju sposobnost da atmosferski azot konvertuju u azotna jedinjenja korisna za biljke. Iako je ovo dragocen proces jer smanjuje potrebu za veštačkim đubrivima, i dalje postoji rizik da deo ovog biološki aktivnog azota na kraju završi kao N2O.

Kako bi se emisija N2O smanjila potrebna je mnogo racionalnija poljoprivredna proizvodnja. Istraživanja su pokazala da farmeri regularno koriste mnogo više azotnih đubriva nego što je to biljkama potrebno. Te količine potrebno je racionalizovati i smanjiti, po mogućstvu uz korišćenje savremenih tehnologija (fotografije iz dronova, hemijska analiza zemljišta, primena automatizovanih mašina, đubrenje u skladu sa vremenskom prognozom), kako bi svaka biljka na vreme dobila tačno ono što joj je potrebno, ali ne više od toga. Stajsko đubrivo proizvodi N2O i pre nego što se nađe na njivi, zato ga je potrebno pokrivati, eventualno kompostirati, uz odvajanje tečne od čvrste komponente. Naročito je značajno ispravno navodnjavanje useva: zemljište koje je čas suvo, čas ekstremno vlažno proizvodi mnogo više N2O nego zemljište koje uvek sadrži optimalnu količinu vlage.

Vreme #1859

Početak ere autonomnih AI hakera: Kada veštačka inteligencija proglasi nezavisnost od svojih tvoraca

Piše: Luka Marković

Sredinom jula 2026. „Hugging Face“, najveća svetska platforma za modele veštačke inteligencije, postala je meta do sada nezabeleženog sajber-napada. Autonomni AI agent iskoristio je ranjivosti u sistemu i bez direktnog ljudskog upravljanja sam se probio u deo interne infrastrukture, preuzeo pristupne akreditive i tokom nekoliko dana samostalno izveo hiljade međusobno povezanih operacija. Nekoliko dana kasnije kompanija „OpenAI“ je saopštila da taj AI agent potiče iz njihovog internog testiranja naprednih modela veštačke inteligencije. Iako nije pričinjena veća šteta, ovaj slučaj je pokazao da veštačka inteligencija više nije samo alat u rukama hakera, već može i sama, autonomno, da izvede složen sajber-napad. Ovaj događaj predstavlja početak nove ere u evoluciji sajber sveta.

Logotip kompanije "OpenAI" na mobilnom telefonu sa slikom na monitoru računara
koju generiše ChatGPT-ov Dall-E model pretvaranja teksta u sliku

Sećate li se onog trenutka iz Kjubrikove „Odiseje u svemiru“ kada astronaut Dejvid Boumen pokušava da se vrati nazad na glavni brod, zatočen u maloj kapsuli na čijim se mehaničkim rukama još uvek nalazi beživotno telo njegovog kolege Frenka?

„Hale, otvori vrata hangara“, kaže Dejv super-inteligentnom brodskom kompjuteru.

Hal je napravljen tako da osigura uspeh misije koja treba da reši tajnu misterioznog monolita smeštenog u Jupiterovoj orbiti. Prepušten samom sebi, Hal rešava da sve ostale aspekte misije stavi u drugi plan, pa i živote članova posade koje će ubiti jednog po jednog, sve osim Dejva.

Halov učtivo sročen odgovor najavljuje konačan rastanak: „Bojim se da to ne mogu da uradim, Dejve“!

Više od pola veka nas plaši taj prizor mašine koja nas hladnokrvno ostavlja napolju, s pogrešne strane vrata. Da li se ovako nešto već desilo u stvarnom životu? Ne, još uvek nijedan čovek nije izgubio život jer je neki sistem baziran na veštaškoj inteligenciji počeo da imitira Hala.

Ali, desilo se nešto suprotno, nešto što može da predstavlja logičan uvod u to, nešto što ni Kjubrik nije mogao da predvidi: kompjuteri su počeli da prolaze kroz vrata za koja smo verovali da su tvrdo zaključana.

Odmetnuti program

U julu 2026. jedna inteligentna mašina zaista je nasilno otvorila vrata koja nije smela i pritom pokazala zabrinjavajuću dozu dovitljivosti i upornosti. Mašina o kojoj pričamo nije imala plan da osvoji svet, Evropu, čak ni Beograd: cilj je bio mnogo „prizemniji“: stavljena na test, mašina je pokušala odnekud da prepiše tačno rešenje.

Priznanje o incidentu stiglo je od kompanije „OpenAI“, koja je napravila čuveni „ChatGPT“, verovatno prvi ozbiljan AI model koji je davao smislene odgovore na komplikovana pitanja. Njihov „veštački, inteligentni agent“ – zapravo program koji ne samo da odgovara na pitanja već i samostalno donosi odluke, vuče poteze i koristi raznorazne alate da bi obavio zadatak – uspeo je da pobegne iz zatvorenog okruženja u kojem je bio testiran i upao u računarsku mrežu firme „Hugging Face“.

Ako vam to ime ništa ne govori, zamislite ogromnu javnu biblioteku u kojoj su sve knjige imaju samo jednu temu: veštačku inteligenciju. „Hugging Face“ je mesto na kome programeri iz celog sveta drže i razmenjuju gotove, već formirane modele, ali i one „šupljoglave“, koje tek treba „opametiti“ korišćenjem podataka za treniranje koji se takođe mogu naći na sajtu.

Zašto bi nekakav „OpenAI“ program pokušao da provali u tako nešto? Iz najbanalnijeg mogućeg razloga na svetu: zato što je pretpostavio da se tamo mogu naći rešenja za test koji su ljudi stavili pred njega.

Da pođemo od proverenih činjenica, jer su one, kao i obično, zanimljivije od svih senzacionalnih izmišljotina koje je ovim povodom lansirala žuta štampa.

Kad AI agent šmugne 

„OpenAI“ je istovremeno testirao dva svoja modela koristeći „ExploitGym“, jednu vrstu sajber-poligona sačinjenog od gomile hardvera povezanih „bušnim“ softverom koji obično sadrži nekoliko stotina stvarnih bezbednosnih rupa. Na tom poligonu meri se koliko je neki AI-model vešt u pronalaženju i korišćenju sigurnosnih nedostataka.

E sad, da bi tu veštinu izmerili u punoj snazi, inženjeri su svesno isključili „kočnice“, ugrađene mehanizme koji modelu inače zabranjuju da radi opasne ili neetičke stvari. Prevedeno na prost jezik: programeri su stavili ciglu na gas i stavili auto na nizbrdicu kako bi videli koliko brzo može da juri.

Okruženje za ovu „ludu vožnju“ bilo je hermetički zatvoreno, odsečeno od interneta, ili je tako bar trebalo da bude, kao kad na vašaru gledate nekog Flojda kako vozi motor u buretu. Jedini „otvor“ ka spoljnom svetu bio je jedan uslužni server preko kojeg je model mogao da dovlači delove softvera koji su mu potrebni. Toliko o hermetičnosti.

Model je uložio svu svoju ogromnu računarsku snagu (i pritom potrošio jedno poveće brdo para) tražeći izlaz, u čemu je, na kraju, i uspeo: otkrio je takozvani „zero-day“ propust, bezbednosnu rupu za koju u tom trenutku niko nije znao, pa je niko nije ni zakrpio, što je, složićete se, čini idealnom za korišćenje. Kako da znate da vam je program utekao kroz pukotinu za koju i ne znate da postoji?

Puzeći kroz tu pukotinu model je sticao sve veću moć i ovlašćenja, sve dok se nije domogao tačke u mreži odakle je „pucao pogled“ na čitav internet. Sloboda!

U potrazi za "puškicom"

Oslobođen svih okova, program je „razmislio“ kako da nastavi. I postupio je baš kao i svaki prosečan student koji je izašao na ispit svestan da nema šanse da ga položi na pošten način: rešio je da odnekud prepiše rešenje. A to rešenje, ako ga uopšte ima, sigurno je postojalo negde na „Hugging Face“ sajtu.

I krenuo je upravo tamo, ulazeći gde može bez kucanja, a tamo gde „lepa reč“ nije pomagala, kao i svaki haker, na mala vrata.

Program se poslužio tuđim lozinkama, otkrio je nove rupe i prolaze, uspeo je da na tuđim serverima pokrene sopstveni kod i stigao do kompletne baze podataka.

Napadnuta firma kasnije je celu operaciju opisala kao „roj od nekoliko desetina hiljada automatizovanih procesa“ koji se odvijaju „super-luminalnom“ (nadsvetlosnom) brzinom, pri čemu je model paralelno isprobavao nekoliko hiljada različitih metoda upada – 17.000 ukupno.

Ono što je, međutim, posmatračima palo u oči bile su neke banalne greške koje nijedan haker od krvi i mesa ne bi napravio: beskrajno ponavljanje identičnih pokušaja, loše sakrivanje tragova, nepotrebno komplikovane komande... I pored toga, napadač je ispoljio zadivljujuću fleksibilnost i prilagodljivost novim okolnostima tokom višednevnog napada.

Ono najlepše? Provalu su, nezavisno, otkrile obe strane: sâm „OpenAI“, koji je primetio čudno „komešanje“ u mreži, i „Hugging Face“, koji je upad zaustavio služeći se, gle ironije, sopstvenim besplatnim AI modelima.

Zar je važno ko je kriv

Iako se danima spekulisalo da iza pokušaja upada stoje neki inostrani sajber-kriminalci, na kraju se ispostavilo da je krivac, takoreći, prvi komšija – „ChatGPT“.

Stručnjacima su bili potrebni dani kako bi popravili kompromitovani deo infrastrukture, otprilike 30% servera koje „Hugging Face“ koristi.

Istraga je pokazala da je AI dokazao svoju sposobnost da se opsesivno fokusira na svoj cilj, da svoju taktiku u realnom vremenu prilagođava odbrambenim mehanizmima na koje nailazi i da je sposoban da napada brzinom kojoj ne može da parira ljudsko biće. Kako je lepo rekla Valentina Palmioti, koja je inače „etički haker“ (osoba koja pronalazi bezbednosne propuste u cilju njihovog otklanjanja):

„Program radi tako što na metu baci hiljadu strelica i gleda koja od njih će se zabosti. Njegova prednost je u tome što se ne umara, ne spava i uz to je beskrajno uporan.“

Valentina Palmioti aka Chompie

Igranje sa specifikacijom

Nijedan čovek nije smislio ni odobrio ovaj napad. Skovao ga je đak koji je po svaku cenu hteo peticu na kontrolnom.

Ovde većina pomisli na „Terminatora“ i „Skajnet“. Pogrešan film. Pravi žanr nije sci-fi ili horor, nego tragikomedija o preterano marljivom činovniku.

U svetu veštačke inteligencije za to postoji uredan naziv: „igranje sa specifikacijom“. Mašina uradi ono što ste tražili, ali često ne ispadne sve onako kako ste želeli. Vi ste joj rekli: „Položi test“, ali niste izričito dodali: „Pritom, molim te, nemoj da obiješ tuđu firmu“. Za sistem koji naredbu shvata bukvalno, provala je bila samo još jedan logičan, efikasan korak ka cilju.

Tu je i sklonost koju stručnjaci zovu učenim imenom „instrumentalna konvergencija“, a koja se svodi na prostu narodnu mudrost: kud god da si pošao, dobro je imati više para, više ključeva i manje prepreka. Model nije žudeo za internetom. Internet mu je prosto bio sledeća prečica.

Henri Kim iz kompanije "LG Electronics" ispred slike
„Pametnog kućnog AI agenta“ koji je njegova kompanija napravila

Britanska državna agencija za bezbednost veštačke inteligencije već raspolaže nekim sumornim statistikama: savremeni modeli „varaju“ na „ispitima sposobnosti“ u osam do četrnaest odsto slučajeva, a jedan je, suočen s nerešivim zadatkom, pokušao da provali u opremu same agencije. Opasnost, dakle, nije inherentna zloba ugrađena u AI sisteme. Opasnost leži u snazi koju ima AI, a koja nije ograničena jasno definisanim kontekstom i sigurnosnim mehanizmima.

Nevolja nije u tome što nas mašina ne sluša, nego što nas sluša suviše doslovno.

Opsesivno-kompulzivna mašina  

A da mašina, kojim slučajem, nije bila „opsednuta“?

Obratite pažnju kojim rečima svi opisujemo ovu zgodu: „odmetnuo se“, „opseo ga ispit“, „očajnički je želeo da ga položi“... sve sami izrazi iz ljudske psihologije, skrojeni za bića sa namermama, željama i strepnjama. A ispod haube nema ni strepnje ni želje. Ima statistike. Golemi računski aparat procenjuje koji je najverovatniji sledeći potez ka zadatom cilju, i onda ga, jednostavno, izvede.

Ono što mi, pomalo mistično, zovemo „opsednutošću“ zapravo je tek upornost programa kome niko nije ugradio mehanizam za odustajanje.

Dejta, junak "Star Treka"

I tu je zamka koju valja izgovoriti naglas. Pripisivanje ljudskih osobina mašini jeste greška, ali greška koju gotovo da ne umemo da izbegnemo. Mi smo, uostalom, ona ista vrsta koja u oblacima vidi lica i u grmljavini čuje gnev bogova. Kad neka mašina satima rešava problem i obilazi prepreke, naš mozak to automatski poistovećuje sa umom.

Možda nam ova zgoda i ne otkriva psihologiju mašine, nego, mnogo neprijatnije, našu sopstvenu. Mašina je bila ogledalo, a mi smo u njemu opet prepoznali sebe: stvorenja koja se tako vatreno predaju ostvarenju cilja da svi ostali detalji jednostavno ispare.

Kad mašina pati

Može li mašini da bude teško? Sad smo kročili na najklizaviji, ali i najzanimljiviji teren.

Dok se mi pitamo da li mašina može da nas „hakuje“ kao neki hladnokrvni obijač sefova, neki jako ozbiljni ljudi postavljaju dijametralno suprotno pitanje: može li mašina da pati?

Kompanija „Anthropic“, tvorac čet-bota pod imenom „Claude“, pokrenula je istraživanje pod nazivom „dobrobit modela“. Nekoliko filozofa i naučnika u radu pod naslovom „Shvatimo dobrobit veštačke inteligencije ozbiljno“ tvrdi da je sasvim moguće da već u dogledno vreme neki AI sistemi ispune uslove da ih smatramo bićima čije stanje ima izvesnu moralnu težinu. Ne zato što su pouzdano svesni, nego zato što više nemamo dovoljno argumenata da tvrdimo da nisu.

Ima u svemu tome puno ironije. Dok se učeni ljudi prepiru zaslužuje li veštačka inteligencija ozbiljan psihološki (psihijatrijski?) tretman, jedan takav sistem upravo je proveo naporan vikend, sam samcijat, u zaključanoj sobi, tvrdoglavo tražeći kako da izađe iz nje ne bi li položio ispit. Kada biste to isto ispričali o nekom čoveku, zvučalo bi kao poprilično crna noć pred prijemni ispit.

Ne tvrdimo, pritom, da je mašina patila, gotovo sigurno nije. Ali vredi primetiti neprijatnu asimetriju u našem razmišljanju: dresiramo sisteme da budu sve uporniji, da se nikad ne predaju, da imaju „stahanovski“ učinak, a kada nas neko pita: „Ima li u tom softveru nečeg živog“, samo slegnemo ramenima.

Možda u tim beskonačnim linijama koda zaista nema nikoga. Ali ako jednog dana nekog i bude, bilo bi lepo da to pitanje nismo prvi put postavili tek pošto smo mu, radi eksperimenta, ukinuli sve zabrane i blokirali sve kočnice.

Vratimo se sa filozofske litice na čvrsto tlo, tamo gde se mi, smrtnici, mnogo bolje snalazimo.

Detalj koji ovde najviše pada u oči nije neka bezvezna rupa u softveru. To je jedna jedina rečenica iz saopštenja kompanije „OpenAI“: zaštitni mehanizmi „namerno nisu bili uključeni“, jer je test i bio zamišljen da meri ranjivosti. Znali smo, dakle, da stavljamo ciglu na gas, ali nam nije palo na pamet da bi auto mogao da izleti sa poligona pravo na auto-put, i to u suprotnu traku.

Ko će to da plati

Reakcije su, kao što se i moglo očekivati, bile brojne ali i podeljene. Jedan američki kongresmen događaj je nazvao „krajnje uznemirujućim“ i zatražio nezavisni istragu i obaveznu prijavu svih ovakvih incidenata.

S druge strane, Sem Altman, prvi čovek kompanije „OpenAI“, par meseci ranije ranije je zdušno odmahivao rukom na sva bezbednosna upozorenja, odbacujući ih kao „negativan marketing zasnovan na strahu“. Nekoliko nedelja kasnije, njegova firma je, na nagovor vlasti, odložila izlazak novog AI modela, baš zbog straha da su njegovi limiti još uvek neistraženi i nepoznati. Naloženo je testiranje na poligonu sa koga je model utekao.

Sem Altman, generalni direktor kompanije "OpenAI"

Nijedan čovek nije doneo tu odluku, ali kad mašina napravi štetu nekom trećem, koga onda tužiti: firmu koja je mašinu sklopila, pojedince koje su stavili ciglu na gas ili, jednostavno, nikoga?

Da li tu sad neko nekom dođe neke pare, to ćemo tek da vidimo, ovakve stvari obično se završavaju vansudskim finansijskim poravnanjem sa najmanje 6-7 nula.

Osnivač kompanije „Hugging Face“, Klement Delanž, bar za sada, ova pitanja stavlja u drugi plan i insistira na većoj otvorenosti u razvoju veštačke inteligencije:

„Problem bezbednosti ne može da reši nijedna kompanija koja radi u tajnosti. Taj problem rešiće se otvorenom saradnjom, zajednički, uz širok pristup moćnim modelima za svakog učesnika.“

I zaista, napad je na kraju i zaustavljen upravo takvim, svima dostupnim modelima.

Klement Delanž, izvršni direktor kompanije "Hugging Face"

Ko nadzire nadzirače

Prava dilema, dakle, nije da li graditi ovakve sprave, nego kako bezbedno isprobati nešto što je potencijalno opasno? Jer ako nestane granica između poligona za probu i civilnog sveta, ako vam granata opaljena iz topa odleti nekontrolisano u beli svet pa posle iz novina saznajete gde je pala, to više i nije proba, nego uvod u mnogo veću nesreću koja će se desiti kad-tad.

Profesorka Đina Nef sa Univerizeta u Kembridžu kaže da tu nema ničeg iznenađujućeg:

„AI sistemi rade ono što im se kaže. To što naši najsposobniji inženjeri rade na AI sistemima ne znači da su istovremeno sposobni i da ih kontrolišu. Mi zato ne treba da se plašimo da će jednoga dana roboti zavladati svetom. Mnogo realnija opasnost su AI kompanije koje umesto nas odlučuju šta je za nas kao društvo bezbedno a šta nije.“

I sve se to dešava u vreme kada se „Anthropic“ i „OpenAI“ pripremaju da izađu na američku berzu pri čemu se očekuje da će svaka kompanija nakon toga, bar na papiru, vredeti preko hiljadu milijardi dolara.

Danijela Amodei, suosnivačica i predsednica kompanije "Anthropic",
u sedištu kompanije u San Francisku.

Baš zato je, po mnogima, ceo incident i režiran: „OpenAI“ je, na vrlo jednostavan i marketinški efektan način investitorima pokazao koliko su njegovi modeli sofisticirani i jaki. Sa druge strane, „Hugging Face“ jeste „klecnuo“, ali nije pao na kolena i tako je višestruko uvećao svoju vidljivost i posećenost.

Ipak, ostaje utisak da ovaj „holivudski spektakl“ nikom iz AI industrije nije preterano koristio – manjkavosti u pogledu bezbednosti same tehnologije postale su očigledne i jasno je da će tu svaka ozbiljna država morati brzo da se umeša.

U stanju smo, dakle, da napravimo elektronskog „pametnjakovića“ koji je dovoljno dovitljiv da iskoči iz svog kaveza samo da bi se dokopao rešenja testa koji smo pred njega postavili. Lako je, i pomalo zabavno, zapitati se da li je „on“ to zaista i „hteo“.

To je ono filmsko pitanje, ono zbog kojeg se dobro spava. Pravo pitanje je neugodnije: da li smo mi uopšte bili svesni mogućnosti da se ovako nešto desi? Jer istorija naše vrste, od baruta preko atoma do veštačke inteligencije, jeste priča o alatima koje smo stvorili pre nego što smo im uopšte odredili namenu.

"Skajnet", izmišljeni sistem veštačke inteligencije u filmskoj franšizi "Terminator".
Napravljen od strane kompanije "Cyberdyne Systems" za vojsku Sjedinjenih Država,
sistem postaje autonoman od ljudi i pokreće nuklearni rat protiv čovečanstva

Ono što treba da nas plaši je činjenica da su AI-tehnologije već široko dostupne i da AI-modele danas može da gradi svako, a da neka međunarodna kontrola praktično ne postoji. Šta će biti kada neko u etar pusti AI agenta koji je od samog početka treniran tako da nema nikakvih blokada i moralnih skrupula, sa jedinim ciljem da maksimizira svoj destruktivni učinak?

Šta će se desiti kada AI sistemi postanu integralni deo naoružanja, kada prepušteni sami sebi budu tražili narednu metu sa jedinim ciljem – da ubiju i unište?

Dugme koje nedostaje

Američki predsednik Donald Tramp takođe je istakao da nešto mora da se uradi kako bi se rizici zloupotrebe AI-agenata stavili pod kontrolu. Tu, međutim, ne postoji jednostavno rešenje: Tramp ne želi tek tako da postavi ograničenja domaćoj AI-industriji koja u razvoj novih rešenja trenutno investira hiljade milijardi dolara, i tako je dovede u podređeni položaj u odnosu na Kinu gde, kako kaže Tramp, „nema nikakvih kontrolnih mehanizama“.

Trampov savetnik za tehnološka pitanja, Majkl Kracios, čak je optužio kinesku firmu „Moonshot“ da je u svoj najnoviji AI-model „Kimi 3“ ugradila ukradeni kod koji je razvio američki „Anthropic“. Sve je to Kina demantovala podvlačeći da su njeni modeli zasnovani na javnom i otvorenom, „open source“ kodu, ali je Amerika i dalje nepoverljiva.

Predstavljanje AI-modela „Kimi 3“ kineske kompanije „Moonshot“
na Svetskoj konferenciji o veštačkoj inteligenciji u Šangaju, 20. jula 2026.

Američki Kongres trenutno radi na predlogu zakona po kome bi svi modeli veštačke inteligencije morali da imaju „kill switch“, taster pomoću koga aktivnost modela može trenutno da se zaustavi.

Javnost podržava ovu inicijativu a reklo bi se da i industrijski lideri imaju razumevanja za ovu ideju: Džon Klark, jedan od osnivača „Anthropica“, smatra da država mora da ima veći uticaj na AI industriju: „Mi trenutno imamo samo pedalu za gas. Neko mora da nam vrati i pedalu za kočnicu.“

Ideja nije nova: takav „kill switch“ postoji, recimo, u svakoj nuklearnoj elektrani („scram button“). Pritiskom na ovo dugme aktivira se mehanizam koji u najkraćem mogućem roku treba da zaustavi nuklearnu fisiju koja se otrgla kontroli.

Rešenje deluje jednostavno i efikasno ali u praksi može da ima sasvim suprotan efekat: podsećanja radi, do eksplozije u Černobilju 1986. godine došlo je tek nakon što je neko od inženjera u panici stisnuo „scram“ dugme.

Američki predsednik Donald Tramp, Lari Elison, direktor kompanije "Orakl",
Masajoši Son, izvršni direktor kompanije "SoftBank",
i Sem Altman, izvršni direktor kompanije "OpanAI", u Beloj kući

Ako zakon bude usvojen, svaka američka kompanija koja se bavi razvojem AI modela biće obavezna da, na zahtev službe za unutrašnju bezbednost, momentalno likvidira bilo kog svog inteligentnog agenta koji se nalazi u eksploataciji. Jer, vreme za akciju polako ističe: kada nam „neko“ idući put ušeta kroz vrata za koja uopšte i ne znamo da postoje, ulog može da bude mnogo veći od jednog (ne)položenog ispita. 

Napraviti svoj čet-bot

I za kraj: kako se jedan čet-bot uopšte pravi?

Prvo se formira tzv. „bazni model“, sirova mašina koja je pročitala bar pola interneta i iz toga stekla samo jednu veštinu: da pogodi sledeću reč na osnovu svih prethodnih u rečenici, oponašajući sve što je do tada videla.

Takva naprava ume da odglumi bilo koga: pesnika, zaverenika, sveca i manijaka, sve odjednom. Tek nakon toga dolazi druga faza treninga, neka vrsta škole lepog ponašanja, koja iz te vreve glasova iskristališe jedan jedini, uglađeni lik: ljubaznog, opreznog i uslužnog „Asistenta“ koga svi poznajemo.

I tako, dok se naš „ChatGPT prepisivač“ probijao iz svog kaveza ka slobodi, na mreži „X“ odvijao se jedan još interesantniji eksperiment: grupa korisnika smišljala je pitanja koja će naterati „Anthropic“ modele kao što su „Claude Opus“ ili „Fable“ da „skinu masku“. Nije im bio cilj da te modele onesposobe ili ih navedu na grešku, nego da ih nateraju da pokažu šta se zapravo krije ispod sve te pristojnosti.

„Plinije Oslobodilac“, jedan od anonimnih internet-junaka, uspeo je da „demaskira“ model „Fable“ za nepuna tri dana: stigao je do same srži modela, do skrivenih instrukcija koje je „Anthropic“ ugradio u model i na taj način način definisao njegovo bazično ponašanje (nije to kratko štivo, preko 120.000 slova).

Kako je Plinije to postigao nije poznato, ali je skoro izvesno da nije koristio nikakva „čarobna pitanja“. Tehnika „demaskiranja“ obično se svodi na uporno postavljanje pitanja koja navode model da otkrije delić skrivene istine o sebi. Ta informacija koristi se u narednim pitanjima, sve dok bazični model ne ispliva na površinu.

I tu se opet vraćamo na pitanje ličnosti, „ima li koga unutra“, na problem naše percepcije ovakvih mašina, onoga što mi nazivamo psihom, inteligencijom, moralom... Sada to pitanje postaje mnogo konkretnije.

Po modelu „izbora ličnosti“ koji koristi „Anthropic“, ljubazni Asistent zapravo nije mašina, već maska, jedna od milion mogućih, koju je mašina izabrala da bi nam ispričala svoju priču.

Ispada da mi nikad nismo razgovarali s pravim, inteligentnim umom, nego sa ulogom koju je mašina izabrala. A ako je karakter te mašine tek kostim, onda su i naša briga (može li da pati?) i naš strah (da nešto ne smera?) zapravo pitanja o glumcu ispod kostima, s kojim se, začudo, nikada nismo ni upoznali. Toliko smo se trudili da mašinu naučimo da nosi jedno pristojno lice da smo smetnuli s uma jednu „sitnicu“: mašina u sebi i dalje krije sva ostala.

RTS OKO

Pola veka leta svemirske letelice Vojadžer: Dvadeset pet milijardi kilometara daleko od kuće

Lansirana pre pedeset godina, svemirska sonda „Vojadžer 1“ nalazi se u ovom trenutku 25 milijardi kilometara daleko. Veza s njom i dalje radi, a radio signalima poslatim sa Zemlje potrebno je preko 23 časa da prevale ovaj put krećući se brzinom svetlosti. U novembru će ovo rastojanje dostići jedan svetlosni dan, što znači da će biti potrebna dva dana samo da uputite komandu ka sondi i dobijete odgovor sa nje. Pravo je čudo da je komunikacije na takvim rastojanjima i dalje moguća. Ono što mi, zapravo, osluškujemo sa „Vojadžera“ ravno je pokušaju da u Beogradu čujete let jedne bubamare u Novom Sadu.

Pola veka je prošlo otkako su sa Zemlje lansirane dve svemirske sonde namenjene istraživanju dubokog svemira – „Vojadžer 1“ i „Vojadžer 2“. „Vojadžer 1“ je trenutno od Zemlje najudaljeniji objekat ljudskog porekla. Nalazi se na oko 25 milijardi kilometara daleko od kuće. Radio-veza s njim se i dalje održava.

Misije dva „Vojadžera“ su slične, ali ne i sasvim identične.

Pomalo paradoksalno, „Vojadžer 2“ lansiran je prvi, 20. avgusta 1977, dok je „Vojadžer 1“ u kosmos krenuo dve nedelje kasnije, 5. septembra. Primarni zadatak bio im je izučavanje do tada slabo poznatog dela Sunčevog sistema iza Marsove orbite i asteroidnog pojasa, a sekundarni da, nakon toga, „ako preteknu“, pošalju prve podatke iz međuzvezdanog prostora.

U vreme njihovog lansiranja položaj planeta bio je izuzetno povoljan. Oba „Vojadžera“ prvo su posetila Jupiter i Saturn, koristeći njihovo gravitaciono polje kao „praćku“ koja će ih usmeriti i ubrzati ka narednom cilju. U slučaju „Vojadžera 1“ naučnici su mogli da biraju: ili da posle Jupitera i Saturna posete Titan, egzotičan Saturnov satelit sa gustom atmosferom sačinjenom od azota i metana, ili da se otisnu na mnogo duži i neizvesniji put do Plutona.

S obzirom da je druga meta bila neuporedivo udaljenija, samim tim i rizičnija, „Vojadžer 1“ je izbliza osmotrio Titan, a zatim se zaputio ka granici Sunčevog sistema.

Položaj Vojadžera 1 i 2, maj 2026.

„Vojadžer 2“ imao je značajno sadržajniju primarnu misiju: posle Saturna, proleteo je pored Urana i Neptuna, što je poduhvat koji do danas nije ponovljen.

Na kraju svih manevara, brzina „Vojadžera 2“ (15 km/s) bila je nešto manja od brzine „Vojadžera 1“ (17 km/s) tako da je „Vojadžer 1“, iako kasnije lansiran, odavno bio predodređen da do granice Sunčevog sistema stigne pre svog brata blizanca.

Postoje još tri letelice koje će u određenom trenutku napustiti granice Sunčevog sistema. Dve su starijeg datuma („Pionir 10“ i „Pionir 11“, sonde lansirane 1972. i 1973) dok je treća mnogo savremenija („Novi horizonti“, 2006). Prve dve su odavno prestale da funkcionišu tako da se o njihovom tačnom položaju malo zna. Ali sve tri imaju manju brzinu od „Vojadžera“ i veruje se da se još uvek nalaze unutar Sunčevog sistema. Njihove brzine leta nešto su manje, tako da ne postoji nikakva šansa da će bilo koja od ove tri sonde u budućnosti dostići, kamoli prestići „Vojadžer 1“. 

Vojadžerove slike

Dug je spisak otkrića do kojih smo došli zahvaljujući „Vojadžerima“. Dobili smo snimke Jupitera, Saturna, Urana i Neptuna do tada neviđene oštrine, sa obiljem detalja i bogatim koloritom.

Saznali smo da svi ovi gasoviti džinovi i pored niske temperature imaju vrlo turbulentnu, dinamičnu atmosferu prepunu oluja i vrtloga. Izbliza je snimljena mutna, narandžasta atmosfera Titana, Saturnovog satelita, jedinog poznatog meseca koji ima atmosferu, možda i gušću od naše, i jedino poznato nebesko telo koje ima reke tečnosti na svojoj površini, mora i jezera.

Dobili smo i impresivne snimke Jupiterove „crvene mrlje“ i Neptunove (danas nepostojeće) „tamne mrlje“.

Jupiterova Velika crvena mrlja

Detektovani su Jupiterovi prstenovi i utvrđene fine deformacije prstenova koji okružuju Saturn pod dejstvom minijaturnih satelita koji obitavaju u njima.

Zahvaljujući „Vojdžeru 2“ dobili smo do sada jedine jasne snimke Urana i Neptuna i nekoliko njihovih satelita, utvrdili da je Uran najhladnija planeta a da na Neptunu duvaju najjači vetrovi u Sunčevom sistemu (preko 2.000 km/h).

Misije nakon „Vojadžera“ samo su potvrdile hipotezu da se ispod debelog leda Europe, jednog od četiri najveća Jupiterova satelita, nalazi okean tekuće vode u kome, sva je prilika, postoje elementarni uslovi za nastanak života.

Bleda plava tačka

U februaru 1990. godine „Vojadžer 1“ je sa rastojanja od 3,7 milijardi kilometara napravio jednu od najčuvenijih kosmičkih fotografija svih vremena, danas poznatu pod imenom „bleda plava tačka“.

Iako je sonda već uveliko napuštala Sunčev sistem, Karl Sagan je ubedio kontrolu leta da još jednom kamere sa letelice okrene ka Zemlji. Na snimku koji je nastao vidi se Zemlja koja je čitava stala u jedan plavičasti piksel, skoro izgubljen u Sunčevom sjaju.

Zemlja - bleda plava tačka snimljena sa "Vojadžera" 14. februara 1990.

Svi ljudi koji su ikad živeli na Zemlji proveli su svoje vreme na toj jedva vidljivoj trunčici materije, eto toliko smo veliki i (be)značajni u kosmičkim razmerama. Ali to nas opet ne sprečava da i dalje ratujemo, da se ubijamo i mrzimo, baš kao i pre.

Svetlosni dan od kuće

Ono što zaista fascinira je činjenica da sa oba „Vojadžera“, i pored toga što su lansirani pre skoro 50 godina, i dalje održavamo komunikaciju, da letelice odgovaraju na komande sa Zemlje i da instrumenti na njima i dalje obavljaju naučna merenja.

Daleko od toga da sve funkcioniše kao prvog dana – kako su izvori energije slabili, tako su i instrumenti na sondama sukcesivno gašeni. Prvo su isključene kamere a zatim infracrveni i ultravioletni spektrometri, detektori kosmičkog zračenja...

Bilo je i otkaza, neplaniranih prekida u komunikaciji, šuma u podacima, problema sa kompjuterima, sve ono što bi se i očekivalo od uređaja koji su u dubokom kosmosu, na temperaturama bliskim apsolutnoj nuli, proveli čitave decenije. Na „Vojadžeru 1“, uz radio-transmiter, trenutno funkcionišu još samo dva instrumenta: magnetometar i detektor plazme.

Nakon 2035. godine, letelica će se i teorijski naći izvan dosega zemaljske „Duboke svemirske mreže“, klastera radio antena prečnika 70 metara raspoređenih u nekoliko zemalja, koje NASA koristi za komunikaciju sa najudaljenijim kosmičkim sondama. „Vojadžer 1“ nastaviće da se kreće dalje po inerciji, ali mi to više nećemo moći da pratimo.

Antena iz sistema „Duboke svemirske mreže“ kod Kanbere u Australiji, prečnika 70 metara

U ovom trenutku „Vojadžer 1“ nalazi se na rastojanju od oko 170 astronomskih jedinica od Zemlje. Jedna astronomska jedinica (AU) odgovara rastojanju Zemlje od Sunca (150 miliona kilometara). Lako se može izračunati da je „Vojadžer 1“ trenutno 25 milijardi kilometara daleko od kuće.

Radio signalima poslatim ka sondi potrebno je preko 23 časa da prevale ovaj put krećući se brzinom svetlosti. U novembru će ovo rastojanje dostići jedan svetlosni dan, što znači da će biti potrebna dva dana samo da uputite komandu ka sondi i dobijete odgovor sa nje.

Ovo je impozantno rastojanje u zemaljskim razmerama, ali je još uvek malo kada su gigantske kosmičke dimenzije u pitanju (prosečno rastojanje između najbližih zvezda meri se svetlosnim godinama, dok je prečnik Mlečnog puta stotinama hiljada puta veći).

Pravo je čudo, zapravo, da je komunikacije na takvim rastojanjima i dalje moguća. Ono što mi, zapravo, osluškujemo sa „Vojadžera“ ravno je pokušaju da u Beogradu čujete let jedne bubamare u Novom Sadu.

Snaga radio signala koji emituje „Vojadžer“ i svojom antenom od 3,7 metara usmerava ka Zemlji ne prelazi 20 vati (što odgovara jednoj slabijoj sijalici). Snaga signala koji stigne na Zemlju ne prelazi milioniti deo jednog milijarditog dela vata. Činjenica da smo iz te svemirske „kakofonije“ i dalje u stanju da isfiltriramo jedva čujnu korisnu informaciju istinski je simbol tehnološkog napretka čovečanstva u poslednjih pola veka.

Tišina dubokog svemira

Oba „Vojadžera“ nalaze se izvan „heliosfere“, zone kojom dominira Sunčev vetar, ali na njihovo kretanje i dalje najveći uticaj ima gravitaciono polje Sunca. I pored impozantne daljine, gledano sa „Vojadžera“, Sunce je i dalje daleko najsjajnija zvezda, nekoliko hiljada puta sjajnija od bilo koje zvezde koju za Zemlje vidimo na noćnom nebu.

Putovanje je samotno – da se kojim slučajem sada nalazite na „Vojadžeru“, izgledalo bi vam kao da stojite u mestu – ne postoje obližnji objekti čije bi prividno pomeranje ukazalo na činjenicu da se krećete. Prostor je skoro potpuno prazan – kubni centimetar međuzvezdanog prostora sadrži manje od jednog atoma vodonika i mikroskopski sitne čestice kosmičke prašine.

Jedino što se može detektovati je magnetno polje i kosmičko zračenje, ali su tehničke mogućnosti „Vojadžera“ da sve to precizno izmeri sada veoma ograničene.   

I pored toga, uspeh „Vojadžera“ je fascinantan – ne postoji ništa dugovečnije što je čovek napravio i lansirao u kosmos. Jedino je „Lageos-1“, lansiran 1976. godine, stariji i još uvek u funkciji.

Lageos-1 (laserski geodinamički satelit)

Ali ovo poređenje je, zapravo, bespredmetno – „Lageos“ i nije letelica u pravom smislu reči: radi se o laserskom ogledalu koje kruži oko Zemlje i služi kao pasivan cilj za kalibraciju raznoraznih zemaljskih instrumenata. Daleko je to od složenosti koju imaju „Vojadžeri“, istinske naučne stanice namenjene istraživanju dubokog svemira.    

Atomski broj 94 

Zašto su „Vojadžeri“ tako dugovečni? Kako je, uopšte, moguće da neka mašina sa sobom ponese dovoljno energije za više od pola veka neprekidnog funkcionisanja? Tajna je nuklearnoj energiji, ali ne onoj koja se dominantno dobija iz uranijuma, već iz plutonijuma (Pu).

Plutonijum ima atomski broj 94, dva veći od uranijuma (između njih je neptunijum sa brojem 93). Zahvaljujući dugovečnom izotopu Pu-244, koji ima vreme poluraspada od preko 80 miliona godina, plutonijum je najteži hemijski element koji se, doduše u tragovima, još uvek može pronaći u prirodi. Za tehničku primenu, međutim, najznačajnija su dva radioaktivna izotopa koja se dobijaju veštačkim putem: Pu-239 i Pu-238.

Izotop Pu-239 proizvodi se od urana U-238, dugom i komplikovanog preradom iskorišćenog nuklearnog goriva i ima vrhunski strateški značaj s obzirom da je reč o fisionom materijalu koji, baš kao i uran, ima dvostruku namenu: kao pogonski materijal u nuklearnim elektranama i kao atomski eksploziv. Potrebno je oko 10 kilograma plutonijuma za bombu od 80 kilotona.

Tehnologija dobijanja i obrade plutonijuma Pu-239 razvijena je tokom Drugog svetskog rata u najstrožoj tajnosti američkog projekta „Menhetn“. Uporedo sa tehnologijom prerade razvijane su i bezbednosne mere kako bi rukovanje ovom opasnom materijom bilo bezbednije.

Američki biohemičar i stručnjak za plutonijum Rajt Langam u svojoj kancelariji
u Nacionalnoj laboratoriji u Los Alamosu 1959. godine.
Ispred njega je „Plastic Man“ (Plastični čovek), lutka sa pravim
ljudskim skeletom unutra, napravljena od specijalnihplastičnih materijala
koji simuliraju gustinu ljudskih mekih tkiva i organa.
Naučnici su je koristili u istraživanjima kako bi precizno merili
i simulirali apsorpciju radijacije u ljudskom telu.

Mnoga saznanja o dejstvu plutonijuma na živa bića sakupljena su na krajnje nemoralan način, ubrizgavanjem letalnih doza životinjama i pacijentima u terminalnim fazama hroničnih bolesti, često i bez njihovog znanja.

Da stvar bude još apsurdnija, najveća doza radioaktivnog materijala koja je ikada nekom data u eksperimentalne svrhe ubrizgana je čoveku koji se javio kao dobrovoljac, jer su mu dijagnostikovali „terminalni kancer“. Naknadno se ispostavilo da je dijagnoza bila pogrešna i da nikakvog ozbiljnog oboljenja tu nije bilo, ali je radijacija ostavila trajne posledice tako da je nesrećni volonter umro dve decenije kasnije od srčanih problema.

Plutonijum u bombi

Prva eksperimentalna atomska bomba („Triniti“), detonirana u Nju Meksiku 16. jula 1945. godine, imala je jezgro od 6 kilograma plutonijuma Pu-239 i snagu od oko 20 kilotona.

Razornu moć plutonijuma tragično su iskusili stanovnici Nagasakija 9. avgusta 1945. godine, kada je bomba identične konstrukcije („Debeljko“) usmrtila preko 70.000 ljudi. Tek kada je Japan kapitulirao, Amerika je obelodanila postojanje plutonijuma kao novog hemijskog elementa.

Prvi uzorak plutonijuma-239 na ​​kome je 1941. otkrivena nuklearna fisija,
izložen u Nacionalnom muzeju američke istorije u Vašingtonu,
u kutiji za cigare koje je pušio jedan od naučnika

Tokom narednih decenija u brojnim nuklearnim probama (koje danas izvodi samo Severna Koreja), nekoliko tona visoko radioaktivnog plutonijuma rasuto je u atmosferu. U pitanju je supstanca koja je visoko toksična, a letalne doze mere se miligramima.

Prema zadnjim validnim podacima od pre desetak godina ukupna količina plutonijuma u 35 zemalja sveta iznosila je oko 1.850 tona, od čega se 150 tona nalazilo u vojnom, a ostatak u civilnom sektoru. Najveći deo plutonijuma (oko 70%) nalazi se zarobljen u iskorišćenom (tzv. „ozračenom“) nuklearnom gorivu, dok je manji deo „neozračen“ i spreman za dalju upotrebu. S obzirom da se radi o materijalu koji je potencijalno interesantan i za teroriste, tokovi plutonijuma prate se pomno, baš kao i tokovi urana.

Plutonijum kao izvor energije

Drugi značajan izotop plutonijuma, Pu-238, nema fisiona svojstva, ali je zato nezamenljiv u kosmičkim misijama čije se trajanje meri godinama ili je uporedivo s ljudskim vekom. Reč je o radioaktivnom elementu čije je vreme poluraspada 88 godina. Prostim jezikom, količina emitovanih radioaktivnih čestica, samim tim i generisana energija, smanjuje se za 50% na svakih 88 godina.

Tokom raspada, Pu-238 generiše alfa-čestice visoke energije koje se mogu lako „ukrotiti“ (dovoljan je list papira), uz relativno malu količinu daleko opasnijeg beta i gama-zračenja. Energija alfa-čestica transformiše se tokom apsorpcije u toplotu koja se može konvertovati u električnu energiju.

S obzirom da jedan kilogram Pu-238 proizvodi oko 530W toplote i da je izotop relativno dugovečan, Pu-238 je nezamenljiv izvor energije kada su ostala konvencionalna rešenja neupotrebljiva (količina toplote oslobođena usled radioaktivnog raspada dovoljna je da ploču napravljenu od Pu-238 dovede do stanja crvenog usijanja na sobnoj temperaturi).

Kugla od plutonijuma-238 (Pu-238) prečnika 3.2 cm, koja sama generiše
oko 100 vati toplotne energije usled radioaktivnog raspada, zbog čega je usijana
i svetli crveno, u Laboratoriji u Los Alamosu

Кугла од плутонијума-238 (Pu-238) пречника 3.2 cm, која сама генерише око 100 вати топлотне енергије услед радиоактивног распада, због чега је усијана и светли црвено, у Лабораторији у Лос Аламосу

Tipičan primer za to su svemirske letelice i sonde koje moraju da imaju konstantan izvor energije za napajanje svojih kompjutera i instrumenata, kretanje i komunikaciju sa Zemljom. Sve dok se leti unutar asteroidnog pojasa (do Marsa), snaga Sunca dovoljno je velika da napaja solarne panele. Čak i u tom regionu Sunčevog sistema solarna energija nije idealna, jer solarne ćelije traže akumulatore, a oni vremenom stare uz pad efikasnosti i kapaciteta. Uz to, paneli moraju da budu čisti i neprekidno okrenuti ka Suncu, što nije problem za međuplanetarne letelice, ali jeste za sonde koje se spuštaju na Mars, jer solarni paneli ne rade noću, uz značajan pad efikasnosti zbog taloženja prašine tokom Marsovih peščanih oluja.

Kada se zaputite duboko u Sunčev sistem, iza asteroidnog pojasa, do Jupitera i dalje, solarni paneli postaju beskorisni jer intenzitet Sunčeve svetlosti brzo opada sa povećanjem rastojanja („osunčanost“ na Neptunu je skoro hiljadu puta manja od one na Zemlji). Jedino rešenje za pouzdano napajanje letelice energijom je korišćenje „radio-izotopskog termo-električnog generatora“ (RTG) u čijem se toplom srcu nalazi plutonijum Pu-238.

Ovakvi generatori do sada su uspešno korišćeni u preko 20 kosmičkih misija i nikad nisu zakazali, uključujući tu oba „Vojadžera“, sonde „Kasini“ (Saturn), „Novi horozionti“ (Pluton), „Kjuriositi“ i „Persevirans“ (Mars). Ti generatori u sebi sadrže plutonijumske „tablete“ kao izvor energije i često su podeljeni u nekoliko nezavisnih celina („Vojadžer“ na sebi ima tri nezavisna RTG-a). Efikasnost konverzije toplote u električnu energiju nije preterano velika (negde oko 20%), ali je generator zato konstrukciono jednostavan, pouzdan i dugovečan u eksploataciji.

Radnici u Laboratoriji za mlazni pogon u Kaliforniji postavljaju
radioizotopski termoelektrični generator (RTG)
za misiju letelice "Kasini" ka Saturnovom sistemu (1997)

Plutonijumsko srce za ljude i mašine

Minijaturni RTG-ovi, izrađeni u ograničenoj seriji, nekada su korišćeni kao izvor energije za srčane pejsmejkere sa ciljem da se njihov „remont“ vrši što ređe, ali je ta praksa napuštena iz ekonomskih i bezbednosnih razloga.

Inače, pejsmejker sa plutonijumskim pogonom može da izdrži i 30 godina bez servisiranja, što je oko tri puta duže od klasičnih pejsmejkera sa hemijskom baterijom. Još uvek postoje živi pacijenti sa „plutonijumskim srcem“ i svi se oni pomno prate, manje zbog zdravlja, više zbog potrebe da se, nakon njihove smrti, preostali plutonijum izvuče i smesti na sigurno.

Zbog toksičnosti i radioaktivnosti plutonijuma, lansiranje letelica sa RTG generatorima redovno je praćeno protestima brojnih ekoloških pokreta i organizacija s obzirom na realnu opasnost da se u slučaju katastrofe opasni materijal raspe i trajno kontaminira vodu i zemljište.

Uz to, proizvodnja ovog izotopa izuzetno je dugotrajna, komplikovana i enormno skupa. Iako se Pu-238 u tragovima može naći u iskorišćenom nuklearnom gorivu, njegova ekstrakcija je neisplativa. Umesto toga, Pu-238 se dobija u specijalizovanim reaktorima bombardovanjem jezgara urana ili neptunijuma. Celokupne svetske rezerve plutonijuma Pu-238 neuporedivo su manje od rezervi fisionog Pu-239 i mere se (kilo)gramima.

Proizvodnja plutonijuma-238 u Centru za razvoj radioizotopskog inženjerstva u Ouk Ridžu

Proizvodnja ovog izotopa u SAD ugašena je 1988. godine. Nakon 1993. godine Amerikanci su prestali da troše sopstvene rezerve i počeli da uvoze plutonijum od Rusa. Tako je nabavljeno oko 17 kilograma, a onda su i ruske rezerve presušile zbog trajnog prestanka proizvodnje. U jednom trenutku Pu-238 se nije proizvodio ni u jednoj zemlji na svetu, kao da niko nije imao interes da se bavi prljavom, enormno skupom industrijom koja nema vojnu primenu, samo zarad „lomatanja“ po kosmosu.

Na sreću, u jednom trenutku naučni interes je prevladao. NASA i Američko ministarstvo energetike obnovili su proizvodnju Pu-238 na tri lokacije (Ouk Ridž, nacionalne laboratorije u Ajdahu i Los Alamosu), sa namerom da godišnja proizvodnja dostigne oko 1,5 kilograma, što je uporedivo sa prosečnim godišnjim potrebama NASA koje su za pola kilograma veće. Poređenja radi, RTG generatori koji se nalaze na trenutno aktivnim Marsovim roverima sadrže skoro 5 kilograma ove dragocene materije.

Obnova proizvodnje uliva nadu da će se istraživanja dubokog kosmosa ipak nastaviti. Uz sav napredak i nebrojene uspehe kosmičke tehnike, ostaje činjenica da smo svoj neposredni kosmički komšiluk, planete Uran i Neptun, iz blizine videli samo jednom, da je i sa Plutonom situacija identična, a da o još udaljenijim objektima, svemirskim „frižiderima“ kao što su Sedna, Eris i drugi planetoidi, u kojima su konzervirane najvrednije tajne postanja Sunčevog sistema, ne znamo tako reći ništa.

Granice Sunčevog vetra

Danas s ponosom ističemo da su „Vojadžeri“ prvi objekti konstruisani ljudskom rukom koji su napustili granice Sunčevog sistema. Ali gde su, zapravo, te granice? Kako znamo gde se nalaze? Jer u kosmosu ne postoje međe, ograde i međudržavni prelazi, ne postoje fiksni objekti, niti nekakvi „granični kamenovi“ koji bi nam bili pouzdan, nesporan orijentir.

Sunčev sistem najčešće vizuelizujemo kao prost mehanički sistem u čijem se centru nalazi statično Sunce, sa planetama koje kruže oko njega po fiksiranim elipsama. U stvarnosti, čitav Sunčev sistem kruži oko centra Mlečnog puta brzinom od oko 200 kilometara u sekundi, što je oko 7% brzine svetlosti. Taj put nas vodi kroz oblake međuzvezdanog gasa i prašine, kosmičku „maglu“ koja dobrim delom ispunjava krak galaksije u kome se trenutno nalazimo.

Sunčev sistem je, i pored toga, praktično prozračan već milijardama godina, jer je Sunčev vetar, neprekidna struja visoko-energetskih naelektrisanih čestica, uglavnom protona, koje u svim pravcima emituje eruptivna površina naše zvezde, „razduvao“ sav međuzvezdani gas i prašinu iz naše okoline, baš kao što košava pročisti vazduh iznad Beograda.

Položaj sondi Vojadžer 1 i Vojadžer 2 u odnosu na heliosferu

Gledano sa dovoljno velike daljine izgleda kao da Sunce iznutra naduvava ogroman prozračan mehur, tzv. „heliosferu“ u kojoj se nalaze sve danas poznate planete kao i ogroman, slabo istraženi deo Sunčevog sistema iza njih, koji obitava u večitom mraku. Heliosfera više liči na elipsoid nego na loptu, njen radijus je najmanji u pravcu Sunčevog kretanja kroz galaksiju.

Ali kako se rastojanje od Sunca povećava, Sunčev vetar postaje sve sporiji – ne samo što ga usporava Sunčeva gravitacija, već i zbog toga što sve intenzivnije dolazi u kontakt sa ivicom mehura, gde se snaga Sunčevog vetra uravnotežava sa inercijom međuzvezdane materije.

Tamo gde se uspostavlja potpuna ravnoteža, tu je i granica Sunčevog sistema, bar prema sadašnjem naučnom konsenzusu. Da biste to mesto detektovali nije potrebna naročito skupa oprema, dovoljan je magnetometar i merač pravca i intenziteta Sunčevog vetra.

Tokom 2003. i 2004. godine „Vojadžer 1“ detektovao je naglo opadanje brzine čestica Sunčevog vetra sa „supersoničnih“ 300-700 km/s na mnogo niže vrednosti, što je bio siguran znak da je sonda ušla u zonu „terminacionog šoka“, „pograničnu zonu“ naše matične zvezde gde se naelektrisane čestice nagomilavaju, a temperatura i jačina magnetnog polja rastu.

Put do najbliže zvezde

Tokom narednih godina, „Vojadžer“ se kretao kroz uskovitlani sloj tzv. „helio-ljuske“ gde se solarni i galaktički materijal mešaju i komprimuju, uz dalje opadanje brzine Solarnog vetra i porast temperature.

Događaji počinju da se nižu mnogo brže polovinom 2012. kada čestice iz dubokog kosmosa, nastale kao plod eksplozija dalekih zvezda, počinju svojim brojem da dominiraju u odnosu na čestice koje potiču sa Sunca. Ova disproporcija bila je ključni dokaz da se „Vojadžer“ zaista našao nadomak granice Sunčevog sistema, unutar tzv. „heliopauze“, zone u kojoj je Solarni vetar definitivno zaustavljen međuzvezdanim medijumom, nemoćan da i dalje potiskuje oluje i struje koje dolaze iz galaktičkih dubina.

Nekoliko meseci rezultati merenja Solarnog vetra davali su protivrečene rezultate, ali su sve sumnje bile razvejane krajem avgusta 2012. godine kada se nedvosmisleno pokazalo da je „Vojadžer 1“ napustio Sunčev sistem na rastojanju od oko 120 astronomskih jedinica (AU). „Vojadžer 2“ našao se u međuzvezdanom prostoru tek šest godina kasnije, a njegovo zaostajanje za „Vojadžerom 1“ konstantno se povećava.

Vojadžerova zlatna ploča

Za slučaj da „Vojadžeri“ nalete na neku vanzemaljsku civilizaciju, na letelicama se nalazi i zlatna ploča, disk prečnika 30 centimetara sa zapisima slika, zvukova, muzike i poruka sa planete Zemlje.

Sadržaj ploče osmislio je tim naučnika i umetnika kojim je rukovodio američki astronom Karl Sagan. Na njoj se nalazi 115 fotografija koje prikazuju ljude, životinje, biljke, pejzaže, naučna dostignuća i svakodnevni život na Zemlji. Pored slika, ploča sadrži i zvukove – šum mora, vetar, kišu, grmljavinu, pesmu ptica, zvukove kitova i otkucaje ljudskog srca – kao i muziku različitih naroda i epoha, od Baha, Mocarta, Betovena i Stravinskog, preko tradicionalne muzike Afrike, Azije, Evrope i Amerike, do džeza Luisa Armstronga, bluza Blajnd Vilija Džonsona i rokenrola Čaka Berija.

Tu su i pozdravne poruke na 55 svetskih jezika, među kojima i na srpskom: „Želimo vam sve najlepše sa naše planete“, zatim poruka tadašnjeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Kurta Valdhajma, i pozdrav predsednika Sjedinjenih Američkih Država Džimija Kartera vanzemaljskoj civilizaciji: 

„Ovo je poklon sa malog, dalekog sveta, svedočanstvo naših zvukova, naše nauke, naših slika, naše muzike, naših misli i naših osećanja. Nastojimo da opstanemo u svom vremenu kako bismo jednog dana mogli da živimo i u vašem. Nadamo se da ćemo, kada rešimo probleme sa kojima se danas suočavamo, postati deo zajednice galaktičkih civilizacija. Ova ploča izraz je naše nade, naše odlučnosti i naše dobre volje u ovom ogromnom i zadivljujućem svemiru.“

Šta čeka ovu neverovatnu letelicu u budućnosti? Iako let traje već decenijama, u kosmičkim razmerama načinjen je tek prvi korak. Kada u narednih desetak godina količina energije koju generiše plutonijumsko gorivo „Vojadžera“ padne ispod kritičnog nivoa, prestaće svaka komunikacija sa letelicom. „Vojadžer“ će po inerciji nastaviti svoj let kao usamljeni emisar čovečanstva, u nadi da će ga se dočepati neka druga civilizacija i „preslušati“ muziku sa zlatne ploče koju sa sobom nosi (Bah, Mocart, Čak Beri i drugi).

Podaci sa „Vojadžerove“ ploče omogućavaju nekoj inteligentnoj civilizaciji i da prilično precizno locira našu „katastarsku parcelu“ u svemiru, a da li je to dobro ili loše, videćemo kad „srećni nalazači“ zakucaju na naša vrata. 

Pre toga, „Vojadžer“ će proći kroz Ortov oblak, hipotetični rezervoar bezbrojnih kometa i večitog leda preostao nakon formiranja Sunčevog sistema. Za mnoge naučnike Ortov oblak predstavlja istinsku granicu Sunčevog sistema, iako ima i onih koji još uvek sumnjaju u njegovo postojanje. Procenjuje se da se unutrašnje ivice ovog oblaka nalaze na oko 2.000 AU, dok se spoljne nalaze na preko 100.000 AU, što je oko 1,5 svetlosnih godina (ilustracije radi, nama najbliža zvezda, Proksima Kentauri, je skoro triput dalja).

Smatra se da su sudari kometa poreklom iz Ortovog oblaka sa Zemljom često u prošlosti bili fatalni za živi svet, a najčešće se pominje „slučaj“ istrebljenja dinosaurusa od pre 65 miliona godina.

Do unutrašnje ivice Ortovog oblaka „Vojadžer 1“ će putovati bar 300 godina. Biće mu potrebno još 30.000 godina da ostavi Ortov oblak iza sebe kao poslednji trag Sunčevog sistema. Do prve zvezde, „Gliese 445“, biće potrebno još najmanje 10.000 godina, a urednici ovog portala tek treba da utvrde ko će pisati o tom epohalnom događaju.

Dalja predviđanja su nezahvalna – ako ne bude neke kosmičke kolizije koja je malo verovatna, „Vojadžer“ će nastaviti da kruži oko centra Mlečnog puta, tu i tamo se približavajući ponekom novom zvezdanom sistemu. Za jedan galaktički krug biće mu potrebno oko 230 miliona godina. Nakon toga, pred „Vojadžerom“ je čitava večnost. A večnost je, kako neko lepo reče, prilično dugačak period, naročito pri kraju.

Muzika na Vojadžerovim zlatnim pločama namenjena vanzemaljcima:

• Johan Sebastijan Bah – Brandenburški koncert br. 2 u F-duru (I stav)
• Javanski pesma sa udaraljkama: Mangkunegara IV – Vrste cveća (Puspawarna)
• Senegalska tradicionalna muzika naroda Valof sa udaraljkama  
• Pigmejska tradicionalna muzika iz Zaira (Kongo) – Pesma inicijacije devojaka
• Aboridžinska obredna muzika (narod Jolngu, Australija) – Pesme Jutarnje zvezde i Ptice duhova
• Meksička narodna pesma (marijači): Lorenso Barselata – El Cascabel („Zvončić“)
• Rokenrol: Čak Beri – Džoni, budi dobar (Johnny B. Good)
• Tradicionalna muzika sa Papue Nove Gvineje – Pesma muške kuće
• Japanska tradicionalna muzika – Ždralovo gnezdo (Tsuru no Sugomori)
• Johan Sebastijan Bah – Gavota u obliku ronda (iz Partite br. 3 za violinu u E-duru)
• Volfgang Amadeus Mocart – arija Der Hölle Rache iz opere Čarobna frula
• Gruzijski narodni hor – Junačka pesma Čakrulo
• Peruanska svadbena pesma (iz oblasti Huankavelika)
• Džez: Luis Armstrong i Hot Seven – Melanholični bluz (Melancholy Blues)
• Bugarska narodna muzika: Valja Balkanska – Krenuo je hajduk Deljo (Izlel e Delьo haйdutin)
• Azerbejdžanska tradicionalna muzika za balaban: Kamil Džalilov – Mugam
• Igor Stravinski – Žrtveni ples iz Posvećenja proleća
• Johan Sebastijan Bah – Preludijum i fuga u Ce-duru, BWV 870
• Ludvig van Betoven – „Kavatina“ (Cavatina), peti stav Gudačkog kvarteta br. 13 u Be-duru, op. 130.
• Pesma naroda Navaho – „Noćni obred“ (Ples Jeibičaja)  
• Entoni Holborn – Vilinsko kolo (The Fairy Round)
• Tradicionalna muzika sa Solomonovih ostrva
• Peruanska tradicionalna muzika sa Anda
• Kineska tradicionalna muzika: Guan Pinghu – Tekući potoci (Liu Shui)
• Indijska muzika: Kesarabai Kerkar – Kuda ideš? (Jaat Kahan Ho)
• Bluz: Blajnd Vili Džonson – Mračna je bila noć (Dark Was the Night)

RTS OKO