Zvuk tišine

Chandrayaan-3, trenutak poletanja Iako let na Mesec još od sedamdesetih godina prošlog veka ne izgleda kao neko naročito veliko dostignuće, činjenice govore drugačije. Pre Indije samo su tri države uspele da meko spuste svoju letelicu na Mesec: Rusija, SAD i Kina (Rusiji je to uspelo tek iz dvanaestog pokušaja). U poslednjih deset godina, pre indijske misije, bilo je osam sličnih pokušaja ali su samo tri završena po planu. Istorijski gledano, Mesec je veoma negostoljubiv: preko 50% misija završeno je fijaskom. Uspeh Indije uvećan je i činjenicom da se lender spustio u region južnog pola koji do sada nije posetila nijedna letelica. Mesto je strateški važno jer se, kako dosadašnja izučavanja pokazuju, u njegovoj okolini najverovatnije nalaze nezanemarljive količine vodenog leda koji bi mogao da ima i komercijalni značaj (vidi okvir).  Čandrajaan-3 (“Mesečev brod” na sanskritu) predstavlja drugi pokušaj Indije da dotakne Mesečevu površinu. Njegov prethodnik, Čandrajaan-2 doživeo je neuspe

Majsnerov efekat Retko koja vest je tako uzdrmala svetsku naučnu javnost kao ona od 22. jula: u preliminarnoj verziji budućeg naučnog rada, grupa južnokorejskih naučnika objavila je da je uspela da proizvede “prvi superprovodnik koji funkcioniše na sobnim temperaturama i standardnim pritiscima”. Materijal je dobio oznaku LK-99 i, u suštini, predstavlja modifikovanu verziju minerala poznatog kao olovo-apatit. Da stvar bude još zanimljivija, na osnovu objavljene hemijske recepture, reklo bi se da za pripremu novog materijala nisu potrebne nikakve retke supstance: materijal o kome se radi predstavlja relativno jednostavan polikristal napravljen od olova, kiseonika i fosfora, dodatno obogaćen atomima bakra. Uz to, za pripremu LK-99 nije potrebna nikakava specijalna laboratorijska oprema. Sasvim očekivano, vest se munjevito proširila na Twitter, Youtube i ostale velike društvene mreže. Da li se zaista nalazimo na pragu nove tehnološke revolucije? Nije ovo prvi put da neki tim naučnika smelo

Robert Openhajmer “...I postadoh Smrt - uništitelj svetova!” Ove reči iz hinduističkog speva “Bhagavad-gita” odzvanjale su u glavi Roberta Openhajmera, naučnog direktora projekta “Menheten”, dok je 16. jula 1945. godine, u cik zore, zajedno sa probranom ekipom naučnika i oficira posmatrao detonaciju “Trinitija”, prve eksperimentalne atomske bombe. Detonacija plutonijumske bombe izvedena je u Novom Meksiku, u pustinji simboličnog imena: “Dan mrtvih”. Dan ranije, naučnici su se kladili kolika će biti snaga eksplozije: 3, 5 ili 10 hiljada tona klasičnog TNT-a. Ispostavilo se da je eksplozija bila jača od 20 hiljada tona. “Neki ljudi su se smejali i radovali, neki su aplaudirali, neki plakali. Većina je samo ćutala. Svi zajedno znali smo da svet više nikad neće biti isti”, rekao je kasnije Openhajmer.  Priča o američkoj atomskoj bombi počinje 1939. godine kada su Albert Ajnštajn i Leo Silard napisali pismo predsedniku Ruzveltu u kome otvoreno izražavaju svoju bojazan da će Hitler i nacisti

Teleskop “Euklid” uspešno je lansiran 1. jula sa kosmodroma u Kejp Kanaveralu pomoću raketnog nosača “Falkon 9” kompanije “Space X”. Reč je o misiji iza koje stoji Evropska svemirska agencija (ESA). Ona će rezultate istraživanja podeliti sa svojim međunarodnim partnerima kroz nedavno osnovani naučni konzorcijum sa više od 1.200 naučnika iz 18 zemalja.  Teleskop se trenutno nalazi u orbiti oko Zemlje gde će postepeno rasklopiti svoje solarne panele i rashladiti instrumente do radne temperature. Ako sve prođe kako treba, teleskop će se krajem jula zaputiti ka Lagranževoj tački L2, milion i po kilometara daleko iza Zemljine orbite gde će, nakon kalibracije i dodatnih ispitivanja, započeti sa naučnim osmatranjima, tri meseca nakon lansiranja. U istoj tački (zapravo, u njenoj neposrednoj okolini), već se nalazi još jedan čuveni kosmički teleskop, “Džems Veb”. U toj tački gravitaciona dejstva Zemlje i Sunca tako su izbalansirana da letelica može da ostane u fiksnom relativnom položaju u odno