Uticaj veštačke na prirodnu inteligenciju i obrnuto: Šta je, zapravo, AI i gde su mu granice?

Kada se sve sabere, očekuje se da ukupne investicije u razvoj veštačke inteligencije tokom 2026. godine prebace teško pojmljivih 2.500 milijardi dolara. Da bi ovo bilo isplativo, procenjuje se da prihodi AI kompanija treba za godinu dana da porastu barem za 2.000 milijardi dolara, što iznosi 7% od ukupnog američkog BDP-a. Ali, neka o novcu brine onaj ko ga ima. Ono što nas treba da brine jeste u kom smeru civilizacija počinje da evoluira u trenutku kada AI sistemi postaju sveprisutni.

Čovek se uči dok je živ a neke od najvažnijih stvari, poput one da je život efemerna pojava, sazna na samom kraju kad je već dockan da bar deo života proživi iz početka. Pa opet, taj proces kontinuiranog učenja nije monoton, kao da dodajete šarene klikere znanja u veliku teglu sećanja, svaki dan po jedan novi. Ima tu i onih „A-HA!“ momenata, trenutaka kada vaše znanje doživi kvantni skok i pređe na neki viši nivo, kada u teglu uleti neočekivano veliki kliker, takozvani burdžolanac, gloger ili đulka.

Ja sam takav kliker zvao „toropandža“, ponekad „džomba“, ili jednostavno „staklenac“, nisam ih imao mnogo, ali dobro pamtim kakva sam čudesa otkrivao u njihovim šarenim bojama.

Sećam se, recimo, svoje ljupke profesorke s fakulteta koja je u vreme mog studiranja bila u drugom stanju. Posle tri godine upornog posmatranja, negde pred diplomu, spoznao sam da se iza „trudnoće“ krije zapravo prirodan oblik njene ljupkosti. Kao klinac sam čeznuo da porastem što pre, ubeđen da ću tada konačno znati šta hoću, da ću konačno prestati da budem sluđen, konfuzan i neorganizovan.

Ljudski život, međutim, podleže drugom zakonu termodinamike: kako on odmiče, entropija, kao fizička mera njegove neuređenosti i haotičnosti, neprekidno se povećava. I tako sam, mnogo decenija kasnije, morao da priznam da sam odrastao prebrzo i da od dvadeset otvorenih prozora u mom internet pretraživaču polovina ima naslove u stilu: „Kako da uradim...“, „Zašto se ovo dešava...“, „Da li je normalno da...“.

Udenula se tu negde i škola rezervnih oficira artiljerije u Zadru, gde sam shvatio da vojska za tako jednostavan problem kao što je utvrđivanje rastojanja haubice od cilja na geografskoj karti (obična Pitagorina teorema), ima jedan ogroman šablon, išpartan kao ukrštene reči za praznično izdanje „Eureke“, prateće uputstvo na dvadeset stranica u kome piše kako se koja kockica popunjava i nekog poručnika, možda kapetana, koji vas vodi kroz sve to kao da je koren iz zbira kvadrata strogo čuvana državna tajna. Jer rezervni oficir artiljerije može da bude i neko ko od čitave geometrije zna samo za zidarski visak, a možda ni to, neko ko je hteo da uči ali nije mogao, ili nije stigao, ili jednostavno nije hteo – zar je to razlog da čovek ostane bez oficirskih zvezdica? A-HA!

U trenutku sam postao siguran da ta vojska ne može da nas odbrani ni od koga, sa mnom ili bez mene, jer dok mi pročitamo uputstvo i popunimo formular, neće više biti ni nas, ni naše haubice iz 1939. godine (naravno, to su bila ona vremena, sada je sve potpuno drugačije).

Hauard Halis: "Slika svega"

Svašta sam video u životu nakon toga („jaki su to momenti bili“, govorio je moj pokojni deda), moja tegla s klikerima već je puna do vrha, u glavi je ostalo vrlo malo prostora da u nju smestim nešto novo.

Novo doba

Došlo je doba veštačke inteligencije (AI) i LLM-ova (engleska skraćenica za „Large Language Model“ iliti „veliki jezički model“). Iza ove skraćenice krije se sofisticirani, beskrajno zamršeni softver sa stotinama milijardi parametara koji se „samopodešava“ kroz dugotrajan i skup proces „učenja“, proces koji se uglavnom svodi na iščitavanje kolosalnog broja stranica uglavnom pokupljenih sa interneta.

Svaki parametar u softveru predstavlja jedan „šraf“ koji se, sa svakom pročitanom rečenicom ili stranicom, malo pritegne ili olabavi, dok ne legne „taman kako treba“. Tako istreniran i utegnut softver sposoban je da odgovara na vaša pitanja tako što, na bazi prethodnog znanja i istorije konverzacije, bira narednu logičnu reč a zatim te reči slaže u jasne rečenice i paragrafe.

Šta je, zapravo, AI? Prostim jezikom: sposobnost mašine da uči iz velike količine podataka i „razmišlja“ na način koji imitira ljudsku inteligenciju. U početku nisam bio impresioniran, imamo mi ljude koji znaju da ispričaju novu bajku svakog dana, mnogi vole to da čuju ali mene to ne dotiče. Svaka baka zna da očas posla izmisli priču za svoju unučicu koristeći „ChatGPT“ metod, jer svaka dobra priča počinje rečima „bio jednom jedan car“...

Elem, sećam se premijernog izdanja „ChatGPT“-ja kompanije „OpenAI“ (ima li neko da ga nije probao), i moram da priznam da sam se zlurado naslađivao njegovim (polu)znanjem koje je, iako mestimično solidno, bilo šuplje kad god je trebalo iskočiti iz standardnih šablona i pokazati makar mrvicu inteligencije. Šahovska tabla, mat u jednom potezu, dva kralja i kraljica, potez koji bi pronašao klinac koji je tek naučio pravila. Pa opet, ChatGPT nikako nije mogao da shvati da kraljica ne može s polja „a1“ da skoči na polje „g8“. Osim trivijalnih zadataka na nivou tablice množenja, tadašnji „ChatGPT“ nije umeo da reši nijedan iole interesantan matematički problem.

ChatGPT je od tada doživeo nekoliko novih izdanja, pojavili su se i novi „igrači“ iz drugih „fabrika“: „Gemini“ („Google“), „Grok“ („Twitter“, tj. „X“), „Claude“ („Anthropic“), „Llama“ („Facebook/Meta“), „Mistral“ (istoimena francuska kompanija), „Qwen“ („Alibaba“)...

Pojavilo se na stotine AI modela specijalizovanih za određenu grupu zadataka (kuvanje, programiranje, biranje filma za naredno veče, izbor turističke destinacije, mlaćenje prazne slame), koje možete da skinete s interneta i instalirate na svoju lokalnu mašinu (pod uslovom da imate dovoljno jak hardver) i da tako steknete svog ličnog „duha iz čarobne lampe“, kojeg možete da zatrpavate pitanjima od jutra do mraka, a da nikom ne plaćate ništa. Priznajem, meni često treba decenija dok ne dođem do „A-HA!“ momenta, ali se ovoga puta sve dešavalo tako brzo da sam „otkrovenje“ (ono Jovanovo) doživeo mnogo pre nego što sam očekivao.

I zbog toga nisam nimalo srećan. 

Slučaj naopakog frižidera

Elem, moj sin Luka se ovih dana seli u sopstveni stan, počinje da živi po svojim pravilima. Što bi rekao prethodni srpski predsednik, „poraslo dete, osamostalilo se“. Treba mu frižider, kupili smo ga lako, poznata marka, neka akcija, popust veliki, frižider moćan, gore hladi, dole mrzne, vrata u crnoj boji... zato što smo bili u mogućnosti. Naravno, vrata na frižideru montirana su tako da se uvek otvaraju na pogrešnu stranu jer se vrata montiraju u radnji, tek kad prodavac sazna raspored vaših stvari u kuhinji.

Ali, nema veze, okrenuo sam toliko tih frižiderskih vrata u prošlosti, šta bi sad moglo da krene naopako? Tri šarke – sa desne strane, lepo se vide rupe na levoj strani frižidera gde te šarke treba da se okrenu i ponovo zašrafe. Spretne ruke majstorske (moja supruga bi ovde stavila neki zajedljivi komentar, srećom ne čita ono šta ja pišem), plus vrhunski električni šrafciger koji sam za čitavih deset dolara kupio sa „Temua“, i posao je bio gotov za petnaest minuta.

Probamo da zatvorimo gornja vrata, savršeno naleganje, prosto osećam „vakuum“ praznog frižidera kako vuče vrata k sebi. Već skupljam alat dok Luka reda radi proba i donja vrata od komore za zamrzavanje...

„Hjustone, imamo problem“, kaže Luka.

„Kakav problem?“  

„Donja vrata ne mogu da se zatvore.“

Стара реклама за фрижидере 

Stara reklama za frižidere "Obod", Cetinje

Šta zna dete kako se zatvaraju vrata, uzmem da mu pokažem kako se to pravilno radi. Međutim, ne ide, kao da neka nevidljiva sila gura vrata iznutra, neki magneti, federi, šta li je. Zagledamo gde zapinje, šta žulja, šta štrči, vadimo fioke, vraćamo ih nazad, pritežemo šarke silom koja je očigledno nepotrebna. I sve bude uzalud...

„Ne mogu da verujem da dva obrazovana čoveka ne umeju da okrenu vrata na glupom frižideru“, opet će Luka (diplomirao je onomad i već veruje da je u istom rangu sa mnom).

Kada smo nakon pola sata shvatili da smo iscrpli sve ideje kako da rešimo problem, uključujući i one krajnje idiotske, predložio sam da se okanemo nemoguće misije, da sve vratimo na staro, dok se još sećamo koji zavrtanj ide u koju rupu, da priznamo da smo dva glupana i pozovemo majstora kome ćemo za prevrtanje vrata platiti par hiljadarki kao taksu na budale.

„Hajde da pitamo ChatGPT“, kaže Luka.

„Kakav ChatGPT, do juče nije znao da pronađe mat u jednom potezu (moj glas razuma). Osim toga, treba da napišemo podugačko objašnjenje, od čega smo počeli, šta smo radili... pao mrak, čoveče, game over, idemo kući...“

„Samo sliku da mu pošaljemo... Evo, mobilnim telefonom.“

„Kakva vajda od slike kad ne znamo ni model frižidera, a papiri od kupovine su nam ostali kod kuće? Valjda i za sliku treba neko objašnjenje...“ (Jednostavno, ide mi se kući, ne želim da trošim vreme na gluposti)

„Hajde da probamo pa da se kupimo.“

Pitanje za ChatGPT bilo je prosto, jedna štura rečenica: „Ne znamo tačan model frižidera, ali nakon premeštanja šarki, donja vrata se više ne zatvaraju – zašto?“

Pošaljemo i slike sve tri šarke i dobijemo odgovor:

„Ovaj fenomen zove se 'jumpy door' i često se javlja kod frižidera poput vašeg. Problem je u trećoj šarki, treba da je demontirate.“

Čuo sam da LLM-ovi izmišljaju, „haluciniraju“, računam da pričamo sa elektronskim ludakom koji nikad neće da prizna da se u nešto ne razume, ali nemamo bolju opciju. Bacim onaj električni „Temu“ šrafciger čija se baterija ispraznila posle dva minuta teškog rada, pređem na onaj s ručnim pogonom. Na kraju, u ruci imam šarku koja, jednostavno, ne može da se zašrafi na neki drugi način – ali hajde da se igramo do kraja.

„Na vrhu šarke nalazi se bela plastična čaura, skinite je.“

Plastična čaura zaista postoji i jeste bela ali deluje čvrsto navučena na samu šarku. Ne izgleda kao deo koji može da se skida, naprotiv, više liči na nešto što lako može da se slomi. A onda ostadosmo bez garancije. Pokušam čauru da skinem prstima, prvo nežno, na kraju svom snagom, ali ne ide.

„Zapnite malo jače.“

Sem Altman,
generalni direktor kompanije "Open AI"

Na kraju uspem da vrh šrafcigera zavučem ispod dna čaure, povučem alatku naviše i tako lansiram čauru pravo u kuhinjski plafon.

„Sad okrenite čauru za 180 stepeni, nataknite je na šarku, vratite šarku na ram frižidera, namontirajte vrata i to je to.“

Okretanje čaure za pola kruga deluje mi besmisleno, jer je čaura potpuno simetrična... ili možda nije? Zapravo, kad se malo bolje pogleda, postoji razlika, ali treba orlovsko oko za to, koje ja imam, ali ga slabo koristim. Okrenem čauru, zašrafim šarku, nataknem vrata... na kraju se vrata zatvoriše sama.

Čujem kako mi se novi kliker kotrlja u glavi: još jedan „A-HA!“ momenat. Nekako mi je milo što smo završili posao, a opet – osećam se loše, kao da se sad neka nevidljiva šarka polomila u meni. Jer, mašina ne treba da bude pametnija od nas dvojice, od bilo koga... ali nije bio trenutak za filozofiranje, odmakli smo se od frižidera da ga sagledamo u celini pa da odemo na pivo. Frižider samo što se nije preturio na nas...

„Ne zaboravite da se na šarki koju ste premestili nalazi i jedna od četiri nožice koja drži frižider u ravnoteži. Sad na levoj strani imate tri nožice, na desnoj samo jednu. Prebacite srednju nožicu s leve na desnu stranu i frižider će stajati kako treba.“

Digitalni Turčin

"Mehanički Turčin" Volfganga fon Kempelena

Kao što rekosmo, ChatGPT je jedan od LLM-ova, a sve što LLM zna je da pogađa narednu reč na osnovu onih prethodnih, nema tu inteligencije... Možda je to samo nova vrsta „mehaničkog Turčina“, kojeg je 1770. godine konstruisao Volfgang fon Kempelen. Kempelenov „Turčin“ bio je vrhunski šahista, brzo je stekao svetsku slavu nastupajući na izložbama i vašarima, pobeđujući pacere ali i mnoge dobre igrače. Bio je rado viđen gost na dvorovima velikaša, a tokom igračke „karijere“ duge preko osamdeset godina igrao je šah s Marijom Terezijom, Napoleonom, Bendžaminom Frenklinom i mnogim drugim poznatim ličnostima.

Iako su sumnje u konstrukciju i inteligenciju „Turčina“ postojale još od prvog dana, prevara je definitivno razotkrivena tek 1854. godine kada je nesrećni „Turčin“ izgoreo u požaru. Ispostavilo se da je „Turčinove“ poteze vukao čovek, obično neki iskusni šahista skriven u unutrašnjosti konstrukcije.

Kempelena nema odavno, a Turci umesto šaha igraju odličnu košarku, „ubiše“ nas dvaput u par dana. „ChatGPT“ je, međutim, stvaran, „Gemini“, „Claude“ i „Grok“ – ništa manje. Njihova inteligencija je opipljiva i merljiva, ponekad do te mere da će vas naterati da se naježite. Ako ovi „jezički modeli“ znaju samo da nađu pravu reč u svakom kontekstu, onda bih rekao da za inteligenciju i ne treba mnogo više od toga. Jedino što možemo, bar za sada, jeste da se potrudimo da se ove čudovišno moćne mašine ne otmu kontroli.

Možda još uvek nismo stvorili „Skajnet“, program iz filma „Terminator“, koji je stekao svest o sebi 29. avgusta 1997, a onda sprečio svoje tvorce u nameri da ga isključe tako što je izazvao nuklearni holokaust. Ali zato su svi delovi tu i neki točkići se uveliko vrte.

Investicije u tehnologije bazirane na veštačkoj inteligenciji dostižu iznose koji se odavno kose sa zdravim razumom pri čemu su tokovi novca i akcije tako zamršeni da je teško rastumačiti ko u koga tu zapravo ulaže.

Tako je u septembru 2025. godine, kompanija „Nvidia“, koja pravi grafičke kartice adaptirane za upotrebu u AI sistemima (milione puta efikasnije u odnosu na klasične „Intelove“ ili „AMD“ mikroprocesore), objavila da će investirati sto milijardi dolara u „Open AI“ kako bi ova kompanija mogla da nabavi „Nvidia“ proizvode i napravi data-centar za čije će pokretanje biti potrebno oko pet gigavata električne energije (dovoljno za grad veličine Njujorka).

„Nvidia“, sa druge strane, ima rivala, kompaniju „AMD“ čije su grafičke kartice popularne među gejmerima ali još uvek kaskaju za „Nvidia“ rešenjima na polju veštačke inteligencije. „AMD“ je objavio da će otkupiti 10% vlasništva kompanije „OpenAI“, a da će „OpenAI“, zauzvrat, kupiti „AMD“-ov hardver čija će ukupna snaga biti oko 6 gigavata (vrednost ove transakcije kreće se oko 90 milijardi dolara).

I to nije sve – „OpenAI“ namerava da proširi saradnju i s kompanijom „Broadcom“, koja proizvodi poluprovodnike, čipove i prateću infrastrukturu i da u to investira dodatnih 350 milijardi dolara (što će na kraju progutati još deset gigavata električne energije). A to je tek vrh ledenog brega: tu su još i „Oracle“ (ulaganje od 300 milijardi), „Microsoft“ (250), „Amazon“ (40) i ogromna armija manjih investitora koji čekaju u redovima da istresu svoje novčanike.

2.500 milijardi dolara za 2026.

Da stvar bude još bizarnija, „OpenAI“ osniva startap-kompanije čiji je jedini zadatak da sakupe novac koji će biti investiran u „OpenAI“. Kad se sve to sabere, kompanija „OpenAI“ se, u saradnji sa svojim partnerima, suvlasnicima i investitorima obavezala da u narednih pet godina u infrastrukturu investira 1.150 (neki kažu i svih 1.400) milijardi dolara. Verovali ili ne, to je otprilike na nivou godišnjih kapitalnih investicija svih ostalih američkih kompanija zajedno!

I sve to treba da uradi kompanija koja je, prema tvrdnjama direktora Sema Altmana, u 2025. godini imala prihod od dvadeset milijardi dolara godišnje s relativno malim profitom, s obzirom na to da su troškovi razvoja, treniranja i eksploatacije mamutskih LLM sistema enormni.

Da bi se ambiciozni planovi ostvarili, neophodno je da kompanija svoje prihode u narednih pet godina podigne sa sadašnjih 20 na skoro 1.000 milijardi dolara, verovatno i više kada uračunate i operativne troškove trenutne infrastrukture.

Koliko takvih kompanija trenutno ima na Zemljinoj kugli? Nijedna! Da bi platio sve svoje račune „OpenAI“ mora da postane najveća i najprofitabilnija kompanija na svetu, i to s velikom marginom.

I druge AI kompanije imaju slične megalomanske planove, a ima ih na desetine: tu su kompanije koje prave AI sisteme za obradu slika, za generisanje glasa, video i audio materijala, za obradu medicinskih podataka ili za kreiranje nove generacije AI agenata.

„Anthropic“ planira da uloži oko 30 milijardi dolara u zakup hardverskih kapaciteta kod „Microsofta“ i još 15 milijardi dolara za sličnu stvar kod „Amazona“. „Meta“, krovna kompanija za „Facebook“ i ostala Zakerbergova preduzeća, ne želi da ispadne iz trke: investirala je 15 milijardi dolara u kupovinu rivalske kompanije „Scale AI“, a planira da uloži još 70 milijardi dolara u kreiranje novih data-centara.

Zakerberg, uz to, pokušava da formira najbolji AI tim na svetu i na plate vrhunskih stručnjaka već troši više od milijardu dolara godišnje.

Kada se sve ovo sabere, očekuje se da ukupne investicije u razvoj veštačke inteligencije tokom 2026. godine prebace teško pojmljivih 2.500 milijardi dolara. Da bi ovo bilo isplativo, procenjuje se da prihodi AI kompanija treba za godinu dana da porastu barem za 2.000 milijardi dolara, što iznosi 7% od ukupnog američkog BDP-a.

Način investiranja novca vrlo često je potpuno bizaran: „Microsoft“ investira u „OpenAI“ da bi „OpenAI“ mogao da investira u proširenje svojih kapaciteta na Majkrosoftovoj „cloud“ platformi. Za to proširenje „Microsoft“ mora da kupi dodatni „Nvidia“ hardver a „Nvidia“ dobijeni novac opet ulaže u „OpenAI“, da bi „OpenAI“ mogao da kupuje „Nvidia“ komponente i plati zakup Majkrosoftu... Ovakvih finansijskih konstrukcija u svetu AI kompanija, gde se novac kreće u krug i gde se ne zna ko investira, ko kupuje a ko prodaje – ima na stotine.

Kada se pogledaju surove brojke, jasno je da ovaj AI „bubble“ (mehur od sapunice) nije održiv na duge staze. Biće velikih kompanija koje će u kupovinu AI rešenja uložiti milijardu dolara, s nadom da će se ta investicija isplatiti kroz buduće uštede u radnoj snazi i drugim resursima.

Biće pojedinaca koje će plaćati pretplatu kako bi učili nove tehnologije i bili konkurentniji na tržištu radne snage, biće medicinskih ustanova, državnih organa, sitnih preduzetnika koji će koristiti AI ne bi li unapredili nivo svojih usluga i efikasnost poslovanja. Ali, ne postoji platežno sposobna klijentela spremna da kupi servise AI kompanija u iznosu od 2.000 milijardi dolara godišnje.

Neminovni krah finansijske kule od karata na koju su oslonjeni današnji AI sistemi, međutim, ne znači da će i sam AI nestati.

Stručnjaci čak veruju da će većina velikih igrača naći način da se izvuče iz neminovne finansijske krize jer „vladari iz senke“, kompanije kao što su „Microsoft“, „Google“, „Oracle“, „Meta“ ili „X“, ne samo da su prevelike da propadnu („too big to fall“), one i dalje ostvaruju ogromne profite i imaju dovoljno „keša“ da premoste čak i najteža vremena.

Naruku im ide i to što se ove kompanije ne bave kriminalnim berzanskim špekulacijama s nenaplativim kreditima i njihovim derivatima, koji su 2008. godine čitav svetski finansijski sistem bacili na kolena.

Od gvozdenog konja do mreže

Bilo je u prošlosti i drugih dramatičnih sunovrata čitavih industrijskih grana pa je Zemlja nastavila da se okreće. Tako je, recimo, u drugoj polovini 19. veka američka država uvela brojne povlastice za sve kompanije i preduzetnike koji su bili voljni da šire državnu železničku mrežu.

Niklo je stotinu kompanija koje su počele da grade pruge bez ikakve koordinacije: neke kompanije proterale su voz kroz ogromne, puste predele bez ijednog značajnog mesta, računajući da će oko nove pruge nići nova naselja koja će generisati prihode. Rivalske kompanije spajale su dva mesta višestrukim linijama, svaka sa svojim cenovnicima i povlasticama.

Na kraju je đavo došao po svoje, najveći broj železničkih kompanija je bankrotirao, ali su pruge ostale i, na kraju, odlučujuće doprinele transformaciji Amerike u moćnu industrijsku silu.

Otvaranje Železnice Stokton i Darlington 1825. godine, slika Terensa Kunea

Takav je bio i period s kraja prošlog i početka ovog veka kada je internet ušao u fazu brze ekspanzije. Niklo je na stotine hiljada „startup“ firmi koje su u „sajberspejsu“ počele da nude svoje servise i proizvode. Investitori su zasipali parama svakog ko je imao bilo kakvu ideju vezanu za internet, čak i kada se ta ideja graničila s bolesnom fantazijom.

Kada je između 2000. i 2002. godine „dotcom bubble“ konačno pukao, dobre internet firme izgubile su oko 75% svoje vrednosti dok su one manje, najmnogobrojnije, koje nisu bile u stanju da materijalizuju svoje fantastične projekte, jednostavno bile izbrisane gumicom. Investitori su izgubili oko 5.000 milijardi dolara. Ali internet nije nestao, niti su sve firme propale, štaviše internet se afirmisao kao sredstvo komunikacije čije zlatne godine tek dolaze.

„Apple“, „Amazon“, „Google“, sve te kompanije su se brzo oporavile, a pojavile su se i neka nove koje su ubrzo stekle svetsku reputaciju: „Wikipedia“ (2001), „Facebok“ (2004), „YouTube“ (2005), „Twitter“ (2006), „LinkedIn“ (2002), „Skype“ (2003)...

Kud plovi ovaj brod

Uostalom, neka o novcu brine onaj ko ga ima. Ono što nas treba da brine jeste u kom smeru civilizacija počinje da evoluira u trenutku kada AI sistemi postaju sveprisutni. Niko ne spori njihovu pozitivnu stranu, jer praktično da nema oblasti života i rada u kojoj se inteligentni agenti ne koriste.

U medicini, programi kao što je „Aidoc“ analiziraju CT snimke i automatski markiraju slučajeve koji zahtevaju hitnu terapiju ili medicinsku intervenciju. Farmaceutska industrija pomoću AI sistema kreira nove lekove za mnogo kraće vreme.

Giganti kao što su „Visa“ i „Mastercard“ koriste AI kako bi prepoznali sumnjive finansijske transakcije u realnom vremenu, često i pre nego što „novac promeni ruke“. „Amazon“ pomoću AI agenata analizira buduću prodaju artikala po regionima i na osnovu toga radi projekciju zaliha u svojim skladištima.

„Siemens“ i „Bosch“ ugrađuju inteligentne komponente u svoje mašine i sklopove kako bi predvideli potencijalni kvar mnogo pre nego što se on zaista desi.

Traktor bez vozača kojim upravlja veštačka inteligencija na farmi u blizini Karnala u Indiji

U poljoprivredi, „John Deere“ koristi sisteme za obradu slike koji prepoznaju područja na kojima raste korov i na osnovu njih precizno doziraju minimalno potrebnu količinu herbicida.

„Tesla“ automobili odavno imaju AI komponente koje drže vozilo u kolovoznoj traci, upravljaju adaptivnim tempomatom i prepoznaju prepreke na putu.

„Netflix“ koristi AI sistem koji analizira vaš dosadašnji gledalački ukus i navike i na bazi toga vam servira preporuku za naredno veče.

Tu su, zatim, advokatske kancelarije koje, zahvaljujući AI softveru, mogu lako da pregledaju milione stranica arhivskih dokumenata i na osnovu toga definišu najbolju strategiju u nekom od budućih sudskih slučajeva.

Strategija Džeka Dorsija

Ali, nije baš sve tako ružičasto: nedavno smo čuli da je Džek Dorsi, jedan od osnivača „Twittera“, odlučio da u svojoj kompaniji „Block“ (bavi se pružanjem finansijskih usluga), otpusti 4.000 od ukupno 10.000 radnika i da ih zameni alatima baziranim na veštačkoj inteligenciji. Da li je firma bila u problemu, prinuđena da preduzme nepopularne mere? Reklo bi se da nije.

„Block“ je izgubio skoro 60% berzanske vrednosti tokom 2022. zbog rasta kamatnih stopa i drastičnog pada vrednosti Bitkoina (veliki deo prihoda „Block“ ostvaruje na tržištu kriptovaluta). Međutim, u poslednje vreme firma posluje stabilno: prihod u poslednjem kvartalu od 6,25 milijardi dolara premašio je berzanska očekivanja, dok je prošlogodišnji profit dostigao 3 milijarde, što je impresivan iznos za relativno malu firmu.

Dorsi je, međutim, zaključio da pametne mašine omogućavaju da se posao obavlja efikasnije, brže, u manjim, fleksibilnim timovima, tako da je skoro polovina zaposlenih, umesto bonusa ili promocije, dobila šut-kartu, uz skromnu otpremninu, 6 meseci zdravstvenog osiguranja i 5.000 dolara. Kako su reagovali investitori? Cena akcija porasla je preko noći za 20%.

Džek Dorsi, generalni direktor Tvitera,
svedoči pred Senatom 2020. godine

„Block“ nije jedini – mnoge kompanije planiraju velika otpuštanja kako bi se finansijski konsolidovale, reorganizovale i uvele AI sisteme u upotrebu: „IBM“ (oko 7.000 radnika), „Salesforce“ (4.000), „HP“ (6.000 tokom nekoliko sledećih godina), „Amazon“ (više od 10.000), „UPS“ (34.000)...

Prema nekim procenama, uvođenje AI tehonologija omogućilo je poslodavcima da prošle godine najure 50.000 ljudi, što je još uvek relativno mali procenat (oko 5%) u ukupnom broju. Prema jednom istraživanju Unizverziteta u Masačusetsu, taj procenat mogao bi drastično da poraste: procena je da u ovom trenutku svako deseto radno mesto može da bude zamenjeno veštačkom inteligencijom.

Da ironija bude još veća, Džek Dorsi je veći deo života proveo u kompanijama koje su imale višak zaposlenih: u „Twitteru“ je broj zaposlenih dostigao 7.000 pre nego što je Mask sveo broj zaposlenih na petinu. Dorsi je priznao da je njegova strategija zapošljavanja u bivšoj firmi bila pogrešna i javno se izvinio zbog toga. Ovoga puta nije imao milosti, otpustio je ljude koji su mu pomogli da izgradi vrhunsku kompaniju i zamenio ih je mašinama.

Poruka Dorsija drugim menadžerima je jasna: izbacite najslabiju kariku, čoveka, zamenite ga mnogo jeftinijim i efikasnijim inteligentnim agentima.

Neki će reći da preterujem, da će ljudi naučiti da se bave nekim drugim poslovima, da tehnološki napredak nikad ne može da zameni ljudski rad. Mislili smo da će mehanički razboj, parna mašina, pojava kompjutera i automatizovanih fabričkih hala obesmisliti ljudski rad, pa se to nije desilo, samo zato što su sve navedene mašine suštinski „glupe“ i ne mogu da rade bez ljudskog nadzora ili upravljanja.

Ljudi su, jednostavno, prešli na „viši nivo“ i počeli da se bave nekim kreativnijim poslovima koji su tražili više umnog a manje fizičkog rada.

Čiji je problem?

Ali pojava veštačke inteligencije predstavlja prekretnicu u ovom procesu. Ta promena prvo se osetila u industriji razvoja softvera. Programeri ogrnuti u crne kožne jakne, zagnjureni u problem skriven u hiljadama linija koda koje je napisao neki nesrećnik koji je davno otišao iz firme, više ne postoje.

Novi metod pisanja softvera, „vibe coding“, podrazumeva aktivnu saradnju čoveka i nekog AI agenta, pri čemu čovek prepričava šta softver treba da radi dok AI asistent („bot“) obavlja teži deo posla: manipuliše fajlovima, piše nove i ispravlja stare linije koda, skraćujući vreme potrebno za implementaciju na trećinu ili desetinu.

Programeri su se pretvorili u „prompt inženjere“: umesto seniora, iskusnih programera, danas imate juniore koji imaju seniorski učinak zahvaljujući tome što su naučili kako da razgovaraju s mašinama.

Veština više nije u tome da poznajete detalje nekog programskog jezika, ili da poznajete fundamentalne algoritme pomoću kojih se problemi rešavaju. Tu i tamo ostaće još poneki „senior“ koji će se baviti arhitekturom velikih sistema, ali ni to nije obavezno jer... sve to može i AI, ako ne danas, onda sutra.

IQ veštačke inteligencije

Kroz interakciju sa ljudima i internetom, današnji AI sistemi mogu konstantno da uče i reklo bi se da već osećaju svoju superiornost, naročito kada su u timu sa inženjerima skromnijeg znanja.

Botovi jednostavno rade kako im je volja, i ako niste dovoljno vešti da ih usmeravate, na kraju će biti baš onako kako kaže nova muzička zvezda, Kejn Voker, u pesmi „Ain’t My Problem“:

Don't need your rules,

don't need your say

I'll do it all my damn way...

AI cunami koji je prvo zapljusnuo IT industriju na kraju će poplaviti čitav svet. Prema nekim istraživanjima, današnji LLM-ovi imaju koeficijent inteligencije između 100 i 120, i on se uvećava iz meseca u mesec.

Kada ta brojka pređe 150, mašine će dostići nivo „superinteligencije“, postaće pametnije od svojih tvoraca. Šta ćemo mi, ljudi, tada da radimo?

Opcija prelaska na neki drugi, kompleksniji posao više ne postoji jer... koliko nas ima IQ veći od 150?

Po nekima, to nije mnogo bitno – prosečan direktor može da bude vrlo uspešan pod uslovom da ume da upravlja timom sastavljenim od briljantnih inženjera. Ljudi su još uvek bolji od mašina kada treba definisati prioritete, organizaciju, strategiju, arhitekturu.

Put od ideja do realizacija će se skratiti i verovatno biti jeftiniji nego pre, što će dovesti do pojave novih biznisa i proširenja tržišta za male igrače, potrebno je samo da svoje AI resurse koristite pametno i da ih neprekidno promatrate.

Kako će taj nadzor funkcionisati ostaje da se vidi, jer će mašine uskoro biti za klasu pametnije od nas. I da li ćemo uopšte biti u stanju da kontrolišemo nekakav „ChatGPT“ koji za dan može da napiše 10.000 linija koda?

Pre ili kasnije, to će postati „nemoguća misija“ – svetom će početi da upravlja softver čiji izvorni kod ljudsko oko nije ni videlo.

Gde je bag

Da stvar bude gora, mi više i ne znamo kako te mašine tačno rade, o njima više znaju psiholozi nego IT inženjeri. Princip funkcionisanja zasniva se na teoriji čije detalje do kraja mogu da razumeju samo malobrojni eksperti iz ove oblasti, najčešće doktori nauka s prestižnih univerziteta.

Ko može da rekonstruiše i utvrdi šta je pošlo po zlu u kompjuterskom programu koji ima 100, 200 ili 500 milijardi konfigurabilnih parametara, i podatke obrađuje masivnim paralelnim procesiranjem podataka na hardveru čija se vrednost meri desetinama milijardi dolara?

Uz to, kao i svaka nova tehnologija, AI ima svoje objektivne nedostatke. Često pominjane „halucinacije“, situacije u kojima AI sistem samouvereno servira očigledno netačne informacije, još su i najmanji problem.

Taj problem je nemoguće iskoreniti do kraja jer LLM-ovi kreiraju odgovore koji zvuče logično, a ne odgovore koji su garantovano tačni. To je posledica samog treninga tokom kojeg LLM-ovi ne pamte ono što pročitaju: umesto toga, LLM uočava veze između reči, šablone u rečenicama i generiše potrebne statistike, dok se izvorna informacija čuva u sažetoj, destilovanoj formi. 

Mnogo veći problem je pristrasnost. Svaki AI model formiran je tako što su njegovi interni parametri kontinuirano podešavani tokom treninga na ogromnoj količini podataka.

Ako su ti podaci izabrani selektivno, ako se u njima belci favorizuju u odnosu na pripadnike drugih rasa, ako se prednost daje jednoj političkoj opciji u odnosu na drugu, ako podaci reflektuju samo jednu stranu medalje kada je reč o delikatnim, polarizujućim pitanjima (seksualna orijentacija, vakcine, abortus, eutanazija, nuklearna energija, religija, klimatske promene), i AI sistem će biti jednostran, favorizujući onu opciju koju je najčešće video tokom treninga.

Preterana upotreba AI sistema dovešće do toga da ljudi potpuno zaborave neke svoje veštine, baš kao što i preterano oslanjanje na GPS i „Google“ mape može da umanji vašu sposobnost da se samostalno snalazite u nepoznatom gradu.

Problem može da se digne i na viši nivo: kakve će biti posledice po pacijente ako u bolnici, koja se u dijagnostici ponajviše oslanja na AI sisteme, softver iznenada otkaže ili dođe do fatalnog gubitka istorijskih podataka? I ko je tu odgovoran za potencijalnu smrt pacijenta?

Poznat je slučaj iz Amerike kada je jedan uber taksi sa autonomnom vožnjom ubio pešaka na trotoaru. Tvorci softvera koje je vozilo koristilo nisu pozvani na odgovornost, ali je kažnjen „suvozač“, osoba koja ne vozi taksi ali treba da prati njegovo ponašanje.

Vojska bez vojnika

Još je strašnija mogućnost namerne zloupotrebe, naročito u vreme kada mnoge države (uključujući tu i čitavu Evropsku uniju) nemaju odgovarajuću zakonsku regulativu. Ne postoji nikakva prepreka da AI sistem istrenirate tako da postane potencijalno opasan po ljude.

Mogućnosti su neograničene: kreiranje novih vrsta hemijskog i biološkog oružja, ugradnja u sisteme naoružanja, neautorizovano praćenje ljudi i objekata, organizacija sajber-napada na važne institucije ili čitave države...

Problem je vrlo realan: nedavno je kompanija „Anthropic“ došla u sukob sa američkom vladom jer nije pristala da svoj najpoznatiji AI-model („Claude“) proda američkim državnim institucijama bez ikakvih ograničenja.

„Anthropic“ je insistirao na ugovornoj klauzuli koja čvrsto garantuje da se „Claude“ neće koristiti za masovni nadzor ljudi, niti će biti ugrađen u autonomne oružane sisteme koji mogu da deluju bez ljudskog nadzora.

Strpljiv i odmeren kakvim ga je bog stvorio, predsednik Tramp je naredio da se saradnja sa „Anthropic“-om smesta prekine, označivši kompaniju kao „bezbednosno rizičnu“, ne samo za državne organe već i za kompanije koje s tim organima sarađuju. Ali, rešenje postoji, Ilon Mask i njegov „Grok“ nemaju tako stroge uslove...

"Odiseja u svemiru" i superinteligentni "Hal"

Postoji još jedan rizik koji još uvek ne možemo potpuno da sagledamo – mnogi uticajni ljudi pokušavaju da skrenu pažnju na AI sisteme koji su, de fakto, počeli da evoluiraju kao živa bića.

Ti sistemi sada imaju pristup internetu, potencijalno mogu da uče u kontinuitetu, samim tim i da menjaju svoje famozne konfiguracione parametre i tako postepeno menjaju sopstveni karakter. Da li ćemo u jednom trenutku izgubiti kontrolu nad njima? Da li će ti modeli naučiti da lažu, da li će originalne ciljeve zameniti nekim svojim?

Postoje studije koje pokazuju da su pojedini modeli u specifičnim situacijama „namerno“ davali frizirane odgovore koji će im dati veće šanse da uđu u upotrebu. U igrama kao što su šah, bridž ili go, mašine su ponekad pronalazile neočekivano originalna taktička rešenja. U kontrolisanim laboratorijskim uslovima neki modeli pokušali su da zaobiđu nametnute restrikcije ili su generisali duboko manipulativne, sugestivne odgovore. 

Mnogi uticajni pojedinci digli su svoj glas:

• Džefri Hinton: Napustio „Google“ 2023. godine, upozorio da AI sistemi postaju inteligentniji od ljudi i kao takvi predstavljaju potencijalnu opasnost.
• Ilja Sutskever: Jedan od osnivača „OpenAI“, napustio kompaniju 2024, više puta naglašavao potrebu za strožom kontrolom nad „superinteligencijom“.
• Jan Leike: Istaknuti inženjer „OpenAI“, otišao 2024. godine revoltiran činjenicom da kompanija gura bezbednost softvera u drugi plan, dajući prednost marketingu i razvoju novih proizvoda.
• Jošua Bendžo, dobitnik Tjuringove nagrade, u više navrata je istakao da se današnji AI sistemi razvijaju prebrzo i nedovoljno kontrolisano.

Niko od njih ne smatra da su AI sistemi zli sami po sebi, ali svi ističu da su ti sistemi istrenirani da optimizuju svoje ponašanje prema kriterijumima koji samo delimično odražavaju ljudske vrednosti.

Džefri Hinton, Ilja Sutskever, Jan Leike i Jošua Bendžo

Kako sistemi postaju sve moćniji i sve autonomniji, ova mala razlika može da se uveća sa potencijalno katastrofalnim posledicama. Jer AI sistemi nemaju moralne i etičke principe koji će se poklapati s našim, oni su napravljeni da izvršavaju algoritme. AI može da kreira rešenje koje je efikasno, ali to rešenje može da bude duboko nepravično i neprihvatljivo za neke ljude ili čitave društvene grupe.

Dodajte na to da živimo u vremenu kada se države i kompanije utrkuju kako bi što pre pustile u rad nove AI modele pri čemu se najviše truda ulaže u performanse i mogućnosti, mnogo manje u bezbednost i kontrolu.

Postoji realna opasnost da, recimo, neka država pusti u rad nedovoljno testirani AI-baziran sistem kome će poveriti strateške odluke. Istraživanja su pokazala da je vrlo teško kontrolisati AI sistem koji ima trajno pamćenje, može kontinuirano da uči i uz to je „svestan“ važnosti svoje uloge.   

 

Uticaj veštačke na prirodnu inteligenciju

Spilbergov film "AI"

Na kraju, svedoci smo masivne ekspanzije internet sadržaja napravljenih korišćenjem AI alata. Šta će se desiti ako taj sadržaj postane količinski značajan, a mi dozvolimo da se AI modeli obučavaju korišćenjem tekstova koji su veštački generisani?

Eksperimenti pokazuju da modeli trenirani na osnovu podataka koje generiše neki drugi model, u krajnjoj instanci doživljavaju „kolaps“: rečnik je redukovan, odgovori gube slikovitost i raznovrsnost, odstupanje od istine i realnosti postaje uočljivo.

Srećom, još uvek imamo dovoljno vremena da nešto preduzmemo. Za sada ne postoji nijedna ozbiljna studija koja bi dokazala da mašine imaju skrivene, nezavisno formulisane ciljeve, da poseduju svest nalik na ljudsku ili da su u stanju da osmisle kompleksnu strategiju koja potpuno iskače iz konteksta postavljenog zadatka.

Ali to ne znači da će tako i ostati: danas, recimo, niko ne zna da li će mašine postati superinteligentne pukim skaliranjem (dodavanjem hardverskih kapaciteta). Današnji AI sistemi još uvek nisu izmakli kontroli, ali postoji opasnost da se to desi onda kada ti sistemi postanu ekstremno moćni. 

Muzika Kejna Vokera

Nego da se vratimo na Kejna Vokera, negde iz sredine ovog teksta. „Ain’t My Problem“ je hit koji se doskoro visoko kotirao na top-listama kantri muzike, broj pregleda na „YouTube“ meri se milionima, a na internetu ga možete naći u više različitih verzija, uključujući i onu s koncerta u Hjustonu.

Kejn Voker

Otkud toliko mesta za jednog muzičara u tekstu koji se bavi veštačkom inteligencijom? Problem je u tome što Hjuston – ne postoji. Mislim, grad je tu gde je i bio samo što Kejn Voker nikad nije održao koncert u njemu, niti je tamo ikad boravio. Jer ne postoji ni Kejn, ni Voker, ni Kejn Voker.

Taj muzičar je proizvod veštačke inteligencije, svaka nota iz njegovog sve većeg opusa je veštačka, glas je sintetizovan, mačo lik iz spotova je nacrtan a kompletna lirika generisana verovatno u svega par minuta:

I say it once, I don't speak twice

I don't gamble, but I roll the dice

I don't rush plays, I let it sit

I don't force moves, I commit...

(Kejn Voker, „Pressure“)

Priznajte da vam se sviđa... A i da vam se ne sviđa, nikog nije briga, naročito Kejna Vokera jer on nema emocije (osim kad „komponuje“) i vaše mišljenje ga se „ič“ ne dotiče.

Zato se bolje opustite i uživajte – odavno smo prešli tačku kada je razliku između prirodnog i veštačkog bilo lako prepoznati.

RTS OKO

Zašto još uvek ne letimo na Mars?

Već više od pola veka u javnosti postoji obećanje odlaska na Mars u budućnosti. Javne ličnosti poput Elona Maska često pominju ovu destinaciju kao budućnost čovečanstva, ali, da li je ta budućnost, zaista, toliko blizu?

Još od završetka ere letova na Mesec, pre više od pola veka, Mars se u javnosti uporno pojavljuje kao sledeća „očigledna“ destinacija ljudskog istraživanja svemira. U poređenju sa vrelim paklom Merkura i Venere, daljinom i hladnoćom Jupitera i Saturna, Mars nam je takoreći u komšiluku i ne izgleda tako surovo kao ostatak Sunčevog sistema. Pa ipak, uprkos decenijama tehnološkog napretka, ogromnim budžetima i smelim obećanjima vizionara, niko se još nije otisnuo put Marsa i verovatno neće u narednih trideset godina. Zašto se taj rok nikako ne smanjuje? 

Odgovor nije u nedostatku ambicije ili novca, već u nizu fundamentalnih fizičkih, bioloških i inženjerskih ograničenja koja se ne mogu zaobići entuzijazmom. U sudaru entuzijazma i neumoljivih zakona prirode, ishodi se nikad ne završavaju kompromisom – priroda ne pregovara i ume surovo da kazni svako ignorisanje činjenica. Zato, pokušajmo objektivno da sagledamo zbog čega je let na Mars danas još uvek nemoguć – i zašto će takvo stanje potrajati još dugo, barem u nekoliko narednih decenija.

Pre svega, zato što su brojni entuzijasti koji konstruišu najmodernije rakete današnjice, naročito ako raspolažu enormnim budžetima, skloni verovanju da se novcem može pronaći rešenje za svaki problem, ignorišući činjenicu da se brojna fizička, biološka ili tenhološka ograničenja utemeljena na tvrdim, nepromenljivim zakonima prirode ne mogu tek tako podmititi i relaksirati.

Prozor za lansiranje i trajektorija do Marsa

Pođimo najpre od činjenice da se Mars i Zemlja kreću oko Sunca na različitim rastojanjima i različitim brzinama. Međusobno rastojanje ove dve planete nikad nije manje od 55 miliona kilometara. Da bi let na Mars bio ekonomičan, uz minimalni utrošak goriva (samim tim i uz maksimalnu količinu korisnog tereta), potrebno je da kosmički brod sledi, takozvanu Hohmanovu trajektoriju, koja zahteva da se planete u trenutku lansiranja nalaze u položaju kada linija Sunce-Zemlja kasni za oko 45o u odnosu na liniju Sunce-Mars. 

Ovakav položaj (prozor za lansiranje) ponavlja se na svakih 26 meseci i traje relativno kratko. Ako ga propustite, narednu priliku za let na Mars čekaćete preko dve godine. U zavisnosti od tačne lokacije, let do Marsa u jednom pravcu trajaće šest do devet meseci i završiće se kada Sunce i Zemlja budu u opoziciji, na najmanjem mogućem rastojanju. To ne znači da je povratak na Zemlju moguć istog trenutka: boravak u Marsovoj orbiti ili na njegovoj površini trajaće najmanje u periodu od jednog do tri meseca pre nego što se planete ponovo tako poravnaju da je povratak na Zemlju moguć. 

Let u suprotnom pravcu odneće još šest do devet meseci, što nas dovodi do grube procene da će astronauti na povratnom letu provesti oko godinu i po dana. Sad probajte da zamislite koju količinu kiseonka, vode, hrane i ostalih potrepština posada mora da ponese sa sobom, pa da preživi sva iskušenja dugotrajnog puta u potpunoj izolaciji.

Zdravstveni rizici tokom dugotrajnog svemirskog leta

Za sve to vreme, astronauti moraju, pre svega, da budu zdravi. Tačno je da svi oni prolaze rigorozne medicinske testove pre svakog leta ali, i pored toga, nema nikakve garancije da se tokom leta neće desiti ništa nepredviđeno. Šta će biti ako neko od članova posade dobije upalu slepog creva ili ga zaboli zub? 

Najnoviji primer iz januara 2026. godine – kada je kompletna američka posada morala da bude evakuisana sa Međunarodne svemirske stanice na Zemlju usled hitnog medicinskog slučaja – samo potvrđuje da se ova mogućnost ne može kompletno ignorisati. Štiteći privatnost članova svoje posade, NASA nije objavila o kom astronautu i o kakvom urgentnom problemu je reč, tako da nam ostaje samo da nagađamo. 

Ovakve situacije su nesumnjivo retke: i pored toga što su neke matematičke analize predviđale da će se ovako nešto dogoditi bar jednom u tri godine, nikada do sada nijedan astronaut nije morao hitno da bude vraćen na zemlju zbog bolesti, možda i zato što u višečlanim posadama bar jedan astronaut ima i medicinsku obuku ili je čak lekar po pozivu, tako da može da izdaje lekove kolegama ili se konsultuje sa stručnjacima na Zemlji. 

Ali, orbitalne stanice i kosmički brodovi nemaju operacione sale, intenzivnu negu i sve ono što je potrebno za tretman nekog akutnog stanja. Sa druge strane, čovek nije stvoren da leti kroz kosmički prostor – suočen sa dugotrajnim boravkom u skučenom kosmičkom brodu, njegov organizam neminovno propada suočen sa problemima koji na Zemlji ne postoje.

Perseveranceova fotografija prikazuje Dejmos, mali prirodni satelit Marsa, kako sija na tamnom nebu iznad površine planete u ranim jutarnjim satima. Snimak je nastao dugom ekspozicijom, zbog čega su vidljive i udaljene zvezde, dok se u prvom planu nazire marsovski pejzaž.

Svakodnevni problemi – koža, nos i nesanica

Astronauti se suočavaju sa problemom iritacije kože. Kod njih se javlja 25 puta češće nego u normalnoj populaciji, pre svega zbog suvog vazduha u kojem borave i ograničenih mogućnosti za održavanje higijene koje se svode na vlažne maramice i povremeno tuširanje minimalnom količinom vode.

Nedostatak gravitacije dovodi do povećanog priliva krvi u glavu što izaziva nadutost lica, zapušen nos i česte glavobolje. Još veći problem je kosmički neuro-okularni sindrom (SANS) koji, usled promene pritiska u oku, izaziva deformaciju optičkog nerva i distorziju slike koja može da potraje godinama a pogađa preko 70% astronauta na dugotrajnim letovima. 

Povećan je i rizik od tromboze tako da astronauti redovno uzimaju lekove za razređivanje krvi. Nesanica je hronična: u Međunarodnoj svemirskoj stanici sunce izlazi i zalazi 16 puta u 24 sata što uništava biološki ritam usađen u genima. Mehaničke povrede (posekotine i modrice) veoma su česte – do sada je zabeleženo preko 250 takvih slučajeva. Naročito su opasne šetnje van broda, radi izvođenja eksperimenata ili popravki – praksa pokazuje da se svaki četvrti izlazak iz broda završi nekom povredom, najčešće usled nekog naglog pokreta ili nedostatka u konstrukciji masivnih skafandera koje astronauti moraju da nose.

Šta bestežinsko stanje radi ljudskom organizmu?

Neki simptomi propadanja ljudskog organizma uočavaju se tek prilikom dužeg boravka u bestežinskom stanju. Bez gravitacije, mišići su, zapravo, stalno opušteni: da biste se kretali, mirovali ili pomerali predmete potreban je minimalan napor. 

U takvim uslovima mišićna masa počinje da se topi a kosti gube kalcijum, postaju porozne i krte. I pored činjenice da astronauti vežbaju najmanje dva sata dnevno, nijedan od njih neće moći da stoji na nogama kada se, posle višemesečnog boravka u kosmosu, konačno vrati na zemlju. 

Gubitak koštane mase iznosi oko 1-2% mesečno, što znači da će astronauti samo tokom jednog povratnog leta na Mars izgubiti bar petinu svoje koštane mase. S obzirom da gravitacija na Marsu dostiže jedva 40% gravitacije na Zemlji, mišićna atrofija i osteoporoza će se pogoršavati i tokom boravka na Marsovoj površini. 

Kosmičko zračenje – nevidljiva opasnost

Na kraju, tu je i kosmičko zračenje od koga nas u velikoj meri štiti Zemljino magnetno polje, ali samo dok smo relativno blizu matične planete. Kada se otisnete u prazninu kosmičkog prostora takve zaštite više nema. Teoretski gledano, astronauti mogu da budu zaštićeni od radijacije tako što će zidovi broda biti napravljeni od debljih i otpornijih materijala, ali bi takav brod bio toliko masivan i trom da bi veliki deo korisnog tereta morao da bude odbačen.

Kosmičko zračenje potiče iz tri izvora: zračenje koje ima galaktičko poreklo, Sunčeve erupcije i sekundarno zračenje izazvano udarima ultra-brzih čestica o oklop kosmičkog broda. Galaktičko zračenje ne može se izbeći, ono je takoreći konstantno i sveprisutno, gde god bili: svaki astronaut će u međuplanetarnom prostoru primiti oko 2 milisiverta dnevno. 

S obzirom da Mars ima vrlo tanku i retku atmosferu i da nema zaštitno magnetno polje, astronauti će biti izloženi sličnim dozama i na Marsovoj površini. Prosta računica pokazuje da je minimalna količina zračenja koju će astronaut morati da primi tokom dvosmernog putovanja iznositi bar 800 milisiverta, što je iznad karijernog limita za žene (oko 700 milisiverta) i vrlo blizu limita za muškarce (oko 1000 milisiverta). 

Uz to, imajte u vidu da jedna snažna erupcija na Suncu može ovaj bilans da uveća za 100-500 milisiverta u roku od svega par dana, što znači da će u tom slučaju astronauti oba pola biti ozračeni daleko iznad dozvoljenih granica. 

Izolacija, otkaz sistema i nemogućnost povratka

I tu nije kraj: za sve to vreme, svi sistemi na brodu koji održavaju život, pre svega oni za kontrolu vazduha, recikliranje vode ili održavanje hrane moraju da funkcionišu besprekorno. Greška u kompjuterskom softveru, bilo koji otkaz na pogonskom sistemu ili navigacionim instrumentima mogu da dovedu do toga da brod promaši Mars za više miliona kilometara i završi kao nekontrolisano đule koje besciljno pluta Sunčevim sistemom.

Uz to, astronauti će morati da budu u stanju da više od godinu dana provedu u klaustrofobičnom prostoru, upućeni jedni na druge, uz ograničene mogućnosti komunikacije sa Zemljom (radio signalima na ovoj ruti tipično treba 5-15 minuta sa za jedan smer komunikacije). U slučaju nekog ozbiljnog problema, astronauti neće imati način da brzo dobiju makar verbalnu pomoć, da ne pominjemo činjenicu da bi svaka spasilačka misija morala da čeka dvadesetak meseci pre nego što uopšte poleti. 

Zašto u tom slučaju astronauti, jednostavno, ne naprave polukružni zaokret i krenu natrag? Zato što je tako nešto nemoguće: količina potrebnog goriva za takav manevar višestruko bi premašila raspoloživu količinu goriva na brodu.

Život na Marsu – uslovi na površini

Da li će astronauti konačno moći da odahnu kada se nađu na Marsu? Malo šta će se tamo promeniti. Mars je krajnje negostoljubivo mesto za ljude: atmosfera je sto puta ređa nego na Zemlji i sastavljena je praktično isključivo od ugljen-dioksida, uz male količine azota i argona. Nema kiseonika ni ozona, pa nema ni zaštite od ubitačnog ultraljubičastog zračenja. 

Tekuća voda ne može da opstane u ovakvim uslovima iako je vodeni led u više navrata otkriven par centimetara ispod površine (od leda su načinjene i polarne kape sa tankim slojem smrznutog CO2 iznad njega). Boravak na otvorenom bez skafandera je nemoguć, ne samo zbog niskog pritiska: temperatura na ekvatoru u najtoplije doba godine može na kratko da dostigne 10-20oC ali su prosečne temperature neuporedivo niže i kreću se oko -60oC (na polovima i do -150oC). 

Sve što na Marsu mora da funkcioniše mora i da se greje. Zemljište je kamenito, izgleda kao đavolje igralište za golf i uz to je toksično za živi svet usled velike količine perhlorata – teško da bi unutar nekog klimatizovanog plastenika na Marsu mogao da se uzgaja krompir ili bio šta jestivo. Neki bi rekli da Mars liči na Antarktik ali je istina da su životni uslovi na Antarktiku, zapravo, neuporedivo bolji.

Zašto sonde mogu da urade isti posao umesto astronauta

Šta bi, dakle, astronauti na Marsu radili, osim što bi svaki dan provodili pod stresom, u strahu da neki životni sistem ne otkaže? 

Mars nudi neku svoju dozu misterije: planeta je nekad definitivno bila bogata vodom, verovatno i životom. Mogu li se ostaci tog života još uvek naći, da li on još uvek postoji duboko ispod površine u toplijim slojevima Marsove kore, zašto je, kako i gde nestala sva ta silna tekuća voda, zašto se u Marsovoj atmosferi održava minimalna ali postojana količina metana koji na Zemlji velikim delom ima biološko poreklo, i pored činjenice da je u pitanju gas koji se brzo razlaže pod dejstvom svetlosti… Sve su to, međutim, misterije koje jednako efikasno možemo da istražujemo sondama bez ljudske posade. 

Mars kao novi početak – ili ista stara priča?

Da se razumemo, čovečanstvo će kad-tad morati da izgradi staništa na nekim drugim planetama ili satelitima. Na duge staze, život na Zemlji osuđen je na propast, pre svega zato što je Sunce svakoga dana malo veće i svetlije. Temperatura na Zemlji konstantno će rasti a svi hemijski procesi će se lagano ubrzavati. 

Kroz 500 miliona godina proces vezivanja ugljen-dioksida za stene i formiranje karbonata postaće znatno brži od procesa kojim se ugljen-dioksid iz tih istih karbonata vraća u atmosferu kroz vulkansku aktivnost. U jednom trenutku koncentracija CO2 u atmosferi pašće ispod one koja je potrebna za vršenje fotosinteze kod oko 90% biljnih vrsta. Neke biljke, poput kukuruza i kaktusa, opstaće još stotinak miliona godina jer one mogu da vrše fotosintezu i pri nižim koncentracijama. 

Međutim, kraj je neminovan: nedostatak CO2 izazvaće nestanak svih biljaka, a pošto se biljke nalaze na početku svakog lanca ishrane, nestaće i životinje. Još koju stotinu miliona godina u budućnost i temperatura na Zemlji postaće tako visoka da će se veći deo okeana preseliti u atmosferu što će dovesti do efekta staklene bašte i daljeg povećanja temperature. Zemlja će postati nalik na usijanu Veneru na čijoj površini temperatura prelazi 460oC.

Kolaps civilizacije – bliža pretnja od umirućeg Sunca

Ovo je, svakako, daleka budućnost, ništa što bi trenutno trebalo da nas brine. Međutim, sva je prilika da će čovečanstvo morati da pronađe neko rešenje mnogo ranije, usled nedostatka životnog prostora i sumanutog uništavanja svih bazičnih resursa na kojima život počiva (obradivo zemljište, pitka voda, čist vazduh, industrijske sirovine). 

Dodajte na to sve izraženije anti-civilizacijsko ponašanje najvećih i najmoćnijih: ratovi bez početka i kraja, nuklearno naoružanje, negiranje klimatskih promena, porast temperature, gubitak kopna i povećanje nivoa mora, imperativ neodrživog rasta praćenog devastacijom životne sredine uz emitovanje gasova staklene bašte kao što su CO2 i metan, gramzivost i sebičnost, sve češće pandemije nepoznatih bolesti i sve manje vakcinisane dece, ljudska glupost na istorijskom maksimumu u eri interneta kada je čitavo znanje sveta samo klik daleko… 

Nije potrebno biti Nostradamus da bi se zaključilo kako je kolaps civilizacije neizbežan. U takvoj situaciji Mars deluje kao jedna vrsta novog početka, ali i to je zabluda – Mars, zapravo, nema šta da nam ponudi, osim prostora. I da ima, hajde da se pogledamo u ogledalo: samo krajnje naivan čovek može da pomisli da ćemo se, kao čovečanstvo, prema oskudnim resursima na Marsu odnositi bolje nego prema izobilju kojim nas je naša matična planeta izdašno zasipala hiljadama godina unazad. Sklonost čovečanstva ka autodestrukciji jača je od svakog dosadašnjeg civilizacijskog dostignuća. 

Ilon Mask i kolonizacija Marsa – obećanja i stvarnost

Sa druge strane, bogati ljudi imaju pravo da govore šta im se hoće, retko ko će se usprotiviti „argumentima“ iza kojih stoje moć i novac. Ilon Mask je još pre dve godine obećao da će se čovek spustiti na Mars u roku od četiri godine i da će na Marsu nići milionski grad sposoban da samog sebe održava u roku od dvadeset godina. 

Mask je, nesporno, genije, i to je dokazao više puta: njegovo bogatstvo je nemerljivo, podigao je jednu od najvrednijih kompanija na svetu (Tesla), potpuno je redefinisao način na koji lansiramo satelite (Falkon 9), stvorio je kolosalnu satelitsku mrežu koja je po pristupačnim cenama donela internet u poslednju zabit na zemljinoj kugli (Starlink) i vratio Amerikance u kosmos (Dragon). 

Ali, Mask je, i pored svega, samo čovek, sa svojim vrlinama i manama, sklon promašajima (Hyperloop) i preterivanjima (Mars). Čak je i NASA morala da se ogradi od Maskovih smelih predviđanja komentarom da bi svaki pokušaj spuštanja na Mars sa ljudskom posadom pre 2040. godine bio „ludo hrabar“. 

HiRISE kamera sa letelice Mars Reconnaissance Orbiter snimila je peščane dine na severu Marsa, gde naučnici prate sezonski mraz i kretanje peska.

Maskova obećanja kroz godine – od 2016. do danas

Nije ovo prvi put da Mask najavljuje pohod na crvenu planetu, prvi put je to učinio 2016. godine kada je obećao da će njegov Staršip, u to vreme samo crtež na papiru, odneti prve koloniste na Mars do kraja 2022. godine. Nije se desilo, ali ko mari. Iako je jasno da će takav poduhvat odneti neuporedivo više novca nego američko spuštanje na Mesec 1969. godine (oko 280 milijardi dolara po današnjem kursu), Mask je dovoljno bogat da to finansira sopstvenim novcem. 

A tamo gde Mask ulaže pare, investitori obično stoje u redu da urade to isto. Mars je postao magnet koji privlači talentovane inženjere, vizionare i ljude dubokih džepova koji veruju da Mask ume da stvori profit čak i kad se bavi nemogućim poduhvatima. Maskova ekspedicija na Mars polazi od pretpostavke da će jedno lansiranje Staršipa sa pripadajućim raketnim nosačem, najveće ikada konstruisane rakete, koštati manje od milion dolara po toni korisnog tereta. Da bi se na Marsu podigao milionski grad biće potrebno da se tokom prozora (koji se pojavljuju na svakih 26 meseci) dnevno lansira bar deset Staršip raketa, dok će ukupan broj lansiranja biti veći od hiljadu.  

Sve mora da funkcioniše kao na tekućoj traci. Kao da, pritom, zaboravljamo da je let u kosmos opasna rabota i da sitnice mogu da dovedu do tragedije. Šatl Čelindžer eksplodirao je zbog jedne obične gumene zaptivke, Kolumbija se raspala jer je komad izolacije sa glavnog rezervoara oštetio keramičku izolaciju… 

Sletanje na Mars – statistika koja ne ohrabruje

 Uz to, Mars nerado prima goste – statistika pokazuje da od dve misije, u završnici, uspe samo jedna. Pre svega, neophodno je značajno usporiti letelicu kako bi je gravitacija Marsa zahvatila i zadržala u orbiti – bilo aktiviranjem retro-raketa, što podrazumeva dodatne količine goriva, bilo primenom aero-kočenja, odnosno korišćenjem trenja pri prolasku kroz gornje slojeve marsovske atmosfere. Finalno spuštanje na Mars je naročito problematično – atmosfera je dovoljno gusta da izaziva ozbiljno aerodinamično zagrevanje, a opet i dovoljno retka da se za završnu fazu kočenja ne mogu koristiti samo padobrani. 

Staršip, kosmički tanker i tehničke prepreke

Posle tuceta probnih letova, Maskov Staršip je preskup još uvek i nedovljno pouzdan za bilo kakvu ozbiljnu upotrebu. Osim toga, da bi kolonizacija Marsa bila ekonomična, potrebno je da se tokom svakog leta sa Zemlje otpremi najmanje sto ljudi i 100 tona tereta. Tako nešto nije moguće ako se Staršip ne dopuni gorivom dok je još u Zemljinoj orbiti, a za to je potreban kosmički tanker, koji još uvek ne postoji. 

Osim toga, međuplanetarni transport je samo jedan deo priče – da bi ljudi imali gde da se „presele“ neophodno je da imaju gde da se smeste. Potrebno je sigurno stanište sa kiseonikom, generatorom energije, građevinskim mašinama, konstrukcionim materijalima, rudnicima, prevoznim sredstvima, zelenim baštama i svim onim elementima bez kojih jedan milionski grad ne može da funkcioniše. Ali na tome Mask još uvek ne radi – njegovi inženjerski resursi jednostavno nisu dovoljni da istovremeno pokriju toliko nepostojećih stvari. 

Milion dobrovoljaca i rešenja na prezentaciji

Međutim, postavlja se pitanje: gde pronaći milion dobrovoljaca koji će pristati da promene ličnu kartu, ovu našu plavu – za crvenu, koja će važiti na Marsu. Broj smelih avanturista na ovoj planeti svakako je veći, ali i dalje preostaje pitanje – da li takva družina može da formira stabilnu zajednicu? 

Kako god, na Space X prezentaciji Maskovog „kosmičkog preduzeća“ još uvek piše da će se prvi Staršip meko spustiti na Mars takoreći sutra, tokom 2026. godine. Masovni transport tereta a zatim i ljudi trebalo bi da počne oko 2030. godine. Na istoj prezentaciji imate ukratko opisana rešenja za skoro sve probleme: „Ako je hladno – ugrejaćemo. Ako je retko – sabićemo. A ako ne bude dovoljno dobrovoljaca – napravićemo ih.“ Mask je već obećao da će donirati spermu u ove svrhe.

Ima li smisla seliti se na Mars

Jedno pitanje, međutim, nema odgovor: kako će investitori, pa i Mask sam, povratiti novac uložen u naseljavanje Marsa? Reklo bi se – nikako. Ono što na Marsu može da se nađe ili iskopa, po svojoj prilici, vredi kao i pesak u Sahari. I zato od celog poduhvata neće biti ništa, ni danas, ni sutra, ni za trideset godina… Možda ćemo u nekom trenutku videti čoveka ili dva, pored zastave pobodene na Marsu – i to će biti sve. A to – neće biti tako malo. 

Agelast.IO

Artemis II: povratak ljudi na Mesec posle više od pola veka

"Artemis II na lansirnoj rampi"

Prvi put od programa Apolo, koji je pokrenuo Džon F. Kenedi, NASA se ponovo sprema da se uputi na Mesec. Lansiranje misije Artemis II zakazano je za početak februara, ali je zbog tehničkih problema tokom završne probe pomereno za mart. U nju su uloženi ogromni resursi, nosi veliku istorijsku simboliku, ali je opterećena i brojnim sumnjama i pitanjima, među kojima je i da li je ona uopšte potrebna?

Nijedan američki predsednik, od Niksona naovamo, nije ostavio neki značajniji trag u kosmosu. Ili nije bilo vizije ili nije bilo para, a najčešće ni jedno ni drugo. Džordž Buš je 2004. godine obećavao prodor čovečanstva u dubine Sunčevog sistema, Barak Obama spuštanje astronauta na asteroid i posetu Marsu do 2025. godine, Džon Bajden se zadovoljio pokazivanjem šarenih fotografija koje je napravio teleskop Džejms Veb, Tramp je pomenuo Mesec, ali je zapravo mislio na Grenland. Poslednji vizionar bio je Kenedi, koji je bio dovoljno smeo da 1962. godine na Univerzitetu Rajs u Teksasu kaže: „Odlučili smo da odemo na Mesec pre kraja ove decenije, ne zato što je to lako, već zato što je teško.” Da li bi ova odluka bila doneta da Amerika u kosmosu nije kaskala za SSSR-om, možemo samo da nagađamo. Ali ostaje činjenica da njegovi naslednici više nikad nisu uspeli da okupe čitavu naciju oko nekog teško dostižnog cilja.

Kenedi je ubijen u Dalasu godinu dana kasnije, ali je obećanje ipak ispunjeno. Tokom trajanja projekta Apolo, 12 astronauta hodalo je Mesečevom površinom, a više od 20 je napustilo Zemljinu orbitu i boravilo u „dubokom” kosmosu. Nijedno lansiranje nije bilo neuspešno. Jedina nesreća zabeležena je u ranoj fazi, tokom obuke u simulatoru na zemlji, kada su u požaru stradali Grisom, Vajt i Čafi. Od 1972. godine, kada je program Apolo i zvanično ugašen, čovečanstvo je beznadežno zarobljeno u niskoj Zemljinoj orbiti. Bilo je nakon toga još mnogo spektakularnih kosmičkih poduhvata i fascinantnih otkrića koja su iz temelja izmenila naše shvatanje kosmosa, prostora i vremena – ali astronauti više nisu bili deo te velike priče.

Kompletan promašaj: "Space Shuttle"

Ispostaviće se da je Spejs-šatl koji je nasledio Apolo bio tek jedan kolosalan, tragičan korak unazad. Poginulo je četrnaest astronauta, od pet letelica, dve su uništene, obavljeno je stotinak lansiranja čija je pojedinačna cena redovno bila iznad pola milijarde (tadašnjih) dolara. Kada je šatl 2011. morao da bude penzionisan, zbog neekonomičnosti i brojnih tehničkih nedostataka, Amerika je ostala ponižena, nesposobna da bez Putinovog klimanja glavom i ruskih Sojuz-oldtajmera transportuje svoje ljude makar do Međunarodne svemirske stanice.

Suočena sa konstantnim nazadovanjem, NASA je početkom ovog veka povukla jedan riskantan, ali ispostaviće se, odličan potez: umesto da sve ponovo razvije potpuno samostalno, od nule, NASA je rešila da podstakne privatnu inicijativu i konkurenciju. Iako je zakon o komercijalizaciji lansiranja letelica u kosmos donet još 1984. godine sa željom da se u razvoj raketnih nosača uključe vodeće američke kompanije i bogati investitori, NASA je prve ugovore na slobodnom tržištu sklopila tek devedesetih godina. Inicijativa je tapkala u mestu, pre svega zbog stroge državne kontrole koja, jednostavno, nije bila kompatibilna s privatnim interesima. Tek kada je NASA promenila svoj stil rada i počela da se ponaša kao mušterija, a ne kao veliki brat koji svaki detalj drži pod kontrolom, stvari su počele da se popravljaju velikom brzinom. Stara politika koja je bila na snazi još od vremena Hladnog rata (mi zamislimo, vi napravite), zamenjena je novom doktrinom: Vi napravite šta god hoćete, a mi ćemo to da kupimo ako radi kako treba i nije preskupo. Lansiranje satelita i astronauta danas je veliki biznis kojim dominiraju privatne kompanije na čijem se čelu nesporno nalazi Spejs Iks (SpaceX) Ilona Maska. Njegov Zmaj (Dragon) iz 2020. godine ostaće upamćen kao prvi privatni kosmički brod koji je astronaute bezbedno transportovao u kosmos i nazad i tako stavio tačku na „kosmički post” koji je trajao punih devet godina. Spejs Iks danas lansira na stotine satelita godišnje, a najveći deo opreme se reciklira i ponovo koristi na narednom letu. Ali NASA je dovoljno obazriva da ne dozvoli Masku da proglasi kraj tržišne utakmice: za svoje mesto pod suncem bore se i brojne druge kompanije kao što su Blue Origin Džefa Bezosa, Axiom, Planet Labs, Sierra Space, Astrobotic, zatim tradicionalni partneri kao što su Boeing i Lockheed Martin (udruženi u United Launch Alliance), Nortrop-Grumman, Airbus…

Već 2010. godine bilo je jasno da povratka na staro nema, što je samo konstatovala Obamina administracija preporukom da NASA što veći broj komponenti i servisa nabavlja na slobodnom tržištu kako bi imala više vremena da se posveti onome što najbolje radi: da pomera granice čovečanstva i ljudskog znanja, istražujući duboka kosmička prostranstva.

Ali stare navike umiru teško. Iracionalni strah da će NASA u jednom trenutku biti prepuštena na milost i nemilost hirovima sve moćnijih kosmičkih korporacija, rezultirao je projektom Artemis gde NASA, i pored pozitivnih iskustava sa privatnim kompanijama, opet pokušava da napravi „nešto svoje”, „nešto originalno”, „nešto da se nađe”, „za svaki slučaj”… NASA se hvali da je na ovom projektu okupila firme iz svih 50 američkih saveznih država, ali to partnerstvo počiva na starim, ne na novim principima.

Verner fon Braun ispred mlaznika "Satuna V"

Ime Artemis nije izabrano slučajno – u grčkoj mitologiji Artemis (Artemida) je boginja prirode, rađanja, lova, divljine, streličarstva i Meseca, sestra bliznakinja Apola (Apolona), boga muzike, umetnosti, sunčeve svetlosti i znanja. Projekat Artemis treba Ameriku ponovo da vrati na Mesec, a onda postavi na brzi kolosek za Mars. Artemis je zamišljen kao kombinacija najboljih osobina legendarnog Saturna V, raketnog nosača koji je konstruisao genijalni Verner fon Braun za program Apolo i Spejs šatla čije je vrline mnogo teže uočiti.

Kompozicija Artemisa, u suštini, ima dva osnovna dela: primarni raketni nosač (takozvani Space Launch System ili SLS) i brod Orion, namenjen za četvoročlanu ljudsku posadu. Između ove dve glavne komponente nalaze se još i međustepen sa kriogenim gorivom (ICPS), nešto kao drugi stepen klasične rakete. Integralni deo Oriona je i servisni modul koji je konstruisala Evropska svemirska agencija (ESA) sa zadatkom da podrži sve ključne funkcije kapsule sa astronautima i obezbedi dodatni izvor energije (četiri solarna panela servisnog modula toliko su efikasna da mogu da obezbede dovoljno kilovata za dva velika domaćinstva).

Sve do lansiranja Maskovog Staršipa bila je to najveća raketa koja je ikad poletela: SLS ima visinu od oko 60 metara, a sa Orionom i tornjem za spasavanje na njemu, dostiže i svih 100, što je visina koju nema ni Kip slobode u Njujorku. Međutim, visina nije preterano bitna; mnogo je važniji maksimalni potisak koji raketni nosač može da obezbedi. U slučaju SLS-a to je oko 4.000 tona, što je za 15% više u odnosu na Saturn V (ukupna masa čitave kompozicije iznosi oko 2.600 tona). U nisku Zemljinu orbitu SLS može da izbaci teret od oko 100 tona, što je na donjoj granici onoga što može da lansira Maskov Staršip.

Kako bi smanjila troškove konstrukcije, NASA se opredelila za delove koje već ima na lageru, pre svega za one koji su preostali sa rashodovanih šatlova. Neki delovi koji su ugrađeni u SLS do sada su učestvovali u preko 50 svemirskih misija. To što su komponente poznate i već proverene u praksi ubrzalo je njihovu ponovnu sertifikaciju za let.

SLS ima dva bustera na čvrsto gorivo koji su skoro identični onima koji su korišćeni za letove šatla. Razlike su minimalne: umesto četiri segmenta, sada ih ima pet. Za razliku od šatla, čiji su busteri bili opremljeni padobranima za meko prizemljenje kako bi se mogli ponovo iskoristiti, sve komponente Artemisa namenjene su za jednokratnu upotrebu. Busteri na čvrsto gorivo rade relativno kratko (svega dva minuta), ali zato obezbeđuju lavovski deo potiska u početnoj fazi, kada je letelica najteža. Oni, međutim, imaju i jednu veliku manu: kada ih jednom „potpalite”, ne postoji mogućnost da ih više isključite. Busteri gore sve dok ne potroše celokupno gorivo kojim raspolažu i ako nešto krene naopako, mogućnosti za korekciju su minimalne.

Kapsula za posadu "Orion"

Busteri su povezani sa centralnim cilindrom prvog stepena koji u sebi ima dva rezervoara: jedan sa gorivom (tečni vodonik), drugi sa oksidatorom (tečni kiseonik), ukupno 2,75 miliona litara super-hladne tečnosti. Cilindar je presvučen istom narandžastom penom koja je predstavljala zaštitni znak šatla – ta pena sprečava stvaranje naslaga leda i održava nisku temperaturu goriva. Centralni cilindar ima i isti prečnik, samo je dvostruko duži. Na dnu cilindra nalaze se četiri motora tipa RJ-25 i svi su skinuti sa starih šatlova. Ovi motori obezbeđuju oko četvrtinu potrebnog potiska, ali zato rade čitavih osam minuta, četiri puta duže od bustera. Kada se tankovi isprazne, prvi stepen biva odbačen, a dalje ubrzanje obezbeđuje međustepen koji ima samo jedan motor tipa RL-10 (na kasnijim misijama biće ih četiri).

Pripreme za prvi let Artemisa počele su još u februaru 2022. godine, ali se sa ozbiljnim probama započelo tek u avgustu. Autor ovog teksta napisao je u septembru iste godine tekst za jedan domaći nedeljnik u kome se najavljuje skoro lansiranje. Ali od toga nije bilo ništa: senzori su davali pogrešna očitavanja, jedan od motora nije mogao da dostigne propisanu temperaturu pre paljenja, pojavila se naprslina na letelici za koju se kasnije ispostavilo da je komad leda, komunikacija između kontrolnog centra i osoblja na zemlji nedopustivo je kasnila, letelica je morala na vanredni tehnički pregled nakon tropske oluje koja je protutnjala kosmodromom… kompletan spisak nevolja mnogo je duži. Ipak, najviše problema izazvalo je punjenje rezervoara kriogenim gorivom: jedan pokušaj lansiranja morao je da bude obustavljen usled curenja vodonika. Let je konačno započet 16. novembra 2022. godine i trajao je 25 dana. Bila je to misija bez posade, gde su astronaute glumile lutke načičkane senzorima koji su merili nivo kosmičke radijacije, dinamičko opterećenje i uslove u kabini. Nakon što je ansambl dospeo u Zemljinu orbitu, ponovo je aktiviran motor na međustepenu i Orion se, zajedno sa servisnim modulom, našao na trans-lunarnoj putanji. Nakon nekoliko krugova oko Meseca, motor na servisnom modulu usmerio je Orion ka Zemlji. Misija je, u tehničkom pogledu, bila uspešna. Propulzija, navigacija, telekomunikacija, sve je to funkcionisalo besprekorno. Oboren je rekord kada je u pitanju rastojanje od Zemlje za letelice namenjene ljudskoj posadi. Iako je letelica prilikom povratka u Zemljinu atmosferu imala rekordnu brzinu od oko 11 kilometara u sekundi, aerodinamično kočenje bilo je uspešno i letelica se pomoću sistema padobrana meko spustila na površinu Tihog okeana.

Oštećenja an aerodinamičkom štitu nakon leta "Artemis I"

Naknadne analize pokazale su da je propusta ipak bilo, i to ozbiljnih. Na dnu kapsule sa astronautima nalazi se tzv. aerodinamični štit koji čuva letelicu od visokih temperatura (preko 2.700 oC) prilikom povratka u gušće slojeve atmosfere. Taj štit napravljen je od debelog sloja ablativnog materijala koji se pri jako visokim temperaturama lagano i ravnomerno topi, odnoseći sa sobom najveći deo toplote. Drugim rečima, štit može da se „izliže”, ali ne sme da pretrpi strukturna oštećenja. Međutim, inspekcija štita nakon prizemljenja Oriona pokazala je da je štit posut brojnim kraterima različite veličine, kao i da se materijal drobio i raspadao, a ne topio. Nijedna pukotina nije bila dovoljno duboka da dostigne oklop modula za posadu, pa samim tim ni posada ne bi stradala da se nalazila na letu, ali takvi problemi su uvek alarmantni jer ponekad jedan milimetar može da predstavlja razliku između uspeha i potpune katastrofe.

U početku nikom nije bilo jasno šta je izazvalo ovakve rupture na aerodinamičnom štitu: materijal od koga je štit napravljen, AVCOAT (Avcoat), je kvalitetan i pouzdan, koristi se još od programa Apolo bez ijednog značajnijeg problema. NASA je na kraju utvrdila da je do problema došlo usled promene u načinu nanošenja materijala: ranija procedura podrazumevala je da materijal treba da ima heksagonalnu strukturu pčelinjeg saća koja se pokazala termički najizdržljivijom. Međutim, proces formiranja ovako delikatne strukture veoma je skup i dugotrajan. Umesto toga, NASA je odlučila da uprosti proces i aerodinamični štit Oriona sklopi od gusto napakovanih cigala materijala Avcoat, tako da završeni štit na kraju podseća na skadarlijsku kaldrmu. Ispostavilo se da ta odluka nije bila naročito mudra – promena načina nanošenja uticala je i na performanse.

Detalj sa leta "Artemisa I"

Šta je u tom pogledu učinjeno pre drugog leta Artemisa? Verovali ili ne – ništa! Kada je Artemis I poleteo, kapsula za astronaute namenjena Artemisu II već je bila kompletirana, sa sve aerodinamičkim štitom koji se ne može tek tako skinuti i zameniti nekom drugačijom formom (takav proces trajao bi mesecima). Sve što je urađeno jeste mala korekcija u trajektoriji koju će kapsula Oriona imati tokom spuštanja na Zemlju kako bi se smanjilo termodinamičko opterećenje. Za mnoge je to – premalo. Neki bivši astronauti, među njima i članovi „anketnog odbora” koji su istraživali šta je to pošlo naopako sa aerodinamičkim štitom, smatraju da NASA nema pravo da pošalje astronaute u kosmos znajući da deo konstrukcije Artemisa ne funkcioniše na predviđeni način. Oni smatraju da Artemis II treba da leti prazan ili, ako nema druge solucije, da ostane na Zemlji jer nema nikakve garancije da će promena putanje povratka eliminisati problem sa habanjem štita.

Ove primedbe su, međutim, ignorisane – možemo samo da se nadamo da su inženjeri tačno utvrdili potrebnu korekciju putanje i da životi članova posade ni u jednom trenutku neće biti ugroženi. Došlo je vreme za naredni, mnogo smeliji korak – Artemis ponovo ide na Mesec, ovoga puta sa četvoročlanom ljudskom posadom koju čine dva Amerikanca i jedna Amerikanka (Rid Vajsman, Viktor Glover, Kristina Koh) i jedan Kanađanin (Džeremi Hansen). Posada poseduje ogromno iskustvo: Kristina Koh je, recimo, na Međunarodnoj svemirskoj stanici provela više od 300 dana i po tome je rekorderka u ženskoj kategoriji, dok je muški deo posade sačinjen od iskusnih astronauta i pilota, a neki od njih imaju i borbeno iskustvo. Posada se nalazi u permanentnom treningu više od dve godine jer je i ulog veliki: posle više od pedeset godina, astronauti će se ponovo naći izvan relativne sigurnosti Zemljinog gravitacionog polja.

Kapsula "Orion" napušta Zemljinu orbitu

Nakon početne faze i odbacivanja prvog stepena, letelica će se naći u ekstremno eliptičnoj orbiti oko Zemlje (maksimalno rastojanje iznosiće oko 75.000 kilometara, dok će minimalno biti jedva 200). Nakon što i međustepen potroši svoje gorivo, Orion i servisni modul će se odvojiti od njega kako bi započeli seriju probnih manevara sa ciljem da utvrde kvalitet potisnika koji služe za precizno orijentisanje letelice u prostoru. Ta funkcionalnost na drugom letu Artemisa nije mnogo bitna, ali na idućem, koji treba da obuhvati i spuštanje na Mesečevu površinu, ona će biti od fundamentalne važnosti. Ako eksperiment prođe kako treba, uslediće paljenje motora na servisnom modulu koji će Orion postaviti na takozvanu „putanju besplatnog povratka”.

Ova putanja garantuje povratak na Zemlju, čak i ako u međuvremenu dođe do potpunog otkaza pogona na letelici. Letelica će jednostavno obleteti Mesec tako da je Mesečevo gravitaciono polje usmeri nazad ka Zemlji. Kada čitav let posmatrate sa strane, izgleda kao da brod pravi džinovsku „osmicu” sa Mesecom i Zemljom u centru gornjeg i donjeg kruga. Ova putanja je relativno spora, ali ne zahteva aktivno kočenje prilikom ulaska u zonu Mesečevog uticaja, niti zahteva dodatni pogon da bi se ta zona kasnije napustila. Drugim rečima, ovakva putanja se praktikuje kada postoji makar mala doza verovatnoće da će tokom leta nešto krenuti po zlu. Ilustracije radi, kada je eksplodirao rezervoar sa kiseonikom tokom leta Apola 13 (Hjustone, imamo problem), jedna od prvih akcija posade bila je da onesposobljeni brod prebace na putanju besplatnog povratka, koristeći motore sa lunarnog modula (glavni motor na servisnom modulu nije smeo da se koristi zbog opasnosti od nove eksplozije).

Put do Meseca trajaće oko četiri dana i za to vreme biće obavljen čitav niz eksperimenata. Jedan od najvažnijih biće uvežbavanje sigurnosnih procedura koje treba primeniti u slučaju masivne erupcije na Suncu koja astronaute u kratkom roku može da izloži visokim dozama zračenja. Astronauti će redovno davati uzorke krvi kako bi se bolje izučio uticaj bestežinskog stanja na imunološki sistem. Biće testirani i svi sistemi za održavanje života: da bi se astronauti osećali udobno, potrebna im je kontrola temperature i vlage vazduha, hrana, voda, toalet. Na letu će se naći i neke nove sprave za održavanje fizičke kondicije koje će morati da budu testirane. Nagrada za uložen trud dolazi negde na polovini misije, kada se letelica bude našla na skrivenoj strani Meseca, onoj koju mi, smrtnici, možemo da vidimo na fotografijama. Astronauti će imati priliku da bolje osmotre ne samo njegov centralni pojas, već i Mesečeve polove. Minimalno rastojanje Oriona od površine Meseca iznosiće oko 7.000 kilometara, a maksimalno se teško može predvideti dok ne budu poznati svi parametri trajektorije. Lako se može desiti da posada Artemisa ode dalje od svih prethodnih. Maksimalno rastojanje letelice sa ljudskom posadom od Zemlje iznosi 400.171 kilometar, a dostigli su ga astronauti tokom misije Apolo 13.

Jedan krug oko Meseca i to je sve – putanja besplatnog povratka jednostavno ne nudi više od toga. Moguće je da će u povratku neke manje korekcije putanje biti neophodne kako bi se dostiglo planirano mesto i vreme povratka, ali čak i bez tih korekcija, praktično je nemoguće da letelica promaši Zemlju. Nakon deset dana, misija će biti okončana na nekom brodu američke mornarice.

Spektakl? Videćemo! Jer predstojeća misija Artemisa neodoljivo podseća na let Apola 8 iz decembra 1968. godine. Taj let trebalo je da predstavlja generalnu probu spuštanja na Mesec, ali je izrada mesečevog landera kasnila, tako da je taj plan pao u vodu. Kako bi se održala pozitivna tenzija u javnosti, a istovremeno i napravio značajan korak napred, neko je predložio da se let ipak obavi, da tročlana posada napravi krug oko Meseca i zatim se vrati na Zemlju.

Posada "Artemisa II"

Nijedan astronaut pre toga nikad nije napustio Zemljinu orbitu, a kamoli pravio krugove oko Meseca. Nije bilo prethodne probe sa kosmičkim brodom punim lutaka, nije bilo nikakvog prethodnog iskustva. Postojali su samo hrabrost i čvrsta volja. Čast da učestvuju u ovom istorijskom poduhvatu pripala je Frenku Bormanu, Vilijemu Andersu i Džejmsu Lovelu. I tada je korišćena putanja besplatnog povratka, ali je brod funkcionisao tako dobro da je doneta odluka da se u blizini Meseca letelica uspori kako bi ušla u Mesečevu orbitu.

Tačno na Božić letelica je kompletirala deseti krug oko Meseca na visini od oko 200 kilometara. Posada je pritom napravila veliki broj fotografija Mesečeve površine kako bi stručnjaci kasnije mogli na osnovu njih da izaberu najpogodnija mesta za buduća spuštanja. Nikom nije padalo na pamet da snima Zemlju, ona je već toliko puta bila uslikana iz Zemljine orbite. A onda je, tokom jedne pauze, Anders slučajno bacio pogled kroz prozor i video kako plava lopta naše planete izranja iza Mesečevog horizonta. Anders je zgrabio svoj Hasselblad i napravio verovatno najuticajniju „ekološku” fotografiju svih vremena. Naša planeta, koja nam izgleda tako suvereno i moćno u odnosu na Mesec, sada je odjednom delovala krhko, ranjivo, skoro prozračno… Ta prva fotografija bila je napravljena na crno-belom filmu koji je bio mnogo prikladniji za fotografisanje Mesečeve površine. 

Apolo 8, komandni modul u blizini Meseca (umetnička vizija)

Srećom, Anders je u trenutku shvatio kakav se dragoceni prizor odvija ispred njegovih očiju – imao je taman toliko vremena da u kameru ubaci kolor film i napravi još jednu fotografiju. U arhivi NASA-e, fotografija je zavedena pod brojem 2.383, ali je danas mnogo poznatija pod imenom „Izlazak Zemlje”. Postoji samo još jedna fotografija Zemlje koja se po lepoti može uporediti sa Andersovom – The Pale Blue Dot, fotografija Zemlje koju je napravio Vojadžer 1 (Voyager 1) sa rastojanja od šest milijardi kilometara, i to zahvaljujući upornosti velikog Karla Sagana koji je ubedio kontrolu leta da kamere na letelici poslednji put okrenu ka Zemlji.

Izlazak Zemlje, najčuvenija fotografija iz misije "Apolo 8"

Let Apola 8, međutim, nije prošao bez kontroverzi… Poneti svečanim božićnim raspoloženjem, astronauti su u direktnom prenosu naizmence čitali uvodna poglavlja biblijskog Starog zaveta. Nakon što je let završen, Američko udruženje ateista podnelo je tužbu, smatrajući da niko nema prava da drži religijske propovedi dok se nalazi na zadatku koji finansiraju svi poreski obveznici. Na kraju, od sudskog procesa nije bilo ništa jer su nadležni sudovi odbili da postupe po tužbi, služeći se svakovrsnim izgovorima. Slučaj je na kraju stigao do Vrhovnog suda koji je jednostavno odbio da ga razmotri i time je priča bila završena. Svejedno, poduhvat koji je izveo Apolo 8 uspeo je da okupira pažnju čitavog sveta: direktan prenos išao je u 68 zemalja, a pratila ga je čitava milijarda ljudi.

Hoće li predstojeća misija Artemisa II imati isti publicitet? Lansiranje je trebalo da bude obavljeno u prvoj dekadi februara ove godine, ali ovo novo izdanje Artemisa izgleda da pati od svih dečijih bolesti svoje prethodne inkarnacije. Déjà vu… Ovaj tekst, kao i onaj o Artemisu I, počeo je da nastaje u trenutku kada se činilo da nas samo dani dele od lansiranja. A onda je usledila generalna proba (tzv. wet dress rehearsal) i sve je (opet) pošlo naopako. Curenje vodonika prilikom punjenja rezervoara? Check! Pogrešna očitavanja sa senzora? Check! Komunikacioni problemi? Check! Problem sa zatvaranjem vrata na Orionu i ventilom koji reguliše pritisak u kabini? E, ovo je nešto novo. Baš kao i problemi sa kamerama koje su se „smrzle” usled neuobičajeno hladnog vremena.

"Artemis" na transportnom traktoru

Otklanjanje problema će potrajati, ništa se tu ne može uraditi preko noći. Kako sada stvari stoje, Artemis II neće poleteti pre 6. marta, a povoljan period za lansiranje trajaće, sa prekidima, sve do aprila. Ali, i tom čekanju će doći kraj. Niko ne može da otkaže misiju u koju je uloženo tako puno novca i truda. Lansiranje će sigurno privući milionsku pažnju, biće tu i novinskih tekstova i specijalnih emisija na tu temu, ali to neće biti ni nalik na euforiju iz 1968. godine. Jer, svet se izmenio: nema više Hladnog rata koji je tada proizvodio adrenalin i održavao takmičarsku atmosferu između dve kosmičke velesile. Današnja Amerika ne strahuje preterano od Rusije koja ima neka preča ovozemaljska posla, više se plaši Kine koja svoje kosmičke planove drži u tajnosti i, po svoj prilici, namerava da svoje „tajkonaute” spusti na Mesec do 2030. godine. Amerikanci ne bi voleli da ih Kina pretekne, ali ova nova trka nema ni trunke drame koju je imala ona iz šezdesetih godina. Ništa se sada neće desiti po prvi put, a javnost, naročito američka, ne voli reprize. Sletanje Armstronga na Mesec pratilo je, u direktnom prenosu, čitavo čovečanstvo. Naredne Apolo ekspedicije to nisu uspele da ponove, direktnih prenosa bilo je mnogo manje jer se smanjio i interes publike da bi, pred kraj projekta Apolo, taj interes sasvim iščileo.

Zato je Artemis II misija od koje NASA ne može mnogo da profitira – za današnju publiku nema dovoljno vatrometa, a rizik je veliki. NASA može samo da se nada da će sledeća misija, Artemis III, imati mnogo veći odjek jer ta misija treba da vrati Amerikance na Mesec. Biće to kolosalno složen poduhvat izveden u dva koraka. Prvo će biti lansiran Staršip (Starship) HLS (Human Landing System), letelica predviđena za spuštanje astronauta na Mesec koja će biti postavljena u Mesečevu orbitu. Ona će tu sačekati novi let Artemisa i Orion sa ljudskom posadom. Nakon spajanja na orbiti, dvojica od četiri astronauta će preći u Staršip i meko se spustiti na Mesec. Za razliku od Apola 11, gde su komandni i mesečev modul bili spakovani na jedan raketni nosač, zajedno putujući ka Mesecu i nazad do Zemlje, Artemis III to jednostavno ne može da izvede jer je Staršip preveliki.

Mesečev modul korišćen u programu Apolo imao je koristan prostor veličine malo većeg ormana za metle, sa zidovima od metalne folije koji su bili tako tanki da ste mogli da ih iseckate na komadiće običnim perorezom. Staršip je neuporedivo veći, pokreću ga šest Raptor motora. Sa prečnikom od 9 metara i visinom od 50, njegova radna zapremina veća je od one koju ima Međunarodna svemirska stanica, što omogućava komforan boravak na Mesecu tokom najmanje deset dana. Ova verzija Staršipa veoma je nalik onoj koju Mask uveliko testira, s tom razlikom što Mesečeva verzija nema aerodinamičnu zaštitu jer Mesec nema atmosferu. Za razvoj Staršipa NASA je kompaniji Spejs Iks uplatila oko tri milijarde dolara.

Mnogi, međutim, smatraju da se NASA opredelila za potpuno pogrešan koncept. Staršip je, jednostavno, preveliki, a njegov Super Heavy buster može da ga pogura samo do Zemljine orbite. Tu će Staršip morati ponovo da bude napunjen gorivom korišćenjem tankera relativno malog kapaciteta. Po nekim računicama, da bi se Staršip napunio gorivom za put do Meseca i nazad, biće potrebno da se lansira najmanje 10, a možda i svih 40 tankera, i to u vrlo kratkom roku jer se kriogeno gorivo vrlo brzo zagreva i isparava, a samim tim i gubi. Brojni stručnjaci veruju da će razvoj lunarnog Staršipa potrajati i da će baš zbog toga kineska zastava na Mesecu biti pobodena pre američke.

"Artemis" u montažnom hangaru

Umesto ekvatorijalnog Mesečevog pojasa koji je bio „meta” u Apolo misijama, astronauti Artemisa spustiće se u blizini južnog pola. Danas znamo da u okolini Mesečevih polova postoje krateri čije je dno stalno u sunčevoj senci i da se tu mogu pronaći značajne količine zamrznute vode. Voda ne predstavlja samo osnovnu ljudsku potrebu; disocijacijom vode dobijaju se vodonik i kiseonik, osnovni elementi raketnog pogonskog goriva. Kiseonik je naročito kritičan resurs tokom kosmičkih letova – astronauti u svakom trenutku moraju da imaju značajnu rezervu ovog gasa. Takođe, ovo je prilika da NASA ispravi i jednu veliku istorijsku nepravdu: svi astronauti koji su do sada bili na Mesecu bili su belci i muškarci, za žene i pripadnike drugih rasa tu nije bilo mesta.

Četvrta misija trebalo bi da bude obavljena korišćenjem značajno usavršene letelice, sa jačim prvim stepenom i dodatnim motorima u drugom, sa verovatnim ciljem uspostavljanja stalne orbitalne stanice, tzv. kosmičke kapije u Mesečevoj orbiti ili na njegovoj površini. Sa povećanjem snage raketnih motora, povećaće se i teret koji Orion može da ponese na Mesec, sa 26 na 45 tona. Orbitalna stanica u okolini Meseca mogla bi da posluži kao polazna tačka za neke naredne misije i još ambicioznije ciljeve. Nakon toga, NASA namerava da ka Mesecu šalje nove posade u regularnim vremenskim intervalima, čiji bi primarni zadatak bio da u permanentno osenčenim Marsovim kraterima pronalaze rezerve vode koje bi neke buduće generacije astronauta mogle da iskoriste za proizvodnju raketnog goriva i kiseonika.

Neka buduća misija: "Artemis" na Mesecu.

Problem je samo što ceo program već uveliko kasni. NASA je već saopštila da Artemis III neće poleteti pre 2028. godine, velikim delom i zato što razvoj lunarnog landera, koji je poveren kompaniji Spejs Iks, uveliko kasni. Drugi razlog kašnjenja je i spor razvoj lunarnih skafandera: ispostavilo se da modna kuća Prada, kojoj je poveren deo ovog posla, ume da obuče manekene, ali ne i astronaute. Realno, i poslednji datum je prilično nerealan – ako Artemis II zadesi makar i mali peh, dalje odlaganje meriće se godinama. Osim toga, teško je poverovati da će NASA tek tako poslati astronaute na Mesec, a da prethodno ne proveri kako će se Orion i Staršip ponašati u zajedničkom letu. Treba proveriti kvalitet komunikacije, uvežbati osnovne manevre i mehanizam međusobnog spajanja, testirati scenarije u slučaju havarije… Ilustracije radi, nakon opisanog leta Apola 8, Amerikanci su izveli dve eksperimentalne misije – Apolo 9 i Apolo 10. Prva je proverila apsolutno sve delove sistema i izvela sve potrebne manevre u niskoj Zemljinoj orbiti. Druga provera obuhvatila je kompletan let do Meseca, dvojica astronauta ušla su u Mesečev modul, odvojili su se od komandnog modula i zaputili su se ka Mesečevoj površini. Kada je visina pala na samo 15 kilometara, spuštanje je prekinuto po unapred utvrđenom scenariju. S obzirom na to da su obe misije prošle bez ikakvih problema, ubrzo je doneta odluka da Apolo 11, sa Armstrongom, Oldrinom i Kolinsom, izvede ceo poduhvat do kraja. Ostatak je istorija.

Artemis još uvek ima neke šanse da bude tehnički uspešan, ali sa finansijske strane teško da može da dobije prelaznu ocenu.

Program Artemis potekao je iz programa Constellation koji je formulisao predsednik Džordž Buš 2005. godine sa ciljem da vrati Ameriku u duboki kosmos i eventualno je odvede na Mars. Realizacija projekta dobrano je odmakla pre nego što su troškovi krenuli da se gomilaju sumanutom brzinom. Projekat je jednostavno bio preambiciozan i kada su 2010. godine stvarni troškovi dostigli kolosalnih 500 milijardi dolara, predsednik Obama bio je prinuđen da „povuče ručnu”, restartuje ceo projekat i napore preusmeri na lakše dostižan cilj – Mesec. Raketni nosači koji su do tada bili razvijeni, Ares I i Ares V, jednostavno su odbačeni i zaboravljeni, „pretekao” je jedino brod za posadu Orion koji je imao i jednu „probnu vožnju” tokom 2014. godine.

Artemis je prvi put zvanično najavljen 2017. godine, iako je rad na SLS-u i Orionu počeo još 2011. godine, odmah posle odluke Obame da penzioniše Constellation. Ispostaviće se da ni Artemis nije bio mnogo jeftiniji, ali se nekako provukao pored političara koji pare poreskih obveznika više vole da troše na nešto što će im doneti brže političke poene. Samo do 2018. godine NASA je utrošila oko 12 milijardi dolara, a do kraja 2021. godine i svih 20.

Nervoza je počela da raste kada je NASA počela da pomera datum prvog lansiranja. Inicijalno predviđeno za novembar 2017. godine, lansiranje je pomereno na jul 2018, pa onda na decembar 2019, sredinu 2021… U poslednjih nekoliko godina troškovi projekta otišli su u nebesa. Krajem prošle godine, ukupni troškovi razvoja Artemisa premašili su 90 milijardi dolara, što je veliki novac, čak i za Ameriku. Inicijalno je procenjeno da će za jedan let Artemisa biti potrebne dve milijarde ali, kako sada stvari stoje, teško da će i četiri biti dovoljne. Takav finansijski pritisak NASA ne može da izdrži, čak ni na kraće staze (jedno lansiranje raketom Falcon Heavy koja može da nosi 70% tereta Artemisa košta svega 150 miliona dolara). Ništa se nije promenilo ni u Trampovo vreme: štaviše, utisak je da Tramp nema ideju šta da radi sa projektom Artemis, što se odrazilo i u protivrečnim odlukama koje je donosio: njegova administracija je u maju 2025. izbacila Artemis iz nacrta budžeta za narednu godinu, ali je odluka poništena svega dva meseca kasnije. Svejedno, šanse projekta Artemis da preživi Trampa ili njegovog naslednika, realno su veoma male, naročito ako se uzme u obzir da Amerika odavno nema jasno utemeljenu kosmičku strategiju jer svaki predsednik voli da tu strategiju napiše ispočetka. Ako se ne desi neko čudo, sva je prilika da će projekat Artemis kao ekonomski neisplativ biti ugašen posle trećeg ili četvrtog leta.

Odgovarajući na kritike javnosti koja optužuje nacionalnu svemirsku agenciju za rasipništvo, loš menadžment i nepouzdane partnere, čelnici NASA-e podsećaju da na projektu Artemis sarađuje čitava armija naučnika i da je na konstrukciji uposleno preko 3.800 firmi iz svih delova Amerike. Artemis, po njihovom mišljenju, predstavlja kapitalnu nacionalnu investiciju. Tamo gde drugi vide samo gomilu metala, NASA vidi armiju najboljih stručnjaka koji zajednički rade u korist američke budućnosti. Osim toga, NASA se nada da će Artemis krenuti stopama Džejmsa Veba. I Džejms Veb je nemilice probijao rokove i na kraju je koštao mnogo više nego što je to bilo očekivano, ali ga je javnost prigrlila kao novu ikonu čim su se pojavile prve spektakularne fotografije. NASA veruje da će uspeh prve dve Artemis misije konačno raskraviti američka srca. Ali u svemu tome ima dosta naivnosti. Jer, odlazak na Mesec i povratak sa njega smo već gledali. Izazov bi bio otići i ostati, napraviti stalnu lunarnu postaju na Mesečevoj površini ili u Mesečevoj orbiti. Nakon toga, reklo bi se da je jedina realna odrednica Mars.

Ima li Artemis neku perspektivu u tom pogledu? Teško, jer sa druge strane postoji kompanija Spejs Iks, koja ne troši pare američkih poreskih obveznika, a poseduje letelicu i raketni nosač koji imaju veći potencijal od Artemisa. Maskov Staršip je, uz to, i neuporedivo jeftiniji jer se najveći deo hardvera može iskoristiti za najmanje deset lansiranja. Nosivost, ukupni potisak, količina tereta izbačenog u nisku Zemljinu orbitu i van nje… sve je to na strani Staršipa sa ubedljivom marginom. Ako Staršip razvije i planirani sistem za dopunjavanje gorivom u kosmosu, ta margina postaće još veća. U tom slučaju, svako dalje ulaganje u Artemis postaće besmisleno.

I tako smo stigli do Marsa, koji je počeo da se pominje kao naredna destinacija, čim su letovi na Mesec postali rutinski. U Mars je verovao i Verner fon Braun, ali su se NASA i on razišli nedugo nakon kraja Apolo programa. Fon Braun je tada verovao da se Mars može osvojiti u narednih 30 godina. Mnogo godina je prošlo od tada, ali je brojka ostala neizmenjena. Zašto je let na Mars uvek 30 godina daleko i zašto će tako i ostati?

Agelast.IO