Povodom 35 godina lista "Vreme": Od disketa do ravnozemljaša

Te davne 1990. godine računarska tehnologija nalazila se na prekretnici. Personalni računari postali su svakidašnjica ali još uvek nisu ušli u svaki dom. Iako je svaki računar bio ostrvo za sebe, neke ideje kako da se ta ostrva povežu već su ušle u fazu realizacije. Računarskog softvera bilo je malo, ali je postojala zdrava osnova da ga bude mnogo više. Ono što je postojalo bilo je dobro osmišljeno i upotrebljivo a zdrava konkurencija stimulisala je inovacije i favorizovala najkvalitentija rešenja. 

Vreme “programabilnih igračaka” poput “Spektruma” i “Komodora” ostalo je iza nas, baš kao i doba skupih programabilnih kalkulatora kao što su bili “HP 41” ili “Teksas Instruments 58/59”. Tipičan personalni kompjuter tog doba bio je neki IBM PC klon, sa Intelovim procesorom 80286 ili 80386, sa radnom frekvencijom koja je u proseku iznosila oko 20 mehaherca i radnom memorijom ne većom od 2-4 megabajta. Za skladištenje podataka korišćeni su relativno nezagrapni i prilično bučni hard-diskovi sa kapacitetom od 10 do 80 megabajta. 

Čip koji je započeo PC eru: Intel 8088

Za eksterno arhiviranje podataka korišćene su diskete od 3,5 inča sa metalnim, kliznim vratancima i kapacitetom od 1,44 megabajta. Iako su te disketom vremenom potpuno nestale iz upotrebe, njihov dizajn ostao je sačuvan do danas kao ikonica na koju treba kliknuti kako bi se podaci trajno sačuvali. Ilustracije radi, ako biste jednu muzičku numeru ili fotografiju sa mobilnog telefona želeli da prebacite na takve diskete, bilo bi vam potrebno od 3 do 10 komada. Za jedan film u današnjem kvalitetu taj broj raste na tri i po hiljade! 

Kao operativni sistem koristio se Majkrosoftov tekstualni MS DOS 5.0 koji je imao komandnu liniju, ali ne i grafičko okruženje. Upravo 1990. godine Majkrosoft je lansirao i Windows 3.0, prvi operativni sistem koji je koristio grafiku i bio komercijalno uspešan. Negde u paraleli, IBM je razvijao alternativu, OS/2, operativni sistem koji je u početku delovao obećavajuće ali je na kraju, zbog sporog razvoja i male korisničke baze, propao. U to vreme “Epl” je imao svoje “Mekintoš” računare koji su bili veoma popularni u grafičkoj industriji i obrazovanju. Za ono vreme, “Eplovo” grafičko okruženje bilo je izuzetno atraktivno, ispolirano i vrlo pouzdano. Marginalnu ulogu imali su računari “Amiga” i “Atari”,  uglavnom zbog svojih multimedijalnih sposobnosti. 

Windows 3.11

Oni sa dubljim džepom mogli su sebi da priušte i neke dodatke, recimo matrični štampač koji je štampao stranice koristeći glavu sa određenim brojem iglica i traku sa bojom, sličnu onoj koja se koristila u mehaničkim pisaćim mašinama. Oni koji su se bavili matematikom i programiranjem kupili su matematički koprocesor, čip sličan glavnom procesoru, koji je omogućavao da se komplikovanije računske operacije izvode neuporedivo brže. Pojavile su se grafičke kartice koje su na monitoru mogle da iscrtaju sliku veličine 640x480 tačaka u 256 boja. Zvučne kartice, poput čuvenog “saundblastera”, omogućile su obradu i reprodukciju digitalizovanog audio-signala. Monitori su bili veliki, vrući, imali su dugačke katodne cevi i mali ekran zakrivljen poput fudbalske lopte. U početku su bili monohromatski (uz večitu raspravu: da li su za oči zdraviji oni sa zelenim ili amber slovima?), kasnije su došle nijanse sive, a onda i pun kolorit. Laptopovi su još uvek bili daleka budućnost. 

Matična ploča od pre tri decenije

Korisnih aplikacija nije bilo mnogo ali su imale zavidan kvalitet. Za tabelarna izračunavanja koristio se “Lotus 1-2-3” i “Kvatro pro”, za pisanje “Vordperfekt” i “Word”. Postojali su i “Fotošop” i “AutoCAD” koji su stekli veliku popularnost kod dizjanera i inženjera. Programiralo se u “Fortranu”, ali su “C”, “Paskal”, “Kobol” i “Bejzik” takođe bili široko zastupljeni. Iako je Tim Berners-Li pokrenuo internet mrežu 1989. godine, o njoj se znalo vrlo malo, s obzirom da je bila ograničena na naučne ustanove, univerzitete i vojsku. 

Nekakav “online” život ipak je postojao - zahvaljujući modemima od 2400 bita u sekundi bilo je moguće preko telefonske linije pristupiti raznim forumima (tzv. BBS-ovima) gde ste mogli da diskutujete o svemu i svačemu. Uz to, PC računar je postao i sredstvo razbibrige: neke igrice steći će svetsku slavu (“Persijski princ”, “Sim siti”), uz sveprisutni i neprevaziđeni “Tetris” koji je uništio više radnih sati nego svi štrajkovi zajedno. “Tetris” je, inače, jedna od najuspešnijih igara svih vremena, prodata je u preko 500 miliona primeraka u svim formatima. Igru je izmislio sredinom osamdesetih Aleksej Pajitnov (SSSR) a verziju za PC napisao je njegov prijatelj Vadim Gerasimov. 

Kada je jednom razbio akademske okove, internet je počeo nezadrživo da se širi. U početku je Tim Berners-Li ručno održavao spisak internet prezentacija ali je 1993. konačno morao da digne ruke od uzaludnog posla: priliv novih sajtova postao je prevelik. Nastale su prve stranice specijalizovane za pretraživanje interneta, neke u formi kataloga (poput “Jahua”), neke s praznom linijom u koju je korisnik unosio reči za pretragu. Takvih sajtova bilo je dosta (“Lajkos”, “Hotbot”, “Altavista”, “Eksajt”) ali nijedan nije imao konstantnu dominaciju sve dok se 1998. godine nije pojavio “Gugl”, sa novim mehanizmom rangiranja sajtova koji je brzo dokazao svoju superiornost.. 

Rad sa tadašnjim kompjuterima bio je drugačiji nego danas. Morali ste nešto da znate o njima, da ih osećate... Svaki je imao svoju dušu koju ste mogli da prepoznate kroz zvuk ventilatora, kroz klik masivne mehaničke tastature, kroz neprekidno “škljocanje” hard-diska, kroz treperenje ekrana od kojeg su oči suzile. Danas su računari samo alat, ali u ono vreme bili su partneri sa kojima ste se družili. Znali ste gde vam je svaki fajl, da li je na hard-disku ili na disketi, koliko je veliki, kad je snimljen. Današnji korisnici računara napišu žalbu sudiji za prekršaje, posle ga pet dana traže po folderima u koje nikad nisu zalazili, nađu ga tek kad rok za žalbu istekne. 

U ono vreme svaka interakcija s mašinom imala je neki svoj smisao. Da biste mogli iz računara da izvučete maksimum bila je potrebna radoznalost, upornost, kreativnost. Alati koji su vam bili na raspolaganju bili su skromni ali dovoljni, radilo se sporo ali dostižno, i kada na kraju stvar (šta god ta stvar bila) ispadne kako treba osećali biste se kao majstor koji je odradio dobar, veliki posao. Bili ste mnogo bliži samom hardveru, kompjuterska logika bila je prosta i efikasna, nije bilo distrakcije u vidu poruka sa mobilnih telefona, nije bilo inteligentnih pomoćnika, botova, najčešće nije bilo ni literature ni neophodnih uputstava. Postojali ste samo vi i mašina i želja da iz te interakcije izvučete nešto smisleno. Svako slovo, svaki red, svaki klik predstavljao je mali kreativni čin. I kada na kraju to što se napravili odložite na disketu sa nalepnicom “Važno”, odmah pored diskete sa natpisom “Tetris”, sve to spakujete u malu crvenu kutiju i stavite na policu sa još deset takvih kutija, mogli ste zadovoljno da konstatujete: “Danas sam napravio odličnu stvar!”.  

Te 1990. godine dobio sam posao asistenta na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Za nekog ko je u Beograd došao iz debele provincije sa željom da diplomira za manje od deset godina, to nije bila mala stvar. Ako me pamćenje ne vara, mislim da je moja prva asistentska plata iznosila oko 700 nemačkih maraka. Počeo sam sebi da ugađam: posle nastave otišao bih na ručak preko puta u “Kolubaru”. Ta kafana bila je, zapravo, istureno odeljenje Mašinca gde su se proslavljale diplome i položeni ispiti i ogovarali profesori koji su nekog mučenika, “iz čiste zlobe”, oborili po deseti put. Bila je to kafana gde su profesori i studenti sedeli zajedno razmenjujući vrcave opaske, gde je neka učena glava umela da uzme gitaru i zasvira za svačiju dušu, gde su se povremeno pregledali  grafički radovi i crtala rešenja komplikovanih problema na salvetama prostrtim preko kockastih stolnjaka.  “Kolubara” je bila kafana na višem intelektualnom nivou u svakom pogledu - čak su i kelnerice znale, na osnovu pokunjenog izgleda nekog studenta koji u samoći naizmenično ispija pivo pa rakiju od kog predmeta dotični “boluje”, da li je to “Matematika 2” ili “Dinamika sistema”. Zašto je Mašinski fakultet dozvolio da propadne institucija “Kolubare” nije mi ni danas jasno - verovatno da ustupi mesto progresu koji je kulminirao u današnje “zlatno doba Srbije” (tu je sad kladionica). 

Mesto kafane "Kolubara"

Nakon zdravog ručka (ćevapi i pomfrit), u sobu koju sam godinama iznajmljivao od gazdarice obično sam se vraćao taksijem jer, ko bi sad čekao tramvaj s punim stomakom? Od prve plate kupio sam i kutiju krem-bananica koje su u to vreme bile veće i nekako ukusnije. Ceo život dobijao sam od roditelja, babe, dede, tetke po jednu ili dve... Dobiješ tu jednu a možeš da pojedeš petnaest. I onda se izvalim u krevet svoje studentske izbe, otvorim onu kutiju krem-bananica i počnem da uzimam jednu po jednu, bez brojanja. Kad ožednim, zalijem koka-kolom iz bele, staklene boce. Jeo sam taj slatkiš sve dok nisam oćoraveo, da li od silnog šećera ili zato što je u međuvremenu pao mrak - nije ni bitno, znam samo da sam bio srećan. 

Na fakultetu je u to doba bilo nekih računara, neki su se interesovali za njihove mogućnosti a neki ne. Jedan kolega me je pozvao da sednem pored njega, da vidim šta on ume. Ukucao je komandu “date” i na ekranu se, sreća-sreća-radost, pojavio datum. Doduše pogrešan jer niko nije znao kako da unese onaj pravi. Ali nema veze, on je na svakih pola sata sedao za kompjuter i kucao “date”, da utvrdi gradivo. Bilo je i naprednih korisnika, neki su znali da koriste “AutoCAD”, a bilo je i onih koji su na računaru umeli ponešto i da napišu i napisano sačuvaju za sutra. Programiralo se malo, iako je već tada bilo odličnih alata za to. U to vreme programiranje se smatralo takoreći magičnom veštinom - bilo je dovoljno da nekom napišete par linija koda pa da vas on doda kao koatuora u naučni rad.

Jedno kratko vreme život je bio lep.   

Ali sve to nije potrajalo dugo, zaratili smo sa svima oko sebe pa i šire, umesto relativnog izobilja sačekala nas je beda. Uživanje u krem-bananicama zamenilo je čekanje u redovima za sve i svašta. Često bih stao u red a da zapravo nisam ni znao šta se čeka. Svejedno, čekao sam i bio srećan kad bih kao nagradu pokupio karton zejtina ili par kilograma šećera. I na fakultetu nije bilo mnogo bolje - jednom smo uz platu (koja je vremenom spala na bednih 5 maraka, plus 2 marke za topli obrok) dobili džak mleka u prahu koji je trebalo podeliti kolegama sa katedre na kojoj sam radio. Neko je morao to “blago” da raspodeli, a ko će ako ne onaj najmlađi. Nije to težak posao, potrebne su samo plastične kese (koje nisam imao), neka lopatica (koju takođe nisam imao) i vaga (isti slučaj). Ne bih da zalazim u detalje kako sam ja to na kraju razmerio, nije to bilo preterano higijenski, znam samo da sam bio potpuno beo, i da sam, šetajući po fakultetu kako bi svaki kolega dobio svoje mlečno sledovanje za sobom ostavljao beli trag. Jedna kesa mi se pocepala, mleko se prosulo tačno ispred profesorske zbornice. Neki studenti su me, na žalost, samo po tome zapamtili. 

Legendarna postava tehničke redakcije:
Boris, Vlada (stoje), Ivan, Vesna i Saša

Kako napisa Bora Ćosić na kraju svoje knjige “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”: “Sve je bilo tako, ili još gore”. 

A onda se 1993. godine pojavio oglas u novinama da list “Vreme” traži dva pomoćnika u tehničkoj redakciji. Supruga me je nagovorila da se javim, bili smo redovni čitaoci, zašto da ne, i... prošao sam, valjda zato što sam u to vreme imao magistraturu iz robotike. Bio je to neki drugi svet, svet normalnih ljudi, svet ljudi koji su mrzeli rat i radili sve što mogu da razbude naš zabludeli narod iz narkoze. “Vreme” mi je, vrlo brzo, postalo mesto gde sam se sklanjao od ludila koje je vladalo na ulici i u čitavom društvu. Ne bih da pričam o Žaretu, Peri, Stojanu, Saši, Milošu, Dejanu, Urošu... ima ljudi koji su ih bolje upoznali, koji su mnogo pozvaniji da o njima kažu koju lepu reč. Ja sam bio “običan” član tehničke redakcije koja se bavila prelamanjem tekstova i pripremom za štampu, ali sam se, i pored toga, osećao delom jedne velike porodice koja je delila slične vrednosne stavove: novinari, mi iz “tehničke”, lektori, korektori, daktilografi, administracija...

U toj tehničkoj redakciji nekako smo uspevali da pratimo tehničke novotarije iako “Vreme” nikad nije imalo preveliki budžet za to. Zatekao sam računare na kojima je bio instaliran “Windows 3.11”, od alata imali smo još “Fotošop” i “Pejdžmejker 4”. Kada sam počeo da radim, jedina mreža koja je povezivala računare bila je “frizbi-net”: imali smo jednu disketu sa korigovanim tekstovima, spremnim za prelom, pa smo tu disketu dobacivali jedan drugom s kraja na kraj sobe. Kasnije je došla BNC-mreža, prva prava kompjuterska mreža, zapravo jedan dugačak koaksijalni kabl koji se protezao preko dva sprata za koji su se pomoću tzv. “T-račve” držali svi povezani računari. Taj kabl je na oba svoja kraja imao “terminator” (mi smo ga zvali “pampur”), kapicu sa otpornikom od 50 oma koji je bio apsolutno neophodan da bi mreža funkcionisala kako treba. Mreža je, međutim, svaki čas prestajala da radi, najčešće zbog neke aljkavo urađene račve. Ali koje? Jedini način da se to utvrdi bio je da se pampur s kraja preseli na sredinu kabla i proveri koja polovina mreže radi a koja ne. Uzastopnom primenom “metode polovljenja” na kraju bi se našlo i mesto kvara. 

"Epl Mekintoš"

Bilo je to vreme snalaženja, štap i kanap, ali se uvek stizalo... Često se dešavalo da novinar preko telefona diktira tekst našoj daktilografkinji koja ga unosi u računar. Neki su slali svoje tekstove faksom, ispisano rukom ili otkucano na pisaćoj mašini. Mogućnosti za komunikaciju bile su ograničene, neki kući čak nisu ni imali računar, zato smo se više družili i bolje poznavali. Tek uneti tekstovi štampali su se na najboljem štampaču koji je ikad napravljen, dešavalo se da u fioku za papir greškom upadne nečija sveska ili prethodni broj “Vremena”. Printer se zaglavi, ponekad baš opasno, ali na kraju uvek veselo nastavi da izbacuje odštampane stranice. 

Kad je tačno internet počeo da se koristi u redakciji, nisam zapamtio. Ali se sećam da je jednoga dana došao neko iz radija “B92” i krenuo da nam objašnjava kako se koristi elektronska pošta. Došao čovek, namestio sve kako treba, održao predavanje, nisam tome pridavao neki veliki značaj, sve dok nisam primetio da se u toj elektronskoj prepisci koristi slovo “@”. To slovo sam prvi put video na cedulji sa kontakt-podacima koju mi je ostavio najbolji drug sa studija kada je odlazio na poslediplomske studije u Ameriku. I tu, u redakciji “Vremena”, nekako povežem te dve stvari, sednem za tu novu skalameriju i napišem svoj prvi imejl u životu. Zapravo, mislio sam da od svega toga nema ništa, da sam ja tu nešto “prezupčio” i pogrešno ukapirao, ali... koliko sutra - stigao mi odgovor. Sve što sam posle toga čuo i video nije moglo da se uporedi sa ushićenjem koje sam tada doživeo. 

Jedan od prvih hard-diskova

Kasnije smo imali regularan telefonski (“dialup”) internet, preko nekog modema iz kojeg su se prilikom uspostavljanja veze čuli oni nezaboravni ping-pong zvuci, a kada smo uspeli da obezbedimo tzv. “ISDN” liniju koja je imala dva kanala, svaki od po 64 kilobita u sekundi, uz maltene trenutno uspostavljanje veze, delovalo je kao da smo već ušli u XXI vek. Od tog trenutka moja sećanja su mnogo ređa i bleđa - računari su postali jači, internet brži i dostupniji, količina sadržaja na njemu sve veća i veća. Ali ništa više nije predstavljalo iznenađenje - tehnički napredak se podrazumevao i brzo je postalo jasno da će, kako vreme bude prolazilo, taj napredak biti sve brži.

Prvi tekst za vreme napisao sam 1997. godine kada je rover “Sojourner” sleteo na Mars. I danas sam zahvalan Žaretu koji me je ohrabrio da taj prvi tekst napišem. Iz tehničke redakcije otišao sam 2000. godine ali sam duhom ostao vezan za “Vreme” i ljude u njemu, bivše i sadašnje. Napustio sam i fakultet i počeo da gradim IT karijeru, ali to je već neka druga priča. U međuvremenu, prošle su decenije: radni takt procesora sad se meri gigahercima a ne megahercima kao nekad. Hard-diskovi su potpuno redizajnirani i imaju kapacitet i do 20 terabajta (milion puta veći od onog sa početka devedesetih). Isto ubrzanje doživeo je i internet, kućne brzine dostižu čitav gigabit. Grafika ultra-visoke rezolucije (4K) danas je podržana i na kafanskim televizorima, računare da i ne pominjemo. Današnji mobilni telefon neuporedivo je moćniji od kompjutera koji je Armstronga i Oldrina spustio na Mesec. Nedavno sam preturio podrum ne bih li pronašao jednu disketu i pokazao je sinu - bezuspešno.

Da li je svaki tehnološki napredak istovremeno i promena na bolje? Umesto “duše” koju su imali stari računari, ovi današnji imitiraju prisnost pomoću botova kao što su “ČetGPT” ili “Kopilot”. Umesto programera koji su nekad morali da razumeju svako napisano slovo, da znaju kako se to slovo mapira na hardver ispod haube, niče generacija “profesionalaca” koja se oslanja na “vajb-koding”, stil programiranja u kome vi kao programer ne radite ništa, samo diktirate instrukcije nekom botu koji piše programski kod za vas. Na tržištu je sve više raznoraznih aplikacija čiji izvorni kod čovek nije ni video, kamoli dotakao - sklepali su ih ambiciozni amateri slepo verujući svojim digitalnim asistentima o kojima jedva da išta znaju. Jednoga dana jedan takav program dospeće u automobil, u avion, u lift i biće belaj... I nije reč samo o programiranju: slično je u nauci, novinarstvu, književnosti... Sa druge strane, u razvoj modela zasnovanih na veštačkoj intelgenciji (AI) i dalje se ulažu silne milijarde dolara. Kažu da ti AI modeli konstantno uče jer jedino tako mogu da napreduju. Ali šta će biti kada budu počeli da uče na materijalu koji su sami proizveli? Internet je već prepun falsifikovanih slika, dokumenata, falš-informacija koje su napravili AI programi... Iz toga ne može da se nauči bilo šta osim da se laže. 

Aleksej Pajitnov, autor "Tetrisa"

Svejedno, tehnološki progres je nesporan, svakojaka smo čuda videli u poslednjih 35 godina. Ali, koliko smo, zahvaljujući tome, napredovali ka društvo? “Vikipedija” je pokrenuta 2001. godine. U prvih mesec dana na njoj je objavljeno preko hiljadu stranica. I pored (naizgled apsurdne) činjenice da tekstove na “Vikipediji” može da kreira ili prepravlja svako ko se na njoj zatekne, danas je to, i po kvalitetu i po obimu, najveća digitalna riznica znanja sa preko 60 miliona članaka koja je odavno prevazišla “Encikopediju Britanika” ili “Enkartu”, ako ih se iko još uvek seća. Ponajviše zahvaljujući “Vikipediji” naivno sam verovao da će internet u kratkom roku iskoreniti neznanje a diletante i ignorante gurnuti na marginu, tamo gde po prirodi stvari i pripadaju. Jer, celokupna mudrost čovečanstva odjednom se našla tek klik daleko.

Na žalost, svet u međuvremenu nije postao ništa pametniji. Štaviše, moglo bi se reći da je u velikoj meri i nazadovao i da je napredak tehnologije najviše pomogao “niščima duhom” da se organizuju, da se čuju još jače i da počnu da zatrpavaju čovečanstvo svojim sumanutim idejama. U vreme kada sam ja išao u nekakve škole svako ko bi rekao da je Zemlja ravna ploča ne bi dobio keca iz geografije - umesto toga, prvo bi bio odveden na temeljno psihijatrisko posmatranje, možda zajedno sa roditeljima koji su svoje dete tako temeljno zapustili. Danas su “ravnozemljaši” legitimni “stanovnici” Interneta, oni imaju svoje “konferencije”, objavljuju “naučne radove” i “neoborive dokaze”, regrutuju podmladak i iz sve snage podržavaju raznorazne teorije zavere koje niču kao pečure. Sada imate diplomirane meteorologe koji daju “alternativne” vremenske prognoze brojeći Sunčeve pege i protuberance, inženjere vazduhoplovstva koji veruju da je američko spuštanje na Mesec snimio Stenli Kjubrik negde u Arizoni, lekare koji se bave homeopatijom ili se zdušno protive vakcinama, jer ne žele da im dete bude čipovano i autistično, farmaceute i hemičare koji u kondenzacionim tragovima aviona vide agens kojim nas svetski lideri zaprašuju kako bi naš broj držali pod kontrolom... Učeni ljudi počeli su da veruju u budalaštine, a oni koji sa školom nikad nisu dobro stajali iskoristili su priliku da svoje neznanje sistematizuju i pretvore u prednost: oni imaju “netaknut, otvoreni um, neopterećen unapred serviranim istinama”, “praktična iskustva”, svoje “izvore informacija” (“Reče mi jedan čoek / na jednom mestu / kod jednog čoeka / jednu stvar...”).

Mapa interneta danas

Sve je konačno otišlo dođavola s pojavom društvenih mreža koje su zatrpale internet kolosalnim količinama bezvrednog smeća. Kada bi internet bio sabijen u jednu sobu, sve što biste u njoj mogli da čujete bio bi šum, uz tek pokoju razgovetnu reč. Svako je dobio na raspolaganje svoju digitalnu parcelu sa koje može, bez ikakve moderacije da u kosmos lansira beskrajni niz tekstova i fotografija koje nemaju nikakvu upotrebnu vrednost čak ni za članove familije, kamoli za neku širu populaciju. Većina sajtova okrenula se informacijama koje sakupljaju “klikove”, jer klikovi donose oglašivače, samim tim i novac, a ako pritom treba žrtvovati istinu zarad senzacionalizma, zašto da ne? Ljudi danas konzumiraju isključivo kratku formu, komunicira se isključivo “tvitovima”, ljudi iznose tvrđenja, za argumente niko ne mari, umesto lepe reči imamo kafanske diskusije da bismo vremenom postali nesposobni da “isprocesiramo” bilo šta što traži više od 15 sekundi koncentracije. Iako na “Jutjubu” još uvek možete naći ogromnu količinu sadržaja koji je koristan, kulturan, stručan i odmeren, njihovi autori u većini slučajeva mogu samo da zavide najpopularnijem srpskom jutjuberu. Koji se, uzgred, zove “Baka Prase” i bavi se... ako ne znate čime, pitajte svog klinca, on zna. 

Naš problem je što više i ne znamo šta ne znamo. Pre neko veče na TV-u jedan gospodin (direktor?) iz državne E-uprave nudi posao mladim ljudima reklamirajući “kvantne kompjutere” koji, kaže, stižu i kod nas, na oduševljenje voditeljke (Marica li se zove?) koja se u kvantnu mehaniku, očigledno, “razume”. Kakvi (bre) kvantni kompjuteri? Gde mi obrazujemo kadar za tako nešto? Na Fakultetu za fiziku koji godišnje upiše jedan student? I da li uopšte imamo predstave koliko košta jedan pravi kvantni kompjuter, danas, kada je cela nacija fokusirana na cenu metra salame ili kotura kačkavalja? Dodajte na to činjenicu da sve manji broj ljudi kod kuće koristi laptop za bilo šta jer su ga zamenili mobilnim telefonom, da oni stariji koje tehnologija nikad nije mnogo interesovala sad, konačno, mogu da uživaju u nikad bogatijoj ponudi žute štampe i još gore televizije kako bi redovno konzumirali preporučenu dnevnu dozu golih estradnih guzica i kriminala (“Andrija likvidiran, Filip u begu dobio metak u čelo”). Oni sa većim intelektualnim ambicijama pročitaće i “najtačniji horoskop na Balkanu a i šire” (ej, horoskop!), a sa posebnim uživanjem i bombastične izjave “poslednjeg kralja Škotske” koji u šah-matu drži Kosovo, Hrvatsku, Bosnu, Rim, Berlin, Tokio i još neke zemlje. 

Mi smo, realno gledano, pre 35 godina bili u čabru, sad smo u buretu bez dna (“postoje samo pregrade”), bili smo u glibu, sad smo u živom blatu. Glavni akteri bede koja nas je zadesila krajem prošlog veka ponovo jašu, čak su i šatore podigli u centru grada, kao da smo, dalekobilo, neka orijentalna despotija. I danas je, kao i onda, delovalo kao da je demokratija tu, odmah iza ćoška, samo što mi taj ćošak nikad nismo mogli da pronađemo. Mi smo iz Titovog “socijalizma” izašli kao pijanac iz bircuza: razbili smo glavu o svaku banderu na koju smo naišli, nijednu nismo mimoišli. Matematika kaže da se pijanac nikad neće preterano odmaći od kafane iz koje je izašao, mi smo živi dokaz da je ta matematička teorema tačna. 

I zato, neka se kvantnim kompjuterima, veštačkom inteligencijom, nuklarnom fuzijom, genetikom, “Hablovim” snimcima iz kosmosa bave neki drugi, nama to samo odvraća pažnju. Mi ćemo da idemo na Ekspo i na Ekspo će se vozimo s leteći automobili kao nekad na ringišpil, i će nam bude lepo, lepo kao nekad, devedesetih. 

VREME #1816-1817

Naslovna stranica "Vremena" od pre deset godina
kada smo slavili četvrt veka od izlaska prvog broja

Nobelova nagrada za fiziku 2025: Veliki korak ka kvantnoj tehnologiji budućnosti

IBM-ov kvantni kompjuter

U godini koju je UNESKO, povodom stogodišnjice kvantne mehanike – nauke utemeljene radovima Vernera Hajzenberga i Volfganga Paulija iz 1925, a čiji dometi su promenili našu percepciju fizičkog sveta – proglasio Međunarodnom godinom kvantne nauke i tehnologije, Nobelovu nagradu za fiziku dobili su Džon Klark, Mišel Devore i Džon Martinis. Njihovo otkriće makroskopskog kvantnog tunel-efekta i demonstracija kvantne prirode ukupne energije električnog kola omogućuje razvoj novih tehnologija baziranih na kvantnoj fizici, kao što su kvantna kriptografija, kvantni senzori i kvantni kompjuteri. Šta to zapravo znači?

Objavljivanje dobitnika Nobelove nagrade za fiziku za 2025. godinu
u Kraljevskoj švedskoj akademiji nauka u Stokholmu, 7. oktobra 2025.

Za razliku od Nobelove nagrade za mir, ona koja se dodeljuje za fiziku sačuvala je svoj renome i reputaciju. U svom testamentu, Alfred Nobel stavio je fiziku na čelo nagrađivanih naučnih disciplina – ispred hemije, medicine, književnosti ili nagrade za mir (nagrada za ekonomiju dodata je naknadno).

Iako je nepravdi bilo, jer neki veliki fizičari nikad nisu dobili ovu nagradu, bitno je pomenuti da nijedan dobitnik nije bio naučno osporavan i da su nagrađena naučna dostignuća preživela test vremena. Jednostavno, za fizičara ne postoji nagrada koja bi se mogla uporediti sa Nobelovom.

Zato je, i pored svojih manjkavosti, hronika Nobelove nagrade za fiziku jedna fascinantna priča o neprekidnom, nezaustavljivom rastu ljudskog znanja. Prošlogodišnju nagradu, podsećanja radi, dobili su Džon Hopfild i Džefri Hinton za svoj pionirski rad na polju mašinskog učenja i veštačke inteligencije.

Džon Martinis, Mišel Devore i Džon Martinis

Ove godine Nobelovu nagradu za fiziku dobili su Džon Klark, Mišel Devore i Džon Martinis za svoj rad u polju kvantne fizike, odnosno za otkriće „makroskopskog kvantnog tunel-efekta i demonstraciju kvantne prirode ukupne energije električnog kola“. Njihov rad, stoji u obrazloženju Nobelovog komiteta, „omogućio je razvoj novih tehnologija baziranih na kvantnoj fizici kao što su kvantna kriptografija, kvantni senzori i kvantni kompjuteri“.

U obraćanju nakon dodele nagrade, predsedavajući Nobelovog komiteta za fiziku Ole Erikson je izjavio: „Fascinantno je kako nam kvantna fizika, nauka stara preko 100 godina, još uvek priređuje iznenađenja. I sve to uz ogromnu praktičnu korist jer je kvantna mehanika utkana u temelj današnje digitalne tehnologije.“

Na važnost kvantne mehanike, koja objašnjava ponašanje materije i energije na najnižem, subatomskom nivou, skrenuo je pažnju i UNESKO, koji je u slavu njene stote godišnjice 2025. godinu proglasio za Međunarodnu godinu kvantne nauke i tehnologije.

Iako je na svom početku kvantna mehanika bila dočekana sa velikom skepsom jer se mnogi njeni postulati kose sa zdravorazumskim poimanjem sveta, a često i sa elementarnom logikom, ova teorija uspešno je prošla najrigoroznije eksperimentalne provere i danas se smatra jednom od najuspešnijih tvorevina ljudskog uma.

Tvorci kvantne mehanike: Maks Plank, Albert Ajnštajn, Nils Bor, Verner Hajzenberg, Luj de Brolj, Ervi Šredinger, Enriko Fermi, Volfgang Pauli i Pol Dirak

Počeci kvantne mehanike pripadaju zapravo kraju 19. veka, kada su fizičari pokušavali da objasne spektar zračenja koje emituje telo na određenoj temperaturi. Prema tadašnjim proračunima, ukupna energija emitovana u domenu vrlo kratkih talasnih dužina imala je beskonačnu vrednost. Pokušaji fizičara da objasne ovu „ultra-ljubičastu katastrofu“ bili su neuspešni sve dok Maks Plank nije dobio korektan rezultat pretpostavljajući da se emitovana energija sastoji iz diskretnih „paketa“.

Iako je za Planka ova pretpostavka bila tek korisna matematička poštapalica, naredne generacije naučnika (Hajzenberg, Dirak, Šredinger, Pauli, Ajnštajn, Bor i mnogi drugi) pokazaće da je Plankova pretpostavka zapravo fizička realnost. To saznanje staro je otprilike 100 godina, otud i inicijativa UNESKO-a da se ova godina adekvatno i obeleži. S pravom.

Kvantna mehanika nam je u međuvremenu pokazala da materija ima dualnu, čestično-talasnu prirodu, da je nemoguće istovremeno precizno odrediti sve parametre čestica (položaj, brzinu, energiju), da se svaka od čestica može nalaziti u superpoziciji stanja koja su često kontradiktorna, te da par čestica može imati spregnuta svojstva bez obzira na njihovo međusobno rastojanje. Ta saznanja nisu samo naučna egzotika: da nije njih, danas ne bismo imali poluprovodnike, mikroprocesore, računare...

Holandska kraljica Maksia na Svetskom danu kvantne 
mehanike u Enšedeu, Holandija, aprila 2025.

Jedan od čuvenih kvantnih fenomena odnosi se na tzv. kvantno „tuneliranje“ ili „tunel-efekat“ (quantum tunneling).

Posmatrajte, recimo, protone (jezgra vodonika), u Sunčevom jezgru – da bi došlo do njihovog spajanja (fuzije) neophodno je da protoni imaju dovoljnu energiju da savladaju nevidljivu „energetsku barijeru“. Ta barijera rezultat je proste činjenice da svi protoni imaju pozitivno naelektrisanje i da se istoimena naelektrisanja međusobno odbijaju.

Da bi protoni „preskočili“ ovu barijeru i „zalepili se“ međusobno, potrebno je da imaju dovoljno visoku kinetičku energiju određenu temperaturom u jezgru Sunca. Iako je ta temperatura kolosalna (reda 15 miliona Kelvina), ako uzmete u obzir zakone klasične fizike ispostaviće se da je ona, ipak, nedovoljna da prevaziđe postojeću odbojnu silu između protona kako bi fuzioni proces uopšte mogao da započne.

Dakle, prosta matematika kaže da bi Sunce trebalo da bude inertna, hladna lopta sačinjena od vodonika i helijuma, nalik na Jupiter ili Saturn. Pa ipak, fuzija na Suncu se dešava uz emitovanje ogromne količine energije jer postoji „nešto“ što omogućava započinjanje nuklearne reakcije. To „nešto“ je tzv. „tunel efekat“.

Suština fenomena leži u tome da je svaki proton u kvantnoj mehanici predstavljen „talasnom funkcijom“ koja definiše verovatnoću da se čestica u određenom trenutku nađe u određenom delu prostora. U blizini energetske barijere ta funkcija drastično opada, ali ne nestaje, tako da postoji neka mala verovatnoća da se čestica, i pored relativno male energije koju poseduje, nađe sa druge strane barijere.

Ta verovatnoća je toliko mala da će se od nekoliko milijardi protona koji se nalaze na putanji čeonog sudara formirati samo jedan par koji će moći da učestvuje u nastavku nuklearne fuzije. Za spoljašnjeg posmatrača izgleda kao da je jedan od protona iz novoformiranog para pronašao skriveni „tunel“ u energetskoj barijeri između njih i našao se na drugoj strani prepreke, u neposrednoj blizini drugog protona.

У класичној физици човек мора да се попење на планину да би стигао на другу страну. У квантној физици објекат може да дође на другу страну пробијајући тунел кроз планину

U klasičnoj fizici čovek mora da se popenje na planinu da bi stigao na drugu stranu. U kvantnoj fizici objekat može da dođe na drugu stranu probijajući tunel kroz planinu

I naredne faze nuklearne reakcije imaju slične energetske barijere, tako da je jednom protonu, u proseku, potrebno oko 10 milijardi godina da prođe kroz ceo proces fuzije. Ali to je samo prosek: zbog veličine Sunca i ogromnog broja protona, uvek ima dovoljno onih koji će mnogo pre proći kroz svoje „tunele“, sve dok se od četiri protona ne formira jezgro helijuma, uz oslobađanje energije koja Suncu omogućava da sija, a nama da živimo.

Sve što je moguće, desiće se kad-tad

Bez kvantnog tuneliranja ne bismo mogli da objasnimo ni fenomen radioaktivnosti – alfa čestica nalazi se zarobljena u atomskom jezgru jer je njena energija nedovoljna da se otrgne jakoj nuklearnoj sili koja je drži vezanom za jezgro. Pa ipak, zbog prirodne talasne funkcije, postoji određena verovatnoća da i tako „okovana“ alfa čestica kad-tad napusti jezgro. Ponekad je za realizaciju ovog procesa potreban delić sekunde, ponekad nebrojene godine...

Ali poenta je u tome da će se sve što je moguće, ma koliko malo verovatno, desiti kad-tad, jer priroda ima vremena koliko god hoćete.

Leon Djutiol, junak priče Marsela Emea "Čovek koji je prolazio kroz zidove", Monmartr

Fenomen je našao i svoju praktičnu primenu: bez tunel-efekta ne bi bilo ni mnogih modernih poluprovodničkih materijala, elektronskih mikroskopa ekstremno visoke rezolucije, savremenih uređaja za skladištenje podataka, merne opreme izuzetne osetljivosti, kvantnih računara...

Ovde se nameće jedno interesantno pitanje: ako jedan proton ili elektron može da prođe kroz naizgled nepremostivu energetsku barijeru, da li je tako nešto moguće na makroskopskom nivou?

Drugim rečima, i pomalo karikirano: da li je moguće da teniska loptica bačena u betonski zid prođe kroz prepreku i nađe se sa njegove druge strane? Teoretski odgovor je – da!

Već pomenuta talasna funkcija može se sračunati i za grupu čestica i za čitava tela tako da, bar u teoriji, bačena loptica može da završi bilo gde, pa čak i iza zida. Međutim, ta verovatnoća toliko je mala da se u praksi takve stvari ne dešavaju: mogli biste da provedete trilione godina bacajući loptu u zid, a da ona nijednom ne pređe na suprotnu stranu.

Automobili ne propadaju kroz asfalt, putnici ne ispadaju iz aviona, zatvorenici ne prolaze tek tako kroz zatvorske rešetke i vi, dok čitate ovaj tekst, svakako nećete propasti kroz stolicu. Reklo bi se da je tunel-efekat pojava ograničena na mikrosvet, na samo jednu ili, eventualno, par čestica.

Ipak, jedna grupa američkih naučnika rešila je da ovo naizgled očigledno tvrđenje stavi na probu.

U seriji eksperimenata obavljenih sredinom osamdesetih godina prošlog veka, Džon Klark, Mišel Devore i Džon Martinis pokazali su da se tunelski proces može osmotriti na mnogo većoj skali, sa mnogo većim brojem čestica.

Testirani objekat bio je nalik na kompjuterski čip, dovoljno veliki da stane u šaku, sastavljen od dva poluprovodnika odvojena tankim slojem izolatora (takozvanim „Džozefsonovim spojem“, koji je osmislio još jedan nobelovac, Brajan Džozefson).

Kada se ovaj materijal ohladi skoro do apsolutne nule, elektroni koji slobodno „plutaju“ unutar kristala poluprovodnika formiraju tzv. „Kuperove parove“, koji se ponašaju kao jedna elementarna čestica sa potpuno novim svojstvima. Ta svojstva omogućavaju parovima elektrona da putuju kroz materijal bez otpora. Brajan Džozefson je pretpostavio da ovi parovi, zahvaljujući tunel-efektu, mogu da prođu kroz izolacionu membranu, što je eksperimentalno potvrđeno 1962. godine.

Inspirisani radovima britanskog naučnika Entonija Džejmsa Legeta, koji se bavio fizikom niskih temperatura i za svoj rad u oblasti superfluidnosti dobio Nobelovu nagradu za fiziku 2003. godine, ovogodišnji nobelovci Klark, Devore i Martinis rešili su da odu korak dalje.

Prema Legetovoj teoriji, na dovoljno niskoj temperaturi sistem bi trebalo da dođe u stanje minimalne energije u kome bi svi Kuperovi parovi zajedno bili opisani jednom talasnom funkcijom i ponašali se kao jedinstveni entitet.

Koristeći inovativne tehnologije merenja karakteristika Jozefsonovog spoja, ovaj trio naučnika uspeo je da pokaže da se na ekstremno niskim temperaturama milijarde elektrona koji prolaze kroz membranu ponašaju kao jedna čestica koja formira čitavo strujno kolo.

Oni su istovremeno pokazali i da se energija uskladištena u takvom električnom toku može uvećati ili smanjiti samo u diskretnim količinama, istim onim „paketićima“ koje je nekada davno „izmislio“ Maks Plank, baš kao što to kvantna mehanika i predviđa.

SQUIDS

Klark je u jednom radu iz devedesetih godina pokazao kako se ovaj makroskopski tunel-efekat može iskoristiti u industriji superprovodnih materijala za izradu ekstremno osetljivih instrumenata za merenje intenziteta magnetnog polja ili strujnog napona. Ovi uređaji, poznati pod nazivom SQUIDS, vrlo brzo su našli primenu i u industriji, pre svega u medicinskoj opremi.

Suštinski doprinos ove trojice naučnika bio je u tome što su pokazali da kvantna mehanika nije ograničena samo na svet veoma malog već da se može primeniti i na srednjem („mezo“) i na najvišem („makro“) nivou, gde u kvantnim procesima orkestrirano učestvuju milijarde spregnutih čestica.

Ti kvantni sistemi dovoljno su veliki da ih možete videti i opipati i ne traže nikakvu posebnu opremu za rukovanje.

Džon Klark rođen je u Kembridžu 1942. godine, gde je studirao fiziku i stekao doktorsku titulu. U Ameriku se preselio 1968. kako bi nastavio post-doktorske studije na Berkliju. Profesorsko mesto na istom univerzitetu dobio je godinu dana kasnije i tu je proveo celu naučnu karijeru.

Mišel Devore

Mišel Devore rođen je u Parizu 1953. godine. Doktorirao je fiziku na pariskom univerzitetu 1982. godine. Nakon toga preselio se u Berkli kako bi radio sa Klarkom i Martinisom, koji je u to vreme još uvek bio student. Nakratko se vratio u Francusku da bi tamo osnovao sopstveni istraživački centar, ali se 2002. godine odlučio da karijeru nastavi na univerzitetu Jejl. Na univerzitet Santa Barbara u Kaliforniji prešao je 2024. godine.

Devore je, uz fakultetsku karijeru, veoma angažovan i u Guglu gde predvodi Guglov „Kvantum tim za veštačku inteligenciju“. Predsednik Francuske Emanuel Makron lično mu je čestitao na dobijenoj nagradi.

Džon Martinis rođen je 1958. godine u Americi. Diplomirao je na Berkliju 1980. godine, a na istom univerzitetu kasnije je i doktorirao. Post-doktorske studije započeo je u Americi, a završio u Francuskoj. Na univerzitetu u Santa Barbari radio je od 2004. do 2014. godine, a zatim se pridružio Guglu, kako bi učestvovao u razvoju kvantnih računara. U Australiju se preselio 2020. godine i zaposlio u startap kompaniji „Silikon Kvantum Kompjuting“ u kojoj i dalje radi kao menadžer zadužen za tehnologiju.

Džon Martinis sa suprugom Džin nakon vesti da je dobio Nobelovu nagradu

Kada preletite kroz ove biografije, reklo bi se da se ovogodišnja dodela Nobelovih nagrada nadovezala na prošlogodišnju kada su tri Nobelove nagrade, dve za hemiju i jedna za fiziku, takođe otišle u ruke inženjera koji su manji ili veći deo svog radnog veka proveli u Guglovim istraživačkim centrima.

U svojoj prvoj izjavi nakon saznanja da je dobio Nobelovu nagradu Klark nije krio iznenađenje, s obzirom da je od trenutka otkrića pa do danas prošlo skoro četiri decenije. Skromno je rekao da je on samo jedan od trojice zaslužnih i da je oduševljen činjenicom da se fenomen kojim su se bavili, danas koristi u svakom kompjuteru ili mobilnom telefonu.

Osim toga, pomenuo je da sa velikim interesom prati razvoj kvantnih računara čije su mogućnosti, bar na papiru, neslućene: „Znam da neki od ovih računara koriste rezultate našeg rada, a da li će se nešto iz toga na kraju izroditi, ne umem da procenim.“

Džon Klark

Da bismo uopšte počeli priču o kvantnim kompjuterima, u koje najveće svetske informatičke kompanije ulažu milijarde dolara, moramo da se podsetimo kako funkcionišu oni klasični.

Bez obzira da li govorimo o mobilnom telefonu, tabletu, laptopu ili superkompjuteru, postoji nešto što im je zajedničko: svi ti uređaji manipulišu isključivo nulama i jedinicama na isti način.

Svaki video, tvit, poruka ili tekst koji upravo čitate nije ništa drugo do niz nula i jedinica. Kada kompjuter „nešto računa“, procesor, kao glavna „radilica“ u njemu, konvertuje jedan skup nula i jedinica u drugi korišćenjem instrukcija koje su takođe zapisane nulama i jedinicama.

Ono što obično nazivamo „memorijom“ zapravo je skup elektronskih prekidača koji imaju tačno dva različita stanja – jedno od njih označavamo kao „0“, drugo kao „1“. Ne postoji „međustanje“, nešto između dve pomenute krajnosti. Najmanja količina informacija kojom kompjuter može da manipuliše zove se bit i bit može da ima samo dve navedene vrednosti.

Superkompjuter "Fugaku"

Kada povežete hiljade procesora i mnogo bitova u jednu celinu i na to dodate softver koji je u stanju da iskoristi sav taj hardverski potencijal, dobijate superkompjuter koji je u stanju da rešava najteže probleme iz matematike, fizike, hemije, medicine, tehnike...

Najbrži superkompjuter današnjice, japanski „Fugaku“, u stanju je da izvede neverovatnih 440 hiljada biliona računskih operacija u sekundi.

Ali priroda ne funkcioniše po sistemu „ili nula ili jedan“. U prirodi postoji element neizvesnosti koji je teško simulirati klasičnim kompjuterima. Postoji i čitava klasa problema koji su naizgled jednostavni, ali nepodesni za rešavanje korišćenjem superkompjutera.

Jedan od interesantnijih je „problem trgovačkog putnika“. Zamislite trgovca koji želi da ponudi svoju robu u 100 različitih gradova. Kojim redosledom on treba da poseti ove gradove tako da pređe najmanje kilometara? Ovo je klasični kombinatorni problem i nalaženje optimalnog rešenja često podrazumeva sekvencijalno ispitivanje enormnog broja mogućnosti, što je dugotrajan proces čak i na najjačim kompjuterima. 

Kvantni kompjuteri ne predstavljaju novu generaciju kompjutera, baš kao što ni sijalica ne predstavlja novu generaciju sveća. Kvantni kompjuteri neće jednog dana zameniti svu našu kućnu ili kancelarijsku elektroniku. Klasični kompjuter i dalje će predstavljati najjednostavnije, najekonomičnije, a često i najbrže sredstvo za rešavanje većine svakodnevnih problema. Kvantni kompjuteri su nešto sasvim drugo za nešto sasvim treće...

Kod kvantnih kompjutera umesto bitova imamo „kvantni bit“ ili kubit („qubit“). U fizičkom smislu, kubit može da bude jedan foton, par spregnutih elektrona unutar provodnika ohlađenog do apsolutne nule, jedan atom na tacni od silicijuma, jon kontrolisan elektromagnetnim poljem ili nešto stoto.

U svakom slučaju, kubit je zbog svoje veličine vrlo osetljiv i svaka manipulacija kubitima je vrlo delikatan proces.

Na tako minijaturnoj skali, svaka čestica ima određena svojstva koja najčešće nemaju ekvivalent u makroskopskom svetu. Ta svojstva zajedno definišu tzv. kvantno stanje čestice. Ako je to stanje kontrolisano i merljivo, imamo kubit, osnovnu računarsku jedinicu kvantnog kompjutera. Jedan kubit ne predstavlja ništa, kvantni računar nastaje tek kad povežete više kubita u jednu celinu.

Tako spregnuti kubiti imaju neuporedivo veću računarsku snagu u odnosu na isti broj povezanih bitova. Dodavanjem jednog bita u klasični sistem ne dobijate praktično ništa, ali zato dodavanjem jednog kubita u kvantni računar duplirate njegovu snagu.

Ova snaga proističe iz dva kvantna fenomena: superpozicije i spregnutosti.

Zamislite novčić bačen u vazduh. On će na kraju pasti na pod, na jednu ili drugu stranu, na nulu ili jedinicu. U svetu klasičnih kompjutera, ovo su jedina dva moguća ishoda. Kubit, međutim, predstavlja bačeni novčić koji se još uvek vrti u vazduhu. U svom kvantnom stanju kubit sadrži oba krajnja rezultata, i nulu i jedinicu.

Superpozicija predstavlja sposobnost kubita da bude u oba različita stanja istovremeno.

Kubit je, prosto rečeno, objekat koji u datum trenutku ima vrednost 0 ili 1 sa određenom verovatnoćom. Kubit može da „naginje“ jednoj od ove dve vrednosti, a suština kvantnih proračuna je da se ovo „neodređeno“ stanje prevede u stanje u kome kubit ima vrednost 0 ili 1, eliminišući element slučajnosti.

Kvantna superpozicija

Još jedan primer superpozicije: zamislite lavirint i zadatak da nađete izlaz iz njega. Klasični kompjuteri jednostavno prave nasumične pokušaje. Prvi pokušaj biće, na primer, skretanje ulevo. Ako se ovo pokaže kao pogrešna strategija, naredni pokušaj biće skretanje udesno. I tako na svakoj raskrsnici lavirinta na koju kompjuter naiđe. Proces je u svakom slučaju dugotrajan, ali vodi do krajnjeg cilja.

Kod kvantnog kompjutera, zahvaljujući superpoziciji kubita, moguće je istovremeno skrenuti i levo i desno.

Kvantni kompjuter istražuje obe mogućnosti istovremeno, kao da funkcioniše u dve paralelne dimenzije. Broj mogućnosti raste sa svakom novom raskrsnicom, ali se složenost proračuna ne povećava. Povećava se samo broj dimenzija problema.

Ključna karakteristika kvantnog kompjutera je da on ove dodatne dimenzije rutinski tretira kao jedan veliki multidimenzionalni prostor, u kome svaka dimenzija sadrži jedno od mogućih rešenja.

Kvantna spregnutost

Drugi kvantni fenomen, spregnutost, predstavlja sposobnost kubita da se uparuju tako da se nalaze u identičnom kvantnom stanju. Promena stanja jednog kubita trenutno se odražava i na spregnuti kubit, čak i ako se on nalazi na veoma velikom rastojanju.

Ajnštajn je ovu pojavu nazvao „sablasnom akcijom na daljinu“, a kvantna mehanika još uvek nema zadovoljavajuće objašnjenje za ovaj fenomen.

Svejedno, niko nas ne sprečava da koristimo čak i ono što ne razumemo. Za razliku od klasičnih kompjutera čija je snaga, otprilike, proporcionalna broju bitova, snaga kvantnih kompjutera raste strahovito brzo sa dodavanjem novih kubita, upravo zahvaljujući kvantnoj spregnutosti.

Kako se broj kubita bude povećavao, super-računari će sve teže držati korak. Kada kvantni računar bude imao više od 70 stabilnih kubita, super-računar će morati da zauzme površinu čitavog jednog grada kako bi imao istu kompjutersku snagu. Na duge staze, superkompjuteri će izgubiti ovu trku. Ali samo pod uslovom da kvantni kompjuteri prežive, tj. prevaziđu sadašnje teškoće.

Ovde nailazimo na ključni problem: svi današnji kvantni računari pate od „dekoherencije“, (pre)osetljivosti na spoljašnje uticaje, čak i one najmanje. Upravo kontrola dekoherencije kvantne računare čini tako komplikovanim i skupim.

Guglov kvantni kompjuter

Najmanja vibracija, priliv toplote ili fizički kontakt mogu nekontrolisano da promene ili očitaju kvantno stanje kubita pre nego što on završi svoje učešće u izračunavanju. Kada se kvantno stanje kubita očita pre završetka izračunavanja, kubit „kolabira“. Drugim rečima, postaje neupotrebljiv.

Upravo zato se kubiti smeštaju u strogo kontrolisano okruženje, najčešće vakuum, uz temperaturu blisku apsolutnoj nuli. Iako su kubiti često minijaturni, kvantni kompjuter ima veličinu velikog frižidera u kome se najveći deo opreme koristi za sprečavanje dekoherencije.

Sa svim tim cevima, crevima, spiralama, visećim provodnicima, blokovima za hlađenje, stvaranje i održavanje vakuuma, kvantni kompjuter više liči na instalaciju Hansa Gigera pozajmljenu iz serijala „Osmi putnik“, nego na mašinu za računanje.

Današnji informatički giganti troše milijarde dolara godišnje kako bi njihovi kvantni računari konačno demonstrirali „kvantnu supremaciju“, tj. sposobnost da reše bar neki komplikovani (ne nužno i korisni) matematički ili fizički problem brže od klasičnih računara.

Dosadašnji rezultati su relativno skromni i diskutabilni. Gugl je 2019. godine objavio da je, koristeći svoj kvantni računar „Sikamor“ sa 53 kubita dostigao stadijum supremacije, da bi nešto slično uradila i kineska kompanija „Jiužang“, samo godinu dana kasnije. Problemi koji su rešavani u ova dva slučaja bili su toliko apstraktni (i beskorisni) da bi svaki pokušaj njihovog opisivanja u par rečenica bio uzaludan.

Javnost je sa skepsom ispratila ovu kvantnu „demonstraciju sile“, smatrajući da su rešavani problemi bili izveštačeni, bez ikakve upotrebne vrednosti, uz poneki „zloban“ komentar da kvantni računari još uvek kubure sa elementarnim računskim operacijama kao što su sabiranje ili množenje dva dvocifrena broja.

Ali, niko još nije spreman da odustane. Gugl i mnogi njegovi rivali razvoj svojih kvantnih računara danas baziraju na superprovodnim kubitima, nalik na one sa kojima su eksperimentisali Klark, Devore i Martinis.

Džon Klark, Mišel Devore, Džon Martinis

Oni su pokazali da se kvantna svojstva potrebna za implementaciju kubita i kvantnih računara mogu naći i u makro-sistemima koji su, može biti, mnogo podesniji za implementaciju, korišćenje i upravljanje od kubita konstruisanih od pojedinačnih atoma ili elementarnih čestica.

Ako imate kubit koji dobro razumete, koji je relativno lako napraviti, kojim je lako manipulisati i koji je stabilan tokom dugotrajnih proračuna, onda ni dostizanje kvantne supremacije ne mora da bude daleko.

Uz ogromnu slavu koja ih je zasluženo snašla, Klark, Devore i Martinis treba da podele i novčanu nagradu od milion evra na ravne časti. Deluje mnogo ali to je, verovatno, tek milioniti deo profita koji će ostvariti kompanija koja na tržište bude izbacila prvi kvantni kompjuter sposoban da rešava praktične probleme.

Ovogodišnji laureati su svojim radom pokazali da se kvantni sistemi mogu stvoriti i u makroskopskom svetu. Koliko veliki ti kvantni sistemi zaista mogu da budu i kako ih iskoristiti u digitalnim tehnologijama sutrašnjice pokazaće, najverovatnije, neki novi nobelovci.

RTS OKO

Šta sanjamo a šta nam se događa

Nije sporno da su sve posete našeg predsednika stranim državama i državnicima istorijske, toliko puta se tok istorije promenio zato što je naš predsednik seo na Trampovu hoklicu, otišao kod Makrona da (opet) kupi “Rafale”, ili gledao Putunovu paradu, on i predsednik Slovačke i niko više iz Evrope, valjda su svi ostali državnici EU tog dana sređivali podrum ili vozili auto na tehnički pregled. Ipak, među svim tim istorijskim događajima, naročito se ističu oni koji su prerasli u legendu, koji se pamte i prepričavaju, koji su ušli u narodni folklor i koji će jednog dana svakako biti opevani u desetercu. Prve pesme u tom novom ciklusu junačkih narodnih pesama pod nazivom “Zlatno doba Aleksandra Velikog” svakako će biti posvećene kineskom predsedniku - jer, kad god naš predsednik ode u Kinu, odatle stižu tako dobre vesti koje svu onu sreću koja nas je zadesila u poslednje vreme (jeftiniji kulen i prašak za pecivo, kratko ali dostojanstveno učešće košarkaške reprezentacije na Evropskom prvenstvu) uzdižu na nivo sveopšte nacionalne euforije.

Sećate li se (ko bi to uopšte mogao da zaboravi, sve i da sme) legendarne posete našeg predsednika Kini iz septembra 2018. godine? Bilo je to ono vreme kada smo osmislili novi strateški pristup trgovini sa ovom mnogoljudnom zemljom: ​​mi njima kokošije noge, svinjske glave i papke, sve ono što smo do juče bacali a onda saznali da Kinezi to smatraju specijalitetom. Svima nam se urezala u sećanje slika rahmetli Palme Jagodinskog kako maše kesicom u kome se nalaze neki živinski otpaci dok novinarima, sav rumen, objašnjava: “Ovo je naš predsednik prodao Kinezima! Ovo!” Za uzvrat, takav je dil bio, mi ćemo od Kineza da dobijemo razne električne sprave, fabrike električnih automobila i kamiona, i ne samo to... Vučić je svojim gostoljubivim domaćinima jasno poručio da mi znamo da oni imaju prototip letećeg automobila (ima li nešto što naš predsednik ne zna?). "Hajde da napravimo tako nešto i u Srbiji. Imamo neke ideje koje sam dobio posle razgovora sa šeikom Muhamedom Bin Zajedom, nešto oni rade i zajedno", rekao je Vučić. Potpisan je ugovor sa kineskom kompanijom CRBC nakon čega je ministar Siniša Mali izjavio: “Kada pređete Pupinov most sa leve strane, u sledećih par godina nići će ogroman industrijski park na 320 hektara... Ukupna investicija iznosiće oko dva milijarde evra“. Leteći automobili stigli su u Srbiju.

Mislim, stigli bi sigurno, samo da nešto nije zapelo. Vrednost projekta revidirana je na znatno skromnijih 300 miliona evra ali je ostao cilj da se tu smesti preko hiljadu tehnoloških kompanija i otvori najmanje 10–25 hiljada novih radnih mesta. Reklo bi se: mnogo priče, malo betona. Da li zbog korone ili zbog toga što je cela priča bila, bože sakloni, izmišljena ili naduvana preko svake mere, od te grandiozne investicije nije bilo ništa. Kad pređete Pupinov most sa leve strane je jendek, kao što je vazda i bio. Srbija je ostala bez letećih automobila i drugih čuda savremene Kine, a ne zna se ni da li je krenuo izvoz kokošijih nožica, svinjskih glava i papaka svih vrsta u kojima definitivno ne oskudevamo.

Ali kad Srbin hoće da poleti, nema tih “studenih sindžira” koji bi ga držali vezanim za zemlju. Ima u Srbiji mnogo pametnih, inovativnih ljudi spremnih da iz sopstvenih skromnih sredstava finansiraju svoje maštovite ideje. Takav je, na primer, Željko Mitrović, vlasnik “Pinka” i istraživačkog centra sa zvučnom skraćenicom (“PRDC”) koji se 24. januara 2021. godine obratio javnosti sa neke neimenovane njive u okolini Beograda: “Verujem da će današnji dan biti upisan u istoriju srpskog i evropskog vazduhoplovstva”. A onda je stavio crnu kacigu na glavu, seo u svoj “oktokopter” (veliki crveni tiganj sa osam rupa za osam elisa) i vinuo se nebu pod oblake. Dobro, možda ne baš pod oblake pošto vozilo tokom trominutnog leta nikad nije dostiglo visinu veću od par metara, pritom se opasno klateći čas na jednu, čas na drugu stranu, kao da je pilot, dalekobilo, vozio ušikan ili ušmrkan. Srećom, letelica je ukroćena nekoliko metara pre nego što je krenula da kosi kukuruz. I onda je pala najava da će vrlo brzo taj isti leteći auto trijumfalno preleteti čitav Beograd, tik iznad naših glava.

Nije se desilo. 

“PRDC” se okrenuo nekim drugim stvarima, kao što su aparat za ozonizaciju krvi i puška za gašenje požara. Ali kad predsednik nešto kaže, onda je to rešeno, onda to tako mora da bude, sve je samo pitanje vremena. Kao metro, kao fabrika čipova “Mubadala”, kao jarbol za zastavu od 200 metara, kao stanica “Prokop”, kao fabrika električnih automobila i kamiona... Ove godine imamo još jedan predsednikov legendarni put u Kinu, opet sa predsednikom Slovačke, rod li su, šta li su, na još jednu paradu raznih ratnih sprava i naprava. Jeste da se naš predsednik nalazio na začelju kolone svetskih državnika koju je predvodio kineski predsednik pa je izgledalo kao da naš predsednik smotava crveni tepih iza onih koji su ga već izgazili, ali to je samo optička varka: on je bio poslednji u koloni jer su zvanice bile poređane po visini. Da je Vučić bio samo pola metra niži, bio bi odmah pored predsednika Sija, možda čak i ispred njega, kao što je i red. 

Nije to bitno, bitno je šta naš predsednik otud poručuje: “Biće kao što sam i obećao, ne brinem za ismevanje. Vodio sam razgovore sa Ikspengom (“Xpeng”) . Ja očekujem da će oni u Kini dobiti dozvolu za leteće automobile, koji su sad ovde u vrednosti oko 300.000 dolara, znači oko 270.000 evra. Verujem da ćemo već sledeće godine do 1. decembra mi moći da pokažemo kako funkcionišu leteći automobili na teritoriji Republike Srbije i da ćemo imati primenu i korišćenje tokom specijalizovanog Ekspa u našoj zemlji, pa ćemo videti da li će i dalje da mi se podsmevaju”. 

U tekstu koji je “Vreme” objavilo 2018. godine, pokušao sam da se šire osvrnem na priču o letećim automobilima. I u to vreme bilo je kompanija koje su pokušavale da ukrste autombil s avionom, dronom ili helikopterom. Nešto od toga je poletelo, nešto nije, ali se prognoza iz teksta da u skorije vreme neće biti pokrenuta komercijalna proizvodnja letećeg vozila - obistinila. Da ponovimo samo neke ključne razloge...

Leteća vozila moraju da budu napravljena od lakih ali dovoljno čvrstih (obično kompozitnih) materijala, da imaju jak, kompaktan sistem propulzije, da imaju brojne sigurnosne mehanizme i redundantne komponente kao i navigaciono-upravljački sistem koji je u stanju da izbegne iznenadne opasnosti i eliminiše pilotske greške. To što je do sada napravljeno nekoliko prototipova koji mogu da uzlete u strogo kontrolisanim okolnostima, tek je prvi korak: skaliranje prototipa i izrada komercijalnog vozila koje može bezbedno da preveze više putnika i dalje je strahovito težak zadatak. Poseban ograničavajući faktor su baterije koje su potrebne za električni pogon elisa na letećim automobilima. Uz sve napretke na ovom polju, kapacitet baterija u odnosu na njihovu masu i veličinu i dalje je mali. Stručnjaci bi rekli da je gustina energije u današnjim baterijama nedovoljna da bi leteći auto bio sposoban da preleti velika rastojanja. 

Rizici eksploatacije letećih automobila takođe su ogromni. Na zemlji, automobili se lupaju svakodnevno, najčešće bez žrtava, jer se najveći deo vožnje obavlja u gradovima gde su brzine kretanja relativno male. U vazduhu, međutim, čak i blisko mimoilaženje dva brza leteća objekta može jednu od njih da baci u “kovit” (nekontrolisano “tumbanje” koje obično ima fatalne posledice). U slučaju sudara, leteći automobili bi zasuli svojim delovima ljude na ulicama koji možda ne bi ni bili svesni da se iznad njihovih glava upravo desio katastrofalan sudar. Na kraju, tu su i kvarovi - ako motori iz bilo kog razloga stanu ili otkaže softver koji kontroliše njihov rad, leteći auto će pasti s neba kao trula kruška. Ukratko, leteći automobili imaju mnogo veći “destruktivni potencijal” od onog koji ima vaš “Punto”. Da bi se tako nešto izbeglo, neophodno je da leteći automobili imaju sisteme za izbegavanje kolizija, da putnici budu opremljeni padobranima, da postoje procedure za hitno prizemljenje i da svi kritični sistemi budu urađeni “u duplikatu”. Implementacija svih ovih zaštitnih mehanizama povećava težinu i kompleksnost vozila, samim tim i njihovu cenu.

Uz to, nebo iznad nas je već preopterećeno saobraćajem. Čak je i vožnja relativno malih dronova zakonski regulisana: u Srbiji i Crnoj Gori za kontrolu leta i izdavanje odgovarajućih dozvola odgovorna je SMATSA (“Serbia and Montenegro Air Traffic Services Agency”). Prema važećem pravilniku, samo dronovi lakši od 250 grama ne podležu značajnim ograničenjima. Svi dronovi teži od 4 kilograma, sve što leti na visini većoj od 100 metara, što može da leti noću, iznad ljudi ili ima radijus letenja veći od 500 metara mora da bude evidentirano u državne knjige. Letovi na visinama većim od 100 metara, sa radijusom većim od 500 metara ili u krugu od 5 kilometara od aerodroma moraju biti prethodno najavljeni i odobreni od strane SMATSA. Rastojanje od ljudi ne sme biti manje od 30 metara a kad je reč o osetljivoj infastrukturi i vojnim objektima, pravila su još rigoroznija.

Zamislite sada nebo iznad grada kojim šparta na hiljade letećih automobila. Kako bi se izbegli incidenti, potrebno je osmisliti potpuno novi sistem registracije letova uz automatizovani sistem kontrole leta koji bi bio spregnut s vozilima u vazduhu. Takvi sistemi ne samo da ne postoje nego na njihovoj izradi trenutno niko i ne radi. Bez takvih sistema, leteći automobili samo bi doprineli da haos u vazduhu budu još veći.

Takođe, leteći autombili ne mogu da polete tek tako što se zalete, rašire krakove sa elisama ili krila i odlepe se od zemlje. Potrebna je infrastruktura za to, potrebna su određena mesta gde te leteće naprave mogu da se prizemlje, servisna mreža i stanice gde je moguće dopuniti gorivo ili baterije. U već prenatrpanim gradovima gde je teško naći mesto i za novi ulični kiosk, ovo će zahtevati novi urbanistički plan i investicije čija se veličina meri milijardama evra.

X-Peng

Tu je i ekološki aspekt: sve postojeće letelice (budući leteći automobili neće biti izuzetak) veoma su bučne, svejedno da li koriste mlazni ili elisni pogon. Ljudi koji žive u neposrednoj blizni visoko-frekventnih aerodroma izloženi su takvim nivoima buke da su najčešće prinuđeni da se odsele na neko mirnije mesto. Iako su današnji avionski motori neuporedivo tiši od onih od pre par decenija, nivo buke je i dalje neprihvatljiv za urbane zone. Kada na već postojeći nivo gradskog “akustičnog zagađenja” dodate zujanje i brujanje silnih letećih automobila, boravak u gradu postaće nesnosan. Uz to, ako leteći automobili ne budu koristili obnovljive izvore energije za svoj pogon, i vazdušno zagađenje biće još veće.

Na kraju, tu je i glavni limitirajući faktor: cena. Leteći automobili tipično koštaju nekoliko stotina hiljada evra a neki od njih i čitav milion. Ako bi jednoga dana krenula njihova serijska proizvodnja, troškovi proizvodnje će se smanjiti pa će i cene biti niže. Ali ne toliko da u narednih par decenija leteći autombili postanu pristupačni širokim narodnim masama i državama “ometenim u razvoju” gde je cena kulena i guz-papira centralna tema centralne informativne emisije. Da ne tupimo mnogo, Srbi će se voziti letećim automobilima kada se svi Amerikanci budu vozili raketama. 

Zato je izjava našeg predsednika o letećim automobilima iz Kine, uz svu mudrost koja joj se ne može osporiti, pomalo apsurdna. Ako je došlo vreme za leteće automobile od 300.000 evra, čemu onda priča o jeftinom parizeru, o tome kako je ministar Mali uštedeo 15% kupujući neke tričarije koje mu ič nisu potrebne u marketu u koji je ušao dva puta u životu (da bi napravio poređenje), zašto obraćati pažnju na vest koju je objavila odnarođena televizija N1 da je struja značajno poskupela, koga briga koliko košta kubni metar kulena, centimetar viršle, litar boze... Hajde da pričamo o onome što je stvarno bitno i aktuelno, o onome što nas čeka već za godinu dana! Kako se ti leteći automobili parkiraju, u vazduhu ili na zemlji? Hoće li i taj parking biti zoniran (moj predlog: prva zona do 100 metara visine, druga zona - troposfera, treća zona - stratosfera, slobodna zona - sve od Meseca pa nadalje). Da li ćemo mi što imamo vozačku dozvolu za B-klasu automatski dobiti i dozvolu za leteće automobile ili ćemo morati da polažemo i pilotski ispit. Kako će saobraćajci regulisati saobraćaj i naplaćivati kazne? Tako što će visiti sa dronova, ili direktno iz helikoptera? Da li će biti dozvoljeno parkiranje na krovovima i špijuniranje komšiluka? Ko će da krpi rupe u vazduhu koje će leteći saobraćaj sigurno proizvesti? Ista služba koja (ne) krpi rupe na putu? Kako će biti rešen prelazak putnika iz jednog u drugi leteći autobus gradskog saobraćajnog? Nije uputno da autobus sleće svaki čas: potrebne su nam leteće autobuske stanice koje bi liftom bile povezane sa zemljom, a s obzirom da nam se liftovi svaki čas kvare, moraju da postoje i merdevine kao rezervno rešenje. Uz dužno poštovanje predsedniku, samo skrećem pažnju na to da u ovoj oblasti imamo gomilu nerešenih problema, dok nas neodgovorni članovi vlade zamajavaju nekakvim krompirom i deteržentom.

X-Peng, naredna generacija

Nego da se vratimo na firmu Xpeng koju je pomenuo predsednik Srbije. Ta firma stvarno postoji (zar je neko sumnjao?), sedište firme nalazi se u gradu Gvandžou, u kineskoj provinciji Gvandong, a postoje i isturena odeljenja u Nemačkoj i SAD. Firma ima oko 15.000 radnika i godišnje proizvede oko 190.000 električnih automobila. Godišnji prihod firme procenjuje se na oko 5,7 milijardi dolara. Akcijama Xpenga slobodno se trguje na njujorškoj i hongkonškoj berzi. Kompanija trenutno nudi sedam bogato opremljenih modela u “sedan” i “SUV” klasi. Sve modele krasi savremeni dizajn i poprilično visoka cena koja u proseku iznosi oko 30.000 dolara. Ali, za taj novac dobija se puno: komfor, sigurnost i obilje opreme (lidar, radar, video kamera) pomoću koje automobilski kompjuter (“XPilot”) može da sklopi potpunu sliku okoline, čak i u lošim vremenskim uslovima. Zahvaljujući tome, Xpeng automobili imaju drugi stepen autonomne vožnje: automobil sam kontroliše brzinu i pravac pod određenim uslovima, ali vozač mora da drži ruke na volanu. Trenutno je u fazi razvoja podrška za treći nivo autonomne vožnje gde automobil kontroliše kompletno vozilo ali vozač i dalje mora da bude na oprezu, spreman da preuzme kontrolu. 

X-Peng AeroHT

Xpeng je 2020. godine kupio kompaniju “AeroHT” koja se bavila istraživanjem u oblasti letećih automobila. Pod novim imenom “Xpeng AeroHT”, kompanija je nastavila da se razvija mnogo brže: proizvedena su dva leteća modela, “Vojadžer X1” i “X2”, koji nemaju mnogo veze sa automobilima jer više liče na oktakoptere (imaju 4 kraka, sa po dve elise na svakom). Letelice nemaju točkove već su oslonjene na šine a poletanje i sletanje obavlja se vertikalno. 

Ono o čemu naš predsednik priča verovatno je “Land Aircraft Carrier”, nešto što liči na dva vozila u jednom. Radi se o velikom transporteru koji u svom gepeku nosi spakovanu letelicu. Kada se gepek rasklopi, letelica počinje da klizi po šinama i postepeno rasklapa svoj stajni deo, sve dok se ne nađe na tlu. Nakon toga, letelica se rasklapa kako bi iz kompaktne prešla u konfiguraciju za letenje. Sve to izgleda kao da gledate “Optimus Prajma” u filmu “Transformers”: čitav proces je automatizovan i ne traje više od par minuta. U rasklopljenom stanju letelica deluje impresivno: reč je o “heksakopteru” (6 krakova sa elisama), sa dva dodatna horizontalna “fena” koji letelicu guraju napred ili nazad, sa kabinom koja može da ponese dve osobe od kojih jedna ima ulogu pilota. Letelica je lagana ali čvrsta jer je pretežno napravljena od kompozitnih materijala najnovije generacije. Ima brojne sigurnosne mehanizme, sposobna je da se vrati na mesto poletanja bez intervencije pilota, u stanju je da leti čak i ako joj otkaže polovina elektromotora, a svi kritični sistemi su redundantni. Transporter je takođe tehnički impozantan: ima šest točkova, tri osovine, hibridni električni pogon, dovoljno prostora za smeštaj letelice i pet dodatnih osoba a pritom služi i kao stanica za punjenje: u njemu je dovoljno električne energije za šest uzastopnih letova. 

Čitav projekat trenutno je na prekretnici: od kineskih vlasti zatražena je licenca za komercijalnu upotrebu. U nedostatku regulative, proces odobrenja sigurno će potrajati. Dozvolu za let kompanija je već dobila u Dubaiju, tamo vole sve što liči na cirkus i turističku atrakciju, pa makar to nosilo i određenu dozu rizika. U međuvremenu, firma ne gubi vreme i uveliko se sprema za serijsku proizvodnju. Već je evidentirano 2.000 porudžbina u vrednosti od oko 600 miliona dolara. Xpeng trenutno pravi novu fabriku koja će godišnje moći da napravi 10.000 vozila a prve isporuke planirane su već za 2026. godinu. Paralelno, razvija se i infrastruktura: do sada je pripremljeno 60 mini-aerodroma, uglavnom u blizni atraktivnih turističkih lokacija. Kompanija se vešto brani od primedbi da je njen proizvod namenjen isključivo bogatima: “Zapamtite, svaka nova tehnologija prvo je bila skupa a tek onda je postala pristupačna”.

Ono najbolje iz Xpenga tek treba da dođe. Trenutno se razvija pravi leteći auto (zasad bez oficijelnog imena), oktakopter, četiri kraka sa po dve elise na svakom. Tokom vožnje po zemlji, kraci sa elisama sakriveni su ispod pomičnog krova. U izvornom obliku, auto uopšte ne izgleda kao nešto što može da leti. Ali kada se krov podigne i kraci razmaknu i fiksiraju, postaje očigledno da je reč o letelici. Unutrašnjost automobila je luksuzna i potpuno futuristička: sa svojim plavo-belim, argon-ksenon nijansama, savršeno bi se uklopila u film “Tron” (ko je gledao film, zna na šta mislim). Krov i pod automobila, kao i mnogi drugi elementi u kabini napravljeni su od stakla, zbog bolje vidljivosti tokom leta. U kokpitu se nalaze sklopivi volan (za vožnju po zemlji) i džojstik (za upravljanje vozilom tokom leta). Ako se razvoj nastavi sadašnjim tempom, za očekivati je da će prvi Xpeng auto poleteti 2030. godine i da neće biti skuplji od 150.000 dolara (što je uporedivo sa najskupljim Mercedes ili BMW modelima). 

Beogradski metro, najlepši neizgrađeni metro u Evropi

A dok taj leteći Xpeng auto ne stigne na Expo u Srbiju, treba da rešimo neke sitnije probleme, da se ne sramotimo kad se krem-de-la-krem čitavog sveta sjati u Srbiju, da vidi sve ono što je na internetu već odavno okačeno. Jer ništa ne može stranca tako da obeshrabri kao dolazak u gradu od dva miliona ljudi u kome 30% teritorije nije pokriveno kanalizacijom pa tokom svake veće kiše gacamo ne samo po blatu nego i po ... Ali zato umesto metroa imamo tri muzejske železničke linije na kojima se putnici prevoze  iškrabanim vozovima u čijim ruiniranim vagonima još stoje pločice sa natpisom “Сделано в СССР. Рижский вагоностроительный завод”. Tu je, zatim, prolazak kroz centralnu železničku stanicu “Prokop” koja prokišnjava i u vreme suše, koja je otvorena samo zato što je bila završena do pola da bi odmah počela da se raspada, pa zatim vožnja ulicama u kojima je svaka rešetka slivnika propala u kolovoz bar pola metra a poneka čak do Japana... Kakav samo intelektualni stimulans nudi rešavanje gradskih rebusa u vidu kružnih tokova, sa i bez semafora, koji su išarani kao Denis Rodman, da se ljudi malo nasmeju pre nego što se slupaju prateći besmislene linije na asfaltu koje se prepliću kao raskuvani šageti. Koliko će se ljudi sjatiti samo na Slaviji pokušavajući da priđu najvećoj gradskoj fontani pre nego što shvate da fontana nije tu zbog vode i osveženja nego zbog muzike. Svaki od njih poželeće da fotografiše naše tek uvezene tramvaje koje su u nemanjićko-plavu boju obojili Turci (nema tu nikakve ironije, posao je posao), onaj trenutak kad pokušavaju da se mimoiđu u krivini, a ne mogu jer su preširoki. 

Da ne preskočimo i činjenicu da je gradski prevoz besplatan i da su nam gradska vozila pretrpana, često i bez kimatizacije jer vozaču iz Bangladeša počinju da otkazuju vitalne životne funkcije ako temperatura vazduha padne ispod 35oC. Put obavezno vodi kroz Beograd na vodi gde će naši gosti moći da vide... hmmm... na primer, solitere čija sivo-braon boja deluje bolje od bilo kakvog bensedina, a one inače depresivne podstiče da skoče s mosta u Savu. Most je, možda baš zbog toga, demontiran i odnet u nepoznatom pravcu. I tako, polako, sve do poslednje stanice, tamo gde žandar kaže “dalje ne može”, do našeg ponosa, do onog što Šolakovi i Đitlerovi plaćenici podrugljivo zovu “Ćacilend” a zapravo je studentski dom “Pionirski park”, jedinstven po tome što u njemu svih 100% studenata, njih petorica, žele da uče dok je u svetskim koledž-centrima taj proces neuporedivo manji. Sam prolazak kroz taj suvi destilat inteligencije, mentalnog pregnuća, naučnog entuzijazma i kreativnosti, učiniće naše goste pametnijim, možda neko od njih i trajno ostane tamo da se napaja znanjem sa tog vrela mladalačkog nadahnuća. 

I za kraj, tu je i “Beograd na šatoru”, naš “Šatorgrad”, naš “Tentarijum”, naselje podignuto nasred najvećeg beogradskog bulevara, na njegovom najširem mestu. Čemu služe avetinjski čadori u kojima čami tek po koji zbunjenik koji u plastičnoj stolici drema s glavom na plastičnom stolu ili samo diše i tako ubija vreme između dva sendviča, nama je nejasno, ali neki viši smisao mora da postoji. Kada sam jednog od njih pitao da li se tu, možebiti, nešto deli, da uzmem, da ponesem, voli moja supruga kad joj donesem blokče, olovku, štabilo, čovek mi zagonetno reče: “Mi delimo dobru volju”! Od njega sam čuo da postoji legenda koja kaže da je naš “Šanti-taun” osnovao Organizator čija organizatorska dozvola još nije istekla. Na žalost, ime Organizatora izgubljeno je u hodnicima vremena. Tu, na tom mestu, naši gosti moći će da provedu čitave sate pokušavajući da reše enigmu “grada duhova” a ako im se posreći i da prisustvuju snimanju nekog holivudskog blokbastera koji se savršeno uklapa u scenografiju kojoj ne treba nikakva dorada (“Indijana Džons i tajna zaboravljenog vašarišta”). 

Ćacilend

Dakle, ima šta da se vidi, i tek će da se vidi, ima Beograd za Expo da bude lep kao lutka, kao Njujork u “Petom elementu”, samo malo da se popegla, išmirgla i ištemuje tu i tamo, sa letećim automobilom ili bez njega. Neće da bude Brus Vilis kao u filmu ali će da budu Džeki Čen i Usein Bolt, pretpostavljam u ime Svetske penzionerske organizacije. Ja, na žalost, neću moći da odem na taj Ekspo jer baš tih dana imam zakazano kod mehaničara: lupa mi đunta na kolima, već sam kupio novu sa sitnim nutom. Ne pasuje, ali kažu da može da se nabudži, samo treba vremena. Kako stoje stvari, najveći doživljaj u životu i dalje će mi biti davna poseta Beogradskom sajmu kada sam, kao musavi provincijalac iz osnove škole u Trsteniku, gledao nekog Flojda kako vozi motor u buretu. Da li je Flojd još uvek živ, da li se možda skrljao ili izleteo iz bureta i odleteo za letećim automobilima, ko zna... I zbog toga, zavidim svima vama koji ste već stali u red da kupite karte za Ekspo ili za vožnju letećim automobilom, ako naši dragi gosti iz Bugarske već nisu sve pokupovali.  

Vreme #1810