Nobelova nagrada za fiziku 2025: Veliki korak ka kvantnoj tehnologiji budućnosti
 |
| IBM-ov kvantni kompjuter |
U godini koju je UNESKO, povodom stogodišnjice kvantne mehanike – nauke utemeljene radovima Vernera Hajzenberga i Volfganga Paulija iz 1925, a čiji dometi su promenili našu percepciju fizičkog sveta – proglasio Međunarodnom godinom kvantne nauke i tehnologije, Nobelovu nagradu za fiziku dobili su Džon Klark, Mišel Devore i Džon Martinis. Njihovo otkriće makroskopskog kvantnog tunel-efekta i demonstracija kvantne prirode ukupne energije električnog kola omogućuje razvoj novih tehnologija baziranih na kvantnoj fizici, kao što su kvantna kriptografija, kvantni senzori i kvantni kompjuteri. Šta to zapravo znači?
_493x740) |
| Objavljivanje dobitnika Nobelove nagrade za fiziku za 2025. godinu u Kraljevskoj švedskoj akademiji nauka u Stokholmu, 7. oktobra 2025. |
Za razliku od Nobelove nagrade za mir, ona koja se dodeljuje za fiziku sačuvala je svoj renome i reputaciju. U svom testamentu, Alfred Nobel stavio je fiziku na čelo nagrađivanih naučnih disciplina – ispred hemije, medicine, književnosti ili nagrade za mir (nagrada za ekonomiju dodata je naknadno).
Iako je nepravdi bilo, jer neki veliki fizičari nikad nisu dobili ovu nagradu, bitno je pomenuti da nijedan dobitnik nije bio naučno osporavan i da su nagrađena naučna dostignuća preživela test vremena. Jednostavno, za fizičara ne postoji nagrada koja bi se mogla uporediti sa Nobelovom.
Zato je, i pored svojih manjkavosti, hronika Nobelove nagrade za fiziku jedna fascinantna priča o neprekidnom, nezaustavljivom rastu ljudskog znanja. Prošlogodišnju nagradu, podsećanja radi, dobili su Džon Hopfild i Džefri Hinton za svoj pionirski rad na polju mašinskog učenja i veštačke inteligencije.
 |
| Džon Martinis, Mišel Devore i Džon Martinis |
Ove godine Nobelovu nagradu za fiziku dobili su Džon Klark, Mišel Devore i Džon Martinis za svoj rad u polju kvantne fizike, odnosno za otkriće „makroskopskog kvantnog tunel-efekta i demonstraciju kvantne prirode ukupne energije električnog kola“. Njihov rad, stoji u obrazloženju Nobelovog komiteta, „omogućio je razvoj novih tehnologija baziranih na kvantnoj fizici kao što su kvantna kriptografija, kvantni senzori i kvantni kompjuteri“.
U obraćanju nakon dodele nagrade, predsedavajući Nobelovog komiteta za fiziku Ole Erikson je izjavio: „Fascinantno je kako nam kvantna fizika, nauka stara preko 100 godina, još uvek priređuje iznenađenja. I sve to uz ogromnu praktičnu korist jer je kvantna mehanika utkana u temelj današnje digitalne tehnologije.“
Na važnost kvantne mehanike, koja objašnjava ponašanje materije i energije na najnižem, subatomskom nivou, skrenuo je pažnju i UNESKO, koji je u slavu njene stote godišnjice 2025. godinu proglasio za Međunarodnu godinu kvantne nauke i tehnologije.
Iako je na svom početku kvantna mehanika bila dočekana sa velikom skepsom jer se mnogi njeni postulati kose sa zdravorazumskim poimanjem sveta, a često i sa elementarnom logikom, ova teorija uspešno je prošla najrigoroznije eksperimentalne provere i danas se smatra jednom od najuspešnijih tvorevina ljudskog uma.
 |
| Tvorci kvantne mehanike: Maks Plank, Albert Ajnštajn, Nils Bor, Verner Hajzenberg, Luj de Brolj, Ervi Šredinger, Enriko Fermi, Volfgang Pauli i Pol Dirak |
Počeci kvantne mehanike pripadaju zapravo kraju 19. veka, kada su fizičari pokušavali da objasne spektar zračenja koje emituje telo na određenoj temperaturi. Prema tadašnjim proračunima, ukupna energija emitovana u domenu vrlo kratkih talasnih dužina imala je beskonačnu vrednost. Pokušaji fizičara da objasne ovu „ultra-ljubičastu katastrofu“ bili su neuspešni sve dok Maks Plank nije dobio korektan rezultat pretpostavljajući da se emitovana energija sastoji iz diskretnih „paketa“.
Iako je za Planka ova pretpostavka bila tek korisna matematička poštapalica, naredne generacije naučnika (Hajzenberg, Dirak, Šredinger, Pauli, Ajnštajn, Bor i mnogi drugi) pokazaće da je Plankova pretpostavka zapravo fizička realnost. To saznanje staro je otprilike 100 godina, otud i inicijativa UNESKO-a da se ova godina adekvatno i obeleži. S pravom.
Kvantna mehanika nam je u međuvremenu pokazala da materija ima dualnu, čestično-talasnu prirodu, da je nemoguće istovremeno precizno odrediti sve parametre čestica (položaj, brzinu, energiju), da se svaka od čestica može nalaziti u superpoziciji stanja koja su često kontradiktorna, te da par čestica može imati spregnuta svojstva bez obzira na njihovo međusobno rastojanje. Ta saznanja nisu samo naučna egzotika: da nije njih, danas ne bismo imali poluprovodnike, mikroprocesore, računare...
 |
| Holandska kraljica Maksia na Svetskom danu kvantne mehanike u Enšedeu, Holandija, aprila 2025. |
Posmatrajte, recimo, protone (jezgra vodonika), u Sunčevom jezgru – da bi došlo do njihovog spajanja (fuzije) neophodno je da protoni imaju dovoljnu energiju da savladaju nevidljivu „energetsku barijeru“. Ta barijera rezultat je proste činjenice da svi protoni imaju pozitivno naelektrisanje i da se istoimena naelektrisanja međusobno odbijaju.
Da bi protoni „preskočili“ ovu barijeru i „zalepili se“ međusobno, potrebno je da imaju dovoljno visoku kinetičku energiju određenu temperaturom u jezgru Sunca. Iako je ta temperatura kolosalna (reda 15 miliona Kelvina), ako uzmete u obzir zakone klasične fizike ispostaviće se da je ona, ipak, nedovoljna da prevaziđe postojeću odbojnu silu između protona kako bi fuzioni proces uopšte mogao da započne.
Dakle, prosta matematika kaže da bi Sunce trebalo da bude inertna, hladna lopta sačinjena od vodonika i helijuma, nalik na Jupiter ili Saturn. Pa ipak, fuzija na Suncu se dešava uz emitovanje ogromne količine energije jer postoji „nešto“ što omogućava započinjanje nuklearne reakcije. To „nešto“ je tzv. „tunel efekat“.
Ta verovatnoća je toliko mala da će se od nekoliko milijardi protona koji se nalaze na putanji čeonog sudara formirati samo jedan par koji će moći da učestvuje u nastavku nuklearne fuzije. Za spoljašnjeg posmatrača izgleda kao da je jedan od protona iz novoformiranog para pronašao skriveni „tunel“ u energetskoj barijeri između njih i našao se na drugoj strani prepreke, u neposrednoj blizini drugog protona.
У класичној физици човек мора да се попење на планину да би стигао на другу страну. У квантној физици објекат може да дође на другу страну пробијајући тунел кроз планину
U klasičnoj fizici čovek mora da se popenje na planinu da bi stigao na drugu stranu. U kvantnoj fizici objekat može da dođe na drugu stranu probijajući tunel kroz planinu
I naredne faze nuklearne reakcije imaju slične energetske barijere, tako da je jednom protonu, u proseku, potrebno oko 10 milijardi godina da prođe kroz ceo proces fuzije. Ali to je samo prosek: zbog veličine Sunca i ogromnog broja protona, uvek ima dovoljno onih koji će mnogo pre proći kroz svoje „tunele“, sve dok se od četiri protona ne formira jezgro helijuma, uz oslobađanje energije koja Suncu omogućava da sija, a nama da živimo.
Sve što je moguće, desiće se kad-tad
Bez kvantnog tuneliranja ne bismo mogli da objasnimo ni fenomen radioaktivnosti – alfa čestica nalazi se zarobljena u atomskom jezgru jer je njena energija nedovoljna da se otrgne jakoj nuklearnoj sili koja je drži vezanom za jezgro. Pa ipak, zbog prirodne talasne funkcije, postoji određena verovatnoća da i tako „okovana“ alfa čestica kad-tad napusti jezgro. Ponekad je za realizaciju ovog procesa potreban delić sekunde, ponekad nebrojene godine...
Ali poenta je u tome da će se sve što je moguće, ma koliko malo verovatno, desiti kad-tad, jer priroda ima vremena koliko god hoćete.
_555x740.jpeg) |
| Leon Djutiol, junak priče Marsela Emea "Čovek koji je prolazio kroz zidove", Monmartr |
Fenomen je našao i svoju praktičnu primenu: bez tunel-efekta ne bi bilo ni mnogih modernih poluprovodničkih materijala, elektronskih mikroskopa ekstremno visoke rezolucije, savremenih uređaja za skladištenje podataka, merne opreme izuzetne osetljivosti, kvantnih računara...
Ovde se nameće jedno interesantno pitanje: ako jedan proton ili elektron može da prođe kroz naizgled nepremostivu energetsku barijeru, da li je tako nešto moguće na makroskopskom nivou?
Drugim rečima, i pomalo karikirano: da li je moguće da teniska loptica bačena u betonski zid prođe kroz prepreku i nađe se sa njegove druge strane? Teoretski odgovor je – da!
Već pomenuta talasna funkcija može se sračunati i za grupu čestica i za čitava tela tako da, bar u teoriji, bačena loptica može da završi bilo gde, pa čak i iza zida. Međutim, ta verovatnoća toliko je mala da se u praksi takve stvari ne dešavaju: mogli biste da provedete trilione godina bacajući loptu u zid, a da ona nijednom ne pređe na suprotnu stranu.
Automobili ne propadaju kroz asfalt, putnici ne ispadaju iz aviona, zatvorenici ne prolaze tek tako kroz zatvorske rešetke i vi, dok čitate ovaj tekst, svakako nećete propasti kroz stolicu. Reklo bi se da je tunel-efekat pojava ograničena na mikrosvet, na samo jednu ili, eventualno, par čestica.
Ipak, jedna grupa američkih naučnika rešila je da ovo naizgled očigledno tvrđenje stavi na probu.
U seriji eksperimenata obavljenih sredinom osamdesetih godina prošlog veka, Džon Klark, Mišel Devore i Džon Martinis pokazali su da se tunelski proces može osmotriti na mnogo većoj skali, sa mnogo većim brojem čestica.
Testirani objekat bio je nalik na kompjuterski čip, dovoljno veliki da stane u šaku, sastavljen od dva poluprovodnika odvojena tankim slojem izolatora (takozvanim „Džozefsonovim spojem“, koji je osmislio još jedan nobelovac, Brajan Džozefson).
Kada se ovaj materijal ohladi skoro do apsolutne nule, elektroni koji slobodno „plutaju“ unutar kristala poluprovodnika formiraju tzv. „Kuperove parove“, koji se ponašaju kao jedna elementarna čestica sa potpuno novim svojstvima. Ta svojstva omogućavaju parovima elektrona da putuju kroz materijal bez otpora. Brajan Džozefson je pretpostavio da ovi parovi, zahvaljujući tunel-efektu, mogu da prođu kroz izolacionu membranu, što je eksperimentalno potvrđeno 1962. godine.
Inspirisani radovima britanskog naučnika Entonija Džejmsa Legeta, koji se bavio fizikom niskih temperatura i za svoj rad u oblasti superfluidnosti dobio Nobelovu nagradu za fiziku 2003. godine, ovogodišnji nobelovci Klark, Devore i Martinis rešili su da odu korak dalje.
Prema Legetovoj teoriji, na dovoljno niskoj temperaturi sistem bi trebalo da dođe u stanje minimalne energije u kome bi svi Kuperovi parovi zajedno bili opisani jednom talasnom funkcijom i ponašali se kao jedinstveni entitet.
Koristeći inovativne tehnologije merenja karakteristika Jozefsonovog spoja, ovaj trio naučnika uspeo je da pokaže da se na ekstremno niskim temperaturama milijarde elektrona koji prolaze kroz membranu ponašaju kao jedna čestica koja formira čitavo strujno kolo.
Oni su istovremeno pokazali i da se energija uskladištena u takvom električnom toku može uvećati ili smanjiti samo u diskretnim količinama, istim onim „paketićima“ koje je nekada davno „izmislio“ Maks Plank, baš kao što to kvantna mehanika i predviđa.
 |
| SQUIDS |
Klark je u jednom radu iz devedesetih godina pokazao kako se ovaj makroskopski tunel-efekat može iskoristiti u industriji superprovodnih materijala za izradu ekstremno osetljivih instrumenata za merenje intenziteta magnetnog polja ili strujnog napona. Ovi uređaji, poznati pod nazivom SQUIDS, vrlo brzo su našli primenu i u industriji, pre svega u medicinskoj opremi.
Suštinski doprinos ove trojice naučnika bio je u tome što su pokazali da kvantna mehanika nije ograničena samo na svet veoma malog već da se može primeniti i na srednjem („mezo“) i na najvišem („makro“) nivou, gde u kvantnim procesima orkestrirano učestvuju milijarde spregnutih čestica.
Ti kvantni sistemi dovoljno su veliki da ih možete videti i opipati i ne traže nikakvu posebnu opremu za rukovanje.
Džon Klark rođen je u Kembridžu 1942. godine, gde je studirao fiziku i stekao doktorsku titulu. U Ameriku se preselio 1968. kako bi nastavio post-doktorske studije na Berkliju. Profesorsko mesto na istom univerzitetu dobio je godinu dana kasnije i tu je proveo celu naučnu karijeru.
 |
| Mišel Devore |
Mišel Devore rođen je u Parizu 1953. godine. Doktorirao je fiziku na pariskom univerzitetu 1982. godine. Nakon toga preselio se u Berkli kako bi radio sa Klarkom i Martinisom, koji je u to vreme još uvek bio student. Nakratko se vratio u Francusku da bi tamo osnovao sopstveni istraživački centar, ali se 2002. godine odlučio da karijeru nastavi na univerzitetu Jejl. Na univerzitet Santa Barbara u Kaliforniji prešao je 2024. godine.
Devore je, uz fakultetsku karijeru, veoma angažovan i u Guglu gde predvodi Guglov „Kvantum tim za veštačku inteligenciju“. Predsednik Francuske Emanuel Makron lično mu je čestitao na dobijenoj nagradi.
Džon Martinis rođen je 1958. godine u Americi. Diplomirao je na Berkliju 1980. godine, a na istom univerzitetu kasnije je i doktorirao. Post-doktorske studije započeo je u Americi, a završio u Francuskoj. Na univerzitetu u Santa Barbari radio je od 2004. do 2014. godine, a zatim se pridružio Guglu, kako bi učestvovao u razvoju kvantnih računara. U Australiju se preselio 2020. godine i zaposlio u startap kompaniji „Silikon Kvantum Kompjuting“ u kojoj i dalje radi kao menadžer zadužen za tehnologiju.
 |
| Džon Martinis sa suprugom Džin nakon vesti da je dobio Nobelovu nagradu |
Kada preletite kroz ove biografije, reklo bi se da se ovogodišnja dodela Nobelovih nagrada nadovezala na prošlogodišnju kada su tri Nobelove nagrade, dve za hemiju i jedna za fiziku, takođe otišle u ruke inženjera koji su manji ili veći deo svog radnog veka proveli u Guglovim istraživačkim centrima.
U svojoj prvoj izjavi nakon saznanja da je dobio Nobelovu nagradu Klark nije krio iznenađenje, s obzirom da je od trenutka otkrića pa do danas prošlo skoro četiri decenije. Skromno je rekao da je on samo jedan od trojice zaslužnih i da je oduševljen činjenicom da se fenomen kojim su se bavili, danas koristi u svakom kompjuteru ili mobilnom telefonu.
Osim toga, pomenuo je da sa velikim interesom prati razvoj kvantnih računara čije su mogućnosti, bar na papiru, neslućene: „Znam da neki od ovih računara koriste rezultate našeg rada, a da li će se nešto iz toga na kraju izroditi, ne umem da procenim.“
 |
| Džon Klark |
Da bismo uopšte počeli priču o kvantnim kompjuterima, u koje najveće svetske informatičke kompanije ulažu milijarde dolara, moramo da se podsetimo kako funkcionišu oni klasični.
Bez obzira da li govorimo o mobilnom telefonu, tabletu, laptopu ili superkompjuteru, postoji nešto što im je zajedničko: svi ti uređaji manipulišu isključivo nulama i jedinicama na isti način.
Svaki video, tvit, poruka ili tekst koji upravo čitate nije ništa drugo do niz nula i jedinica. Kada kompjuter „nešto računa“, procesor, kao glavna „radilica“ u njemu, konvertuje jedan skup nula i jedinica u drugi korišćenjem instrukcija koje su takođe zapisane nulama i jedinicama.
Ono što obično nazivamo „memorijom“ zapravo je skup elektronskih prekidača koji imaju tačno dva različita stanja – jedno od njih označavamo kao „0“, drugo kao „1“. Ne postoji „međustanje“, nešto između dve pomenute krajnosti. Najmanja količina informacija kojom kompjuter može da manipuliše zove se bit i bit može da ima samo dve navedene vrednosti.
 |
| Superkompjuter "Fugaku" |
Kada povežete hiljade procesora i mnogo bitova u jednu celinu i na to dodate softver koji je u stanju da iskoristi sav taj hardverski potencijal, dobijate superkompjuter koji je u stanju da rešava najteže probleme iz matematike, fizike, hemije, medicine, tehnike...
Najbrži superkompjuter današnjice, japanski „Fugaku“, u stanju je da izvede neverovatnih 440 hiljada biliona računskih operacija u sekundi.
Ali priroda ne funkcioniše po sistemu „ili nula ili jedan“. U prirodi postoji element neizvesnosti koji je teško simulirati klasičnim kompjuterima. Postoji i čitava klasa problema koji su naizgled jednostavni, ali nepodesni za rešavanje korišćenjem superkompjutera.
Jedan od interesantnijih je „problem trgovačkog putnika“. Zamislite trgovca koji želi da ponudi svoju robu u 100 različitih gradova. Kojim redosledom on treba da poseti ove gradove tako da pređe najmanje kilometara? Ovo je klasični kombinatorni problem i nalaženje optimalnog rešenja često podrazumeva sekvencijalno ispitivanje enormnog broja mogućnosti, što je dugotrajan proces čak i na najjačim kompjuterima.
Kvantni kompjuteri ne predstavljaju novu generaciju kompjutera, baš kao što ni sijalica ne predstavlja novu generaciju sveća. Kvantni kompjuteri neće jednog dana zameniti svu našu kućnu ili kancelarijsku elektroniku. Klasični kompjuter i dalje će predstavljati najjednostavnije, najekonomičnije, a često i najbrže sredstvo za rešavanje većine svakodnevnih problema. Kvantni kompjuteri su nešto sasvim drugo za nešto sasvim treće...
Kod kvantnih kompjutera umesto bitova imamo „kvantni bit“ ili kubit („qubit“). U fizičkom smislu, kubit može da bude jedan foton, par spregnutih elektrona unutar provodnika ohlađenog do apsolutne nule, jedan atom na tacni od silicijuma, jon kontrolisan elektromagnetnim poljem ili nešto stoto.
U svakom slučaju, kubit je zbog svoje veličine vrlo osetljiv i svaka manipulacija kubitima je vrlo delikatan proces.
Na tako minijaturnoj skali, svaka čestica ima određena svojstva koja najčešće nemaju ekvivalent u makroskopskom svetu. Ta svojstva zajedno definišu tzv. kvantno stanje čestice. Ako je to stanje kontrolisano i merljivo, imamo kubit, osnovnu računarsku jedinicu kvantnog kompjutera. Jedan kubit ne predstavlja ništa, kvantni računar nastaje tek kad povežete više kubita u jednu celinu.
Tako spregnuti kubiti imaju neuporedivo veću računarsku snagu u odnosu na isti broj povezanih bitova. Dodavanjem jednog bita u klasični sistem ne dobijate praktično ništa, ali zato dodavanjem jednog kubita u kvantni računar duplirate njegovu snagu.
Ova snaga proističe iz dva kvantna fenomena: superpozicije i spregnutosti.
Zamislite novčić bačen u vazduh. On će na kraju pasti na pod, na jednu ili drugu stranu, na nulu ili jedinicu. U svetu klasičnih kompjutera, ovo su jedina dva moguća ishoda. Kubit, međutim, predstavlja bačeni novčić koji se još uvek vrti u vazduhu. U svom kvantnom stanju kubit sadrži oba krajnja rezultata, i nulu i jedinicu.
Superpozicija predstavlja sposobnost kubita da bude u oba različita stanja istovremeno.
Kubit je, prosto rečeno, objekat koji u datum trenutku ima vrednost 0 ili 1 sa određenom verovatnoćom. Kubit može da „naginje“ jednoj od ove dve vrednosti, a suština kvantnih proračuna je da se ovo „neodređeno“ stanje prevede u stanje u kome kubit ima vrednost 0 ili 1, eliminišući element slučajnosti.
 |
| Kvantna superpozicija |
Kod kvantnog kompjutera, zahvaljujući superpoziciji kubita, moguće je istovremeno skrenuti i levo i desno.
Kvantni kompjuter istražuje obe mogućnosti istovremeno, kao da funkcioniše u dve paralelne dimenzije. Broj mogućnosti raste sa svakom novom raskrsnicom, ali se složenost proračuna ne povećava. Povećava se samo broj dimenzija problema.
Ključna karakteristika kvantnog kompjutera je da on ove dodatne dimenzije rutinski tretira kao jedan veliki multidimenzionalni prostor, u kome svaka dimenzija sadrži jedno od mogućih rešenja.
 |
| Kvantna spregnutost |
Ajnštajn je ovu pojavu nazvao „sablasnom akcijom na daljinu“, a kvantna mehanika još uvek nema zadovoljavajuće objašnjenje za ovaj fenomen.
Svejedno, niko nas ne sprečava da koristimo čak i ono što ne razumemo. Za razliku od klasičnih kompjutera čija je snaga, otprilike, proporcionalna broju bitova, snaga kvantnih kompjutera raste strahovito brzo sa dodavanjem novih kubita, upravo zahvaljujući kvantnoj spregnutosti.
Kako se broj kubita bude povećavao, super-računari će sve teže držati korak. Kada kvantni računar bude imao više od 70 stabilnih kubita, super-računar će morati da zauzme površinu čitavog jednog grada kako bi imao istu kompjutersku snagu. Na duge staze, superkompjuteri će izgubiti ovu trku. Ali samo pod uslovom da kvantni kompjuteri prežive, tj. prevaziđu sadašnje teškoće.
Ovde nailazimo na ključni problem: svi današnji kvantni računari pate od „dekoherencije“, (pre)osetljivosti na spoljašnje uticaje, čak i one najmanje. Upravo kontrola dekoherencije kvantne računare čini tako komplikovanim i skupim.
 |
| Guglov kvantni kompjuter |
Najmanja vibracija, priliv toplote ili fizički kontakt mogu nekontrolisano da promene ili očitaju kvantno stanje kubita pre nego što on završi svoje učešće u izračunavanju. Kada se kvantno stanje kubita očita pre završetka izračunavanja, kubit „kolabira“. Drugim rečima, postaje neupotrebljiv.
Upravo zato se kubiti smeštaju u strogo kontrolisano okruženje, najčešće vakuum, uz temperaturu blisku apsolutnoj nuli. Iako su kubiti često minijaturni, kvantni kompjuter ima veličinu velikog frižidera u kome se najveći deo opreme koristi za sprečavanje dekoherencije.
Sa svim tim cevima, crevima, spiralama, visećim provodnicima, blokovima za hlađenje, stvaranje i održavanje vakuuma, kvantni kompjuter više liči na instalaciju Hansa Gigera pozajmljenu iz serijala „Osmi putnik“, nego na mašinu za računanje.
Današnji informatički giganti troše milijarde dolara godišnje kako bi njihovi kvantni računari konačno demonstrirali „kvantnu supremaciju“, tj. sposobnost da reše bar neki komplikovani (ne nužno i korisni) matematički ili fizički problem brže od klasičnih računara.
Dosadašnji rezultati su relativno skromni i diskutabilni. Gugl je 2019. godine objavio da je, koristeći svoj kvantni računar „Sikamor“ sa 53 kubita dostigao stadijum supremacije, da bi nešto slično uradila i kineska kompanija „Jiužang“, samo godinu dana kasnije. Problemi koji su rešavani u ova dva slučaja bili su toliko apstraktni (i beskorisni) da bi svaki pokušaj njihovog opisivanja u par rečenica bio uzaludan.
Javnost je sa skepsom ispratila ovu kvantnu „demonstraciju sile“, smatrajući da su rešavani problemi bili izveštačeni, bez ikakve upotrebne vrednosti, uz poneki „zloban“ komentar da kvantni računari još uvek kubure sa elementarnim računskim operacijama kao što su sabiranje ili množenje dva dvocifrena broja.
Ali, niko još nije spreman da odustane. Gugl i mnogi njegovi rivali razvoj svojih kvantnih računara danas baziraju na superprovodnim kubitima, nalik na one sa kojima su eksperimentisali Klark, Devore i Martinis.
 |
| Džon Klark, Mišel Devore, Džon Martinis |
Oni su pokazali da se kvantna svojstva potrebna za implementaciju kubita i kvantnih računara mogu naći i u makro-sistemima koji su, može biti, mnogo podesniji za implementaciju, korišćenje i upravljanje od kubita konstruisanih od pojedinačnih atoma ili elementarnih čestica.
Ako imate kubit koji dobro razumete, koji je relativno lako napraviti, kojim je lako manipulisati i koji je stabilan tokom dugotrajnih proračuna, onda ni dostizanje kvantne supremacije ne mora da bude daleko.
Uz ogromnu slavu koja ih je zasluženo snašla, Klark, Devore i Martinis treba da podele i novčanu nagradu od milion evra na ravne časti. Deluje mnogo ali to je, verovatno, tek milioniti deo profita koji će ostvariti kompanija koja na tržište bude izbacila prvi kvantni kompjuter sposoban da rešava praktične probleme.
Ovogodišnji laureati su svojim radom pokazali da se kvantni sistemi mogu stvoriti i u makroskopskom svetu. Koliko veliki ti kvantni sistemi zaista mogu da budu i kako ih iskoristiti u digitalnim tehnologijama sutrašnjice pokazaće, najverovatnije, neki novi nobelovci.