Povodom 35 godina lista "Vreme": Od disketa do ravnozemljaša
Te davne 1990. godine računarska tehnologija nalazila se na prekretnici. Personalni računari postali su svakidašnjica ali još uvek nisu ušli u svaki dom. Iako je svaki računar bio ostrvo za sebe, neke ideje kako da se ta ostrva povežu već su ušle u fazu realizacije. Računarskog softvera bilo je malo, ali je postojala zdrava osnova da ga bude mnogo više. Ono što je postojalo bilo je dobro osmišljeno i upotrebljivo a zdrava konkurencija stimulisala je inovacije i favorizovala najkvalitentija rešenja.
Vreme “programabilnih igračaka” poput “Spektruma” i “Komodora” ostalo je iza nas, baš kao i doba skupih programabilnih kalkulatora kao što su bili “HP 41” ili “Teksas Instruments 58/59”. Tipičan personalni kompjuter tog doba bio je neki IBM PC klon, sa Intelovim procesorom 80286 ili 80386, sa radnom frekvencijom koja je u proseku iznosila oko 20 mehaherca i radnom memorijom ne većom od 2-4 megabajta. Za skladištenje podataka korišćeni su relativno nezagrapni i prilično bučni hard-diskovi sa kapacitetom od 10 do 80 megabajta.
 |
| Čip koji je započeo PC eru: Intel 8088 |
Za eksterno arhiviranje podataka korišćene su diskete od 3,5 inča sa metalnim, kliznim vratancima i kapacitetom od 1,44 megabajta. Iako su te disketom vremenom potpuno nestale iz upotrebe, njihov dizajn ostao je sačuvan do danas kao ikonica na koju treba kliknuti kako bi se podaci trajno sačuvali. Ilustracije radi, ako biste jednu muzičku numeru ili fotografiju sa mobilnog telefona želeli da prebacite na takve diskete, bilo bi vam potrebno od 3 do 10 komada. Za jedan film u današnjem kvalitetu taj broj raste na tri i po hiljade!
Kao operativni sistem koristio se Majkrosoftov tekstualni MS DOS 5.0 koji je imao komandnu liniju, ali ne i grafičko okruženje. Upravo 1990. godine Majkrosoft je lansirao i Windows 3.0, prvi operativni sistem koji je koristio grafiku i bio komercijalno uspešan. Negde u paraleli, IBM je razvijao alternativu, OS/2, operativni sistem koji je u početku delovao obećavajuće ali je na kraju, zbog sporog razvoja i male korisničke baze, propao. U to vreme “Epl” je imao svoje “Mekintoš” računare koji su bili veoma popularni u grafičkoj industriji i obrazovanju. Za ono vreme, “Eplovo” grafičko okruženje bilo je izuzetno atraktivno, ispolirano i vrlo pouzdano. Marginalnu ulogu imali su računari “Amiga” i “Atari”, uglavnom zbog svojih multimedijalnih sposobnosti. |
| Windows 3.11 |
Oni sa dubljim džepom mogli su sebi da priušte i neke dodatke, recimo matrični štampač koji je štampao stranice koristeći glavu sa određenim brojem iglica i traku sa bojom, sličnu onoj koja se koristila u mehaničkim pisaćim mašinama. Oni koji su se bavili matematikom i programiranjem kupili su matematički koprocesor, čip sličan glavnom procesoru, koji je omogućavao da se komplikovanije računske operacije izvode neuporedivo brže. Pojavile su se grafičke kartice koje su na monitoru mogle da iscrtaju sliku veličine 640x480 tačaka u 256 boja. Zvučne kartice, poput čuvenog “saundblastera”, omogućile su obradu i reprodukciju digitalizovanog audio-signala. Monitori su bili veliki, vrući, imali su dugačke katodne cevi i mali ekran zakrivljen poput fudbalske lopte. U početku su bili monohromatski (uz večitu raspravu: da li su za oči zdraviji oni sa zelenim ili amber slovima?), kasnije su došle nijanse sive, a onda i pun kolorit. Laptopovi su još uvek bili daleka budućnost.
 |
| Matična ploča od pre tri decenije |
Korisnih aplikacija nije bilo mnogo ali su imale zavidan kvalitet. Za tabelarna izračunavanja koristio se “Lotus 1-2-3” i “Kvatro pro”, za pisanje “Vordperfekt” i “Word”. Postojali su i “Fotošop” i “AutoCAD” koji su stekli veliku popularnost kod dizjanera i inženjera. Programiralo se u “Fortranu”, ali su “C”, “Paskal”, “Kobol” i “Bejzik” takođe bili široko zastupljeni. Iako je Tim Berners-Li pokrenuo internet mrežu 1989. godine, o njoj se znalo vrlo malo, s obzirom da je bila ograničena na naučne ustanove, univerzitete i vojsku.
Nekakav “online” život ipak je postojao - zahvaljujući modemima od 2400 bita u sekundi bilo je moguće preko telefonske linije pristupiti raznim forumima (tzv. BBS-ovima) gde ste mogli da diskutujete o svemu i svačemu. Uz to, PC računar je postao i sredstvo razbibrige: neke igrice steći će svetsku slavu (“Persijski princ”, “Sim siti”), uz sveprisutni i neprevaziđeni “Tetris” koji je uništio više radnih sati nego svi štrajkovi zajedno. “Tetris” je, inače, jedna od najuspešnijih igara svih vremena, prodata je u preko 500 miliona primeraka u svim formatima. Igru je izmislio sredinom osamdesetih Aleksej Pajitnov (SSSR) a verziju za PC napisao je njegov prijatelj Vadim Gerasimov.
Kada je jednom razbio akademske okove, internet je počeo nezadrživo da se širi. U početku je Tim Berners-Li ručno održavao spisak internet prezentacija ali je 1993. konačno morao da digne ruke od uzaludnog posla: priliv novih sajtova postao je prevelik. Nastale su prve stranice specijalizovane za pretraživanje interneta, neke u formi kataloga (poput “Jahua”), neke s praznom linijom u koju je korisnik unosio reči za pretragu. Takvih sajtova bilo je dosta (“Lajkos”, “Hotbot”, “Altavista”, “Eksajt”) ali nijedan nije imao konstantnu dominaciju sve dok se 1998. godine nije pojavio “Gugl”, sa novim mehanizmom rangiranja sajtova koji je brzo dokazao svoju superiornost..
U ono vreme svaka interakcija s mašinom imala je neki svoj smisao. Da biste mogli iz računara da izvučete maksimum bila je potrebna radoznalost, upornost, kreativnost. Alati koji su vam bili na raspolaganju bili su skromni ali dovoljni, radilo se sporo ali dostižno, i kada na kraju stvar (šta god ta stvar bila) ispadne kako treba osećali biste se kao majstor koji je odradio dobar, veliki posao. Bili ste mnogo bliži samom hardveru, kompjuterska logika bila je prosta i efikasna, nije bilo distrakcije u vidu poruka sa mobilnih telefona, nije bilo inteligentnih pomoćnika, botova, najčešće nije bilo ni literature ni neophodnih uputstava. Postojali ste samo vi i mašina i želja da iz te interakcije izvučete nešto smisleno. Svako slovo, svaki red, svaki klik predstavljao je mali kreativni čin. I kada na kraju to što se napravili odložite na disketu sa nalepnicom “Važno”, odmah pored diskete sa natpisom “Tetris”, sve to spakujete u malu crvenu kutiju i stavite na policu sa još deset takvih kutija, mogli ste zadovoljno da konstatujete: “Danas sam napravio odličnu stvar!”.
Te 1990. godine dobio sam posao asistenta na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Za nekog ko je u Beograd došao iz debele provincije sa željom da diplomira za manje od deset godina, to nije bila mala stvar. Ako me pamćenje ne vara, mislim da je moja prva asistentska plata iznosila oko 700 nemačkih maraka. Počeo sam sebi da ugađam: posle nastave otišao bih na ručak preko puta u “Kolubaru”. Ta kafana bila je, zapravo, istureno odeljenje Mašinca gde su se proslavljale diplome i položeni ispiti i ogovarali profesori koji su nekog mučenika, “iz čiste zlobe”, oborili po deseti put. Bila je to kafana gde su profesori i studenti sedeli zajedno razmenjujući vrcave opaske, gde je neka učena glava umela da uzme gitaru i zasvira za svačiju dušu, gde su se povremeno pregledali grafički radovi i crtala rešenja komplikovanih problema na salvetama prostrtim preko kockastih stolnjaka. “Kolubara” je bila kafana na višem intelektualnom nivou u svakom pogledu - čak su i kelnerice znale, na osnovu pokunjenog izgleda nekog studenta koji u samoći naizmenično ispija pivo pa rakiju od kog predmeta dotični “boluje”, da li je to “Matematika 2” ili “Dinamika sistema”. Zašto je Mašinski fakultet dozvolio da propadne institucija “Kolubare” nije mi ni danas jasno - verovatno da ustupi mesto progresu koji je kulminirao u današnje “zlatno doba Srbije” (tu je sad kladionica).
 |
| Mesto kafane "Kolubara" |
Nakon zdravog ručka (ćevapi i pomfrit), u sobu koju sam godinama iznajmljivao od gazdarice obično sam se vraćao taksijem jer, ko bi sad čekao tramvaj s punim stomakom? Od prve plate kupio sam i kutiju krem-bananica koje su u to vreme bile veće i nekako ukusnije. Ceo život dobijao sam od roditelja, babe, dede, tetke po jednu ili dve... Dobiješ tu jednu a možeš da pojedeš petnaest. I onda se izvalim u krevet svoje studentske izbe, otvorim onu kutiju krem-bananica i počnem da uzimam jednu po jednu, bez brojanja. Kad ožednim, zalijem koka-kolom iz bele, staklene boce. Jeo sam taj slatkiš sve dok nisam oćoraveo, da li od silnog šećera ili zato što je u međuvremenu pao mrak - nije ni bitno, znam samo da sam bio srećan.
Na fakultetu je u to doba bilo nekih računara, neki su se interesovali za njihove mogućnosti a neki ne. Jedan kolega me je pozvao da sednem pored njega, da vidim šta on ume. Ukucao je komandu “date” i na ekranu se, sreća-sreća-radost, pojavio datum. Doduše pogrešan jer niko nije znao kako da unese onaj pravi. Ali nema veze, on je na svakih pola sata sedao za kompjuter i kucao “date”, da utvrdi gradivo. Bilo je i naprednih korisnika, neki su znali da koriste “AutoCAD”, a bilo je i onih koji su na računaru umeli ponešto i da napišu i napisano sačuvaju za sutra. Programiralo se malo, iako je već tada bilo odličnih alata za to. U to vreme programiranje se smatralo takoreći magičnom veštinom - bilo je dovoljno da nekom napišete par linija koda pa da vas on doda kao koatuora u naučni rad.
Jedno kratko vreme život je bio lep.
Ali sve to nije potrajalo dugo, zaratili smo sa svima oko sebe pa i šire, umesto relativnog izobilja sačekala nas je beda. Uživanje u krem-bananicama zamenilo je čekanje u redovima za sve i svašta. Često bih stao u red a da zapravo nisam ni znao šta se čeka. Svejedno, čekao sam i bio srećan kad bih kao nagradu pokupio karton zejtina ili par kilograma šećera. I na fakultetu nije bilo mnogo bolje - jednom smo uz platu (koja je vremenom spala na bednih 5 maraka, plus 2 marke za topli obrok) dobili džak mleka u prahu koji je trebalo podeliti kolegama sa katedre na kojoj sam radio. Neko je morao to “blago” da raspodeli, a ko će ako ne onaj najmlađi. Nije to težak posao, potrebne su samo plastične kese (koje nisam imao), neka lopatica (koju takođe nisam imao) i vaga (isti slučaj). Ne bih da zalazim u detalje kako sam ja to na kraju razmerio, nije to bilo preterano higijenski, znam samo da sam bio potpuno beo, i da sam, šetajući po fakultetu kako bi svaki kolega dobio svoje mlečno sledovanje za sobom ostavljao beli trag. Jedna kesa mi se pocepala, mleko se prosulo tačno ispred profesorske zbornice. Neki studenti su me, na žalost, samo po tome zapamtili.
 |
| Legendarna postava tehničke redakcije: Boris, Vlada (stoje), Ivan, Vesna i Saša |
A onda se 1993. godine pojavio oglas u novinama da list “Vreme” traži dva pomoćnika u tehničkoj redakciji. Supruga me je nagovorila da se javim, bili smo redovni čitaoci, zašto da ne, i... prošao sam, valjda zato što sam u to vreme imao magistraturu iz robotike. Bio je to neki drugi svet, svet normalnih ljudi, svet ljudi koji su mrzeli rat i radili sve što mogu da razbude naš zabludeli narod iz narkoze. “Vreme” mi je, vrlo brzo, postalo mesto gde sam se sklanjao od ludila koje je vladalo na ulici i u čitavom društvu. Ne bih da pričam o Žaretu, Peri, Stojanu, Saši, Milošu, Dejanu, Urošu... ima ljudi koji su ih bolje upoznali, koji su mnogo pozvaniji da o njima kažu koju lepu reč. Ja sam bio “običan” član tehničke redakcije koja se bavila prelamanjem tekstova i pripremom za štampu, ali sam se, i pored toga, osećao delom jedne velike porodice koja je delila slične vrednosne stavove: novinari, mi iz “tehničke”, lektori, korektori, daktilografi, administracija...
U toj tehničkoj redakciji nekako smo uspevali da pratimo tehničke novotarije iako “Vreme” nikad nije imalo preveliki budžet za to. Zatekao sam računare na kojima je bio instaliran “Windows 3.11”, od alata imali smo još “Fotošop” i “Pejdžmejker 4”. Kada sam počeo da radim, jedina mreža koja je povezivala računare bila je “frizbi-net”: imali smo jednu disketu sa korigovanim tekstovima, spremnim za prelom, pa smo tu disketu dobacivali jedan drugom s kraja na kraj sobe. Kasnije je došla BNC-mreža, prva prava kompjuterska mreža, zapravo jedan dugačak koaksijalni kabl koji se protezao preko dva sprata za koji su se pomoću tzv. “T-račve” držali svi povezani računari. Taj kabl je na oba svoja kraja imao “terminator” (mi smo ga zvali “pampur”), kapicu sa otpornikom od 50 oma koji je bio apsolutno neophodan da bi mreža funkcionisala kako treba. Mreža je, međutim, svaki čas prestajala da radi, najčešće zbog neke aljkavo urađene račve. Ali koje? Jedini način da se to utvrdi bio je da se pampur s kraja preseli na sredinu kabla i proveri koja polovina mreže radi a koja ne. Uzastopnom primenom “metode polovljenja” na kraju bi se našlo i mesto kvara.
 |
| "Epl Mekintoš" |
Kad je tačno internet počeo da se koristi u redakciji, nisam zapamtio. Ali se sećam da je jednoga dana došao neko iz radija “B92” i krenuo da nam objašnjava kako se koristi elektronska pošta. Došao čovek, namestio sve kako treba, održao predavanje, nisam tome pridavao neki veliki značaj, sve dok nisam primetio da se u toj elektronskoj prepisci koristi slovo “@”. To slovo sam prvi put video na cedulji sa kontakt-podacima koju mi je ostavio najbolji drug sa studija kada je odlazio na poslediplomske studije u Ameriku. I tu, u redakciji “Vremena”, nekako povežem te dve stvari, sednem za tu novu skalameriju i napišem svoj prvi imejl u životu. Zapravo, mislio sam da od svega toga nema ništa, da sam ja tu nešto “prezupčio” i pogrešno ukapirao, ali... koliko sutra - stigao mi odgovor. Sve što sam posle toga čuo i video nije moglo da se uporedi sa ushićenjem koje sam tada doživeo.
 |
| Jedan od prvih hard-diskova |
Kasnije smo imali regularan telefonski (“dialup”) internet, preko nekog modema iz kojeg su se prilikom uspostavljanja veze čuli oni nezaboravni ping-pong zvuci, a kada smo uspeli da obezbedimo tzv. “ISDN” liniju koja je imala dva kanala, svaki od po 64 kilobita u sekundi, uz maltene trenutno uspostavljanje veze, delovalo je kao da smo već ušli u XXI vek. Od tog trenutka moja sećanja su mnogo ređa i bleđa - računari su postali jači, internet brži i dostupniji, količina sadržaja na njemu sve veća i veća. Ali ništa više nije predstavljalo iznenađenje - tehnički napredak se podrazumevao i brzo je postalo jasno da će, kako vreme bude prolazilo, taj napredak biti sve brži.
Prvi tekst za vreme napisao sam 1997. godine kada je rover “Sojourner” sleteo na Mars. I danas sam zahvalan Žaretu koji me je ohrabrio da taj prvi tekst napišem. Iz tehničke redakcije otišao sam 2000. godine ali sam duhom ostao vezan za “Vreme” i ljude u njemu, bivše i sadašnje. Napustio sam i fakultet i počeo da gradim IT karijeru, ali to je već neka druga priča. U međuvremenu, prošle su decenije: radni takt procesora sad se meri gigahercima a ne megahercima kao nekad. Hard-diskovi su potpuno redizajnirani i imaju kapacitet i do 20 terabajta (milion puta veći od onog sa početka devedesetih). Isto ubrzanje doživeo je i internet, kućne brzine dostižu čitav gigabit. Grafika ultra-visoke rezolucije (4K) danas je podržana i na kafanskim televizorima, računare da i ne pominjemo. Današnji mobilni telefon neuporedivo je moćniji od kompjutera koji je Armstronga i Oldrina spustio na Mesec. Nedavno sam preturio podrum ne bih li pronašao jednu disketu i pokazao je sinu - bezuspešno.
 |
| Aleksej Pajitnov, autor "Tetrisa" |
Svejedno, tehnološki progres je nesporan, svakojaka smo čuda videli u poslednjih 35 godina. Ali, koliko smo, zahvaljujući tome, napredovali ka društvo? “Vikipedija” je pokrenuta 2001. godine. U prvih mesec dana na njoj je objavljeno preko hiljadu stranica. I pored (naizgled apsurdne) činjenice da tekstove na “Vikipediji” može da kreira ili prepravlja svako ko se na njoj zatekne, danas je to, i po kvalitetu i po obimu, najveća digitalna riznica znanja sa preko 60 miliona članaka koja je odavno prevazišla “Encikopediju Britanika” ili “Enkartu”, ako ih se iko još uvek seća. Ponajviše zahvaljujući “Vikipediji” naivno sam verovao da će internet u kratkom roku iskoreniti neznanje a diletante i ignorante gurnuti na marginu, tamo gde po prirodi stvari i pripadaju. Jer, celokupna mudrost čovečanstva odjednom se našla tek klik daleko.
Na žalost, svet u međuvremenu nije postao ništa pametniji. Štaviše, moglo bi se reći da je u velikoj meri i nazadovao i da je napredak tehnologije najviše pomogao “niščima duhom” da se organizuju, da se čuju još jače i da počnu da zatrpavaju čovečanstvo svojim sumanutim idejama. U vreme kada sam ja išao u nekakve škole svako ko bi rekao da je Zemlja ravna ploča ne bi dobio keca iz geografije - umesto toga, prvo bi bio odveden na temeljno psihijatrisko posmatranje, možda zajedno sa roditeljima koji su svoje dete tako temeljno zapustili. Danas su “ravnozemljaši” legitimni “stanovnici” Interneta, oni imaju svoje “konferencije”, objavljuju “naučne radove” i “neoborive dokaze”, regrutuju podmladak i iz sve snage podržavaju raznorazne teorije zavere koje niču kao pečure. Sada imate diplomirane meteorologe koji daju “alternativne” vremenske prognoze brojeći Sunčeve pege i protuberance, inženjere vazduhoplovstva koji veruju da je američko spuštanje na Mesec snimio Stenli Kjubrik negde u Arizoni, lekare koji se bave homeopatijom ili se zdušno protive vakcinama, jer ne žele da im dete bude čipovano i autistično, farmaceute i hemičare koji u kondenzacionim tragovima aviona vide agens kojim nas svetski lideri zaprašuju kako bi naš broj držali pod kontrolom... Učeni ljudi počeli su da veruju u budalaštine, a oni koji sa školom nikad nisu dobro stajali iskoristili su priliku da svoje neznanje sistematizuju i pretvore u prednost: oni imaju “netaknut, otvoreni um, neopterećen unapred serviranim istinama”, “praktična iskustva”, svoje “izvore informacija” (“Reče mi jedan čoek / na jednom mestu / kod jednog čoeka / jednu stvar...”).
 |
| Mapa interneta danas |
Sve je konačno otišlo dođavola s pojavom društvenih mreža koje su zatrpale internet kolosalnim količinama bezvrednog smeća. Kada bi internet bio sabijen u jednu sobu, sve što biste u njoj mogli da čujete bio bi šum, uz tek pokoju razgovetnu reč. Svako je dobio na raspolaganje svoju digitalnu parcelu sa koje može, bez ikakve moderacije da u kosmos lansira beskrajni niz tekstova i fotografija koje nemaju nikakvu upotrebnu vrednost čak ni za članove familije, kamoli za neku širu populaciju. Većina sajtova okrenula se informacijama koje sakupljaju “klikove”, jer klikovi donose oglašivače, samim tim i novac, a ako pritom treba žrtvovati istinu zarad senzacionalizma, zašto da ne? Ljudi danas konzumiraju isključivo kratku formu, komunicira se isključivo “tvitovima”, ljudi iznose tvrđenja, za argumente niko ne mari, umesto lepe reči imamo kafanske diskusije da bismo vremenom postali nesposobni da “isprocesiramo” bilo šta što traži više od 15 sekundi koncentracije. Iako na “Jutjubu” još uvek možete naći ogromnu količinu sadržaja koji je koristan, kulturan, stručan i odmeren, njihovi autori u većini slučajeva mogu samo da zavide najpopularnijem srpskom jutjuberu. Koji se, uzgred, zove “Baka Prase” i bavi se... ako ne znate čime, pitajte svog klinca, on zna.
Mi smo, realno gledano, pre 35 godina bili u čabru, sad smo u buretu bez dna (“postoje samo pregrade”), bili smo u glibu, sad smo u živom blatu. Glavni akteri bede koja nas je zadesila krajem prošlog veka ponovo jašu, čak su i šatore podigli u centru grada, kao da smo, dalekobilo, neka orijentalna despotija. I danas je, kao i onda, delovalo kao da je demokratija tu, odmah iza ćoška, samo što mi taj ćošak nikad nismo mogli da pronađemo. Mi smo iz Titovog “socijalizma” izašli kao pijanac iz bircuza: razbili smo glavu o svaku banderu na koju smo naišli, nijednu nismo mimoišli. Matematika kaže da se pijanac nikad neće preterano odmaći od kafane iz koje je izašao, mi smo živi dokaz da je ta matematička teorema tačna.
I zato, neka se kvantnim kompjuterima, veštačkom inteligencijom, nuklarnom fuzijom, genetikom, “Hablovim” snimcima iz kosmosa bave neki drugi, nama to samo odvraća pažnju. Mi ćemo da idemo na Ekspo i na Ekspo će se vozimo s leteći automobili kao nekad na ringišpil, i će nam bude lepo, lepo kao nekad, devedesetih.
VREME #1816-1817
 |
| Naslovna stranica "Vremena" od pre deset godina kada smo slavili četvrt veka od izlaska prvog broja |