Mali veliki korak u Mesečevoj prašini

"Kao opčinjen gledam u sat... Još 13 sekundi... Sve se potpuno smirilo. Čudna, neprirodna, gluva tišina puna napetosti gospodari ogromnim prostorom kosmodroma. Kao da čujem sopstveno srce... Bije sve jače... I još ubrzava, kao da mi se penje u grudima, evo tu pod grlo! Čini mi se da teže dišem... Nešto me guši... Sada sigurno ne bih bio u stanju da izustim ni jednu jedinu reč! Treba raditi! I to brzo, jer vreme ne čeka... Ovi trenuci istorije se neće ponoviti! U grobnoj tišini odjekuju reči spikera Džeka Kinga: ‘Deset, devet, osam, sedam, početak paljenja... Svi motori rade... Dva, jedan, nula... Poletanje!’"

Tako je legendarni inženjer Milivoj Jugin u svojoj knjizi Večni trag opisao svoje izveštavanje sa lica mesta pre 40 godina kada su astronauti Apola 11 Nil Armstrong, Edvin "Baz" Oldrin i Majkl Kolins poleteli ka Mesecu na moćnim leđima Saturna V. Nakon poletanja, Jugin je seo u avion za Beograd da bi četiri dana kasnije, 20. jula 1969, za domaću publiku komentarisao istorijsku šetnju Armstronga i Oldrina po Mesecu. Bio je to događaj veka, u deceniji obeleženoj zemljotresima koji su izmenili planetu na kojoj živimo: ubistvo Džona Kenedija i Martina Lutera Kinga, Bitlsi, studentski protesti, rat u Vijetnamu, mirovni pokret, trka u kosmosu...

U naučnom smislu, dometi Apola 11 bili su relativno skromni. Armstrong i Oldrin proveli su na Mesecu malo više od jednog dana, samo jednom su izašli na površinu Meseca i na njoj se zadržali otprilike onoliko koliko traje jedan celovečernji film. Njihovo maksimalno rastojanje od mesečevog modula nije bilo veće od stotinak metara. Materijal koji su doneli sa Meseca bio je oskudan i skoro bezvredan, pravi dragulji stići će tek u narednim misijama. Pa ipak, svet je to gledao, svako ko je imao TV pokušavao je da u mutnim crno-belim siluetama nazre čoveka na Mesecu.

Ljudi su gledali ali nisu shvatali. Ushićenje je zamenjeno nerazumevanjem, radost – vijetnamskom tragedijom, interesovanje – apatijom. Četiri godina kasnije, Džin Sernan i Džek Šmit, u (poslednjoj) misiji Apolo 17, boravili su na Mesecu tri i po dana. Tri puta su izlazili iz broda i svaki put ostali napolju više od sedam sati. Prevezli su mnogo kilometara po Mesecu u automobilu na baterije, doneli obilje raznovrsnog materijala, obavili nebrojene eksperimente i merenja. Sve to bilo je uživo praćeno kolor-kamerama visoke oštrine, daljinski kontrolisanim sa Zemlje. Ali gledalaca više nije bilo. Ljudi znaju za Armstronga i Oldrina, ali malo njih zna da je još deset astronauta ponovilo isti podvig.

Kako god bilo, Armstrong, Oldrin i Kolins nisu morali da brinu o tome, njima je slava bila zagarantovana. Nakon povratka na Zemlju, morali su da provedu 21 dan u preventivnom karantinu, jednom komfornom ali skučenom medicinskom kontejneru. Iako Mesečeva površina, direktno izložena suncu i temperaturama od preko 100 stepeni, više podseća na sterilizator nego na inkubator, niko nije znao da li Mesečevo tle sadrži u sebi potencijalno opasno organizme (karantin je ukinut u narednim misijama). Društvo u karantinu ubrzo se uvećalo, pošto je unutra ubačeno i nekoliko "nespretnjakovića" koji su greškom došli u kontakt sa Mesečevim stenama.

Nakon toga usledila je svetska turneja pod nazivom "Veliki korak". Prva parada održana je 24. avgusta na ulicama Njujorka a poslednja na Aljasci 5. novembra 1969. Tokom svega 35 dana astronauti su obišli čitav svet i posetili još dvadesetak velikih gradova: Meksiko Siti, Bogotu, Buenos Ajres, Rio de Žaneiro, Las Palmas, Madrid, Pariz, Amsterdam, Brisel, Oslo, Bon, Zapadni Berlin, London, Rim, Vatikan, Ankaru, Kinšasu, Bombaj, Daku, Bangkok, Teheran, Pert, Sidnej, Guam, Seul i Tokio. Astronauti su putovali zajedno sa svojim ženama, predsedničkim avionom koji im je ustupio Ričard Nikson. Videlo ih je preko 100 miliona ljudi širom planete.

Kako kaže Endrju Čajkin, poznati američki novinar iz sveta nauke, "reklo bi se da mi nikad do kraja nismo razumeli značaj te letnje noći iz 1969. godine. Televizija nam je pokazala šta se na Mesecu dešavalo, ali veličinu toga morao je svako da oseti sam za sebe. Astronauti su to nerazumevanje osećali, ali većina njih nije bila u stanju da sopstveno iskustvo pretoči u priču sa poukom. Njihove reči teško su uspevale da preskoče jaz između visoke tehnologije i svakodnevnog života. Značaj Apola, naše prve posete jednom drugom svetu, ostao je, kao i sam Mesec – izvan našeg dodira."

A gde smo bili mi u celoj toj priči? Tačno gde treba, u dobrom društvu. I Beograd se našao u krugu privilegovanih svetskih gradova koje je posetila famozna astronautska trojka (18–20. oktobar 1969). Tom prilikom, drug Tito je dobio na poklon četiri komadića Meseca i repliku pločice (sa Titovim potpisom) koju su astronauti tamo ostavili. Iako je Tito s lakoćom šarmirao svoje goste, i sam je bio veoma impresioniran njihovim dostignućima. Kada je dve godine kasnije posetio Ameriku, Tito nije propustio priliku da poseti istraživački centar NASA u Hjustonu. Sa interesovanjem je posmatrao delove raketa i originalne letelice a astronauti su, specijalno za njega, demonstrirali svoj "Moon walk", u punoj kosmičkoj opremi.

Takva smo zemlja mi nekad bili.

Šta je bilo posle

Kada se euforija malo stišala, svaki od trojice junaka morao je da započne novi život u svetu koji se naprasno izmenio ponajviše njihovom zaslugom. Svako se sa svojom slavom nosio na svoj način.

Armstrong je želeo da ponovo leti u kosmos, ali NASA za to nije imala mnogo sluha. Svaki novi let bio bi rizik a NASA nije htela da se poigrava junacima. Armstrong je dobio poziciju u vašingtonskoj administraciji i tu je izdržao jedva godinu dana. Nakon toga okrenuo se svojoj staroj želji, da predaje tehniku studentima, pa je sedamdesetih godina radio kao profesor na univerzitetu u Sinsinatiju. U međuvremenu, on i supruga kupili su mlekaru u dubokoj provinciji Ohaja i tu se često povlačili u višemesečnu izolaciju. Armstrong nikad nije bio pustinjak: bio je aktivan u biznisu, nastupao je često, bio je čak i domaćin televizijskih šou-programa, ali je svetu uvek nametao svoj stil. Nije smatrao sebe ništa važnijim od ostalih Apolo kosmonauta. Dok je svet tražio da vidi njegovu slavu, Armstrong mu je poklanjao svoju običnost. Takav način komunikacije njegove kolege nisu do kraja odobravale, smatrajući da je mogao da učini mnogo više za popularizaciju aktivnosti NASA. Pa ipak, njegovu veličinu niko ne osporava. U jednom memoarskom tekstu Baz Oldrin piše: "Kad bi astronauti bili košarkaška ekipa, svi bismo mi igrali za neki koledž. Jedino bi Nil igrao u NBA."

Najviše muke da se snađe imao je upravo Baz Oldrin. NASA mu je poverila ulogu PR menadžera i u toj ulozi Oldrin se nije snašao. Rezigniran, napustio je agenciju i vratio se u vojsku, u želji da leti avionima. Dobio je komandu nad test-pilotima u čuvenoj vazduhoplovnoj bazi "Edvards". Oldrin nikad nije bio probni pilot i uništio je sopstveno samopouzdanje pokušavajući da dostigne visoke školske standarde. U vrlo kratkom roku bio je hospitalizovan zbog depresije i teškog alkoholizma. Lečenje je bilo uspešno, ali dugotrajno. Nakon izlaska iz bolnice napisao je memoare, vrlo iskrenu priču o sebi kojom je definitivno ukinuo mit o idealnim, savršenim astronautima. Zbog te knjige bio je koliko hvaljen, toliko i osporavan. Danas se ponajviše bavi teorijom kosmičkog leta, vatreno zagovarajući nove načina putovanja do Meseca, Marsa i dalje.

Majkl Kolins je nakon kratke političke karijere proveo deset godina kao direktor novoosnovanog muzeja aero-kosmotehnike u sklopu instituta "Smitsonijan". Nakon toga okrenuo se biznisu, uglavnom sopstvenom. Skroman i relativno neupadljiv, Kolins je jedan od retkih astronauta koji se nije razveo od žene s kojom je živeo u vreme Apolo programa.

Ko će prvi

Baz Oldrin je do samog poletanja Apola 11 pokušavao nekako da ubedi Nila Armstronga i pretpostavljene da je "sasvim normalno" da iz "Orla" na Mesečevu površinu prvi izađe upravo on, a ne Armstrong. U tu svrhu koristio se analogijom: tokom misija "Džeminija", komandir broda (u ovom slučaju Armstrong) držao je "volan" na orbiti, dok je drugi član posade (Oldrin) izlazio van broda. Međutim, Oldrinu su objasnili da mu analogija ne valja: "Džemini" na orbiti je "brod na moru", normalno je da kapetan drži kormilo. Ali "Orao" na Mesecu je "brod u luci" i tu je stvar jasna: kapetan je taj koji prvi izlazi na obalu.

Oldrin nije odustajao. Upao je kod Armstronga u kancelariju i pokušao da mu ispriča istu stvar, ovoga puta s malo više reči. Armstrong mu je odgovorio kratko: "Nije na nama da to odlučimo. Ovo je veće od nas obojice i ja sebe neću unapred da diskvalifikujem."

Poslednji pokušaj Oldrin je napravio tokom treninga u replici "Orla" na Zemlji. Nagovorio je Armstronga da mu dozvoli da on prvi izađe iz broda i tako mu demonstrira koliko je takav redosled "jednostavniji i logičniji". Možda bi tako i bilo da kvaka na majušnim vratima "Orla" nije bila na pogrešnoj strani: da bi Oldrin uopšte mogao da izađe prvi, bilo je neophodno da zameni mesto s Armstrongom, pa da tek onda otvori vrata kabine. U skučenom prostoru "Orla", koji je iznutra bio tek nešto veći od špajza, manevar uopšte nije bio jednostavan. Uz to, astronauti su bili u punoj opremi, u glomaznim astronautskim odelima pod pritiskom. Pokušaj se završio neslavno: tokom zamene položaja astronauti su polomili inventar u kabini. Da stvar po Oldrina bude gora, sve to je pratio Dik Slejton, stariji kosmonaut i njihov kolega koji je direktno odlučivao u ovakvim situacijama. Njegova odluka bila je konačna. "Mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo" pripao je Nilu Armstrongu.

Ipak, i Oldrin ima nešto za utehu. Verovatno se svi sećaju kristalno oštre fotografije astronauta na Mesecu koji stoji na rubu malog kratera dok mu se u viziru odslikavaju lunarni modul i kolega fotograf (slika u ovom okviru). Ko je video samo jednu sliku sa Meseca, video je upravo ovu. E taj čovek koji je pozirao za najčuveniju fotografiju astronauta svih vremena – to je Baz Oldrin.

Mašina kojoj smo se divili

Saturn V i danas drži praktično sve značajne rekorde kada su u pitanju raketni nosači koji su imali bar jedan koristan let. Sa svojih 111 metara visine, 3000 tona težine, 3500 tona potiska i 120 tona orbitalnog tereta, Saturn V je i dalje najveća, najteža, najsnažnija i najefikasnija raketa koja je ikad ušla u operativnu upotrebu. Jedini pravi takmac iz tog vremena, sovjetski nosač N1, nikad nije dostigao Zemljinu orbitu pošto su sva četiri probna lansiranja okončana eksplozijom. SSSR je napravio istinskog konkurenta tek dve decenije kasnije (raketa "Energija"), u sklopu projekta "Buran" (sovjetska verzija šatla), ali je projekat kao neperspektivan ugašen nakon samo dva probna leta, bez ikakvog korisnog učinka. U poređenju sa Saturnom V čak i današnje rakete deluju skromno. Američki šatl, evropska "Arijana", ruski "Proton" ili "R-7" imaju znatno manji potisak tako da u nisku Zemljinu orbitu mogu da iznesu jedva 10-20 odsto tereta koji je na svojim leđima nosio Saturn V.

Posebno impresivan je prvi stepen rakete, širok 10 i visok 40 metara, sa pet u krst raspoređenih motora koji su obezbeđivali potisak za prvih 60 kilometara leta. Potrošnja goriva (tečni kiseonik i RP-1, jedna vrsta avionskog kerozina) bila je fascinantna: oko 2150 tona za nešto manje od tri minuta leta, više od dve i po tone goriva u sekundi po svakom motoru. Četiri bočna mlaznika mogla su da se rotiraju kako bi raketa održala stabilnost dok je peti, centralni mlaznik bio fiksiran. Taj peti motor gasio se nešto pre ostala četiri kako bi se ubrzanje sve lakše rakete održalo u biološki prihvatljivim granicama (oko 4G).

Drugi stepen rakete koncepcijski je ličio na prvi, imao je identičan prečnik ali je bio nešto kraći (25 metara). I pored toga, bio je to najveći raketni stepen na kriogeni pogon koji je ikad napravljen (motori su koristili tečni vodonik i kiseonik). Treći stepen, takođe kriogen, bio je znatno manjih gabarita (7x18 metara), sa samo jednim motorom koji je mogao po potrebi da se pali i gasi. Tokom leta na Mesec ovaj motor bio je aktiviran dva puta: prvi put da "odradi" završni deo postavljanja rakete u Zemljinu orbitu, a drugi put da raketu izbaci iz nje i postavi je u translunarnu putanju.

Ukupan bilans Saturna V bio je besprekoran: trinaest lansiranja (jedno noćno), nijedan podbačaj, neuspeh ili katastrofa, nijedan ugrožen ili izgubljen ljudski život. Incidenata je bilo, kao prilikom lansiranja Apola 6 i 13, kada su zbog prevelikih vibracija i oscilacija u potisku pojedini motori morali da budu isključeni pre vremena. Ni otkaz dva od pet motora nije bio fatalan jer je sistem autoregulacije to kompenzovao dužim radom preostalih (sovjetski N1 imao je čak trideset motora u prvom stepenu a njihova koordinacija bila je nerešiv problem za inženjere). Bizaran incident desio se i tokom poletanja Apola 12, kada su raketu u kratkom vremenu dva puta pogodile munje – jedna od njih projurila je kroz telo rakete i njen plameni trag – ponovo bez posledica.

Pa ipak, i pored fantastičnih uspeha i mnogobrojnih rekorda koje još uvek drži, Saturn V otišao je u istoriju ubrzo nakon likvidacije programa Apolo. Posle letova na Mesec, upotrebljen je još samo jednom, za lansiranje Skajlaba 1973. godine. Jedini razlog za ovako brzu penziju bili su enormni troškovi eksploatacije. Saturn V nastao je u vreme kada su Amerikanci izdvajali rekordnih 0,5 odsto brutonacionalnog proizvoda kako bi konačno stigli tamo gde SSSR još uvek nije. Dok je raketa letela kako treba, malo ko je brinuo za cenu koja za to mora da se plati. I u tom pogledu Saturn V je rekorder: preračunato na današnje dolare, jedno lansiranje koštalo je između dve i tri milijarde. Ilustracije radi, jedno lansiranje šatla (a on nikako ne važi za jeftinu letelicu) košta bar tri-četiri puta manje. Kad je SSSR konačno "predao" kosmičku trku a publika se okrenula ovozemaljskim problemima, ratu u Vijetnamu i aferi Votergejt, niko više nije želeo da finansira dalji razvoj jedne savršene ali preskupe mašine.

Dve rakete koje su bile predviđene za otkazane misije Apolo 18 i 19 danas su u delovima izložene kao muzejski eksponati. Planovi da se u Saturn V dodaju još tri motora i tako napravi raketa koja bi mogla da odnese ljude na Mars ili stigne do Meseca direktnom putanjom ostavljeni su za neka bolja vremena koja nikad nisu došla. Ali fotografija verovatno najvećeg i najznačajnijeg raketaša svih vremena Vernera fon Brauna ispod kolosalnih motora Saturna V još uvek odoleva vremenu kao neprolazni simbol inženjerskog genija i snage ljudskog uma.

Kosmički snovi i ratni zločini

Postoji direktna veza između nemačkih raketa V-2 koje su sejale smrt po Londonu u Drugom svetskom ratu i Saturna V koji je korišćen u svim Apolo letovima. Ta veza često se prećutkuje, ali ona je veoma opipljiva.

Iza oba projekta stoji genije Vernera fon Brauna (1912–1977) i grupe njegovih saradnika koji su se raketama bavili celog života, prvo iz aristokratskog hobija a onda za račun nemačke armije i Hitlera. Ratne godine Verner fon Braun proveo je u Penemindeu, usavršavajući konstrukciju raketa na tečno gorivo V-2 i radujući se svakom njihovom pogotku. Hitler je kasno shvatio razorni potencijal rakete od koje nije bilo odbrane i koja je ni od kuda mogla da donese čitavu tonu eksploziva. Tek pred kraj rata dao je prioritet ovom oružju i od Voltera Dornbergera, generala koji se formalno nalazio na čelu nemačkih raketnih inženjera, zatražio 10.000 raketa mesečno i "totalnu anihilaciju" neprijatelja.

Bilo je kasno. U proleće 1945. godine Dornberger i Fon Braun već uveliko planiraju kome će se predati u ruke, sa sve dragocenom dokumentacijom. Izabrali su Amerikance jer su načuli da Rusi loše postupaju sa zarobljenicima. Povukli su pravi potez: Amerikanci su već imali plan "Overcast" (kasnije "Paperclip") sa željom da pohvatane nemačke raketne inženjere odvedu u SAD. Plan je sproveden temeljno i više od stotinu stručnjaka, sa Fon Braunom na čelu, našlo se u Fort Blisu u Teksasu na "ispitivanju". Vrlo brzo ovi "uhapšenici" dobili su kancelarije, saradnike, povlastice, američke pasoše i ključna mesta u razvoju nepostojeće američke raketne tehnike. Amerika, jednostavno, nije imala bolje ljude od njih. Njihovo angažovanje na strani Hitlera i nacista gurnuto je u drugi plan. Verner fon Braun je u Americi sa ogromnim poletom nastavio rad, usavršavajući V-2 koji će evoluirati u "Redston" (prvi američki interkontinentalni projektil) i Jupiter-C, preteču Saturna V i nosač koji je u orbitu postavio prvi američki satelit.

Iako je, razočaran stalnim kresanjem fondova, Fon Braun napustio svemirsku agenciju 1972, njegov doprinos tehnici nije bio zaboravljen, a nakon njegove smrti o njemu je biranim rečima govorio i predsednik Džimi Karter. Međutim, mnogi nisu zaboravili ni Fon Braunove grehove iz prošlosti.

Oko 80 odsto nemačkih inženjera dovedenih u SAD, kao i Fon Braun lično, bili su članovi Hitlerove Nacionalsocijalističke partije (Fon Braun je dugo krio detalje svoje nacističke prošlosti). Iako su svi tvrdili da su člansku kartu imali iz praktičnih razloga i straha za sopstvenu sigurnost, niko od njih nije odbio počasti i privilegije koje su nacisti delili (Fon Braun je bio član u još pet-šest nacističkih organizacija). Artur Rudolf, blizak saradnik Fon Brauna i formalni direktor Saturn V projekta, organizovao je tokom rata smene u podzemnoj fabrici Mitelverk, gde su u neljudskim uslovima hiljade logoraša dovedenih iz konclogora Dora sklapale V-2 projektile. Rudolfu, kao ni Fon Braunovom bratu Magnusu, takođe angažovanom u podzemnoj fabrici, nikad nije smetalo što tamo od bolesti i iznurenosti dnevno umire 160 nesrećnika. Rudolf je, takođe, potkazivao radnike za koje je smatrao da sabotiraju posao, što je obično vodilo njihovoj egzekuciji. Verner fon Braun je bar jednom posetio podzemnu fabriku i utvrdio da su "uslovi rada tamo zapanjujuće loši", ali ništa nije uradio da se stanje popravi. Kurt Debus, još jedan raketni stručnjak, uživao je da nosi SS uniformu u Penemindeu, a 1942. godine je denuncirao svog kolegu sa posla kao antinacistu.

Sve to bilo je, uglavnom, zaboravljeno i prepušteno istoričarima. Jedini izuzetak bio je Rudolf, koji je tek 1984. optužen za ratne zločine u fabrici Mitelverk. Kako bi izbegao sudski proces, pobegao je u rodnu Nemačku, odrekao se američkog državljanstva, ali ne i lepe američke penzije koju je stekao kao dugogodišnji visoki službenik NASA.

(Vreme #967)

Džepni monolit

Kao običan mobilni telefon, iPhone je inferioran u odnosu na druge savremene mobilne telefone (od prvog do poslednjeg), a kaska i za mnogim "crno-belim" telefonima (epoha "Bogoljub Karić") od pre deset i više godina. Recimo, ako iPhone kupite negde u inostranstvu, model otključan za sve mreže, i donesete ga u Srbiju, prvo što ćete primetiti je da kod iPhonea ima grdnih problema sa identifikacijom dolaznih poziva ili SMS-ova, zavisno od načina na koji ste uneli brojeve u adresar (sa ili bez međunarodnog +381 prefiksa). Rešenje za ovaj problem jednako je glupo koliko i problem sam: svaki broj u adresaru moraćete da ukucate dvaput, sa prefiksom i bez njega. Još ako u telefonskom imeniku imate par stotina kontakata, eto vam "zabave" za nekoliko dana.

Ovaj (a i mnogi drugi) problemi sa iPhoneom ima uglavnom potiču iz činjenice da iPhone još uvek nije zvanično prisutan na srpskom tržištu. Samim tim, ne postoji mogućnost da u svom iPhoneu definišete Srbiju kao geografsku odrednicu. Sa gledišta Applea, svejedno je da li ste iPhone kupljen u zapadnoj Evropi odneli u Srbiju ili na Mars. Garancije Applea za ispravan rad prestaju tamo gde prestaju granice zemalja u kojima je iPhone u zvaničnoj prodaji.

SVE NAJGORE: Kad smo već kod klasične telefonske funkcionalnosti, napomenimo da je iPhone loš izbor i za one koji šalju i primaju mnogo SMS-ova. Verovali ili ne, primljeni SMS ne može se proslediti, ne postoji mogućnost kreiranja predefinisanih poruka (što znači da ćete parking plaćati tako što ćete svaki put iznova kucati registarski broj), ne postoje folderi za čuvanje i razvrstavanje poruka, niti možete privremeno da sačuvate neku od započetih poruka... Šta tek reći za multimedijalne poruke (MMS): niti možete da ih šaljete, niti da ih primate. Zato što MMS na iPhoneu nije ni implementiran. Nema ni korisničkih profila, tj. nedostaje mogućnost da u telefonu imate nekoliko skupova podešavanja koje aktivirate po potrebi, u zavisnosti od toga da li ste na sastanku, javnom mestu, na poslu ili kod kuće. Sve što postoji je jedno "tvrdo" dugme na levom boku kojim se isključuje zvonce.

Okej, kao običan telefon, iPhone je prilično jadna sprava. Ali, i pored toga, ovaj telefon jednako priželjkuju domaćice, hakeri, deca, intelektualci, snobovi, menadžeri, ozbiljni ljudi, džabalebaroši, šminkeri svih vrsta. Čime je to iPhone osvojio svet?

Pre svega elegancijom, vrhunskim dizajnom, lakoćom korišćenja i odličnom podrškom za neumereno uživanje u najrazličitijim multimedijalnim sadržajima, od onih na internetu, preko fotografije i muzike do filma. Ne postoji bolja mobilna sprava za kreativno uništavanje vremena, as simple as that. Kome ne treba internet, ko ne voli muziku i dalje treba da ima iPhone. Ako ništa drugo, zato što spram njega svaki drugi telefon izgleda kao "smederevac".

Spolja gledano, iPhone 3G podseća na Klarkov monolit iz "Odiseje": ispolirana crna ploča, sa samo jednim ulubljenim dugmetom na dnu koje služi za povratak na početnu stranicu. Telefon je uokviren srebrnom lajsnom a na nju se naslanja crna poleđina ispod koje se krije neizmenljiva baterija. Na bočnim ivicama razmešteni su tasteri za regulaciju jačine zvuka, zaključavanje telefona i isključivanje zvonjave, standardni priključak za slušalice, prorez za SIM karticu i priključak za višenamenski USB kabl (služi za transfer podataka i punjenje baterije u telefonu). Međutim, svoju pravu lepotu iPhone otkriva tek kad se stavi u pogon: ekran je osetljiv na dodir i može da prati pokrete više prstiju istovremeno (multi-touch). Sastavite dva prsta da smanjite sliku (pokret "mini-plazma"), raširite prste da sliku povećate... Ako i niste sigurni kako da izvedete neku akciju, probajte intuitivno, skoro da nema situacije u kojoj vaši prsti neće znati šta im je činiti, čak i bez aktivnog učešća mozga. Prikaz na ekranu je tečan i oštar, svako dugme, slovo ili okvir osmišljeni su i prikazani s filigranskom preciznošću. Naravno, od silnih dodira ekran se vrlo brzo prlja tako da će vam na kraju radnog dana telefon izgledati kao tanjir posle bureka.
Image

SVE NAJBOLJE: U hardverskom smislu, telefonu ništa ne nedostaje. Pre svega, tu je mogućnost bežičnog (WiFi) povezivanja sa vašom kućnom ili poslovnom računarskom mrežom, kao i podrška za GPRS, EDGE i 3G mreže mobilnih operatera (telefon ih koristi samo kad jeftina WiFi konekcija nije dostupna). Za one kojima je važan siguran i zaštićen pristup do kompanijskog informacionog sistema, tu je i podrška za VPN protokol. iPhone, ima i GPS senzor koji je prilično precizan, naročito na otvorenom, što ga čini i odličnim navigacionim instrumentom (nažalost, uz telefon dolaze besplatne mape koje relativno slabo pokrivaju ovaj deo sveta). Uz to, telefon ima senzore za detekciju položaja i akcelerometre zahvaljujući kojima može da detektuje ne samo svoj trenutni položaj već i pokret. Zahvaljujući ovim senzorima, telefon rotira sliku na ekranu u zavisnosti od orijentacije uređaja. Senzori se koriste i kao sredstvo upravljanja u mnogim duhovito osmišljenim igricama (kuglicu u fliperu možete da "tiltujete" naginjanjem telefona), ali i u nekim aplikacijama (jedna od bizarnijih vam omogućava da iPhone pretvorite u građevinsku libelu, doduše ekstremno skupu). Tu je i odlična imejl podrška, kao i ugrađeni fotoaparat od dva megapiksela. Kvalitet fotografije teško da može zadovoljiti čak i amatere, ali dobro dođe kad ništa bolje nemate pri ruci.

Ipak, sve to ne bi bilo dovoljno da u iPhone nisu integrisani "safari", Appleov sve bolji internet brauzer, i kompletan iPod, neprevaziđena sprava za slušanje muzike, pregled fotografija i gledanje video-klipova. U tom domenu Apple je postavio tako visoke standarde da se prvi sledeći rival ne vidi ni na puškomet.

iPhone je neraskidivo vezan za iTunes, prilično glomaznu aplikaciju koju ćete morati da instalirate na svoj PC ili Apple računar pre nego što počnete da koristite telefon. Bez ovog softvera nov iPhone se ne može inicijalizovati niti je moguć transfer sadržaja između računara i telefona. iTunes je, istovremeno, i centralna Appleova prodavnica odakle ćete dovlačiti besplatne i komercijalne aplikacije kao i najraznovrsnije multimedijalne sadržaje (sa naglaskom na muziku). Kada jednom kreirate svoj korisnički nalog, prodavnici možete da pristupate i kroz iPhone, jednako brzo i elegantno kao i sa računara. I baš tu, prilikom kreiranja naloga, još jednom se susretnete sa (tužnom?) činjenicom da živite u tehnološki "pasivnim" krajevima koje Apple još uvek ignoriše.

ONO IZMEĐU: "Kvaka" je u tome da se nalog u iTunesu ne može kreirati bez validne kreditne kartice, pri čemu kartice naših banaka po pravilu ne prolaze. Po definiciji Applea, validna kreditna kartica je samo ona izdata u zemljama koje postoje na Appleovom globusu. Nalog je potreban ne samo za kupovinu komercijalnih sadržaja već i za preuzimanje besplatnog materijala (aplikacija i muzike). Bez verifikovanog naloga po radnji možete samo da "šetate", ali sadržaj na policama ne smete da dirate. Sve je to toliko frustrirajuće da ćete se posle pola sata nemoćnog obigravanja oko ulaznih vrata osećati kao siroče koje kroz izlog poslastičarnice gleda kako srećniji i bogatiji jedu šampite. Ako ste se baš zainatili da nešto pazarite, možete pokušati da "nabodete" neku domaću banku čije kartice imaju numeraciju koju Apple prepoznaje kao inostranu (ima jedna takva), ili da zamolite nekog od zaboravljenih rođaka ili prijatelja u inostranstvu da vam otvori nalog i pošalje korisničko ime i lozinku (u tom slučaju troškovi kupovine padaju na njegov račun, što je em lepo em praktično). Vodite računa da Apple ima različite prodavnice za različite države i da, recimo, sa karticom izdatom u Francuskoj možete da pristupate samo francuskoj iTunes prodavnici (naravno, vi znate francuski), ali ne i američkoj ili britanskoj (razlike nisu velike, ali postoje).

ISPOD HAUBE: Da li zbog relativno malog broja proizvođača koji mogu da podnesu ovolike restrikcije ili zbog nečeg drugog, tek – izbor dodatnog softvera nije tako impresivan kao kada je reč o muzici. Najveći deo aplikacija je ili besplatan ili košta par dolara, ali retko šta od toga ima neku trajnu, praktičnu vrednost. Aplikacije koje su upotrebljive (dobar rečnik, klijent za brzu razmenu poruka, mape za GPS navigaciju) koštaju nekoliko puta više. Slično je i sa igrama: one besplatne i jeftine su, najčešće, samo mamac za punu verziju igre za koju je potrebno odvojiti znatno više para.

Ispod haube, iPhone je odlično koncipirana tehnička naprava koju pogoni operativni sistem u osnovi identičan onom koji se nalazi u standardnim Appleovim računarima. Sistemski softver je, po svom poreklu, daleki rođak FreeBSD-a, UNIX-olikog operativnog sistema koji se odavno afirmisao svojom otvorenom arhitekturom, liberalnom distribucijom i stabilnošću. Iako je FreeBSD potpuno besplatan softver koji se može koristiti bez ikakvih ograničenja, bilo u komercijalne bilo u nekomercijalne svrhe, Apple je na njegovim temeljima izgradio nedostupnu, tvrdo zaključanu, krajnje restriktivnu platformu koja služi isključivo za pravljenje para. Sasvim prirodno, nije prošlo puno vremena pre nego što su u igru uskočili hakeri sa željom da sa iPhonea skinu sve nametnute restrikcije i oslobode pun potencijal zdrave FreeBSD osnove. Sama procedura "oslobađanja" iPhonea iz Appleovih okova (tzv. jailbreaking) ne traje duže od 10-15 minuta (dovoljan je običan računar) i ne zahteva nikakvu mehaničku intervenciju na telefonu. Za one koji nisu preterano vični hakeraju tu su klinac iz komšiluka i par "firmi" koje u oglasima na internetu nude svoj know-how. Sasvim lako se može desiti da tokom ovog postupka nešto krene naopako, ali su fatalni incidenti (onesposobljen ili obogaljen iPhone) vrlo retki. Nema tu šta da se mudruje: stisnete petlju, pomolite se i – to je to. Izgubićete garanciju i tehničku podršku ali će i satisfakcija biti povelika: umesto jednog, na kraju imate dva telefona u istom kućištu: jedan "oficijelan" (onaj koji ste imali i pre) i jedan "slobodan", pri čemu ovaj drugi nudi praktično neograničene mogućnosti za dalju nadogradnju.

Naravno, Apple na ovo gleda krajnje neprijateljski, čak je pokrenuo i inicijativu da se pomenuti "prison break" proglasi za krivično delo. Realno, ne vidi se kakve su šanse Applea da u tome uspe: svako ima pravo da spravu koju je pošteno platio koristi po slobodnoj volji, čak i da ukuca ekser u nju ako mu se hoće. Ako na neki volšeban način Apple ipak uspe u svojoj nameri, teško da će se bilo ko uzdržati od daljeg "sagrešenija", naročito mi ovdašnji koji na Appleovoj karti sveta ionako ne postojimo.

Za kraj, recimo da je iPhone pakleno skupa sprava. S obzirom na to da ga kod nas ne nudi nijedan mobilni operater (što bi zasigurno bio najpovoljniji vid kupovine), moraćete da ga nabavite kod nekog od (malobrojnih) domaćih dilera ili direktno iz inostranstva po punoj ceni koja ide uz verziju otključanu za sve mobilne mreže. Cena "taze" 3G telefona sa osam gigabajta "memorije" u prodavnicama zapadne Evrope je reda 500 evra (kod nas i nešto viša), dok se polovni stariji modeli (najčešće "izbavljeni iz apsa", bez podrške za 3G mreže) mogu kupiti preko oglasa, po neuporedivo nižoj ceni. Realno, vrednost iPhonea je ravna vrednosti nekog od boljih iPodova plus 10-20 evra, koliko vredi ugrađeni krš od telefona, pa vi vidite koliko je Apple "dobar" u svemu tome.

Ali, to što je telefon masno precenjen, što imamo ovu svetsku ekonomsku krizu i što sad nije trenutak za velike investicije – nije vam nikakav izgovor, bar kad je iPhone u pitanju. Ovaj telefon morate da imate sad i odmah, inače ostadoste niko i ništa.

(Autor je neko i nešto)

(Vreme #951)

Da li računari misle

Intenzivna istraživanja na polju veštačke inteligencije (artificial intelligence, AI) bila su stimulisana otkrićima na polju neurologije tokom četrdesetih godina prošlog veka. Ispostavilo se da je mozak, zapravo, velika električna mreža neurona povezanih sinapsama kroz koje putuju diskretni električni signali ekvivalentni digitalnoj "nuli" i "jedinici". Alan Tjuring je još 1936. godine teoretski pokazao da mašina koja ume da manipuliše skupom od svega dva simbola ("0" i "1") može da sprovede praktično svaki proces matematičkog zaključivanja ili izračunavanja (Tjuringova mašina). Kad je već tako, ako Tjuringove mašine i ljudski mozak imaju sličnu funkcionalnu osnovu, da li je moguće otići korak dalje i napraviti inteligentnu mašinu, mašinu koja ume da misli kao ljudsko biće.

Termin AI ušao je u široku upotrebu 1956. godine nakon konferencije u Dartmautu koja je u celosti bila posvećena "aspektima učenja ili bilo kojim drugim fenomenom inteligencije dovoljno precizno opisanim da bi se po njemu mogla napraviti mašina". Skoro svi učesnici ove konferencije (Marvin Minski, Alen Njuel, Rej Solomonof, Džon Mekarti i drugi...) izgradiće impresivne naučne karijere u nastupajućim decenijama. Ponajviše zahvaljujući trudu Džona Mekartija, prihvaćen je i termin AI kao krovni naziv za čitavu novu oblast istraživanja.

VELIKA OČEKIVANJA: Usledilo je "zlatno doba" koje je trajalo skoro dvadeset godina. Početni rezultati bili su zapanjujući: kompjuteri su rešavali algebarske probleme i dokazivali geometrijske teoreme, učili da govore, prevode ili ćaskaju... S obzirom da su istraživanja krenula od premise da je ljudsko znanje zasnovano na simbolima i relacijama između njih, razvoj AI doveo je i do razvoja kompjutera i programskih jezika koji su umesto brojevima manipulisali znacima, objektima, operatorima, listama i drugim složenim strukturama. Istraživači su bili toliko ushićeni učinjenim progresom da su se utrkivali u smelim izjavama i vremenski oročenim obećanjima. Alan Njuel je 1958. godine predvideo da će u narednih deset godina kompjuter postati svetski šahovski prvak i dokazati bar jednu veliku, važnu matematičku teoremu. Njegov saradnik H.A. Simon 1965. godine tvrdio je da će za najviše dvadeset godina roboti biti u stanju da urade svaki posao, bez obzira na njegovu složenost. I Marvin Minski, verovatno najuticajniji istraživač AI tog vremena, nije imao nikakve rezerve smatrajući da je za razvoj inteligentne mašine dovoljna jedna genracija naučnika. U izjavi za "Life" magazin iz 1970. godine Minski je tvrdio da će za tri do pet godina biti napravljena mašina sa inteligencijom prosečnog ljudskog bića.

Publicitet početnih dostignuća bio je neverovatan, novinari su se utrkivali ko će da napiše senzacionalniji tekst o novim, pametnim mašinama. Programi za ćaskanje, kao što su ELIZA i PARRY (u suštini - obična elektronska blebetala) opčinjavali su laički puk a sa njima i stotine novinara koji se, kobajagi, "razumeju u stvar". Sa publicitetom stigao je i novac za istraživanja: ARPA (američka Agencija za napredne istraživačke projekte, kasnije DARPA) upumpala je kamione para u rad razbarušenih naučnika, uglavnom kroz tri-četiri velika univerziteta na čelu sa Stenfordom. Tako je, recimo, u projekat mašinskog prevođenja uloženo preko 20 miliona dolara, a u prepoznavanje glasa više od pet. Novac se davao takoreći bez ikakvih pitanja jer je tadašnji direktor ARPA smtrao da agencija treba da finansira pojedince a ne projekte. A pojedinci su bili slobodni da rade šta im je volja.

Ovo vreme "naučne anarhije" nije večito trajalo. Početkom sedamdesetih postalo je jasno da su naučnici drastično potcenili problem i da se ništa od smelih predviđanja neće ostvariti u predviđenom roku. ARPA je, umesto da bude agencija od strateškog značaja, sve više počela da liči alanfordovsku "agenciju za istraživanje rude i gubljenje vremena", žestoko kritikovana od strane javnosti zbog drastične disproporcije uloženih para i ostvarenih rezultata. I u Velikoj Britaniji je rastao skepticizam: u parlalmentarnom izveštaju lorda Lajthila iz 1973. godine rad na polju AI okarakterisan je kao jalov, neozbiljan, rasipnički, takoreći diletantski. "Te umišljene glave treba naučiti pameti", grmeo je Lajthil sa skupštinske govornice. Privatni finansijeri počeli su da se povlače, a centri za istraživanje AI kao što su Stenford ili Edinburg ostali su bez budžetske potpore. Do početka 1974. godine svi značajniji projekti bili su ugašeni, laboratorije rasformirane a naučnici oterani u "ilegalu".

Razlozi fijaska bili su višestruki. Pre svega, računari onog vremena bili su veoma skromni. Prvi automatizovani "prevodilac" imao je fond od 20 reči jer za više nije bilo mesta u memoriji računara. Prvi je to uvideo Hans Moravec koji je 1976. napisao da veštačka inteligencija zahteva milionima puta jače računare od postojećih. Mala snaga hardvera u kombinaciji sa tzv. "kombinatornom eksplozijom" (eksponencijalnim rastom složenosti problema sa svakim novim elementom proračuna) onemogućavala je simulaciju iole složenijih algoritama. I na kraju, naučnici su potpuno prevideli problem "opšte kulture", predznanja koje je neophodno da bi se određena informacija ispravno protumačila u svom logičkom kontekstu. Tipičan primer za ovo je engleska fraza: "The spirit is strong but the flesh is weak" ("duša hoće ali telo neće"). Mašinski prevod glasio je, otprilike ovako: "Rakija je jaka a meso je trulo". Kada su naučnici pokušali da sumiraju predznanje koje ima dvogodišnje dete shvatli su da je količina informacija zastrašujuća. Niko nije znao kako sa tim da se nosi.

NOVI POČETAK: Oseka je trajala sve do početka osamdesetih kada su se pojavili tzv. "ekspertski sistemi", kompjuterski programi sposobni da daju odgovore na pitanja koristeći određena logička pravila i prethodno uskladišteno i sistematizovano "znanje eksperata". S obzirom da su ekspertski sistemi uvek bili ograničeni na jednu relativno malu oblast (analiza laboratorijskih rezultata, berzanskih kretanja ili meteoroloških merenja), nisu toliko patili od problema konteksta i nedostatka predznanja. Po prvi put je rad na AI počeo da se i finansijski isplaćuje jer su neki od ovih sistema štedeli kompanijama na desetine miliona dolara. Ceo "ekspertski" biznis dostigao je milijardu dolara, delimično zahvaljujući tržištu hardvera specijalno napravljenog za razvoj AI softvera. Nakon ovog uspeha, vratili su se i sponzori. Ovoga puta, ritam su diktirali Japanci uloživši preko 800 miliona dolara u tzv. "petu generaciju kompjutera": mašine za automatsko prevođenje, konverzaciju, prepoznavanje glasa i interpretaciju slike.

Međutim, od 1987. godine počinje još jedan period recesije u istraživanjima. Prvo su bankrotirale kompanije koje su pravile hardver specijalizovan za programiranje u lispu i prologu, programskim jezicima koji su se koristili za razvoj ekspertskih sistema. Razlog je prost: IBM i Apple su preplavili tržište računarima koji su mogli da postignu manje-više isti učinak uz neuporedivo nižu cenu. I koncept ekspertskih sistema nije trajao mnogo duže: bili su to sistemi sa puno "bubica", davali su idotske odgovore na nestandardna pitanja i nisu mogli da uče automatski već ih je neprekidno trebalo "filovati" informacijama. Kako je korist bivala sve manja a troškovi održavanja sve veći, tako su se i ekspertski sistemi gasili. Krajem osamdesetih DARPA još jednom prekida da finansira rad na polju AI. Povlače se i Japanci i Britanci, uz konsenzus da AI nije oblast istraživanja u kojoj se može očekivati brz rezultat. Prednost je data projektima koji imaju mnogo jasnije i dostižnije ciljeve.

Pauza u istraživanjima koja je trajala sve do 1993. godine ostavila je dubog trag u naučnoj zajednici. Pojavili su se zagovornici radikalno drugačijeg pristupa, a naročito glasni bili su oni naučnici koji su tvrdili da sposobnost apstraktnog razmišljanja i simboličke manipulacije nije glavni atribut inteligencije. Umesto toga, oni su se okrenuli čulima (senzorima) i motornim veštinama kao jednako esencijalnim sastojcima inteligentnog ponašanja. Stav da nema inteligencije i uma bez tela doveo je do naglog razvoja robotike. Drugi su se, opet, okrenuli takozvanim "inteligentnim agentima", sistemima koji su sposobni da reaguju na informacije iz okruženja i preduzmu akciju koja daje najviše izlgleda na uspeh. Danas mnogi definišu AI upravo kao teoriju inteligentnih agenata, a umesto ljudske inteligencije izučava se inteligentno ponašanje u načelu, a ne samo ono ljudsko. Neki od vodećih stručnjaka na ovom polju danas rade za Google.

RAZUMNI OKVIRI: Više od 50 godina nakon Dartmouta, reklo bi se da AI konačno ima čime da se pohvali. Kasparov je 11. maja 1997. godine izgubio šahovski meč sa računarom "Deep Blue". Pre tri godine, jedan četvorotočkasti stenfordski robot uspeo je da potpuno autonomno pređe 130 milja kroz pustinju i tako osvoji nagradu DARPA. Međutim, veliki deo ovih uspeha zasnovan je na razvoju računarske tehnike, a ne na novim teorijama. Danas ciljevi više nisu tako grandiozni, ali se AI koristi više nego ikad. Tehnologije koje se makar delimično baziraju na AI konceptima su tu oko vas, sa njima se srećete kad menjate brzine na automobilu, pratite dešavanja na berzi, pretražujete internet, koristite svoj mobilni telefon ili kompjuter, vozite se avionom ili železnicom. AI je i dalje vrlo živ koncept, ali ga istraživači sada nazivaju drugim imenima.

Alan Tjuring je 1950. godine osmislio test kojim se može verifikovati inteligencija mašine. Krajnje uprošćeno, ukoliko mašina daje odgovore koji se nikako ne mogu razlikovati od ljudskih, onda je ona inteligentna. Početkom devedesetih ustanovljena je Lebnerova nagrada od 100.000 dolara za prvu mašinu koja prođe generalni Tjuringov test i 25.000 dolara za mašinu koja prođe test u nekoj užoj stručnoj oblasti. Sam Tjuring je predviđao da će kompjuteri biti u stanju da "prevare" oko 30% ljudi i predstave se kao ljudska bića tokom razgovora od pet minuta. Ali, do današnjeg dana nijedna od dve Lebnerove nagrade još nije dodeljena.

Po svojoj prilici, čitav koncept veštačke intelgencije osuđen je da večito juri sopstveni rep. Da bismo napravili inteligentne mašine, neophodno je da do kraja razumemo mehanizme inteligentnog zaključivanja, njegove sastavne elemente i veze. Da li se inteligencija uopšte može razložiti na ovakav način? Da li ćemo ikad matematički jasno utvrditi kako se pravi dobar film, umetnička slika ili muzičko delo? Čak i ako nam pođe za rukom da inteligentno ponašanje, makar i parcijalno, pretočimo u hladne matematičke algoritme, ostaje pitanje: da li bi se mašina koja bi slepo sledila unapred definisane šablone mogla smatrati inteligentnom? Kompjuteri igraju dobar šah, ali samo zato što je u šahu relativno lako definisati šta je dobar a šta loš potez. Kada tu definiciju pretočite u kompjuterski softver dobijete "Deep Blue", računar koji je pobedio Garija Kasparova. Međutim, to ne znači da je računar inteligentan jer, igrajući po istim šablonima i principima, Kasparova može da pobedi i svaki drugi amater. Računar je samo mnogo brži egzekutor i to je sve. Iako bi posmatrač sa strane mogao da pomisli da računar igra "inteligento" i povlači "genijalne" poteze, sam računar nema nikakvu predstavu o celini, smislu i lepoti šahovske igre. Ili, kako bi rekao Đorđo Butaco, profesor sa univerziteta u Pizi, "kompjuter zna šta je dobar šah baš kao što i televizor zna šta je dobar TV-program".

Zato je lako razumeti zašto, uprkos smelim početnim očekivanjima, roboti nisu osvojili svet. Umesto da donose misaone odluke i upravljaju kompleksnim procesima, današnji roboti su u golemoj većini (90%) zarobljeni u fabričkim halama zavarujući karoserije automobila, što je kreativno baš kao i posao Čarlija Čaplina u filmu "Moderna vremena". Čuveni roboti i kompjuteri kao što su: Robi (Zabranjena planeta), Gort (Dan kada je Zemlja stala), "Bomba" (Tamna zvezda), revolveraši iz filma Westworld, Boks (Loganov beg), R2D2 i C3PO (Ratovi zvezda), HAL 9000 (Odiseja u svemiru), Roj Beti (Blejd raner), Skajnet i T800 (Terminator), Majka, Eš i Bišop (Osmi putnik 1 i 2), Gvozdeni džin (istoimeni film), Wall-E (istoimeni film), "stražari" iz Matriksa, Marvin (Autostoperski vodič), autoboti i deseptikoni (Transformersi)... imaju jednu zajedničku stvar: postoje samo na bioskopskom platnu.

PERSPEKTIVE: Ništa se tu neće promeniti ni u bliskoj budućnosti. Ljudski mozak ima hiljadu milijardi neurona, svaki neuron ima oko hiljadu sinaptičkih veza. Da biste opisali stanje svake sinapse potrebno vam je oko 8 bajtova. Pomnožite ove brojeve i utvrdićete da je za modeliranje čitavog ljudskog mozga neophodan računar sa memorijom od 8 miliona gigabajta. Prisetimo se, zatim, da su računari oko 1990. godine imali megabajt memorije, 1994. godine oko deset, 2000. godine četvrt gigabajta, 2008. godine dva gigabajta... Nacrtajte liniju kroz ove tačke, pustite mašti na volju, krivu produžite u budućnosti i videćete da će računar dovoljno veliki da u njega stane model ljudskog mozga biti u proizvodnji... hmmmm.... 2029. godine. Baš one godine kada je kompjuter "Skajnet" stekao je svest o sebi i objavio rat ljudima.

Mehanički "Turci"

I dok svet još uvek iščekuje prvu uspešnu mašinu s dušom, velike kompanije ne gube vreme uveliko nudeći tržištu svoje "inteligentne" surogate. Ideja nije nimalo origanalna, potiče još iz 1770. godine kada je Volfgang fon Kempelen konstruisao prvog "robota" koji je s uspehom igrao šah. Kempelenov "mehanički Turčin" brzo je stekao svetsku slavu nastupajući na izložbama i vašarima, pobeđujući pacere ali i mnoge dobre igrače. Bio je rado viđen gost na dvorovima velikaša, a tokom igračke "karijere" duge preko 80 godina igrao je šah s Marijom Terezijom, Napoleonom, Bendžaminom Frenklinom i mnogim drugim državnicima i poznatim ličnostima. Iako su sumnje u konstrukciju i inteligenciju "Turčina" postojale još od prvog dana, prevara je definitivno razotkrivena tek 1854. godine kada je nesrećni "Turčin" izgoreo u požaru. Ispostavio se da je "Turčinove" poteze vukao čovek, obično neki iskusni šahista skriven u unutrašnjosti konstrukcije.

Ovakve "mašine", oslonjene na "Tursku inteligenciju" postoje i danas, jedino što umesto poluga i koturača imaju internet žicu. Popularni "Amazon" na prikladnoj adresi (mturk.com) i ispod još prikladnijeg logotipa ("Veštačka veštačka inteligencija") ima servis gde svako može da postavi pitanje koje ga muči i za male pare dobije odgovor ili pomoć. Ovaj mikro-biznis (za opis Sinsinatija u dva paragrafa moraćete da izdvojite 14 centi) funkcioniše potpuno automatizovano: ubacite pitanje i pare u crnu kutiju i čekate odgovor. Pare sakuplja mašina ali odgovore ipak daju ljudska bića: entuzijasti, studenti i svi oni kojima 14 centi nešto znači. Po sličnom principu (u Americi) funkcioniše i SMS servis "Mozes Mob". Pošaljete svoje pitanje kao poruku na broj 66937 i za par minuta dobijete (najčešće tačan) odgovor. Naravno, ni ovde nema nikakve veštačke inteligencije jer se sa druge strane nalazi mala armija "eksperata" od krvi i mesa.

A šta tek reći za Gugl, koji je bio i ostao referenca za inteligentno pretraživanje i organizaciju ogromne količine informacija? Neprekidno usavršavani, super-tajni algoritmi za analizu i rangiranje sadržaja internet stranica predstavljaju glavni kapital firme čija se vrednost meri stotinama milijardi dolara. Na to dodajte superiornu infrastrukturu, mrežu koja se širi brzinom šumskog požara i rastuću gamu internet-aplikacija pa ćete shvatiti zašto Gugl danas zna (skoro) sve o (skoro) svakom. Samo Gugl ima potencijal da jednoga dana postane "Skajnet" i možemo samo da se nadamo da ga prevelika inteligencija neće odvući na "mračnu stranu".
Pa ipak, sa nekim svakodnevnim, naizgled trivijalnim poslovima Gugl još uvek vrlo teško izlazi na kraj. Možda Gugl vrlo dobro ume da raščlani, klasifikuje i vrednuje tekstualnu informaciju, ali je za sadržaj slika i dalje beznadežno ćorav. Probajte, recimo, da pronađete fotografiju Nikole Tesle tako što ćete ukucati "Nikola Tesla photo" u Guglovu stranicu za pretragu slika. Već na prvoj stranici rezultata, tamo gde su najrelevantnije slike, ima očiglednih grešaka (Teslina "natalna karta" baš bode oči). Problem je u tome što Gugl ne analizira sadržaj slike već se u pretrazi oslanja isključivo na kontekst (naslov i sadržaj stranice na kojoj se slika nalazi, potpis ispod slike, okolni tekst i slično).

Zato je Gugl došao na ideju da smisli svog "mehaničkog Turčina", zaraznu internet stranicu gde možete da se takmičite sa sebi sličnim besposličarima u brzom smišljanju ključnih reči za slike (nema golišavih, ako je to bitno). Za nagradu dobijate nekakve poene (koji se ne mogu konvertovati u bilo šta konvertibilno), besplatno mesto na rang listi a nakon 100.000 "prepričanih" slika možda i Gugl majicu. Dok se vi takmičite, Gugl prepoznaje ponovljene ključne reči a zatim ih upisuje u svoju bazu zajedno sa slikom. Ako Gugl u početku i nije bio siguran da li je na prikazanoj slici bela ili crvena ruža, zahvaljujući vašim očima on to na kraju sigurno zna.
Sutradan ćete sesti za svoj kompjuter, ponovo potražiti fotografiju Nikole Tesle i primetiti da je ona natalna karta nestala iz rezultata pretrage. Guglovi "inteligentni agenti" svakim danom postaje sve pametniji, zar ne? Da, verovatno... ali bar delić te "veštačke inteligencije" izrastao je na trudu anonimnih mehaničkih Turaka voljnih da svoje bezvredno vreme poklone onome ko zna šta će s njim.

(Vreme nauke, Vreme #935)

Mars: Voda u crvenoj pustinji

Od svih planeta u Sunčevom sistemu Mars nam je daleko najpristupačniji. Merkur i Venera imaju ekstremne površinske temperature koje ih čine krajnje negostoljubivim za ovozemaljsku tehniku. Četiri gasovita džina iza asteroidnog pojasa (Jupiter, Saturn, Uran i Neptun) nalaze se mnogo dalje i mogu se osmatrati samo sa rastojanja. Jedino Mars ima površinu i klimu s kojom mašine mogu da se nose tokom dužeg vremenskog perioda. Kad je Mars već tako blizu i „sličan" Zemlji, logično je da na njemu potražimo sve ono što nalazimo ovde, uključujući i život. A života, bar onakvog kakav je nama poznat, nema bez hemije bazirane na ugljeniku i – vode.

Možda je Mars u našem komšiluku, ali u kosmosu su čak i najbliže komšije daleko. Let do Marsa predstavlja veliko iskušenje čak i za supersile koje se letovima ka Marsu bave u kontinuitetu već pola veka. Od 38 misija, samo je 19 okončano kakvim-takvim uspehom. Od 12 letelica koje su za cilj imale spuštanje na površinu Marsa, samo je sedam odatle „emitovalo program". Sa 13 uspešnih od ukupno 18 misija i šest uspešnih sletanja od sedam pokušaja, Amerikanci imaju neuporedivo bolji skor od SSSR. Ako se izuzme istorijski uspeh „Marsa 3" iz 1971. godine (prvo meko spuštanje na crvenu planetu i par sekundi rada nakon toga), SSSR je nanizao poveliki spisak delimičnih ili potpunih neuspeha. Bolje nisu prošli ni Rusi (pokušaj iz 1996. godine propao je na „prvom kilometru"), ali ni Japanci („Nozomi" je zalutao negde usput). Iako su Amerikanci zabeležili epohalni uspeh 1975. godine svojim milijardu dolara vrednim „Vikinzima" 1 i 2, nakon toga je usledio gorki period dug dve decenije, bez rezultata.

Iako su razlozi za fijasko često bili očigledni (eksplozija prilikom lansiranja, specijalitet SSSR tokom šezdesetih), ponekad smešni (poput slučaja iz 1999. godine kada se američki „Klimatski orbiter" survao na Mars zbog amaterske greške u konverziji mernih jedinica), ovako očajan procenat uspeha (jedva 50 odsto) često se nije mogao objasniti racionalnim razlozima. Još uvek se, recimo, ne zna zašto je 2003. godine stradao mnogo hvaljeni britanski lender „Bigl" (možda zato što je u njegovu produkciju uloženo jedva 80 miliona dolara?). Ovo „Marsovo prokletstvo" podrugljivci često objašnjavaju postojanjem natprirodnih sila koje sprečavaju otkrivanje Marsovih tajni, a ugledni „Tajm" je kao mogućeg „krivca" cinično označio i izvesnog „galaktičkog golema" koji se hrani kosmičkim letelicama.

SNEŽANA I ZLA VEŠTICA: Ipak, „Feniks" mu je nekako promakao. Ova kosmička sonda, lansirana u avgustu prošle godine, meko se spustila na površinu Marsa krajem maja i time izbrisala gorak ukus koji je za sobom ostavio „Polarni lender", letelica sličnog profila koja je misteriozno izgubljena pred samo sletanje 1999. godine. „Feniks" je plod zajedničkog angažovanja agencije NASA, koja obezbeđuje upravljanje čitavim projektom, Univerziteta u Arizoni – koji je osmislio naučne ciljeve misije i za to od države dobio sponzorstvo od preko 300 miliona dolara, i brojnih manjih i većih kooperanata.

Uz gamu raznoraznih kamera, radara i drugih instrumenata za kontrolu spuštanja i snimanje okolnog terena, „Feniks" ima kompletnu meteorološku stanicu i dve sofisticirane laboratorije. Prva laboratorija (TEGA) predstavlja kombinaciju masenog spektrometra i visokotemperaturne peći i namenjena je analizi hemijskog sastava tla. Analiza se vrši tokom postepenog podizanja temperature u peći u koju je prethodno smešten mali uzorak. „Feniks" ima osam ovakvih peći i u svakoj može da se izvrši po jedan eksperiment. Druga laboratorija (MECA) ima četiri komore sa po 26 hemijskih senzora i namenjena je elektrohemijskoj i mikroskopskoj analizi uzoraka, u suvoj i vlažnoj sredini. Za uzimanje uzorka i njegov smeštaj u TEGA i MECA komore, „Feniks" ima i mehaničku ruku dugačku oko dva i po metra. Na njenom kraju nalaze se mala kašika, bušilica sposobna da izbuši rupu dubine pola metra i kamera.

Primarni zadatak „Feniksa" je traganje za vodom u Marsovom arktičkom regionu. Naizgled zaludan posao, s obzirom na to da tečne vode na Marsu odavno nema. Međutim, potraga za vodenim ledom predstavlja nešto drugo. U poslednjih nekoliko godina NASA je sakupila obilje dokaza da je voda obilno tekla Marsom ostavljajući za sobom geološke strukture koje veoma liče na doline i delte reka na Zemlji. Orbiter „Odisej" je još 2002. godine utvrdio postojanje masivnih ledenih naslaga zatrpanih u polarnim regionima Marsa. Nakon toga, roveri „Spirit" i „Oportjuniti" otkrili su na Marsu minerale koji se tipično formiraju u prisustvu tekuće vode. Prema poslednjim rezultatima, izgleda da je hidrološka aktivnost bila na vrhuncu u vreme rane mladosti Marsa, pre oko četiri milijarde godina, nedugo pošto je formiran Sunčev sistem. Stotinama miliona godina vode je bilo u izobilju, ali je njen najveći deo, iz do sada nedovoljno poznatih razloga, lagano ispario u kosmos. Jedan deo vode ipak se zadržao ispod površine Marsa i ostao zatočen u obliku depozita leda ispod hladne Marsove površine. Sasvim je moguće da zarobljeni led krije u sebi i ostatke života, ako ga je na Marsu ikad bilo, a oni najsmelji tvrde da uslovi za život još uvek postoje dublje ispod površine gde se, zahvaljujući većim temperaturama i pritiscima, voda nalazi u tečnom stanju.

Nakon što je postojanje vode implicitno dokazano, zadatak „Feniksa" bio je da tu vodu okusi i utvrdi njena svojstva. Prvi pokušaj „Feniksa" da u svoje komore ubaci uzorak tla završio se komično: uzorak se zalepio za kašiku i odbio da padne. Ono malo materijala što je ispalo iz kašike zaglavilo se na filteru koji se nalazi iznad ulaza u peć. Međutim, iz snimaka rova koji je kašika za sobom ostavila, bilo je jasno da je led na dohvat ruke, svega pet centimetara ispod površine. Tvrda, beličasta površina koja se ukazala i neznato promenila tokom nekoliko dana mogla se objasniti jedino kao led koji lagano sublimira u uslovima niskog pritiska i hladnoće Marsove atmosfere (noću temperatura pada i do -110ºC).

VODA I JOŠ NEŠTO: Novi eksperimenti osmišljeni su mnogo bolje. Umesto da iskopani uzorak odmah ubace u peć, naučnici su rešili da ga prethodno dva dana suše na slabom vetru kako bi smanjili količinu leda u njemu i učinili ga rastresitijim. Promenjena je i tehnika iskopavanja uzorka pošto je tle bilo previše tvrdo: umesto klasičnog bušenja, primenjena je tehnika laganog „struganja" površine. Metod je urodio plodom i sastrugani uzorci konačno su počeli da upadaju u peći. Prvi uzorak nije sadržao led: vodena para detektovana je tek na vrlo visokim temperaturama, verovatno kao rezultat razlaganja minerala. Međutim, nije trebalo mnogo da se zaključi kako se u drugom uzorku definitivno nalazi voda: količina vodene pare drastično je porasla čim je temperatura prešla OºC, a u istom trenutku detektovan je i povećan utrošak toplote karakterističan za promenu agregatnog stanja. Procenat vodenog leda bio je vrlo mali (oko jedan odsto), ali dovoljan da ga instrumenti zabeleže.

„Probao sam vodu sa Marsa i mogu vam reći da je taj ukus odličan", izjavio je na konferenciji za novinare održanoj 31. jula Vilijam Bojnton, profesor sa Univerziteta u Arizoni. Mesto odakle je uzorak iskopan dobilo je ime „Snežana", a sam uzorak „zla veštica", po veštici iz bajke „Ivica i Marica" koja je na kraju završila u peći. Taj uzorak biće korišćen i dalje, za analize na većim temperaturama kada će se naučnici baciti u potragu za ugljenikom i ostalim gradivnim elementima života. Misija „Feniksa" produžena je do kraja septembra, a troškovi poduhvata počeli su da se primiču brojci od pola milijarde dolara.

I tako je voda na Marsu otkrivena po četvrti ili peti put ali sada na malo direktniji način. Da li je u toj vodi nekada nešto raslo, cvetalo, plivalo? Da li se sadašnji led povremeno topio i kad? Da li su klimatski uslovi na Marsu ikada bili povoljni za razvoj života? To su pitanja na kojima će „Feniks" i dalje raditi, a nama ostaje da se strpimo i čekamo.

Ali, ne zadugo.

VELIKA OČEKIVANJA: Sva je prilika da neposredni kontakt sa vodom na Marsu predstavlja uvod u mnogo značajnija otkrića. Ako je verovati uglednom američkom časopisu "Avijejšen vikli", naučnici koji rade na projektu „Feniks" već su o tome izvestili Belu kuću i predsednika Buša lično. Sasvim logično, glavnu novost prvo treba da sazna onaj ko u ruci drži „novčanik" iz kog se operacija finansira. Ima naznaka da se ovaj brifing zaista odigrao i da nije reč samo o nagađanju novinara gladnih senzacija. Iz različitih izvora potvrđeno je u pitanju nešto veliko, mnogo značajnije od otkrića vode i da stručnjaci NASA u tajnosti proveravaju sva saznanja do kojih su došli pre nego što ih u sintetičkom obliku serviraju javnosti, verovatno polovinom avgusta ili početkom septembra. Ipak, svi oštro demantuju da će nove informacije predstavljati i konačan odgovor na pitanje svih pitanja: ima li života na Marsu? Reklo bi se da je „Feniksova" MECA laboratorija (o kojoj na pomenutoj konferenciji za novinare nije bilo ni reči), obezbedila neke od ključnih detalja potrebnih za kompletiranje priče o istoriji vode na Marsu.

Stručna javnost na ove spekulacije reaguje oprezno. Zna se da „Feniks" ne može da pruži konačan odgovor na fundamentalna pitanja jer sonda, jednostavno, nije opremljena svim instrumentima koji su za to potrebni (iako su MECA mikroskopi dovoljno jaki da mogu da vide i bakterije). Pre će biti da su naučnici došli do zaključaka koji se odnose na nastanjivost Marsa i njegov potencijal da u budućnosti „ugosti" ljude i ostali zemaljski svet. Prvi testovi obavljeni na Marsu potvrdili su da hemijski sastav, struktura i kiselost zemljišta mogu da podrže vegetaciju jednog broja biljnih vrsta. Tokom druge baterije MECA testova, deo marsijanske „njive" pomešan je sa vodom donetom sa Zemlje, a rezultati ovih testova još nisu obelodanjeni. Možda sada konačno možemo da objasnimo zbunjujuće rezultate biohemijskih eksperimenata davno obavljenih na sondama „Viking" 1 i 2 (prvi rezultati ukazivali su na postojanje života na Marsu, da bi kasnije naučnici ustuknuli i sve pokušali da objasne nebiološkim fenomenima). Možda je „Feniks", nakon vode, pronašao i indikativne tragove organskih materija i tako kompletirao set lego kockica potrebnih da se sazida život?

Laička javnost je, s druge strane, jedva dočekala još jednu „teoriju zavere", još jedno „prikrivanje istine" koje traje od 1947. godine i „incidenta" u Rozvelu. I „društvena situacija" je pogodna: novi film po motivima serije "X fajls" upravo mlati pare po bioskopima. Da stvar bude lepša, u konspiraciji kobajagi učestvuje i predsednik Buš lično, a on se u proteklih osam godina nije nametnuo kao intelektualni gigant i autoritet u naučnim (a, bogami, ni u mnogim drugim) stvarima. Zato ne čudi što ovo iščekivanje trenutno više liči na sprdačinu, nego na ozbiljnu nauku. Dug je spisak onoga što je NASA upravo otkrila na Marsu: monolit iz „Odiseje", naftu, točak od „transformersa", „Starbaks" kafić, Isusovu sliku u pesku, broj „pi", Bin Ladena, rusku koloniju, Sadamovo oružje masovnog uništenja, flašu „hajnekena"... Naravno, na izmišljena „otkrića" nadovezuju se i jednako verodostojne Bušove reakcije: „Da li to znači da je moja Džena (Bušova nedavno udata ćerka, prim. aut.) trudna?", „Hoćemo li sada naftu praviti od leda sa Marsa baš kao što to radimo od leda na Zemlji?", „Predlažem da napustimo Mars i bacimo atomsku iz orbite, jedino tako možemo biti sigurni", „U ovakvoj situaciji, treba da postupimo kao Isus. Isuse, šta bi ti uradio?"

Iako se za projekat „Feniks" već sada može reći da je sa naučnog stanovišta veoma uspešan, on i dalje ne uspeva da inspiriše maštu običnog čoveka i potpomogne dalja istraživanja onako kao što su to radili roveri „Spirit" i „Oportjuniti" (možda zato što roveri liče na skejtbord klinca iz komšiluka). Budu li se najavljene spektakularne vesti svele na još jedno „otkriće" vode na crvenoj planeti, to bi više ličilo na pretenciozno akademsko zamajavanje javnosti koja ima kratko pamćenje nego na poduhvat koji poreski obveznik vidi kao celishodan.

Srećom, uzbudljivi dani tek predstoje: NASA će u septembru naredne godine lansirati MSL (Mars Science Lab), veću, robusniju, bržu i jaču verziju rovera „Spirit" i „Oportjuniti". U igru se vraća i Rusija koja za oktobar 2009. najavljuje lansiranje sonde „Fobos-Grunt", koja treba da se meko spusti na Marsov satelit Fobos, pokupi uzorak tla sa njega i vrati ga na Zemlju tri godine kasnije („Fobos-Grunt" će o istom trošku do Marsa prevesti i kineski orbiter „Jinghuo"). Evropska svemirska agencija ESA za 2013. godinu najavljuje svoj rover koji će se baviti ispitivanjem biološkog potencijala na Marsu, uključujući i direktnu potragu za živim organizmima...

Od 2002. do danas, voda na Marsu „otkrivana" je, u proseku, jednom godišnje. Javnost s pravom očekuje korak napred i bilo bi lepo da taj korak bude dugačak. Ovo za vodu smo ukapirali, vreme je da konačno čujemo i nešto novo.

Otrovna zemlja

Istraživački tim "Feniksa" objavio je 5. avgusta vest koja će verovatno razočarati mnoge: Marsovo tle je mnogo negostoljubivije nego što nam se to do juče činilo. Prema još nepotvrđenim rezultatima poslednjih eksperimenata u MECA laboratoriji, utvrđeno je da se u uzorku zemljišta nalaze toksični perhlorati u koncentraciji koja skoro sigurno isključuje mogućnost života. Postoji mala šansa da su analizirani uzorci kontaminirani izduvnim gasovima retro-raketa koje je "Feniks" koristio prilikom sletanja. U tom slučaju "Feniks" je, zapravo, detektovao perhlorate zemaljskog porekla. Šanse za to su, ipak, male jer "Feniks" za spuštanje koristi motore na hidrazinski pogon. A hirdazin nije perhlorat. Interesantno je da su slična oksidaciona svojstva Marsovog tla uočili i "Vikinzi" pre više od tri decenije, ali do sada zadovoljavajućeg objašnjenja nije bilo.

Perhlorati su soli perhlorne kiseline sa izraženim oksidacionim svojstvima. Upravo zbog toga, perhlorati se naveliko koriste za proizvodnju eksploziva, detonatora i raketnog goriva, a nezamenjivi su i u industriji zabavne pirotehnike (rakete, prskalice, vatrometi). Od perhlorata se prave i "kiseoničke sveće" koje se koriste kao rezervni izvor kiseonika u kosmičkim brodovima, podmornicama i drugim zatvorenim prostorima (bolji đaci svakako će se setiti vežbi iz hemije i dobijanja kiseonika zagrevanjem kalijum-perhlorata). Perhlorati su našli primenu i u medicini (za lečenje nekih endokrinoloških oboljenja), ali i u poljoprivredi (za proizvodnju veštačkih đubriva). Intenzivna upotreba perhlorata u hemijskoj industriji predstavlja sve veći ekološki problem jer rastvorljive soli putem otpadnih voda i podzemnih tokova lako dospevaju u pijaću vodu i hranu (mleko).

Kako stvari sada stoje, izgleda da je nada u život na Marsu zgasla u dimu petarde.

(Vreme #918)

Artur Klark: Moreplovac kosmičke odiseje

Artur Klark rođen je 1917. godine u Somersetu, obalskoj provinciji u jugozapadnoj Engleskoj. Skromno imovno stanje nije mu dozvolilo da svoju načitanost i znatiželju dopuni unverzitetskim obrazovanjem tako da je mladost proveo radeći kao anonimni službenik penzionog fonda. Drugi svetski rat Klark je proveo braneći otadžbinu, kao ekspert za radarske sisteme, tehnologiju koja je u ono vreme bila tek u povoju. Tek nakon rata Klark počinje ozbiljnije da se bavi literaturom.

Prelomni događaj Klarkove karijere zbio se 1948. godine kada je napisao kratku priču Stražar i sa njom učestvovao na jednom BBC-jevom konkursu. Priča o misterioznom odašiljaču koji je na Mesec postavila jedna nepoznata civilizacija ostala je neprimećena, ali je udarila temelj Klarkovom budućem književnom delu. U svojim najboljim romanima, Kraj detinjstva (1953), Grad i zvezde (1956) i Sastanak s Ramom (1972), Klark na različite načine obrađuje susret naprednog čovečanstva i još superiornije kosmičke civilizacije. Prožeti mistikom, nerazumevanjem i nepoverenjem, ovi komplikovani susreti ilustruju Klarkovo duboko verovanje da kosmos vrvi od inteligentnog života. Ali susret s nepoznatim Klark nikad nije idealizovao. Baš kao i njegov savremenik Stanislav Lem, Klark je svoju priču o preplitanju civilizacija formulisao kao niz upozorenja i nagoveštaja da prvi kontakt neće biti ni brz, ni lak ni lišen rizika.

KJUBRIK, KLARK I KLARK: Ipak, da nije bilo romana 2001: Odiseja u svemiru i istoimenog filma iz 1968. godine, Klarkova slava bi danas bila neuporedivo manja. Film i roman nastajali su paralelno, kao plod zajedničkog saradnje Artura Klarka i Stenlija Kjubrika a kao predložak za priču uzet je već pomenuti Stražar. Saradnja ova dva izuzetna umetnika nije bila jednostavna: Klark je smatran za čudaka koji "živi na drvetu", dok je Kjubrik bio enfant terrible u svetu filma. Svako je vukao na svoju stranu tako da su razlike u pristupu opstale do samog kraja: Kjubrik je u filmu prednost dao artističkim i vizuelnim elementima dok je Klark u romanu bio mnogo direktniji i određeniji. Od početne ideje da se napiše "filmski scenario Kjubrika i Klarka po romanu Klarka i Kjubrika" na kraju je ispao film koji su potpisala oba autora i roman koji je, pomalo sebično, potpisao samo Klark. I tako je nastala nezaboravna priča o monolitu savršenih proporcija koji kroz prostor i vreme prati sazrevanje ljudske rase pripremajući je za susret sa višim intelektom.

Film je podelio gledaoce na one koji nisu ništa shvatili, na one koji su mislili da su nešto shvatili i na one koji su sve shvatili samo to nikom nisu umeli da objasne. I pored toga, publika nije dozvolila da film propadne. Štaviše, Odiseja je i pored svoje zahtevne hermetičnosti i negativnih početnih reakcija na kraju zabeležila neslućeni komercijalni uspeh (preko dvesta miliona dolara čistog profita). Autori su stekli svetsku slavu a film kultni status jednog od najboljih filmova svih vremena, ne samo u naučnofantastičnom žanru.

Klark je bio veoma plodan pisac u svakom pogledu, sa preko sto značajnijih naslova. Razumljivo, tako velik opus bio je i prilično neujednačenog kvaliteta, naročito kada su u pitanju nastavci antologijskih originala. Pritisnut publicitetom, slavom, iščekivanjem i zahtevima armije svojih čitalaca, Klark je napisao tri nastavka Odiseje i još tri nastavka Sastanka s Ramom, ali je taj trud prošao prilično nezapaženo. Knjiga Poslednja teorema koju je Klark napisao u saradnji sa Frederikom Polom, još jednim velikanom SF-literature, biće objavljena posthumno.

Iako je Klark želeo da ga upamte pre svega kao pisca, ljudi će ga se sećati i kao velikog popularizatora nauke i smelog vizionara koji se nije libio da proriče bližu i dalju budućnost. U tekstu napisanom 1945. godine za "Wireless Magazine" Klark je uverljivo predvideo da će geostacionarni sateliti jednoga dana predstavljati komunikacionu kičmu planete, pre nego što je prvi satelit bio i nacrtan a kamoli lansiran. Reč je o satelitima koji se kreću vrlo visoko, na oko 36.000 kilometara iznad površine zemlje. Na ovoj visini brzina kretanja satelita odgovara brzini rotacije planete tako da se satelit nalazi uvek iznad iste tačke globusa. Sve ostale orbite nemaju ovu prednost: satelit je ili brži u odnosu na Zemljinu rotaciju (na nižim orbitama) ili sporiji (na višim) tako da se signal koji satelit emituje može uhvatiti samo u vreme preleta.

STRAĆITI MILIJARDU: I zaista, ispostavilo se da je geostacionarna orbita vrlo dragocen resurs: postoji samo jedna takva kružna putanja i ona se nalazi u ekvatorijalnoj ravni. U čast čoveka koji je prvi predvideo njen značaj i svrhu, ova orbita se danas i zvanično naziva "Klarkovom orbitom". Geostacionarni pojas izdeljen je na "slotove", tj. "parcele" u kojima se nalazi po jedan geostacionarni satelit a oko toga kome ovi slotovi pripadaju (državi koja je lansirala satelit ili državi iznad koje se satelit permanentno nalazi) i dalje se vodi rasprava. Iako se vremenom pokazalo da geostacionarna orbita nije sasvim idealna (striktna ekvatorijalna lokacija, limitiran smeštajni prostor, velika visina orbite koja izaziva merljivo kašnjenje u transmisiji signala), Klark bi, verovatno, zaradio ogromne pare da se setio da svoj koncept na vreme patentira. Umesto toga, napisao je više šaljivih tekstova sprdajući se na sopstveni račun ("Kako sam straćio milijardu dolara u slobodno vreme"). Klark je, osim toga, vrlo rano shvatio koliki značaj imaju informacije u savremenom društvu i kakav se manipulativni potencijal krije u njima: "Ponekad sanjam da je Ted Tarner izabran za američkog predsednika ali da odbija da preuzme dužnost jer ne želi da se odrekne vlasti koju mu daje CNN."

Ideja na koju je Klark takođe bio jako ponosan je "svemirski lift", veoma dugačko i jako "uže" vezano jednim krajem za zemlju a drugim za "sidro" postavljeno iza geostacionarne orbite. Ovakvo uže koristilo bi se za brzo i lako lansiranje satelita: jednostavno, zakačite satelit za uže a onda ga pustite da puzi naviše kao što se majmun penje uz lijanu sve do krošnje drveta. Iako ova Klarkova ideja deluje skoro bizarno, mnogi inženjeri tvrde da je sva potrebna tehnologija uglavnom tu i da kosmički lift može da bude sagrađen u narednih dvadesetak godina.

Nije Klark uvek bio tako uspešan u svojim predviđanjima. Neka od njih bila su sasvim groteskna, poput uverenja da će početkom sedamdesetih utrenirane šimpanze zameniti čoveka u velikom broju trivijalnih poslova. Neka predviđanja ostvarila su se tek delimično (Klark nije predvideo internet u njegovoj današnjoj formi, ali je tvrdio da će "globalna biblioteka" profunkcionisati do 2005. godine). Čak i antologijska Odiseja u svemiru pati od "viška dostignuća" oročenih za početak XXI veka: masivne orbitalne stanice, hoteli u kosmosu, rutinski letovi ka Mesecu i Jupiteru, veštačka inteligencija... Klark je predvideo uspon kompjutera, ali je u tom predviđanju i preterao: današnji kompjuteri umeju da igraju jako dobar šah, ali su još uvek decenijama daleko od toga da steknu svoju "ličnost" kroz sposobnost apstraktnog razmišljanja. Da ne pominjemo kontakt sa vanzemaljskim civilizacijama koji je Klark proricao i očekivao sve do poslednjeg dana života. U svom intervjuu za "Playboy" od 2001. godine, rezignirani Klark ne skriva svoju ogorčenost što se sredstva namenjena ostvarenju prvog kontakta neprekidno smanjuju: "Američki Kongres obustavio je finansiranje istraživanja u pravcu najvažnijeg otkrića u istoriji civilizacije. Ponekad se čovek zapita ima li inteligentnog života u Vašingtonu."

Klark je, ipak, najviše promašio u proceni da će interes čovečanstva za osvajanje kosmosa u budućnosti neprekidno rasti. Tako nešto možda mu je delovalo logično dok je zajedno sa Volterom Kronkajtom za američku televiziju komentarisao epohalne letove Apola na Mesec. Instrumentalizacija osvajanja kosmosa u političke svrhe kako bi se stekao odlučujući poen u hladnoratovskom nadmetanju Klarku je bila strana. On, jednostavno, nije bio spreman da vidi kako se interesi nacionalnih država često kose sa nespornim interesima čovečanstva u celini. Pa opet, evidentni promašaji ne umanjuju značaj Klarkovih proročkih vizija. Ako ništa drugo, Klark nas je naterao da o tim stvarima razmišljamo kao o potencijalno mogućim. Kako je sam govorio: "Da nije bilo ljudi kao što su H. Dž. Vels i Žil Vern, ljudi nikad ne bi shvatili da je let na Mesec izvodljiv. Ja sam srećan kad čujem da su neki mladi ljudi postali kosmonauti zato što su čitali moje knjige."

PUSTINJAK: Klarkov privatan život odvijao se, uglavnom, daleko od očiju javnosti. Nakon kratkotrajnog promašenog braka koji se završio razvodom i bez dece, Klark se 1956. godine, kao zaljubljenik u more i još strasniji ronilac, preselio u Šri Lanku (tada Cejlon) i tamo ostao do kraja života, baveći se pisanjem, podvodnim istraživanjima, davanjem intervjua i vođenjem svoje ronilačke škole (koju će zbrisati katastrofalni cunami iz 2004. godine). Krajem osamdesetih dijagnosticiran mu je postpolio sindrom, progresivno oboljenje koje će ga sve češće vezivati za invalidska kolica. Povremeno je bio na meti žute štampe, prvi put kada se spekulisalo o njegovom (homo) seksualnom opredeljenju, a drugi put kada ga je "Sunday Times" optužio za pedofiliju i iživljavanje nad decom. Iako je policija Šri Lanke sprovela temljenu istragu, ove teške tvrdnje nikad nisi bile potkrepljene dokazima. Klark je svoj revolt izrazio tako što je dve godine odbijao da primi plemićku titulu koju mu je dodelila engleska kraljica.

Sa ovog sveta Klark je otišao skromno, okružen malim krugom prijatelja, poštovalaca i rodbine, bez ikakvih religioznih obreda. Klark nikad nije krio svoj apsolutni ateizam, često naglašavajući da je institucionalna religija "najveće zlo u istoriji čovečanstva". Posebno ga je iritirao monopol vodećih svetskih religija na interpretaciju univerzalnih moralnih načela. Impresioniran brzinom razvoja nauke i čovekovom potrebom da neprekidno uči i širi svoje vidike, Klark je zahtevao da se na njegov grob upiše samo jedna rečenica: "Nikad nije odrastao i nikad nije prestao da raste." Prethodno se pobrinuo da jednu vlas svoje kose pošalje u kosmos, uzbuđen mogućnošću da njegov genetski materijal vaskrsne na nekom drugom mestu, u nekoj drugoj, dalekoj civilizaciji. Klark je sahranjen u svojoj drugoj otadžbini, na gradskom groblju u Kolombu 22. marta, ali njegovo stremljenje ka zvezdama ni smrt nije uspela da zaustavi.

(Vreme #899)

Superdrama u superbolu

Superbol je danas mnogo više od obične utakmice. Malo Amerikanaca na ovaj događaj gleda kao na obično sportsko finale. Za neke je to prilika da izraze svoj patriotizam i nacionalni ponos, za druge je to neformalni nacionalni praznik (Amerikanci pojedu više hrane samo za Dan zahvanosti), za treće je superbol najveći sajam marketinga (poluminutni termin za reklamu tokom TV prenosa košta preko dva miliona dolara). Tu je i estradni šou u poluvremenu rezervisan za najveće muzičke zvezde (ove godine ta čast pripala je Tomu Petiju). Jednostavno, superbol je četvoročasovni sublimat svega onoga čime se Amerika danas ponosi pred sobom i drugima. Uključujući i prelet borbenih aviona tik iznad glave.

Zašto drugi popularni američki sportovi ne uspevaju za sebe da vežu ovoliku medijsku pažnju? Razlog ne leži samo u činjenici da je fudbal sport koji Amerikanci obožavaju. NFL liga se, po broju odigranih utakmica tokom regularne sezone i plej-ofa, veoma razlikuje od košarke, bejzbola ili hokeja. Tokom regularnog dela košarkaškog prvenstva svaka ekipa odigra preko osamdeset utakmica, dok se u svakom od četiri kola plej-ofa igra na četiri pobede. Ne postoji centralna utakmica sezone, a svaka ekipa ima dovoljan broj prilika da se iskupi za nekoliko poraza u takmičenju. NFL liga je u tom pogledu sušta suprotnost: osam utakmica na domaćem, osam na gostujućem terenu i još tri ili četiri tokom plej-ofa, maksimalno dvadeset. Doigravanje je posebno interesantno jer se u svakom kolu igra samo po jedna utakmica na terenu bolje plasirane ekipe. Jedan slab dan, jedan loš pas ili ispuštena lopta mogu da vas nepovratno izbace iz takmičenja u kome ste do tada briljirali. Popravnih ispita nema, svaka utakmica igra se "na izuvanje", "za sve pare", "do poslednjeg daha", bez ikakvih kalkulacija. Manjak utakmica nadoknađuju kvalitet igre i žestina borbe prikazane na terenu. Zato je lako razumeti zašto finale ovog gladijatorskog takmičenja ima gledanost koja se u Americi meri stotinama miliona, a u svetu milijardama gledalaca. Ove godine u finale su se, na dva potpuno različita načina, plasirali Nju Ingland pejtriotsi i Njujork džajentsi. Pejtriotsi su bili na nivou svoje stare slave (tri osvojena superbola u poslednjih šest godina), protutnjali su kroz regularnu sezonu kao metak kroz stiropor i ostvarili svih šesnaest pobeda, zatim još dve lake pobede u plej-ofu, da bi u superbol ušli kao apsolutni favoriti, već viđeni da ponove savršenu sezonu legendarnih Majami dolfinsa, koji su do titule 1972. godine stigli bez ijednog poraza. S druge strane, Njujork džajentsi su imali sezonu koja nije puno obećavala, naročito u početku, i u plej-of su se plasirali na mala vrata, na takozvanu "vajld" kartu, pre svega zahvaljujući dobroj igri u gostima (pobeda do pobede). U sve tri utakmice plej-ofa bili su ili delimični ili potpuni autsajderi, ali su ih nekako pregurali, pre svega zahvaljujući oštroj odbrani, velikoj srčanosti, tvrdoglavosti i činjenici da su sve utakmice odigrali na gostujućem terenu.

Ipak, šanse Džajentsa u funalu bile su minimalne. Pejtriotsi su, jednostavno, mnogo bogatiji zvučnim imenima. Predvode ih najbolji trener lige Bil Beličik, najbolji kvoterbek Tom Brejdi, obojica sa po tri šampionske titule, imaju stamenu, iskusnu odbranu (Vrabel, Bruski, Semjuel, Harison) i razarajući napad (Velker, Maruni, Folk, Mos). Odbrana Njujorka možda je tek za nijansu slabija (ubitačni Strahan i Umenijora), ali je napad, iako kvalitetan (Bures, Tumer, Džejkobs), mnogo tanji. Ponajviše zato što se na mestu kvoterbeka nalazi Eli Mening, koga ni posle četiri odigrane sezone niko nije uzimao za ozbiljno, možda zato što je reč o mlađem bratu mnogo poznatijeg (i plaćenijeg) Pejtona Meninga (osvojio Superbol prošle godine sa Indijanopolis koltsima). Eli je nebrojeno puta pokazao da ne bira da li baca loptu svojem ili protivničkom igraču, da ume da pogreši kad je to najskuplje i da igra odlično kad to nije mnogo bitno. Nedostaju mu šarm i harizma Toma Brejdija (Eli ima klasičan baby face), Brejdijeva privlačnost za medije (Tomova trenutna veza sa Žizel Bundšen, brazilskim top-modelom, puni američke tabloide), nema impresivne igračke statistike brata Pejtona i generalno je tretiran kao dečko koji je zalutao u NFL. Dodajte na to Koflina, trenera Džajentsa, kome svake sezone najavljuju penziju i koji sa svojih 60 godina manje izgleda kao glavni strateg tima od pedeset grdosija, a više kao simpatični čikica koji je krenuo u parkić na partiju šaha i shvatićete zašto je Njujork prežaljen mnogo pre početka utakmice.

Utakmica je odigrana na prelepom stadionu Glendejl u Arizoni, a sve je bilo kao u Bibliji: epski masovno, veliko i raskošno. Džajentsi su igrali kao i u prethodnim mečevima, drugačije šansu ne bi ni imali: forsirali su dug, siguran napad osvajajući teren u malim zalogajima, dok su u odbrani kidisali na Brejdija koji se sve vreme osećao nelagodno mučeći se da uspostavi pravi kontakt sa svojim hvatačima. To je rezultiralo utakmicom sa malo poena u kojoj se Pejtriotsi nisu najbolje snašli. Pa, ipak, kada je pri vođstvu Džajentsa od 10:7 na nekih osam minuta pre kraja poslednje četvrtine loptu dobio Tom Brejdi, većina je pomislila da će stvari ipak doći na svoje mesto. Brejdi je, naime, nekrunisani kralj fudbalske drame, a titulu je zaslužio neumoljivo dobijajući tesne utakmice u poslednjem napadu svoje ekipe. Dva superbola Brejdi je osvojio skoro na identičan način, pripremivši šut za tri poena u poslednjoj sekundi. Nešto slično desilo se i sada. Na manje od tri minuta pre kraja semafor je pokazivao 14:10 u korist Pejtriotsa. Eli Mening je u poslednjem napadu Džajentsa uradio ono što niko nije očekivao: igrao je kao Tom Brejdi ili brat Pejton. Nije ličio na sebe. U ključnom trenutku mu se osmehnula i sreća: takoreći pridavljen i uvaljan u travu, nekako se iskobeljao iz zagrljaja protivničkih kerbera i skoro nasumično bacio loptu unapred. Bio je to pâs uz koji se obično kaže "pomozi bože", sreća Elijeva pa je u tom trenutku bog bio pored TV ekrana. Lopte se na cirkuski način, malo rukama, malo kacigom, malo u padu, malo na leđa, sa odbranom za vratom, spretno i srećno dokopao Džajents Tajri. Dvadeset sekundi kasnije, sve je bilo gotovo: opet Mening, pas do Buresa, tačdaun, 17:14. U preostalih pola minuta Brejdi je bio nemoćan: uspeo je da zaradi nekoliko bubotki i uputi tri "pomozi bože" dodavanja. Ali, bog već beše ugasio televizor.

Završena je još jedna NFL sezona koju su obeležili neočekivani trijumf njujorških autsajdera, transformacija Elija u Pejtona Meninga, slom nesalomljivih Pejtriotsa, ponovni bljesak nekih starih, skoro zaboravljenih zvezda (Ovens, Mos, Farv), novi rekordi u brojnim kategorijama, jedno ubistvo (nesrećni Šon Tejlor, igrač Vašington redskinsa, ubijen je u svojoj kući u okršaju sa provlanicima), ali i brojni skandali. Jedan od sočnijih (tzv. spygate) napravio je trener Pejtriotsa Bil Beličik, za koga se ispostavilo da je godinama krišom snimao signale koje razmenjuju protivnički treneri i igrači, iako pravila to strogo zabranjuju. Beličik je kažnjen novčano, pretrpeo je i popriličnu moralnu štetu, ali je cela stvar zataškana a trake uništene, pre svega zahvaljujući njegovoj reputaciji i superiornoj igri Pejtriotsa, i pre i posle incidenta. Na radost žute štampe povećao se i broj igrača sa problematičnim ponašanjem, onih koji neumereno uživaju u prebrzoj vožnji, alkoholu, kafanskim tučama, teškim drogama i lakim ženama. Mladost, ludost. Skandal godine ipak je napravio Majkl Vik, mnogo hvaljeni i još više plaćeni kvoterbek Atlanta falkonsa, koji je osuđen na višemesečnu zatvorsku kaznu jer je na svom imanju ogranizovao zabranjene borbe pitbulova, svojeručno daveći u buretu sa vodom pse koji se nisu ponašali dovoljno agresivno.

Sa njim ili bez njega, the show must go on.

(Vreme #892)

Piraterija: 1 evro ili 220.000 dolara

Muzička (i ne samo muzička) piraterija je sveprisutan fenomen, pre svega zahvaljujući internetu. Uz dobru konekciju i neki od specijalizovanih programa (BitTorrent, DC++, eMule), prosečno trapav korisnik kompjutera za jedan dan može da sakupi (čitaj: ukrade, klepi, iskopira, mazne, pozajmi) više muzike nego što može da presluša za čitav mesec. Kad preterate, pa još ako imate sreću da živite u Americi, imate velike šanse da se za vas zanteresuje RIAA (Recording Industry Association of America). RIAA ne govori mnogo o načinu na koji skuplja dokaze protiv onih koji se bave piraterijom, ali ističe da koristi standardne internet tehnike i alate koji su javno dostupni. Nema razloga da se u to sumnja: iako vešt korisnik interneta može prilično da namuči one koji bi hteli da mu uđu u trag ili utvrde njegov identitet, potpuno anonimno korišćenje interneta praktično je nemoguće. Za primerno kažnjavanje poslužiće svako ko je uhvaćen na delu, nebitno da li se piraterijom bavi komercijalno ili "za svoju dušu", iz čistog hobija.

Upravo to se desilo izvesnoj Džejmi Tomas iz Minesote čiji je slučaj nedavno dobio sudski epilog. Iako je Tomasova bila inicijalno optužena da je korišćenjem svog internet linka i popularnog programa Kazaa nelegalno pribavila a zatim distribuirala više od 1700 pesama, tužilac se na kraju skoncentrisao samo na 24 izabrane. Na kraju je izrečena ukupna novčana kazna od 222.000 dolara, po 9250 dolara za svaku. Da stvar bude gora, na taj iznos biće dodati sudski i advokatski troškovi obe strane u sporu tako da ukupna svota lako može da dostigne pola miliona dolara. Kazna bi bila još gora da RIAA nije pokazala svoje "milosrdno lice" odustajući od maksimalno moguće kazne od 30.000 dolara za svaki nelegalno posedovani muzički fajl.

DOŽIVOTNO ILI NIŠTA: S obzirom na to da Tomasova godišnje zarađuje oko 35.000 dolara, biće joj potrebno bar deset do petnaest godina da isplati pun iznos kazne, pod uslovom da za sebe ne zadrži ni cent. To je, naravno, samo teorija s obzirom na to da je Tomasova istovremeno i samohrana majka dva maloletna deteta i da zakon ne dozvoljava da joj se na ime otplate duga uzima više od četvrtine mesečnih primanja.

Presuda, međutim, još nije pravosnažna tako da mnogi očekuju da će u žalbenom postupku kazna biti višestruko ublažena ili čak ukinuta. Delimično i zato što RIAA ne želi da u javnosti stekne imidž pohlepnog, bezdušnog giganta koji uživa da puni svoje već pune džepove tako što pljačka siromašne majke. Uz to, veliki deo javnosti smatra da je visina kazne u teškoj disproporciji sa učinjenim nedelom: pomenutih dvadesetak pesama može da stane na jedan ili dva diska, a da ih je Tomasova ukrala sa police u običnoj prodavnici teško da bi dobila više od čvrge uz obavezu da okreči nekoliko bandera u svom kraju.

RIAA je u poslednje četiri godine tužila oko 23.000 osoba za nelegalnu razmenu muzike putem interneta i ima veliki tim dobro plaćenih, veoma iskusnih advokata specijalizovanih za zaštitu autorskih prava. Četiri najveće muzičke kompanije (EMI, Sony, Warner i Universal) upravo finaliziraju još 20.000 sličnih predmeta. Suočeni s takvim grdosijama i skupim sudskim procesima, neki od okrivljenih se, jednostavno, zavuku u mišju rupu i uporno cepaju sudske pozive dok se drugi opredeljuju za brzo vansudsko poravnanje. Statistika kaže da su bolje prolazili ovi poslednji: prosečna kazna od 4900 dolara po pesmi u slučaju nagodbe znatno je manja od 6100 dolara po pesmi koliko obično plaćaju "ignoranti".

Kazna, međutim, izgleda još apsurdnije ako se pogleda spisak inkriminisanih pesama zbog kojih je Tomasova osuđena na težak život do smrti: tu su pesmice Kristine Agilere, čiji su izgled, oblačenje i svlačenje upamtili svi a najveće hitove tek poneko ("u našega Rajka blu speniš ajz aj taj tafrlje..."), zatim par songova umetnice čije je puno ime Eithne Patricia Ní Bhraonáin (a nepotpuno Enya), hiperproduktivni kreator ambijentalne muzike inspirisane irskim motivima (mešavina nerazgovetnog šaputanja i lakih nota često korišćena za kamerne žurke, avione tokom poletanja, bolje klozete i supermarkete), a tu je i Brajan Adams, simbolično predstavljen sa par hitova u poodmaklom stadijumu zaborava ("need you, kiss you, miss you"). Većine bendova sa spiska ne sećaju se više ni oni koji su u njima svirali, da ne pominjemo muzičare koji su trajali kraće od jedne dobre reklame za pivo. Ukrakto, sporne pesme niko nije smatrao za umetnost čak ni kada su bile ekstremno popularne, a kamoli danas kada ih jedva ko sluša.

KUMOVI IZ SENKE: Ovakva demonstracija brutalnosti pravne države teško da liči na izricanje civilizovane, primerene kazne koja na prestupnika treba da deluje vaspitno, a na sve ostale i poučno. Zaštita autorskih prava je jedno a upropašćavanje života jednoj skromnoj porodici koja ni na koji način ne može da se brani – nešto sasvim drugo. Zato konačan ishod procesa neodoljivo liči na vešanje konjokradica u doba Divljeg zapada: ko je ukrao ima da visi, a da li je u pitanju ždrebe, galoper ili sipljivo kljuse utvrdiće se naknadno. Hang them high!

Retko ko, međutim, pokušava da utvrdi koliko su velike muzičke i filmske kuće i same kumovale današnjoj situaciji. Kada je internet počeo munjevito da se širi, industrija zabave videla je u njemu skoro savršen kanal za plasman svoje robe. Internet je brz, pouzdan, jeftin, stalno dostupan medij, jednostavan za koršćenje i idealan za plasman robe koja se može zapakovati u elektronsku formu. U želji da se što pre domognu velikog novca, kompanije nisu mnogo razmišljale o tome kako da efikasno zaštite autorska prava ili bar otežaju nelegalnu redistribuciju sadržaja. Sada je za to, ipak, kasno – duh je pušten iz boce, i teško se u nju može vratiti čak i uz pretnju još težim kaznama. Po nekim procenama, do sada je više od sedam miliona Amerikanaca bar jednom učestvovalo u muzičkoj pirateriji. Kada se na to doda neuporedivo veća i mnogo bezbrižnija armija korisnika interneta do kojih američki zakoni ne dobacuju, onih par desetina hiljada sudskih procesa izgledaju kao patetičan pokušaj da se prstom zapuši provaljena brana.

Kao što drakonske mere nisu istrebile konjokradice (bilo ih je sve dok konj nije izašao iz mode kao prevozno sredstvo), tako neće istrebiti ni pirateriju. Razlog za to manje leži u zakonima, mnogo više u ljudskom mentalitetu. Da biste preko interneta (nelegalno) došli do pesme koja (legalno) košta jedan evro, potreban je manji trud nego da se sagnete i sa pločnika podignete taj isti evro. Ko to ne bi uradio, makar znao da pronađene pare pripadaju nekom drugom?

U želji da dođe do konkretnih brojki, autor ovog teksta posetio je najveći srpski hab i tamo u ponedeljak uveče zatekao sledeću situaciju: u razmeni igrica, muzike i filmova učestvovalo je 2450 osoba, ukupna količina materijala u opticaju iznosila je 150 terabajta ili prosečno 60 gigabajta po osobi. Ima i onih koji u tzv. "šeru" (materijalu za razmenu) imaju i čitav terabajt. Ima i Kristine Agilere, Brajana Adamsa, svega i svačega. Ima i ponešto legalno, samo to nije lako naći. Ukratko, mnogo smo grešni, neuporedivo grešniji od Tomasove. Može se samo nagađati kakve bi kazne tražila RIAA bude li ikad u prilici da se bori za pravdu na ovim prostorima. Sudeći po kazni koju je upravo izrečena Džejmi Tomas reklo bi se da nam još jedno NATO bombardovanje ne gine.

(Vreme #875)