Superdrama u superbolu

Superbol je danas mnogo više od obične utakmice. Malo Amerikanaca na ovaj događaj gleda kao na obično sportsko finale. Za neke je to prilika da izraze svoj patriotizam i nacionalni ponos, za druge je to neformalni nacionalni praznik (Amerikanci pojedu više hrane samo za Dan zahvanosti), za treće je superbol najveći sajam marketinga (poluminutni termin za reklamu tokom TV prenosa košta preko dva miliona dolara). Tu je i estradni šou u poluvremenu rezervisan za najveće muzičke zvezde (ove godine ta čast pripala je Tomu Petiju). Jednostavno, superbol je četvoročasovni sublimat svega onoga čime se Amerika danas ponosi pred sobom i drugima. Uključujući i prelet borbenih aviona tik iznad glave.

Zašto drugi popularni američki sportovi ne uspevaju za sebe da vežu ovoliku medijsku pažnju? Razlog ne leži samo u činjenici da je fudbal sport koji Amerikanci obožavaju. NFL liga se, po broju odigranih utakmica tokom regularne sezone i plej-ofa, veoma razlikuje od košarke, bejzbola ili hokeja. Tokom regularnog dela košarkaškog prvenstva svaka ekipa odigra preko osamdeset utakmica, dok se u svakom od četiri kola plej-ofa igra na četiri pobede. Ne postoji centralna utakmica sezone, a svaka ekipa ima dovoljan broj prilika da se iskupi za nekoliko poraza u takmičenju. NFL liga je u tom pogledu sušta suprotnost: osam utakmica na domaćem, osam na gostujućem terenu i još tri ili četiri tokom plej-ofa, maksimalno dvadeset. Doigravanje je posebno interesantno jer se u svakom kolu igra samo po jedna utakmica na terenu bolje plasirane ekipe. Jedan slab dan, jedan loš pas ili ispuštena lopta mogu da vas nepovratno izbace iz takmičenja u kome ste do tada briljirali. Popravnih ispita nema, svaka utakmica igra se "na izuvanje", "za sve pare", "do poslednjeg daha", bez ikakvih kalkulacija. Manjak utakmica nadoknađuju kvalitet igre i žestina borbe prikazane na terenu. Zato je lako razumeti zašto finale ovog gladijatorskog takmičenja ima gledanost koja se u Americi meri stotinama miliona, a u svetu milijardama gledalaca. Ove godine u finale su se, na dva potpuno različita načina, plasirali Nju Ingland pejtriotsi i Njujork džajentsi. Pejtriotsi su bili na nivou svoje stare slave (tri osvojena superbola u poslednjih šest godina), protutnjali su kroz regularnu sezonu kao metak kroz stiropor i ostvarili svih šesnaest pobeda, zatim još dve lake pobede u plej-ofu, da bi u superbol ušli kao apsolutni favoriti, već viđeni da ponove savršenu sezonu legendarnih Majami dolfinsa, koji su do titule 1972. godine stigli bez ijednog poraza. S druge strane, Njujork džajentsi su imali sezonu koja nije puno obećavala, naročito u početku, i u plej-of su se plasirali na mala vrata, na takozvanu "vajld" kartu, pre svega zahvaljujući dobroj igri u gostima (pobeda do pobede). U sve tri utakmice plej-ofa bili su ili delimični ili potpuni autsajderi, ali su ih nekako pregurali, pre svega zahvaljujući oštroj odbrani, velikoj srčanosti, tvrdoglavosti i činjenici da su sve utakmice odigrali na gostujućem terenu.

Ipak, šanse Džajentsa u funalu bile su minimalne. Pejtriotsi su, jednostavno, mnogo bogatiji zvučnim imenima. Predvode ih najbolji trener lige Bil Beličik, najbolji kvoterbek Tom Brejdi, obojica sa po tri šampionske titule, imaju stamenu, iskusnu odbranu (Vrabel, Bruski, Semjuel, Harison) i razarajući napad (Velker, Maruni, Folk, Mos). Odbrana Njujorka možda je tek za nijansu slabija (ubitačni Strahan i Umenijora), ali je napad, iako kvalitetan (Bures, Tumer, Džejkobs), mnogo tanji. Ponajviše zato što se na mestu kvoterbeka nalazi Eli Mening, koga ni posle četiri odigrane sezone niko nije uzimao za ozbiljno, možda zato što je reč o mlađem bratu mnogo poznatijeg (i plaćenijeg) Pejtona Meninga (osvojio Superbol prošle godine sa Indijanopolis koltsima). Eli je nebrojeno puta pokazao da ne bira da li baca loptu svojem ili protivničkom igraču, da ume da pogreši kad je to najskuplje i da igra odlično kad to nije mnogo bitno. Nedostaju mu šarm i harizma Toma Brejdija (Eli ima klasičan baby face), Brejdijeva privlačnost za medije (Tomova trenutna veza sa Žizel Bundšen, brazilskim top-modelom, puni američke tabloide), nema impresivne igračke statistike brata Pejtona i generalno je tretiran kao dečko koji je zalutao u NFL. Dodajte na to Koflina, trenera Džajentsa, kome svake sezone najavljuju penziju i koji sa svojih 60 godina manje izgleda kao glavni strateg tima od pedeset grdosija, a više kao simpatični čikica koji je krenuo u parkić na partiju šaha i shvatićete zašto je Njujork prežaljen mnogo pre početka utakmice.

Utakmica je odigrana na prelepom stadionu Glendejl u Arizoni, a sve je bilo kao u Bibliji: epski masovno, veliko i raskošno. Džajentsi su igrali kao i u prethodnim mečevima, drugačije šansu ne bi ni imali: forsirali su dug, siguran napad osvajajući teren u malim zalogajima, dok su u odbrani kidisali na Brejdija koji se sve vreme osećao nelagodno mučeći se da uspostavi pravi kontakt sa svojim hvatačima. To je rezultiralo utakmicom sa malo poena u kojoj se Pejtriotsi nisu najbolje snašli. Pa, ipak, kada je pri vođstvu Džajentsa od 10:7 na nekih osam minuta pre kraja poslednje četvrtine loptu dobio Tom Brejdi, većina je pomislila da će stvari ipak doći na svoje mesto. Brejdi je, naime, nekrunisani kralj fudbalske drame, a titulu je zaslužio neumoljivo dobijajući tesne utakmice u poslednjem napadu svoje ekipe. Dva superbola Brejdi je osvojio skoro na identičan način, pripremivši šut za tri poena u poslednjoj sekundi. Nešto slično desilo se i sada. Na manje od tri minuta pre kraja semafor je pokazivao 14:10 u korist Pejtriotsa. Eli Mening je u poslednjem napadu Džajentsa uradio ono što niko nije očekivao: igrao je kao Tom Brejdi ili brat Pejton. Nije ličio na sebe. U ključnom trenutku mu se osmehnula i sreća: takoreći pridavljen i uvaljan u travu, nekako se iskobeljao iz zagrljaja protivničkih kerbera i skoro nasumično bacio loptu unapred. Bio je to pâs uz koji se obično kaže "pomozi bože", sreća Elijeva pa je u tom trenutku bog bio pored TV ekrana. Lopte se na cirkuski način, malo rukama, malo kacigom, malo u padu, malo na leđa, sa odbranom za vratom, spretno i srećno dokopao Džajents Tajri. Dvadeset sekundi kasnije, sve je bilo gotovo: opet Mening, pas do Buresa, tačdaun, 17:14. U preostalih pola minuta Brejdi je bio nemoćan: uspeo je da zaradi nekoliko bubotki i uputi tri "pomozi bože" dodavanja. Ali, bog već beše ugasio televizor.

Završena je još jedna NFL sezona koju su obeležili neočekivani trijumf njujorških autsajdera, transformacija Elija u Pejtona Meninga, slom nesalomljivih Pejtriotsa, ponovni bljesak nekih starih, skoro zaboravljenih zvezda (Ovens, Mos, Farv), novi rekordi u brojnim kategorijama, jedno ubistvo (nesrećni Šon Tejlor, igrač Vašington redskinsa, ubijen je u svojoj kući u okršaju sa provlanicima), ali i brojni skandali. Jedan od sočnijih (tzv. spygate) napravio je trener Pejtriotsa Bil Beličik, za koga se ispostavilo da je godinama krišom snimao signale koje razmenjuju protivnički treneri i igrači, iako pravila to strogo zabranjuju. Beličik je kažnjen novčano, pretrpeo je i popriličnu moralnu štetu, ali je cela stvar zataškana a trake uništene, pre svega zahvaljujući njegovoj reputaciji i superiornoj igri Pejtriotsa, i pre i posle incidenta. Na radost žute štampe povećao se i broj igrača sa problematičnim ponašanjem, onih koji neumereno uživaju u prebrzoj vožnji, alkoholu, kafanskim tučama, teškim drogama i lakim ženama. Mladost, ludost. Skandal godine ipak je napravio Majkl Vik, mnogo hvaljeni i još više plaćeni kvoterbek Atlanta falkonsa, koji je osuđen na višemesečnu zatvorsku kaznu jer je na svom imanju ogranizovao zabranjene borbe pitbulova, svojeručno daveći u buretu sa vodom pse koji se nisu ponašali dovoljno agresivno.

Sa njim ili bez njega, the show must go on.

(Vreme #892)