Odlazak oca „božije čestice“: Piter Higs, fizičar koji je promenio naše razumevanje univerzuma

Postoji teorija koja objašnjava od čega je napravljen atom, kako je izgledao svemir u prvoj sekundi svoga postojanja, zašto Sunce sija, kako nastaje polarna svetlost, kako funkcioniše atomska bomba i zašto se magnet lepi za frižider. Tu teoriju danas nazivamo „standardni model fizike elementarnih čestica“ ili, u skraćenom obliku, „standardni model“.

Reč je o jednoj od najvećih i najkompletnijih tvorevina ljudskog uma zasnovanoj na kvantnoj mehanici, teoriji koja objašnjava ponašanje materije i energije na sub-atomskom nivou. Nije reč samo o tome da su formule i postulati ove teorije uvek bili u savršenom skladu sa svim do sada poznatim činjenicama. Ova teorija nebrojeno puta do sada predvidela je postojanje novih čestica i fenomena, što su kasniji eksperimenti obično potvrđivali sa zadivljujućom preciznošću. 

Ako uzmete u obzir da kosmos u kome živimo, bez obzira na njegove kolosalne proporcije, predstavlja odraz onoga što se zbiva na njegovom elementarnom nivou, nije čudno što se standardni model vrlo često naziva „teorijom svega“. Ili, da budemo precizniji, „skoro svega“: teorija uspešno opisuje tri od četiri sile u prirodi (elektromagnetnu, slabu i jaku nuklearnu silu), ali ne i gravitacionu koja, i pored silnog uloženog truda naučnika, još uvek odbija da postane deo standardnog modela.

I pored svojih spektakularnih rezultata i ostvarenih predviđanja, standardni model, kao teorija, nikad nije dostigao prepoznatljivost i publicitet koju ima Ajnštajnova Teorija relativnosti koja se bavi upravo gravitacijom. Ajnštajn prirodu gravitacione sile objašnjava kroz složenu interakciju masivnih tela, prostora i vremena na način koji s kvantnom mehanikom i standardnim modelom nema dodirnih tačaka.

Sa druge strane, i standardni model ima svoje naučne heroje: Nilsa Bora, Vernera Hajzenberga, Pola Diraka, Ričarda Fejnmana, Abdusa Salama, Stivena Vajnberga i mnoge druge, ali niko od njih nije imao ni delić popularnosti Alberta Ajnštajna čiji je razbarušeni lik postao sinonim za neprevaziđenu naučnu genijalnost. Za razliku od Teorije relativnosti koja se, pomalo preterano, vezuje za ime samo jednog čoveka, standardni model ne pripada nikom – kolektivno su ga gradili nebrojeni naučnici širom sveta. 

Ako je iko iz sveta kvantne fizike bio blizu toga da se svojom ličnom popularnošću makar primakne kultnom Ajnštajnovom statusu, to je svakako bio Piter Higs koji je, nakon kraće bolesti, preminuo 8. aprila 2024. u 94. godini života. 

Put do Nobelove nagrade

Piter Higs rođen je 1929. godine u Njukaslu. Prve godine života je proveo u Birmingemu ali se porodica 1941. godine, na početku rata, preselila u Bristol, verujuću da će tu biti sigurniji od nemačkog bombardovanja (pretpostavka se pokazala pogrešnom).

Od samog početka Higs je ispoljio ogroman dar za nauku, naročito za matematiku, delimično zahvaljujući velikoj matematičkoj biblioteci svoga oca u kojoj je provodio mnogo vremena. Išao je u školu čiji je nekadašnji đak bio Pol Dirak, jedan od najčuvenijih fizičara tog doba koji je definisao neke od temeljnih principa kvantne mehanike. Fizici se okrenuo tek 1946. godine, nakon što je odslušao nekoliko nadahnutih predavanja bristolskih fizičara Nevila Mota i Sesila Pauela o atomskoj energiji i nuklearnoj bombi (obojica će kasnije dobiti Nobelovu nagradu).

Doktorirao je na Kraljevom koledžu u Londonu 1954. ali mu se nije ostvarila želja da u istoj školi postane i profesor (u trci za profesorsko mesto pretekao ga je najbolji drug). U početku se bavio molekularnom fizikom, izučavajući efekte simetrije u hemijskim jedinjenjima, da bi se zatim okrenuo atomskoj fizici.

Svet atoma

U Edinburg se preselio 1960. godine gde će na tamošnjem univerzitetu provesti čitav radni vek kao profesor fizike neprekidno postavljajući jedno te isto pitanje: „Zašto čestice imaju masu?“

Iste godine upoznao je i svoju buduću suprugu, Džodi Vilijamson koja se bavila lingvistikom. Oženio se tri godine kasnije i u braku sa njom imao dva sina. Često su ga nazivali škotskim fizičarem, samo zbog mesta u kome je živeo, iako su oba njegova roditelja bili Englezi. 

U penziju je otišao 2006. godine ali je i dalje nastavio da prati zbivanja u CERN-u. Nakon otkrića Higsovog bozona iz 2012. godine usledio je period višemesečnih verifikacija i pomnih analiza tako da je Nobelova nagrada za tu godinu otišla u druge ruke. Kada je došlo vreme da se uruči Nobelova nagrada za 2013. godinu, više niko nije sumnjao u verodostojnost otkrića. Svima je bilo jasno da je glavni favorit za narednog laureata upravo Piter Higs.

Nekoliko dana pre objavljivanja odluke o dobitniku, Higs je rešio da se skloni u neku zabit na severu Škotske, kako bi izbegao medijsku lavinu u slučaju da mu nagrada zaista bude dodeljena.

Piter Higs na dodeli Nobelove nagrade

Međutim, vremenska prognoza nije bila naročito povoljna pa je Higs izabrao malo drugačije rešenje. U vreme kada je odluka trebalo da bude objavljena, 8. oktobra oko podneva, Higs se iskrao u obližnji pab, naručio hranu i pivo i pustio da vreme teče. Svi pokušaji Švedske kraljevske akademije nauka da ga lociraju i saopšte mu odluku o dodeli nagrade ostali su neuspešni što i nije bilo čudno: Higs nikad nije koristio mobilni telefon a izbegavao je čak i internet.

Nakon sat vremena odlaganja i uzaludnih pokušaja da se Higs nekako pronađe, konačna odluka saopštena je svetu bez njegovog znanja. Tri sata kasnije, Higs je, punog stomaka i dobro naliven pivom, krenuo kući ali je usput posumnjao da ga tamo možda čeka armija novinara pa je naprasno rešio da ubije još malo vremena u jednoj usputnoj umetničkoj galeriji.

Za vest o nagradi saznao je tek kasno popodne kada ga je na ulici prepoznala i presrela prijateljica koja je za vest čula od svoje ćerke iz Londona. Higs se kući vratio srećan: ne samo da je dobio Nobelovu nagradu već je s uspehom izbegao i sve novinare koji su ga čitavog dana bezuspešno vijali po gradu. Pred kućom je zatekao samo jednog foto-reportera, svi ostali odavno su otišli negde drugde.

Zašto čestice imaju masu?

Zahvaljujući radu Pitera Higsa objašnjena je jedna od najvećih zagonetki fizike: zašto neke elementarne čestice imaju masu i kako ona nastaje? Jer, u osnovnim jednačinama kvantne fizike ne postoji ništa što bi zahtevalo da čestice moraju da budu masivne. Bez mase, one bi se kretale brzinom svetlosti a u takvom svetu nijedna složena struktura, poput atoma i molekula, ne bi mogla da se formira.

Pitanje mase elementarnih čestica vrlo je komplikovana stvar. Uzmite, recimo, jedan običan proton, jezgro atoma vodonika. Danas znamo da je svaki proton sastavljen od tri kvarka, dva „donja“ i jednog „gornjeg“ (svi kvarkovi imaju prilično suvoparna imena). Najveći deo mase protona potiče od energije njihove uzajamne interakcije koju prenose čestice koje se zovu gluoni.

Po Ajnštajnu, masa i energija su „konvertibilne“ veličine i povezane su jednom od najčuvenijih formula u istoriji nauke: E=mc2. Što je veća energija interakcije, to je i masa protona veća. Međutim, postoji jedan mali deo mase protona, jedva 1%, koji potiče od mase pojedinačnih kvarkova. Ta masa bi postojala čak i kada nikakve međusobne interakcije ne bi bilo.

Neko bi ovde mogao da stavi sasvim logičnu primedbu: zašto nas toliko zanima poreklo svega jednog procenta celokupne mase u univerzumu?

Pitanje, međutim, nije samo akademsko. U tom jednom, skoro zanemarljivom, procentu nalaze se, recimo, svi elektroni – njihova masa nema nikakve veze sa nekakvom unutrašnjom interakcijom konstitutivnih delova jer elektron, prema svim dosadašnjim saznanjima, predstavlja materijalnu tačku bez unutrašnje strukture.

Kada elektron ne bi imao masu, on bi se kretao brzinom svetlosti što bi onemogućilo formiranje vodonikovog i bilo kog drugog atoma. Hemijske veze koje omogućavaju stvaranje molekula na kojima počiva život i sve ostalo ne bi postojale. Takozvani „beta raspad“, radioaktivni proces koji od neutrona proizvodi protone takođe ne bi bio moguć, što bi za posledicu imalo kosmos bez ijednog protona.

Sasvim paradoksalno, ispada da je taj jedan procenat mase nepoznatog porekla odgovoran za 100% izgleda današnjeg kosmosa (još jedna potvrda stare izreke da je „đavo uvek u detaljima“). 

Odakle potiče sopstvena masa elementarnih čestica? Početkom šezdesetih godina ovo je i dalje bila vruća tema na kojoj su nikle mnoge teorije od kojih je samo jedna preživela test vremena. Put od Higsove teorije pa do njene eksperimentalne potvrde trajao je oko pola veka, što je dovoljno dugačak period da pokoleba praktično svakog naučnika u njegovim predviđanjima i natera ga da iznova zaroni u svoje proračune, možda ih i koriguje u korist neke druge pretpostavke. Ali Higs je bio „napravljen“ od malo solidnijeg materijala: njegovo poverenje u valjanost sopstvene teorije nijednog trenutka nije bilo uzdrmano.

Šta je Higsova teorija?

Da probamo da objasnimo suštinu Higsove teorije rizikujući da veliki deo čitalaca rasteramo već na samom početku... Kvantna mehanika je, zapravo, teorija polja. Pod poljem podrazumevamo oblast prostora u kome neka fizička veličina ima određenu vrednost.

Tipično polje je, recimo, ono temperaturno. Bilo koja tačka u Zemljinoj atmosferi ima određenu temperaturu, dovoljan je običan termometar da biste je izmerili. Polja mogu da se prepliću, prožimaju i deluju jedno na drugo: u istoj tački prostora možete da izmerite atmosferski pritisak, jačinu i pravac Zemljinog magnetnog polja, vlažnost i mnoge druge veličine. Svaka od tih veličina ima svoje fizičko polje.

Na subatomskom nivou stvari su slične, samo su polja kvantna, samim tim i teže razumljiva: jedno od tih polja je elektromagnetno, isto ono kroz koje se prenosi program radio stanica ili signal mobilne telefonije.

Svaki poremećaj u tom polju na makroskopskom nivou izgleda kao elementarna čestica određenih svojstava. U slučaju elektromagnentnog polja, taj poremećaj predstavlja foton, za koji znamo da nema masu i da se kreće brzinom svetlosti. Slično je i sa elektronom – ono što mi doživljavamo kao česticu, zapravo je poremećaj u elektronskom polju. Takvo polje imaju i kvarkovi, elementarne čestice od kojih su sastavljeni protoni i elektroni, osnovni gradivni elementi atomskih jezgara svekolike materije od koje smo i sami sazdani.

Emi Neer

Englezi bi rekli „so far, so good“. Ali zaplet u priči tek sledi. Kada bi se sve završilo na poljima i česticama koje čine standardni model (tri familije od po dva kvarka, tri lake čestice i tri neutrina), sve ove čestice bile bi bez mase i kretale bi se brzinom svetlosti, praktično bez ikakve međusobne interakcije. U slučaju fotona, to zaista i jeste tako. Ali, na drugoj strani, elektron ima svoju masu koja je precizno izmerena i zato se elektron može ubrzati samo do brzine koja će uvek biti bar „za dlaku“ manja od brzine svetlosti.

Priroda voli simetrije 

Polja koja smo opisali su simetrična. Pod simetrijom u fizici ne podrazumevamo samo geometrijsku simetriju koju zapažamo u ogledalu, simetriju kocke, lopte, snežne pahuljice ili simetriju između desne i leve polovine lica.

Fizičari pod simetrijom podrazumevaju svaku transformaciju koja ne menja  vrednost određenih fizičkih veličina. Recimo, jedna od fizičkih simetrija kaže da su zakoni fizike danas isti kao i pre stotinu godina. Druga fizička simetrija kaže da zakoni fizike jednako važe u Beogradu, Njujorku i Parizu.

Emi Neter, jedna genijalna matematičarka koja za svoj rad nikad nije bila pravedno nagrađena, dokazala je da iz svake fizičke simetrije proističe neki zakon održanja. To što su zakoni fizike, na primer, juče bili isti kao i danas direktno vodi do zakona o održanju energije. Priroda je tako ustrojena da voli simetrije i zato je fizika prepuna zakona održanja koji nam omogućavaju da rešimo neke probleme koji bi inače ostali nedokučivi. 

Svako polje raspolaže određenom energijom, elektromagnetno ili elektronsko ili kvarkovsko, svejedno. Što je više materije prisutno, to je i energija odgovarajućeg polja veća. Ali, ako se odmaknete dovoljno daleko u prazninu kosmosa, daleko od čestica, planeta, zvezda i galaksija i ako izmerite količinu energije svakog od pomenutih polja u jedinici zapremine vakuuma, dobićete minimalnu energiju koju polje ima u odsustvu bilo kakve materije. Ispostaviće se da je energija vakuuma (gustina energije praznog prostora), ravna nuli za svako od ovih kvantnih polja.

Standardni model elementarnih čestica

To ne znači da je vakuum potpuno mrtav i neinteresantan. Zahvaljujući Hajzenbergovom principu neodređenosti, vakuum neprekidno proizvodi parove čestica pozajmljujući im energiju tokom kratkog perioda postojanja. Tu energiju ove čestice će vratiti nazad koji trenutak kasnije kada se u sudaru međusobno anihiliraju.

Vakuum, zapravo, liči na penu od šampanjca: mehurići u njemu nastaju istom onom brzinom kojom oni prethodni pucaju i nestaju. Sva ova polja su stabilna, položaj i energija čestice u njemu ograničene su nevidljivim „zidovima“ koji liče na slovo „U“. Ubacite kuglicu u slovo „U“ i ona će se neprekidno kretati oko njegove najniže tačke koja reprezentuje nulu – tačku najniže energije.

Higsovo polje

I kada bi ovo bila čitava priča, kada bi svako kvantno polje imalo pomenuti oblik, u kosmosu ne bi postojalo ništa što bi foton, elektron ili kvark sprečilo da se kreću brzinom svetlosti (što u slučaju kvarkova i elektrona definitivno nije moguće).

Teoriju koja dopunjuje standardni model i objašnjava ovaj paradoks formulisala je grupa istraživača na čelu sa Piterom Higsom 1964. godine. Njihove polazne pretpostavke bile su vrlo radikalne, toliko radikalne da je Higsu bilo potrebno nekoliko godina da nađe izdavača koji je bio dovoljno „lud“ da publikuje njegovu revolucionarnu teoriju.

Po toj teoriji, kosmos prožima još jedno, do tada nepoznato fizičko polje, tzv. „Higsovo polje“, koje je potpuno nezavisno od ijedne do tada poznate čestice.

U davna vremena, neposredno nakon „Velikog praska“ i ovo polje je bilo simetrično sa granicama koje  opisuje već pomenuto slovo „U“, sa nulom u njegovoj najnižoj tački. Takvo Higsovo polje nije imalo nikakvog efekta na kretanje čestica – sve one i dalje su bile bez mase i kretale se brzinom svetlosti.

Ali, u jednom trenutku, iz razloga koji nam ni danas nisu poznati, priroda je spontano, sama od sebe, narušila ovu simetriju i iz Higsovog polja opisanog slovom „U“ prešla u stanje koje više liči na slovo „W“.

Упрошћени пример спонтаног рушења симетрије. На високим енергијама, потенцијал је такав да се  „честица“ смешта на минимум који је у координатном почетку, што представља симетрију. Када се енергија обори на ниже нивое и потенцијал добије изглед слова „W”, честица се спонтано спушта на одређену тачку новог минимума, чиме је почетна симетрија срушена.

Uprošćeni primer spontanog rušenja simetrije. Na visokim energijama, potencijal je takav da se „čestica“ smešta na minimum koji je u koordinatnom početku, što predstavlja simetriju. Kada se energija obori na niže nivoe i potencijal dobije izgled slova „W”, čestica se spontano spušta na određenu tačku novog minimuma, čime je početna simetrija srušena.

Špic na sredini ovog slova i dalje odgovara nuli, ali ako na tu tačku postavite bilo koju česticu, ona će spontano skliznuti u levu ili desnu „dolinu“ kojoj odgovara energija različita od nule. Slika više nije simetrična (čestica je ili na jednoj ili na drugoj strani) zbog čega nastaje interakcija čestice i Higsovog polja.

Higsov mehanizam korišćenjem matematičkog jezika opisuje kako spontano narušavanje simetrije Higsovog polja sprečava česticu da se kreće brzinom svetlosti. Makroskopski gledano, izgleda kao da je čestica usporila jer je iznenada dobila masu. Masa, u Higsovom tumačenju, nije ništa drugo nego manifestacija otpora koji deluje na česticu dok se probija kroz sveprisutno Higsovo polje koje raspolaže određenom energijom u svakoj tački prostora. 

Šta je bozon?

Piter Higs pored voštane figure Alberta Ajnštajna

Hipoteza u startu jeste delovala smelo (kome treba još jedno „izmišljeno“ polje?), ali je vremenom opstala: ne samo da je teorija bila konzistentna, zasnovana na validnim matematičkim proračunima, već su i sve konkurentne teorije vremenom bile odbačene kao protivrečne ili malo verovatne. Što ne znači da je Higsova teorija bila jednostavna i lako razumljiva – naprotiv.

Britanska vlada suočila se s teškom izazovom: kako da uloži milijarde funti poreskih obveznika u izgradnju „Velikog hadronskog sudarača“ („Large Hadron Collider“ ili „LHC“) pri Evropskom institutu za nuklearna istraživanja (CERN) u Ženevi, kako bi dokazala ili opovrgla teoriju koju je razumevala tek šačica ljudi. Početkom devedesetih godina, ministar nauke Vilijam Voldgrejv došao je na ideju da zatraži pomoć britanske javnosti: obećao je bocu najfinijeg šampanjca onome ko na jednom listu papira slikovito objasni „Higsov mehanizam“.

Kako je glasilo pobedničko objašnjenje?

Elektron u Higsovom polju

Zamislite Knez Mihailovu ulicu prepunu ljudi, kao onda kad se nešto deli džabe, bez ijednog praznog kvadrata od Terazija do Kalemegdana. Sad zamislite dve osobe koje žele da prođu kroz tu ulicu s kraja na kraj: jedna od njih je Novak Đoković, druga osoba je moja malenkost. Na samom početku obojica se krećemo jednakom brzinom. Međutim, Novaka prepoznaje praktično svako. Ljudi se skupljaju oko njega, zastajkuju, traže autograme, postavljaju pitanja, usporavaju ga na svakom koraku.

Na drugoj strani, mene ne prepoznaje praktično niko: iako je ulica prepuna ljudi, ja kroz nju prolazim bez problema, kao Nadal kroz Rolan Garos. Za nekog ko naivno gleda stvari sa strane i posmatra samo Novaka i mene, ignorišući prolaznike na ulici, izgleda kao da se Novak kreće mnogo teže, tj. kao da ima mnogo veću masu od mene (u stvarnosti, na žalost, stvari stoje malo drugačije).

Ti slučajni prolaznici su, zapravo, ono sveprožimajuće Higsovo polje koje uzrokuje Novakovo sporo kretanje. U toj masi neko će još iz daljine reći: „Evo ga Novak!“ i ta će informacija kao talas putovati kroz masu, sakupljajući povremeno na jedno mesto dva ili tri prolaznika.

Taj talas, taj poremećaj koji putuje kroz Higsovo polje slučajnih prolaznika je, zapravo, Higsova čestica, tzv. „Higsov bozon“.

Put do „božije čestice“ dug 50 godina i 10 milijardi dolara 

OK, u stvarnosti pobedničko objašnjenje nije pominjalo Novaka, Knez Mihailovu i slučajne prolaznike, nego izbornu konvenciju konzervativaca i Margaret Tačer. I nije ga napisao autor ovog teksta već Dejvid Miler, jedan student iz Londona. Kakogod, Higsu se objašnjenje veoma dopalo i danas ćete ga naći na Jutjubu u stotinu različitih verzija.

Međutim, u laičkoj javnosti, Higsov bozon mnogo je poznatiji kao „božija čestica“, a to alternativno ime nastalo je pomalo komičnim spletom okolnosti.

Leon Lederman, matematičar i fizičar koji je još 1988. godine dobio Nobelovu nagradu za svoj rad o neutrinima, napisao je 1993. godine knjigu o potrazi za Higsovim bozonom pod naslovom „Prokleta čestica: Ako je Univerzum odgovor, šta je onda pitanje?“

Uredniku se nije dopao previše ostrašćen ton naslova pa je zatražio da se umesto reči „prokleta“ („goddamn“, na engleskom) ubaci reč „božija“ („god’s“).

Ispostaviće se da je ova naizgled kozmetička izmena jednog atributa imala ogromnu ulogu u konstantnom porastu interesovanja javnosti za nuklearna istraživana. Stotine novinara jedva upućenih u osnovnu temu počelo je o istraživanjima u CERN-u da piše kao o potrazi za Bogom, verujući da je Higsov bozon zapravo otisak Božijeg palca koji kosmos nosi još od početka prostora i vremena. Higs, kao zakleti ateista, nikad nije prihvatio alternativni naziv tvrdo verujući da u naučnim teorijama Bog nema šta da traži.

Kada je LHC, verovatno najveća i najsloženija mašina koju je čovek ikad napravio, proradila punom parom, pitanje Higsovog bozona našlo se na samom vrhu istraživačkih prioriteta. Jer, u konstrukciju LHC-a uloženo je preko 10 milijardi dolara a tako veliku investiciju mogao je da opravda samo neki spektakularni rezultat.

Higsov bozon konačno je otkriven 2012. godine a nalaz su, mimo svake sumnje, potvrdila dva nezavisna istraživačka tima koristeći potpuno različitu metodologiju i aparaturu.

Pre nego što je otkriće zvanično najavljeno Higs je dobio poziv da poseti CERN uz zagonetnu napomenu: „Ako ne dođete, biće Vam žao“. Znajući da se radi o nečemu jako velikom, Higs je promenio svoje planove i doputovao u Ženevu kako bi pred ushićenom publikom sastavljenom od novinara, naučnika i istraživača iz prve ruke čuo da je njegova teorija, stara skoro pola veka – zapravo tačna.

Vest o otkriću Higs je primio s urođenom skromnošću. „Ponekad je zaista lepo biti u pravu. Kada sam formulisao teoriju, nisam bio siguran da ću doživeti ovaj trenutak“, rekao je novinarima. 

Dopuna standardnog modela 

Higs nije bio jedini koji se bavio ovom problematikom i ta činjenica evidentna je i u odluci Nobelovog komiteta da Nobelovu nagradu za fiziku 2013. godine Higs podeli sa Fransoa Englertom. Higsov originalni doprinos najznačajniji je kada je famozni bozon u pitanju. Iako se njegovo postojanje implicitno nagoveštava i u radovima drugih naučnika koji su se bavili fenomenom „spontanog sticanja mase“, jedino je Higs smatrao da se teorija ne može smatrati valjanom sve dok bozon ne bude otkriven.

S druge strane, Higs nikad nije pokušao da svoj doprinos stavi iznad onoga što su uradili drugi naučnici. Više puta je ukazao da „nije fer“ što je novootkriveni bozon poneo njegovo ime: „Ja sam imao sreću i dar da povežem neke rasparane krajeve koji su odavno visili u vazduhu. I to je sve.“

Nagradu bi za svoj doprinos skoro sigurno primio i Robert Braut ali je on preminuo 2011. godine (Nobelova nagrada se ne dodeljuje posthumno). Higsovo ime, bilo to pravedno ili ne, postalo je deo savremene pop-kulture, dok su Braut i Englert morali da se zadovolje stranicama na Vikipediji, iako je njihov rad na temu mase elementarnih čestica bio objavljen nekoliko nedelja pre Higsovog. 

Slava nije izmenila Pitera Higsa. I pre i posle otkrića bio je povučen, skoro sramežljiv čovek. Neki su mu čak zamerali da je za fiziku i naučnu zajednicu mogao da uradi mnogo više, da je mogao bolje da iskoristi svetlost reflektora i svoju medijsku sveprisutnost.

Činjenica je, međutim, da mu prepoznatljivost i slava koji su usledili nakon dodele Nobelove nagrade nisu mnogo prijali, čak je tvrdio da su mu u velikoj meri uništili život. „Doba spokoja u kojem sam ranije uživao, naprasno se završilo. Ovakva vrsta publiciteta nije za mene. Ja sam čovek koji voli da radi u samoći i kome, s vremena na vreme, sine poneka bistra ideja“, govorio je Higs o sebi.

Ta predanost nauci i dugim časovima razmišljanja verovatno ga je koštala i braka: od svoje dugogodišnje supruge Džodi razveo se, kako sam priznaje, sopstvenom krivicom jer mu je naučni rad često bio važniji od nje i porodice. Ipak, ostali su u dobrim odnosima sve do njene smrti 2008. godine. 

Higsov naučni doprinos svakako je ogroman. Standardni model dobio je još jednu česticu, bozon je nazvan po njegovom imenu. Na dijagramima standardnog modela taj Higsov bozon uvek stoji nekako po strani ali bez njega slika više nije kompletna.

Neodgovorena pitanja

Higs je svojim radom još jednom potvrdio valjanost standardnog modela i postavio ga na još čvršće noge nego pre. Enigma čestica bez mase konačno je rešena.

Higs je, međutim, uvek gledao u daljinu – za njega je Higsovo polje bilo tek most do delova fizike koje još uvek nismo ni počeli da istražujemo.

Piter Higs i Stiven Hoking

Da pođemo od jednostavnih pitanja... Mi, na primer, još uvek ne znamo zašto neke čestice stupaju u interakciju sa Higsovim poljem i tako stiču masu (elektron, na primer) dok su druge bez mase i putuju kroz to isto polje bez ikakve interakcije brzinom svetlosti (foton, na primer).

Standardni model je i dalje pun misterija: on, recimo, obuhvata tri tipa neutrina. Priča o neutrinu uzbudljiva je kao i priča o Higsovom bozonu – za ovu priliku dovoljno je reći da je neutrino, verovatno, najzagonetnija i najegzotičnija čestica u prirodi.

U kosmosu ovih čestica ima u izobilju: kroz nokat na vašem prstu svake sekunde prođe nekoliko milijardi neutrina a da to i ne osetite, jer neutrini izuzetno retko stupaju u kontakt s „običnom“ materijom (njihovo delovanje ograničeno je na silu slabe nuklearne interakcije koja ima izuzetno kratak domet).

Po standardnom modelu, neutrini ne bi trebalo da imaju masu, ali je danas, na osnovu eksperimenata izvedenih sa Sunčevim neutrinima, skoro izvesno da ona ipak postoji, iako je izuzetno mala, toliko mala da je do sad niko nije precizno izmerio. Da li je izvor te mase Higsov mehanizam ili nešto drugo, ostaje da se vidi.

I na kraju, tu je najveća misterija današnje fizike, a možda i nauke uopšte: poreklo tamne materije i tamne energije. Danas znamo da ove dve „tamne komponente“ čine oko 96% celokupnog sadržaja kosmosa i tu se naše znanje o ovim tajanstvenim sastojcima univerzuma praktično završava. Ima li tu Higsovo polje neku svoju skrivenu ulogu takođe nije poznato, ali je Higs verovao da tu mogućnost takođe treba istražiti. 

Nakon 2012. godine i otkrića Higsovog bozona ono što sigurno možemo da kažemo je da onih deset milijardi dolara koliko je koštao LHC nije potrošeno uzalud. Čak i kada se na taj trošak doda onaj skupi šampanjac koji je popio već pomenuti Dejvid Miler, zaključak ostaje isti – znanje nije besplatno, a ono fundamentalno je najčešće i najskuplje.

RTS OKO

Problem tri tela, dve serije i jednog romana: Šta ako ni dolazak vanzemaljaca više nije rešenje?

Roman „Problem tri tela“ kineskog pisca Lijua Cisina, predstavlja prvi deo naučno-fantastične trilogije pod nazivom „Besede o Zemljinoj prošlosti“. Knjiga je inicijalno objavljivana u odlomcima tokom 2006. godine da bi se u integralnoj formi pojavila dve godine kasnije. Tokom narednih godina knjiga će u Kini dostići kultni status da bi na kraju bila proglašena za najbolji Sci-Fi roman objavljen u toj zemlji u XXI veku. Bilo je to dovoljno da se i strani izdavači zainteresuju za ovo delo. Ispostavilo se da je knjiga postala svetski fenomen takoreći preko noći.

Kada se konačno pojavilo prvo prevedeno izdanje 2014. godine, ceo tiraž je razgrabljen a knjiga je pokupila skoro sve značajne nagrade rezervisane za ovaj književni žanr. Pored ostalog, bila je to prva knjiga pisca iz Azije koja je dobila prestižnu nagradu „Hugo“, koja je po pravilu rezervisana za remek-dela koja dolaze sa zapadne hemisfere. Slava koju je stekao Liju Cisin uporediva je sa onom u kojoj su uživali Artur Klark, Isak Asimov ili Rej Bredberi.

Bilo je samo pitanje vremena kada će se neko zainteresovati da ovu knjigu pretoči u TV seriju. Kinezi su to uradili prvi. Njihova ekranizacija u vidu 30 epizoda prikazana je (uglavnom) lokalnoj publici tokom 2023. godine a pratile su je sasvim solidne kritike. Oko autorskih prava na ekranizaciju romana u ostatku sveta dugo godina vodila se rovovska bitka, sve dok Netfliks nije uspeo da ih otkupi od dvojice kineskih biznismena koji su ta prava pribavili direktno od autora.

Kad kažemo „bitka“, ne mislimo na stilsku figuru: Lin Ći, kineski multimilioner iz sveta video-igara, koji je dosta doprineo da Netfliks pobedi u trci za autorska prava, izgubio je glavu nedugo pošto je 2020. godine imenovan za jednog od producenata serije. Njega je u 39. godini života otrovao Hu Jao, bliski saradnik iz iste kompanije, nezadovoljan što je u realizaciji celog projekta dobio drugorazrednu ulogu. Sud u Šangaju osudio ga je na smrt.

Cisinova trilogija u izdanju "Lagune"

Ekranizacija uspešne knjige po pravilu je nezahvalan posao koji se neretko završava sasvim prosečnim delom, a ponekad i klasičnim fijaskom. TV serija i knjiga jednostavno nisu isti medij. U knjizi obično postoji mnogo više prostora za razvoj likova, radnje, pozadinskih priča i bočnih zapleta. TV serija jednostavno ne trpi toliku „rasplinutost“: vreme epizode je ograničeno, baš kao i njihov broj. Nešto od izvornog materijala neminovno će ostati neiskorišćeno.

Tu je i problem fokusa na pogrešan ili nebitan deo priče, činjenica da je neke delove knjige nemoguće ekranizovati na pravi način, bilo zbog toga što je tema suviše apstraktna, bilo zato što je budžet potreban za scensku realizaciju prevelik. Ali, ono što autore ovakvih serija po pravilu najviše „uništava“ su nerealna očekivanja publike: svi oni koji su pročitali knjigu očekuju da TV-serija ili film budu jednako dobri ako ne i bolji.

Liju Cisin, autor "Problema tri tela"

Zato su uspešne ekranizacije čuvenih romana, naročito onih iz oblasti (naučne) fantastike relativno retke. U ovom slučaju, Netfliks je pokušao da igra na sigurno tako što je adaptaciju romana poverio Dejvidu Beniofu i D.B. Vajsu koji su se proslavili radeći na epskoj seriji „Igra prestola“ napravljenoj po istoimenoj sagi Džordža R. R. Martina. Dugo godina su fanovi Džordža Martina verovali da je ovo njegovo delo, iz bezbroj razloga, nemoguće prebaciti na TV ekran: previše likova rasutih na nekoliko kontinenata, paralelne priče koje su se spajale ili preplitale tek nakon mnogo godina, radnja ispirisana događajima koji sežu mnogo decenija i vekova u prošlost. Ipak, Beniof i Vajs su za HBO napravili seriju koja je bila toliko kvalitetna i uspešna da se i dan-danas na mnogim rang listama kotira kao najbolja TV-serija svih vremena.

„Problem tri tela“ je, u odnosu na „Igru prestola“, potpuno drugi žanr. Umesto Martinove epske fantastike Beniof i Vajs susreli su se s klasičnim naučno-fantastičnim romanom koji, u najkraćem, opisuje čovečanstvo koje se suočava s invazijom neprijateljski nastrojene kosmičke civilizacije.

Veliki deo svoje dinamike knjiga crpi iz neprekidnog preplitanja sadašnjosti i prošlosti. A ta prošlost opisuje maoističku Kinu iz šezdesetih godina, u punom zamahu Kulturne revolucije, u kojoj su naučnici, poput onih koji su smatrali da je „Big Beng“ najverodostojniji model nastanka kosmosa, bili linčovani od strane fanatizovane komunističke rulje, samo zato što je koncept „velikog praska“ u nečijoj glavi implicirao postojanje Boga bez koga se taj prasak ne bi ni desio. U maovskoj Kini, postojao je samo jedan Bog i on se zvao Mao.

Netfliks se ne gleda u Kini ali to ne znači da Kinezi nisu ispratili seriju od prve do poslednje epizode. Zahvaljujući rasprostranjenoj pirateriji i drugim načinima koji zaobilaze restrikcije nametnute kineskim korisnicima interneta, žestoke polemike o seriji „Problem tri tela“ na kineskim društvenim mrežama i dalje traju (samo na mreži Weiboo, serija je pomenuta preko dve milijarde puta).

Originalni roman u Kini je toliko popularan da mnogi znaju čitave pasuse iz njega napamet. Oni po pravilu imaju vrlo loše mišljenje o Netfliksovoj ekranizaciji: duh knjige, njena hronologija, dinamika i glavni akteri drastično su izmenjeni. Mnogi smatraju da su male promene u odnosu na original prihvatljive (kineska verzija serije u tom pogledu bila je vrlo oprezna), ali da one ne smeju da originalni rad izmene do neprepoznatljivosti.

Jedan komentator Netfliksovu seriju poredi sa tanjirom „piletine generala Coa“, jelom koje ima kineske korene ali je popularno na zapadu i često se uzima kao metafora za surogat i nerazumevanje između kultura. Kinezima smeta činjenica da su u seriji negativci uglavnom azijskog porekla dok fini svet koji pokušava da spase planetu od invazije živi u Londonu. Ipak, Kineze je najviše iritirao početak prve epizode, u kojoj se na vrlo direktan način opisuju zločini počinjeni u doba Mao Cedunga.

Neki su u kritici išli tako daleko da tvrde kako je Netfliksova jedina namera bila da napravi seriju koja će Kinu prikazati u lošem svetlu. U doba prilično zategnutih kinesko-američkih odnosa, mnogi smatraju da je Netfliks napravio seriju u kojoj je „politička korektnost“ važnija od samog sadržaja. 

U manjini su Kinezi kojima sva ova galama oko „Problema tri tela“ godi. Za njih je ovo potvrda vrednosti kineske naučno-fantastične književnosti i dokaz da Kina u ovom segmentu kulture ima mnogo toga da ponudi. Jedan od takvih primera je i Sci-Fi film „Lutajuća Zemlja“ koji je odlično primljen i u Kini i u svetu, sa ukupnim prihodom od preko 700 miliona dolara.

Jedan od komentatora na kineskim društvenim mrežama pokušao je loptu da spusti na zemlju: „Zašto baš sve mora da bude iskorišćeno kao povod za svađu. Jednima se više sviđa naša verzija serije, drugi više vole ovu novu. Zar ne možemo, jednostavno, da ostavimo politiku po strani, da se prepustimo mašti i uživamo?“

Knjiga i Netfliksova serija „Problem tri tela“ nemaju isti vremenski sled: kako bi lakše prošla kontrolu kineskih cenzora, deo priče o maovskoj Kini u originalnoj knjizi gurnut je u sredinu. Prevedena verzija knjige i serija imaju, međutim, vrlo brutalan početak: talentovana i obrazovana mlada devojka Je Venije (glumi je Zin Ceng) prinuđena je da, kao pripadnik radne brigade sastavljene od „narodnih neprijatelja“, gleda kako joj maovski „preki sud“ linčuje oca, poznatog naučnika, zbog njegovih naučnih uverenja

Nedugo zatim, biva privedena u obližnju radio-opservatoriju kako bi pomogla zbunjenim kineskim naučnicima i neukim polit-komesarima da protumače misteriozne poruke koje stižu iz dubokog kosmosa. Je Venije će vrlo brzo zaključiti da su poruke delo inteligentnih bića, još brže će otkriti način da koristeći Sunce kao pojačivač komunicira s njima brzo i jasno. Iako će je, u jednom trenutku, glas sa druge strane upozoriti da vanzemaljci nisu miroljubivi i da je bolje prekinuti svaki kontakt sa njima pre nego što stvari krenu po zlu, Je Venije na kraju donosi sudbonosnu odluku: kakvi god da su, vanzemaljci su verovatno manje zli od ljudi koji su ubili njenog oca.

Poslednja poruka koju će emitovati u kosmos eho je njene nemoći da na Zemlji bilo šta promeni na bolje: „Dođite i uzmite stvari u svoje ruke, mi za to nismo sposobni.“

U knjizi, u delu koji se odnosi na sadašnjost, glavni junak je Vang Miao, profesor nano-tehnologije. U seriji, umesto Vanga imamo nekoliko likova koje vezuje nekadašnje zajedničko studiranje na Oksfordu. Tu je Saul (Jovan Adepo), neostvareni genije koji nikako ne napreduje u naučnoj karijeri jer suviše vremena provodi ili uduvan ili spavajući, ostavljajući svoj briljantan intelekt ispod jastuka. Najsimaptičnija je, svakako, prelepa Ogi (Eiza Gonzales), genijalna inženjerka koja je na pragu velikog otkrića u oblasti super-tankih vlakana, koja pokušava da svoje znanje iskoristi za dobrobit ljudske vrste.

Tu je, zatim, i Jin (Džes Hong), fizičarka čija brzina logičkog zaključivanja daleko prevazilazi ono što može da postigne njen prijatelj Džek (Džon Bredli) koji je napravio bogatstvo u industriji slatkiša i grickalica, inače zadužen za retke komične momente u seriji. I na kraju, tu je i Vil (Aleks Šarp) koji je, nekako, u životu postigao najmanje i vreme provodi radeći kao školski profesor. Sve to začinjeno je i sa malo romantike u kojoj osoba A voli osobu B, osoba B voli osobu C, ali se krug ne zatvara pa u seriji (srećom) nema mnogo mesta za sentimentalnost i patetiku.

Svako od petoro glavnih aktera će na svoj način saznati da su vanzemaljci na putu i da je invazija na Zemlju neminovna. Normalni zakoni fizike kao da više ne važe, svi svetski akceleratori proizvode „nemoguće“ rezultate, kao da neko sa strane namerno uništava eksperimente želeći da uspori rast znanja i napredak ljudskog roda.

Suočeni sa ovim besmislom, naučnici masovno izvršavaju samoubistva, često progonjeni vizijom štoperice koja im odbrojava poslednje sate. Zvezde namiguju, pale se i gase kao lampioni, nešto što daleko prevazilazi ljudske moći i asocira na nekog ko je sveprisutan i, reklo bi se, svemoćan.

Ceo svet nadgledaju dva protona (sofoni) koje su vanzemaljci u N-dimenzionalnom svetu uvećali do grotesknih razmera, stvarajući kompjuter koji obuhvata čitavu Zemljinu kuglu (ako vam ovo deluje potpuno bizarno, niste jedini). Zahvaljujući sofonima koji čuju i vide sve, čovečanstvo nema nikakvih tajni pred nadirućom vanzemaljskom silom.

Za epizodiste su izbrani glumci koji bi u nekoj drugoj prilici možda nosili celu priču. Najupečatljiviji je, svakako Da Ši (Benedikt Vong), policajac čija se „kilometraža“ čita sa njegovog rošavog lica, izbačen iz nekoliko državnih službi zbog svog namćorastog stila, da bi se uvek skrasio u nekoj novoj gde još uvek nije stigao da uništi svoju karijeru.

Za državne poslove zadužen je misteriozni Vejd (Lajam Kaningem), čovek bez saradnika, a po potrebi i bez savesti: nije najjasnije kome odgovara i od koga dobija naređenja, ali sudeći po ovlašćenjima koja ima, reklo bi se da je to neka beskonačno moćna služba koja nema ni čestito ime.

Sa vanzemaljcima komunicira i bogati Majk Evans (Džonatan Prajs), jedan od onih koji se raduju predstojećoj „smeni vlasti“ na planeti, koji neprekidno pokušava da pronikne u psihu osvajača, bez mnogo uspeha. Njegov brod, opremljen velikom radio antenom, krstari svetom i prihvata istomišljenike, sve one koji u dolasku vanzemaljaca vide buduće „gospodare“ i „svemoćne“. A kad stvari treba diskretno pogurati u jednu ili drugu stranu, eliminisati nekog ko je suvišan, potrošen ili, jednostavno, beskoristan, tu je zagonetna, nasmejana i smrtno opasna Tatjana (Marlo Keli), agent vanzemaljaca specijalizovan za izrazito prljave poslove.

Svi ovi karakteri imaju neku svoju posebnost, gluma je, u najvećem delu, pristojna i iznad standarda prosečene TV serije. Ipak, teško je oteti se utisku da neki od aktera izgledaju kao suvi početnici kada se u kadru nađe jedan Džonatan Prajs. Zaplet je, međutim, suviše konfuzan, nedorečen, sa meandrima koji vrludaju od jednog neobjašnjenog detalja do drugog, kao da učestvujete u partiji šaha u kojoj se pravila menjaju na svakih pola sata. Nit priče koju ste taman uhvatili u narednoj epizodi završava na slepom koloseku.

Sa tehničke strane, serija nudi neke spektakularne scene, ali nijedna od njih neće ući u antologiju filmskih efekata. Suviše malo za seriju od osam epizoda u kojoj su (bar) dve beskrajno dosadne i potpuno suvišne za čitavu priču.

***

Problem tri tela nije izmišljena književna fraza. Formulisan je još u vreme Isaka Njutna kada je klasična mehanika dobila svoje čvrste temelje. Problem je, naizgled, sasvim prost: imate tri tela čije su mase, trenutni položaji i brzine poznati. Ova tri tela deluju jedno na drugo isključivo silom gravitacije: to je ona sila zbog koje jabuka pada sa grane, koja Mesec drži u orbiti oko Zemlje, Zemlju u orbiti oko Sunca i koja na okupu drži zvezde u galaksijama. Kada raspolažete ovim ulaznim podacima, treba odrediti položaje i brzine sva tri tela u proizvoljnom trenutku u budućnosti.

Ako samo malo uprostite ovaj problem i umesto tri tela uzmete dva, rešenje je tako jednostavno da ga danas može razumeti svaki student koji uz osnovne principe mehanike poznaje i nešto malo diferencijalnog računa. Zaključićete da se planete oko Sunca kreću periodično, po kružnicama ili elipsama, dok u opštem slučaju putanje mogu da budu samo još samo dve krive: parabola i hiberbola. Ako u sistem ubacite još samo jedno telo, sistem postaje „haotičan“.

Na sam pomen „haosa“, prosečan čitalac obično pomisli na sistem koji se ne pokorava bilo kakvim zakonima. Ovakvo tumačenje „haosa“ u svetu matematike i fizike je potpuno pogrešno: haotični sistemi i dalje imaju stroge zakone koji njima upravljaju (u našem slučaju, to je gravitaciona sila koju definiše jedna prosta, nepromenljiva jednačina) – problem je, međutim, što su haotični sistemi ekstremno osetljivi na inicijalne uslove (na početne položaje i brzine) što u krajnjem dovodi do kretanja i putanja koja deluju „slučajno“ i nepredvidljivo jer se nikad ne ponavljaju u istom obliku.

Haotični sistemi mnogo su češći nego što vam se čini: u stvarnosti, susrećete se haosom na svakom koraku. Jedan od klasičnih primera je prognoza vremena za određeni region ili vaš grad u narednom periodu. Zašto su prognoze vremena tako nepouzdane, takoreći neupotrebljive ako se odnose na period duži od par dana?

Sa jedne strane, mi dosta dobro poznajemo kako se ponaša zemljina atmosfera, kako funkcioniše hidrosfera, kako kopnene mase i njihova topografija utiču na vremenske prilike – pa opet, kada sve te dobro poznate fizičke zakonitosti ubacite u jedan veliki računarski program, kada na to dodate set podataka koji opisuju trenutno stanje, dobijate prognoze koje vrede jedva nedelju dana, često i manje.

Problem je u tome što je svetsko vreme, baš kao i problem tri tela, jedan haotičan sistem – male nepoznanice ili promene u inicijalnim uslovima mogu, već u roku od par dana, da dovedu do potpuno pogrešnih predviđanja. Uzrok ovome leži u činjenici da haotični sistemi najčešće „pate“ od nečega što se zove „efekat leptira“ („butterfly effect“): ako jedan leptir mahne svojim krilima negde u Australiji, taj mali poremećaj nedelju dana kasnije može da uzrokuje uragan na obali Amerike. Nijedan kompjuterski program ne može da obuhvati enormnu količinu detalja koja je potrebna za izradu vremenske prognoze koja bi bila dugoročno tačna.

Problem tri tela spada u istu grupu problema. Mnogi poznati matematičari, poput Njutna ili d’Alambera, uzalud su pokušavali da pronađu tzv. „analitičko rešenje“, tj. rešenje koje se može formulisati skupom klasičnih matematičkih formula. Tek je Hajnrih Bruns krajem XIX veka dokazao da takvo rešenje ne postoji i da je problem moguće rešiti samo približno, korišćenjem aproksimativnih metoda.

U beskrajnoj šumi mogućih trajektorija tri tela neke su, ipak, manje „haotične“ od drugih, ispoljavajući određene pravilnosti od kojih je najznačajnija periodičnost, tj. ponavljanje kretanja na isti način nakon isteka određenog vremena. Prvu takvu „familiju“ periodičnih trajektorija otkrili su Ojler ili Lagranž, a zatim su prošla dva veka pre nego što su, zahvaljujući napretku računara, otkrivene još dve. Veliki doprinos ovom čuvenom problemu dala su i dva srpska naučnika, Milovan Šuvakov i Veljko Dmitrašinović, koji su 2013. godine pronašli još 13 oblika periodičnog kretanja tri tela.

U prirodi, trojni sistemi susreću se vrlo često. Nama najbliža zvezda, Proksima Kentauri, na rastojanju od oko 4,25 svetlosnih godina, zapravo je deo trojnog zvezdanog sistema Alfa Kentauri. U praksi su trojni sistemi često nestabilni – ako jedno telo ima značajno manju masu od ostala dva, moguće je da ono nakon određenog vremena stekne dovoljnu količinu energije i napusti trojni sistem. Sistem u kome se nalazi Proksima Kentauri je, međutim, „hijerarhijski“: druge dve zvezde u sistemu nalaze se na mnogo manjem rastojanju od treće. Gledano sa Proksime Kentauri, te dve zvezde deluju, zapravo, kao jedna a takvi sistemi su, po pravilu, stabilni. 

Serija „Problem tri tela“ je u čuveni matematički problem ubacila i četvrtog člana: planetu oko koje se, u svom nepredvidljivom, haotičnom kretanju, „otimaju“ zvezde trojnog sistema. U zavisnosti od trenutnog „domaćina“, ova planeta, naseljena nepoznatom civilizacijom „San-ti“, zato trpi drastične klimatske promene u zavisnosti od veličine i blizine svog trenutnog zvezdanog domaćina.

Stabilni periodi odgovaraju uslovima koji na planeti omogućavaju razvoj inteligentnog života. Ali u haotičnom sistemu kakav je onaj opisan u seriji, ništa ne traje večno, pa ni periodi relativnog spokoja. Kada uslovi na planeti postanu suviše ekstremni, na jednom ili drugom kraju temperaturne skale, čitava tuđinska civilizacija doživljava kolaps i biva vraćena na svoj evolutivni početak da bi se, kao feniks iz pepela, ponovo rodila nakon što trojna zvezdana konstelacija ponovo zauzme povoljnu konfiguraciju.

Bilo koja civilizacija koja bi se našla u sličnoj situaciji, svesna da je svaki period njenog razvoja, koliko god bio dug, neminovno ograničen sveopštom apokalipsom, kad-tad bi morala da potraži izbavljenje, novo mesto za život koje ne bi bilo podložno teško predvidljivim „hirovima“ haotičnog zvezdanog sistema.

Naša matična zvezda, Sunce, nije deo dvojnog ili trojnog sistema i zato planete u njegovoj orbiti imaju stabilne putanje koje će se u istoj formi održavati još stotinama miliona godina. Reklo bi se da je Sunčev sistem idealno mesto za civilizaciju došljaka, naročito ako sa Zemlje stigne odgovarajući poziv.

***

Netfliksov „Problem tri tela“ je jedna od onih Sci-Fi serija u kojoj su elementi fantastike jednako bitni kao i naučne činjenice koje autori neprekidno serviraju u regularnim intervalima, ponekad zloupotrebljavajući činjenicu da će se u celom tom galimatijasu, koji pokriva ogroman prostor, od totalnog kvazi-naučnog nonsensa do citiranih paragrafa sa Vikipedije, prosečan gledalac, naročito onaj sa relativno skromnim znanjem fizike i matematike, teško snaći. Možda je tako i bolje. Jer, kad zagrebete malo ispod površine sjajne produkcije i ostavite po strani specijalne efekte, gomila stvari se, jednostavno, ne uklapa ili direktno protivreči jedna drugoj. 

Prvih nekoliko epizoda, recimo, fokusirano je na igru koja se odigrava u sajber-svetu koji kreiraju vanzemaljci. Ulaznica za tu igru je jedan uglancani metalni šlem koji osobu koja ga stavi na glavu seli u uvek drugačiju epohu istorije vanzemaljaca („San-tija“), baš u trenutku kada vrhovni vladar (papa, car ili neko treći) pokušava da uz pomoć svojih najučenijih savetnika (koji se slučajno zovu Aristotel, Njutn ili Tjuring) odgonetne da li im predstoji period (ne)stabilnosti, i koliko će on biti dug.

Junaci ove serije, sa svojim „vanglama“ na glavi, imaju priliku da u tom veštačkom svetu iznesu svoje mišljenje što im, ponekad, omogućava da pređu u naredni nivo igre, gde će ponovo rešavati isti problem, u nekoj drugoj iteraciji evolucije vanzemaljaca.

Smisao te igre, koliko god da je vizuelno fascinantna (vrhunac je svakako scena u kojoj tri miliona vojnika simulira Tjuringov automat okrećući ploče čija bela strana simulira jedinicu, a crne nulu), ostaje potpuno nejasan. Neki od ovozemaljskih igrača ostaće bukvalno bez glave zbog svog odnosa prema igri, neki će napredovati iz nivoa u nivo sve dok igra ne prestane, isto onako kako što je i započela – bez objašnjenja. Da li vanzemaljci kroz ovu igru regrutuju potencijalne „petokolonaše“ na Zemlji, da li ispituju našu inteligenciju ili traže rešenje za svoje fundamentalne probleme, ostaje nejasno, zagubljeno u kraku priče koji nikud ne vodi.

U seriji se pominje i čuveni Fermijev paradoks, kao jedan od najjačih argumenata protiv teorije da izvan naše planete postoji inteligentan život. Fermijev argument je savršeno logičan: ako u kosmosu, negde u našem Mlečnom putu postoji inteligentan život, čak i u slučaju da on evoluira vrlo sporo, pripadnici tako inteligentne vrste bi za nekoliko stotina miliona godina kolonizovali čitavu galaksiju.

Drugim rečima, ne bismo morali da idemo daleko da bismo otkrili tragove postojanja jedne tako dugovečene civilizacije. Na žalost (ili na sreću), nakon decenija upornog posmatranja, naše kosmičke sonde i teleskopi do sada nisu detektovali nijedan artefakt koji bi ukazivao na inteligentni dizajn vanzemaljskog porekla. Gde su, onda, svi ti vanzemaljci, sva ta inteligentna bića kojima bi kosmos trebalo da bude preplavljen. Fermijev odgovor je prost: nema ih, zato što ne postoje. Život u svojoj inteligentnoj formi postoji samo na Zemlji i nigde više.

Fermijev paradoks je u seriji okrenut naglavačke. Ne samo da inteligentan život postoji u kosmosu, već se on nalazi u našem najbližem komšiluku. Civilizacija „San-ti“ pokrenula je invaziju na Zemlju zahvaljujući činjenici da je od nas udaljena svega četiri svetlosne godine, što u stvarnosti, otprilike, odgovara rastojanju između Sunca i nama najbliže zvezde, Proksime Kentauri. Na tako malom rastojanju, drugih kandidata za lokaciju „San-ti“ civilizacije nema. Tačno je da je Proksima deo trojnog zvezdanog sistema, ali u stvarnosti, ovaj sistem je stabilan i jednostavno se ne uklapa u priču, baš kao ni pomenuti Fermijev paradoks. 

Tu su zatim i brojne nelogičnosti kada su u pitanju moći kojima raspolažu vanzemaljci: oni su u stanju da kreiraju neverovatno realistične svetove u našem umu takoreći trenutno, dovoljan je običan šlem. Sa izabranim ljudima na Zemlji, kao što je filantrop Majk Evans, oni komuniciraju glasom, preko ogromnog kosmičkog prostranstva u realnom vremenu.

Tehnički, vanzemljaci su apsolutno superiorni, ali zato ispoljavaju skoro komičnu nesposobnost da shvate smisao jedne obične dečije priče ili da prihvate sposobnost ljudskih bića da lažu po potrebi. Iako je brzina svake komunikacije ograničena brzinom svetlosti, ona je ovde ignorisana i to je sasvim OK. Jer, nema tog Sci-Fi filma ili serije u kojima se određeni fizički limiti ne ignorišu kada dinamika priče to zahteva („Beam me up, Scotty!“). Međutim, u „Problemu tri tela“ ti fizički limiti, ponekad, ipak važe, tako da su vanzemaljci krenuli na put do Zemlje brzinom koja dostiže svega 1% brzine svetlosti. Ta arbitrarnost u suspendovanju i poštovanju fizičkih zakona jednostavno ne doprinosi da priča bude konzistentnija i smislenija.

Prost račun, dakle, pokazuje da će se neprijateljski nastrojena civilizacija naći na našem pragu kroz 400 godina. I tu dolazimo do najslabijeg mesta u čitavoj priči: četiri veka pre finalnog obračuna, čovečanstvo je već ekstremno podeljeno na one koji jedva čekaju dolazak „Svemogućih“ i njihove protivnike, a ulični nemiri, sukobi jednih i drugih eskaliraju svakodnevno. Ujedinjene nacije su po skraćenom postupku izabrale „trijumvirat mudraca“ koji treba svakodnevno da radi na pripremi odbrane, ali ćutke, bez pisanih tragova, jer, zahvaljujući pomenutim sofonima, vanzemaljci čuju i vide sve ali ne mogu da čitaju misli. Nemir i strah šire se kao požar a prodavnice su već opustošene, jer uspaničeni narod pravi zalihe za četiri veka…

Veze to nema sa ljudskom prirodom (naročito srpskom). Jer, mi ne hajemo za jednako opasne stvari koje nas očekuju tu, odmah iza ćoška, kamoli za neprijatelja koji je četiri veka daleko do nas. Neki esencijalni ovozemaljski resursi od kojih još uvek zavisi naša egzistencija, sviđalo se to nama ili ne, nestaće mnogo pre: prema procenama univerziteta u Stenfordu, ako se održe postojeći trendovi potrošnje, nafta će potrajati još 30 godina, gas 40, ugalj 70, uranijum još 150.

Uz sav napredak u izgradnji solarnih elektrana i vetro-parkova, iz fosilnih goriva još uvek se zadovoljava preko 70% energetskih potreba. Prema Pariskom sporazumu koji je do sada ratifikovalo skoro 200 država sveta, neophodno je smanjiti globalnu emisiju ugljen-dioksida tako da prosečna godišnja temperatura ne poraste za više od 2C do kraja veka, što je cilj koji, skoro sigurno, neće biti ostvaren.

I, na kraju, da pomenemo pandemiju korone: više od sedam miliona ljudi je izgubilo bitku sa novim virusom, a mi još uvek nemamo jedinstven stav o tome da li je vakcinacija neophodna ili štetna. Ukratko, suočeni smo s nebrojenim iskušenjima, vrlo realnim i opipljivim, s potencijalno katastrofalnim posledicama, mnogo pre nego što nam gosti iz galaksije zakucaju na vrata. 

Ko brine zbog svega ovoga? Realno, niko! Da li smo zabrinuti zbog toga? Ne! Nas mnogo više brine činjenica da nas mlazni avioni zaprašuju s neba, nervira nas to što Amerikanci nikad nisu bili na Mesecu a lažu da jesu, borimo se protiv novog svetskog poretka na čelu sa Iluminatima, a i Zemlja je po svojoj prilici ravna, samo NASA to neće da prizna iako smo ih pritisli dokazima. Koga briga za vanzemaljce koji će stići za 400 godina? Mi smo Turke izdržali 5 vekova, došli, posedeli pa otišli, kamoli nećemo vanzemaljce koje smo već videli, „Area 51“, ima snimak na Jutjubu; istina je, što rekoše u seriji „X-Files“, tamo negde, treba samo otvoriti oči...

RTS OKO

Mračno postapokaliptično ogledalo: Bolja budućnost je prošla

Od planete devastirane katastrofom na kojoj su se ljudi pretvorili u kanibale, pandemije koja je desetkovala čovečanstvo a preživele oterala u podzemlje, Zemlje koju su ljudi napustili jer je postala prezagušena smećem, do rata ljudi i mašina koji je čovečanstvo izgubilo, postapokaliptični filmovi odavno ocrtavaju mračnu sutrašnjicu. No, kao da im neka današnja dešavanja daju za pravo. Krajnje je vreme da neko povuče ručnu kočnicu i uvede neka pravila u dalji razvoj mašina koje treba da imitiraju realnost do nivoa koji će izbrisati granicu između originala i falsifikata. Jer, ako ovako nastavimo, vrlo brzo ćemo imati sve delove za Matriks, biće potrebno jedino da ih neko poveže i gurne utikač u struju.

Mnogi ozbiljni ljudi, među njima i naučnici, smatraju da postoje indicije da je čitav univerzum, zajedno sa našim životima u njemu, zapravo eksperiment, kompjuterska simulacija koju izvodi neko čije postojanje ne možemo da dokučimo. Među pobornicima ove teorije nalaze se Ilon Mask (SpaceX), Sem Altman (OpenAI), Piter Til (PayPal), astrofizičar Nil Degras Tajson i mnogi drugi. Pitanje je prvi put pokrenuo filozof Nik Bostrom 2003. godine u naučnom radu pod naslovom „Da li živimo u kompjuterskoj simulaciji?“ Bostrom se poslužio probabilističkim argumentom: ako je neka napredna civilizacija sposobna da kreira kompleksne simulacije nastanjene simuliranim svesnim bićima, postoji ogromna šansa da mi živimo i postojimo unutar jedne takve simulacije.

U prilog ovoj teoriji govori, pre svega, naša nesposobnost da do kraja objasnimo ponašanje materije na najmanjoj prostornoj i vremenskoj skali. Zakoni kvantne mehanike imaju element neodređenosti koji se može protumačiti kao niz malih grešaka u programu simulacije. Fundamentalne fizičke konstante kao što su, recimo, brzina svetlosti ili masa elektrona tako su fino podešene da omogućavaju formiranje i opstanak živih bića. A to „fino podešavanje“ karakteristično je upravo za simulacije i eksperimente.

Uz to, sve govori u prilog činjenici da su vreme i prostor diskretni, da ih je nemoguće deliti ispod određene granice. Izgleda da živimo u prostoru koji je „pikselizovan“, digitalno izdeljen na „kockice“ baš kao i ekran vašeg laptopa ili televizora.

Spektakularni napredak na polju mašinskog učenja i veštačke inteligencije koji je omogućio mašinama da imitiraju realnost u virtuelnom svetu, još jedan je argument u prilog teorije simulacije. Ako se trend uvećavanja hardverskih i softverskih potencijala nastavi, simulirani svetovi će u bliskoj budućnosti postati „stvarniji“ od fizičke realnosti.

Iako se teorija simulirane realnosti ne može definitivno dokazati ili opovrgnuti našim trenutnim naučnim znanjem i tehnologijom, ona ostavlja duboka pitanja o prirodi postojanja, stvarnosti i našem mestu u kosmosu. Pretpostavka da bi naš svet mogao da bude veštački simuliran tera nas da iznova preispitamo svoje pretpostavke o granicama nauke, tehnologije i našeg razumevanja univerzuma.

Čak i da je pretpostavka da živimo u Matriksu pogrešna, mi smo na rubu mogućnosti da ga sami stvorimo. Da, svi smo čuli za ChatGPT koji su napravili inženjeri iz kompanije OpenAI. Ovaj program uveliko se koristi za kreiranje originalnog ili poboljšanje postojećeg teksta, za prevođenje, edukaciju, korisničku podršku, pisanje softverskog koda, rešavanje raznorodnih problema, zabavu, ćaskanje, pa čak i psihoterapiju.

Ni Gugl nije sedeo skrštenih ruku, tu je Džemini (do skoro poznat pod imenom Bard). Novije verzije ne bave se više samo tekstom, sada s lakoćom možete da kreirate foto-realistične slike na bazi kratkog opisa sadržaja.

I tu nije kraj: vrlo brzo moći ćete da napravite čitave filmove po sopstvenom scenariju.

Pogledajte svež materijal u kome OpenAI objašnjava šta sve može njihov video-generator koji je još u fazi razvoja: 

Realističnost ovih video-klipova je neverovatna, vaše divljenje je na mestu. Ili možda nije? Autor ovog teksta oseća samo jezu... Nije reč o pokušaju da se nađe falinka u inače savršenom rezultatu, naprotiv. Realističnost ovih kadrova je, jednostavno, preterana. Da li smo sigurni da mašine treba da imitiraju realnost do nivoa koji će original i falsifikat učiniti fizički istovetnim?

Krajnje je vreme da neko povuče ručnu kočnicu, zatraži tajm-aut i uvede neka pravila u dalji razvoj ovakvih aplikacija. Takvih upozorenja je već bilo, ali su ona ignorisana. Jer, ako ovako nastavimo, vrlo brzo ćemo imati sve delove za Matriks, biće potrebno jedino da ih neko poveže i gurne utikač u struju.

Ako vas, međutim, ovakva pitanja ostavljaju ravnodušnim, evo besplatnog saveta: uzmite onu plavu pilulu iz „Matriksa“ koja omogućava da se nastavi virtuelni život ušuškan u slatku virtuelnu laž, potonite u svoj udobni san i zaboravite na ovaj tekst. 

Četiri stara filmska scenarija za postapokaliptični svet

Globalna kretenizacija

„Voli“ Endrjua Stentona
(Wall-E, 2008)

Verovatno ste čuli za veliko pacifičko ostrvo smeća, oblast na severu Tihog okeana između Kalifornije i Japana u kojoj se, zahvaljujući morskim strujama i našoj nepopravljivoj navici da zagađujemo svet oko sebe, neprekidno akumulira svakovrsno đubre. Počevši od 1945. godine, ova „ploveća deponija“ povećavala se deset puta svake decenije. Ostpvo smeća ima površinu od 1,6 miliona kvadratnih kilometara, što otprilike odgovara veličini Alžira, desete države po površini u svetu.

Smeće je sastavljeno uglavnom od mikro-plastike, plutajućih komadića boca, ambalaže, kesa i drugog otpada veličine nokta, a ukupna masa procenjuje se na oko 120.000 tona. Kada se masa podeli sa površinom, ispada da je gustina otpada još uvek relativno mala, svega četiri plastična komadića po kubnom metru okeana. Ono što, međutim, zabrinjava je eksponencijalna brzina kojom ta gomila đubreta raste.

Kad je tako u moru koje nam deluje još koliko-toliko čisto, kakvo je tek stanje na kopnu gde od smeća bukvalno ne može da se živi? Situacija je najtužnija u siromašnijim zemljama koje, u želji da uhvate priključak sa razvijenim ekonomijama, proizvode enormne količine svakovrsnog đubreta, žrtvujući elementarne ekološke standarde za ljubav profita, BDP-a i nekontrolisane industrijalizacije.

U animiranom filmu „Voli“ (studio „Piksar“), apokalipsa nije zadesila čovečanstvo. Umesto ljudi, stradala je planeta. Jednostavno je poklekla pod planinama đubreta sa kojim niko više nije znao šta da radi. Đubre je progutalo i floru i faunu, pretvorivši Zemlju u beskonačnu, beživotnu deponiju prekrivenu kolosalnim planinama svakovrsnog smeća.

Kada je životni prostor sasvim nestao, ljudi su bili prinuđeni da krenu u izbeglištvo: u nedostatku neke druge nastanjive planete, ukrcali su se u kosmički brod „Aksiom“ i krenuli da lutaju kosmosom, a za sobom ostavili armiju robota sa zadatkom da planetu očiste i ponovo je ožive.

Uz globalno zagađenje na delu je, istovremeno, i globalna „debilizacija“. Prepušteni komforu svog kosmičkog broda i mašinama koje opslužuju praktično sve potrebe, ljudi su se pretvorili u jedva pokretne mešine sala. Svaki putnik na brodu ušuškan je u pokretnu fotelju koju praktično nikad ne napušta: u toj fotelji se jede, spava, ide na posao, a najčešće ne radi ništa.

Ni ideja o „velikom čišćenju“ planete nije daleko odmakla: svi roboti-čistači brzo su otkazali, dodatno povećavajući količinu smeća na planeti. Preostao je samo Voli, poslednji iz te armije mehaničkih komunalaca, kome društvo pravi nekakav cvrčak, bubašvaba, šta li je već, verovatno poslednje živo biće na Zemlji.

Voli je beskrajno simpatičan u svojoj „sklepanosti“: liči na rernu „cmederevca“, sa gusenicama ispod, dvogledom iznad i dve mehaničke štipaljke sa strane. On po ceo dan trpa đubre u tu svoju „rernu“, a zatim ga presuje u kocke koje uredno slaže u nekakve đubretarske solitere.

Voli, međutim, nije tipičan robot. Valjda zbog neke greške u softveru ili zbog ugrađene sposobnosti da uči iz iskustva, Voli je beskonačno radoznao, prilično snalažljiv, a vremenom je stekao i „ličnost“.

On ima osećanja, a od svih tih osećanja najviše ga muči samoća. Ponešto zna i o ljudima i ljubavi: svakoga dana on iznova gleda Barbaru Strejsend i Voltera Mataua u mjuziklu „Hello, Dolly“ iz 1969. godine, koristeći staru tehniku dovučenu sa otpada.

Volijeva višedecenijska usamljenička rutina biva prekinuta jednoga dana kada na Zemlju stigne Eva, robot poslat sa „Aksioma“ koji treba da proveri kakvo je stanje na planeti. Ima li uslova da se ljudi ponovo vrate na Zemlju? Da li se život obnovio?

Sve to dešava se baš u vreme kada Voli, demontirajući jedan raspali frižider, po prvi put u svom „životu“ naleti na nežnu stabljiku tek proklijale biljke, tačno ono što Eva traži „po službenoj dužnosti“. Nakon perioda nes(p)retnog upoznavanja, između Volija i Eve rodiće se emotivna veza, neki mašinski ekvivalent za to, i ta veza predstavlja pokretački element filma sve do samog kraja.

Kada se na kvalitet priče doda vrhunska tehnička realizacija, reklo bi da se da je „Voli“ verovatno nešto najbolje što je ikad izašlo iz „Piksarove“ fabrike digitalnog animiranog filma, a to nije mala stvar u konkurenciji takvih remek-dela kao što su „Soul“, „Toy Story“, „Coco“, „Inside Out“, „Up“, „Ratatouille“, „Finding Nemo“ ili „Monsters Inc“. I ko kaže da postapokaliptični filmovi moraju da budu tužni i mračni?

„Voli“ nam na svoj šarmantan način poručuje da za iskupljenje nikad nije kasno i da su, ponekad, sasvim mala, naizgled nebitna dela, jedno posađeno drvo, jedna proklijala biljčica i malo ljubavi dovoljni da, u konačnom zbiru, pokrenu velike stvari na ovom plavom klikeru koji tako bezdušno eksploatišemo.

Reklo bi se da za čovečanstvo još uvek ima nade, ali ni ona neće trajati doveka bez konkretne akcije. Ako ne učinimo nešto povodom globalnog zagađenja, ono pacifičko ostrvo smeća na kraju će nam doploviti do kućnog praga. Tada će biti kasno, a „Aksiom“, kao vozilo za beg sa ove izmučene planete, još uvek nismo napravili.

Možda ćemo se sa đubretom nekako i izboriti, ali onaj drugi problem opisan u filmu (koji se često previđa) deluje nerešivo.

Nama, realno, preti opasnost da doživimo civilizacijski kolaps: rijaliti programi koji mozak pretvaraju u pihtije, kladionice na svakom ćošku, ovisnost o mobilnim telefonima i „gedžetima“ svih mogućih vrsta, prazne knjižare i bibloteke, društvene mreže na kojima svi razmenjuju nešto što u zbiru ne vredi ništa, video-kanali i podkasti kojima dominiraju sajber-džiberi sa banalnim temama, savremena muzika napravljena od jedne žice na bas gitari, tabloidno „novinarstvo“ koje podilazi prostakluku, poplava sega-mega škola koje serijski štampaju neke bezvredne diplome... Sve to je dokaz da je, od svih globalnih problema, globalna „kretenizacija“ najdalje odmakla i da raste brže od ostrva smeća u Pacifiku.

Posle pandemije

„Dvanaest majmuna“ Terija Gilijama
(Twelve Monkeys, 1995) 

Deset godina nakon što je snimio kultni film „Brazil“, Teri Gilijam napravio je još jednu priču o košmarnom, raspadajućem svetu u kome razum uzmiče pred ludilom. Radnja filma „Dvanaest majmuna“ počinje u bliskoj budućnosti, nakon što je smrtnosni virus pokosio skoro čitavo čovečanstvo, a one koji su nekim čudom preživeli pandemiju oterao duboko pod zemlju. Nastalo je podzemno društvo kojim vlada malobrojna elita dominantno sastavljena od ćutljivih, vazda namrgođenih naučnika koji imaju samo jedan cilj: da pronađu lek, vakcinu, bilo šta što bi moglo da zaustavi podivljali virus.

Čak i u takvim uslovima nauka je napredovala: razvijena je nova tehnologija koja omogućava put kroz vreme. Film polazi od premise da je ono što se desilo u vremenu „zamrznuto“ i da se tok istorije ne može naknadno promeniti.

Posledice pandemije ne mogu se poništiti eliminacijom njenog uzroka u prošlosti. Ali, ako bi neko uspeo da se vrati u vreme pre početka pandemije i sakupi dovoljno informacija o inicijalnom izvoru zaraze, ako bi tu informaciju vratio nazad i podelio s naučnicima, možda bi čovečanstvo jednoga dana našlo način da povrati planetu koju je divlja priroda već uzela pod svoje.

Sve do tada sakupljene informacije ukazivale su na to da je epidemija izbila u Filadelfiji i da iza nje stoji misteriozna ekološka grupa „Armija dvanaest majmuna“ koja je čitav grad oslikala svojim „mi-smo-to-uradili“ grafitima.

Tehnologija u Gilijamovim filmovima uvek ima svoju mračnu stranu i nikad ne funkcioniše kako treba. Mašine su uvek groteskne, sklepane od jednostavnih mehaničkih elemenata kao što su poluge, cevi ili izobličeni ekrani, što im daje karakterističan arhaični izgled.

Tako je i u ovom filmu: konstruisani vremeplov ne samo da izgleda nefunkcionalno i nezgrapno već je i prilično nepouzdan, tako da putnik kroz vreme može da promaši ciljanu godinu za čitavu deceniju ili vek, ili da tokom tog putovanja bude potpuno zagubljen, zauvek zaglavljen između „onda“ i „sada“.

Zato se za ovaj zadatak biraju oni „nepoželjni“, najčešće prestupnici za kojima niko neće plakati. Nakon brojnih neuspešnih pokušaja red je došao na Janga Kola (Brus Vilis), ne zato što on ima bilo kakve posebne sposobnosti za misiju, već zato što kao osuđenik i pripadnik najnižeg društvenog sloja predstavlja potrošnu i lako zamenljivu robu. Dodeljena mu je nemoguća misija u zamenu za oprost grehova.

Stvari će, naravno, još jednom krenuti naopako i Kol će, umesto u 1996. godini, onoj koja je prethodila godini pandemije koja je pokosila pet milijardi ljudi, završiti u 1990-oj. Vrlo brzo naći će se u ludnici, pri čemu njegove priče o putovanju kroz vreme, o sadašnjosti koja je zapravo prošlost, uz nespornu mentalnu labilnost, nimalo neće popraviti njegove šanse da iz te ustanove ikada bude pušten.

U toj ludnici naći će se u društvu Džefrija Goinsa (koga briljantno glumi Bred Pit), još jednog pacijenta čiji je otac poznati virusolog. Džefri je praktično neuračunljiv, ekscentričan, euforičan, mentalno nestabilan, uz to i beskompromisni protivnik industrijalizacije i potrošačkog društva. Njegova sumanuta, histerična priroda skoro savršeno se uklapa u psihološki profil masovnog ubice, nekog ko bi mogao da usmrti milione ljudi samo zbog prezira koji gaji prema društvu 20. veka.

Kako priča odmiče, sve ukazuje na to da je upravo Džefri vođa „Armije dvanaest majmuna“ i da je zaista odgovoran za izbijanje pandemije. Ali, ovo je film o ljudima koji hodaju tananom linijom između normalnosti i mentalne bolesti, ono što je logično ne mora da bude i tačno.

Trunku razuma u često sumanute dijaloge Kola i Džefrija unosi doktorka Rajli (Medlin Stouv), koja nepokolebljivo veruje u psihijatriju i njenu sposobnost da razdvoji realno od imaginarnog. Međutim, dok Kol putuje napred i nazad kroz vreme, nestajući i ponovo se pojavljujući čak i na nemogućim mestima (recimo, na fotografiji iz Prvog svetskog rata), čak je i doktorka Rajli pokolebana u svojim uverenjima.

Povrh svega, Kol ima česta sećanja na događaj od pre epidemije: u tom snu on se nalazi na aerodromu i prisustvuje pucnjavi čiji smisao ne može da odgonetne. Kad god se san ponovi, u njemu postoji neki novi detalj koji film vodi do nepredvidljivog kraja, do poslednje scene u kojoj san, konačno, postaje kompletan.

Ovo je tipičan Gilijamov film: slagalica sa mnogo delova koju će mali broj ljudi složiti makar do polovine. Kraj filma za neke će biti konfuzan, za neke savršen i logičan, za neke prebrz i neočekivan. I reklo bi se da je to normalno: fenomen putovanja kroz vreme uvek generiše paradokse koje je nemoguće objasniti na sasvim logičan način.

Film se vešto poigrava osnovnom premisom da vreme ima svoj neumoljiv tok, da će se desiti sve ono što je suđeno da se desi i da nama ne preostaje ništa drugo osim da se borimo sa posledicama. Mentalni sklop glavnih junaka čini ovaj film još težim za tumačenje i prepričavanje.

Današnja relevantnost ovog filma? U vreme korone, nismo bili baš saterani pod zemlju, ali jesmo u stanove dok smo izdržavali policijski čas. Nismo živeli u mraku, ali smo svoje najstarije sugrađane slali da po mraku kupuju hleb i mleko. Nismo imali vladu sastavljenu od naučnika, ali smo imali krizni štab sastavljen od naučnika sa sličnim zadatkom.

I, na kraju, u celoj toj nesrećnoj priči imali smo i jednog koji je bio... onako, baš, baš lud kao Džefri Goins, ako ne i luđi (mislim na mog komšiju koji je u to vreme voleo da pozove lift i pobegne, da ne bude zabune o kome se radi).

Veštačka inteligencija

„Matriks“ Endija i Lerija (danas Lili i Lane) Vačovski 
(The Matrix, 1999) 

Govoriti o postapokaliptičnoj civilizaciji u filmskom kontekstu a ne pomenuti „Matriks“, jednostavno nije fer. Još teže je o ovom filmu koji govori o sukobu ljudi i mašina napisati nešto novo, nešto što do sada već hiljadu puta nije analizirano.

Ono što nas tera da ovaj film ponovo izvučemo iz naftalina je napredak na polju veštačke inteligencije koji je u poslednjih nekoliko godina toliko spektakularan i brz da ćemo, ako stvari nastave da se odvijaju sadašnjim tempom, uskoro postati inferiorni u odnosu na misleće mašine u skoro svakom pogledu.

Da se podsetimo filma: sredinom 21. veka ljudi su konačno napravili kompjuter sposoban da misli. Kada se veštačka inteligencija otela kontroli, izbio je rat koji su ljudi izgubili. Planeta je utonula u mrak, a nebo su prekrili roboti koji nadgledaju beskrajne plantaže u kojima se veštački uzgajaju ljudi. Oni su smešteni u rezervoare nalik na konzerve sa turšijom, uspavani i veštački hranjeni, samo sa jednom svrhom: da svojom toplotom obezbeđuju energiju kojom se mašine hrane. Čovečanstvo je pretvoreno u sirovinu za proizvodnju baterija. Putem prikačenih elektroda, kompjuterski program Matriks izvršava se bez prekida u umu svakog čoveka simulirajući normalan, funkcionalan i ispunjen život.

Izvan ovog poretka ostala je tek mala grupa ljudi, skrivena duboko ispod površine zemlje, rešena da povrati izgubljeni svet. Njen vođa, Morfijus (Lorens Fišburn), otkriće u mladom kompjuterskom hakeru po imenu Neo (Kijanu Rivs) čoveka koja bi mogao da demontira Matriks iznutra.

S obzirom da Matriks postoji samo u virtuelnom svetu, jedini način da se dopre do njega je teleportacija uma direktno u kompjutersku mrežu, što Morifius, Neo i Triniti (Keri-En Mos) čine pomoću šiljaka ubačenih direktno u mozak.

U svetu Matriksa takođe postoje pravila, baš kao i u realnom svetu, ali za onog ko u sebi ima mesijanski gen kao Neo, ta pravila ne predstavljaju nepremostivu prepreku. Mašine su konačno dobile dostojnog protivnika.

Četvrt veka nakon svog nastanka, ovaj film i dalje predstavlja nedostižni standard za praktično sve filmove iz SF žanra. Dobio je četiri Oskara u tehničkim kategorijama, a dobio bi ih i u današnjoj konkurenciji bez ikakave sumnje. Jer ovo je film koji je je bio daleko ispred svog vremena, ne samo po realizaciji već i po temama koje je pokrenuo. Štaviše, kako je vreme prolazilo te teme postale su još relevantnije.

Da li smo uopšte u stanju da prepoznamo razliku između stvarnosti i simulacije? U jednom trenutku Morfijus kaže: „Matriks je svet navučen preko tvojih očiju kako bi istinu sakrio od tebe“. Matriks je zamišljen kao moćna metafora, iluzija koja podstiče gledaoca da preispita sopstveno razumevanje stvarnosti.

U čuvenoj sceni iz filma Morfijus ispred Nea stavlja crvenu i plavu pilulu, dajući mu priliku da bira između dve opcije: da nastavi svoj virtuelni život ušuškan u slatku virtuelnu laž (plava pilula) ili se susretne s autentičnim, brutalnim svetom, onakvim kakav on stvarno jeste (crvena pilula). Neo se opredelio za surovu realnost, ali kakav bi bio vaš izbor?

Zar je važno ko je kriv:

„Put“ Džona Hilkouta
(The Road, 2009) 

Film je snimljen po istoimenoj knjizi Kormaka Mekartija koga pamtimo, pre svega, po romanu „Nema zemlje za starce“. Taj roman veoma uspešno su ekranizovala braća Koen, toliko dobro da su i knjiga i film ubrzo stekli kultni status.

Mekartijev „Put“ je, međutim, neka druga vrsta priče koja nudi sve, samo ne zabavu. Nešto je, naime, krenulo naopako i čitava planeta devastirana je katastrofom čiji detalji nikada nisu do kraja objašnjeni. Nuklearni rat? Klimatski kolaps? Nezaustavljiva zaraza? I da li je to uopšte bitno?

Kormak Mekarti na premijeri filma "Put", 2009.

Kako god bilo, kompletna infrastruktura i društvena organizacija prestali su da postoje preko noći. U svetu u kome više ništa ne raste, iz koga su iščezle sve životinje, u kome je preostalo tek poneko pokislo drvo golih grana da popuni pejzaž u sivilu u kome se nebo i zemlja jedva razlikuju. Ostali su samo ljudi, ono malo što ih je preživelo judgement day, da se bore, svako za sebe i svako protiv svakog. Oni najslabiji pretvoreni su u robove ili, još gore, u izvor proteina za one koje je neutoljiva glad pretvorila u kanibale.

Usred takve pustoši, jedan otac (Vigo Mortensen) pokušava da svog maloletnog sina (Kodi Smit-Mekfi) odvede na neko sigurnije mesto. Njegova ideja je jednostavna: pokušaće da se sa sve hladnijeg i potpuno opustošenog severa spuste na jug, sve do mora. Iako nije jasno kakva ih to dobrobit očekuje na morskoj obali, reklo bi se da more simboliše nadu koja, može biti, postoji samo u njihovim glavama.

Otac je, očigledno, veoma bolestan i njegova snaga kopni sa svakim korakom. On i sin putuju naoružani puškom koja ima samo dva metka: tu municiju čuvaju ne da bi se branili, već da bi sami sebi presudili kad situacija postane beznadežna. Ono malo bede što imaju kotrljaju u kolicima iz supermarketa.

Tu i tamo još uvek je moguće naleteti na neku napuštenu kuću u kojoj su, nekim čudom, ostale sačuvane konzerve hrane. To im daje snage da nastave dalje, kao „dobri momci“, oni koji se nikad neće odati ljudožderstvu ma koliko situacija bila beznadežna. Put je dugačak, opasan, iscrpljujući, nabijen iščekivanjem nevidljive opasnosti koja vreba iza svake okuke na putu.

Film je sve, samo ne romantičan: iako je ljubav koja vezuje oca i sina centralni motiv filma, u njemu nema patetike čak ni u tragičnim scenama. Povremeni flešbekovi, mutna sećanja oca na suprugu (Šarliz Teron) koja iz nekih razloga nije pošla na put sa ostatkom porodice, jedini su trenuci prividnog opuštanja u sumornoj svakodnevici. U sveopštoj pustoši, ove mrvice sećanja jedina su dragocenost koja se može poneti sa sobom.

„Put“ postavlja neka vrlo jednostavna pitanja. Do kojih biste granica išli da zaštitite svoje najmilije? Ima li smisla živeti ako se unapred zna da je svaka nada izgubljena? Ili je, možda, jednostavnije dići ruke od svega i prepustiti se neizbežnoj smrti? Da li je lakše stradati u smaku sveta nego živeti u beznađu i patnji koja će ostati iza njega? „Nemam vremena da razmišljam o tome“, kaže skitnica koju glumi Robert Duval.

Iako završnica filma ostavlja tračak nade da sve nije sasvim izgubljeno, slaba je to uteha nakon čitave kalvarije koja nijednog trenutka nije laka za gledanje. Naprotiv, film je težak, povremeno brutalan, čak i neprijatan, a takav osećaj dodatno je istaknut ispranim koloritom, olovnim nebom iz koga neprekidno pada kiša i sablasnom muzikom Nika Kejva.

Ovo je priča o samoći, gubitku, izolaciji i tankoj liniji koja ljude deli od neljudi. Za ljubav i nežnost tu, jednostavno, nema mesta.

Šta je ono što ovaj film i danas čini relevantnim? Možda činjenica da uzrok apokalipse nije naveden. Kad svane sudnji dan, sve će se desiti toliko brzo da pravog uzroka katastrofe nećemo ni biti svesni. Za razliku od nekih drugih filmova iz istog žanra koji se publici ulaguju nizanjem akcionih sekvenci bez mnogo logike, „Put“ svoju umetničku vrednost gradi sporim, ali neprekidnim docrtavanjem atmosferičnog ambijenta ispunjenog strahom i beznađem.

Ako ste neraspoloženi ili skloni depresiji, budite oprezni: gledanje ovog filma sigurno neće popraviti vaše stanje. Svet koji film opisuje najbolje sažima stih iz „Knjige propovednikove“: „Što je krivo ne može se ispraviti i nedostaci ne mogu se izbrojiti“. I te reči će vas pratiti još dugo nakon odjavne špice, ako do nje uopšte stignete.

RTS OKO

Nobelova nagrada za fiziku atosekunde: Kako su elektroni postali vidljivi

Pjer Agostini, Ferenc Kraus i An L'Ulije

Ako ste se ikad malo ozbiljnije bavili fotografijom znate koliko je teško napraviti jasnu sliku objekta koji se kreće velikom brzinom. Ma koliko se trudili da, s fotoaparatom u ruci, pratite automobil, avion ili sportstu u pokretu, slika će, u najvećem broju slučajeva, biti manje ili više zamućena. Na najvećem broju fotografija, krila kolibrija koji lebdi iznad cveta praktično su nevidljiva, utopljena u pozadinu slike.

Izvor ovog problema je u samom načinu na koji fotoaparati rade. Fotografija se ne može napraviti u trenutku. Umesto toga, neophodno je da svetlost sa objekta koji snimate bar neko vreme prolazi kroz objektiv i pada na foto-osetljivi senzor kako bi u njemu generisala električne impulse koje će fotoaparat pretvoriti u sliku. Period tokom kojeg aparat sakuplja svetlost kako bi generisao sliku zove se “ekspozicija”. Iako je ekspozicija tipično veoma kratka i meri se delovima sekunde, problem je što se tokom njenog trajanja predmeti koje snimamo i dalje kreću. Zato brzi predmeti na senzoru aparata ostavljaju nejasnu, razlivenu sliku, koja se može izbeći samo skraćivanjem ekspozicije. 

U slučaju kratke ekspozicije, objekat koji snimate će tokom fotografisanja preći tako malo malo rastojanje da će, gledano kroz objektiv aparata, izgledati praktično nepomično. Ako ste i ostale parametre fotografije (kvalitet objektiva, otvor blende i osetljivost senzora) podesili na adekvatan način, slika će biti veoma oštra. Pravilo je prosto: što je predmet koji se kreće brži, to i vreme trajanja ekspozicije mora da bude kraće. Klasični fotoaparati, čak i oni skrominiji, mogu ekspoziciju da skrate na svega nekoliko hiljaditih delova sekunde, čak i manje od toga.

Kad je tako teško snimiti pokretne objekte iz naše svakodnevice, koliko je tek teško snimiti čestice na atomskom i sub-atomskom nivou koje se takođe neprekidno kreću? Kada se spustimo do osnovnih gradivnih čestica materije, videćemo atomska jezgra i oblake elektrona koji ih okružuju, u stalnom pokretu. U ovim oblacima, elektroni se kreću neuporedivo većim brzinama od onih na koje smo navikli u makroskopskom svetu (te brzine uporedive su sa brzinom svetlosti). Kako “uhvatiti” elementarne čestice poput elektrona koje su u najvećem broju fenomena ponašaju kao tačke s masom i naelektrisanjem ali bez opipljivih dimenzija?

Interes za ovo nije samo akademski. Praktično sva fizička i hemijska svojstva materijala mogu se izvesti iz kolektivnog ponašanja elektrona u elektronskim oblacima koji kao vezivna masa spajaju atome u najrazličitija hemijska jedinjenja. Hemijske reakcije, njihov intenzitet i dinamika, takođe se mogu objasniti dinamičkim ponašanjem elektrona, njihovom preraspodelom u prostoru i vremenu. Da biste shvatili mehanizam ponašanja materije na najnižem nivou, neophodno je da budete u stanju da “uhvatite” i analizirate elektrone. Oni se nalazi u osnovi svega: ne samo da bez njih ne bi bilo uređaja koje koristimo, ne bi bilo ni samog života.

Objavljivanje dobitnika za 2023. godinu

Da stvar bude još komplikovanija, elektroni nimalo ne liče na ping-pong loptice koje se kreću po pravilnim, fiksnim putanjama oko atomskih jezgara kao što se Mesec kreće oko Zemlje. Materija, na svom fundamentalnom nivou, ima kvantna svojstva tako da se, zapravo, ne može govoriti o tačnom položaju i brzini elektrona. Sve što možemo da saznamo o njemu je šansa da će se on u određenom periodu vremena naći u određenom delu prostora. Svaki elektron je praktično “rastvoren” u prostoru koji ga okružuje. 

Zamislite sada da želite da napravite sliku svega toga. Klasične fotografse tehnike tu su potpuno neprimenljive, nemoćni su čak i najjači optički ili elektronski mikroskopi. Ipak princip sa početka teksta i dalje važi: s obzirom da se elektroni kreću veoma brzo, neophodno je da trajanje posmatranja bude kratko kako bi informacije sakupljene tokom posmatranja bile dovoljno precizne. Kako god da posmatrate elektron, morate da upotrebite opremu koja će celokupno merenje moći da obavi u jednom minijaturnom deliću sekunde. 

Kao što smo naveli na početku, vreme ekspozicije brzih makroskopskih objekata meri se milisekundama, hiljaditim delovima sekunde. Milisekundama se meri i vreme koje prođe od trenutka kada kliknete mišem do trenutka kada se na ekranu vidi određeni rezultat. Podelite milisekundu na hiljadu delova i dobićete mikrosekundu. Vreme koje je potrebno elektronskim komponentama da odgovore na ulazni signal tipično se meri ovom jedinicom. U mikrosekundama se meri i trajanje bljeska fotografskog blica ili kašnjenje tokom prostiranja mrežnih signala između različitih uređaja. 

An L'Ulije sa svojim studentima

Podelite sada mikrosekundu na hiljadu delova i dobićete nanosekundu. U nanosekundama se meri vreme koje je potrebno procesoru da pročita određeni podatak iz memorije vašeg laptopa. Toliko, otprilike, traje i jedan “otkucaj srca” vašeg računara, tj. vreme potrebno mikroprocesoru da pređe iz jednog binarnog stanja u drugo. Vreme potrebno svetlosnom signalu da prođe kroz optički kabl takođe se meri nanosekundama. 

Jesmo li stigli do kraja? Ni izbliza... Zapravo, u ovoj deobi sekunde na sve sitnije delove jedva da smo stigli do polovine puta. Nobelovu nagradu za fiziku za 2023. godinu dobila je grupa naučnika koja je pomoću ultra-kratkih laserskih impulsa uspela da osmotri kretanje elektrona koje smo do juče smatrali neuhvatljivim. Trajanje ovih laserskih impulsa meri se nezamislivo kratkim atosekundama. 

Malo o brojevima: jedna nanosekunda, milijarditi deo sekunde, ima milijardu atosekundi. Prosta računica pokazuje da više ima atosekundi u jednoj sekundi, nego što u dosadašnjem trajanju kosmosa (13.7 milijardi godina) ima sekundi! U zaključku Nobelovog komiteta piše da su Pjer Agostini, Ferenc Kraus i An L'Ulije “demonstrirali način kreiranja kratkih laserskih impulsa koji se mogu iskoristiti za praćenje brzih procesa tokom kojih se elektroni kreću ili menjaju svoju energiju”. Dobili smo novu alatku pomoću koje možemo da zavirimo u svet elektrona, unutar atoma i molekula. I ne samo to, sada možemo da posmatramo čitav proces nastanka i transformacije molekula koji je do sada, zbog svoje ogromne brzine, bio praktično nedokučiv. Napredak je revolucionaran jer dosadašnje tehnike tako nešto do sada nisu omogućavale: u najboljem slučaju, položaj elektrona video se na snimku kao jedva razgovetna, nejasno definisana fleka. Elektron, koji je sve do juče imao “imidž” nevidljive čestice, sada je odjednom postao pristupačan.

Najveću zaslugu za ovo dostignuće ima An L'Ulije sa Lund Univerziteta u Švedskoj koja je, tokom višedecenijskog istraživanja, otkrila nov oblik interakcije laserske svetlosti sa atomima plemenitog gasa. Ona je primetila da se prilikom prolaska infracrvenog laserskog svetla kroz jonizovani argon u svetlosti pojavljuju tzv. “viši harmonici”, svetlosni talasi čija talasna dužina predstavlja celobrojni deo talasne dužine originalnog svetlosnog izvora. Uz odgovarajuću aparaturu, ovi harmonici mogu da se međusobno pojačavaju ili poništavaju. Ideju je razradio Pjer Agostini sa Univerziteta u Ohaju koji je pomoću njih 2001. godine uspeo da kreira laserski impuls sa trajanjem od svega 250 atosekundi. U isto vreme, sličan uspeh ponovio je i Ferenc Kraus sa instituta “Maks Plank” u Nemačkoj. On je uspeo da izoluje laserske impulse sa trajanjem od svega 650 atosekundi štio je bilo stotinama puta bolje u odnosu na najbolji prethodni rezultat iz osamdesetih godina prošlog veka. 

Ovako kratkim impulsima moguće je direktno posmatrati najbrže i najskrivenije procese u prirodi, uključujući i ponašanje samih elektrona. Razumevanje ovih procesa doneće ogroman napredak u industriji materijala. Svetlost ovako kratkog impulsa naći će svoju primenu i u industriji mikroprocesora koja odavno koristi fotolitografske postupke za “štampanje” integralnih kola na površini silicijuma. Postoji i ideja da se preciznost koju sa sobom nose ultra-kratki laserski impulsi iskoristi u medicinskoj dijagnostici, za rano detektovanje patoloških promena u tkivima na osnovu “elektronskih potpisa” karakterističnih molekula. Tehnologija brzih laserskih pulseva verovatno će naći primenu i u spektrografiji, biologiji, astronomiji... Sama An L'Ulije priznaje da je pomalo iznenađena: “Kada sam pre trideset godina počinjala da se bavim ovim stvarima, teško sam mogla da zamislim da će sve na kraju dobiti neku praktičnu primenu. Ovo još jednom pokazuje koliko je važno ulagati u fundamentalna istraživanja, bez obzira na nepostojanje neposredne koristi”. 

Čitavo dostignuće najbolje je opisao Majkl Moloni, direktor Američkog instituta za fiziku. On je uporedio atomska jezgra okružena elektronima sa kockicama šećera oko kojih lete muve: “Atosekunda je toliko kratka da izgleda kao da tokom njenog trajanja vreme stoji. Kockice šećera (atomska jezgra) se ne kreću, vidimo samo kretanje muva (elektrona) iznad njih. Svaka promena koju detektujemo potiče isključivo od kretanja elektrona. To nam drastično pojednostavljuje interpretaciju rezultata”. 

Nova tehnika, međutim, ne omogućava da se pojedinačni elektroni prate direktno i u kontinuitetu. Umesto toga, kratki laserski impulsi deluju kao stroboskopska lampa pomoću koje možemo da uhvatimo zamrznutu sliku raspodele naelektrisanih čestica u datom trenutku vremena. Kada više ovakvih impulsa pošaljemo jedan za drugim u pravilnim vremenskim razmacima, dobijamo mnoštvo slika o tome kako se naelektrisane čestice kreću između molekula i unutar samih molekula. Ovo kretanje odgovorno je za praktično sve hemijske i fizičke reakcija u prirodi i zato je njegovo suštinsko razumevanje od fundamentalnog značaja. 

Kako piše u obrazloženju Nobelovog komiteta: “Davne 1925. godine čuveni Verner Hajzenberg tvrdio je da se elektroni kriju u svetu koji nikad nećemo moći da vidimo. Zahvaljujući fizici atosekunde, ovo polako počinje da se menja”. Ovogodišnji laureati podeliće nagradu od 11 miliona švedskih kruna (milion američkih dolara). Ferenc Kraus je već saopštio da će svoj deo nagrade uplatiti u fond za podršku lokalnim zajednicima pogođenim ratom u Ukrajini. 

Ako se Nobelovom komitetu išta može zameriti, to je izostavljanje Kanađanina Pola Korkuma sa liste dobitnika. Korkum je, zajedno za Krausom i L'Ulije, prošle godine dobio prestižnu Volf nagradu za istu oblast istraživanja. On je, između ostalog, pronašao i način za precizno merenje trajanja kratkih laserskih impulsa. Na žalost, pravila Nobelovog komiteta limitiraju broj dobitnika svake godine na maksimalno tri. 

Pomenimo, na kraju, da Nobelova nagrada za fiziku sigurno nije primer rodne ravnopravnosti. Do sada je bilo 211 dobitnika a pre An L'Ulije ovu nagradu dobile su samo četiri žene: Marija Kiri (1903), Marija Gopert-Majer (1963), Dona Strikland (2018) i Andrea Gec (2020). 

 RTS "OKO"