Mračno postapokaliptično ogledalo: Bolja budućnost je prošla

Od planete devastirane katastrofom na kojoj su se ljudi pretvorili u kanibale, pandemije koja je desetkovala čovečanstvo a preživele oterala u podzemlje, Zemlje koju su ljudi napustili jer je postala prezagušena smećem, do rata ljudi i mašina koji je čovečanstvo izgubilo, postapokaliptični filmovi odavno ocrtavaju mračnu sutrašnjicu. No, kao da im neka današnja dešavanja daju za pravo. Krajnje je vreme da neko povuče ručnu kočnicu i uvede neka pravila u dalji razvoj mašina koje treba da imitiraju realnost do nivoa koji će izbrisati granicu između originala i falsifikata. Jer, ako ovako nastavimo, vrlo brzo ćemo imati sve delove za Matriks, biće potrebno jedino da ih neko poveže i gurne utikač u struju.

Mnogi ozbiljni ljudi, među njima i naučnici, smatraju da postoje indicije da je čitav univerzum, zajedno sa našim životima u njemu, zapravo eksperiment, kompjuterska simulacija koju izvodi neko čije postojanje ne možemo da dokučimo. Među pobornicima ove teorije nalaze se Ilon Mask (SpaceX), Sem Altman (OpenAI), Piter Til (PayPal), astrofizičar Nil Degras Tajson i mnogi drugi. Pitanje je prvi put pokrenuo filozof Nik Bostrom 2003. godine u naučnom radu pod naslovom „Da li živimo u kompjuterskoj simulaciji?“ Bostrom se poslužio probabilističkim argumentom: ako je neka napredna civilizacija sposobna da kreira kompleksne simulacije nastanjene simuliranim svesnim bićima, postoji ogromna šansa da mi živimo i postojimo unutar jedne takve simulacije.

U prilog ovoj teoriji govori, pre svega, naša nesposobnost da do kraja objasnimo ponašanje materije na najmanjoj prostornoj i vremenskoj skali. Zakoni kvantne mehanike imaju element neodređenosti koji se može protumačiti kao niz malih grešaka u programu simulacije. Fundamentalne fizičke konstante kao što su, recimo, brzina svetlosti ili masa elektrona tako su fino podešene da omogućavaju formiranje i opstanak živih bića. A to „fino podešavanje“ karakteristično je upravo za simulacije i eksperimente.

Uz to, sve govori u prilog činjenici da su vreme i prostor diskretni, da ih je nemoguće deliti ispod određene granice. Izgleda da živimo u prostoru koji je „pikselizovan“, digitalno izdeljen na „kockice“ baš kao i ekran vašeg laptopa ili televizora.

Spektakularni napredak na polju mašinskog učenja i veštačke inteligencije koji je omogućio mašinama da imitiraju realnost u virtuelnom svetu, još jedan je argument u prilog teorije simulacije. Ako se trend uvećavanja hardverskih i softverskih potencijala nastavi, simulirani svetovi će u bliskoj budućnosti postati „stvarniji“ od fizičke realnosti.

Iako se teorija simulirane realnosti ne može definitivno dokazati ili opovrgnuti našim trenutnim naučnim znanjem i tehnologijom, ona ostavlja duboka pitanja o prirodi postojanja, stvarnosti i našem mestu u kosmosu. Pretpostavka da bi naš svet mogao da bude veštački simuliran tera nas da iznova preispitamo svoje pretpostavke o granicama nauke, tehnologije i našeg razumevanja univerzuma.

Čak i da je pretpostavka da živimo u Matriksu pogrešna, mi smo na rubu mogućnosti da ga sami stvorimo. Da, svi smo čuli za ChatGPT koji su napravili inženjeri iz kompanije OpenAI. Ovaj program uveliko se koristi za kreiranje originalnog ili poboljšanje postojećeg teksta, za prevođenje, edukaciju, korisničku podršku, pisanje softverskog koda, rešavanje raznorodnih problema, zabavu, ćaskanje, pa čak i psihoterapiju.

Ni Gugl nije sedeo skrštenih ruku, tu je Džemini (do skoro poznat pod imenom Bard). Novije verzije ne bave se više samo tekstom, sada s lakoćom možete da kreirate foto-realistične slike na bazi kratkog opisa sadržaja.

I tu nije kraj: vrlo brzo moći ćete da napravite čitave filmove po sopstvenom scenariju.

Pogledajte svež materijal u kome OpenAI objašnjava šta sve može njihov video-generator koji je još u fazi razvoja: 

Realističnost ovih video-klipova je neverovatna, vaše divljenje je na mestu. Ili možda nije? Autor ovog teksta oseća samo jezu... Nije reč o pokušaju da se nađe falinka u inače savršenom rezultatu, naprotiv. Realističnost ovih kadrova je, jednostavno, preterana. Da li smo sigurni da mašine treba da imitiraju realnost do nivoa koji će original i falsifikat učiniti fizički istovetnim?

Krajnje je vreme da neko povuče ručnu kočnicu, zatraži tajm-aut i uvede neka pravila u dalji razvoj ovakvih aplikacija. Takvih upozorenja je već bilo, ali su ona ignorisana. Jer, ako ovako nastavimo, vrlo brzo ćemo imati sve delove za Matriks, biće potrebno jedino da ih neko poveže i gurne utikač u struju.

Ako vas, međutim, ovakva pitanja ostavljaju ravnodušnim, evo besplatnog saveta: uzmite onu plavu pilulu iz „Matriksa“ koja omogućava da se nastavi virtuelni život ušuškan u slatku virtuelnu laž, potonite u svoj udobni san i zaboravite na ovaj tekst. 

Četiri stara filmska scenarija za postapokaliptični svet

Globalna kretenizacija

„Voli“ Endrjua Stentona
(Wall-E, 2008)

Verovatno ste čuli za veliko pacifičko ostrvo smeća, oblast na severu Tihog okeana između Kalifornije i Japana u kojoj se, zahvaljujući morskim strujama i našoj nepopravljivoj navici da zagađujemo svet oko sebe, neprekidno akumulira svakovrsno đubre. Počevši od 1945. godine, ova „ploveća deponija“ povećavala se deset puta svake decenije. Ostpvo smeća ima površinu od 1,6 miliona kvadratnih kilometara, što otprilike odgovara veličini Alžira, desete države po površini u svetu.

Smeće je sastavljeno uglavnom od mikro-plastike, plutajućih komadića boca, ambalaže, kesa i drugog otpada veličine nokta, a ukupna masa procenjuje se na oko 120.000 tona. Kada se masa podeli sa površinom, ispada da je gustina otpada još uvek relativno mala, svega četiri plastična komadića po kubnom metru okeana. Ono što, međutim, zabrinjava je eksponencijalna brzina kojom ta gomila đubreta raste.

Kad je tako u moru koje nam deluje još koliko-toliko čisto, kakvo je tek stanje na kopnu gde od smeća bukvalno ne može da se živi? Situacija je najtužnija u siromašnijim zemljama koje, u želji da uhvate priključak sa razvijenim ekonomijama, proizvode enormne količine svakovrsnog đubreta, žrtvujući elementarne ekološke standarde za ljubav profita, BDP-a i nekontrolisane industrijalizacije.

U animiranom filmu „Voli“ (studio „Piksar“), apokalipsa nije zadesila čovečanstvo. Umesto ljudi, stradala je planeta. Jednostavno je poklekla pod planinama đubreta sa kojim niko više nije znao šta da radi. Đubre je progutalo i floru i faunu, pretvorivši Zemlju u beskonačnu, beživotnu deponiju prekrivenu kolosalnim planinama svakovrsnog smeća.

Kada je životni prostor sasvim nestao, ljudi su bili prinuđeni da krenu u izbeglištvo: u nedostatku neke druge nastanjive planete, ukrcali su se u kosmički brod „Aksiom“ i krenuli da lutaju kosmosom, a za sobom ostavili armiju robota sa zadatkom da planetu očiste i ponovo je ožive.

Uz globalno zagađenje na delu je, istovremeno, i globalna „debilizacija“. Prepušteni komforu svog kosmičkog broda i mašinama koje opslužuju praktično sve potrebe, ljudi su se pretvorili u jedva pokretne mešine sala. Svaki putnik na brodu ušuškan je u pokretnu fotelju koju praktično nikad ne napušta: u toj fotelji se jede, spava, ide na posao, a najčešće ne radi ništa.

Ni ideja o „velikom čišćenju“ planete nije daleko odmakla: svi roboti-čistači brzo su otkazali, dodatno povećavajući količinu smeća na planeti. Preostao je samo Voli, poslednji iz te armije mehaničkih komunalaca, kome društvo pravi nekakav cvrčak, bubašvaba, šta li je već, verovatno poslednje živo biće na Zemlji.

Voli je beskrajno simpatičan u svojoj „sklepanosti“: liči na rernu „cmederevca“, sa gusenicama ispod, dvogledom iznad i dve mehaničke štipaljke sa strane. On po ceo dan trpa đubre u tu svoju „rernu“, a zatim ga presuje u kocke koje uredno slaže u nekakve đubretarske solitere.

Voli, međutim, nije tipičan robot. Valjda zbog neke greške u softveru ili zbog ugrađene sposobnosti da uči iz iskustva, Voli je beskonačno radoznao, prilično snalažljiv, a vremenom je stekao i „ličnost“.

On ima osećanja, a od svih tih osećanja najviše ga muči samoća. Ponešto zna i o ljudima i ljubavi: svakoga dana on iznova gleda Barbaru Strejsend i Voltera Mataua u mjuziklu „Hello, Dolly“ iz 1969. godine, koristeći staru tehniku dovučenu sa otpada.

Volijeva višedecenijska usamljenička rutina biva prekinuta jednoga dana kada na Zemlju stigne Eva, robot poslat sa „Aksioma“ koji treba da proveri kakvo je stanje na planeti. Ima li uslova da se ljudi ponovo vrate na Zemlju? Da li se život obnovio?

Sve to dešava se baš u vreme kada Voli, demontirajući jedan raspali frižider, po prvi put u svom „životu“ naleti na nežnu stabljiku tek proklijale biljke, tačno ono što Eva traži „po službenoj dužnosti“. Nakon perioda nes(p)retnog upoznavanja, između Volija i Eve rodiće se emotivna veza, neki mašinski ekvivalent za to, i ta veza predstavlja pokretački element filma sve do samog kraja.

Kada se na kvalitet priče doda vrhunska tehnička realizacija, reklo bi da se da je „Voli“ verovatno nešto najbolje što je ikad izašlo iz „Piksarove“ fabrike digitalnog animiranog filma, a to nije mala stvar u konkurenciji takvih remek-dela kao što su „Soul“, „Toy Story“, „Coco“, „Inside Out“, „Up“, „Ratatouille“, „Finding Nemo“ ili „Monsters Inc“. I ko kaže da postapokaliptični filmovi moraju da budu tužni i mračni?

„Voli“ nam na svoj šarmantan način poručuje da za iskupljenje nikad nije kasno i da su, ponekad, sasvim mala, naizgled nebitna dela, jedno posađeno drvo, jedna proklijala biljčica i malo ljubavi dovoljni da, u konačnom zbiru, pokrenu velike stvari na ovom plavom klikeru koji tako bezdušno eksploatišemo.

Reklo bi se da za čovečanstvo još uvek ima nade, ali ni ona neće trajati doveka bez konkretne akcije. Ako ne učinimo nešto povodom globalnog zagađenja, ono pacifičko ostrvo smeća na kraju će nam doploviti do kućnog praga. Tada će biti kasno, a „Aksiom“, kao vozilo za beg sa ove izmučene planete, još uvek nismo napravili.

Možda ćemo se sa đubretom nekako i izboriti, ali onaj drugi problem opisan u filmu (koji se često previđa) deluje nerešivo.

Nama, realno, preti opasnost da doživimo civilizacijski kolaps: rijaliti programi koji mozak pretvaraju u pihtije, kladionice na svakom ćošku, ovisnost o mobilnim telefonima i „gedžetima“ svih mogućih vrsta, prazne knjižare i bibloteke, društvene mreže na kojima svi razmenjuju nešto što u zbiru ne vredi ništa, video-kanali i podkasti kojima dominiraju sajber-džiberi sa banalnim temama, savremena muzika napravljena od jedne žice na bas gitari, tabloidno „novinarstvo“ koje podilazi prostakluku, poplava sega-mega škola koje serijski štampaju neke bezvredne diplome... Sve to je dokaz da je, od svih globalnih problema, globalna „kretenizacija“ najdalje odmakla i da raste brže od ostrva smeća u Pacifiku.

Posle pandemije

„Dvanaest majmuna“ Terija Gilijama
(Twelve Monkeys, 1995) 

Deset godina nakon što je snimio kultni film „Brazil“, Teri Gilijam napravio je još jednu priču o košmarnom, raspadajućem svetu u kome razum uzmiče pred ludilom. Radnja filma „Dvanaest majmuna“ počinje u bliskoj budućnosti, nakon što je smrtnosni virus pokosio skoro čitavo čovečanstvo, a one koji su nekim čudom preživeli pandemiju oterao duboko pod zemlju. Nastalo je podzemno društvo kojim vlada malobrojna elita dominantno sastavljena od ćutljivih, vazda namrgođenih naučnika koji imaju samo jedan cilj: da pronađu lek, vakcinu, bilo šta što bi moglo da zaustavi podivljali virus.

Čak i u takvim uslovima nauka je napredovala: razvijena je nova tehnologija koja omogućava put kroz vreme. Film polazi od premise da je ono što se desilo u vremenu „zamrznuto“ i da se tok istorije ne može naknadno promeniti.

Posledice pandemije ne mogu se poništiti eliminacijom njenog uzroka u prošlosti. Ali, ako bi neko uspeo da se vrati u vreme pre početka pandemije i sakupi dovoljno informacija o inicijalnom izvoru zaraze, ako bi tu informaciju vratio nazad i podelio s naučnicima, možda bi čovečanstvo jednoga dana našlo način da povrati planetu koju je divlja priroda već uzela pod svoje.

Sve do tada sakupljene informacije ukazivale su na to da je epidemija izbila u Filadelfiji i da iza nje stoji misteriozna ekološka grupa „Armija dvanaest majmuna“ koja je čitav grad oslikala svojim „mi-smo-to-uradili“ grafitima.

Tehnologija u Gilijamovim filmovima uvek ima svoju mračnu stranu i nikad ne funkcioniše kako treba. Mašine su uvek groteskne, sklepane od jednostavnih mehaničkih elemenata kao što su poluge, cevi ili izobličeni ekrani, što im daje karakterističan arhaični izgled.

Tako je i u ovom filmu: konstruisani vremeplov ne samo da izgleda nefunkcionalno i nezgrapno već je i prilično nepouzdan, tako da putnik kroz vreme može da promaši ciljanu godinu za čitavu deceniju ili vek, ili da tokom tog putovanja bude potpuno zagubljen, zauvek zaglavljen između „onda“ i „sada“.

Zato se za ovaj zadatak biraju oni „nepoželjni“, najčešće prestupnici za kojima niko neće plakati. Nakon brojnih neuspešnih pokušaja red je došao na Janga Kola (Brus Vilis), ne zato što on ima bilo kakve posebne sposobnosti za misiju, već zato što kao osuđenik i pripadnik najnižeg društvenog sloja predstavlja potrošnu i lako zamenljivu robu. Dodeljena mu je nemoguća misija u zamenu za oprost grehova.

Stvari će, naravno, još jednom krenuti naopako i Kol će, umesto u 1996. godini, onoj koja je prethodila godini pandemije koja je pokosila pet milijardi ljudi, završiti u 1990-oj. Vrlo brzo naći će se u ludnici, pri čemu njegove priče o putovanju kroz vreme, o sadašnjosti koja je zapravo prošlost, uz nespornu mentalnu labilnost, nimalo neće popraviti njegove šanse da iz te ustanove ikada bude pušten.

U toj ludnici naći će se u društvu Džefrija Goinsa (koga briljantno glumi Bred Pit), još jednog pacijenta čiji je otac poznati virusolog. Džefri je praktično neuračunljiv, ekscentričan, euforičan, mentalno nestabilan, uz to i beskompromisni protivnik industrijalizacije i potrošačkog društva. Njegova sumanuta, histerična priroda skoro savršeno se uklapa u psihološki profil masovnog ubice, nekog ko bi mogao da usmrti milione ljudi samo zbog prezira koji gaji prema društvu 20. veka.

Kako priča odmiče, sve ukazuje na to da je upravo Džefri vođa „Armije dvanaest majmuna“ i da je zaista odgovoran za izbijanje pandemije. Ali, ovo je film o ljudima koji hodaju tananom linijom između normalnosti i mentalne bolesti, ono što je logično ne mora da bude i tačno.

Trunku razuma u često sumanute dijaloge Kola i Džefrija unosi doktorka Rajli (Medlin Stouv), koja nepokolebljivo veruje u psihijatriju i njenu sposobnost da razdvoji realno od imaginarnog. Međutim, dok Kol putuje napred i nazad kroz vreme, nestajući i ponovo se pojavljujući čak i na nemogućim mestima (recimo, na fotografiji iz Prvog svetskog rata), čak je i doktorka Rajli pokolebana u svojim uverenjima.

Povrh svega, Kol ima česta sećanja na događaj od pre epidemije: u tom snu on se nalazi na aerodromu i prisustvuje pucnjavi čiji smisao ne može da odgonetne. Kad god se san ponovi, u njemu postoji neki novi detalj koji film vodi do nepredvidljivog kraja, do poslednje scene u kojoj san, konačno, postaje kompletan.

Ovo je tipičan Gilijamov film: slagalica sa mnogo delova koju će mali broj ljudi složiti makar do polovine. Kraj filma za neke će biti konfuzan, za neke savršen i logičan, za neke prebrz i neočekivan. I reklo bi se da je to normalno: fenomen putovanja kroz vreme uvek generiše paradokse koje je nemoguće objasniti na sasvim logičan način.

Film se vešto poigrava osnovnom premisom da vreme ima svoj neumoljiv tok, da će se desiti sve ono što je suđeno da se desi i da nama ne preostaje ništa drugo osim da se borimo sa posledicama. Mentalni sklop glavnih junaka čini ovaj film još težim za tumačenje i prepričavanje.

Današnja relevantnost ovog filma? U vreme korone, nismo bili baš saterani pod zemlju, ali jesmo u stanove dok smo izdržavali policijski čas. Nismo živeli u mraku, ali smo svoje najstarije sugrađane slali da po mraku kupuju hleb i mleko. Nismo imali vladu sastavljenu od naučnika, ali smo imali krizni štab sastavljen od naučnika sa sličnim zadatkom.

I, na kraju, u celoj toj nesrećnoj priči imali smo i jednog koji je bio... onako, baš, baš lud kao Džefri Goins, ako ne i luđi (mislim na mog komšiju koji je u to vreme voleo da pozove lift i pobegne, da ne bude zabune o kome se radi).

Veštačka inteligencija

„Matriks“ Endija i Lerija (danas Lili i Lane) Vačovski 
(The Matrix, 1999) 

Govoriti o postapokaliptičnoj civilizaciji u filmskom kontekstu a ne pomenuti „Matriks“, jednostavno nije fer. Još teže je o ovom filmu koji govori o sukobu ljudi i mašina napisati nešto novo, nešto što do sada već hiljadu puta nije analizirano.

Ono što nas tera da ovaj film ponovo izvučemo iz naftalina je napredak na polju veštačke inteligencije koji je u poslednjih nekoliko godina toliko spektakularan i brz da ćemo, ako stvari nastave da se odvijaju sadašnjim tempom, uskoro postati inferiorni u odnosu na misleće mašine u skoro svakom pogledu.

Da se podsetimo filma: sredinom 21. veka ljudi su konačno napravili kompjuter sposoban da misli. Kada se veštačka inteligencija otela kontroli, izbio je rat koji su ljudi izgubili. Planeta je utonula u mrak, a nebo su prekrili roboti koji nadgledaju beskrajne plantaže u kojima se veštački uzgajaju ljudi. Oni su smešteni u rezervoare nalik na konzerve sa turšijom, uspavani i veštački hranjeni, samo sa jednom svrhom: da svojom toplotom obezbeđuju energiju kojom se mašine hrane. Čovečanstvo je pretvoreno u sirovinu za proizvodnju baterija. Putem prikačenih elektroda, kompjuterski program Matriks izvršava se bez prekida u umu svakog čoveka simulirajući normalan, funkcionalan i ispunjen život.

Izvan ovog poretka ostala je tek mala grupa ljudi, skrivena duboko ispod površine zemlje, rešena da povrati izgubljeni svet. Njen vođa, Morfijus (Lorens Fišburn), otkriće u mladom kompjuterskom hakeru po imenu Neo (Kijanu Rivs) čoveka koja bi mogao da demontira Matriks iznutra.

S obzirom da Matriks postoji samo u virtuelnom svetu, jedini način da se dopre do njega je teleportacija uma direktno u kompjutersku mrežu, što Morifius, Neo i Triniti (Keri-En Mos) čine pomoću šiljaka ubačenih direktno u mozak.

U svetu Matriksa takođe postoje pravila, baš kao i u realnom svetu, ali za onog ko u sebi ima mesijanski gen kao Neo, ta pravila ne predstavljaju nepremostivu prepreku. Mašine su konačno dobile dostojnog protivnika.

Četvrt veka nakon svog nastanka, ovaj film i dalje predstavlja nedostižni standard za praktično sve filmove iz SF žanra. Dobio je četiri Oskara u tehničkim kategorijama, a dobio bi ih i u današnjoj konkurenciji bez ikakave sumnje. Jer ovo je film koji je je bio daleko ispred svog vremena, ne samo po realizaciji već i po temama koje je pokrenuo. Štaviše, kako je vreme prolazilo te teme postale su još relevantnije.

Da li smo uopšte u stanju da prepoznamo razliku između stvarnosti i simulacije? U jednom trenutku Morfijus kaže: „Matriks je svet navučen preko tvojih očiju kako bi istinu sakrio od tebe“. Matriks je zamišljen kao moćna metafora, iluzija koja podstiče gledaoca da preispita sopstveno razumevanje stvarnosti.

U čuvenoj sceni iz filma Morfijus ispred Nea stavlja crvenu i plavu pilulu, dajući mu priliku da bira između dve opcije: da nastavi svoj virtuelni život ušuškan u slatku virtuelnu laž (plava pilula) ili se susretne s autentičnim, brutalnim svetom, onakvim kakav on stvarno jeste (crvena pilula). Neo se opredelio za surovu realnost, ali kakav bi bio vaš izbor?

Zar je važno ko je kriv:

„Put“ Džona Hilkouta
(The Road, 2009) 

Film je snimljen po istoimenoj knjizi Kormaka Mekartija koga pamtimo, pre svega, po romanu „Nema zemlje za starce“. Taj roman veoma uspešno su ekranizovala braća Koen, toliko dobro da su i knjiga i film ubrzo stekli kultni status.

Mekartijev „Put“ je, međutim, neka druga vrsta priče koja nudi sve, samo ne zabavu. Nešto je, naime, krenulo naopako i čitava planeta devastirana je katastrofom čiji detalji nikada nisu do kraja objašnjeni. Nuklearni rat? Klimatski kolaps? Nezaustavljiva zaraza? I da li je to uopšte bitno?

Kormak Mekarti na premijeri filma "Put", 2009.

Kako god bilo, kompletna infrastruktura i društvena organizacija prestali su da postoje preko noći. U svetu u kome više ništa ne raste, iz koga su iščezle sve životinje, u kome je preostalo tek poneko pokislo drvo golih grana da popuni pejzaž u sivilu u kome se nebo i zemlja jedva razlikuju. Ostali su samo ljudi, ono malo što ih je preživelo judgement day, da se bore, svako za sebe i svako protiv svakog. Oni najslabiji pretvoreni su u robove ili, još gore, u izvor proteina za one koje je neutoljiva glad pretvorila u kanibale.

Usred takve pustoši, jedan otac (Vigo Mortensen) pokušava da svog maloletnog sina (Kodi Smit-Mekfi) odvede na neko sigurnije mesto. Njegova ideja je jednostavna: pokušaće da se sa sve hladnijeg i potpuno opustošenog severa spuste na jug, sve do mora. Iako nije jasno kakva ih to dobrobit očekuje na morskoj obali, reklo bi se da more simboliše nadu koja, može biti, postoji samo u njihovim glavama.

Otac je, očigledno, veoma bolestan i njegova snaga kopni sa svakim korakom. On i sin putuju naoružani puškom koja ima samo dva metka: tu municiju čuvaju ne da bi se branili, već da bi sami sebi presudili kad situacija postane beznadežna. Ono malo bede što imaju kotrljaju u kolicima iz supermarketa.

Tu i tamo još uvek je moguće naleteti na neku napuštenu kuću u kojoj su, nekim čudom, ostale sačuvane konzerve hrane. To im daje snage da nastave dalje, kao „dobri momci“, oni koji se nikad neće odati ljudožderstvu ma koliko situacija bila beznadežna. Put je dugačak, opasan, iscrpljujući, nabijen iščekivanjem nevidljive opasnosti koja vreba iza svake okuke na putu.

Film je sve, samo ne romantičan: iako je ljubav koja vezuje oca i sina centralni motiv filma, u njemu nema patetike čak ni u tragičnim scenama. Povremeni flešbekovi, mutna sećanja oca na suprugu (Šarliz Teron) koja iz nekih razloga nije pošla na put sa ostatkom porodice, jedini su trenuci prividnog opuštanja u sumornoj svakodnevici. U sveopštoj pustoši, ove mrvice sećanja jedina su dragocenost koja se može poneti sa sobom.

„Put“ postavlja neka vrlo jednostavna pitanja. Do kojih biste granica išli da zaštitite svoje najmilije? Ima li smisla živeti ako se unapred zna da je svaka nada izgubljena? Ili je, možda, jednostavnije dići ruke od svega i prepustiti se neizbežnoj smrti? Da li je lakše stradati u smaku sveta nego živeti u beznađu i patnji koja će ostati iza njega? „Nemam vremena da razmišljam o tome“, kaže skitnica koju glumi Robert Duval.

Iako završnica filma ostavlja tračak nade da sve nije sasvim izgubljeno, slaba je to uteha nakon čitave kalvarije koja nijednog trenutka nije laka za gledanje. Naprotiv, film je težak, povremeno brutalan, čak i neprijatan, a takav osećaj dodatno je istaknut ispranim koloritom, olovnim nebom iz koga neprekidno pada kiša i sablasnom muzikom Nika Kejva.

Ovo je priča o samoći, gubitku, izolaciji i tankoj liniji koja ljude deli od neljudi. Za ljubav i nežnost tu, jednostavno, nema mesta.

Šta je ono što ovaj film i danas čini relevantnim? Možda činjenica da uzrok apokalipse nije naveden. Kad svane sudnji dan, sve će se desiti toliko brzo da pravog uzroka katastrofe nećemo ni biti svesni. Za razliku od nekih drugih filmova iz istog žanra koji se publici ulaguju nizanjem akcionih sekvenci bez mnogo logike, „Put“ svoju umetničku vrednost gradi sporim, ali neprekidnim docrtavanjem atmosferičnog ambijenta ispunjenog strahom i beznađem.

Ako ste neraspoloženi ili skloni depresiji, budite oprezni: gledanje ovog filma sigurno neće popraviti vaše stanje. Svet koji film opisuje najbolje sažima stih iz „Knjige propovednikove“: „Što je krivo ne može se ispraviti i nedostaci ne mogu se izbrojiti“. I te reči će vas pratiti još dugo nakon odjavne špice, ako do nje uopšte stignete.

RTS OKO