Odlazak oca „božije čestice“: Piter Higs, fizičar koji je promenio naše razumevanje univerzuma
Postoji teorija koja objašnjava od čega je napravljen atom, kako je izgledao svemir u prvoj sekundi svoga postojanja, zašto Sunce sija, kako nastaje polarna svetlost, kako funkcioniše atomska bomba i zašto se magnet lepi za frižider. Tu teoriju danas nazivamo „standardni model fizike elementarnih čestica“ ili, u skraćenom obliku, „standardni model“.
Reč je o jednoj od najvećih i najkompletnijih tvorevina ljudskog uma zasnovanoj na kvantnoj mehanici, teoriji koja objašnjava ponašanje materije i energije na sub-atomskom nivou. Nije reč samo o tome da su formule i postulati ove teorije uvek bili u savršenom skladu sa svim do sada poznatim činjenicama. Ova teorija nebrojeno puta do sada predvidela je postojanje novih čestica i fenomena, što su kasniji eksperimenti obično potvrđivali sa zadivljujućom preciznošću.
I pored svojih spektakularnih rezultata i ostvarenih predviđanja, standardni model, kao teorija, nikad nije dostigao prepoznatljivost i publicitet koju ima Ajnštajnova Teorija relativnosti koja se bavi upravo gravitacijom. Ajnštajn prirodu gravitacione sile objašnjava kroz složenu interakciju masivnih tela, prostora i vremena na način koji s kvantnom mehanikom i standardnim modelom nema dodirnih tačaka.
Sa druge strane, i standardni model ima svoje naučne heroje: Nilsa Bora, Vernera Hajzenberga, Pola Diraka, Ričarda Fejnmana, Abdusa Salama, Stivena Vajnberga i mnoge druge, ali niko od njih nije imao ni delić popularnosti Alberta Ajnštajna čiji je razbarušeni lik postao sinonim za neprevaziđenu naučnu genijalnost. Za razliku od Teorije relativnosti koja se, pomalo preterano, vezuje za ime samo jednog čoveka, standardni model ne pripada nikom – kolektivno su ga gradili nebrojeni naučnici širom sveta.
Ako je iko iz sveta kvantne fizike bio blizu toga da se svojom ličnom popularnošću makar primakne kultnom Ajnštajnovom statusu, to je svakako bio Piter Higs koji je, nakon kraće bolesti, preminuo 8. aprila 2024. u 94. godini života.
Put do Nobelove nagrade
Piter Higs rođen je 1929. godine u Njukaslu. Prve godine života je proveo u Birmingemu ali se porodica 1941. godine, na početku rata, preselila u Bristol, verujuću da će tu biti sigurniji od nemačkog bombardovanja (pretpostavka se pokazala pogrešnom).
Od samog početka Higs je ispoljio ogroman dar za nauku, naročito za matematiku, delimično zahvaljujući velikoj matematičkoj biblioteci svoga oca u kojoj je provodio mnogo vremena. Išao je u školu čiji je nekadašnji đak bio Pol Dirak, jedan od najčuvenijih fizičara tog doba koji je definisao neke od temeljnih principa kvantne mehanike. Fizici se okrenuo tek 1946. godine, nakon što je odslušao nekoliko nadahnutih predavanja bristolskih fizičara Nevila Mota i Sesila Pauela o atomskoj energiji i nuklearnoj bombi (obojica će kasnije dobiti Nobelovu nagradu).
Doktorirao je na Kraljevom koledžu u Londonu 1954. ali mu se nije ostvarila želja da u istoj školi postane i profesor (u trci za profesorsko mesto pretekao ga je najbolji drug). U početku se bavio molekularnom fizikom, izučavajući efekte simetrije u hemijskim jedinjenjima, da bi se zatim okrenuo atomskoj fizici.
Svet atoma
U Edinburg se preselio 1960. godine gde će na tamošnjem univerzitetu provesti čitav radni vek kao profesor fizike neprekidno postavljajući jedno te isto pitanje: „Zašto čestice imaju masu?“
Iste godine upoznao je i svoju buduću suprugu, Džodi Vilijamson koja se bavila lingvistikom. Oženio se tri godine kasnije i u braku sa njom imao dva sina. Često su ga nazivali škotskim fizičarem, samo zbog mesta u kome je živeo, iako su oba njegova roditelja bili Englezi.
U penziju je otišao 2006. godine ali je i dalje nastavio da prati zbivanja u CERN-u. Nakon otkrića Higsovog bozona iz 2012. godine usledio je period višemesečnih verifikacija i pomnih analiza tako da je Nobelova nagrada za tu godinu otišla u druge ruke. Kada je došlo vreme da se uruči Nobelova nagrada za 2013. godinu, više niko nije sumnjao u verodostojnost otkrića. Svima je bilo jasno da je glavni favorit za narednog laureata upravo Piter Higs.
Nekoliko dana pre objavljivanja odluke o dobitniku, Higs je rešio da se skloni u neku zabit na severu Škotske, kako bi izbegao medijsku lavinu u slučaju da mu nagrada zaista bude dodeljena.
 |
| Piter Higs na dodeli Nobelove nagrade |
Međutim, vremenska prognoza nije bila naročito povoljna pa je Higs izabrao malo drugačije rešenje. U vreme kada je odluka trebalo da bude objavljena, 8. oktobra oko podneva, Higs se iskrao u obližnji pab, naručio hranu i pivo i pustio da vreme teče. Svi pokušaji Švedske kraljevske akademije nauka da ga lociraju i saopšte mu odluku o dodeli nagrade ostali su neuspešni što i nije bilo čudno: Higs nikad nije koristio mobilni telefon a izbegavao je čak i internet.
Nakon sat vremena odlaganja i uzaludnih pokušaja da se Higs nekako pronađe, konačna odluka saopštena je svetu bez njegovog znanja. Tri sata kasnije, Higs je, punog stomaka i dobro naliven pivom, krenuo kući ali je usput posumnjao da ga tamo možda čeka armija novinara pa je naprasno rešio da ubije još malo vremena u jednoj usputnoj umetničkoj galeriji.
Za vest o nagradi saznao je tek kasno popodne kada ga je na ulici prepoznala i presrela prijateljica koja je za vest čula od svoje ćerke iz Londona. Higs se kući vratio srećan: ne samo da je dobio Nobelovu nagradu već je s uspehom izbegao i sve novinare koji su ga čitavog dana bezuspešno vijali po gradu. Pred kućom je zatekao samo jednog foto-reportera, svi ostali odavno su otišli negde drugde.
Zašto čestice imaju masu?
Zahvaljujući radu Pitera Higsa objašnjena je jedna od najvećih zagonetki fizike: zašto neke elementarne čestice imaju masu i kako ona nastaje? Jer, u osnovnim jednačinama kvantne fizike ne postoji ništa što bi zahtevalo da čestice moraju da budu masivne. Bez mase, one bi se kretale brzinom svetlosti a u takvom svetu nijedna složena struktura, poput atoma i molekula, ne bi mogla da se formira.
Po Ajnštajnu, masa i energija su „konvertibilne“ veličine i povezane su jednom od najčuvenijih formula u istoriji nauke: E=mc2. Što je veća energija interakcije, to je i masa protona veća. Međutim, postoji jedan mali deo mase protona, jedva 1%, koji potiče od mase pojedinačnih kvarkova. Ta masa bi postojala čak i kada nikakve međusobne interakcije ne bi bilo.
Neko bi ovde mogao da stavi sasvim logičnu primedbu: zašto nas toliko zanima poreklo svega jednog procenta celokupne mase u univerzumu?
Pitanje, međutim, nije samo akademsko. U tom jednom, skoro zanemarljivom, procentu nalaze se, recimo, svi elektroni – njihova masa nema nikakve veze sa nekakvom unutrašnjom interakcijom konstitutivnih delova jer elektron, prema svim dosadašnjim saznanjima, predstavlja materijalnu tačku bez unutrašnje strukture.
Kada elektron ne bi imao masu, on bi se kretao brzinom svetlosti što bi onemogućilo formiranje vodonikovog i bilo kog drugog atoma. Hemijske veze koje omogućavaju stvaranje molekula na kojima počiva život i sve ostalo ne bi postojale. Takozvani „beta raspad“, radioaktivni proces koji od neutrona proizvodi protone takođe ne bi bio moguć, što bi za posledicu imalo kosmos bez ijednog protona.
Sasvim paradoksalno, ispada da je taj jedan procenat mase nepoznatog porekla odgovoran za 100% izgleda današnjeg kosmosa (još jedna potvrda stare izreke da je „đavo uvek u detaljima“).
Odakle potiče sopstvena masa elementarnih čestica? Početkom šezdesetih godina ovo je i dalje bila vruća tema na kojoj su nikle mnoge teorije od kojih je samo jedna preživela test vremena. Put od Higsove teorije pa do njene eksperimentalne potvrde trajao je oko pola veka, što je dovoljno dugačak period da pokoleba praktično svakog naučnika u njegovim predviđanjima i natera ga da iznova zaroni u svoje proračune, možda ih i koriguje u korist neke druge pretpostavke. Ali Higs je bio „napravljen“ od malo solidnijeg materijala: njegovo poverenje u valjanost sopstvene teorije nijednog trenutka nije bilo uzdrmano.
Šta je Higsova teorija?
Da probamo da objasnimo suštinu Higsove teorije rizikujući da veliki deo čitalaca rasteramo već na samom početku... Kvantna mehanika je, zapravo, teorija polja. Pod poljem podrazumevamo oblast prostora u kome neka fizička veličina ima određenu vrednost.
Tipično polje je, recimo, ono temperaturno. Bilo koja tačka u Zemljinoj atmosferi ima određenu temperaturu, dovoljan je običan termometar da biste je izmerili. Polja mogu da se prepliću, prožimaju i deluju jedno na drugo: u istoj tački prostora možete da izmerite atmosferski pritisak, jačinu i pravac Zemljinog magnetnog polja, vlažnost i mnoge druge veličine. Svaka od tih veličina ima svoje fizičko polje.
Na subatomskom nivou stvari su slične, samo su polja kvantna, samim tim i teže razumljiva: jedno od tih polja je elektromagnetno, isto ono kroz koje se prenosi program radio stanica ili signal mobilne telefonije.
Svaki poremećaj u tom polju na makroskopskom nivou izgleda kao elementarna čestica određenih svojstava. U slučaju elektromagnentnog polja, taj poremećaj predstavlja foton, za koji znamo da nema masu i da se kreće brzinom svetlosti. Slično je i sa elektronom – ono što mi doživljavamo kao česticu, zapravo je poremećaj u elektronskom polju. Takvo polje imaju i kvarkovi, elementarne čestice od kojih su sastavljeni protoni i elektroni, osnovni gradivni elementi atomskih jezgara svekolike materije od koje smo i sami sazdani.
 |
| Emi Neer |
Priroda voli simetrije
Polja koja smo opisali su simetrična. Pod simetrijom u fizici ne podrazumevamo samo geometrijsku simetriju koju zapažamo u ogledalu, simetriju kocke, lopte, snežne pahuljice ili simetriju između desne i leve polovine lica.
Fizičari pod simetrijom podrazumevaju svaku transformaciju koja ne menja vrednost određenih fizičkih veličina. Recimo, jedna od fizičkih simetrija kaže da su zakoni fizike danas isti kao i pre stotinu godina. Druga fizička simetrija kaže da zakoni fizike jednako važe u Beogradu, Njujorku i Parizu.
Emi Neter, jedna genijalna matematičarka koja za svoj rad nikad nije bila pravedno nagrađena, dokazala je da iz svake fizičke simetrije proističe neki zakon održanja. To što su zakoni fizike, na primer, juče bili isti kao i danas direktno vodi do zakona o održanju energije. Priroda je tako ustrojena da voli simetrije i zato je fizika prepuna zakona održanja koji nam omogućavaju da rešimo neke probleme koji bi inače ostali nedokučivi.
Svako polje raspolaže određenom energijom, elektromagnetno ili elektronsko ili kvarkovsko, svejedno. Što je više materije prisutno, to je i energija odgovarajućeg polja veća. Ali, ako se odmaknete dovoljno daleko u prazninu kosmosa, daleko od čestica, planeta, zvezda i galaksija i ako izmerite količinu energije svakog od pomenutih polja u jedinici zapremine vakuuma, dobićete minimalnu energiju koju polje ima u odsustvu bilo kakve materije. Ispostaviće se da je energija vakuuma (gustina energije praznog prostora), ravna nuli za svako od ovih kvantnih polja.
 |
| Standardni model elementarnih čestica |
To ne znači da je vakuum potpuno mrtav i neinteresantan. Zahvaljujući Hajzenbergovom principu neodređenosti, vakuum neprekidno proizvodi parove čestica pozajmljujući im energiju tokom kratkog perioda postojanja. Tu energiju ove čestice će vratiti nazad koji trenutak kasnije kada se u sudaru međusobno anihiliraju.
Vakuum, zapravo, liči na penu od šampanjca: mehurići u njemu nastaju istom onom brzinom kojom oni prethodni pucaju i nestaju. Sva ova polja su stabilna, položaj i energija čestice u njemu ograničene su nevidljivim „zidovima“ koji liče na slovo „U“. Ubacite kuglicu u slovo „U“ i ona će se neprekidno kretati oko njegove najniže tačke koja reprezentuje nulu – tačku najniže energije.
Higsovo polje
I kada bi ovo bila čitava priča, kada bi svako kvantno polje imalo pomenuti oblik, u kosmosu ne bi postojalo ništa što bi foton, elektron ili kvark sprečilo da se kreću brzinom svetlosti (što u slučaju kvarkova i elektrona definitivno nije moguće).
Teoriju koja dopunjuje standardni model i objašnjava ovaj paradoks formulisala je grupa istraživača na čelu sa Piterom Higsom 1964. godine. Njihove polazne pretpostavke bile su vrlo radikalne, toliko radikalne da je Higsu bilo potrebno nekoliko godina da nađe izdavača koji je bio dovoljno „lud“ da publikuje njegovu revolucionarnu teoriju.
Po toj teoriji, kosmos prožima još jedno, do tada nepoznato fizičko polje, tzv. „Higsovo polje“, koje je potpuno nezavisno od ijedne do tada poznate čestice.
U davna vremena, neposredno nakon „Velikog praska“ i ovo polje je bilo simetrično sa granicama koje opisuje već pomenuto slovo „U“, sa nulom u njegovoj najnižoj tački. Takvo Higsovo polje nije imalo nikakvog efekta na kretanje čestica – sve one i dalje su bile bez mase i kretale se brzinom svetlosti.
Ali, u jednom trenutku, iz razloga koji nam ni danas nisu poznati, priroda je spontano, sama od sebe, narušila ovu simetriju i iz Higsovog polja opisanog slovom „U“ prešla u stanje koje više liči na slovo „W“.
Uprošćeni primer spontanog rušenja simetrije. Na visokim energijama, potencijal je takav da se „čestica“ smešta na minimum koji je u koordinatnom početku, što predstavlja simetriju. Kada se energija obori na niže nivoe i potencijal dobije izgled slova „W”, čestica se spontano spušta na određenu tačku novog minimuma, čime je početna simetrija srušena.
Špic na sredini ovog slova i dalje odgovara nuli, ali ako na tu tačku postavite bilo koju česticu, ona će spontano skliznuti u levu ili desnu „dolinu“ kojoj odgovara energija različita od nule. Slika više nije simetrična (čestica je ili na jednoj ili na drugoj strani) zbog čega nastaje interakcija čestice i Higsovog polja.
Higsov mehanizam korišćenjem matematičkog jezika opisuje kako spontano narušavanje simetrije Higsovog polja sprečava česticu da se kreće brzinom svetlosti. Makroskopski gledano, izgleda kao da je čestica usporila jer je iznenada dobila masu. Masa, u Higsovom tumačenju, nije ništa drugo nego manifestacija otpora koji deluje na česticu dok se probija kroz sveprisutno Higsovo polje koje raspolaže određenom energijom u svakoj tački prostora.
Šta je bozon?
 |
| Piter Higs pored voštane figure Alberta Ajnštajna |
Hipoteza u startu jeste delovala smelo (kome treba još jedno „izmišljeno“ polje?), ali je vremenom opstala: ne samo da je teorija bila konzistentna, zasnovana na validnim matematičkim proračunima, već su i sve konkurentne teorije vremenom bile odbačene kao protivrečne ili malo verovatne. Što ne znači da je Higsova teorija bila jednostavna i lako razumljiva – naprotiv.
Britanska vlada suočila se s teškom izazovom: kako da uloži milijarde funti poreskih obveznika u izgradnju „Velikog hadronskog sudarača“ („Large Hadron Collider“ ili „LHC“) pri Evropskom institutu za nuklearna istraživanja (CERN) u Ženevi, kako bi dokazala ili opovrgla teoriju koju je razumevala tek šačica ljudi. Početkom devedesetih godina, ministar nauke Vilijam Voldgrejv došao je na ideju da zatraži pomoć britanske javnosti: obećao je bocu najfinijeg šampanjca onome ko na jednom listu papira slikovito objasni „Higsov mehanizam“.
Kako je glasilo pobedničko objašnjenje?
 |
| Elektron u Higsovom polju |
Na drugoj strani, mene ne prepoznaje praktično niko: iako je ulica prepuna ljudi, ja kroz nju prolazim bez problema, kao Nadal kroz Rolan Garos. Za nekog ko naivno gleda stvari sa strane i posmatra samo Novaka i mene, ignorišući prolaznike na ulici, izgleda kao da se Novak kreće mnogo teže, tj. kao da ima mnogo veću masu od mene (u stvarnosti, na žalost, stvari stoje malo drugačije).
Ti slučajni prolaznici su, zapravo, ono sveprožimajuće Higsovo polje koje uzrokuje Novakovo sporo kretanje. U toj masi neko će još iz daljine reći: „Evo ga Novak!“ i ta će informacija kao talas putovati kroz masu, sakupljajući povremeno na jedno mesto dva ili tri prolaznika.
Taj talas, taj poremećaj koji putuje kroz Higsovo polje slučajnih prolaznika je, zapravo, Higsova čestica, tzv. „Higsov bozon“.
Put do „božije čestice“ dug 50 godina i 10 milijardi dolara
OK, u stvarnosti pobedničko objašnjenje nije pominjalo Novaka, Knez Mihailovu i slučajne prolaznike, nego izbornu konvenciju konzervativaca i Margaret Tačer. I nije ga napisao autor ovog teksta već Dejvid Miler, jedan student iz Londona. Kakogod, Higsu se objašnjenje veoma dopalo i danas ćete ga naći na Jutjubu u stotinu različitih verzija.
Međutim, u laičkoj javnosti, Higsov bozon mnogo je poznatiji kao „božija čestica“, a to alternativno ime nastalo je pomalo komičnim spletom okolnosti.
Leon Lederman, matematičar i fizičar koji je još 1988. godine dobio Nobelovu nagradu za svoj rad o neutrinima, napisao je 1993. godine knjigu o potrazi za Higsovim bozonom pod naslovom „Prokleta čestica: Ako je Univerzum odgovor, šta je onda pitanje?“
Uredniku se nije dopao previše ostrašćen ton naslova pa je zatražio da se umesto reči „prokleta“ („goddamn“, na engleskom) ubaci reč „božija“ („god’s“).
Ispostaviće se da je ova naizgled kozmetička izmena jednog atributa imala ogromnu ulogu u konstantnom porastu interesovanja javnosti za nuklearna istraživana. Stotine novinara jedva upućenih u osnovnu temu počelo je o istraživanjima u CERN-u da piše kao o potrazi za Bogom, verujući da je Higsov bozon zapravo otisak Božijeg palca koji kosmos nosi još od početka prostora i vremena. Higs, kao zakleti ateista, nikad nije prihvatio alternativni naziv tvrdo verujući da u naučnim teorijama Bog nema šta da traži.
Kada je LHC, verovatno najveća i najsloženija mašina koju je čovek ikad napravio, proradila punom parom, pitanje Higsovog bozona našlo se na samom vrhu istraživačkih prioriteta. Jer, u konstrukciju LHC-a uloženo je preko 10 milijardi dolara a tako veliku investiciju mogao je da opravda samo neki spektakularni rezultat.
Higsov bozon konačno je otkriven 2012. godine a nalaz su, mimo svake sumnje, potvrdila dva nezavisna istraživačka tima koristeći potpuno različitu metodologiju i aparaturu.
Pre nego što je otkriće zvanično najavljeno Higs je dobio poziv da poseti CERN uz zagonetnu napomenu: „Ako ne dođete, biće Vam žao“. Znajući da se radi o nečemu jako velikom, Higs je promenio svoje planove i doputovao u Ženevu kako bi pred ushićenom publikom sastavljenom od novinara, naučnika i istraživača iz prve ruke čuo da je njegova teorija, stara skoro pola veka – zapravo tačna.
Vest o otkriću Higs je primio s urođenom skromnošću. „Ponekad je zaista lepo biti u pravu. Kada sam formulisao teoriju, nisam bio siguran da ću doživeti ovaj trenutak“, rekao je novinarima.
Dopuna standardnog modela
Higs nije bio jedini koji se bavio ovom problematikom i ta činjenica evidentna je i u odluci Nobelovog komiteta da Nobelovu nagradu za fiziku 2013. godine Higs podeli sa Fransoa Englertom. Higsov originalni doprinos najznačajniji je kada je famozni bozon u pitanju. Iako se njegovo postojanje implicitno nagoveštava i u radovima drugih naučnika koji su se bavili fenomenom „spontanog sticanja mase“, jedino je Higs smatrao da se teorija ne može smatrati valjanom sve dok bozon ne bude otkriven.
S druge strane, Higs nikad nije pokušao da svoj doprinos stavi iznad onoga što su uradili drugi naučnici. Više puta je ukazao da „nije fer“ što je novootkriveni bozon poneo njegovo ime: „Ja sam imao sreću i dar da povežem neke rasparane krajeve koji su odavno visili u vazduhu. I to je sve.“
Nagradu bi za svoj doprinos skoro sigurno primio i Robert Braut ali je on preminuo 2011. godine (Nobelova nagrada se ne dodeljuje posthumno). Higsovo ime, bilo to pravedno ili ne, postalo je deo savremene pop-kulture, dok su Braut i Englert morali da se zadovolje stranicama na Vikipediji, iako je njihov rad na temu mase elementarnih čestica bio objavljen nekoliko nedelja pre Higsovog.
Slava nije izmenila Pitera Higsa. I pre i posle otkrića bio je povučen, skoro sramežljiv čovek. Neki su mu čak zamerali da je za fiziku i naučnu zajednicu mogao da uradi mnogo više, da je mogao bolje da iskoristi svetlost reflektora i svoju medijsku sveprisutnost.
Činjenica je, međutim, da mu prepoznatljivost i slava koji su usledili nakon dodele Nobelove nagrade nisu mnogo prijali, čak je tvrdio da su mu u velikoj meri uništili život. „Doba spokoja u kojem sam ranije uživao, naprasno se završilo. Ovakva vrsta publiciteta nije za mene. Ja sam čovek koji voli da radi u samoći i kome, s vremena na vreme, sine poneka bistra ideja“, govorio je Higs o sebi.
Ta predanost nauci i dugim časovima razmišljanja verovatno ga je koštala i braka: od svoje dugogodišnje supruge Džodi razveo se, kako sam priznaje, sopstvenom krivicom jer mu je naučni rad često bio važniji od nje i porodice. Ipak, ostali su u dobrim odnosima sve do njene smrti 2008. godine.
Higsov naučni doprinos svakako je ogroman. Standardni model dobio je još jednu česticu, bozon je nazvan po njegovom imenu. Na dijagramima standardnog modela taj Higsov bozon uvek stoji nekako po strani ali bez njega slika više nije kompletna.
Neodgovorena pitanja
Higs je svojim radom još jednom potvrdio valjanost standardnog modela i postavio ga na još čvršće noge nego pre. Enigma čestica bez mase konačno je rešena.
Higs je, međutim, uvek gledao u daljinu – za njega je Higsovo polje bilo tek most do delova fizike koje još uvek nismo ni počeli da istražujemo.
 |
| Piter Higs i Stiven Hoking |
Standardni model je i dalje pun misterija: on, recimo, obuhvata tri tipa neutrina. Priča o neutrinu uzbudljiva je kao i priča o Higsovom bozonu – za ovu priliku dovoljno je reći da je neutrino, verovatno, najzagonetnija i najegzotičnija čestica u prirodi.
U kosmosu ovih čestica ima u izobilju: kroz nokat na vašem prstu svake sekunde prođe nekoliko milijardi neutrina a da to i ne osetite, jer neutrini izuzetno retko stupaju u kontakt s „običnom“ materijom (njihovo delovanje ograničeno je na silu slabe nuklearne interakcije koja ima izuzetno kratak domet).
Po standardnom modelu, neutrini ne bi trebalo da imaju masu, ali je danas, na osnovu eksperimenata izvedenih sa Sunčevim neutrinima, skoro izvesno da ona ipak postoji, iako je izuzetno mala, toliko mala da je do sad niko nije precizno izmerio. Da li je izvor te mase Higsov mehanizam ili nešto drugo, ostaje da se vidi.
I na kraju, tu je najveća misterija današnje fizike, a možda i nauke uopšte: poreklo tamne materije i tamne energije. Danas znamo da ove dve „tamne komponente“ čine oko 96% celokupnog sadržaja kosmosa i tu se naše znanje o ovim tajanstvenim sastojcima univerzuma praktično završava. Ima li tu Higsovo polje neku svoju skrivenu ulogu takođe nije poznato, ali je Higs verovao da tu mogućnost takođe treba istražiti.
Nakon 2012. godine i otkrića Higsovog bozona ono što sigurno možemo da kažemo je da onih deset milijardi dolara koliko je koštao LHC nije potrošeno uzalud. Čak i kada se na taj trošak doda onaj skupi šampanjac koji je popio već pomenuti Dejvid Miler, zaključak ostaje isti – znanje nije besplatno, a ono fundamentalno je najčešće i najskuplje.