Problem tri tela, dve serije i jednog romana: Šta ako ni dolazak vanzemaljaca više nije rešenje?

Roman „Problem tri tela“ kineskog pisca Lijua Cisina, predstavlja prvi deo naučno-fantastične trilogije pod nazivom „Besede o Zemljinoj prošlosti“. Knjiga je inicijalno objavljivana u odlomcima tokom 2006. godine da bi se u integralnoj formi pojavila dve godine kasnije. Tokom narednih godina knjiga će u Kini dostići kultni status da bi na kraju bila proglašena za najbolji Sci-Fi roman objavljen u toj zemlji u XXI veku. Bilo je to dovoljno da se i strani izdavači zainteresuju za ovo delo. Ispostavilo se da je knjiga postala svetski fenomen takoreći preko noći.

Kada se konačno pojavilo prvo prevedeno izdanje 2014. godine, ceo tiraž je razgrabljen a knjiga je pokupila skoro sve značajne nagrade rezervisane za ovaj književni žanr. Pored ostalog, bila je to prva knjiga pisca iz Azije koja je dobila prestižnu nagradu „Hugo“, koja je po pravilu rezervisana za remek-dela koja dolaze sa zapadne hemisfere. Slava koju je stekao Liju Cisin uporediva je sa onom u kojoj su uživali Artur Klark, Isak Asimov ili Rej Bredberi.

Bilo je samo pitanje vremena kada će se neko zainteresovati da ovu knjigu pretoči u TV seriju. Kinezi su to uradili prvi. Njihova ekranizacija u vidu 30 epizoda prikazana je (uglavnom) lokalnoj publici tokom 2023. godine a pratile su je sasvim solidne kritike. Oko autorskih prava na ekranizaciju romana u ostatku sveta dugo godina vodila se rovovska bitka, sve dok Netfliks nije uspeo da ih otkupi od dvojice kineskih biznismena koji su ta prava pribavili direktno od autora.

Kad kažemo „bitka“, ne mislimo na stilsku figuru: Lin Ći, kineski multimilioner iz sveta video-igara, koji je dosta doprineo da Netfliks pobedi u trci za autorska prava, izgubio je glavu nedugo pošto je 2020. godine imenovan za jednog od producenata serije. Njega je u 39. godini života otrovao Hu Jao, bliski saradnik iz iste kompanije, nezadovoljan što je u realizaciji celog projekta dobio drugorazrednu ulogu. Sud u Šangaju osudio ga je na smrt.

Cisinova trilogija u izdanju "Lagune"

Ekranizacija uspešne knjige po pravilu je nezahvalan posao koji se neretko završava sasvim prosečnim delom, a ponekad i klasičnim fijaskom. TV serija i knjiga jednostavno nisu isti medij. U knjizi obično postoji mnogo više prostora za razvoj likova, radnje, pozadinskih priča i bočnih zapleta. TV serija jednostavno ne trpi toliku „rasplinutost“: vreme epizode je ograničeno, baš kao i njihov broj. Nešto od izvornog materijala neminovno će ostati neiskorišćeno.

Tu je i problem fokusa na pogrešan ili nebitan deo priče, činjenica da je neke delove knjige nemoguće ekranizovati na pravi način, bilo zbog toga što je tema suviše apstraktna, bilo zato što je budžet potreban za scensku realizaciju prevelik. Ali, ono što autore ovakvih serija po pravilu najviše „uništava“ su nerealna očekivanja publike: svi oni koji su pročitali knjigu očekuju da TV-serija ili film budu jednako dobri ako ne i bolji.

Liju Cisin, autor "Problema tri tela"

Zato su uspešne ekranizacije čuvenih romana, naročito onih iz oblasti (naučne) fantastike relativno retke. U ovom slučaju, Netfliks je pokušao da igra na sigurno tako što je adaptaciju romana poverio Dejvidu Beniofu i D.B. Vajsu koji su se proslavili radeći na epskoj seriji „Igra prestola“ napravljenoj po istoimenoj sagi Džordža R. R. Martina. Dugo godina su fanovi Džordža Martina verovali da je ovo njegovo delo, iz bezbroj razloga, nemoguće prebaciti na TV ekran: previše likova rasutih na nekoliko kontinenata, paralelne priče koje su se spajale ili preplitale tek nakon mnogo godina, radnja ispirisana događajima koji sežu mnogo decenija i vekova u prošlost. Ipak, Beniof i Vajs su za HBO napravili seriju koja je bila toliko kvalitetna i uspešna da se i dan-danas na mnogim rang listama kotira kao najbolja TV-serija svih vremena.

„Problem tri tela“ je, u odnosu na „Igru prestola“, potpuno drugi žanr. Umesto Martinove epske fantastike Beniof i Vajs susreli su se s klasičnim naučno-fantastičnim romanom koji, u najkraćem, opisuje čovečanstvo koje se suočava s invazijom neprijateljski nastrojene kosmičke civilizacije.

Veliki deo svoje dinamike knjiga crpi iz neprekidnog preplitanja sadašnjosti i prošlosti. A ta prošlost opisuje maoističku Kinu iz šezdesetih godina, u punom zamahu Kulturne revolucije, u kojoj su naučnici, poput onih koji su smatrali da je „Big Beng“ najverodostojniji model nastanka kosmosa, bili linčovani od strane fanatizovane komunističke rulje, samo zato što je koncept „velikog praska“ u nečijoj glavi implicirao postojanje Boga bez koga se taj prasak ne bi ni desio. U maovskoj Kini, postojao je samo jedan Bog i on se zvao Mao.

Netfliks se ne gleda u Kini ali to ne znači da Kinezi nisu ispratili seriju od prve do poslednje epizode. Zahvaljujući rasprostranjenoj pirateriji i drugim načinima koji zaobilaze restrikcije nametnute kineskim korisnicima interneta, žestoke polemike o seriji „Problem tri tela“ na kineskim društvenim mrežama i dalje traju (samo na mreži Weiboo, serija je pomenuta preko dve milijarde puta).

Originalni roman u Kini je toliko popularan da mnogi znaju čitave pasuse iz njega napamet. Oni po pravilu imaju vrlo loše mišljenje o Netfliksovoj ekranizaciji: duh knjige, njena hronologija, dinamika i glavni akteri drastično su izmenjeni. Mnogi smatraju da su male promene u odnosu na original prihvatljive (kineska verzija serije u tom pogledu bila je vrlo oprezna), ali da one ne smeju da originalni rad izmene do neprepoznatljivosti.

Jedan komentator Netfliksovu seriju poredi sa tanjirom „piletine generala Coa“, jelom koje ima kineske korene ali je popularno na zapadu i često se uzima kao metafora za surogat i nerazumevanje između kultura. Kinezima smeta činjenica da su u seriji negativci uglavnom azijskog porekla dok fini svet koji pokušava da spase planetu od invazije živi u Londonu. Ipak, Kineze je najviše iritirao početak prve epizode, u kojoj se na vrlo direktan način opisuju zločini počinjeni u doba Mao Cedunga.

Neki su u kritici išli tako daleko da tvrde kako je Netfliksova jedina namera bila da napravi seriju koja će Kinu prikazati u lošem svetlu. U doba prilično zategnutih kinesko-američkih odnosa, mnogi smatraju da je Netfliks napravio seriju u kojoj je „politička korektnost“ važnija od samog sadržaja. 

U manjini su Kinezi kojima sva ova galama oko „Problema tri tela“ godi. Za njih je ovo potvrda vrednosti kineske naučno-fantastične književnosti i dokaz da Kina u ovom segmentu kulture ima mnogo toga da ponudi. Jedan od takvih primera je i Sci-Fi film „Lutajuća Zemlja“ koji je odlično primljen i u Kini i u svetu, sa ukupnim prihodom od preko 700 miliona dolara.

Jedan od komentatora na kineskim društvenim mrežama pokušao je loptu da spusti na zemlju: „Zašto baš sve mora da bude iskorišćeno kao povod za svađu. Jednima se više sviđa naša verzija serije, drugi više vole ovu novu. Zar ne možemo, jednostavno, da ostavimo politiku po strani, da se prepustimo mašti i uživamo?“

Knjiga i Netfliksova serija „Problem tri tela“ nemaju isti vremenski sled: kako bi lakše prošla kontrolu kineskih cenzora, deo priče o maovskoj Kini u originalnoj knjizi gurnut je u sredinu. Prevedena verzija knjige i serija imaju, međutim, vrlo brutalan početak: talentovana i obrazovana mlada devojka Je Venije (glumi je Zin Ceng) prinuđena je da, kao pripadnik radne brigade sastavljene od „narodnih neprijatelja“, gleda kako joj maovski „preki sud“ linčuje oca, poznatog naučnika, zbog njegovih naučnih uverenja

Nedugo zatim, biva privedena u obližnju radio-opservatoriju kako bi pomogla zbunjenim kineskim naučnicima i neukim polit-komesarima da protumače misteriozne poruke koje stižu iz dubokog kosmosa. Je Venije će vrlo brzo zaključiti da su poruke delo inteligentnih bića, još brže će otkriti način da koristeći Sunce kao pojačivač komunicira s njima brzo i jasno. Iako će je, u jednom trenutku, glas sa druge strane upozoriti da vanzemaljci nisu miroljubivi i da je bolje prekinuti svaki kontakt sa njima pre nego što stvari krenu po zlu, Je Venije na kraju donosi sudbonosnu odluku: kakvi god da su, vanzemaljci su verovatno manje zli od ljudi koji su ubili njenog oca.

Poslednja poruka koju će emitovati u kosmos eho je njene nemoći da na Zemlji bilo šta promeni na bolje: „Dođite i uzmite stvari u svoje ruke, mi za to nismo sposobni.“

U knjizi, u delu koji se odnosi na sadašnjost, glavni junak je Vang Miao, profesor nano-tehnologije. U seriji, umesto Vanga imamo nekoliko likova koje vezuje nekadašnje zajedničko studiranje na Oksfordu. Tu je Saul (Jovan Adepo), neostvareni genije koji nikako ne napreduje u naučnoj karijeri jer suviše vremena provodi ili uduvan ili spavajući, ostavljajući svoj briljantan intelekt ispod jastuka. Najsimaptičnija je, svakako, prelepa Ogi (Eiza Gonzales), genijalna inženjerka koja je na pragu velikog otkrića u oblasti super-tankih vlakana, koja pokušava da svoje znanje iskoristi za dobrobit ljudske vrste.

Tu je, zatim, i Jin (Džes Hong), fizičarka čija brzina logičkog zaključivanja daleko prevazilazi ono što može da postigne njen prijatelj Džek (Džon Bredli) koji je napravio bogatstvo u industriji slatkiša i grickalica, inače zadužen za retke komične momente u seriji. I na kraju, tu je i Vil (Aleks Šarp) koji je, nekako, u životu postigao najmanje i vreme provodi radeći kao školski profesor. Sve to začinjeno je i sa malo romantike u kojoj osoba A voli osobu B, osoba B voli osobu C, ali se krug ne zatvara pa u seriji (srećom) nema mnogo mesta za sentimentalnost i patetiku.

Svako od petoro glavnih aktera će na svoj način saznati da su vanzemaljci na putu i da je invazija na Zemlju neminovna. Normalni zakoni fizike kao da više ne važe, svi svetski akceleratori proizvode „nemoguće“ rezultate, kao da neko sa strane namerno uništava eksperimente želeći da uspori rast znanja i napredak ljudskog roda.

Suočeni sa ovim besmislom, naučnici masovno izvršavaju samoubistva, često progonjeni vizijom štoperice koja im odbrojava poslednje sate. Zvezde namiguju, pale se i gase kao lampioni, nešto što daleko prevazilazi ljudske moći i asocira na nekog ko je sveprisutan i, reklo bi se, svemoćan.

Ceo svet nadgledaju dva protona (sofoni) koje su vanzemaljci u N-dimenzionalnom svetu uvećali do grotesknih razmera, stvarajući kompjuter koji obuhvata čitavu Zemljinu kuglu (ako vam ovo deluje potpuno bizarno, niste jedini). Zahvaljujući sofonima koji čuju i vide sve, čovečanstvo nema nikakvih tajni pred nadirućom vanzemaljskom silom.

Za epizodiste su izbrani glumci koji bi u nekoj drugoj prilici možda nosili celu priču. Najupečatljiviji je, svakako Da Ši (Benedikt Vong), policajac čija se „kilometraža“ čita sa njegovog rošavog lica, izbačen iz nekoliko državnih službi zbog svog namćorastog stila, da bi se uvek skrasio u nekoj novoj gde još uvek nije stigao da uništi svoju karijeru.

Za državne poslove zadužen je misteriozni Vejd (Lajam Kaningem), čovek bez saradnika, a po potrebi i bez savesti: nije najjasnije kome odgovara i od koga dobija naređenja, ali sudeći po ovlašćenjima koja ima, reklo bi se da je to neka beskonačno moćna služba koja nema ni čestito ime.

Sa vanzemaljcima komunicira i bogati Majk Evans (Džonatan Prajs), jedan od onih koji se raduju predstojećoj „smeni vlasti“ na planeti, koji neprekidno pokušava da pronikne u psihu osvajača, bez mnogo uspeha. Njegov brod, opremljen velikom radio antenom, krstari svetom i prihvata istomišljenike, sve one koji u dolasku vanzemaljaca vide buduće „gospodare“ i „svemoćne“. A kad stvari treba diskretno pogurati u jednu ili drugu stranu, eliminisati nekog ko je suvišan, potrošen ili, jednostavno, beskoristan, tu je zagonetna, nasmejana i smrtno opasna Tatjana (Marlo Keli), agent vanzemaljaca specijalizovan za izrazito prljave poslove.

Svi ovi karakteri imaju neku svoju posebnost, gluma je, u najvećem delu, pristojna i iznad standarda prosečene TV serije. Ipak, teško je oteti se utisku da neki od aktera izgledaju kao suvi početnici kada se u kadru nađe jedan Džonatan Prajs. Zaplet je, međutim, suviše konfuzan, nedorečen, sa meandrima koji vrludaju od jednog neobjašnjenog detalja do drugog, kao da učestvujete u partiji šaha u kojoj se pravila menjaju na svakih pola sata. Nit priče koju ste taman uhvatili u narednoj epizodi završava na slepom koloseku.

Sa tehničke strane, serija nudi neke spektakularne scene, ali nijedna od njih neće ući u antologiju filmskih efekata. Suviše malo za seriju od osam epizoda u kojoj su (bar) dve beskrajno dosadne i potpuno suvišne za čitavu priču.

***

Problem tri tela nije izmišljena književna fraza. Formulisan je još u vreme Isaka Njutna kada je klasična mehanika dobila svoje čvrste temelje. Problem je, naizgled, sasvim prost: imate tri tela čije su mase, trenutni položaji i brzine poznati. Ova tri tela deluju jedno na drugo isključivo silom gravitacije: to je ona sila zbog koje jabuka pada sa grane, koja Mesec drži u orbiti oko Zemlje, Zemlju u orbiti oko Sunca i koja na okupu drži zvezde u galaksijama. Kada raspolažete ovim ulaznim podacima, treba odrediti položaje i brzine sva tri tela u proizvoljnom trenutku u budućnosti.

Ako samo malo uprostite ovaj problem i umesto tri tela uzmete dva, rešenje je tako jednostavno da ga danas može razumeti svaki student koji uz osnovne principe mehanike poznaje i nešto malo diferencijalnog računa. Zaključićete da se planete oko Sunca kreću periodično, po kružnicama ili elipsama, dok u opštem slučaju putanje mogu da budu samo još samo dve krive: parabola i hiberbola. Ako u sistem ubacite još samo jedno telo, sistem postaje „haotičan“.

Na sam pomen „haosa“, prosečan čitalac obično pomisli na sistem koji se ne pokorava bilo kakvim zakonima. Ovakvo tumačenje „haosa“ u svetu matematike i fizike je potpuno pogrešno: haotični sistemi i dalje imaju stroge zakone koji njima upravljaju (u našem slučaju, to je gravitaciona sila koju definiše jedna prosta, nepromenljiva jednačina) – problem je, međutim, što su haotični sistemi ekstremno osetljivi na inicijalne uslove (na početne položaje i brzine) što u krajnjem dovodi do kretanja i putanja koja deluju „slučajno“ i nepredvidljivo jer se nikad ne ponavljaju u istom obliku.

Haotični sistemi mnogo su češći nego što vam se čini: u stvarnosti, susrećete se haosom na svakom koraku. Jedan od klasičnih primera je prognoza vremena za određeni region ili vaš grad u narednom periodu. Zašto su prognoze vremena tako nepouzdane, takoreći neupotrebljive ako se odnose na period duži od par dana?

Sa jedne strane, mi dosta dobro poznajemo kako se ponaša zemljina atmosfera, kako funkcioniše hidrosfera, kako kopnene mase i njihova topografija utiču na vremenske prilike – pa opet, kada sve te dobro poznate fizičke zakonitosti ubacite u jedan veliki računarski program, kada na to dodate set podataka koji opisuju trenutno stanje, dobijate prognoze koje vrede jedva nedelju dana, često i manje.

Problem je u tome što je svetsko vreme, baš kao i problem tri tela, jedan haotičan sistem – male nepoznanice ili promene u inicijalnim uslovima mogu, već u roku od par dana, da dovedu do potpuno pogrešnih predviđanja. Uzrok ovome leži u činjenici da haotični sistemi najčešće „pate“ od nečega što se zove „efekat leptira“ („butterfly effect“): ako jedan leptir mahne svojim krilima negde u Australiji, taj mali poremećaj nedelju dana kasnije može da uzrokuje uragan na obali Amerike. Nijedan kompjuterski program ne može da obuhvati enormnu količinu detalja koja je potrebna za izradu vremenske prognoze koja bi bila dugoročno tačna.

Problem tri tela spada u istu grupu problema. Mnogi poznati matematičari, poput Njutna ili d’Alambera, uzalud su pokušavali da pronađu tzv. „analitičko rešenje“, tj. rešenje koje se može formulisati skupom klasičnih matematičkih formula. Tek je Hajnrih Bruns krajem XIX veka dokazao da takvo rešenje ne postoji i da je problem moguće rešiti samo približno, korišćenjem aproksimativnih metoda.

U beskrajnoj šumi mogućih trajektorija tri tela neke su, ipak, manje „haotične“ od drugih, ispoljavajući određene pravilnosti od kojih je najznačajnija periodičnost, tj. ponavljanje kretanja na isti način nakon isteka određenog vremena. Prvu takvu „familiju“ periodičnih trajektorija otkrili su Ojler ili Lagranž, a zatim su prošla dva veka pre nego što su, zahvaljujući napretku računara, otkrivene još dve. Veliki doprinos ovom čuvenom problemu dala su i dva srpska naučnika, Milovan Šuvakov i Veljko Dmitrašinović, koji su 2013. godine pronašli još 13 oblika periodičnog kretanja tri tela.

U prirodi, trojni sistemi susreću se vrlo često. Nama najbliža zvezda, Proksima Kentauri, na rastojanju od oko 4,25 svetlosnih godina, zapravo je deo trojnog zvezdanog sistema Alfa Kentauri. U praksi su trojni sistemi često nestabilni – ako jedno telo ima značajno manju masu od ostala dva, moguće je da ono nakon određenog vremena stekne dovoljnu količinu energije i napusti trojni sistem. Sistem u kome se nalazi Proksima Kentauri je, međutim, „hijerarhijski“: druge dve zvezde u sistemu nalaze se na mnogo manjem rastojanju od treće. Gledano sa Proksime Kentauri, te dve zvezde deluju, zapravo, kao jedna a takvi sistemi su, po pravilu, stabilni. 

Serija „Problem tri tela“ je u čuveni matematički problem ubacila i četvrtog člana: planetu oko koje se, u svom nepredvidljivom, haotičnom kretanju, „otimaju“ zvezde trojnog sistema. U zavisnosti od trenutnog „domaćina“, ova planeta, naseljena nepoznatom civilizacijom „San-ti“, zato trpi drastične klimatske promene u zavisnosti od veličine i blizine svog trenutnog zvezdanog domaćina.

Stabilni periodi odgovaraju uslovima koji na planeti omogućavaju razvoj inteligentnog života. Ali u haotičnom sistemu kakav je onaj opisan u seriji, ništa ne traje večno, pa ni periodi relativnog spokoja. Kada uslovi na planeti postanu suviše ekstremni, na jednom ili drugom kraju temperaturne skale, čitava tuđinska civilizacija doživljava kolaps i biva vraćena na svoj evolutivni početak da bi se, kao feniks iz pepela, ponovo rodila nakon što trojna zvezdana konstelacija ponovo zauzme povoljnu konfiguraciju.

Bilo koja civilizacija koja bi se našla u sličnoj situaciji, svesna da je svaki period njenog razvoja, koliko god bio dug, neminovno ograničen sveopštom apokalipsom, kad-tad bi morala da potraži izbavljenje, novo mesto za život koje ne bi bilo podložno teško predvidljivim „hirovima“ haotičnog zvezdanog sistema.

Naša matična zvezda, Sunce, nije deo dvojnog ili trojnog sistema i zato planete u njegovoj orbiti imaju stabilne putanje koje će se u istoj formi održavati još stotinama miliona godina. Reklo bi se da je Sunčev sistem idealno mesto za civilizaciju došljaka, naročito ako sa Zemlje stigne odgovarajući poziv.

***

Netfliksov „Problem tri tela“ je jedna od onih Sci-Fi serija u kojoj su elementi fantastike jednako bitni kao i naučne činjenice koje autori neprekidno serviraju u regularnim intervalima, ponekad zloupotrebljavajući činjenicu da će se u celom tom galimatijasu, koji pokriva ogroman prostor, od totalnog kvazi-naučnog nonsensa do citiranih paragrafa sa Vikipedije, prosečan gledalac, naročito onaj sa relativno skromnim znanjem fizike i matematike, teško snaći. Možda je tako i bolje. Jer, kad zagrebete malo ispod površine sjajne produkcije i ostavite po strani specijalne efekte, gomila stvari se, jednostavno, ne uklapa ili direktno protivreči jedna drugoj. 

Prvih nekoliko epizoda, recimo, fokusirano je na igru koja se odigrava u sajber-svetu koji kreiraju vanzemaljci. Ulaznica za tu igru je jedan uglancani metalni šlem koji osobu koja ga stavi na glavu seli u uvek drugačiju epohu istorije vanzemaljaca („San-tija“), baš u trenutku kada vrhovni vladar (papa, car ili neko treći) pokušava da uz pomoć svojih najučenijih savetnika (koji se slučajno zovu Aristotel, Njutn ili Tjuring) odgonetne da li im predstoji period (ne)stabilnosti, i koliko će on biti dug.

Junaci ove serije, sa svojim „vanglama“ na glavi, imaju priliku da u tom veštačkom svetu iznesu svoje mišljenje što im, ponekad, omogućava da pređu u naredni nivo igre, gde će ponovo rešavati isti problem, u nekoj drugoj iteraciji evolucije vanzemaljaca.

Smisao te igre, koliko god da je vizuelno fascinantna (vrhunac je svakako scena u kojoj tri miliona vojnika simulira Tjuringov automat okrećući ploče čija bela strana simulira jedinicu, a crne nulu), ostaje potpuno nejasan. Neki od ovozemaljskih igrača ostaće bukvalno bez glave zbog svog odnosa prema igri, neki će napredovati iz nivoa u nivo sve dok igra ne prestane, isto onako kako što je i započela – bez objašnjenja. Da li vanzemaljci kroz ovu igru regrutuju potencijalne „petokolonaše“ na Zemlji, da li ispituju našu inteligenciju ili traže rešenje za svoje fundamentalne probleme, ostaje nejasno, zagubljeno u kraku priče koji nikud ne vodi.

U seriji se pominje i čuveni Fermijev paradoks, kao jedan od najjačih argumenata protiv teorije da izvan naše planete postoji inteligentan život. Fermijev argument je savršeno logičan: ako u kosmosu, negde u našem Mlečnom putu postoji inteligentan život, čak i u slučaju da on evoluira vrlo sporo, pripadnici tako inteligentne vrste bi za nekoliko stotina miliona godina kolonizovali čitavu galaksiju.

Drugim rečima, ne bismo morali da idemo daleko da bismo otkrili tragove postojanja jedne tako dugovečene civilizacije. Na žalost (ili na sreću), nakon decenija upornog posmatranja, naše kosmičke sonde i teleskopi do sada nisu detektovali nijedan artefakt koji bi ukazivao na inteligentni dizajn vanzemaljskog porekla. Gde su, onda, svi ti vanzemaljci, sva ta inteligentna bića kojima bi kosmos trebalo da bude preplavljen. Fermijev odgovor je prost: nema ih, zato što ne postoje. Život u svojoj inteligentnoj formi postoji samo na Zemlji i nigde više.

Fermijev paradoks je u seriji okrenut naglavačke. Ne samo da inteligentan život postoji u kosmosu, već se on nalazi u našem najbližem komšiluku. Civilizacija „San-ti“ pokrenula je invaziju na Zemlju zahvaljujući činjenici da je od nas udaljena svega četiri svetlosne godine, što u stvarnosti, otprilike, odgovara rastojanju između Sunca i nama najbliže zvezde, Proksime Kentauri. Na tako malom rastojanju, drugih kandidata za lokaciju „San-ti“ civilizacije nema. Tačno je da je Proksima deo trojnog zvezdanog sistema, ali u stvarnosti, ovaj sistem je stabilan i jednostavno se ne uklapa u priču, baš kao ni pomenuti Fermijev paradoks. 

Tu su zatim i brojne nelogičnosti kada su u pitanju moći kojima raspolažu vanzemaljci: oni su u stanju da kreiraju neverovatno realistične svetove u našem umu takoreći trenutno, dovoljan je običan šlem. Sa izabranim ljudima na Zemlji, kao što je filantrop Majk Evans, oni komuniciraju glasom, preko ogromnog kosmičkog prostranstva u realnom vremenu.

Tehnički, vanzemljaci su apsolutno superiorni, ali zato ispoljavaju skoro komičnu nesposobnost da shvate smisao jedne obične dečije priče ili da prihvate sposobnost ljudskih bića da lažu po potrebi. Iako je brzina svake komunikacije ograničena brzinom svetlosti, ona je ovde ignorisana i to je sasvim OK. Jer, nema tog Sci-Fi filma ili serije u kojima se određeni fizički limiti ne ignorišu kada dinamika priče to zahteva („Beam me up, Scotty!“). Međutim, u „Problemu tri tela“ ti fizički limiti, ponekad, ipak važe, tako da su vanzemaljci krenuli na put do Zemlje brzinom koja dostiže svega 1% brzine svetlosti. Ta arbitrarnost u suspendovanju i poštovanju fizičkih zakona jednostavno ne doprinosi da priča bude konzistentnija i smislenija.

Prost račun, dakle, pokazuje da će se neprijateljski nastrojena civilizacija naći na našem pragu kroz 400 godina. I tu dolazimo do najslabijeg mesta u čitavoj priči: četiri veka pre finalnog obračuna, čovečanstvo je već ekstremno podeljeno na one koji jedva čekaju dolazak „Svemogućih“ i njihove protivnike, a ulični nemiri, sukobi jednih i drugih eskaliraju svakodnevno. Ujedinjene nacije su po skraćenom postupku izabrale „trijumvirat mudraca“ koji treba svakodnevno da radi na pripremi odbrane, ali ćutke, bez pisanih tragova, jer, zahvaljujući pomenutim sofonima, vanzemaljci čuju i vide sve ali ne mogu da čitaju misli. Nemir i strah šire se kao požar a prodavnice su već opustošene, jer uspaničeni narod pravi zalihe za četiri veka…

Veze to nema sa ljudskom prirodom (naročito srpskom). Jer, mi ne hajemo za jednako opasne stvari koje nas očekuju tu, odmah iza ćoška, kamoli za neprijatelja koji je četiri veka daleko do nas. Neki esencijalni ovozemaljski resursi od kojih još uvek zavisi naša egzistencija, sviđalo se to nama ili ne, nestaće mnogo pre: prema procenama univerziteta u Stenfordu, ako se održe postojeći trendovi potrošnje, nafta će potrajati još 30 godina, gas 40, ugalj 70, uranijum još 150.

Uz sav napredak u izgradnji solarnih elektrana i vetro-parkova, iz fosilnih goriva još uvek se zadovoljava preko 70% energetskih potreba. Prema Pariskom sporazumu koji je do sada ratifikovalo skoro 200 država sveta, neophodno je smanjiti globalnu emisiju ugljen-dioksida tako da prosečna godišnja temperatura ne poraste za više od 2C do kraja veka, što je cilj koji, skoro sigurno, neće biti ostvaren.

I, na kraju, da pomenemo pandemiju korone: više od sedam miliona ljudi je izgubilo bitku sa novim virusom, a mi još uvek nemamo jedinstven stav o tome da li je vakcinacija neophodna ili štetna. Ukratko, suočeni smo s nebrojenim iskušenjima, vrlo realnim i opipljivim, s potencijalno katastrofalnim posledicama, mnogo pre nego što nam gosti iz galaksije zakucaju na vrata. 

Ko brine zbog svega ovoga? Realno, niko! Da li smo zabrinuti zbog toga? Ne! Nas mnogo više brine činjenica da nas mlazni avioni zaprašuju s neba, nervira nas to što Amerikanci nikad nisu bili na Mesecu a lažu da jesu, borimo se protiv novog svetskog poretka na čelu sa Iluminatima, a i Zemlja je po svojoj prilici ravna, samo NASA to neće da prizna iako smo ih pritisli dokazima. Koga briga za vanzemaljce koji će stići za 400 godina? Mi smo Turke izdržali 5 vekova, došli, posedeli pa otišli, kamoli nećemo vanzemaljce koje smo već videli, „Area 51“, ima snimak na Jutjubu; istina je, što rekoše u seriji „X-Files“, tamo negde, treba samo otvoriti oči...

RTS OKO