Korona 5G

Šta je, zapravo 5G? Kao što i pretpostavljate, reč je o petoj generaciji mobilne telefonije. Svaka prethodna trajala je, otprilike, po deset godina i sada je vreme za narednu. Trenutna infrastruktura koju čas označavamo kao 4G, čas kao LTE čas kao nešto treće, ubrzano se zamenjuje novom, savremenijom. Šta nam ta „savremenost“ donosi? Pre svega, značajno veće brzine prenosa podataka na svim mobilnim uređajima, brzine koje će biti uporedive sa onima koje nam trenutno nude operateri kablovske televizije ili fiksne telefonije. Transfer podataka biće sve jeftiniji, muzika i filmovi sve dostupniji, komunikacija između ljudi nikad brža i sadržajnija. Sve sprave kojima se služimo postaće „pametne“: mašina za veš pričaće sa sušilicom, sušilica sa peglom, pegla sa daskom, daska sa domaćicom dok domaćica na tabletu „bindžuje“ seriju „Vavilon Berlin“. Pojaviće se i novi telefoni ali će oni biti skupi jer ćete, jednostavno, morati da ih imate kako se ne bi brukali u društvu. To je progres, zadovoljavanje potreba koje do juče nisu ni postojale, ništa što već hiljadu puta nismo videli do sad.

Zašto onda gore tornjevi 5G predajnika širom sveta, naročito u Britaniji? Neko je primetio da je ubrzana modernizacija mobilne mreže koincidirala sa pandemijom korona virusa. Kada je zaraza počela da se razmahuje, na scenu su stupili oni koji veruju da se na svetu ama baš ništa ne dešava slučajno (što je možda i tačno). Od svih mogućih objašnjenja samozvani „stručnjaci“ željni publiciteta  izabrali su ono koje najbolje paše našoj tabloidnoj stvarnosti prepunoj senzacionalnih naslova i „otkrića“. Epidemija je krenula iz Vuhana. Vuhan je prvi grad koji je pustio u rad 5G mrežu. Treba li neki jači dokaz da su talasi 5G mreže izazvali pandemiju?

Istina je da je paranoja počela i pre pojave pandemije. U maju prošle godine, ruska mreža „RT Amerika“ (inače optužena za mešanje u američke predsedničke izbore) emitovala je prilog pod naslovom „Opasan eksperiment nad čovečanstvom“ tvrdeći da 5G tehnologija izaziva tumor na mozgu, neplodnost, sterilitet, srčane probleme i autizam. Nakon te emisije usledilo je još šest „epizoda“ na istu temu, poslednja o deci koja izložena 5G zračenju imaju spontana krvarenja iz nosa i probleme sa učenjem. Kada se epidemija razbuktala, već formulisana teorija zavere pala je na plodno tle.

Teoretičara zavere po pravilu je lako prepoznati. Često je to lekar koji voli da objašnjava fizičke fenomene ili fizičar koji zna sve o strukturi virusa. Ponekad je to sveštenik kome je bog podario treće oko kako bi video skrivenu stvarnost. Ponekad je to novinar koji je napabirčio „nepobitne istine“ od jednog fizičara, lekara i sveštenika i sve to umešao u novinski tekst. Ponekad je to čuveni sportista ili glumac koji misli da mu IQ raste uporedo sa saldom na bankovnom računu. Tu je često i njegova bolja polovina, obično domaćica, ekspert za jogu, artičoku i život na visokoj nozi, spremna da svoju urnebesnu  sekiraciju podeli s milionima pratilaca na društvenim mrežama. Ponekad je to „YouTube influencer“ (naziv za uticajnog čoveka koji je pre YouTube-a bio niko i ništa, u najvećem broju slučajeva „sajber-džIber“). Zajedničko za sve njih je da imaju bezobraznu smelost da pričaju o stvarima koje najmanje razumeju i za koje se nikad nisu školovali.

Teoretičari 5G zavere danas idu tako daleko da dovode u pitanje i samu biološku prirodu virusa. Virus je, po njima, samo otrov koji iz sebe pokušavaju da izbace otrovane ćelije. Virus je posledica a ne izazivač bolesti. Čovek je biće kojim upravljaju električni impulsi, svaki elektrokardiogram ili encefalogram zapravo je snimak električnih tokova koji kontrolišu naše vitalne funkcije. Bolest se javlja onda kada se ti prirodni električni tokovi u našem organizmu poremete spoljašnjim uticajima sa kojima se do sada nismo sretali. Pravi uzročnik bolesti je, zapravo, sumanuti tehnološki razvoj koji štetno utiče na zdravlje i čijim se negativnim posledicama niko ne bavi.

Najveća do sada zabeležena pandemija zabeležena je krajem Prvog svetskog rata kada je „španski grip“ zarazio pola milijarde ljudi i odneo oko 50 miliona života. Kako 5G „eksperti“ objašnjavaju ovu pandemiju? Čitava planeta je napravila „kvantni skok“ tako što je doživela svoju prvi veliku „elektrifikaciju“ u vidu radio-talasa koji su u to vreme počeli intenzivno da se koriste u vojne i komercijalne svrhe. Kako drugačije objasniti činjenicu da se španski grip pojavio takoreći istovremeno u hiljadama kilometara udaljenim delovima zemljine kugle u vreme kada se putovalo kočijama, brodovima ili pešice? Jedino radio-talasi putuju dovoljno brzo. Posle Drugog svetskog rata nastao je drugi kvantni skok, sledeći krug elektrifikacije Zemljine kugle – radarski sistemi koje su Britanci usavršili kako bi se branili od masovnih naleta Nemačkih bombardera munjevito su preplavili čitav svet. I opet je usledilo masovno razboljevanje stanovništva, smrt je kao šumski požar protutnjala opustošenom Evropom.

Tokom šezdesetih godina telekomunikacioni sateliti premrežili su nebo iznad nas. Njihovi elektromagnetni talasi poremetili su finu ravnotežu u Zemljinoj jonosferi i Van Alenovim radijacionim pojasevima koji nas štite od štetnih zračenja iz kosmosa. Munjevito je usledila pandemija honkonškog gripa. I tako sve do današnjih dana, do epidemije korone izazvane ubrzanom izgradnjom infrastrukture za novu generaciju mobilne telefonije. „Činjenice“ govore da je svaka velika pandemija koja se desila u poslednjih 150 godina koincidirala sa dodatnom količinom elektromagnetnog zračenja ubrizganog u našu životnu sredinu.

Tako kažu teoretičari zavere. Kesić bi rekao: „Budale!“. Na žalost, teško je polemisati sa budalama jer su budale jako inventivne. Sve teorije zavere skovane su pažljivim selektovanjem činjenica (niko ne spori da se pandemija španske groznice zaista desila u vreme ekspanzije radio talasa), dok se uzročno-posledična veza između njih zasniva isključivo na koincidencijama i logičkim kalamburima, uz ignorisanje ili izvrtanje svih poznatih naučnih činjenica i masovnu zloupotrebu ljudskog praznoverja, neobrazovanosti i straha od novog i nepoznatog. „Plaši me sve ono što ne razumem“ - taj uslovni refleks verovatno je mnogo puta spasao čoveka tokom njegove istorije koja se meri stotinama hiljada godina nateravši ga da ustukne i sačuva se od često opasnih situacija. U XXI veku ovaj strah je, međutim, pogodno sredstvo za svakojake manipulacije, uključujući i političke.

Kad zagrebete malo ispod površine ove teorije zavere videćete da je cela teorija o „5G virusu“ na klimavim nogama. Reklo bi se, zaista, da su najteže pogođene zemlje u kojima je izgradnja 5G mreže najviše odmakla: Kina, Italija, Španija, Britanija, Amerika. Prećutkuje se, međutim, Južna Koreja koja je modernizaciju već završila a epidemiju relativno lako stavila pod kontrolu. Šta je sa Iranom, Indijom i Japanom koje je pandemija takođe zahvatila iako su tamo radovi na 5G mreži u ranoj fazi? Pandemija se proširila i na Afriku i siromašne zemlje Srednje i Južne Amerike, čak i na ruralne delove do kojih ne dopire nikakav signal mobilne telefonije. Ugroženi su čak i domoroci u amazonskim prašumama iako je najbliža radio-antena stotinama kilometara daleko od njih.

Oni koji podržavaju teoriju takođe tvrde da 5G signal zbog svoje veće jačine slabi imuni sistem čoveka. Da biste razumeli koliko je ovo apsurdno moramo da se podsetimo fizike iz srednje škole. Bežična komunikacija zasniva se na prostiranju elektromagnetnih talasa. Svaki talas ima određenu talasnu dužinu koja je recipročna njegovoj frekvenciji. Što je talas kraći a frekvencija veća, veća je njegova energija ali i mogućnost prenosa podataka. Upravo zato 5G mreža koristi kraće talasne dužine od 4G mreže. Kraći talasi znače i manji domet i veću osetljivost na prirodne prepreke (čak i kapi kiše) tako da su repetitori 5G mreže relativno gusto raspoređeni (nemoguće je čitav grad pokriti signalom sa svega par antena). Međutim, talasna dužina signala 5G mreže je i dalje velika, neuporedivo veća od one koju ima obična dnevna svetlost. Takvi elektromagnetni talasi jednostavno nemaju dovoljno veliku energiju da bi imali jonizujuće dejstvo, samim tim nisu u stanju da reaguju s materijom i utiču na njenu strkturu. Da bi tako nešto uošte bilo moguće potrebni su vam elektromagnetni talasi jako male talasne dužine: ultraljubičasti, rendgenski ili gama-zraci. Talasi 5G mreže, jednostavno, nisu ni blizu ovog opsega. Baš iz tih razloga, nebrojene institucije i učeni pojedinci kategorički su porekli bilo kakvu mogućnost uticaja 5G signala na ljudsko zdravlje a čitavu teoriju označili kao "opasno glupiranje" i skretanje pažnje sa pravog problema.

Ali šta sve to vredi? Virus će jednoga dana otići ali teorije zavere ostaju zauvek. Amerikanci nikad nisu bili na Mesecu, Elvis je živ, znam ko je ubio Kenedija, pa onda HAARP, „kemtrejls“, UFO sleteo u Rozvel, Iluminati, ravna Zemlja... Autor ovog teksta nije medicinski ekspert da bi mogao da vam da neki novi savet kako da se sačuvate usred ove pošasti (bolesti i gluposti). Perite ruke, držite rastojanje, ne jedite šišmiše i nadajte se najboljem. Ko u nešto veruje, može i da se pomoli, neće da škodi. I obavezno čašica rakije, to nam je davno preporučeno (u to ime…).

Šta, međutim, reći onima koji, pametniji od svih, i dalje veruju da je uzrok naših patnji u 5G mreži, koji misle da se virus najefikasnije ubija tako što se zapali lokalni repetitor mobilnog operatera a telefon isključi ili baci kroz prozor? Možda rečenicu kojom se Eš iz „Osmog putnika“ oprašta od nesrećnika koje tajanstveni „alien“ još uvek nije pojeo: „Ne mogu da lažem o vašim šansama da preživite... ali, u svakom slučaju, imate moje simpatije“.

Vreme #1528

Crna rupa u centru galaksije Messier 87

Prva fotografija crne rupe

Iako danas imamo nebrojeno mnogo naučnih dokaza da crne rupe zaista postoje, svi pokušaji da se one fotografišu do sada bili su bezuspešni. Ljudi po pravilu slabo prihvataju stvari koje ne mogu da vide pa nije mali broj onih koji crne rupe i dalje smatraju rezultatom apstraktne matematike bez mnogo uporišta u realnom svetu.

Šta su, zapravo, crne rupe i kako nastaju? Verovali ili ne, dovoljno vam je srednjoškolsko znanje fizike pa da dođete do zaključka da nešto poput crnih rupa skoro izvesno postoji.

Pođite od činjenice da je gravitacija univerzalna pojava. Sve što ima masu ili energiju stvara privlačno gravitaciono polje. Usled toga Zemlja se kreće oko Sunca, jabuka pada na Njutnovu glavu a stanovnici Australije se i dalje drže za planetu iako su sa donje strane globusa (sve ovo, naravno, pada u vodu ako je Zemlja ravna ploča, u toj “teoriji” gravitacija ne postoji).

Da biste se otisnuli sa naše planete u kosmički beskraj potrebna je određena brzina. Na površini Zemlje ona iznosi oko 11 kilometara u sekundi, deset puta je veća od brzine puščanog metka. Ova brzina zavisi pre svega od mase nebeskog tela sa kojeg pokušavate da “pobegnete”. Ako se nalazite na Mesecu čija je masa mnogo manja, brzina bekstva je pet puta manja. Ali na Suncu ona prelazi 600 kilometara u sekundu. Na nekoj još masivnoj zvezdi ova brzina može da bude desetinama pa i stotinama puta veća. Razmišljajući na sličan način, engleski astronom i sveštenik Džon Mičel je krajem 18. veka došao do zaključak da neke zvezde mogu da budu toliko masivne da sa njih čak ni svetlost ne može da pobegne. Mičel je na svetlosni zrak pogrešno gledao kao na topovsko đule koje kreće sa površine zvezde, gubi brzinu usled delovanja gravitacije i pada natrag na zvezdu. Ali jedan zaključak mu je bio ispravan: iako takvu zvezdu ne bismo mogli da vidimo jer do nas sa nje ne bi dopreo nijedan svetlosni zrak, mogli bismo da dokažemo njeno postojanje posmatrajući uticaj na okolinu. Mičel je ovo hipotetično nebesko telo nazvao “tamnom zvezdom”.

Galaksija Messier 87

Mnogo kasnije, utvrđeno je da je brzina svetlosti konstantna čime je naivna teorija Džona Mičela naizgled opovrgnuta. Međutim, Ajnštajn je u svojoj opštoj teoriji relativiteta dokazao da gravitacija ipak utiče i na putanju i na energiju svetlost. Fotoni, najmanje “svetlosne jedinice”, gube energiju bežeći iz gravitacionog “bunara” sopstvenog izvora. U ekstremnom slučaju, gubitak energije je potpun i izvor svetlosti postaje nevidljiv.

Nemački fizičar Karl Švracšild napravio je misaoni eksperiment: skoncentrisao je masu u jednu tačku prostora i tako kreirao „singularitet“, tačku beskonačne gustine. Zatim je rešio Ajnštajnove jednačine gravitacionog polja ali u prvi mah nije mogao da objasni zbunjujuće rezultate do kojih je došao. Priroda ovih rezultata razjašnjena je tek kada su svoj doprinos dali Hendrik Lorenc, Artur Edington i Žorž Lemetr. Glavni zaključak do koga su došli je da tačkasta masa kreira tzv. „horizont događaja“, sfernu oblast prostora u kojem su sve putanje zatvorene i vode direktno u singularitet u njenom centru. Sam singularitet, tačka beskonačne gustine, predstavlja mesto gde Ajnštajnove jednačine i zakoni fizike jednostavno prestaju da funkcionišu.

Sve što se desi unutar sfere horizonta događaja zauvek ostaje u njoj. Ko god bi se našao u njoj nikad ne bi mogao da se javi svojim prijateljima i prepriča utiske. Protok materije i informacija moguć je samo u jednom smeru, ka unutrašnjosti ove sfere i njenom centru. S obzirom da ni svetlost ne može da napusti ovu nematerijalnu i nevidljivu „membranu“, oblast omeđena horizontom događaja izgleda potpuno tamno. Veličina „horizonta“ događaja definisana je tzv. Švarcšildovim radijusom koji direktno zavisi od mase zarobljene u unutrašnjosti: što je ta masa veća i horizont događaja je veći.  Danas je uobičajeno da za veličinu crne rupe uzimamo upravo veličinu horizonta događaja. Ali bez obzira na to, sva masa crne rupe na kraju je skoncentrisana u njenom centru, u tački beskonačne gustine.

Termin „crna rupa“ verovatno je prvi upotrebio Robert Dik inspirisan indijskim zatvorom poznatim kao „Crna rupa Kalkulte“. U taj zatvor se lako ulazilo ali iz njega skoro niko nije izašao. Ipak, odlučujući doprinos popularizaciji termina dao je poznati američki fizičar Džon Viler: njemu se dopala njegova jednostavna forma i „propagandna vrednost“ i zato ga je forsirao u komunikaciji do te mere da ga danas mnogi smatraju „kumom“ koji je izabrao današnje ime.

Teorija je pokazala da je bilo koju količinu materije moguće pretvoriti u crnu rupu ukoliko se ona sabije u sferu sa radijusom manjim od Švarcšildovog. Ako biste Mesec hteli da pretvorite u crnu rupu morali biste da svu njegovu masu sabijete u prostor ne veći od zrnca peska. Sunce „spakovano“ u crnu rupu imalo bi horizont događaja od jedva par kilometara.

Sve do ove tačke nalazimo se na terenu apstraktnog razmišljanja, to i dalje ne dokazuje da crne rupe zaista postoje. Okrenimo se, još jednom, zvezdama oko nas.

Crna rupa u centru Mlečnog puta

Sunce je jedna velika nukelarna „furuna“, u njegovom centru odvija se fuzija vodonika u helijum i pritom oslobađa energija koja održava život na Zemlji. Energija koja iz centra Sunca putuje ka njegovoj površini sprečava da Sunce kolabira pod sopstvenom težinom, baš kao što balon ne gubiti svoj oblik sve dok balonista zagreva vazduh u njegovoj unutrašnjosti. Ali ništa nije večno: Sunce će kroz nekoliko milijardi godina iscrpeti celokupno  nuklearno gorivo i, bez priliva energije iznutra, početi da kolabira pod sopstvenom težinom.

U slučaju Sunca ovo sažimanje ima svoju granicu. Elektroni u atomima Sunca naći će se na tako malom rastojanju da će sile odbijanja između njih zaustaviti dalju kompresiju zvezdane materije. Sunće će preći u stabilno stanje ekstremno gustog belog patuljka kome će biti potrebno nekoliko desetina milijardi godina da se potpuno ohladi.

Indijski  astrofizičar Čandrasekar prvi je pokazao da beli patuljci čija je masa 40% veća od mase Sunca nikad ne dostižu stabilno stanje. Gravitacione sile u tom slučaju toliko su jake da ni odbojne sile između elektrona ne mogu da zaustave kolaps materije. Po Čandrasekaru, sažimanje materije nezadrživo se nastavlja sve do singulariteta, tj. sve do transformacije zvezde u crnu rupu.

Kasnije su Openhajmer, Volkov i Tolman malo korigovali Čandrasekarove kalkulacije. Oni su pokazali da masivne zvezde nastavljaju kolaps kroz proces fuzije protona i elektrona i nastanak takozvane neutronske zvezde. Ovi egzotični objekti sasavljeni su skoro isključivo od neutrona i imaju nezamislivu gustinu: jedna kašičica „neutronijuma“ bila bi teška koliko i čitav Beograd na vodi, u kompletno izgrađenom stanju. Neutroni takođe stvaruju repulzivnu silu koja sprečava dalji kolaps materije.

Ali i taj otpor ima svoju granicu. Ako je neutronska zveda dvaput masivnija od Sunca, čak će i neutroni popustiti i poslednji otopor materije neumoljivoj sili gravitacije biće skršen. Kolaps ugašene zvezde nastaviće se sve dok celokupna  materija ne formira “singularitet”, tačku (ili vrlo malu oblast) nezamislive gustine. Imamo mnogo razloga da verujemo da je poslednji stadijum u evoluciji svake masivne zvezde upravo crna rupa. S obzirom da se broj galaksija u kosmosu meri stotinama milijardi, da svaka galaksija sadrži stotine milijardi zvezda, da još uvek živimo u kosmičkom dobu kada se zvezde intenzivno rađaju i umiru, pretpostalvja se da crnih rupa u Univerzumu ima jako puno i da će ih, kako vreme bude prolazilo, biti sve više.

Virtuelni teleskop "Horizont događaja"

Kada jednom nastane crna rupa počinje da raste usisavanjem okolne materije, kosmičkog gasa i prašine ili materijala sa okolnih zvezda, potencijalno dostižući kolosalne razmene. Najbrže rastu one koje se nalaze u najgušćim delovima galaksije a to je po pravilu galaktički centar. Danas se smatra da se u centru praktično svake galaksije nalazi gigantska crna rupa čija je zarobljena masa milionima ili milijardama puta veća od mase našeg Sunca.

Kako fotografisati jednu crnu rupu, nešto što se po definiciji ne vidi? Kad već ne možemo da crnu rupu snimimo direktno, možemo da zabeležimo njene efekte na neposrednu okolinu. Crna rupa svojim gravitacionim poljem privlači kosmičke objekte, gasove i prašinu i taj proces ima svoje vidljive posledice, naročito ako je okolina crne rupe bogata materijom kojom se crne rupe “hrane”. U neposrednoj okolini nastaje zona nagomilavanja materije koja spiralnom putanjom upada u crnu rupu. Pritom se usled trenja oslobađa ogromna količina toplote, materija se intenzivno zagreva i počinje da emituje svetlost, dovoljno jaku da je možemo registrovati u različitim delovima sprekta, od infracrvenog preko vidljivog do rendgenskog. Sve što nam nedostaje je snimak koji bi potvrdio da je ova teorija zapravo tačna: prsten usijanog gasa sa “flekom” crne rupe u sredini.

Pre desetak godina počeo je da se stvara internacionalni tim sa zadatkom da fotografiše crnu rupu i usput proveri gomilu teorija koje objašnjavaju njihov postanak i razvoj, uključujući i Ajnštajnovu teoriju relativiteta. Vrlo brzo postalo je jasno da nijedna astronomska opservatorija nema dovoljno jaku opremu za ovakav poduhvat. Umesto jednog, tim je iskoristio združenu moć desetak velikih teleskopa strateški pozicioniranih širom sveta, od Havaja i Čilea do Evrope,  Grenlanda i Južnog pola. Tako je nastao gigantski virtuelni teleskop simbolično nazvan “Horizont Događaja”, sposoban da jedan te isti nebeski objekat posmatra istovremeno sa više udaljenih lokacija i na bazi malih razlika u opažanjima konstruiše sliku 4.000 puta oštriju od one koju generiše svemirski teleskop “Habl”.

Crna rupa u filmu "Interstellar"

Naravno, nije sve u hardveru, sakupljene podatke potrebno je sakupiti, sinhronizovati i analizirati tako da je u razvoj novog softvera uloženo mnogo više nego u same teleskope. Od svih do sada detektovanih crnih rupa kao početne mete izabrane su svega dve koje su davale najviše izgleda za uspeh.

Prva crna rupa, Sagitarius A, nalazi se u centru Mlečnog puta i četiri miliona puta je masivnija od Sunca. Da se radi o masivnoj crnoj rupi znamo na osnovu kretanja obližnjih zvezda – njihove ogromne brzine i zakrivljene putanje mogu se objasniti jedino prisustvom masivnog objekta čija je enormna masa skoncetrisana u vrlo malom prostoru. Taj objekat je “svega” 26.000 svetlosnih godina daleko od nas ali njegovo posmatranje je izuzetno komplikovano jer je prostor između nas i crne rupe ispunjen brojnim zvezdama i velikom količinom gasa i prašine. Uz to, čini se da u okolini ove crne rupe nema dovoljno materije da bi se formirao uočljivi prsten usijanih gasova. Koji god da je razlog u pitanju, osmatranja su bila neuspešna i naučnici su se okrenuli rezervnoj meti.

A ta meta bila je jedna od najvećih poznatih crnih rupa u kosmosu, M87 u centru galaksije Messier 87. Ova kolosalna crna rupa ima masu ravnu masi šest i po milijardi sunaca, neuporedivo je veća od one u centru Mlečnog puta ali je zato i neuporedivo udaljenija: od nje nas deli preko 53 miliona svetlosnih godina. Iako za ovu crnu rupu znamo da je aktivna, da intenzivno guta materiju oko sebe, rastojanje predstavlja ogroman izazov. Kejti Boumen koja je sa svojim kolegama godinama radila na softveru za analizu podataka prikupljenih virtuelnim teleskopom kaže da je čitav poduhvat ličio na pokušaj da se uslika đevrek na površini Meseca.

Pa ipak, uspelo je.

Kejti Boumen sa 5 petabajta podataka prikupljenih tokom osmatranja

Prvo je trebalo pronaći pogodno vreme za višednevno osmatranje. Tek 2017. godine ukazao se period od deset dana kada je vreme bilo vedro na svim teleskopskim lokacijama. Sakupljeno je fantastičnih pet petabajta podataka koji su snimljeni na diskove velikog kapaciteta i fizički transportovani u centar za obradu podataka. Transfer putem interneta nije dolazio u obzir jer bi sa današnjim brzinama interneta trajao predugo. Poređenja radi, autor ovog teksta ima kolekciju od oko 15.000 igranih filmova čija je ukupna veličina oko 50 terabajta – tačno 100 puta manje od onoga što je sakupljeno tokom snimanja jedne jedine crne rupe.

Iz tog beskrajnog mora nula i jedinica nastala je slika crne rupe koja je obišla svet. I pored njihovog obilja, sakupljeni podaci su fragmentarni. Da bi slika bila kompletna i savršeno jasna bilo bi potrebno da svaka tačka Zemljine kugle bude pokrivena jednim teleskopom. Zato je rekonstrukcija izgleda crne rupe ličila na pokušaj da se razume muziča kompozicija odsvirana na klaviru koji ima samo deset ispravnih dirki. Svaka opservatorija odsvirala je samo jednu notu u toj složenoj kompoziciji, ostale note umetnute su kompjuterski. Sofisticirani algoritmi koji su kreirani za ovu priliku ne garantuju da je finalna slika apsolutno verno zabeležila trenutak iz života jedne crne rupe, ali su velika odstupanja ipak isključena.

Novinarima za spektaklarnu vest često treba i neko lepo lice, a pomenuta Kejti Boumen, mlada naučnica sa Kalifornijskog instituta za tehnologiju bila je idealan izbor za mnoge. Na sopstveno iznenađenje našla se na naslovnim stranicama novina, naučnih žurnala i internet portala. Iako je Kejti sve vreme isticala da je njen rad predstavljao samo delić ogromnih napora čitvaog tima u kome je svako dao svoj doprinos, muški šovinisti jedva su dočekali da je na društvenim mrežama optuže za besramno prisvajanje rezultata čitave ekipe i samopromociju bez presedana. Kad god kao ljudi napravimo jedan veliki korak napred, nađe se neko da nas brutalno podseti da smo bili i ostali - prasci.

Ipak, sve to neće baciti senku na ovo ogromno dostignuće: o crnim rupama smo maštali, zatim ih matematički analizirali, osmatrali radio-teleskopima ali ih nikad nismo videli sopstvenim očima. Sada smo i na to stavili tačku: crne rupe postoje i izgledaju tačno onako kako je nauka i predviđala. Još jedan trijumf matematike, fizike i, naravno, Ajnštajna. Njegova teorija izdržala je još jednu probu, možda i najtežu do sada.

Nevidljiva opasnost

Imamo li razloga da se plašimo crnih rupa, onih koje se možda neopaženo kriju u našem kosmičkom komšiluku? Šanse da našu planetu proguta jedna takva nevidljiva neman ravne su nuli – kosmos je, jednostavno, toliko veliki i toliko prazan da su direktni sudari kolosalnih razmera veoma retki. Ilustracije radi, naša matična galaksija, Mlečni put, sudariće se kroz par milijardi godina s Andromedom, nama najbližom galaksijom od koje nas trenutno deli oko dva miliona svetlosnih godina. Iako svaka od ove dve galaksije sadrži preko 500 milijardi zvezda, malo je verovatno da će se bilo koje dve zvezde direktno sudariti.

Realnija je opasnost da bi masivna crna rupa na proputovanju  kroz Sunčev sistem svojom snažnom gravitacijom mogla da promeni Zemljinu putanju i utiče na njeno rastojanje od Sunca. Čak i mala promena trajektorije naše planete verovatno bi dovela do katastrofalnih klimatskih promena koje bi Zemlju pretvorile u pustinju, ledeno hladnu ili pakleno vruću, sasvim svejedno. Kompjuterske simulacije takođe su pokazale da iznenadna pojava nekog masivnog tela u našoj blizini može da dovede do nepovratnog izbacivanja Zemlje iz Sunčevog sistema. Naša planeta bi za svega par meseci potonula u večiti mrak a temperatura bi se spustila na nekoliko stepeni iznad apsolutne nule (-273°C).

Umetnička vizija crne rupe

Ljudski strah ne zna za granice, naročito kada taj strah generišu nedovoljno proučeni prirodni fenomeni. Pre nego što je počeo da radi novi CERN-ov “Veliki hadronski sudarač”, najveća mašina koju je čovek do sada konstruisao, veliki broj ljudi među kojima je bilo i vrhunskih fizičara, izrazio je bojazan da bi sudari čestica do tada neviđene energije mogli da dovedu do stvaranja minijaturnih crnih rupa koje bi potom mogle da usisaju čitavu planetu. Strah nije bio opravdan jer ni u jednom eksperimentu do sada tako nešto nije primećeno. Čak i da je moguće stvoriti crnu rupu u laboratoriji, ona bi verovatno bila tako sićušna da bi “isparila” procesom Hokingovog zračenja mnogo pre nego što bi stigla da načini bilo kakvu štetu (vidi okvir). 

Ali to ne znači da jednoga dana, možda u nekom budućem akceleratoru ili na neki drugi način nećemo uspeti da napravimo crnu rupu. Teoretski gledano, stvar je sasvim prosta, treba samo da nagurate dovoljno mase i energije u jako mali prostor, gravitacija će obaviti ostatak posla. Poslednji takav pokušaj desio se u petak, 19. aprila, kada je u centar Beograda sabijena masa od milion ljudi, autobusa i sendviča s majonezom, o kolosalnoj energiji čitave Srbije koja uz to ide da i ne pričamo. “Politika” je preko cele naslovne strane javila da se Beograd slegao, pretpostavlja se za najmanje dva metra, što je ličilo na prvi čin kolapsa Beograda u crnu rupu, tačno onako kako predviđa Ajnštajnova opšta teorija relativiteta. Ipak, kritična masa nije dostignuta. Šteta, imali bismo priliku da vidimo kako crna rupa izgleda iznutra i da jedni drugima pričamo o tome.

Odavde do večnosti

Crne rupe nisu večne. Ovo je, verovatno, i najznačajnije otkriće nedavno preminulog britanskog naučnika Stivena Hokinga. Intuitivno, ovo se kosi sa zdravim razumom: kako može da nestane nešto što neprekidno guta sve oko sebe, iz čega ništa ne može da pobegne? Zar već jednom nismo rekli da masa crne rupe i njen horizont događaja mogu samo da rastu?

Tajna je u svojstvima vakuuma. Ispostavlja se da prazan prostor nije tako prazan kao što smo nekad mislili. Vakuum više liči na ključalu čorbu u kojoj se spontano  stvaraju mehurići materije, samo da bi nestali delić sekunde kasnije. Zamislite da se par čestica stvori u blizini horizonta događaja. Pre nego što se te dve čestice ponovo spoje i nestanu, moguće je da jedna „zakorači“ iza horizonta događaja i nepovratno upadne u crnu rupu a da druga ode na suprotnu stranu. Spolja gledano izgledalo bi kao da crna rupa zrači čestice misterioznog porekla a da se njena masa smanjuje kako bi ukupna masa ostala ista, sve dok crna rupa potpuno ne nestane uz kratkotrajni, spektakularni bljesak.

Kada su masivne crne rupe u pitanju ovaj proces je neverovatno spor. Da bi jedna takva crna rupa potpuno „isparila“ potrebno je nezamislivo dugo vreme (da biste zapisali taj broj godina treba vam jedinica i sto nula). One minijaturne isparavaju mnogo brže. Hipotetčina crna rupa mase jednog prosečnog automobila ne bi trajala više od milijarditog dela sekunde.

Skoro 14 milijardi godina nakon „Velikog praska“, mi i dalje živimo u doba „kosmičkog izobilja“ u kome se nove zvezde stvaraju brže nego što se stare zvezde gase, evoluirajući u bele patuljke, neutronske zvezde i crne rupe. U kosmosu i dalje ima dovoljno vodonika kao pogonskog goriva za neke buduće zvezde i galaksije. Ali to doba neće trajati večno i jednoga dana ugasiće se i poslednja zvezda. Nastaće „mračno doba“ tokom kojeg će gigantske crne rupe lagano progutati sav otpad nastao nakon završetka zvezdane epohe. Biće potrebna čitav večnost da i ovi monstrumi, poslednje kompaktne formacije materije u Univerzumu, ispare kroz proces Hokingovog zračenja. Nestanak poslednje crne rupe označiće i termodinamičku smrt vasione. U svetu bez događaja i vreme će prestati da teče.

Na putu prema dole

Kako bi izgledao susret nekog astronauta sa crnom rupom, recimo onom koju smo upravo uslikali? Do odgovora je nemoguće doći bez pomoći Ajnštajnove teorije relativiteta. Prema toj teoriji svako masivno telo deformiše prostor, otprilike kao što kliker deformiše gumenu podlogu po kojoj se kreće. Sa prostorom menja se i tok vremena što dovodi do bizarnih posledica.

Zamislite da sa sigurnog rastojanja pratite odiseju nekog dobrovoljca koji se prijavio da u svemirskom odelu, opremljen kamerama i instrumentima uskoči u crnu rupu zarad napretka nauke i čovečanstva, sve u direktnom prenosu (za takvog dobrovoljca Kesić ima odlično ime: “Budala!”).
Prvo što bismo primetili je da sat na ruci astronauta počinje da kasni, jedva primetno pa zatim sve više i brže. Kašnjenje postaje sve izraženije kako se astronaut primiče horizontu događaja, njegov vremenski ritam se primetno usporava. Istovremeno, svetlost koju emituje naš astronaut gubi sve više energije kako uticaj gravitacije crne rupe raste. Njegovo belo svemirsko odelo poprima crvenu boju a zatim se gubi u nevidljivom, infracrvenom delu spektra mnogo pre nego što je astronaut dosegao horizont događaja. Proći će još delić sekunde i više nećemo moći da ga detektujemo ni najosetljivijim instrumentima.

Ipak, da možemo da ga vidimo, kako bi izgledao trenutak prolaska astronauta kroz horizont događaja? Taj trenutak nikad ne bismo ni dočekali! Videli bismo da njegov časovnik radi sve sporije da bi se, u trenutku dostizanja horizonta događaja, potpuno zaustavio. Iz našeg ugla, izgledalo bi kao da je naš astronaut zaustavljen na samom pragu crne rupe, zamrznut u prostoru i vremenu.

Ali, to je samo naš ugao gledanja. Šta bi video astronaut? On sam, bar u početku, ne bi primetio ništa neobično. Njegov sat radi normalno, otkucaji srca su pravilni, ne dešava se ništa neobično. Sam trenutak prolaska kroz horizont događaja ne bi ni po čemu bio poseban, ne bi bilo nikakvog nagoveštaja da je prešao granicu posle koje više nema povratka. Ali njegov TV-prenos više niko ne bi mogao da vidi, signal koji šalje ostao bi zarobljen unutar horizonta događaja. Mogao bi da pokuša da se izvuče koristeći motore na svom svemirskom odelu ali bi to samo na kratko odložilo neizbežnu propast.

Kao što su nekad u starom veku svi putevi vodili u Rim, tako u crnoj rupi svi putevi vode u njen centar u kojem je skoncentrisana celokupna masa crne rupe. Još koji minut i nastupila bi “špagetifikacija”: razlike u gravitacionim silama koje deluju na noge, ruke i glavu našeg astronauta postale bi toliko drastične da bi njegovo telo počelo da se transformiše u dugačku, beskonačno tanku nit. Na kraju, naš astronaut dospeo bi u centar, u tačku singulariteta i svoju odavno nesvesnu masu pridodao već postojećoj masi crne rupe. Ono što bismo mi primetili je malo uvećanje horizonta događaja, siguran znak da je naš junak dospeo tamo gde je i krenuo.

Vreme #1477-1478

Ples među zvezdama

Nedavno je objavljeno da su kanadski astronomi sa opservatorije "CHIME" u Britanskoj Kolumbiji koristeći neobičnu kombinaciju četiri polucilindrične antene od kojih je svaka dugačka sto metara, detektovali seriju radio signala nepoznatog porekla koji do nas stižu iz dubokog svemira. Vest o tome prvo je objavljena u prestižnom naučnom magazinu "Nature".   

Stručan naziv za ovu pojavu je "Fast Radio Burst" (FRB) odnosno "brzi radio-bljesak" (autor ovog teksta uz najbolju volju nije uspeo da pronađe potpuno prikladan prevod ovog pojma na srpski jezik). U pitanju je iznenadni nalet radio-talasa u širem frekventnom opsegu koji traje svega nekoliko milisekundi. I pored toga, ukupna energija jednog ovakvog bljeska može da premaši ukupnu energiju koju Sunce generiše tokom pedeset ili sto godina. Pojavu je otkrio Dankan Lorimer 2007. godine prekopavajuće stare podatke sa radio-teleskopa i od tada je zabeleženo nekoliko desetina sličnih jednako misterioznih pojava.

Koliko danas znamo o mehanizmu nastanka ovog fenomena? Vrlo malo. Jedino u šta smo sigurni je to da nemaju zemaljsko poreklo, da ne potiču ni iz Sunčevog sistema niti iz naše matične galaksije. Rastojanje do izvora meri se milijaradama svetlosnih godina što znači da je vreme koje je "poplavnom talasu" potrebno da stigne do naše planete uporedivo sa starošću čitave vasione (oko 13.7 milijardi godina). Sa druge strane, prilično pouzdano se zna da izvor zračenja nije veći od par stotina kilometara i da ima približno sferni oblik. Detekcija signala emitovanog sa tako kolosalne daljine i iz tako malog izvora moguća je samo ako je izvor tog signala nešto jako moćno i, verovanto, prilično egzotično.

Skoro svi visoko-energetski fenomeni u kosmosu koji su do sada otkriveni i uspešno objašnjeni vezani su za eksplozije "supernova", crne rupe i neutronske zvezde.
Supernova je poslednja faza u životu masivne zvezde koja je istrošila svoje nuklerano gorivo. Praktično ugašena iznutra, zvezda kolabira pod pritiskom sopstvene težine. Brzo i masovno urušavanje zvezde dovodi do oslobađanja ogromne količine energije i eksplozije čiji bljesak može da zaseni sjaj čitave galaksije sastavljene od stotinu milijardi zvezda. Ono što ostaje nakon takve eksplozije je neutronska zvezda: minijaturna, brzo rotirajuća, super-gusta grudva materije koja emituje karakteristične pulseve elektromagnetnog zračenja. U ekstremnim slučajevima, kada je umiruća zvezda jako masivna, kolaps zvezde u nestajanju ništa ne može da zaustavi: celokupna njena preostala masa biva sabijena u tačku beskonačne gustine iz čije okoline ništa ne može da pobegne, čak ni svetlost. Pređete li jednu jasno definisanu granicu, takozvani "horizont događaja", svi putevi vode u centar crne rupe i svaka komunikacija sa spoljašnjim svetom postaje nemoguća. Zbog svoje ekstremne gravitacije, crne rupe i neutronske zvezde "proždiru" materiju oko sebe. Pad materije u crnu rupu izaziva njeno ekstremno zagrevanje a samim tim i emisiju talasa visokih energija. Zamislite sad sasvim moguću situaciju da se dve crne rupe ili neutronske zvezde međusobno spoje, takav događaj s lakoćom može da generiše energiju koju danas ima prosečan FRB pa i mnogo više od toga (vidi okvir).

Šta je to što je ovaj poslednji registrovani bljesak učinilo tako posebnim, do te mere da su vest o njemu prenele čak i naše novine koje o nauci pišu samo kad neki napredni državni funkcioner doktorira po skraćenom postupku na nekom još naprednijem "Megadens" univerzitetu? Tipičan radio-bljesak je "jednokratan", tj. moguće ga je osmotriti samo jednom u jednoj tački nebeskog svoda. FRB je nalik na "kosmičku petardu", retko kada će se dve "detonacije" desiti na istom mestu. Ovoga puta naučnici su nabasali na izvor čiji se radio bljeskovi ponavljaju u pravilnim razmacima a potiču iz još uvek neindentifikovanog kosmičkog objekta na rastojanju od oko milijardu i po svetlosnih godina. Do sada je bio poznat još samo jedan ovako "pravilan" izvor radio-talasa.
Naučnici imaju u opticaju nekoliko teorija. Po jednima, izvor zračenja je brzo rotirajuća neutronska zvezda, po drugima, to su dve neutronske zvezde koje "plešu" jedna oko druge pre neko što se u kataklizmičnom sudaru spoje u jednu. Tu su još neke egzotične teorije: "blicar" (neutronska zvezda koja se pod teretom sopstvene mase upravo transformiše u crnu rupu) ili crna rupa koja upravo "guta" neki veliki "komad" materije.

Sve to, naravno, ne zanima mnogo našu štampu koja je do sada više papira potrošila na horoskop nego na sve naučne teme zajedno. Naučnici još uvek nemaju teoriju o poreklu signala koja bi se zasnivala na do sada poznatim prirodnim fenomenima. Ako nemamo objašnjenje, onda imamo misteriju a misterije su plodno tlo za svakojake spekulacije. Upravo je nedostatak validnog objašnjenja zaintrigirao široke narodne mase. Naveliko se piše o antenama veličine Zemlje pomoću kojih vanzemaljci šalju signale ka nama u očajničkoj nadi da će ih ovde neko registrovati i dešifrovati. Tu su zatim, vanzemaljski svemirski brodovi koji špartaju kosmosom a ono što mi detektujemo na Zemlji je trenutak kada oni upale ili ugase ogromne motore koji pokreću njihove svemirske krstarice. Ima tu i pomalo sprdnje: fizičar Robert Mekniz kaže da je signal verovatno ljudskog porekla, da smo ga poslali samima sebi iz prošlosti u budućnost kao opomenu da ne brukamo ostatak galaksije i da ne potežemo teoriju o vanzemaljcima čim nešto ne umemo da objasnimo.

Tačno je da naučnici nisu odbacili mogućnost veštačkog porekla radio talasa koje smo upravo detektovali na Zemlji, ali tu teoriju obično stavljaju na kraj spiska mogućih uzroka sa naznakom "malo verovatno". Radio bljesak koji smo nedavno otkrili nije jedini periodični, pravilan signal koji do nas dopire iz dubina kosmosa. Neutronske zvezde, recimo, takođe emituju snažno elektromagnetsko zračenje u matematički pravilnim ciklusima i taj mehanizam je danas prilično dobro objašnjen iako se u početku mislilo da signal takve pravilnosti mogu da kreiraju jedino vanzemaljci. Imajte takođe u vidu da je signal koji smo otkrili putovao do nas skoro dve milijarde godine i da iz njega ništa ne možemo da zaključimo o današnjem identitetu inteligentnih pošiljalaca, ako ih je ikad bilo i ako ih još uvek ima.

Pol Anderson, poznati naučni novinar, ipak smatra da sve opcije treba da ostanu na stolu: "U ovom trenutku, mi ovu pojavu ne umemo da objasnimo. Da li je ona prirodnog porekla? Verovatno da, naročito ako uzmemo u obzir iskustvo iz prethodnih sličnih situacija. Ali ne treba da budemo ni previše isključivi. Ako je šansa da su vanzemaljci umešani u ovo mala, to ne znači da ih već sada treba izbaciti iz priče. Ako sa ovim nemaju ništa danas, možda če imati s nečim drugim sutra.

Gama zraci

U svemiru postoje još dramatičnije i "eksplozivnije" pojave od širokopojasnih radio-bljeskova koji su ovih dana u centru pažnje. Deo elektromagnetnog spektra sa najmanjim talasnim dužinama rezervisan je za gama zrake čija energija višestruko prevazilazi energiju rendgenskih ("iks") zraka, ultraljubičastog, vidljivog ili infracrvenog svetla... Na našoj planeti sa gama-zracima susrećemo se svakodnenvno: oni su nusproizvod raspada prirodno radioaktivnih elemenata koji su svuda oko nas, a ima ih i u kosmičkom zračenju koje neprekidno zapljuskuje našu planetu. Generišu se i u nuklearnim elektranama koje zbog toga imaju višestruke i komplikovane mehanizme zaštite. Zbog svoje visoke prodornosti i energije našli su korisnu primenu u medicini: "gama nož", najsavremenije sredstvo za lečenje tumorskih promena na mozgu koristi višestruke, precizno usmerene snopove gama-zraka koji, fokusirani u jednu tačku, efikasno uništavaju maligno tkivo nez neželjenih propratnih dejstava.

S vremena na vreme količina gama-zraka koja dopire do nas iz vasione iznenada skoči. Pojava je, kao i u slučaju FRB-ova koje smo već opisali, takođe kratkotrajna, od delića sekunde do nekoliko časova, ali zato spektakularna: nijedna druga elektromagnetska pojava u Univerzumu nema taj "sjaj" i tu energiju. Ako je tipičan FRB nalik na pucanj petarde, gama-bljeskovi su prave termonuklearne eksplozije. Ilustracije radi, samo jedna "poplava" gama-zraka  nosi sa sobom energiju koju će naše Sunce emitovati tokom svih deset milijardi godina svoga života. Događaj je izuzetno redak: po pravilu ga registrujemo u galaksijama koje su udaljene milijardama svetlosnih godina od nas a između dva bljeska koja dolaze iz iste galaksije može da prođe i po nekoliko stotina hiljada godina. O njihovom poreklu ne znamo mnogo ali se veruje da su, baš kao i FRB, vezani za dramatične, poslednje trenutke života velikih zvezda.

Bljeskovi gama-zraka otkriveni su slučajno krajem šezdesetih godina pomoću vojnih satelita kojima su Amerikanci špijunirali nuklearne aktivnosti Sovjetskog Saveza. Misteriozna pojava u početku je bila klasifikovana kao vojna tajna a obelodanjena je tek nekoliko godina kasnije kad je postalo jasno da Sovjeti sa njom nemaju ništa. Ovi bljeskovi potencijalno su opasni za Zemlju i život na njoj. Ukoliko bi se desili u našoj blizini mogli bi da dovedu do delimičnog ili potpunog uništenja ozonskog omotača i drastičnog povećanja ultraljubičastog zračenja. Hemijske promene u atmosferi dovele bi do stvarnaja fotohemijskog "smoga" koji bi uticao na proces fotosinteze i tako poremetio sve lance ishrane u prirodi. Povećana količina azotovih oksida u atmosferi proizvela bi kisele kiše koje bi mogle da opustoše velike površine plodnog zemljišta.

U ekstremnom slučaju, ako bi izvor gama-zračenja, bio u našem neposrednom zvezdanom komšiluku, moglo bi da dođe i do katastrofalnih promena sa nesagledivim posledicama po život na našoj planeti. Pre oko 450 miliona godina broj biljnih i životinjskih vrsta naprasno je prepolovljen. Pretpostavlja se da je ovo masovno istrebljenje (inače, drugo po veličini u istoriji naše planete) bilo izazvano eksplozijom izuzetno masivne supernove u blizini Sunčevog sistema. Gama-zraci su za svega nekoliko sekundi uništili ozonski omotač i živi svet izložili smrtonosnim nivoima ultraljubičastog zračenja. Bili su potrebni milioni godina da se život na Zemlji koliko-toliko oporavi. Tako nešto dešavalo se bar nekoliko puta u prošlosti i desiće se, sasvim sigurno, i u budćnosti. Pitanje je samo – kada?

Vreme #1463

Papci i leteći automobili

Tokom svoje istorijske posete Kini predsednik Vučić je sa puno optimizma izjavio da od kineskih investitora očekuje da u Srbiji pokrenu proizvodnju električnih autobusa i automobila. I mi, naravno, imamo svoje adute za trgovinu, ostalo je još samo da ispeglamo neke detalje oko rudarenja litijuma (koristi se za proizvodnju baterija i sedativa), izvoza svinjskih nogu, glava i papaka, pa da s pravom kažemo da smo zaključili posao veka. Naravno, istog tenutka počela su zlurada podsmevanja na račun našeg predsednika, kao da smo zaboravili da je srpski izvoz počeo još u XIX veku pre svega zahvaljujući šljivama i svinjama Miloša Obrenovića.

"Trgovina je u marvi", govorio je veliki knez, "jedini produkt našeg predela koji se u onu stranu izvozi i otkud narod naš sve potrebe sebi i danak nabavlja". Miloš Obrenović je svake godine otkupljivao preko 200.000 svinja širom Srbije. Otkupljene mangulice i puline, u to vreme cenjene srpske autohtone vrste, gonio je kroz srpske i slavonske šume, tovio ih usput hrastovim žirom i onako dobro utovljene isporučivao na adrese kupaca širom Austrougarske. Put kojim su svinje išle imao je čak i svoje ime: “Svinjski put iz Srbije u Austrougarsku”. Zar je sramota da opet obnovimo staru tradiciju, makar tako što ćemo umesto celih svinja izvoziti sirovinu za pihtije? Za uzvrat, dobićemo razne električne sprave i vozila, i ne samo to. Vučić je svojim gostoljubivim domaćinima jasno poručio da mi znamo da oni imaju prototip letećeg automobila (ima li nešto što naš predsednik ne zna?). "Hajde da napravimo nešto i u Srbiji. Imamo neke ideje koje sam dobio posle razgovora sa šeikom Muhamedom Bin Zajedom (UAE), nešto oni rade i zajedno", rekao je Vučić.

Dakle, dočekasmo i to čudo. Ko je imao sreće, već je video leteću svinju na koncertima "Pink Flojda". A mi ostali? Posle Knina, Karlovca i Karlobaga, raspevane fontane u koloru, metroa, fabrike čipova "Mubadala", srpskog "Mercedesa", gondole i jarbola od 250.000 metara, videćemo i leteće automobile. Da ih pravimo, da se vozimo i da se zezamo. Ima li ičeg lepšeg u bezbrižnom skakutanju od mesta do mesta u ličnom letećem vozilu? I sve to za par vagona papaka i svinjskih glava.

Šta je, zapravo, "leteći automobil"? Sam termin je jedan prilično nesrećno izabran oksimoron. Automobil je, po definiciji, nešto što ima točkove i kotrlja se po putu ili livadi. Ono što leti može da bude helikopter, zmaj, avion, raketa ili dron, ali ne i automobil. Kovanica je verovatno nastala kao plod želje da se kreira jedna potpuno nova vrsta vozila. To vozilo bi sa jedne strane bilo malo, relativno jefitno i lako upravljivo, baš kao i prosečan automobil, a sa druge strane potpuno slobodno da se kreće i po drumu i kroz vazduh.

Iako još uvek nismo videli ništa što u potpunosti odgovara ovoj viziji, sama ideja nije novijeg datuma. Henri Ford, čovek koji je izmislio tekuću traku i serijsku proizvodnju automobila za široke narodne mase, izjavio je još 1940. godine: "Upamtite moje reči: kombinacija aviona i automobila je neminovna. Slobodno mi se smejte ali to će se desiti kad-tad". Ideju su odmah preuzeli i "razradili" pisci naučne fantastke, da bi se leteći automobili zatim pojavili i na velikom platnu (najduže pamtimo one iz filmova "Blade Runner", "Peti element", "Ratovi zvezda" i "Povratak u budućnost"). Iako je bilo mnogo inženjerskih pokušaja da se nešto slično napravi u stvarnosti i komercijalizuje, sve je ostalo uglavnom na pokušajima, a ono što se odlepilo od zemlje više liči na hoverkraft, adaptirani dron, mali helikopter ili avion nego na jeftin automobil. Tih neuspešnih pokušaja blio je toliko da u Americi danas postoje i muzeji čije glavne eksponate čine ova čarobna leteća vozila koja imaju samo jednu manu: ne lete.

Koncept letećeg automobila danas se često uzima kao ključni dokaz naše apsolutne nesposobnosti da predvidimo budućnost. Američki glumac Ejveri Bruks sumirao je naše razočaranje u svega par rečenica: "Danas je 2000. godina. Gde su ti leteći automobili? Obećali ste mi leteće automobile! Ja ne vidim nikakve leteće automobile. Zašto? Zašto? Zašto?"

Možda zato što se u međuvremenu ispostavilo da je konstrukcija takvog automobila mnogo složenija nego što nam je u početku izgledalo. Na automobil morate da dodate ono što mu omogućava da leti, bilo da su to klasična krila, elise, motori nalik na one na dronovima ili neka kombinacija svega toga. Napraviti konfiguraciju koja će imati zadovoljavajuće performanse i na zemlji i u vazduhu veliki je izazov koji do sada još uvek nije savladan na zadovoljavajući način. Osim toga, leteći automobil sigurno neće biti šampion ni u visini, ni u brzini letenja. S obzirom da je letenje ekonomski najisplativije kada se obavlja na velikim visinama i visokim podzvučnim brzinama, jasno je da će leteći auto moći sebi da priušte samo oni sa dubokim džepovima koji ne haju mnogo za troškove transporta. Mnogi od njih već su investirali svoj novac u poslovne mlaznjake i helikoptere. Šta će im još jedna sprava koja leti?

Ekološki aspekt takođe nije zanemarljiv. Sve današnje letelice veće od drona imaju veoma bučne motore tako da postoje brojna pravila koja ograničavaju njihovu upotrebu iznad naseljenih mesta. U praksi, to znači da je sasvim podnošljivo da vam jedan helikopter proleti iznad glave na svakih nekoliko sati. Ali zamislite situaciju kada vam pored terase, dok mirno ispijate svoju jutarnju kafu, neprekidno paradira beskrajna kolona letećih automobila sa domaćim "čobanima" za volanom koji kroz otvoren prozor bacaju pikavce pravo u vašu saksiju s muškatlama? Još je teže napraviti ekološki “čist” leteći auto, neki koji će da leti na struju, tj. na baterije. Današnja tehnologija baterija, iako uznapredovala, i dalje beznadežno kaska za napretkom na polju novih materijala, kompjuterskog hardvera i softvera. Baterije su i dalje preteške, zapaljive,  toksične i premalog kapaciteta.

Postavlja se i pitanje upravljanja jednom takvom letećom mašinom. Kontrola automobila i dalje je posao koji zahteva obučenost, pažnju i koncentraciju, i pored svog softvera i sigurnosnih mehanizama koji su u međuvremenu nagurani u njega. Zamislite da na sve to dodate još jednu, vertikalnu dimenziju transporta, čime zapravo jednu saobraćajnu traku zamenjujete sa njih bezbroj, pa ćete shvatiti koliki izazov može da bude snalaženje u "košnici" letećih automobila. Sudar koji bi na  zemlji mogao da bude trivijalan, obično "češanje" ili blag udarac branikom prilikom parkiranja, u vazduhu mogao bi da bude fatalan, i po one koji lete, a bogami i po one na zemlji koje bi sa neba neočekivano zasuo krš nastao tokom udesa. Kako će se sav taj novi urbani saobraćajni haos u vazduhu uopšte kontrolisati, kakva će sve regulativa morati da se donese, kakvu će obuku morati da prođu piloti-vozači i kako će se sprečiti zloupotreba ovakve tehnologije u kriminalne i terorističke svrhe, ostaje da se vidi.

Cora

Da bi se potencijalna šteta i rizik po ljude sveo na minimum neophodno je napraviti kompromis: leteći automobil je, nakon svega, ipak automobil i mora da zadovolji sve već postojeće bezbednosne standarde. Ti standardi zapravo nalažu da automobil mora da bude dovoljno robustan da izdrži raznorazne incidente što u prevodu znači da mora da ima ojačanu, samim tim i težu konstrukciju. A ono što je teško, još teže leti. Sa druge strane, današnje letelice toliko su krhke da i najmanji spoljašnji kontakt sa njima tokom leta može da ima katastrofalne posledice. Naći optimum iz među ove dve krajnosti i dalje je vrhunski inženjerski problem.

Nego da se vratimo na početak priče, odakle naš predsednik preko svoje "arapske veze" zna da Emirati i Kina nešto "petljaju" sa letećim automobilima? Verovatno je u pitanju prilično bajata vest iz novembra prošle godine kada je kineski startap "EHang" od vlasti u Dubaiju zatražio licencu za taksi-prevoz dronovima koji mogu da dostignu brzinu od oko 100 kilometara na sat. Dubai je, inače, otvoren i za druge slične projekte i pod određenim uslovima spreman je da izda dozvolu za probne letove u gradskom okruženju. Ubrzo nakon toga najavljena je i masovna proizvodnja kineskih vozila, sve pod uslovom da gradske vlasti odobre novi taksi-servis, s krajnjom namerom da identična usluga uskoro bude ponuđena u Singapuru i nekoliko evropskih gradova. A kako je uopšte moguće zamisliti reprezentativnu selekciju evropskih gradova bez Beograda? Zamislite, recimo, kako početkom oktobra, nad odavno razapetom novogodišnjom rasvetom u ulici Kneza Miloša, paradira kolona vazdušnih taksija, svi do jednog napravljeni u Srbiji. Kakav bi to samo impuls bio za BDP i bugarski turizam!

EHang

A gde ćemo mi da pravimo sva ta leteća čuda?

U industrijskom parku u Borči, kaže ministar za inovacije i tehnološki razvoj Nenad Popović uz ocenu da će Srbija otvaranjem tog parka s kineskim partnerima postati ne samo regionalni lider već jedan od najvećih digitalnih habova u celoj Evropi.

"To Srbiji koja je preskočila drugu i treću industrijsku revoluciju sada otvara mogućnost da bude direktan učesnik četvrte industrijske revolucije, potpune digitalizacije a najvažnije je da u ovom procesu imate jakog tehnološkog partnera", rekao je Popović za TV Pink.

Kako to industrijske revolucije mogu da se preskaču, ostaje nam da vidimo. Reklo bi se da Kina, Japan i Amerika ne bi bile to što danas jesu da na ovaj ili onaj način nisu učestvovale u svim prethodnim. Nekada davno u Srbiji imali ste provincijske fabrike koje su bile u stanju da prave ozbiljne komponente za "Boingove" avione a danas smo, realno, u situaciji da nam je teško i budak da sastavimo (sreća pa nam je država puna budaka koji su već sklopljeni). Ako smo nešto naučili iz vlastitog višedecenijskog propadanja to je da se industrijske revolucije mogu preskakati - ali samo kad idete u rikverc.

Ministar finansija Siniša Mali još je konkretniji u svojoj izjavi za "Tanjug": "Kada pređete Pupinov most sa leve strane, u sledećih par godina nići će ogroman industrijski park na 320 hektara. Park koji treba da privuče preko 1.000 kineskih kompanija. To će, kada smo računali sa CRBC, kompanijom koja će investirati u park, da otvori skoro 10.000 novih radnih mesta. Biće to najveći kineski industrijski park u Evropi. (...) Ako se uzmu u obzir sve kompanije koje će doci, ukupna investicija iznosiće oko dve milijarde evra." 

Flyer

Jednostavna računica kaže da će prosečna kineska kompanija doći u Srbiju da bi investirala u posao za koji je potrebno deset radnika i 32 ara placa i da će u to uložiti dva miliona evra ili 200.000 evra po jednom radniku. Lepa vest za naciju motača kablova koja se odavno navikla da za stranog investitora radi u tri smene za hiljadu puta manji "minimalac"!

Kad neko već s takvom lakoćom vlada višom matematikom, u stanju je, crno na belo, da dokaže razne fascinantne “teoreme”. Recimo onu da je Amerika uveliko prešla svoj zenit i da se sad nalazi na istorijskoj nizbrdici. Nema bolje ilustracije za to od činjenice da u Americi, u potpuno mirnodopskim uslovima, svake proste godine izgine 3.153.600 perača prozora, a one prestupne njih još 8.640. Kad se na perače prozora dodaju i druge rizične profesije kao što su, na primer, igrači američkog fudbala, rodeo jahači, akrobate na trapezu, vozači tenkova i gnjurci, broj Amerikanaca koji svake godine “ispare” na radnom mestu verovatno dostiže i svih deset miliona. I taj trend verovanto nije od juče. Sasvim je moguće da tamo, zapravo, više nikog i nema čime je naša (pre)orijentacija na kineskog super-partnera postala nužna i potpuno logična.

Ako neka "kineska" izjava našeg predsednika zaslužuje potpunu podršku čitave nacije, to je ipak ona o uvozu "veštačke inteligencije" iz Kine. Ne može leteći auto da se u Borči sklopi sam, treba nam neko dovoljno pametan za to. S obzirom da smo mi našu prirodnu inteligenciju uglavnom proterali iz zemlje, krajnje je vreme da to nadoknadimo interventnim uvozom inteligencije iz inostranstva, makar se radilo i o surogatu. Platićemo u papcima, dao bog pa njih bar imamo dovoljno.

Beograd nije pominjan

I pored činjenice da je leteći auto i dalje tek futuristički koncept sa vrlo skromnim rezultatima u praksi, to ne znači da se u njihov razvoj uopšte ne ulaže. Naprotiv, izgleda da se u ovu ideju investira više nego ikad i da je obnovljeni interes verovatno podstaknut tehnološkim napretkom i narastajućim brojem gradova koji lagano gube bitku sa hroničnim gužvama u saobraćaju.

Terrafugia

Jedan od projekata koji ima solidne šanse za uspeh je "Terrafugia". Kompaniju je osnovala grupa ambicioznih diplomaca sa čuvenog Masačusetskog instituta za tehnologiju (MIT) ali je od nedavno prešla u ruke kineskog koncerna "Geely Holding Group", u čijem se vlasništvu nalazi i "Volvo". Firma se udesetostručila i trenutno ima 200 zaposlenih sa hangarom u Nju Hempširu u kojem će se naći prvih osam primeraka vozila.

"Terrafugia" pomalo liči na robota iz filmova o "transformersima". Ima četiri točka, baš kao i svaki automobil, ali je karoserija aerodinamičnija, sa krilima koja se preklapaju kako ne bi smetala u drumskoj vožnji i izraženim repnim stabilizatorima. Ipak, ovo nije leteći auto u klasičnom smislu. Ideja kompanije je da napravi laku sportsku letelicu koju će licencirani piloti moći da drže parkiranu u kućnoj garaži. Točkovi bi se koristili samo za transport do najbližeg aerodroma a za poletanje bi se i dalje koristila avionska pista.

Joby

Kompanija je umalo bankrotirala 2009. godine kada nije uspela da isporuči pedeset već naručenih i plaćenih letelica. Uz to, kompanija se suočila i sa nizom primedbi od strane regulatornih agencija koje su insistirale da "Terrafuggia" istovremeno ispuni praktično sve automobilske i avionske bezbednosne standarde. Ovo je dovelo do skoro kompletnog redizajna čitave letelice koja danas ima dozvolu za upotrebu i preko 200 sati eksperimentalnog leta.

Sa novim kineskim vlasnikom situacija se značajno poboljšala. Plan je da se sa serijskom proizvodnjom započne naredne godine pri čemu bi se delovi pravili u Kini dok bi se sklapanje i testiranje vršili u Americi. Beograd do sada nije pominjan, što ne znači da neće. Uporedo se radi na dizajnu novog modela kome za poletanje neće biti potrebna aerodromska pista.

Cena? Sitnica: 380.000 dolara.

Opener

Jedan od vodećih privatnih investitora je Lari Pejdž, jedan od osnivača "Gugla", do sada je uložio novac u tri različita projekta letećih automobila: "Cora", "Flyer" i "Opener". Svi ovi projekti imaju sličan tehnički koncept: reč je o radikalno redizajniranim dronovima sa velikim brojem manjih pogonskih motora, sa akcentom na dobre manevarske sposobnosti, lakoću upravljanja, sigurnost i vrhunski dizajn. U odnosu na helikoptere ovi dronovi imaju dve značajne prednosti: mnogo su tiši a za poletanje i sletanje dovoljan im je vrlo mali prostor. Na žalost, nedostaje im veći dolet koji tipično ne prelazi 40 kilometara, a rešenje mogu da budu baterije naredne generacije za čiji će razvoj biti potrebna možda i čitava decenija. Sve to mnogo ne uznemirava Pejdža koji je je više puta istakao da mu je životna misija da kreira stvari koje ne postoje.

Od drugih projekata pomenimo i nemački "Volocopter" (koji finansijski potpomažu "Intel" i "Daimler"), zatim "Joby" ("Toyota", "Blue Jet" i drugi investitori do sada su uložili preko 100 miliona dolara u ovaj projekat), kao i eksperimentalne letelice koje razvija "Airbus".

Volocopter

Tu je i "Uber", kontroverzni gigant koji u aero-taksiranju vidi prirodni produžetak osnovne delatnosti kompanije i potpuno novo tržište koje tek čeka da bude podeljeno. "Uber" nema nameru da kreira sopstveno vozilo, jednostavno će kupiti ono koje se bude pokazalo kao najisplativije i najkvalitetnije. Umesto toga "Uber" se koncentrisao na izradu softvera koji će nadzirati i kontrolisati rute aero-taksija. Iako zvanične potvrde o tome još uvek nema spekuliše se da na ovom projektu "Uber" sarađuje sa američkom agencijom NASA. Glavni izazov je kako uskladiti i integrisati kretanje na hiljade novih malih letelica u postojeći sistem vazdušne kontrole.

Za kraj, pomenimo i "Pal-V", model istoimene holandske kompanije koji je predstavljen ove godine na sajmu u Farnborou. Ovaj žirokopter u "sklopljenom" stanju na zemlji izgleda kao futuristički tricikl ali još lepše izgleda u vazduhu dok demonstrira svoje vrhunske performanse. Maksimalna brzina mu je 160 km/h na drumu i 180 km/h u vazduhu, uz maksimalnu visinu leta od 3.500 metara. Ako dobije sve potrebne papire i dozvole "Pal-V" će se naći u slobodnoj prodaji tokom 2020. godine po ceni od oko 300.000 evra. Uz vozačku obavezna je i adekvatna pilotska dozvola.

Pal-V

Vreme #1447

Đunta

(sve fotografije napravio autor)

Ne znam da li ste, od silnog fudbala i tenisa na TV-u, primetili da je britanski BBC upravo otvorio svoju arhivu sa hiljadama dokumenata u kojima je sačuvana istorija razvoja računara u poslednjih pola veka.

Ja volim istoriju. Najbolje poznajem svoju.

U saradnji s kompanijom "Acorn", BBC je 1981. godine, osmislio računar "BBC Micro", s namerom da računare i programiranje približi đacima. Računar je bio toliko uspešan da ga je imala skoro svaka osnovna ili srednja škola u Britaniji.

Zahvaljujući upornosti mog oca, jedan primerak dobio sam i ja.

Zato što smo bili u mogućnosti.

Mislim da je to bio jedini BBC kompjuter u Srbiji južno od Beograda.

Bolji računar nikad nisam imao.

Bejzik od 32 kilobajta i još toliko memorije, razmetljiva superiornost trulog Zapada!

Na tom BBC-u sam, recimo, umeo da sračunam broj "pi" na hiljadu decimala.

Toliko puta sam to demonstrirao drugarima iz škole da sam prvih dvadeset pet cifara naučio napamet.

Evo, da ne kažete da izmišljam: 3,1415926535897932384626433

Rešavanje deset jednačina sa deset nepoznatih da i ne pominjem.

Samo stisnem jedno dugme i gotovo.

Mnogo godina kasnije u Minhenu, u čuvenoj “Šiler štrase” gde su trgovci iz Turske prodavali kompjutere kupcima iz Jugoslavije, u izlogu jedne radnje video sam monitor i na njemu jednu šarenu loptu kako skače.

Patetično.

Ne znaju Nemci da sam ja na mom BBC-u odavno vrteo zupčanike nezamislive složenosti. 

Pre par dana iskopao sam taj stari računar iz neke zaboravljene fioke u roditeljskoj kući i dao ga mom sinu u ruke.

Luka zbunjeno primećuje "Samsonajtov" znak na kompjuteru. Objasnio sam mu da je moj otac doneo BBC u novom "Samsonajt" koferu u kome je bilo i par nalepnica. Svideo mi se "Samsonajtov" logo pa sam ga zalepio u ćošak tastature.

Ako niste znali kakve veze imaju koferi i kompjuteri, sad znate.

Moram da priznam da se Luka prema antikvitetu odnosio s dužnim poštovanjem.

Valjda iz respekta prema meni, manje zbog hardverske specifikacije.

Njegova generacija ne zna šta je kilobajt. Današnja deca razumeju se samo u gigabajte, gigaherce i grafičke kartice.

Luka primećuje da je tastatura udobna kao zadnje sedište tek kupljenog Vartburga.

Nije on to tako rekao ali sam ja to tako shvatio.

Ne razume on da je u to vreme i Vartburg bio auto.

Kad su svi dugmići već tu, rešimo da uključimo kompjuter pa šta bude.

I ne bude ništa.

Džabe smo držali palčeve i u sebi se molili da proradi.

Interesantno je kako se jedan ateista kao ja seti Boga samo kad je gusto.

Iz transformatora dopire preteće pucketanje decenijama taložene prašine.

"Čuješ kako lupa đunta", kažem Luki onako u šali.

Transformator počinje da dimi kao Vartburg. Čak je i miris dima sličan.

Do priključivanja na televizor nismo ni stigli.

Krivo nam obojici.

Valjda može da se popravi.

Unutra je, reklo bi se, sve na svom mestu.

Možda su žice izuvijane malo više nego što treba, ali ne verujem da struji to smeta.

Riknula đunta, izgleda. Ona sa sitnim nutom.

Ili onaj gumeni deo, što ide odozdo.

Rikne i čovek, kamoli neće mašina.

A ja sam, hvala na pitanju, dobro.


Vreme #1436

Marsijanske hronike

Reč “Marsovac” prvi put se pojavila 1877. godine u Americi i Engleskoj u novinskim tekstovima posvećenim otkriću dva Marsova satelita, Fobosa i Dejmosa. Imenica je sledeći put upotrebljena tek na sajmu električnih naprava i dostignuća održanom u Parizu 1881. Tokom četiri meseca izložbe posetioci su imali priliku da vide takva čuda tehnike kao što su telefon, generator, sijalica sa užarenim vlaknom, veštački magneti, kompasi i razne mašine koje su umesto nafte, drveta ili uglja koristile električnu energiju. Jedan anonimni posetilac, oduševljen najnovijim dokazima nezaustavljivog tehničkog progresa pustio je mašti na volju i napisao priču pod naslovom “Leto gospodnje 2081” koja je stekla priličnu popularnost. U njoj autor predviđa da će, tokom jednog kraćeg predaha od međusobnog ratovanja, Zemljani uspostaviti kontakt s Marsovcima kako bi s njima razmenjivali “učtive poruke”. Kako to sa ljudima obično biva, početna ljubaznost neće trajati dugo i ljudi će objaviti rat Marsovcima koji će imati strašne posledice po obe strane:

“Svi ljudi sveta će se ujediniti kako bi napravili mamutske mašine koje će prosuti ogromne količine vode, usijanog metala i vatre Marsovcima pravo u lice. Ni oni nama neće ostati dužni: Zemlja će biti zasuta milionima meteorita od kojih će svaki biti težak tri hiljade tona. I ta kamena kiša padaće s Marsa sve dok Himalaji ne budu potpuno zbrisani sa lica Zemlje a od Mon Blana ne ostane samo jedna velika rupa”.

Od tada nema mira između Zemljana i Marsovaca, neprekidni rat između naše dve “civilizacije” traje sve do današnjih dana nesmanjenim intenzitetom.  U svojoj noveli “Rat svetova” iz 1898. godine, H. Dž. Vels opisuje invaziju Marsovaca na žitelje Zemlje. Od Velsa smo naučili da Marsovci liče na oktopode, da su tehnički superiorni i nemilosrdni, da su rešeni da nam preotmu planetu jer njihova postaje sve hladnija, ali i da imaju jednu fatalnu manu: nius vakcinisani protiv naših bakterija. U to vreme, bile su popularne i priče Edgara Rajsa Barouza, Tarzanovog "biografa", čiji su glavni junaci egzotični stanovnici "Barsumija", tj. Marsa.

Ipak, Marsovce smo prihvatili kao “realnost” tek kada su neke mudre i viđene glave pronašle neoborive “dokaze” da Marsovci postoje. Ključni podsticaj dao je italijanski astronom Đovani Skjapareli koji je kroz mutno staklo svog durbina na Marsovoj zarđalo-crvenoj pozadini ugledao složenu mrežu tankih tamnih pruga koje su obuhvatale čitavu planetu. Persival Lovel, uspešan biznismen, manje uspešan kao matematičar i astronom, postavio je smelu hipotezu da su ove pruge tragovi kanala kojima je drevna marsovska civilizacija dopremala vodu iz zaleđenih polarnih kapa. Iako za to nije imao praktično nikakve dokaze, Lovel je napisao čitave dve knjige na ovu temu i od Marsovaca načinio legitimne stanovnike Sunčevog sistema.

Međutim, mit o paralelnoj marsovskoj civilizaciji raspao se čim se čovečanstvo u drugoj polovini XX veka otisnulo s matične planete. Sviđalo nam se to ili ne, i dalje smo sami u kosmosu. Mars nas je, zapravo, iznenadio svojom negostoljubivošću: ugledali smo hladnu kamenitu pustinju, takoreći bez ikakve atmosfere, neprekidno izloženu ubitačnom Sunčevom zračenju. Bilo je dovoljno samo nekoliko snimaka iz blizine pa da se Marsovci vrate tamo odakle su i došli, u maštu, SF-literaturu i poneki loš film.

Pa opet, kako su istraživanja odmicala, i naša predstava o Marsu počela je lagano da se menja. Daleko od toga da smo tamo pronašli bilo šta što bi udahnulo novi život knjigama Persivala Lovela. Ali sada već imamo mnogo dokaza da Zemlja i Mars imaju sličnu prošlost i da su uslovi koji su na Zemlji pre oko tri i po milijarde godina doveli do nastanka života skoro sigurno postojali i na Marsu, upravo u to vreme. Kako je tačno nastao život na Zemlji i dalje se nagađa, ali danas prilično dobro znamo na koji je način i kojom brzinom evoluirao od početne tačke. Rani Mars imao je sve ono što i naša planeta: čvrstu površinu, obilje tečne vode, reke i jezera, gustu atmosferu, umerenu klimu i organsku hemiju. Roveri koji i dalje krstare Marsom u više navrata otkrili su tragove minerala koji se na Zemlji formiraju isključivo u prisustvu tečne vode. Čak i danas, usred pustoši Marsa moguće je pronaći led na svega nekoliko centimetara ispod njegove površine.

Sa druge strane, otkrili smo da život na Zemlji opstaje i u potpuno ekstremnim uslovima: duboko u polarnom ledu, u tamnim dubinama okeana, u stenama koje se zakopane kilometrima duboko, čak i u ključaloj okolini termalnih stubova koji se kao dimnjaci dižu sa okeanskog dna. Sićušni “vodeni medvedi” u stanju su da prežive čak i u surovim uslovima kosmičkog vakuuma. Naučili smo da život voli izazove i da skoro uvek nađe način da se tim izazovima efikasno prilagodi. Zašto bi Mars u tom pogledu bio izuzetak? Znamo, na primer, da u atmosferi Marsa ima vodene pare. Na niskim temperaturama koje tipično vladaju na Marsu ona prelazi u led, ali i Mars ima svoje toplije dane kada led počinje da se topi. Tečna voda ne može dugo da opstane na površini Marsa, ali u kombinaciji sa tamošnjim solima i mineralima može da formira slana jezerca koja su mnogo dugovečnija. A u slanoj vodi život na Zemlji buja, čak i kada je koncentracija soli bizarno velika kao u Mrtvom moru.

Zagonetne oscilacije količine metana u Marsovoj atmosferi

I tako je ponovo oživela ideja da život na Marsu i dalje postoji, verovatno u nekoj jednostavnoj jednoćelijskoj formi, tik ispod površine tla. Ako su živi organizmi ipak izumrli kao kolateralna šteta izazvana postepenim nestankom Marsovih voda i atmosfere, onda je možda i dalje moguće naći njihove ostatke. Čak i takvo otkriće imalo bi epohalan značaj. Na žalost, ništa što smo do sada poslali na Mars, bilo da istražuje samu površinu ili vrši osmatranja iz orbite nema taj instrument, to “oko” koje bi ovu misteriju moglo definitivno da reši.

Nova otkrića koja potkrepljuju ili opovrgavaju hipotezu o Marsovoj biosferi smenjuju se filmskom brzinom. I taman kada smo pomislili da je na celu priču stavljena tužna tačka nakon što su u Marsovim stenama otkriveni perholorati, agresivna jedinjenja potpuno nekompatibilna sa živom materijom, NASA je prošle nedelje objavila nove rezultate do kojih je došao rover “Kjuriositi” tokom poslednjih nekoliko godina istraživanja. Život na Marsu nije “vasrksao”, ali je priča o njemu ponovo postala interesantna. Štaviše, aktuelnija je nego ikada pre.

Dva nova naučna rada potvrđuju da je “Kjuriositi” u Marsovim stenama starim tri milijarde godine otkrio šaroliko mnoštvo organskih molekula. “Kjuriositi” se, inače, trenutno nalazi u krateru “Gejl” za koji danas znamo da predstavlja dno jezera koje je postojalo pre oko četiri milijarde godine a onda postepeno presušilo. Pokretna laboratorija koju rover ima u sebi utvrdila je prisustvo elementarnih ugljovodonika kao što su propan i butan, ali i složenijih organskih molekula kao što su benzen ili toluen. Drugo otkriće još je zanimljivije: uočene su zagonetne sezonske oscilacije u količini metana u Marsovoj atmosferi, još jednog organskog jedinjenja koje, bar u zemljinoj atmosferi, najčešće ima biološko poreklo.

Metanski klatrat, "led koji gori"

Ove dve kockice novinari su iskoristili da iskompletiraju priču o životu na Marsu na jedan prilično naivan i brzoplet način pa su internet i žuta štampa ubrzo bili preplavljeni vestima da je NASA konačno došla do nepobitnih dokaza da je život na Marsu ne samo postojao, već i da je još uvek tu. Ipak, zaključak je pretenciozan i preuranjen a čitavo preterivanje najbolje je sumirao Izraelski “Haaretz”: “Jedini nesporni tragovi života koje smo do sada otkrili na Marsu su tragovi točkova ‘Kjuriositija’ u Marsovom kamenjaru”.

Kratki ugljenični lanci koje je “Kjuriositi” otkrio na Marsu teško da liče na organsku materiju onako kako je mi laički zamišljamo. Ne radi se ni o mastima, ni o šećerima ni o amino-kiselinama, kamoli nečemu što bi moglo da liči na RNK ili DNK već o jedinjenjima koja se, prosto rečeno, uklapaju u naučnu definiciju organske materije. A po toj definiciji, sve što sadrži makar jedan atom ugljenika spada u organsku hemiju.

Takva jedinjena svakako predstavljaju jedan od preduslova za nastanak života, bar kada je reč o životu koji postoji na našoj planeti. Ali ni organska jedinjenja, ni povoljna klima, ni prisustvo vode ne garantuju da će do nastanka života zaista i doći. Biologija je napravila ogroman napredak u poslednjih nekoliko decenija ali do sada nijedan pokušaj da se u optimalnim laboratorijskim uslovima stvori život iz nežive materije, ma koliko ona bila bogata vodom i organskim sastojcima, nije urodio plodom. Za nastanak života potrebno je još “nešto” a šta je to “nešto” možemo samo da nagađamo (ne nagađaju jedino oni koji znaju da je Bog stvorio svet za nedelju dana).

Uz to, otkriće ugljenikovih jedinjenja bilo gde, pa čak i na Marsu, ne treba da bude veliko iznenađenje. Ugljenik je četvrti najzastupljeniji element u kosmosu, odmah posle vodonika, helijuma i kiseonika. Otkrili smo ga u značajnom procentu na zvezdama, na svim stenovitim planetama i satelitima u našem Sunčevim sistemu, a u tragovima čak i u atmosferi gasovitih džinova kao što su Jupiter ili Neptun. Ugljenik je sveprisutan u kosmosu, nalazimo ga u međuzvezdanom gasu i prašini koji prožimaju našu galaksiju, u svim mogućim formama, čak i onima koje su opasne po naš ovozemaljski život, kao što su ugljen-monoksid ili cijanid. Mi smo samo potvrdili da Mars u tom pogledu nije nikakav izuzetak.

Uostalom, i naučnici koji stoje iza studije koju je NASA upravo objavila, smatraju da je prerano za konačan zaključak: “Da li su ova jedinjenja trag života koji je na Marsu nekad postojao, da li je u pitanju hrana za život koji postoji ili ova jedinjenja opstaju u potpunom odsustvu života, mi to još uvek ne znamo. Činjenica je da smo ova jedinjenja otkrili u površinskom sloju u kome su uslovi za opstanak organske materije vrlo nepovoljni. Ono što smo sada pronašli verovatno je ostatak nečeg drugog, mnogo kompleksnijeg i zanimljivijeg. To samo znači da ćemo, ukoliko kopamo dublje i zađemo u slojeve koji su bolje zaštićeni od kosmičkog zračenja i atmosferskih uticaja, verovatno naići na organski materijal koji je složeniji i bolje očuvan.”

Priča o sezonskim varijacijama metana u Marsovoj atmosferi još je interesantnija. Pre četrnaest godina grupa naučnika je korišćenjem zemaljskih teleskopa utvrdila da na Marsu postoje “gejziri” metana u čijoj je okolini koncentracija gasa stotinama puta veća od prosečne. Tokom merenja koja su trajala više od tri godine, “Kjuriositi” je utvrdio da je tokom letnjih meseci koncentracija metana tri puta veća nego u zimskim. Metan je, inače, nestabilan u Marsovim uslovima i, s obzirom da planeta nema ozonski omotač, raspada se pod dejstvom ultraljubičastih zraka. Kada ne bi postojao proces koji redovno nadoknađuje njegov postepeni gubitak, na Marsu ga ne bi bilo već milijardama godina.

Metan u tragovima postoji i u našoj atmosferi, u koncentracijama koje su hiljadu puta veće od onih zabeleženih na Marsu. Metan je zapaljivi gas, čest uzročnik fatalnih eksplozija u rudarskim jamama, a na sobnoj temperaturi nema ni boju ni miris. Najveći deo našeg atmosferskog metana ima biološko poreklo: generišu ga neke bakterije ali i pojedine vrste sisara, pre svega preživari. Tako je, na primer, masovni uzgoj krava doprineo značajnom porastu količine metana u vazduhu u poslednja dva veka. Kao i ugljen-dioksid, metan je gas “staklene bašte” i doprinosi globalnom zagrevanju planete tako da se njegov udeo u sastavu vazduha sve pažljivije prati.

To ne znači da su živi organizmi neophodni da bi metan bio prisutan u atmosferi. U slučaju Marsa, metan verovatno nastaje periodičnim otapanjem metanskog klatrata, materije koja je poznata i pod nazivom “led koji gori”. To je čvrsta supstanca u kojoj je velika količina metana zarobljena u kristalima leda. Nekada se verovalo da se značajne količine metanskog klatrata mogu pronaći samo u rubnim delovima Sunčevog sistema gde, usled niskih temperatura, led može da opstane neograničeno dugo. Pomalo neočekivano, velika nalazišta ove materije pronađena su i na Zemlji, ispod deblih sedimentnih slojeva na dnu oekana. Štaviše, danas se pretpostavlja da su količine ovog “zapaljivog leda” dvostruko veće od rezervi svih “klasičnih” fosilnih goriva na Zemlji. Veruje se da metanski klatrat nastaje cirkulacijom metana iz dubokih Zemljinih slojeva, tamo gde uzlazne struje toplog gasa dolaze u kontakt s hladnom morskom vodom. Tako su, na primer, metanski klatrati pronađeni i na Antarktiku u uzorcima leda starim milion godina. Pod visokim pritiskom metanski klatrat stabilan je i do 18ºC.

Sličan proces verovatno je doprineo stvaranju metanskog klatrata i na Marsu, dok je planeta još uvek imala toplo jezgro i bila geološki aktivna (skoro je izvesno da na Marsu nije bilo nijedne vulkanske erupcije u poslednjih sto miliona godina). Mars ima godišnja doba nalik na ona koja postoje i na Zemlji i sasvim je moguće da periodične oscilacije u količini metana u atsmoferi Marsa predstavljaju posledicu otapanja klatrata u proleće i leto kada su temperature na Marsu nešto više (ilustracije radi, temperatura na Marsu tokom najtoplijeg dana u godini može na kratko da dostigne i prijatnih tridesetak stepeni, ali tokom većeg dela godine ne prelazi -60ºC). Čak i bez klatratra, postoje drugi geološki procesi koji proizvode metan, bez ikakave pomoći živih organizma: dovoljno je da imate vodu koja teče preko određene vrste minerala kao što je, na primer, olivin.

Ipak, u slučaju Marsa, stvari baš i nisu tako jednostavne. Sezonsko povećanje količine metana u atmosferi teško da se može objasniti samo ispravanjem klatrata. Metan i druge organske materiju na Mars mogu da stignu i preko meteorita koji padnu na površinu planete ali je njihov procenjen broj nedovoljan da objasni razmere ovog procesa.

Još teže je objasniti nagli pad koncentracije sa nastupanjem marsovske zime. Razlaganje metana pod dejstvom sunčevog zračenja suviše je spor proces da bi mogao da ima značajniji uticaj na promene koncentracije metana u kratkim vremenskim periodima koje je registrovao “Kjuriositi”. Izgleda kao da planeta apsorbuje skoro sav metan iz atmosfere na način koji ne umemo do kraja da objasnimo, samo da bi se metan opet pojavio u prvobitnoj koncentraciji nekoliko mesec kasnije. Laički gledano, izgleda kao da čitava planeta diše u ritmu promene godišnjih doba, a šta to “diše” i na koji način, ostaje da se vidi. I baš zato je opcija o biološkom poreklu metana na Marsu i dalje na stolu.
Čak i da se ispostavi suprotno, da su varijacije u količini metana posledica geoloških procesa, takvo saznanje baciće novo svetlo na Mars. Planeta je, očigledno, mnogo aktivnija nego što se to do sada mislilo. Geološko poreklo metana verovatno zahteva postojanje tečne vode a nje nema ukoliko je Mars iznutra potpuno hladan i geološki mrtav kao što nam je to do juče izgledalo.

Bitno je zadržati sve opcije na stolu i ne donositi preuranjene zaključke. Za dve godine ka Marsu treba da krenu dva rovera sledeće generacije: “ExoMars” Evropske svemirske agencije i “Mars 2020” koji priprema NASA. Umesto da samo mere sadržaj metana u atmosferi Marsa ovi roveri moći će da odgonetnu i njegovo poreklo. Nasuprot “Kjuriositiju” čija je burgija slomljena još 2016. godine i koji, uz dosta inženjerske improvizacije, može da uzme uzorke sa dubine ne veće od pet centimetara, “ExoMars” će biti u stanju da buši “do Japana”, bar dva metra duboko. Ako na toj dubini ima “nečeg”, to “nešto” verovatno je dobro očuvano i čeka da ga izvučemo na površinu.

Ima li života na Marsu? Naš sveznajući predsednik još se nije oglasio tim povodom što nikako nije dobro jer u takvoj situaciji svako može da misli šta hoće. Profesor Inga Kejt sa univerziteta u Utrehtu, recimo, kaže: “Život na Marsu verovatno postoji. Teško mi je da poverujem da je život nastao samo jednom. Ali sva dosadašnja otkrića mogu se objasniti geološkim procesima. Geologija je jednostavnija, ona prethodi svemu da bi se, kasnije, u povoljnim uslovima pojavio život. Mi ne znam kako ti uslovi tačno izgledaju, niti znamo da li se tamošnji život zasniva na istim biohemijskim procesima kao naš. Teoretski gledano, možda su Marsovci već tu, među nama, napravljeni od tamne materije koju ne možemo da detektujemo”.

Šalu na stranu, ‘Kjuriositi’ je ovo pitanje ponovo učinio aktuelnim a za odgovor ćemo, izgleda, morati da se strpimo još nekoliko godina. 

Vreme #1432