Završni kamičak kosmičkog mozaika

Piter Higs u hodnicima CERN-a

Postoji teorija koja objašnjava zašto se magnet lepi za frižider, kako nastaje polarna svetost, kako funkcioniše atomska bomba, od čega je napravljen atom, kako je izgledao svemir u prvoj sekundi svoga postojanja i zašto sunce sija. Tu teoriju danas nazivamo “standardni model fizike elementarnih čestica” ili, u skraćenom obliku, “standardni model”. Neki bi rekli da je pravo ime za ovu izuzetnu građevinu ljudskog duha: “teorija skoro svega”, jer ona zaista objašnjava svet oko nas sa zadivljujućom preciznošću. 

Pa ipak, ova teorija, nikada nije imala onaj publicitet koji je imala (i još uvek ima) Ajnštajnova teorija relativnosti. Standardni model ima svoje naučne heroje: Ričarda Fejnmana, Abdusa Salama, Stivena Vajnberga, Pitera Higsa, ali niko od njih nije imao ni delić popularnosti Alberta Ajnštajna čiji je razbarušeni lik postao sinonim za naučnu genijalnost. Za razliku od teorije relativiteta koja se nepogrešivo vezuje za jednog čoveka (čast svima ostalima), standardni model kolektivno su sagradili nebrojeni naučnici širom sveta, neki s većim, neki s manjim doprinosom. Da stvar bude gora, standardni model nikad nije imao dobar “pi-ar”, nedostaju mu lako shvatljivi paradoksi koji bi mogli da zaintrigiraju maštu običnog sveta. Sa druge strane, Ajnštajnova teorija prepuna je interesantnih motiva: vreme se usporava, dužine se skraćuju svetlost se savija, materija pada u crnu rupu... Svaki laik može da gaji iluziju da ponešto od toga i razume.

"Majka" svih mašina:
Veliki sudarač hadrona (LHC)

Ako, međutim, standardni model pogledate hladnim očima naučnika, videćete da on po svojoj grandioznosti, kompletnosti i složenosti nimalo ne zaostaje za teorijom relativnosti. Do pre nedelju dana ta teorija imala je samo jednu manu: nedostajao joj je poslednji delić mozaika, tzv. Higsov bozon. Od naroda krštena kao “božija” (bez osnova, kako ćemo kasnije i videti), ova čestica objašnjava zašto sve ostale čestice standardnog modela (sa izuzetkom fotona) imaju masu. 

Prosvćeni laik mogao bi da postavi jednostavno pitanje: zar čestice nemaju masu same po sebi, baš kao što imaju i drue karakteristke, poput naelektrisanja? Ispostavlja se da jednačine standardnog modela ne zahtevaju da čestice imaju masu. Bez mase, čestice bi letele kroz kosmos brzinom svetlosti a materija koju danas poznajemo ne bi imala šansu da se “skupi na jedno mesto” i poprimi sadašnju formu. Radeći na ovom očiglednom nedostatku standardnog modela kao i teoriji koja je trebalo da objedini elektromagnetizam i silu slabe interakcije, britanski naučnik Piter Higs je tokom šezdesetih godina predložio mehanizam pomoću kojeg sve elementarne čestice dobijaju masu. U osnovi modela nalazi se tzv. Higsovo polje koje prožima čitavu vasionu. Na čestice koje se kreću kroz Higosovo polje, ono deluje silom čiji je prenosnik tzv. Higsov bozon. Kada se ovi bozoni “okupe” oko neke čestice, ona se kreće sporije, što za posmatrača izgleda kao da čestica “dobija masu”. 

Zvuči komplikovano, ali nije ako pozovete tenis u pomoć. Zamislite dve elementarne čestice, Novaka Đokovića i autora ovog teksta kako jedan pored drugog šetaju prepunom Knez Mihailovom ulicom od Terazija ka Kalemegdanu. Slučajni prolaznici su, u ovoj analogiji, Higsovi bozoni. Bozoni, naravno, prepoznaju Novaka, skupljaju se oko njega, neprekidno mu traže autograme, vuku ga za rukav i na taj način ga usporavaju. Autora ovog teksta, koji je u suštini niko i ništa jer nema ni prvo kolo Vimbldona, prepoznaje samo kolega sa posla (kratki pozdrav i to je sve), i on se kreće mnogo brže od Đokovića koji sve više zaostaje. Nuklearni fizičar bi jednostavno rekao da Novak Đoković ide sporije jer ima veću masu, pri čemu uzrok te mase predstavljaju sveprisutni Higsovi bozoni, tj. slučajni prolaznici.

Eksperiment ATLAS

Pet decenija traje potraga za Higsovim bozonom, bez rezultata. Jednostavno, fizičari nisu imali dovoljno dobru tehniku da bi mogli da kreiraju odgovarajući eksperiment. Kada je vodeća evropska institucija za nuklearnu fiziku (CERN), pustila u pogon LHC (Large Hadron Colider), grandiozni sudarač elementarnih čestica bez parnjaka u svetu, naučnici su konačno dobili potrebne instrumente.

Ako je po Sadamu bitka za Kuvajt bila “majka svih bitaka”, za LHC se slobodno može reći da predstavlja “majku svih mašina”. Reč je o prstenu super-provodnih magneta koji je dugačak 27 kilometara i nalazi se na 175 metara ispod Ženeve, u stanju da snopove protona i olovnih jezgara ubrza do energije od 7TeV (Koliko je to, tačno? Mnogo! Sedam puta više od energije nedavno penzionisanog američkog “Tevatrona”). Snopovi čestica koji se kreću u suprotnim pravicma  bzinom jedva malo manjom od brzine svetlosti zatim se kontrolisano sudaraju. Svaka kolizija stvara vatromet elementarnih čestica koji se pažljivo snima, meri i analizira (ništa bez super-kompjutra). 

Eksperiment CMS

Energije koje se koriste u eksperimentima su zaista kolosalne: tako visoku energiju elementarne čestic imale su samo u prvim trenucima nakon “velikog praska” pre oko 13.7 milijardi godina, kada je čitava vasiona mogla da stane u tenisku lopticu. Svaki veliki akcelerator je, zapravo, i najbolji vremeplov, mašina koja nas vraća u trenutke rađanja univerzuma, kada su temperature i energije bila nezamislivo veće u odnosu na današnje. 

U sredu, 4. jula, javnosti su se obratili predstavnici dva nezavisna CERN-ova tima, CMS i Atlas, koji su nakon obrade nekoliko triliona sudara s verovatnoćom od 5-sigma (prostim jezikom, ispod granice razumne sumnje) jednoglasno potvrdili da je Higsov bozon otkriven, tačno tamo gde su naučnici i predviđali (masa Higsovog bozona stotinak puta je veća od mase protona). Usledili su frenetični aplauzi, poneka suza, a najdalje su odjeknule reči samog Pitera Higsa koji je izjavio da se nije nadao da će doživeti ovaj dan (od srca mu želimo da dočeka i svoju Nobelovu nagradu koja mu legitimno sleduje). Iako naučnicima tek predstoji da detaljno izuče svojstva Higsovog bozona osmotrenog u eksperimentu, jedno je ipak nesporno: standardni model je konačno kompletiran.

A bilo je i vreme. Evropski poreski obveznici uložili su oko 8 milijardi evra u konstrukciju LHC-a od kojeg se očekivalo, između ostalog, da dokaže ili opovrgne postojanje Higsovog bozona. Sa naučne tačke gledišta, i jedan i drugi ishod eksperimenta, jednako je dobar i poželjan. Svaki ishod otvara jedno novo naučno poglavlje. Sa političke tačke gledišta (a pare ipak dele političari), mnogo je bolje da nađete “nešto” nego da silne novce potrošite a da ne nađete ništa. Zato će rezultati koji su upravo obelodanjeni  verovatno pomoći CERN-u da na duže staze obezbedi pristojno finansiranje, čak i u uslovima teške ekonomske krize.

Standardni model
elementarnih čestica

Jer, vremena kada su nulearni fizičari bili miljenici vlasti i političkog establišmenta davno su prošla. Taj interes u prošlosti imao je svoju pragmatičnu pozadinu. Iza leđa svakog nuklearnog fizičara stajao je po jedan ćutljivi general pažljivo prateći može li se od tog “cepanja dlake na dvoje” napraviti kakvo zgodno oružje masovnog uništenja. Tokom drugog svetskog rata fizičari su generalima već “podarili” atomsku bombu i generali to nisu zaboravili ni pošto je rat završen. Ako je cepanjem urana napravljena atomska bomba, ako je fuzijom vodonika napravljena hidrogenska bobma, ko zna kakva bi se zgodna bomba mogla napraviti cepanjem protona na kvarkove. Političari i generali imali su jasnu poruku za fizčare:“Mi finansiramo sve što treba a vi - samo cepajte!”. Ta podrška će se vremenom smanjiti (čim je postalo jasno da se ne može napraviti bomba od svake nove čestice), ali nikad neće i potpuno nestati.

Da bi se standardni model razumeo, makar na nivou prosvećenog amatera, potrebno je da se  vratite u školske klupe i podsetite onoga što ste morali da naučite za dvojku iz fizike: materija koju vidimo oko sebe, uključujući i onu od koje smo sami sastavljeni, sagrađena je od molekula a molekuli od atoma. Svaki atom sastoji se od malog, ultra-kompaktnog jezgra u kojem su vezani protoni i neutroni i oblaka elektrona koji kruži oko njega. Protoni i elektroni su čestice istog naelektrisanja ali suprotnog znaka dok su neutroni električno neutralni. Setili ste se, zar ne?

Borov model atoma

Dugo se smatralo da su ove tri čestice zaista "elementarne", da su u pitanju najsitnije "opeke" materije od kojih je svet načinjen. Ali naučnici obično nisu spremni da prihvate čak i očigledne istine bez dodatne potvrde. Zamislite da je proton jedna pomorandža. Najjednostavniji način da saznate šta se nalazi unutar nje je da je smrvite, tako što ćete je, recimo, velikom snagom baciti u zid. Tako ćete saznati da pomorandža nije “elementarna”, jer se u njoj nalaze koštice, sokovi, vlakna... Ako pomorandžu bacite u zid još većom brzinom (ili sudarite dve pomorandže koje se velikom brznom kreću jedna drugoj u susret), sva je prilika da ćete saznati da i koštice imaju svoju unutrašnju strukturu. Što je veća upotrebljena energija, to je i veća šansa da zagledamo dublje u prirodu materije. 

Svi savremeni akceleratori rade upravo to: ubrzavaju čestice (najčešće protone) skoro do brzine svetlosti a zatim ih međusobno sudaraju kolosalnim energijama. U izobilju “krša” i “loma” koji tom prilikom nastaje, naučnici traže karakteristične potpise koje ostavljaju poznate čestice i traže one koji nagoveštavaju nova otkrića. Tako je pokazano da protoni i neutroni imaju svoju unutrašnju strukturu i da se u njima skrivaju još "elementarnije" čestice - kvarkovi. A kvarkovi su, već, čista egzotika: nikad nisu opaženi pojedinačno već isključivo u sopstvenom društvu, ima ih šest sa šašavim imenima ("gornji", "donji", "šarmantni"...), svaki u tri jednako šašave "boje" (koje, naravno, nemaju nikakve veze sa crvenom, žutom i plavom). 

I tu počinje pravi haos od kojeg će vam se vrlo brzo zavrteti u glavi: dva kvarka u paru stvaraju mezone a u grupama od po tri barione (u koje spadaju protoni i neutroni). Barioni i mezoni čine grupu "teških" čestica, tzv. hadrona. Na drugoj strani težinske skale su lake elementarne čestice koje nemaju unutrašnju strukturu i koje nazivamo leptonima (u koje spada i elektron). 

Higsov bozon:
Tu je negde!

Da priča bude još zapetljanija, sredinom pedesetih otkriven je i neutrino, masovno zastupljena ali teško uhvatljiva čestica koja kroz "normalnu" materiju prolazi kao Nadal kroz Rolan Garos, takoreći bez ikakvog otpora. Iako danas postoje jaki dokazi da  neutrino ima masu, ona je toliko mala da ni do danas nije preczno izmerena. Vrlo brzo otkrivena su još dva tipa neutrina, pri čemu svaki neutrino “u letu” može da promeni svoj tip iz jednog u drugi. 

Ni to nije sve: uzmite u obzir da svaka čestica ima i svoju antičesticu, potpuno istih osobina ali suprotnog naelektrisanja, i da se čestice razlikuju ne samo po masi i naelektirsanju već i po "spinu" (svojstvo nalik na obrtanje čestice oko sopstvene ose). Polako možete da shvatite s kakvim haosom su se sreli nuklearni fizičari u XX veku.

Tom haosu bila je neophodna sistematizacija a najbolju sistematizaciju čitave "šume" elementarnih čestica i njihovih interakcija predstavlja teorija koju danas nazivamo "standardni model". Oni koji teoriju dobro poznaju tvrde da ona predstavlja najveći trijumf nauke u čitavoj istorji. Jer, teško je naći neku drugu naučnu teoriju slične složenosti čija su se najsmelija predviđanja redovno potvrđivala u praksi, vrlo često sa filigranskom preciznošću. Otkriće Higsovog bozona samo je poslednje u tom fascinantnom nizu. 

A sad pročitajte još par redova koji će vam pomoći da u društvu učeno blefirate i delujete pametnije od ostalih... 

Oduševljenje u CERNU:
Milijarde evra nisu potrošene uzalud

U srcu standardnog modela nalaze se tri familije čestica: svaka sadrži po dva kvarka, po jedan lepton i neutrino. U tom pogledu, tabela elementarnih čestica pomalo podseća na mini-verziju Mendeljejevog periodnog sistema hemijskih elemenata. Ali, ono što je istinski složeno je način na koji čestice međusobno deluju. Standardni model sa zadivljujućom preciznošću opisuje tri od četiri sile u prirodi: jaku silu (koja deluje između kvarkova i čestica atomskog jezgra), slabu silu (kojom “komuniciraju” sve elementarne čestice) i elektromagnetnu silu. Svaka sila stvara svoje polje i ima "posrednike", tzv. bozone koji prenose dejstvo jedne čestice na drugu (gluoni, W/Z-bozoni i fotoni). Upravo je Higsov bozon bio poslednja cigla u zidu, poslednje parče grandiozne slagalice koja opisuje "skoro sve".

Skoro sve, ali ne i svih 100%. I pored nastojanja da se gravitacija, četvrta sila u prirodi koju je Ajnštajnova opšta teorija relativnosti tako dobro opisala, poveže sa tri preostale sile, sa standardnim modelom i jednačinama kvantne fizike - uspeha do sada nije bilo. Gravitacija koja je, sasvim paradoksalno, i najslabija i najdalekometnija sila u prirodi, tvrdoglavo odbija da se uklopi u bilo koju krovnu teoriju koja bi pokušala da opiše čitav Univerzum i sve u njemu. Sasvim je moguće da će ova veza postati uočljiva tek na neuporedivo većim energijama, u nekom budućem akcelaratoru prema kojem će sadašnji CERN-ov LHC izgledati kao dečija igračka.

Čak i kad zanemarimo tvrdoglavu gravitaciju, standardni model ne pruža odgovore na neka prilično jednostavna pitanja. Zašto postoje tačno tri familije elementarnih čestica? Zašto je proton 1836 puta teži od elektrona? Zašto i na koji način neutrino spontano menja svoj tip? Kako to da u svemiru danas preovladava “normalna” materija kad svi eksperimenti pokazuju da se materija i antimaterija mogu generisati i anihilirati samo u jednakim porcijama? Šta je uzrok ovog očiglednog i drastičnog debalansa kad svi poznati principi narušavanja ove simetrije mogu da proizvedu tek delić poznate materije? 

Najinteresntnije pitanje ostavili smo za kraj: od čega se sastoji “tamna materija” koja predstavlja, dominantan vid materije u kosmosu? Tamnu materiju ne možemo da opazimo direktno, ali možemo vrlo egzaktno da merimo njeno dejstvo na “normalnu” materiju. Da nema tamne materije, najveće kosmičke strukture koje opažamo u kosmosu poput galaksija, galaktičkih klastera i super-klastera, ne bi imale današnji oblik. Hipotetička čestica tamne materije koja će zameniti Higsov bozon na naučnoj “Most Wanted” listi zasad je označena kao WIMP (engleska skraćenica za “slabo reagujuću masivnu česticu”). a ozbiljan lov na nju počeće za otprilike dve godine, kada se završi previđeni remont LHC-a. Nobelova nagrada za nalazača se podrazumeva.

Standardni model je, u suštini, nauka o lepoti, simetriji, njenom narušavanju i ponovnom nalaženju. U svakodnevnom životu skoro da nema lepote bez neke vrste simetrije. Recimo, lica koja su simetrična po pravilu su nam lepša od onih koja to nisu. Pa opet, simetrija koja je potpuna, savršena i detaljna ume da bude dosadna. Slično je i sa teorijom elementarnih čestica. Ona polazi od nekih mnogo fundamentalnijih simetrija i pronalazi načine da s ta simetrija naruši. Tako, na primer, jedna od njih kaže da su zakoni fizike identični u svakom vremenskom trenutku, tj. da ako važe danas, važiće i za sto godina. U jednom genijalnom radu iz šezdesetih godina, Emi Neter je pokazao da se iza svake prirodne simetrije krije neki zakon održanja. U našem primeru, iz vremenske simetrije proizilazi zakon o održanju energije. 

Međutim, prirodne simetrije mngo su dublje i složenije sa dalekosežnim implikacijma. Polazeći od jedne takve simetrije i u to vreme malo poznate teorije o Higsovom polju, Salam, Vajnberg i Glašov pokazali su 1967. godine da se slaba sila i elektromagnetna sila na višim energijama mogu opisati jednom teorijom. Na nižim energijama, simetrija između ove dve sile spontano se narušava, baš kao što se i lopta postavljena na vrh brda spontano otkotrlja u njegovo podnožje. Za rad kojim su pokazali da su dve sile u prirodi tek dva pojavna oblika jednog prirodnog fenomena, autori su nagrađeni Nobelovom nagradom. 

LHC: Ni veće mašine, ni manje čestice

Rad na “velikoj”, objedinjenoj teoriji koja bi uključila i preostale dve sile u prirodi i tako objasnila svet i sve u njemu bez ostatka traje i danas. Iako gravitaciona sila i dalje ostaje po strani, tvrdoglavo odbijajući da se nađe u širem kontekstu, postoji nekoliko teorija na liniji stadnardnog modela koje pokušavaju da objedine sve ostalo. Na žalost, predviđanja koja generišu ovakve teorije mogu se eksperimentalno proveriti samo na energijama koje daleko prevazilaze čak i one kojima raspolaže LHC. U nedostatku praktične potvrde, nijedna od ovih teorija još uvek nije široko prihvaćena.

Nego, odakle tolika pompa oko Higsa, i šta je to što ovu česticu čini “božjom”? Kao i obično, tu ima mnogo više novinarskog preterivanja nego naučne istine. Higsov bozon je, prosto rečeno, poslednje parče slagalice standardnog modela, ni mnogo veće, ni mnogo neobičnije od ostalih. Sa nekim interesantim svojstvima, svakako, ali daleko od toga da u sebi nosi pečat božanskog stvaranja. Sam Higs je ateista i veoma ga je ljutilo što je čestica čije je postojanje predvideo stavljena u religijski kontekst koji vređa podjednako i vernike i neverujuće. 

Svoj “božiji” prefiks čestica je, zapravo, stekla komičnim spletom okolnosti. Leon Lederman je svojevremeno napisao knjigu na temu Higsovog bozona pod naslovom “Prokleta čestica: Ako je Univerzum odgovor, šta je onda pitanje?”  Uredniku se nije dopao previše ostrašćen ton naslova pa je zatražio da umesto reči “prokleta” (goddamn, na engleskom) stoji reč “božija” (god’s). Ispostaviće se da je ova naizgled kozmetička izmena jednog atributa imala ogromnu ulogu u konstantnom porastu intresovanja javnosti za nuklearna istraživana. Stotine priučenih novinara od kojih mnogi i dalje veruju da je kvark jedna vrsta kikirikija počelo je o istraživanjima u CERN-u da piše kao o potrazi za Bogom, ovoga puta na naučnoj osnovi, pri čemu je Higsov bozon zapravo otisak božijeg palca koji naš svet nosi još od početka prostora i vremena. 

Istina je, ipak, malo drugačija. Svako novo, revolucionarno otkriće po pravilu usložnjava sliku sveta u kojem živimo. Setite se Njutnovih zakona mehanike koji su toliko jednostavni i jasni da može da ih razume svaki srednjoškolac. Ispostavilo se, međutim, da Njutnovi zakoni važe samo u našem skučenom svetu malih brzina i energija. Ajnštajnova opšta teorija relativiteta opisuje svet mase i gravitacije neuporedivo preciznije, ali to ne znači da su Ajnštajnove formule lakše za razumevanje od Njutnovih. Naprotiv, puno razumevanje teorije relativiteta zahteva fundamentalno poznavanje matematike, fzike pa čak i filozofije. Šta tek reći za teorije koje predstavljaju alternativu za standardni model, poput teorije struna koja elementarne čestice opisuje kao oscilacije dvodimenzioalne gumice u desetodimenzionalnom Čalabi-Jau prostoru, sa tri “normalne” i sedam skrivenih dimenzija? Ova spekulativna teorija dosad nije dala nikakva precizna predviđanja jer su njene jednačine toliko složene da ih je nemoguće rešiti ni u najuprošćenijem obliku.  

Očigledno je da se krugovi ljudskog znanja šire, ali se istovremeno sužavaju i krugovi našeg razumevanja, baš onako kako kaže nobelovac Stiven Vajnberg: “Što više otkrivamo, što bolje upoznajemo zakone na kojima svet počiva, sve manje smisla vidimo u svemu tome”.  

Vreme #1123

  

Svemirski privatnici

Do skoro je izgledalo da je kosmos poljana na kojoj se strateški nadmeću države ali ne i privatne kompanije. Izgleda da je konačno došlo vreme da zakoni ponude i potražnje zažive i na nebu.

Kapsula "Dragon" po povratku na Zemlju

Svet je sa velikom pažnjom pažnjom propratio vest da je 25. maja 2012. godine kapsula "Dragon" privatne svemirske kompanije "SpaceX" uspešno prispela na Međunarodnu svemirsku stanicu. Po prvi put je na stanicu prispelo jedno privatno vozilo i po prvi put je, nekoliko dana kasnije, takvo vozilo uspešno vraćeno na zemlju. Sama po sebi, vest ne znači mnogo jer je privatni biznis odavno prisutan u kosmosu. Ono što je bitno je činjenica da će "Dragon", ako sve ispadne po planu, jednoga dana na istoj ruti nositi i astronaute, što je zadatak koji do sada nije poveren nijednoj privatnoj kompaniji.

Za razliku od svog prethodnika Džordža Buša koji nije mnogo mario za kosmos, američki predsednik Obama napravio je bar jedan dobar potez u ovom domenu: praktično je ukinuo državni monopol (oličen u nacionalnoj svemirskoj agenciji NASA) u svim "kosmičkim" poslovima koje može da pokrije privatni biznis. I do sada su privatne kompanije imale veliki značaj kada je u pitanju lansiranje komercijalnih satelita u Zemljinu orbitu, ali tek od Obame postoji mogućnost da privatna inicijativa pokrije i ono što je, objektivno, najkomplikovanije i za nacionalni prestiž najznačajnije: transport astronauta sa zemlje do niske zemljine orbite i nazad, sa ciljem da se u bliskoj budućnosti pokriju i mnogo veća rastojanja.

Razlozi za ovo su višestruki. NASA, kao i svaka druga državna ustanova, nije naročito efikasna u raspolaganju novcem kojeg je, iz godine u godinu, sve manje. Održavanje i razvoj sopstvenih raketa-nosača, naročito onih koje mogu da nose i ljudsku posadu, za Agenciju je uvek bio nužan ali skup, rizičan i komplikovan posao koji nema mnogo veze sa naučnim ciljevima koje NASA želi da postigne. Sa druge strane, ni let u kosmos nije ono što je nekad bio: danas amaterske rakete sa lakoćom dostižu visinu sa koje se lepo vidi da je Zemlja okrugla a ne ravna kao tepsija. Napredak tehnologije i informatike omogućio je većem broju privatnih kompanija i investitora da sa relativno skromnim finansijskim sredstvima prekorače visinu od 100 kilometara gde, po konvenciji, prestaje atmosfera i počinje beskrajno kosmičko prostranstvo. NASA je u ovaj perspektivni sektor uložila nekoliko stotina miliona dolara, u nadi da će iz šarolikog društva isplivati nekoliko partnera na koje će agencija moći trajno da se osloni, čak i po cenu (privremenog) nacionalnog poniženja. Jer, nacija koja je pre više od 40 godina hodala po Mesecu danas nema vozilo koje može da preveze astronaute do Međunarodne svemirske stanice već u te svrhe mora da rentira ruske "Sojuze" po ceni od oko 70 miliona dolara za mesto u kabini.

Tri "preživela" šatla čiji su letovi bili rizični i veoma skupi (mnogo incidenata, dve katastrofe, 14 izgubljenih ljudskih života, nekoliko stotina miliona dolara po jednom letu), završila su u muzejima. NASA se tako ratosiljala najvećeg kamena oko vrata što, opet, ne znači da je Agencija odjednom postala domaćin za primer. Jer, svemirski teleskop "Džejms Veb" koji treba da zameni slavni ali vremešni "Habl" i dalje nastavlja da guta pare sumanutom brzinom. S obzirom da je zbog daljeg fundiranja teleskopa NASA morala da suspenduje neke već odobrene misije, ne čudi što mnogi smatraju da se "Džejms Veb" pretvorio u "projekat koji je pojeo ostatak astronomije". Ova ambiciozno zamišljena nebeska opservatorija koja će biti u stanju da zaroni u najdublju prošlost vasione, sve do trenutka kada su se "zgusnule" prve galaksije i "upalile" prve zvezde, u razvoju je još od 1997. godine. Projekat se više puta našao "na panju", spreman za sekiru, ali je na volšeban način stalno preživljavao. Dosadašnji troškovi narasli su na 4 milijarde dolara, a još toliko će biti potrošeno pre nego što se teleskop 2018. godine nađe u orbiti, ukoliko neka nova komisija američkog Kongresa do tada ponovo ne pokuša da ga likividira.

Baš zato je privatni kosmički program, u kome se NASA pojavljuje kao nadzornik i konsultant ali ne i kao glavni investitor, dobrodošao. Ne samo da će NASA tako smanjiti svoje troškove (u nekim segmentima i desetostruko) već će u bliskoj budućnosti biti u stanju da iz sve veće ponude izabere ono što ima najbolji odnos kvaliteta i cene a da, pritom, ne snosi troškove eventulanog neuspeha.

Treba, ipak, imati u vidu da reforme nisu počele juče i da današnja komercijalizacija kosmosa vuče svoje korene još iz doba Ronalda Regana kada je američkim privatnim kompanijama omogućeno da lansiraju satelite u orbitu na komercijalnim osnovama, iako su do tada NASA i šatl imali apsoltuni monopol na ove poslove. Dalja deregulacija u ovoj oblasti uslovila je da čak i NASA mora da traži usluge privatnih kompanija kad god je to moguće, sa izuzetkom letova sa ljudskom posadom.

Sličan evolutivni put prolazili su i Evropa i Rusi. Iako je Evropska svemirska agencija (ESA) napravljena po kalupu NASA, Evropljani su mnogo pre svojih uzora shvatili da će bez privatnog kapitala teško moći da drže korak sa ostalim svetskim silama. ESA je još 1980. godine osnovala kompaniju "Arianespace", prvu firmu koja se pod komercijalnim uslovima bavila transportom tereta u kosmos. I pored povremenih neuspeha i zastoja, raketa-nosač "Arijana" je u narednih petnaestak godina već lansirala preko sto satelita. "Arianespace" je i danas vrlo konkurentna kompanija u vlasništvu preko dvadeset pravnih subjekata (privatne firme, naučne ustanove, politička tela), iz desetak evropskih država.

Privatizovana je i "Energija", najveća kompanija ruske svemirske industrije koja se bavi izgradnjom letelica  i orbitalnih stanica. Manji deo vlasništva ruska država prodala je privatnim investitorima još 1994. godine a većinski paket akcija tri godine kasnije. To se pokazalo kao dobar potez pošto Rusi danas obavljaju skoro polovinu svih komercijalnih lansiranja satelita u orbitu (44%), dok su Evropljani (28%) i Amerikanci (6%) daleko iza njih. Kada je podela para u pitanju, slika je znatno drugačija pošto evropske i američke kompanije tradicionalno servisiraju bogatije klijente sa većim prohtevima.

Danas je pružanje usluga kosmičkog transporta na komercijalnim osnovama izraslo u veliki biznis. Najveći klijenti su i dalje države koja za lansiranje svojih vojnih, komunikacionih i naučno-istraživačkih satelita troše oko 100 milijardi dolara godišnje. Sve više ove usluge koriste i privatne kompanije (telekomunikacioni operateri i TV stanice), ali je ovaj segment tržišta još uvek u začetku. Podela posla još uvek nije strogo tržišna pošto domaće kompanije uvek imaju prednost, ali ima i dosta izuzetaka. Evropske države po pravilu koriste usluge "Arianespacea", dok Amerikanci favorizuju domaći "United Launch Alliance" (zajedničko preduzeće "Boinga" i "Lokida").

Tržišni lider: Dragon kompanije SpaceX

Mnogi, međutim, upozoravaju da se ceo koncept još nije dokazao u praksi i da postoji opasnost da privatni biznis, kao i toliko puta do sada, stavi profit ispred pouzdanosti i kvaliteta. Letovi u kosmos imaju ogroman vojno-politički i strateški značaj i niko nije spreman da u potpunosti prepusti jedan važan aspekt ovog posla (transport) privatnom sektoru. Broj kompanija koje komercijalno lansiraju satelite u zemljinu orbitu i dalje je dva puta manji od onog nekomercijalnog karaktera. Ruku na srce, NASA je u svojim pionirskim danima, kada je budžet još uvek bio tanak a kosmička trka sa SSSR-om sve intenzivnija, imala običaj da kupuje brza i jeftina rešenja koja su razvijana izvan sopstvene kuće. Ali kada su Džona Glena, prvog američkog astronauta koji je obleteo planetu, pitali šta ga je najviše brinulo tokom istorijske misije, on je iskreno odgovorio: "Saznanje da letim na vrhu gomile od dva miliona delova koju je sagradio najjeftiniji ponuđač".

Ima li tu nečeg za nas, obične ljude, kojima je dobra zabava mnogo važnija od teške nauke? Naravno da ima. "Virgin Galactic" od nedavno nudi i običnim (uz to i dovoljno zdravim) smrtnicima mogućnost suborbitalnog leta do ruba kosmosa, tzv. Karmanove linije (sa povratnom kartom uračunatom u cenu). Autor ovog teksta već je popunio formular za rezervaciju leta (na adresi http://my.rs/7cw) i ponudio svoj honorar kao kaparu. Velikodušni sponzori koji su voljni da pokriju manji ostatak do pune cene od 200.000 dolara treba da kontaktiraju redakciju "Vremena".

Deset najznačajnijih privatnih projekata u kosmosu 

10. Lynx ("XCOR Aerospace")

Reč je o suborbitalnom šatlu za dve osobe koji je dizajniran tako da za poletanje i sletanje može da koristi regularne aerodrome. Umesto putnika letelica može da nosi i naučnu opremu koja bi se koristila tokom kratkotrajnog boravka u kosmosu. Prva mesta već su rezervisana za naučnike sa instituta "Southwest". Očekuje se da prvi komercijalni let bude obavljen krajem 2012. godine a zainteresovani će moći da kupe kartu po ceni od oko 95.000 dolara.

9. SpaceShipTwo ("Virgin Galactic")

Letelica prima do šest osoba ili ekvivalentu količinu naučne opreme. Do visine od 15.000 metara letelica putuje pasivno, zakačena ispod aviona-nosača ("WhiteKnightTwo"). Kada jednom dospe u stratosferu, SpaceShipTwo se odvaja od svog "tegljača" i započinje sopstveni let na raketni pogon, sve do maksimalne visine od oko 100 kilometara. Do sada se preko 500 zainteresovanih astronauta-amatera sa novčanicima debljim od 200.000 dolara prijavilo za let. Prvi eksperimentalni skokovi u svemir očekuju se do kraja ove godine, a komercijalni će uslediti najkasnije do kraja 2014. godine.

Iza kompanije "Virgin Galactic" stoji Ričard Brenson, poslovni magnat poznat po svojoj "Virgin" imperiji koju čini preko 400 Virgin-ovo-Virgin-ono kompanija (muzička kuća i avio-prevoznik su, svakako, najpoznatiji članovi grupe).

8. Armadillo ("Armadillo Aerospace")

Još jedno suborbitalno vozilo sa klasičnim, vertikalnim poletanjem. Projekat je pokrenuo Džon Karmak, jedno od najpoznatijih imena u industriji video-igara. Letelica nosi maksimalno dva putnika, sedište košta oko 110.000 dolara a za rezervacije treba da pozovete agenciju "Space Adventures". Prvi putnik izabran je na lutriji, ali datum poletanja još nije utvrđen.

7. Privatna svemirska stanica ("Bigelow Aerospace")

Kad čovek ode u kosmos a ne želi odmah da se vrati kući, treba mu prenoćište. Upravo na takve misli kompanija "Bigelow Aerospace" koja razrađuje projekat habitata za smeštaj naučnika i turista u zemljinoj orbiti. Reč je o modularnim, proširivim naseljima u kosmosu nalik na Međunarodnu svemirsku stanicu. Prostir će se prodavati ili rentirati zainteresovanim državnim agencijama i privatnim kompanijama.

"Bigelow" je već lansirao par eksperimentalnih modula tokom 2006. i 2007. godine. Svaki modul ima oko 330 kubnih metara korisnog prostora a najmanji komercijalni hotel u orbiti imaće bar dva ovakva elementa. S obzirom da se kompanija ne planira da se bavi i prevozom putnika do svojih "orbitalnih hotela", taj posao poveren je kooperantima (Boing, "SpaceX").

6. Stratolauncher ("Stratolauncher Systems")

Kad neko ima para kao Pol Alen, jedan od osnivača Majkrosofta, onda može da ih uloži u najskuplje i najkvalitetnije ljude. Jedan od njih svakako je i legendarni avio-konstruktor Bart Ratan, čovek koji je napravio neke od najlepših, najegzotičnijih i najinteresantnijih letelica koje su do sada više puta pomerale granice mogućeg. Alen i Ratan trenutno rade na raketi koja će u zemljinu orbitu moći da iznese teret, satelite i naučnu opremu a u perspektivi i ljudsku posadu. Raketa će biti lansirana sa stratosferske platforme, specijalnog aviona-nosača sa najvećim rasponom krila u istoriji (117 metara). Zasad sve postoji samo na papiru, probni letovi se najavljuju za 2015. a prvi komercijalni za 2016. godinu.

5. Liberty ("ATK")

Kompanija "ATK" poznata je po tome što je proizvodila buster-rakete za spejs-šatl (raketni motori na čvrsto gorivo koji se koriste u inicijalnoj fazi poletanja). Sad kada šatla više nema, kompanija mora da pronađe novi izvor prihoda. Zajedno sa renomiranim "Lokidom" i evropskim "Astriumom", "ATK" razvija "Liberty", konvencionalnu raketu visoku 90 metara sa kapsulom koja može da ponese sedam astronauta. Opitni letovi predviđaju se za 2014. godinu, prvi let sa posadom za 2015. a početak pružanja komercijalnih usluga za 2016. godinu.

4. Blue Origin

Komapniju sa ovim imenom osnovao je Džef Bezos, prvi čovek "Amazona", najveće (internet) knjižare na svetu. Bezos se nada da će uspeti da dobije dugoročan posao da za potrebe NASA prevozi teret i astronaute do svemirske stanice i nazad. U te svrhe razvija se novi raketni nosač sa prvim stepenom za višekratnu upotrebu i kapsulom koja će moći da primi sedam članova posade. Ako sve bude po planu, prvi letovi mogli bi da budu obavljeni između 2016. i 2018. godine.

Projekat je, očigledno, na dobrom putu pošto je NASA u njega već uložila oko 25 miliona dolara kako bi pospešila i ubrzala razvoj. Paralelno sa raketnim nosačem, "Blue Origin" radi i na verziji letelice za suborbitalne izlete u kosmos ("New Shepard").

3. Dream Chaser ("Sierra Nevada")

Polazeći od stava da spejs-šatl predstavlja samo lošu realizaciju jedne dobre ideje, kompanija "Sierra Nevada" razvija "Dream Chaser", mali raketoplan sposoban da u zemljinu orbitu iznese sedam astronauta. Raketoplan će biti lansiran vertikalno, nataknut na vrh rakete-nosača, a za spuštanje će koristiti običnu aerodromsku pistu (baš kao i šatl). NASA je u ovaj perspektivni projekat već uložila 100 miliona dolara a prvi letovi najavljuju se za 2016. godinu.

2. CST-100 ("Boing")

Kopirajući i kombinujući ono najbolje iz projekata "Apollo" i "šatl", u komercijalnu eksploataciju kosmosa uključio se i kolos kakav je "Boing". Centralno mesto u razvoju ima kapsula CST-100 prečnika 4.5 metara koja će prevoziti astronaute do međunarodne svemirske stanice i drugih destinacija u niskoj orbiti. Kapsula je koncipirana tako da izdrži bar deset letova bez većih popravki a moći će da se spusti i na zemlju i na vodu (prvenstveno u slučaju opasnosti). NASA je sponzorisala razvoj sa oko 120 miliona dolara a početak eksploatacije predviđa se za 2016. godinu.

1. Falcon 9/Dragon ("SpaceX")

Kompanija "SpaceX" je, bez ikakve sumnje, trenutno dominantan "igrač" na polju komercijalizacije kosmičkih letova. Svet je nedavno obišla vest da je teretni brod "Dragon" lansiran raketom "Falcon 9" uspešno prispeo na Međunarodnu svemirsku stanicu i dostavio potreban provijant, što do sada nije ostvario niti pokušao nijedan drugi kosmički "privatnik". Time je "SpaceX" uspešno obavio prvi od ukupno 12 ugovorenih letova za potrebe NASA.

Osnivač kompanije i njen sadašnji direktor je Elon Mask, Južnoafrikanac poznat po tome što je  svojevremeno osnovao "PayPal", danas verovatno najpopularniji svetski servis za elektronsko plaćanje i transfer novca putem interneta. Mask je filantrop, želja mu je da čovečanstvu pokloni novu verziju "Dragona" sposobnu da nosi i ljudsku posadu, ne samo u zemljinu orbitu nego i mnogo dalje, sve do Marsa i tako ljudsku rasu učini "istinski interplanetarnom". NASA smatra da ovaj cilj vredi najmanje 75 miliona dolara, koliko je do sada agencija uložila u "Dragona" i "Space X".

Za nas ovdašnje, verovatno bi bilo mnogo korisnije da "PayPal" dođe u Srbiju (koja se još uvek nalazi na sramnom spisku zemalja u kojima ovaj servis ne funkcioniše) nego da Elon Mask stigne na Mars. Na žalost, u to ne žele da ulože pare ni NASA, ni Elon Mask a ni naše vlasti. 

(izvor: Space.com)

Platina iz kosmosa

Lari Pejdž

Odavno je poznato da su resursi naše planete skoro zanemarljivi kada se uporede sa onima koji su rasuti širom Sunčevog sistema. U aprilu je grupa bogatih preduzetnika (predvode je osnivač Gugla Lari Pejdž i režiser Džejms Kameron) osnovala preduzeće "Planetary Resources" čiji je cilj eksploatacija rudnog bogatstva zapretenog u asteroidnom pojasu između Marsa i Jupitera.

U ovoj zoni Sunčevog sistema obitava preko 10.000 asteroida većih od 50 metara a svaki od ovih kamenova, zaostalih još iz vremena formiranja Sunčevog sistema, predstavlja potencijalni rudnik plemenitih metala, pre svega platine čija je berzanska cena na nivou cene zlata. Jedan manji asteroid u svojim površinskim slojevima može da sadrži više platine nego što se na Zemlji iskopa i preradi za čitavu godinu. A tu su i drugi dragoceni i retki metali (paladijum, osmijum, iridijum), pa čak i voda koja bi se mogla iskoristiti tokom neke od budućih, dugotrajnih kosmičkih misija. Procenjuje se da vrednost dragocenih metala po jednom osrednjem asteroidu kilometarskog prečnika iznosi oko 5-6 milijardi dolara. Vrednost celokupnog rudnog blaga u asteroidnom pojasu meri se trilionima dolara.

Džems Kameron

Iako je projekat kosmičkog rudarenja načelno izvodljiv, sva potrebna tehnologija još uvek je u povoju. Japanska sonda "Hijabusa" donela je 2010. godine na Zemlju stotinak čestica prašine sa asteroida Itokava, posle nebrojenih peripetija i višegodišnjeg zakašnjenja. Možda je to zdrav početak, ali da bi eksploatacija asteroida bila ekonomski isplativa, potrebna je čitava flotila masivnih, robotizovanih "rudara", autonomnih mašina koje će bitu u stanju da kopaju i prerađuju rudu na licu mesta a zatim transportuju rafinirani metal na Zemlju preko ogromnih kosmičkih rastojanja. Takođe, roboti se ne mogu slati u kosmos nasumično, neophodno je prethodno identifikovati asteroide sa najvećim rezervama plemenite rude. U tu svrhu, "Planetary Resources" planira da u bliskoj budućnosti lansira nekoliko svemirskih teleskopa i istraživačkih sondi koje će sistematski osmatrati asteroidni pojas i u njemu locirati nekoliko najprivlačnijih "rudnih žica".

Čak i da tehnološki izazovi nisu ovako veliki, treba rešiti i brojna političko-ekonomska pitanja. Projekat lako može da postane žrtva svog sopstvenog uspeha. Ako bi u kratkom roku neko ponudio tržištu ogromne količine plemenitih metala, izvesno je da bi cene drastično pale a to bi moglo da ugrozi i ekonomsku isplativost čitavog poduhvata. Nešto slično dogodilo se i španskoj srednjovekovnoj imperiji koja je u državu ubacila ogromnu količinu zlata opljačkanog u Americi od strane konkvistadora. Zlato je obezvređeno a zemlju je zahvatila nekontrolisana inflacija.

Na kraju, postavlja se pitanje pod kojim pravnim uslovima neki privatni investitor može da "ogradi" čitav asterorid i potom ga iscedi kao limun. Prema međunarodnoj konvenciji iz 1967. godine nijedna država nema pravo da proglasi vlasništvo nad nebeskim telima, što je imalo savršenog smisla u vreme trke za Mesec. Međutim, konvencija ne pominje privatne kompanije i pravo na ekonomsku eksploataciju asteroida, planeta i satelita. Jednoga dana ovo pitanje će, verovatno, biti regulisano kao što je danas uređeno pravo na ribarenje i eksploataciju bogatstava u međunarodnim vodama. Do tada, postojaće pravni vakum u kojem će, kao i obično, ušićariti oni koji su najbrži, najhrabriji i, svakako, najbezobrazniji.

OTRAG

Malo je poznato da je prva ideja o lansiranju satelita u kosmos "za male pare" ponikla u Štutgartu. Projekat je pokrenuo Luc Kajzer, nemački avio-inženjer, koji je 1975. godine osnovao kompaniju "Orbital Transport und Raketen AG" (OTRAG) sa namerom da tržištu ponudi jeftinu raketu sposobnu da u orbitu iznese teret od dve tone.

Arijana,
naslednik OTRAG-a

Od samog početka OTRAG se suočio sa velikim teškoćama. Pre svega, Nemcima je nedostajao kosmodrom na dovoljno maloj geografskoj širini (što je geografska širina kosmodroma veća, to je veća i količina potrebnog goriva). Za mesto gde će se obavljati eksperimenti na kraju je izabrana Katanga u tadašnjem Zairu, ali su se vrlo brzo pobunili zairski susedi u strahu da će nemačke rakete moći da se iskoriste protiv njih kao dalekometni projektili. Pritisak na Nemačku da odustane od razvoja vršili su i SSSR i Francuska kojima se nije dopadala ideja da Nemačka osvoji tehnologiju interkontinentalnih raketa i tako naruši postojeću ravnotežu snaga u svetu.

I pored svih političkih pritisaka, projekat je napredovao, možda i zahvaljujući konsultantskim uslugama Vernera fon Brauna, konstruktora "Saturna V", koji se nakon penzionisanja "Apollo" projekta povukao iz NASA. Do početka osamdesetih obavljeno je preko 6.000 uglavnom uspešnih testova. Međutim, politički pritisci ubrzo su postali neizdrživi. Reagujući na međunarodne zahteve Zair je uskratio gostoprimstvo i OTRAG je morao da se preseli u Libiju, ali bez prvobitnog entuzijazma. Kada je nedugo potom ESA pokrenula projekat "Arijane", OTRAG je odjednom postao nebitan i Nemci su digli ruke od (samo) svoje kompanije. Iako OTRAG nikad nije kompletirao nijednu raketu (testirani su samo individualni stepeni), elementi originalnog nemačkog dizajna koriste se i danas u takođe privatnom projektu "Armadilo".

Vreme #1120

Knjige na struju

Ako volite da čitate, ako ne možete da zamislite dan bez bar nekoliko pročitanih stranica, Kindle će vam na prečac osvojiti srce. Ako čitate malo ili nimalo, onda ništa

Kindle čitači za svačiji džep

Verovatno niste znali da Amazon, najveća knjižara na svetu, u svakoj sekundi proda deset elektronskih knjiga tj. preko 310 miliona na godišnjem nivou. Klasično odštampane knjige su od polovine ove godine nepovratno izgubile primat: obim prodaje knjiga na papiru manji je od prodaje knjiga na struju. Tako brz preokret u navikama čitalaca verovatno nije očekivao ni Džef Bezos, osnivač Amazona, kada je 2007. godine predstavio Kindle DX, prvi uređaj specijalizovan za čitanje elektronskih knjiga.

Danas se Kindle pravi u nekoliko verzija, postoje modeli za svačiji ukus i džep. Najinteresantniji je Kindle Fire koji u suštini predstavlja manju i značajno jeftiniju verziju izvikanog Appelovog iPada. Za oko 200 dolara (iPad košta dva i po puta više) dobićete tabletni (“spljeskani”) računar sa kolor ekranom od 7 inča koji služi ne samo za čitanje knjiga i surfanje po internetu već i za igranje, uživanje u filmu i muzici. Za strasne čitaoce, Kindle Fire je verovatno loš izbor jer čitanje sa ekrana koji svetli predstavlja dodatni zamor za oči posle radnog dana koji i onako provedete za monitorom. Osim toga, ovakvi ekrani slabo se vide pod jakim svetlom što čitanje u trenucima dokoloce na plaži ili u kafanskoj bašti čini napornim, ako ne i nemogućim.

Amazon ima rešenje za ovakve prilike, koje ne samo da sjajno funckioniše nego je i značajno jeftinije. U pitanju su Kindle uređaji sa mat-ekranima od 6 inča na kojima se slika iscrtava korišćenjem takozvanog “elektronskog mastila”. Svaka tačka na ekranu je zapravo mala staklena kapsula ispunjena tečnošću u kojoj pliva veliki broj mikroskopskih granula crne i bele boje. U zavisnosti od polariteta elektroda prislonjenih na kapsulu, granule “plivaju” ka površini ili “tonu” na dno. U zavisnosti od načina na koji su granule izmešane, tačka koju vidimo može da bude bela, crna ili siva (u više različitih nijansi). 

Džef Bezos predstavlja četvrtu generaciju Kindle čitača

Kako to izgleda u praksi? Impresivno! Oštrina slova i kvalitet prikaza teksta su na nivou bilo koje dobro odštampane knjige. Neki novopečeni korisnici pokušavali su da “ogule” sliku sa ekrana smatrajući da je u pitanju zalepljeni list papira a ne elektronski ispisani tekst. S obzirom da ekran nema pozadinsko svetlo kao današnji monitori, tabletni računari i mobilni telefoni, slika ne blešti i ne zamara oči čak ni posle dugotrajnog čitanja. Uz to, elektronsko mastilo ponaša se kao i klasična štamparska boja: što je spoljašnje svetlo jače i jasnije, to su i slova uočljivija a čitanje lakše. Čitanje ispod jakog sunca jednako je udobno kao i ispod noćne lampe.

Zahvaljujući tehnologiji elektronskog mastila, Kindle troši struju kao miš vodu. Baterija se koristi samo za listanje stranica i transfer knjiga, ali ne i za održavanje slike na ekranu. Jednom napunjena baterija sa lakoćom izdrži i do dve nedelje. Kindle se zato nikad ne gasi, i na njemu uvek “nešto piše” (što može da bude problem kad vam stjuardesa naredi da poisključujete sve drangulije koje nosite sa sobom).

Pošto je, ipak, u pitanju elektronska sprava, postoje i neke dodatne pogodnosti koje klasična knjiga nema: slova je moguće povećati ili smanjiti a ekran okrenuti tako da redovi postanu duži ili kraći, sve u skladu sa vašim afinitetima. Za tekstove na engleskom, nemačkom ili nekom drugom popularnom jeziku, na raspolaganju su i integrisani rečnici. Kad čitate nekoliko knjiga paralelno, nema potrebe da beležite gde ste stali, Kindle automatski vodi računa o tome. Možete da podvučete deo teksta koji vam se naročito dopao ili prokomentarište knjigu koju ste upravo završili, svaki vaš citat i komentar biće automatski ubačen u Amazonovu bazu podataka. Stvar funkcioniše i u suprotnom smeru: dok čitate, moći ćete da vidite komentare i citate ostalih čitalaca tako da druženje s knjigom ima i dodatnu socijalnu dimenziju. U Kindle možete da ubacite i svoju omiljenu muziku koju možete da slušate paraleno sa čitanjem knjige. 

Oštrina koja odmara oči

Ako ste baš totalna lenčuga, Kindle može da vam čita tekst na uvce, kroz ugrađene zvučnike ili pridružene slušalice. Na žalost, mali ljudi koji žive u Kindleu znaju da čitaju samo engleske tekstove i to prilično mehanički (osećajno kao Rus koji sinhronizuje holivudski filmski hit). Mnogo bolji utisak ostavljaju izvorne “audio-knjige”, koje Kindle takođe podržava, jer tekstove čitaju živi ljudi, obično poznati glumci sa perfektnom dikcijom.

Najlepše dolazi na kraju: napunjen knjigama do vrha, Kindle je težak kao čaša vode i u ruci ostavlja utisak elegantne baršunaste pločice koju sa uživanjem možete satima da držite ispred sebe. Zato čitanje “Rata i Mira” sa Kindlea ne predstavlja fizički napor kao kad u rukuma držite kilogramsku knjižurinu od pola  kubika drva koja lomi ruke (i volju za čitanje).

Nije sve baš sasvim idealno. Elektronsko mastilo je “sporo”, potrebno je vreme da se crne i bele granule “rasplivaju” u kapsulama i formiraju slova, tako da prilikom okretanja stranica postoji mala ali uočljiva pauza (koja opet nije duža od one koja je potrebna da se okrene list papira). Zbog te sporosti, ekran sa elektronskim mastilom vrlo je nezahvalan za prikaz dinamičkih sadržaja. Surfanje internetom sa Kindlea još je nekako i moguće, dok gledanje video-materijala nije ni podržano. Uz to, bela boja na Kindleu nije ona sa venčanice, već ima bledo-sivkastu nijansu koja nekom prija a nekom smeta.

Koliko to zadovljstvo košta? Ako izuzmemo “Kindle Fire” od 200 dolara koji autor ovog teksta ne preporučuje (od silnih stvari koje “Fire” ima nećete ni stići da čitate), tu je čitava gama jeftinijih uređaja sa elektronskim mastilom, u rasponu od 79 do 189 dolara, u zavisnosti od toga da li vam je bitan ekran osetljiv na dodir, da li vam je potreban pristup preko mobilne mreže i da li pristajete da povremeno pročitate poneku reklamu. Odličan Kindle sa malom mehaničkom tastaturom, bez reklama košta 109 dolara. Amazon šalje uređaje i u Srbiju, ali onda morate da računate i sa značajnim troškovima poštarine i carine. Pritom, sve dok pošiljka ne stigne u vaše ruke bićete u strahu da neki usputni službenik vaš Kindle ne pokloni svom detetu za Novu godinu. Mnogo je bolje da taj uređaj nabavite preko rođaka ili prijatelja iz inostranstva, pa još ako možete da mu platite po sistemu “dođem ti”, ne oklevajte.

Kindle 3, čitač koji je promenio sve

Odakle knjige dolaze? Pre svega iz Amazonove mega-knjižare. Većina novih izdanja ima i elektronsku verziju koja je po pravilu značajno jeftinija od štampane, naročito kada se uzmu u obzir poštanski troškovi koji za štampana izdanja nisu mali. Kupovinu možete da obavite sa bilo kog računara ili direktno sa Kindlea (Amazon, za razliku od Applea, nije gadljiv na srpske kreditne kartice), a kupljena knjiga će pomoću vaše kućne bežične veze ili USB kabla “leći” u Kindle u roku od par sekundi. Kindle može da uskladišti nekoliko hiljada knjiga, ali to nema mnogo smisla, pošto kupljene knjige ostaju trajno vaše i mogu se neograničen broj puta preuzeti sa Amazonovog sajta. Za one koji ostanu bez štiva za čitanje usred letovanja na Bahamima, tu je verzija Kindlea sa SIM karticom koja omogućava kupovovinu iz preko 130 zemalja sveta, bez naplate troškova mobilnog interneta, čak i u romingu. 

Najviše naslova je na engleskom jeziku (oko milion), a regionalne Amazonove knjižare za nemačko, špansko, francusko i italijansko govorno područje nude još nekoliko stotina hiljada. Cene su pristupačne jer kroz politiku provizija Amazon stimuliše izdavače i autore da svoje knjige prodaju po cenama koje se kreću od 99 centi do 10 dolara, što je prihvatljivo, čak i po našim siromaškim standardima.

Na žalost, srpski izdavači još uvek nisu izbacili nijednu pristojnu knjigu napravljenu u elektronskom formatu, i pored toga što je proces pripreme teksta neuporedivo jedonostavniji i jeftiniji u odnosu na klasično štampanje knjiga. Ako naši izdavači strahuju od piraterije tj. masovnog kopiranja kupljenih elektronskih knjiga, onda je taj strah neutemeljen. Knjiga preuzeta sa Amazona zaštićena je takozvanim DRM (Digital Rights Management) sistemom i ne može se kopirati tek tako sa uređaja na uređaj.

Sigurno je da kod elektronske distribucije knjiga postoje dodatne komplikacije oko transfera novca i autorskih prava, naročito kada su u pitanju prevedeni naslovi, ali to ne opravdava naše izdavače da budu na začelju revolucije koja je uveliko u toku (ako već nije pri kraju). Kroz veću ponudu elektronskih izdanja, domaći izdavači mogli bi da se primaknu i našoj milionskoj dijaspori koja i ovako troši lepe pare da iz otadžbine pribavi poneku knjigu na maternjem jeziku. Time bi se stimulisala i domaća populacija da uloži koji groš u nabavku Kindlea ili nekog sličnog elektornskog čitača. Iako je sam uređaj jeftiniji od mobilnog telefona prosečnog tinejdžera, ovdašnji ljubitelji knjige kupuju ga retko, pre svega zbog nepostojeće ponude domaćih naslova.

Šta god o novotariji mislili literarni puritanci kojima nova knjiga po definiciji treba da miriše na pulpu i farbu a ne na struju, sve će to na kraju doći i ovde, baš kao što su došli mobilni telefoni, MP3 plejeri, GPS navigatori, laptopovi, tablet-računari i ostale sprave na koje smo u početku gledali s podsmehom, otvoreno sažaljevajući jadni mentalni sklop njihovih vlasnika.

Kažu da je tamo neke godine ruski velemajstor Mihail Talj došao u Beograd i od jednog našeg prevodioca dobio roman “Doktor Živago” koji je u njegovoj domovini bio zabranjen. Pročitao ga je za jednu noć i kada se vratio nazad u Rusiju izdiktirao je ceo tekst napamet. Neki kažu da je ovo mit, ali ima onih koji kažu da su to čitali. Knjige na papiru uvek su nalazile način da prežive teška vremena, ratove, zabrane i lomače, pa će preživeti i sada, iako će se možda štampati ređe, makar kao poklon najboljima. A mi ćemo već naći mesto za njih, verovatno na polici na kojoj se već nalaze ploče Boba Dilana, vokmen sa kasetama Harisa Džinovića, VHS trake sa venčanja i magnetofon koji je tata doneo sa službenog puta u Zapadnu Nemačku.

Sam svoj majstor

Ako ste pisac, a pre svega neshvaćeni pisac i budući nobelovac koji nikako ne može da se probije do svojih čitalaca, ako vam nadobudni urednici izdavačkih kuća stalno vraćaju rukopise sa napomenom da ste neuko i nepismeno škrabalo, da vam je knjiga dosadna i da ne vredi po’ lule duvana, Amazon vam pruža idealan način da zaobiđete sve prepreke i pojavite se u najvećoj knjižari na svetu kao nezavisni autor. Postupak je krajnje jednostavan i liberalan: otvorite Amazonovu stranicu namenjenu piscima, pošaljete knjigu u word-formatu, zalepite cenu po želji a Amazon će obaviti sve ostalo. Na vama ja samo da prebrojite pare koje će u džakovima početi da pristužu u roku od odmah.

Ima tu i poneki problemčić. Amazon zaračunava solidnu proviziju (minimalno 35% od vrednosti knjige za izdanja do 10 dolara, sve do 70% za ona skuplja). No sa tim se može živeti, teško da biste zaradili više i kod izdavača koji se još uvek bakće s mastilom i hartijom. Mnogo je veći problem što vi niste jedini neshvaćeni pisac u kosmosu, hiljade njih hrle ka Amazonu željni novca i zaslužene slave. Od silne ponude dela (i nedela) neuporedivo lošijeg kvaliteta  od vašeg budućeg bestselera, jako vas je teško pronaći na Amazonu jer se na spisku novih izdanja obično nalazite na 875. stranici. Ali, svaki početak je težak.

Poneka književna Pepeljuga već je prešla put od trnja do zvezda. Amazonov klub nezavisnih autora koji su uspeli da prodaju milion elektronskih knjiga još uvek je malobrojan. U njemu su pisci za koje ste možda čuli a možda i niste: Džon Loke, Džejms Paterson, Nora Roberts, Čarlen Haris, Li Čajld, Majkl Koneli... Ogromne tiraže ima i Suzan Kolins po čijem se (odličnom) romanu “Igre Gladi” (prevedenom i kod nas) uveliko snima film sa popriličnim budžetom. Najprodavanija je ipak “Milenijumska trilogija” prerano preminulog Stiga Larsona čije su knjige već ekranizovane.

Nego, šta vi čekate?

Šta ima za dž?

Na veliki broj dela klasične književnosti više niko ne polaže autorska prava, tako da se mogu slobodno umnožavati. Postoje odlične on-line biblioteke koje po pravilu nude lepo formatirane knjige u više različitih elektronskih formata. Jedna od najpopularnijih takvih biblioteka je “Projekat Gutenberg” sa preko 40,000 kvalitetno obrađenih naslova. Mnogo toga može se pronaći i na sajtovima univerziteta, nacionalnih biblioteka, akademija i naučnih ustanova. Najpopularniji klasični autori već godinama su Mark Tven, Dikens, Artur Konan Dojl, Šekspir, Džejn Ostin...

Piratsko tržište takođe ne oskudeva ali je ono u potpunosti okrenuto popularnoj literaturi i aktuelnim bestselerima. Najzastupljeniji su špijunsko-zaverenički romani i druge knjige za plažu, avione i autobuse, teške višetomske fantazije, naučna i nenaučna fantastika, lako ljubavno štivo i ostali sapuni, pikantne biografije prvorazrenih bogataša i drugorazrednih glumica, uputstva za brzo ozdravljenje i još brže bogaćenje, knjige o modi, jogi, Budi, Jodi... Uz malo truda i mnogo dobrog interneta, za par sati možete da “pazarite” komplet od 10.000 zbrdazodlisanih naslova za Kindle ili mnogo vredniju zbirku od 200 knjiga po izboru Njujork Tajmsa. Ako, međutim, tražite nešto zaista vredno, Saramaga na primer, verovatno nećete naći ništa.

Odakle ova nelegalna izdanja dolaze? Njihov izvor nisu legalno kupljene elektronske knjige na sajtovima Amazona i drugih prodavaca jer su ta izdanja zaštićena od fizičkog kopiranja. Kao polazni materijal najviše se koriste Word i PDF fajlovi koji su “procureli” iz izdavačkih kuća. Kad nema ni toga, uvek će se naći neki džabalebaroš koji će štampanu knjigu da iskenira a zatim prevede dobijene slike u čitljivi tekst (postupak poznat kako OCR). Sve ostalo je trivijalno.

Pirateriji knjiga Kindle nije ni pomogao ni odmogao, stari metodi (krađa fajlova, skeniranje i fotokopiranje) i dalje dominiraju. Kindle je samo pomogao da knjiga i pisac brže i lakše stignu do čitalaca kao i da čitanje bude sadržajnije i prijatnije. Onima koji čitaju piratske knjige, autor prijateljski savetuje da prethodno provere da li se knjiga prodaje na Amazonu: iznenađujuće veliki broj naslova može da se dobije za dolar, dva ili tri. Za dati novac dobićete besprekorno formatiranu knjigu očišćenu od grešaka i loše skeniranih slova koja se čita sa zadovoljstvom a čuva zauvek.

Vreme #1091

Rusi (opet) nisu na Marsu

Fobos-Grunt u montažnoj sobi

Sonda Fobos-Grunt lansirana je raketom “Zenit” sa kosmodroma u Bajkonuru 8. novembra 2011. i po planu stigla u nisku tranzitnu orbitu oko Zemlje. Za ovu misiju Rusi su konstruisali do sada najveću interplanetarnu letelicu tešku 13 tona (od čega 7,5 otpada na gorivo). Uz standardno osmatranje Marsa sa orbite pomoću desetak savremenih instrumenata, primarni cilj misije je meko spuštanje dela sonde na minijaturni Marsov satelit Fobos (zapravo “krompir” nepravilnog oblika, ne veći od desetak kilometara) i vraćanje oko 200g uzoraka na Zemlju. Naučnici se nadaju da će ispitivanjem ovog materijala saznati mnogo o mehanizmu nastanka planeta i čitavog Sunčevog sistema.

Time se ova do sada najsloženija međuplanetarna misija ne iscrpljuje: Fobos-Grunt nosi i specijalne epruvete sa visokootpornim bakterijama (“vodeni medvedi”) koje takođe treba da budu vraćene kući. Ako bakterije opstanu, biće to dokaz da život može da preživi ekstremne kosmičke uslove. Bio bi to veliki podstrek za teoriju  “panspermije” prema kojoj se život širi sa planete na planetu u skokovima, pomoću kometa i asteroida koje prenose seme života sa jednog na drugo mesto, tokom bezbrojnih kosmičkih kolizija. Na kraju, tu je i mala usluga Kinezima: Fobos-Grunt vuče i prikolicu, Jinghuo-1, prvi kineski orbiter koji treba da izučava Mars.

Sonda Fobos-Grunt

SLUŽBENI OPTIMIZAM: Da bi se kompozicija usmerila ka crvenoj planeti bilo je neophodno da se raketni motori aktiviraju još dva puta. To se, međutim, nije desilo. Fobos-Grunt je tamo gde je i bio - iznad naših glava. Svi grozničavi pokušaji da se povrati kontrola nad letelicom ostali su bezuspešni. Da stvar bude gora, sadašnja orbita je nestabilna - usled trenja sa visokim slojevima atmosfere, letelica svakoga dana gubi dva kilometra visine. Umesto višegodišnjeg puta do Marsa i nazad, ruska tehnika vraća se kući u narednih nekoliko nedelja, i to u obliku potencijalno opasnog “vatrometa”. Iako Vladimir Popovkin, direktor Ruske svemirske agencije (Roskosmosa) kaže da još uvek nije sve izgubljeno i da vremena za oporavak letelice ima do početka decembra, teško je naći još nekog ko deli njegov službeni optimizam. Već sada se može reći da je ruski povratak na Mars okončan spektakularnim neuspehom, baš kao i prethodni pokušaj od pre 15 godina (Mars 96), baš kao i svi prethodni ruski (tj. sovjetski) letovi na Mars (skoro dvadeset u nizu, vidi okvir).

Tačan uzrok najnovijeg fijaska još uvek nije poznat. U prvi mah, činilo se da je zakazao sistem za orijentaciju letelice u prostoru. Taj sistem utvrđuje poziciju letelice pomoću položaja karakterističnih zvezda. Ako položaj letelice nije poznat, sistem za upravljanje ne zna kada treba da aktivira raketne motore. Po drugima, problem je softverske prirode. Pokušaj da se na letelicu prebaci novi upravljački program sa novim setom instrukcija nije uspeo, verovatno zato što je ključna brodska antena zaklonjena rezervoarima za gorivo koji još uvek nisu odbačeni. Najviše se, ipak, sumnja na hardverski kvar za koji nema leka (Rusija odavno kaska za Zapadom kada je u pitanju razvoj elektronike otporne na niske temperature i kosmičko zračenje).

Razmere neuspeha Roskosmosa toliko su velike da ugrožavaju ne samo rusku reputaciju u nauci i kosmičkim istraživanjima već podrivaju i vojno-politički prestiž čitave države. Samo tokom ove godine Rusija je, u različitim fazama leta, izgubila tri navigaciona i jedan vojni satelit. Najsvežije je sećanje na epizodu iz avgusta kada je propalo lansiranje ruskog teretnog broda sa opremom i zalihama za Međunarodnu svemirsku stanicu. Ista raketa koristi se i za letova sa ljudskom posadom tako da je nesreća mogla da ima katastrofalne posledice. Stoga je razumljiv odijum ruske javnosti koja traži glave odgovornih na panju. U tome prednjači bulevarska štampa koja zahteva da se nesposobni inženjeri i direktori konačno identifikuju i prekomanduju u provincijske električare i vodoinstalatere. Po prvi put se pominju krivično gonjenje odgovornih i primerene zatvorske kazne.

Raketa koja je zakazala:
"Zenit" stiže na lansirnu rampu 

TUŽNA STVARNOST: Već sada se može reći da je najveći krivac, zapravo, nezainteresovana ruska država i njena nerealna kosmička strategija. Ideja da se skromnim ulaganjima mogu postići značajni rezultati možda je primerena trenutnoj ekonomskoj situaciji, ali u praksi redovno dovodi do neuspeha i teških razočarenja. Čitav projekat Fobos-Grunt košta oko 160 miliona dolara, što je možda mnogo u očima prosečnog Rusa, ali je u kosmičkim razmerama običan sitniš dovoljan samo za kikiriki i semenke. Ilustracije radi, zajednički poduhvat NASA i ESA sa sličnim ciljem (vraćanje uzoraka Marsovog tla na Zemlju) imaće budžet od oko 8 milijardi dolara. Novi američki rover za Mars (“Kjuriositi”) čije se lansiranje očekuje do kraja godine košta dve i po milijarde dolara. A šta tek reći za svemirski teleskop “Džems Veb” koji do kraja decenije treba da nasledi vremešni “Habl”, sa budžetom od najmanje 18 milijardi?

Kad nema para, nema ni ljudi. Mladi inženjeri koji u Rusiji nešto nauče o kosmičkim tehnologijama po pravilu emigriraju i hleb traže na Zapadu koji zna da plati njihovo znanje i talenat. Oni koji ostanu da rade u domovini nemaju od koga da uče (jer je stara garda odavno otišla), niti imaju s čim da rade jer je oprema beznadežno zastarela. U vreme velikog Gagarinovog jubileja Rusija kuburi sa elementarnim stvarima. Tako je, recimo, praćenje letelica moguće samo sa Ruske teritorije. Amerikanci svoje letelice vide u svakom trenutku, sa kopna, mora i iz kosmosa, dok Rusi moraju da mole druge države i astornome-amatere da im jave gde se nalazi Fobos-Grunt. Kina ima četiri mobilne brodske stanice pomoću kojih može da osmatra svoje letelice sa bilo koje tačke zemljine kugle, Rusija nijednu.

Projekat je od samog početka bio u problemima. Lansiranje predviđeno za 2009. godinu moralo je usled nespremnosti da bude odloženo do narednog “prozora za lansiranje” (povoljnog položaja Zemlje i Marsa). U leto 2011, obraćajući se ruskoj Dumi, direktor Roskosmosa Vladimir Popovkin priznao je da više nema ni para ni vremena i da Fobos-Grunt sadrži 90% novih, nedovoljno testiranih komponenti. Deputati su, međutim, ignorisali ovo upozorenje smatrajući da je rizik prihvatljiv i opravdan. Rusija se, u suštini, oslonila na sreću i božiju pomoć.

Izgleda da bog, međutim, ima neka preča posla. U trenutku predaje ovoga teksta u štampu nesrećni Fobos-Grunt i dalje se nalazi u stanju duboke kome: pacijent je više mrtav nego živ, ostaje još samo da nam sa “kreveta” padne na glavu. Do sada su slični događaji prolazili bez velike štete jer su komadi letelica padali u more ili slabo nastanjene krajeve. Ali, ovo je Fobos-Grunt, superteška kategorija i baksuz nad baksuzima, pad na Crveni trg ili (dalekobilo) Terazije nikog ne bi trebalo da iznenadi.

Ekološka bomba

Lanisranje Fobos-Grunta,
8. novembar 2011

Fobos-Grunt sa sobom nosi oko sedam tona raketnog goriva čije su obe komponente, hidrazin i azot-tetroksid, veoma toksične. Da stvar bude gora, na sondi se nalazi i manja količina radioaktivnog kobalta-57.

Hidrazin je skoro idealna pogonska materija jer se lako pali a prilikom sagorevanja razvija veliku količinu vrelih gasova. Međutim, hidrazin je otrovan: u manjim koncentracijama izaziva glavobolju, iritaciju očiju i disajnih puteva, dezorijentaciju i povraćanje a u većim može da dovede do edema pluća, poremećaja rada srca, kolapsa i kome sa brzim smrtnim ishodom. Ispitivanja na životinjama pokazala su da je hidrazin kancerogen i da izaziva rak jetre. Baš zbog toga, hidrazin se koristi kao pognosko sredstvo samo u kosmičkim letelicama koje, po svojoj nameni, imaju “kartu u jednom pravcu”, tj. ne vraćaju se ne Zemlju. Kada se 2008. godine pojavila opasnost da jedan isluženi špijunski satelit sa značajnim ostatkom hidrzainskog goriva u rezervoraima padne na Zemlju, Amerikancu ga uništili raketom lansiranom sa Zemlje, za svaki slučaj.

Šansa da velika količina goriva iz Fobos-Grunta dospe na Zemlju veoma je mala ali ne i ravna nuli. Konačan ishod zavisi od toga u kakvom se agregatnom stanju nalazi gorivo. Ukoliko je u tečnom, aluminijumski rezervoari će eksplodirati a gorivo sagoreti na velikoj visini. Ako je gorivo zamrznuto, postoji mnogo veća mogućnost da jedan njegov deo dospe na zemlju.

Baš zbog svoje veličine i količine otrova koji sa sobom nosi, Fobos-Grunt predstavlja najveću ekološku bombu koja je ikad letela iznad naših glava. Na žalost, malo toga može da se učini kako bi se ta bomba neutralisala ili na kontrolisan način usmerila u gušće slojeve atmosfere. Fobos-Grunt može da padne bukvalno bilo gde, sigurni su jedino beli medvedi i pingvini u polarnim krajevima.

Neuspele ruske ekspedicije na Mars

Marsov satelit Fobos izbliza

Jedni bi rekli da je Mars proklet. Drugi - da Rusi, jednostavno, ne umeju i ne mogu. Istine radi, treba imati u vidu da je Mars prilično “uklet” cilj za istraživanje. Amerikanci su u prošlosti imali brojne neuspehe, ali su ih sada potisnuli u drugi plan neverovatnim uspehom svojih rovera (“Spirit” i “Oportjuniti”). Evropljani i Japanci takođe nemaju čime da se pohvale, ali je broj njihovih pokušaja relativno mali. Rusija je, nesumnjivo, najgore prošla:

Mars 1960A (Korabl 4), 1960 
Cilj: Dva prolaska pored Marsa.
Rezultat: Neuspešno lanisranje usled otkaza trećeg stepena raketnog nosača. Nakon petominutnog leta, sonda nije uspela da uđe u Zemljinu orbitu.

Mars 1960B (Korabl 5), 1960 
Cilj: Dva prolaska pored Marsa.
Rezultat: Neuspešno lanisranje usled otkaza trećeg stepena raketnog nosača. Sonda dostigla visinu od samo 120 kilometara i nije uspela da uđe u Zemljinu orbitu.

Mars 1962A (Korabl 11), 1962 
Cilj: Prolazak pored Marsa
Rezultat: Raspad letelice u niskoj Zemljinoj orbiti.

Mars 1962B (Korabl 13), 1962
Cilj: Spuštanje na Mars
Rezultat: Letelica dostigla Zemljinu orbitu ali je pokušaj njenog postavljanja u putanju ka Marsu propao usled greške motora. Sonda ostala zaglavljena u Zemljinoj orbiti.

Mars 1, 1962
Cilj: Sakupljanje podataka tokom čitavog leta ka Marsu. Prolazak pored Marsa, na visini od svega 10.000 kilometara.
Rezultat: Izgubljena veza sa sondom na putu ka Marsu usled greške u sistemu za orijentaciju glavne antene. Pre toga sakupljena zanemarljiva količina podataka.

Zond 2, 1964
Cilj: Prolazak pored Marsa.
Rezultat: Komunikacija sa sondom izgubljena na putu za Mars, nakon greške u korekciji putanje.

Mars 1969A (Mars 2M#521), 1969
Cilj: Ulazak sonde u Marsovu orbitu, fotografisanje terena i spektografska analiza. Prvi pokušaj da se u Marsovoj atmosferi detektuje postojanje vodene pare.
Rezultat: Niz tehnički problema doveo je do eksplozije raketnog nosača posle svega nekoliko minuta leta.

Mars 1969B (Mars 2M#522), 1969
Cilj: Identičan kao za Mars1969A.
Rezultat: Jedan od motora zapalio se još na lansirnoj rampi. Raketa se srušila svega par kilometara od lansirne rampe. Rasuto toksično raketno gorivo nošeno vetrom kontaminiralo je ceo raketni kompleks koji je ostao neupotrebljiv sve do obilnih kiša.

Kosmos 419, 1971
Cilj: Postaviti prvi orbiter u stabilnu Marsovu orbitu pre američkih sondi Mariner 8 i 9.
Rezultat: Sonda je uspešno postavljena u nisku orbitu oko Zemlje. Na žalost, tajmer koji je trebalo da aktivira motor kojim se sonda usmerava ka Marsu bio je pogrešno programiran: umesto na jedan i po sat od lansiranja, tajmer je greškom bio postavljen na jednu i po godinu Motor se nikad nije aktivirao a sonda se srušila na zemlju posle svega dva dana.

Mars 2, 1971
Cilj: Spuštanje lendera na Mars, panoramsko fotografisnja okoline i merenje parametara tla i atmosfere. Lender je imao i mali rover na skijama, povezan sa lenderom pomoću kabla.
Rezultat: Orbiter je uspešno postavljen u Marsovu orbitu. Lender je ušao u Marsovu atmosferu predviđenom brzinom ali pod oštrijim uglom od planiranog. To je dovelo do otkaza sistema za spuštanje tako da kočeći padobran nikad nije otvoren. Lender se srušio na tle na nepoznatoj lokaciji i tako postao prvi objekat na Marsu napravljen ljudskom rukom (ploča sa sovjetskim grbom verovatno je ostala cela). Orbiter je tokom kraćih aktivnih perioda sakupio zanemarljivu količinu podataka.

Mars 3, 1971
Cilj: Identičan onom koji je imao Mars 2.
Rezultat: Orbiter je uspešno postavljen u Marsovu orbitu. Lender je imao više uspeha od svog prethodnika. Kombinujući aerodinamičko kočenje, padobrane i retro-rakete, lender se meko spustio na površinu Marsa i počeo sa radom. Nakon 15 sekundi, komunikacija sa lenderom je nepovratno izgubljena, ili zbog otkaza opreme na samom lenderu ili zbog kvara na orbiteru koji je imao ulogu komunikacionog releja. Sa površine Marsa pribavljena je samo jedna nekompletna, tamna i veoma zamućena slika koja sugeriše da je lender sleteo usred peščane oluje.

Mars 4, 1973
Cilj: Fotografisanje Marsa sa orbite.
Rezultat: Sonda se našla nadomak Marsa ali je zbog kvara na elektronici izostalo kočenje retro-raketama. Umesto da uđe u Marsovu orbitu, sonda je proletela pored planete na rastojanju od oko 2.000 kilometara i završila u orbiti oko Sunca.

Mars 5, 1973
Cilj: Isti kao i za Mars 4.
Rezultat: Sonda je uspešno ušla u Marsovu orbitu. Dve foto-televizijske kamere bile su programirane da naprave po dvadeset slika tokom svakog obilaska planete. Nakon 22 orbite, došle je do dehermetizacije odašiljača što je onemogućilo dalju komunikaciju sa letelicom. Tokom devet dana rada sakupljeno je oko 60 fotografija.

Mars 6, 1973
Cilj: Meko spuštanje lendera na površinu Marsa, izučavanje Marsove atmosfere.
Rezultat: Lender je ušao u Marsovu atmosferu i neprekidno emitovao podatke tokom 224 sekunde spuštanja. Komunikacija iznenada prekinuta kada je lender bio neposredno iznad Marsove površine. Iako su prikupljeni podaci sadržali prva konkretna merenja parametara Marsove atmosfere, veći deo podataka izgubljen je usled problema sa elektronikom (degradacija mikročipova tokom dugog putovanja do Marsa).

Mars 7, 1973
Cilj: Meko spuštanje lendera na Mars.
Rezultat: Lender se odvojio od ostatka letelice četiri sata pre vremena i promašio Mars za oko 1300 kilometara. Razlog je verovatno bio isti kao i kod Marsa 6 - loš kvalitet elektronike koja nije izdržala ekstremne uslove kosmičkog leta.

Fobos 1, 1988
Cilj: Ambiciozno zamišljeno istraživanje Sunca, međuplanetarnog prostora, Marsa i Fobosa iz Marsove orbite.
Rezultat: Sonda se nalazila na putu ka Marsu kada je na nju sa Zemlje prebačen nov set instrukcija. Svi naknadni pokušaji da se uspostavi veza sa letelicom ostali su bezuspešni. Istraga je pokazala da je Fobos 1 u svom programskom kodu imao čitav set instrukcija koje služe za tesitranje na Zemlji. Tokom  tih testova, rutinski se isključuju pojedini podsistemi letelice kako bi se izbegli lažna upozorenja a pažnja skoncentrisala na ispitivanu funkcionalnost. Usled banalne greške u komandama primljenim sa Zemlje, sonda je potpuno neplanirano izvršila jednu od test-operacija, isključivši pritom sistem za orijentaciju letelice. Bez tog sistema, letelica više nije mogla da drži svoje solarne panele okrenutim prema Suncu. Baterije su se ispraznile a letelica “ugasila”.

Fobos 2, 1988
Cilj: Kao i kod Fobosa 1. Orbiter je nosio dva mala lendera, jedan mobilan i jedan stacionaran, čiji je zadatak bio da se meko spuste na Fobos.
Rezultat: Sonda je stigla u Marsovu orbitu i uspešno obavila sve zadatke osim poslednjeg, onog najvažnijeg. Na oko 50 metara visine iznad Fobosa, sonda se naprasno ućutala, verovatno usled kvara na kompjuterskom sistemu. Svi pokušaji da se povrati kontrola nad letelicom ostali su bezuspešni.

Mars 96, 1996
Cilj: Ambiciozan, do granice megalomanije, koliko naučni toliko i politički. Sakupljajući informacije iz orbite, direktno sa Marsove površine ili ispod nje, trebalo je još jednom podsetiti čitav svet da je Rusija i dalje svetska kosmička velesila. Letelica se sastojala od orbitera (26 naučnih instrumenata), dva lendera sa projektovanim vekom trajanja od godinu dana (sa po osam instrumenata za površinska merenja) i dva penetratora (specijalne sonde koje mogu da se ukopaju do 5 metara u dubinu Marsa, svaka sa po deset instrumenata).
Rezultat: Za lansiranje Marsa 96 upotrebljena je relativno nova četvorostepena raketa “Proton” koja je pre toga korišćena samo dvaput. Ubacivanje sonde u nisku Zemljinu orbitu proteklo je po planu. Da bi se sonda postavila na međuplanetarnu trajketoriju bila su potrebna još dva paljenja motora. Ni do danas nije razjašenjeno koje paljenje je izostalo. Poznat je samo epilog: umesto da se nađe na dugačkom putu do Marsa, sonda se zaputila prečicom do Zemlje. Ostaci sonde pali su negde izmeđi Bolivije i Tihog okena, najverovatnije u Čile. Pokušaj da se locira dvesta grama radioaktivogi plutonijuma (koristi se za pogon strujnih generatora) ostali su bezuspešni, iako se radi o strateškom materijalu od kojeg se može napraviti i nuklearna bomba.

[Vreme #1089]