Već više od pola veka u javnosti postoji obećanje odlaska na Mars u budućnosti. Javne ličnosti poput Elona Maska često pominju ovu destinaciju kao budućnost čovečanstva, ali, da li je ta budućnost, zaista, toliko blizu?
Još od završetka ere letova na Mesec, pre više od pola veka, Mars se u javnosti uporno pojavljuje kao sledeća „očigledna“ destinacija ljudskog istraživanja svemira. U poređenju sa vrelim paklom Merkura i Venere, daljinom i hladnoćom Jupitera i Saturna, Mars nam je takoreći u komšiluku i ne izgleda tako surovo kao ostatak Sunčevog sistema. Pa ipak, uprkos decenijama tehnološkog napretka, ogromnim budžetima i smelim obećanjima vizionara, niko se još nije otisnuo put Marsa i verovatno neće u narednih trideset godina. Zašto se taj rok nikako ne smanjuje?
Odgovor nije u nedostatku ambicije ili novca, već u nizu fundamentalnih fizičkih, bioloških i inženjerskih ograničenja koja se ne mogu zaobići entuzijazmom. U sudaru entuzijazma i neumoljivih zakona prirode, ishodi se nikad ne završavaju kompromisom – priroda ne pregovara i ume surovo da kazni svako ignorisanje činjenica. Zato, pokušajmo objektivno da sagledamo zbog čega je let na Mars danas još uvek nemoguć – i zašto će takvo stanje potrajati još dugo, barem u nekoliko narednih decenija.
Pre svega, zato što su brojni entuzijasti koji konstruišu najmodernije rakete današnjice, naročito ako raspolažu enormnim budžetima, skloni verovanju da se novcem može pronaći rešenje za svaki problem, ignorišući činjenicu da se brojna fizička, biološka ili tenhološka ograničenja utemeljena na tvrdim, nepromenljivim zakonima prirode ne mogu tek tako podmititi i relaksirati.
Prozor za lansiranje i trajektorija do Marsa
Pođimo najpre od činjenice da se Mars i Zemlja kreću oko Sunca na različitim rastojanjima i različitim brzinama. Međusobno rastojanje ove dve planete nikad nije manje od 55 miliona kilometara. Da bi let na Mars bio ekonomičan, uz minimalni utrošak goriva (samim tim i uz maksimalnu količinu korisnog tereta), potrebno je da kosmički brod sledi, takozvanu Hohmanovu trajektoriju, koja zahteva da se planete u trenutku lansiranja nalaze u položaju kada linija Sunce-Zemlja kasni za oko 45o u odnosu na liniju Sunce-Mars.
Let u suprotnom pravcu odneće još šest do devet meseci, što nas dovodi do grube procene da će astronauti na povratnom letu provesti oko godinu i po dana. Sad probajte da zamislite koju količinu kiseonka, vode, hrane i ostalih potrepština posada mora da ponese sa sobom, pa da preživi sva iskušenja dugotrajnog puta u potpunoj izolaciji.
Zdravstveni rizici tokom dugotrajnog svemirskog leta
Za sve to vreme, astronauti moraju, pre svega, da budu zdravi. Tačno je da svi oni prolaze rigorozne medicinske testove pre svakog leta ali, i pored toga, nema nikakve garancije da se tokom leta neće desiti ništa nepredviđeno. Šta će biti ako neko od članova posade dobije upalu slepog creva ili ga zaboli zub?
Najnoviji primer iz januara 2026. godine – kada je kompletna američka posada morala da bude evakuisana sa Međunarodne svemirske stanice na Zemlju usled hitnog medicinskog slučaja – samo potvrđuje da se ova mogućnost ne može kompletno ignorisati. Štiteći privatnost članova svoje posade, NASA nije objavila o kom astronautu i o kakvom urgentnom problemu je reč, tako da nam ostaje samo da nagađamo.
Ovakve situacije su nesumnjivo retke: i pored toga što su neke matematičke analize predviđale da će se ovako nešto dogoditi bar jednom u tri godine, nikada do sada nijedan astronaut nije morao hitno da bude vraćen na zemlju zbog bolesti, možda i zato što u višečlanim posadama bar jedan astronaut ima i medicinsku obuku ili je čak lekar po pozivu, tako da može da izdaje lekove kolegama ili se konsultuje sa stručnjacima na Zemlji.
Ali, orbitalne stanice i kosmički brodovi nemaju operacione sale, intenzivnu negu i sve ono što je potrebno za tretman nekog akutnog stanja. Sa druge strane, čovek nije stvoren da leti kroz kosmički prostor – suočen sa dugotrajnim boravkom u skučenom kosmičkom brodu, njegov organizam neminovno propada suočen sa problemima koji na Zemlji ne postoje.
Perseveranceova fotografija prikazuje Dejmos, mali prirodni satelit Marsa, kako sija na tamnom nebu iznad površine planete u ranim jutarnjim satima. Snimak je nastao dugom ekspozicijom, zbog čega su vidljive i udaljene zvezde, dok se u prvom planu nazire marsovski pejzaž.
Svakodnevni problemi – koža, nos i nesanica
Astronauti se suočavaju sa problemom iritacije kože. Kod njih se javlja 25 puta češće nego u normalnoj populaciji, pre svega zbog suvog vazduha u kojem borave i ograničenih mogućnosti za održavanje higijene koje se svode na vlažne maramice i povremeno tuširanje minimalnom količinom vode.
Nedostatak gravitacije dovodi do povećanog priliva krvi u glavu što izaziva nadutost lica, zapušen nos i česte glavobolje. Još veći problem je kosmički neuro-okularni sindrom (SANS) koji, usled promene pritiska u oku, izaziva deformaciju optičkog nerva i distorziju slike koja može da potraje godinama a pogađa preko 70% astronauta na dugotrajnim letovima.
Povećan je i rizik od tromboze tako da astronauti redovno uzimaju lekove za razređivanje krvi. Nesanica je hronična: u Međunarodnoj svemirskoj stanici sunce izlazi i zalazi 16 puta u 24 sata što uništava biološki ritam usađen u genima. Mehaničke povrede (posekotine i modrice) veoma su česte – do sada je zabeleženo preko 250 takvih slučajeva. Naročito su opasne šetnje van broda, radi izvođenja eksperimenata ili popravki – praksa pokazuje da se svaki četvrti izlazak iz broda završi nekom povredom, najčešće usled nekog naglog pokreta ili nedostatka u konstrukciji masivnih skafandera koje astronauti moraju da nose.
Šta bestežinsko stanje radi ljudskom organizmu?
Neki simptomi propadanja ljudskog organizma uočavaju se tek prilikom dužeg boravka u bestežinskom stanju. Bez gravitacije, mišići su, zapravo, stalno opušteni: da biste se kretali, mirovali ili pomerali predmete potreban je minimalan napor.
U takvim uslovima mišićna masa počinje da se topi a kosti gube kalcijum, postaju porozne i krte. I pored činjenice da astronauti vežbaju najmanje dva sata dnevno, nijedan od njih neće moći da stoji na nogama kada se, posle višemesečnog boravka u kosmosu, konačno vrati na zemlju.
Gubitak koštane mase iznosi oko 1-2% mesečno, što znači da će astronauti samo tokom jednog povratnog leta na Mars izgubiti bar petinu svoje koštane mase. S obzirom da gravitacija na Marsu dostiže jedva 40% gravitacije na Zemlji, mišićna atrofija i osteoporoza će se pogoršavati i tokom boravka na Marsovoj površini.
Kosmičko zračenje – nevidljiva opasnost
Na kraju, tu je i kosmičko zračenje od koga nas u velikoj meri štiti Zemljino magnetno polje, ali samo dok smo relativno blizu matične planete. Kada se otisnete u prazninu kosmičkog prostora takve zaštite više nema. Teoretski gledano, astronauti mogu da budu zaštićeni od radijacije tako što će zidovi broda biti napravljeni od debljih i otpornijih materijala, ali bi takav brod bio toliko masivan i trom da bi veliki deo korisnog tereta morao da bude odbačen.
S obzirom da Mars ima vrlo tanku i retku atmosferu i da nema zaštitno magnetno polje, astronauti će biti izloženi sličnim dozama i na Marsovoj površini. Prosta računica pokazuje da je minimalna količina zračenja koju će astronaut morati da primi tokom dvosmernog putovanja iznositi bar 800 milisiverta, što je iznad karijernog limita za žene (oko 700 milisiverta) i vrlo blizu limita za muškarce (oko 1000 milisiverta).
Uz to, imajte u vidu da jedna snažna erupcija na Suncu može ovaj bilans da uveća za 100-500 milisiverta u roku od svega par dana, što znači da će u tom slučaju astronauti oba pola biti ozračeni daleko iznad dozvoljenih granica.
Izolacija, otkaz sistema i nemogućnost povratka
I tu nije kraj: za sve to vreme, svi sistemi na brodu koji održavaju život, pre svega oni za kontrolu vazduha, recikliranje vode ili održavanje hrane moraju da funkcionišu besprekorno. Greška u kompjuterskom softveru, bilo koji otkaz na pogonskom sistemu ili navigacionim instrumentima mogu da dovedu do toga da brod promaši Mars za više miliona kilometara i završi kao nekontrolisano đule koje besciljno pluta Sunčevim sistemom.
Uz to, astronauti će morati da budu u stanju da više od godinu dana provedu u klaustrofobičnom prostoru, upućeni jedni na druge, uz ograničene mogućnosti komunikacije sa Zemljom (radio signalima na ovoj ruti tipično treba 5-15 minuta sa za jedan smer komunikacije). U slučaju nekog ozbiljnog problema, astronauti neće imati način da brzo dobiju makar verbalnu pomoć, da ne pominjemo činjenicu da bi svaka spasilačka misija morala da čeka dvadesetak meseci pre nego što uopšte poleti.
Zašto u tom slučaju astronauti, jednostavno, ne naprave polukružni zaokret i krenu natrag? Zato što je tako nešto nemoguće: količina potrebnog goriva za takav manevar višestruko bi premašila raspoloživu količinu goriva na brodu.
Život na Marsu – uslovi na površini
Da li će astronauti konačno moći da odahnu kada se nađu na Marsu? Malo šta će se tamo promeniti. Mars je krajnje negostoljubivo mesto za ljude: atmosfera je sto puta ređa nego na Zemlji i sastavljena je praktično isključivo od ugljen-dioksida, uz male količine azota i argona. Nema kiseonika ni ozona, pa nema ni zaštite od ubitačnog ultraljubičastog zračenja.
Tekuća voda ne može da opstane u ovakvim uslovima iako je vodeni led u više navrata otkriven par centimetara ispod površine (od leda su načinjene i polarne kape sa tankim slojem smrznutog CO2 iznad njega). Boravak na otvorenom bez skafandera je nemoguć, ne samo zbog niskog pritiska: temperatura na ekvatoru u najtoplije doba godine može na kratko da dostigne 10-20oC ali su prosečne temperature neuporedivo niže i kreću se oko -60oC (na polovima i do -150oC).
Sve što na Marsu mora da funkcioniše mora i da se greje. Zemljište je kamenito, izgleda kao đavolje igralište za golf i uz to je toksično za živi svet usled velike količine perhlorata – teško da bi unutar nekog klimatizovanog plastenika na Marsu mogao da se uzgaja krompir ili bio šta jestivo. Neki bi rekli da Mars liči na Antarktik ali je istina da su životni uslovi na Antarktiku, zapravo, neuporedivo bolji.
Zašto sonde mogu da urade isti posao umesto astronauta
Šta bi, dakle, astronauti na Marsu radili, osim što bi svaki dan provodili pod stresom, u strahu da neki životni sistem ne otkaže?
Mars kao novi početak – ili ista stara priča?
Da se razumemo, čovečanstvo će kad-tad morati da izgradi staništa na nekim drugim planetama ili satelitima. Na duge staze, život na Zemlji osuđen je na propast, pre svega zato što je Sunce svakoga dana malo veće i svetlije. Temperatura na Zemlji konstantno će rasti a svi hemijski procesi će se lagano ubrzavati.
Kroz 500 miliona godina proces vezivanja ugljen-dioksida za stene i formiranje karbonata postaće znatno brži od procesa kojim se ugljen-dioksid iz tih istih karbonata vraća u atmosferu kroz vulkansku aktivnost. U jednom trenutku koncentracija CO2 u atmosferi pašće ispod one koja je potrebna za vršenje fotosinteze kod oko 90% biljnih vrsta. Neke biljke, poput kukuruza i kaktusa, opstaće još stotinak miliona godina jer one mogu da vrše fotosintezu i pri nižim koncentracijama.
Međutim, kraj je neminovan: nedostatak CO2 izazvaće nestanak svih biljaka, a pošto se biljke nalaze na početku svakog lanca ishrane, nestaće i životinje. Još koju stotinu miliona godina u budućnost i temperatura na Zemlji postaće tako visoka da će se veći deo okeana preseliti u atmosferu što će dovesti do efekta staklene bašte i daljeg povećanja temperature. Zemlja će postati nalik na usijanu Veneru na čijoj površini temperatura prelazi 460oC.
Kolaps civilizacije – bliža pretnja od umirućeg Sunca
Ovo je, svakako, daleka budućnost, ništa što bi trenutno trebalo da nas brine. Međutim, sva je prilika da će čovečanstvo morati da pronađe neko rešenje mnogo ranije, usled nedostatka životnog prostora i sumanutog uništavanja svih bazičnih resursa na kojima život počiva (obradivo zemljište, pitka voda, čist vazduh, industrijske sirovine).
Dodajte na to sve izraženije anti-civilizacijsko ponašanje najvećih i najmoćnijih: ratovi bez početka i kraja, nuklearno naoružanje, negiranje klimatskih promena, porast temperature, gubitak kopna i povećanje nivoa mora, imperativ neodrživog rasta praćenog devastacijom životne sredine uz emitovanje gasova staklene bašte kao što su CO2 i metan, gramzivost i sebičnost, sve češće pandemije nepoznatih bolesti i sve manje vakcinisane dece, ljudska glupost na istorijskom maksimumu u eri interneta kada je čitavo znanje sveta samo klik daleko…
Nije potrebno biti Nostradamus da bi se zaključilo kako je kolaps civilizacije neizbežan. U takvoj situaciji Mars deluje kao jedna vrsta novog početka, ali i to je zabluda – Mars, zapravo, nema šta da nam ponudi, osim prostora. I da ima, hajde da se pogledamo u ogledalo: samo krajnje naivan čovek može da pomisli da ćemo se, kao čovečanstvo, prema oskudnim resursima na Marsu odnositi bolje nego prema izobilju kojim nas je naša matična planeta izdašno zasipala hiljadama godina unazad. Sklonost čovečanstva ka autodestrukciji jača je od svakog dosadašnjeg civilizacijskog dostignuća.
Ilon Mask i kolonizacija Marsa – obećanja i stvarnost
Sa druge strane, bogati ljudi imaju pravo da govore šta im se hoće, retko ko će se usprotiviti „argumentima“ iza kojih stoje moć i novac. Ilon Mask je još pre dve godine obećao da će se čovek spustiti na Mars u roku od četiri godine i da će na Marsu nići milionski grad sposoban da samog sebe održava u roku od dvadeset godina.
Mask je, nesporno, genije, i to je dokazao više puta: njegovo bogatstvo je nemerljivo, podigao je jednu od najvrednijih kompanija na svetu (Tesla), potpuno je redefinisao način na koji lansiramo satelite (Falkon 9), stvorio je kolosalnu satelitsku mrežu koja je po pristupačnim cenama donela internet u poslednju zabit na zemljinoj kugli (Starlink) i vratio Amerikance u kosmos (Dragon).
Ali, Mask je, i pored svega, samo čovek, sa svojim vrlinama i manama, sklon promašajima (Hyperloop) i preterivanjima (Mars). Čak je i NASA morala da se ogradi od Maskovih smelih predviđanja komentarom da bi svaki pokušaj spuštanja na Mars sa ljudskom posadom pre 2040. godine bio „ludo hrabar“.
HiRISE kamera sa letelice Mars Reconnaissance Orbiter snimila je peščane dine na severu Marsa, gde naučnici prate sezonski mraz i kretanje peska.
Maskova obećanja kroz godine – od 2016. do danas
Nije ovo prvi put da Mask najavljuje pohod na crvenu planetu, prvi put je to učinio 2016. godine kada je obećao da će njegov Staršip, u to vreme samo crtež na papiru, odneti prve koloniste na Mars do kraja 2022. godine. Nije se desilo, ali ko mari. Iako je jasno da će takav poduhvat odneti neuporedivo više novca nego američko spuštanje na Mesec 1969. godine (oko 280 milijardi dolara po današnjem kursu), Mask je dovoljno bogat da to finansira sopstvenim novcem.
A tamo gde Mask ulaže pare, investitori obično stoje u redu da urade to isto. Mars je postao magnet koji privlači talentovane inženjere, vizionare i ljude dubokih džepova koji veruju da Mask ume da stvori profit čak i kad se bavi nemogućim poduhvatima. Maskova ekspedicija na Mars polazi od pretpostavke da će jedno lansiranje Staršipa sa pripadajućim raketnim nosačem, najveće ikada konstruisane rakete, koštati manje od milion dolara po toni korisnog tereta. Da bi se na Marsu podigao milionski grad biće potrebno da se tokom prozora (koji se pojavljuju na svakih 26 meseci) dnevno lansira bar deset Staršip raketa, dok će ukupan broj lansiranja biti veći od hiljadu.
Sve mora da funkcioniše kao na tekućoj traci. Kao da, pritom, zaboravljamo da je let u kosmos opasna rabota i da sitnice mogu da dovedu do tragedije. Šatl Čelindžer eksplodirao je zbog jedne obične gumene zaptivke, Kolumbija se raspala jer je komad izolacije sa glavnog rezervoara oštetio keramičku izolaciju…
Sletanje na Mars – statistika koja ne ohrabruje
Uz to, Mars nerado prima goste – statistika pokazuje da od dve misije, u završnici, uspe samo jedna. Pre svega, neophodno je značajno usporiti letelicu kako bi je gravitacija Marsa zahvatila i zadržala u orbiti – bilo aktiviranjem retro-raketa, što podrazumeva dodatne količine goriva, bilo primenom aero-kočenja, odnosno korišćenjem trenja pri prolasku kroz gornje slojeve marsovske atmosfere. Finalno spuštanje na Mars je naročito problematično – atmosfera je dovoljno gusta da izaziva ozbiljno aerodinamično zagrevanje, a opet i dovoljno retka da se za završnu fazu kočenja ne mogu koristiti samo padobrani.
Staršip, kosmički tanker i tehničke prepreke
Osim toga, međuplanetarni transport je samo jedan deo priče – da bi ljudi imali gde da se „presele“ neophodno je da imaju gde da se smeste. Potrebno je sigurno stanište sa kiseonikom, generatorom energije, građevinskim mašinama, konstrukcionim materijalima, rudnicima, prevoznim sredstvima, zelenim baštama i svim onim elementima bez kojih jedan milionski grad ne može da funkcioniše. Ali na tome Mask još uvek ne radi – njegovi inženjerski resursi jednostavno nisu dovoljni da istovremeno pokriju toliko nepostojećih stvari.
Milion dobrovoljaca i rešenja na prezentaciji
Međutim, postavlja se pitanje: gde pronaći milion dobrovoljaca koji će pristati da promene ličnu kartu, ovu našu plavu – za crvenu, koja će važiti na Marsu. Broj smelih avanturista na ovoj planeti svakako je veći, ali i dalje preostaje pitanje – da li takva družina može da formira stabilnu zajednicu?
Kako god, na Space X prezentaciji Maskovog „kosmičkog preduzeća“ još uvek piše da će se prvi Staršip meko spustiti na Mars takoreći sutra, tokom 2026. godine. Masovni transport tereta a zatim i ljudi trebalo bi da počne oko 2030. godine. Na istoj prezentaciji imate ukratko opisana rešenja za skoro sve probleme: „Ako je hladno – ugrejaćemo. Ako je retko – sabićemo. A ako ne bude dovoljno dobrovoljaca – napravićemo ih.“ Mask je već obećao da će donirati spermu u ove svrhe.
Ima li smisla seliti se na Mars
Jedno pitanje, međutim, nema odgovor: kako će investitori, pa i Mask sam, povratiti novac uložen u naseljavanje Marsa? Reklo bi se – nikako. Ono što na Marsu može da se nađe ili iskopa, po svojoj prilici, vredi kao i pesak u Sahari. I zato od celog poduhvata neće biti ništa, ni danas, ni sutra, ni za trideset godina… Možda ćemo u nekom trenutku videti čoveka ili dva, pored zastave pobodene na Marsu – i to će biti sve. A to – neće biti tako malo.
