Kako je Mosad naterao Irance da sabotiraju same sebe: "Stuxnet"

U špijunaži najmoćnije sredstvo nikad nije bio pištolj. Mnogo je važnija sposobnost agenta da zadobije nečije kompletno poverenje.

Godina 2010. Iranski nuklearni stručnjaci zaposleni u Natancu, podzemnoj fabrici u kojoj se obogaćuje uranijum, zaprepašćeno su gledali kako se  centrifuge za separaciju uranijumovih izotopa obrću sve brže i brže, toliko brzo da počinju da se raspadaju pod dejstvom centrifugalnih sila. Kompjuterski ekrani sve vreme su pokazivali da je ponašanje sistema nominalno. Ali šteta je bila stvarna: iranski nuklearni program izgubio je opremu u vrednosti od oko 2 milijarde dolara i pritom bio vraćen 5-10 godina unazad. Istraga je pokazala da je kolosalnu havariju izazvao kompjuterski “crv” poznat kao "Stuxnet" koji je preuzeo kontrolu nad SCADA sistemom a samim tim i nad čitavim postrojenjem. Ono što Iranci dugo nisu mogli da objasne je kako je crv dospeo u sistem. Jer, Natanc je bio potpuno izolovan - nema interneta, nema otvorene pristupne tačke, ne koristi se javna mobilna ili fiksna telefonska mreža. Ulaz u kompleks bio je moguć samo za one koji prođu detaljnu bezbednosnu proveru koja je sezala i do tri kolena u prošlost. Svaki posetilac morao je da prođe poligrafski test i da bude pod konstantnim nadzorom za vreme posete. Previše čak i za filmski serijal “Mission Impossible”.

Iranski predsednik Mahmud Ahmadinedžad obilazi nuklearno postrojenje u Natancu

Ali tamo gde postoji volja, postoji i način. Priča počinje 2007. godine kada je Mosad došao do pouzdanih informacija da se u podzemnom kompleksu Natanc obogaćuje uranijum. Svaki vojni plan da se postrojenje uništi konvencionalnim bombardovanjem na kraju je bio odbačen jer šanse za uspeh nikad nisu prelazile 40%. Mosad je predložio alternativu - uništiti postrojenje iznutra. Ali kako, kada je ono bilo potpuno odsečeno od sveta? Mosad je znao da ne može da ubaci svog agenta u postrojenje. Rešenje kojem su pribegli bilo je krajnje originalno: izmislili su ljudsko biće koje zapravo nikad nije postojalo. Izabrali su jednog svog operativca, anonimnu devojku koja je znala iranski jezik (farsi) i bila spremna da se uživi u rolu koju je Mosad osmislio za nju. 

Mosad je potrošio dve godine da kompletira njen izmišljeni identit: dobila je ime Lejla Hoseini, papire koji su dokazivali da ima iransko poreklo, turski pasoš, da je rođena i da živi u Istanbulu, da je tamo diplomirala, da je ekspert za tehnologiju i metalurgiju, čak su ubacili i nekoliko naučnih radova na temu obogaćivanja uranijuma u ugledne naučne časopise. Mosad ništa nije prepustio slučaju: falsifikao je školske spomenare, naizgled spontane fotografije s drugovima iz srednje škole, Lejlino učešće na konferencijama na kojima nikad nije bila... Čak je i Lejlin farsi doteran - bio je dovoljno dobar da dokaže iransko poreklo, a opet dovoljno loš da liči na nekog ko je odrastao u Turskoj. Nakon toga, bačena je udica: Lejla je počela da se pojavljuje na naučnim skupovima vezanim za upotrebu nuklearne energije u nadi da će je spaziti iranski agenti kojih je na takvim skupovima uvek bilo. Iran u to vreme nije birao načina da talenotvane naučnike iz dijaspore vrati nazad u domovinu nudeći im atraktivne aranžmane ukoliko se priključe iranskom nuklearnom programu.

Čekanje se isplatilo: na jednom naučnom kongresu u Istanbulu, prišao joj je Reza al Bahrami, profesor sa univerziteta "Šarif" u Teheranu i ponudio joj da poseti glavni grad Irana. Lejla je prihvatila. Na aerodromu u Teheranu sačekli su je Bahrami i mala armija iranskih tajnih agenata, sve prema očekivanjima. Na naučnom skupu na teheranskom univerzitetu, Lejla je ostavila snažan utisak na Bahramija. Zatim je usledio finalni test - Bahrami je ponudio Lejli da napišu zajednički naučni rad. Lejla je znala da, u pozadini, iranci češljaju njenu biografiju, proveravaju njeno poreklo i istinitost svih papira koje je Mosad fabrikovao. Iranske tajne službe nisu pronašle ništa sumnjivo a Lejlina saradnja sa Bahramijem išla je glatko, čak i preterano glatko - po svemu sudeći Bahrami se zaljubio u Lejlu ali se trudio da svoja osećanja ne pokazuje previše otvorerno.

Posle nekoliko meseci Lejla je konačno dobila ponudu da se priključi iranskom nuklearnom programu. Natanc? Ništa od toga: Lejla je dobila posao u nekom bezveznom iranskom birou koji se bavio alanfordovskim istraživanjima rude i gubljenjem vremena. Izgledalo je kao da je cela operacija bespovratno propala. Ali Lejla nije bila spremna da odustane: koristeći svoju bliskost sa Bahramijem, Lejla mu je, onako uzgred, ispričala da ima nov, mnogo efikasniji model za kontrolu rada centrifuga za obogaćivanje uranijuma, ali da nema načina da ga isproba. Jedini način da se validnost teorije proveri je da to uradi Bahrami koristeći program koji bi mu Lejla dala na USB-stiku. Bahramiju to nije delovalo sumnjivo, uzeo je stik i sutradan ga ubacio u jedan od računara u Natancu. Ispostavilo se da je Lejlina teorija bila pogrešna, novi model bio je jednako efikasan kao i stari, ali za naučnike ovo nije neočekivano - eksperiment je jedini način da se neka teorija potvrdi ili opovrgne u praksi.

Ono što Bahrami u tom trenutku nije znao je da je sa legitimnim Lejlinim softverom u sistem ubacio i kompjuterskog crva "Stuxnet". Ovaj crv ponaša se izuzetno inteligentno - ne pravi nikakvu štetu u inicijalnom periodu, širi se vrlo umerenom brzinom kako ne bi bio primećen (svaki “Stuxnet” crv isprogramiran je tako da zarazi samo tri susedne mašine) sve dok neka kopija ne detektuje okruženje u kome može da proizvede maksimalnu štetu. Ti uslovi zahtevali su "Windows" operativni sistem, "Siemens 7" softver za upralvjanje industrijskim procesima i programabilne logičke kontrolere (PLC) koji kontrolišu rad pojedinačnih mašina. 

Lejla je preko Bahramija uspela da ubaci crva u Natanc ali nikakvog efekta nije bilo. Da li je kopmjuterski kod zakazao ili, jednostavno, isprogramirani preduslovi nikad nisu bili ispunjeni, ona nije mogla da zna. U tom trenutku postala je svesna da je rizik po nju postao preveliki i rešila je da napusti Iran. Za nekog ko se bavi nuklearnim istraživanjima izlazak iz Irana nikad nije lak ali se Bahrami potrudio oko papirologije i Lejla se brzo našla nazad u Izraelu. Sav kontakt sa Bahramijem bio je, na njegovo iznenađenje, iznenada prekinut. Tada je Bahrami prvi put počeo da sumnja da nešto nije u redu: počeo je da Lejli šalje mejlove u kojima je postavljao pitanja koja obično padaju na pamet samo čoveku koji je za nekog emotivno vezan. Primetio je da je mladalački osmeh Lejle na Mosadovim fabrikovanim fotografijama potpuno drugačiji od onog koji je video u Teheranu. Pokušao je da na istanbulskom univerzitetu pronađe nekog ko Lejlu poznaje sa studija, ali se ispostavilo da se osobe sa tim imenom i likom niko ne seća. I pored toga, Bahrami slučaj nije prijavio nadležnima.

"Stuxnet" se probudio u trenutku kada je Mosad operaciju već progalsio za propalu. Jedna kopija crva aktivirala se nakon višemesečnog dremeža, detekotvala potrebne preduslove i konačno stupila u akciju. Satelitski snimci i obaveštajni podaci ukazivali su na to da je Natanc pogođen neočekivanom katastrofom epskih razmera. Epilog? Lejla je napustila Mosad godinu dana kasnije i njen stvarni identitet ni danas nije poznat. Neki smatraju da je do toga došlo zato što se Lejla našla suviše blizu Bahramiju, rizikujući da sa njim stupi u istinsku emotivnu vezu što je moglo da upropasti celu operaciju. Za Lejlu je to bilo previše, jedno takvo iskustvo u životu bilo je sasvim dovoljno.

Efekti izrealsko-američkog bombardovanja Natanca iz 2025. godine

A Bahrami? Kad se više od hiljadu centrifuga u Natancu razletelo u paramparčad, istražitelji su brzo pronašli osobu koja je bila dovoljno nesmotrena da u sistem "udene" neprovereni USB-stik. Bahrami se pomirio sa sudbinom, već je video sebe sa omčom oko vrata kako visi na kraju sajle koju zateže neka građevinska mašina. Ali nije ispalo tako: umesto špijunaže u korist Izraela (za šta sleduje pomenuta sajla), Bahrami je optužen za "nemar" tako da je prošao sa simboličnom kaznom. Do poslednjeg dana nije mogao da poveruje da lepa i oštroumna Lejla u stvarnosti nikad nije postojala.

Efekti napada na Natanc iz 2026. godine

Na kraju, ko je kreator “Stuxneta”? Za stručnjake ovo je najkompleksniji “malware” (softver smišljen da pravi štetu) koji je ikad napravljen. Ovaj kompjuterski crv bio je tako savršen da je bolje poznavao nedostatke “Windows” operativnog sistema od samog “Majkrosofta”. Njegova složenost prevazilazila je  programerske sposobnosti svakog, čak i genijalnog pojedinca. Tokom vremena iskristalisalo se mišljenje da je “Stuxnet” plod zajedničkog rada američke Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA) i obaveštajne službe izraelskih oružanih snaga, poznate pod nazivom “Jedinica 8200”. Zvanične potvrde, naravno, nije bilo.

Zašto se uranijum obogaćuje i gde je tu Iran

Uranijum u prirodi je mnogo više zastupljen nego što se to obično misli. U jednoj steni od hiljadu kilograma obično ima 2-3 grama uranijuma. Poređenja radi, količina kalaja u toj istoj steni iznosi 2 grama, srebra 0.07 grama, zlata 0.004 grama. Drugim rečima, na planeti postoji 500 puta više uranijuma nego zlata. Pojedini rudnici uranijuma sadrže i do 20% ovog metala. 

Obogaćeni uranijum 235

Najveće rezerve uranijuma nalaze se u Australiji, najbogatiji rudnici su u Kanadi a najveći proizvođač uranijumske rude je Kazahstan (preko 40% svetske proizvodnje). Trenutno dostupne rezerve dovoljne su za narednih stotinak godina eksploatacije,  ali to nije sve: oko 4 milijarde tona uranijuma rastvoreno je u morskoj vodi. Teoretski gledano, svetska mora sadrže dovoljno uranijuma za proizvodnju električne energije tokom nekoliko hiljada narednih godina ali niska koncentracija uranijuma u vodi trenutno onemogućava ekonomski isplativu eksploataciju. Kada se koristi u mirnodopske svrhe, jedan kilogram uranijuma proizvede energiju koja se dobija sagorevanjem 3.000 tona kvalitetnog uglja. Za neprekidni rad jedne tipične nuklearne elektrane gigavatne snage potrebno je oko 20-30 tona uranijuma godišnje.

U periodnom sistemu elemenata, uranijum se nalazi na rednom broju 92 što znači da u svom jezgru atom uranijuma ima 92 protona. U prirodi, uranijum se javlja u dva oblika (izotopa): U235 i U238. Broj "235" znači da se u atomskom jezgru ovog izotopa nalazi ukupno 235 protona i neutrona. Drugim rečima, atomi U235 i U238 sadrže isti broj protona (92), ali U238 u svom jezgru ima tri neutrona više.

Centrifuge za obogaćivanje uranijuma

Zastupljenost ovih izotopa u prirodi se drastično razlikue: najveći deo uranijuma javlja se u obliku U238 (99.3%), dok je U235 mnogo ređi (0.7%). Za nuklearnu fisiju koja se koristi u atomskim elektranama i atomskim bombama, koristi se samo U235. Fisija predstavlja proces u kojem atom težeg elementa (tipično U235) zahvati jedan neutron, postane nestabilan, raspadne se na dva lakša atoma i oslobodi još par neutrona koji izazivaju lančanu reakciju u okolnim atomima uranijuma. Masa proizvoda fisije nešto je manja od mase uranijuma na početku a ta razlika u masi se, po čuvenoj Ajnštajnovoj jednačini (E=mc2) pretvara u energiju. U238 ne podleže lančanoj reakciji ali može da se koristi u tzv. "oplodnim reaktorima" za proizvodnju plutonijuma koji takođe može da služi kao nuklearno gorivo. Međutim, taj proces je suviše zahtevan, dugotrajan i komplikovan tako da su zemlje poput Irana fokusirane na ekstrakciju U235.

Ruda uranijuma najčešće se javlja u obliku čvrstog oksida (UO2, U3O8, "pičblenda"). Nakon odstranjivanja jalovine i mlevenja nastaje tzv. "žuti kolač", koncentrat uranijumovog oksida. Hemijskim putem se ovaj oksid konveruje u uranijumijum-heksafluorid (UF6) koji je u gasovitom stanju čak i na relativno niskim temperaturama.

Pičblenda, ruda uranijuma

Postoje dva tehnološka procesa kojim se molekuli UF6 koji sadrže dragoceni U235 mogu odvojiti od onih koji sadrže U238. Prvi, koji se zasniva na difuziji i različitim brzinama kojima izotopi uranijuma prodiru kroz poroznu membranu, ima samo istorijski značaj i danas je napušten zbog niske efikasnosti i ogromnog utroška električne energije. Umesto toga, separacija uranijuma radi se u velikim centrifugama koje liče na gigantski bubanj veš mašine. Te centrifuge su zapravo visoki cilindri koji su napunjeni gasovitim uranijum-heksafluoridom i tipično imaju 60-70.000 obrtaja u minuti. Struja težih molekula, onih koji sadrže U238, nalazi se bliže zidovima centrifuge. Lakši molekuli, oni sa U235, ostaju bliže centru. Ove dve zone strujanja se, zatim, separiraju. Gas koji sada sadrži povećanu koncentraciju U235 sada se prebacuje u narednu centrifugu gde se proces ponavlja, pri čemu, od jedne do druge centrifuge, koncentracija U235 neprekidno raste. Drugim rečima, uranijum se "obogaćuje" tako što se iz njega eliminiše "beskorisni" U238 a čuva U235. Za kompletan proces obogaćivanja potrebno je bar nekoliko hiljada kaskadno vezanih centrifuga.

Procesi za oboagćivanje uranijuma koji se danas koriste u praksi

Koncentracija U235 raste, ali do koje mere? U najvećem broju slučajeva, konačni procenat ne prelazi 3-5%. Ovakav "nisko obogaćeni" uranijum služi za mirnodopsku upotrebu, obično se koristi kao pogonsko gorivo u nuklearnim električnim centralama koje imaju reaktor sa vodenim hlađenjem. Postoje i reaktori koji upotrebljavaju gorivo sa  20% U235, ali se oni koriste uglavnom u naučne i eksperimentalne svrhe. Svako obogaćivanje uranijuma preko granice od 20% najdirektnije ukazuje na nečiju nameru da razvije nuklearno oružje. Za nuklearnu bombu potrebno je da procenat U235 dostigne bar 90%,  poželjno i više. Tako visok procenat U235 omogućava da eksplozivno jezgro nuklearne bombe bude malo i kompaktno. Osim toga, sa porastom koncentracije raste i brzina fisije, a samim tim i eksplozivna moć bombe.

Zašto je nuklearni program Irana na meti Izraela, Amerike i dobrog dela svetske zajednice? Taj program je prošao kroz više faza i često se zaboravlja da ga je započeo još 1950. svrgnuti šah Reza Pahlavi, uz direktnu podršku Amerike kroz program "Atomi za mir". Nakon što je šah svrgnut a na vlast došle mule na čelu sa ajatolom Homeinijem, taj program je stao ali je kasnije obnovljen. Ključni trenutak zbio se 2015. godine kada su Iran i vodeće države Zapada potpisale "Zajednički plan akcije" kojim se Iran obavezao da proces obogaćivanja uranijuma ograniči na 3,67% i tako ga zadrži u mirnodopskim okvirima. Uz to, Iran je prihvatio da smanji broj centrifuga i dozvoli redovne inspekcije od strane Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA). Za uzvrat, Zapad je podigao sankcije Iranu.

Neki od metoda konstrukcije atomske bombe

Sporazum je postao mrtvo slovo na papiru samo tri godine kasnije kada ga je suspendovao predsednik Tramp, uz ponovno uvođenje ekonomskih sankcija Iranu. Ni Iran nije sedeo skrštenih ruku, proces obogaćivanja uranijuma je nastavljen. Prema poslednjim izveštajima IAEA, Iran već poseduje značajne količine uranijuma koji je obogaćen do nivoa od 60%. Tako visoka koncentracija uranijuma U235 može se tumačiti jedino željom Irana da napravi atomsku bombu.Neko bi rekao da Iran tu treba da prevali još dugačak put - od sadašnjih 60% do 90% potrebnih za nuklearno oružje, treba još dosta "centrifugiranja". Ali proces obogaćivanja uranijuma ne odvija se linearno, konstantnom brzinom. Najviše vremena, preko 50%, ode na inicijalno obogaćivanje uranijuma, do nivoa od 3.5%. Dalje povećanje koncentracije do 20%, odnese još 30% vremena. Skok od 20% do 60% mnogo je brži, za to je potrebno samo 15% vremena. Od faze u kojoj je Iran danas pa do 90%, potrebno je svega 5% ukupnog vremena. Drugim rečima, Iran se nalazi u situaciji da za relativno kratko vreme može da proizvede uranijum potreban za atomsko oružje.

Nuklearni inženjeri imaju pojam za to: "breakout time". Ovaj pojam definiše vreme koje je potrebno jednoj zemlji da proizvede dovoljno uranijuma za jednu atomsku bombu (minimum 25 kilograma U235 obogaćenog do nivoa od 90%). Pre nego što je 2015. godine bio potpisan "Zajednički plan akcije", to vreme za Iran je iznosilo 2-3 meseca. Nakon sporazuma, taj period produžen je na godinu dana. U sadašnjem trenutku, to vreme je ponovo skraćeno: sasvim je moguće da se sada ponovo radi o mesecima, možda čak i nedeljama.

Korejski diktator Kim Džong Un razgleda nuklearnu bojevu glavu

Naravno, uranijum je samo jedna (doduše najvažnija) komponenta atomske bombe. Sama bomba ima još mnogo pokretnih i nepokretnih delova - tokom američkog projekta "Menhetn" iz Drugog svetskog rata, ispostavilo se da je konstrukcija bombe zapravo veći problem od proizvodnje fisionog punjenja. Jer to punjenje mora da bude izdeljeno na manje, "potkritične" celine kako lančana reakcija ne bi spontano započela. Posebna je nauka kako se od potkritičnih delova pravi "kritična masa", sposobna da održi lančanu rekaciju i izazove eksploziju. Na kraju, kada je bomba gotova, potrebno je da postoji i način kako da ona dobaci do svog cilja: raketa lanisrana sa kopna ili mora, bombarder, nešto treće... Šta god da je, to mora da bude nešto veliko, pouzdano i moćno.

Izrael nikad nije priznao da poseduje nuklearno oružje, zvanična politika svodi se na šturu izjavu da "Izrael neće biti prvi koji će uvesti nuklearno oružje na Bliski istok". Svejedno, procenjuje se da ova država raspolaže sa 80-90 nuklearnih bojevih glava. Jasno je da bi svaki pokušaj Irana da upotrebi nuklearno oružje predstavljao i kraj ove države jer bi je Izrael jednostavno počistio sa Zemljine kugle. Ono što brine je trenutna ratna atmosfera koja se zasniva na emocijama, ne i na razumu, a u takvoj situaciji neko može da pribegne rešenju koje može da unazadi čitavu planetu.

Kako je sve počelo

Kako je Iran došao do znanja i tehnologije potrebne za obogaćivanje uranijuma? Mnogi delovi te priče ostaju nejasni, ali postoje indicije da je za veći deo nje odgovoran jedan Pakistanac, Abdul Kadir Kan, naučnik i metalurg, poznat i kao "otac pakistanske atomse bombe".

Abudl Kadir Kan (u sredini), otac pakistanske atomske bombe

Početkom sedamdesetih godina prošlog veka Kan je radio u Holandiji kao radnik po ugovoru u evropskom konzorcijumu "Urenko" koji se bavio razvojem centrifuga za obogaćivanje uranijuma. Kan je bio radnik relativno malog kalibra i kao podizvođač nije imao pristup do najvećih kompanijskih tajni. Pa ipak, koristeći bezbednosne rupe u sistemu, Kan je tokom vremena došao do tehničke dokumentacije koja detaljno opisuje konstrukciju savremenih centrifuga, listu dobavljača, tehničke karakteristike i mnoge druge detalje.

Rizikujući da završi na višegodišnjoj robiji s obzirom da su svi pokradeni dokumenti bili označeni kao "Top Secret", Kan se 1975. godine vratio u rodni Pakistan i stavio državi na raspolaganje. Tajming je bio savršen - godinu dana ranije Indija je izvršila prvu nuklearnu probu tako da je Pakistan bio prinuđen da ubrza svoj nuklearni program. Pod patronatom države, Kan je osnovao istraživačku laboratoriju sa jednim jedinim zadatkom: da proizvede obogaćeni uranijum potreban za nuklearno oružje. Potrošio je čitavu deceniju pre nego što je, konačno, uspeo u tome. Pakistan je svoju prvu nuklearnu probu izveo 1998. godine.

Međutim, Kan je imao i neke druge, čisto poslovne ciljeve. Dok je vodio pakistanski nuklearni program, Kan je napravio zamršenu mrežu kompanija i posrednika preko kojih je prodavao nuklearnu tehnologiju svakome ko bi iskazao interes (i uz to bio platežno sposban). Na listi mušterija našli su se Severna Koreja, Iran, Libija, verovatno i neke druge zemlje. Transfer tehnologije (delovi za centrifuge, uputstva za montažu i upotrebu, detalji konstrukcije atomske bombe) išao je preko firmi iz Švajcarske, Malezije, Turske i Ujedinjenih Arapskih Emirata a čitava šema funkcionisala je preko 20 godina, sve do 2003. godine kada je Libija odlučila da se odrekne svog nuklearnog programa. Nakon što je Libija predala svoju dokumentaciju međunarodnim stručnjacima, CIA, MI-6 i IAEA brzo su došli do spiska firmi koje su, direktno ili indirektno, bile povezane sa Kanom. Na kraju je Kan, u televizijskom obraćanju 2004. godine, bio prinuđen da prizna da je bio na čelu mreže koja se decenijama bavila neovlašćenom distribucijom nuklearnih tajni širom sveta.

Tadašnji predsednik Pakistana, Pervez Mušaraf, smesta je abolirao Kana i smestio ga u kućni pritvor. Svi pokušaji IAEA da razgovaraju s Kanom kako bi utvrdili tačnu listu njegovih klijenata bili su blokirani od strane pakistanske države. Kan je kasnije tvrdio da je njegova uloga u celom skandalu bila marginalna, da se, zapravo, radilo o državnom projektu čiji je glavni sponzor bio Mušaraf lično, a nije poštedeo ni Benazir Buto ("u tom pogledu, ona i Mušaraf nisu se nimalo razlikovali"). Pakistan je, na kraju, čitavu priču gurnuo pod tepih i proglasio slučaj zaključenim. Kan je umro u poznim godinama od kovida a sahranjen je kao zaslužni građanin sa svim državnim počastima.

Prva Iranska centrifuga za obogaćivanje uranijuma nosi oznaku P-1 i potpuno je identična onoj čije je nacrte Kan svojevremeno preneo iz Holandije u Pakistan.

Vreme #1837