Duga ruka Izraela

Posle ubistva jednog od iranskih naučnika

Iran, kao arhi-neprijatelj Izreala, predstavlja konstantnu metu Mosadovih aktivnosti. Iran, suštinski, ne predstavlja nikakvu pretnju po Izrael kada je konvencionalnio naoružanje u pitanju. Sve što Iran realno može da radi je da lansira balističke rakete na Izrael u nadi da će poneka od njih biti u stanju da zaobiđe "gvozdene kupole", antiraketne štitove podignute iznad većih izraelskih gradova. Učinak tih raketa liči na onaj koji su imali nemački projektili "V2" u Drugom svetskom ratu: od njih tada nije bilo odbrane, dolazili su pravo niotkuda, skoro vertikalno, a razorni efekti bojeve glave sa jednom tonom eksploziva bili su katastrofalni. Hitler je ove rakete proglasio za "oružje osvete", verujući da je u pitanju oružje koje može da preokrene tok rata. Ali to se nije desilo: "V2" bio je suviše neprecizan a proizvedene količine toliko male da je strateški uticaj ovih raketa na ishod rata bio ravan nuli. Slično je i sa iranskim projektilima: lanseri su staromodni i lako se otkrivaju, broj raketa je ograničen, protiv-raketne mere vrlo efikasne.

Ono što, međutim, Izrael brine je iranski uticaj u regionu, bezrezervna podrška organizacijama kao što su Hamas i Hezbolah koje Izrael i Amerika smatraju terorističkim. Drugi, mnogo veći problem je Iranski program za obogaćivanje uranijuma jer, u krajnjem slučaju, on može od Irana da stvori nuklearnu silu. Izrael je potpuno svestan na kome bi Iran testirao svoju prvu nuklearnu bombu i zato Izrael ne bira sredstva da iranski nuklearni program uništi ili barem konstantno vraća na početnu tačku.

Spisak istaknutih Iranaca koje je Izrael likvidirao u poslednjih nekoliko godina uz aktivno učešće Mosada, sa ili bez Američke pomoći, je podugačak (naredna lista ne sadrži skoro kompletno državno rukovodstvo likvidirano tokom poslednjeg napada na rezidenciju ajatolaha Hamneija).

Mesto ubistva Mosena Fakrizadea 2020. 

- Mosen Fakrizade, ubijen 2020. korišćenjem daljinski kontrolisanog oružja montiranog na vozilo. Arhitekta iranskog nuklearnog programa i visoki oficir Islamske revolucionarne garde (IRG).

- Mohamed Mehdi, ubijen 2025 tokom izraelskih napada na iransku nuklarnu infrastrukturu. Nuklearni fizičar, rektor univerziteta.

- Akbar Motalebizadeh, ubijen 2025. u istom napadu. Istaknuti nuklearni inženjer.

Kasim Solejmani, ubijen raketom
ispaljenom sa bespilotne letelice

- Mohamed Reza Zahedi, ubijen 2024. u Damasku, visoki komandant IRG, odgovoran za operacije u Siriji i Libanu. Njegova smrt bila je okidač za ubrzanu eskalaciju neprijateljstva između Irana i Izraela.

- Sajed Razi Musavi, ubijen 2023. avionskim projektilom u Damasku. Visoki komandant IRG odgovoran za logistiku i saradnju sa Hezbolahom. Dugo godina sarađivao sa Kasimom Sulejmanijem.

- Hasan Sajed Kodai, ubio ga je naoružani motociklista u blizini kuće 2022. godine. Pukovnik elitnog dela IRG ("Quds").

- Kasim Solejmani, ubijen 2020. u blizini bagdadskog aerodroma. Komandant elitnih jedinica IRG, svakako najuticajniji i najmoćniji pripadnik iranske armije. Likvidacija je obavljena pomoću rakete lansirane sa američkog drona a naredbu je dao predsednik Tramp. Veruje se da je Mosad obezbedio veliki deo informacija potrebnih za akciju.

Detalj isranskog nuklearnog postrojenja

Istovrmeno, Mosad neprekidno drži na nišanu iranska nuklearna postrojenja. Jer, Iran ima dva rudnika uranijuma (Sagand i Kareh), vojni kompleks Parčin specijalizovan za metalurgiju uranijuma i testiranje eksploziva, centar u Isfahanu gde se vrši inicijalna prerada rude uranijuma, nuklearnu elektranu Bušer sa ruskim gorivom i tehnologijom, reaktor Arak sa teškom vodom koji je, na papiru, namenjen naučnim istraživanjima ali se može iskoristiti i za proizvodnju plutonijuma od koga se takođe može napraviti atomska bomba.

Nuklearni komleks Fordo

Ono što veliki deo sveta brine je činjenica da Iran ima dve velike podzemne, dobro utvrđene fabrike u kojima se vrši obogaćivanje uranijuma: Fordov i Natanc. Fordov je za Izrael od sekundarnog interesa jer se tamo, prema svim dostupnim saznanjima, uranijum obogaćuje do relativno niskog procenta. Natanc je druga priča: u pitanju je podzemno postrojenje ukopano stotinak metara ispod zemlje, sa zaštitnim slojem od desetak metara armiranog betona, u kome se uranijum, prema svim do sada dostupnim podacima, obogaćuje daleko iznad nivoa koji je potreban za mirnodopsku upotrebu. Za napad na tako dobro utvrđeno postrojenje potrebna je i specijalna bomba, poput američke GBU-57, koja je teška skoro 14 tona. Ova bomba baca se sa visine od oko 15 kilometara što može da uradi jedino američki nevidljivi bombarder B-2. Bomba poseduje mogućnost korekcije svoje putanje tako što kombinuje GPS sa sistemom inercijalnog navođenja. U trenutku udara u tle bomba ima ogromnu kinetičku energiju a njen nosni deo, načinjen od čelika i volframa, omogućava joj da prodre kroz debeo sloj zemljišta i betona a da se pritom ne raspadne. Upaljač bombe je tako tempiran da detonira eksploziv tek kada bomba probije zaštitu iznad gađanog postrojenja. Detonacija izaziva udarni talas koji raznosi sve pred sobom - tu nikakve pregrade ili metalna vrata ne pomažu.

Nuklearni kompleks Natanc

Još uvek nije sasvim jasno kakve je posledice po uranijumski nuklearni progam imao direktan pogodak u Natanc od prošle godine. Ali je zato operacija Mosada iz 2018. godine, sasvim sigurno, predstavljala spektakularan uspeh. Agenti Mosada uspeli su, usred Teherana, da provale u skladište u kome su se nalazili strogo poverljivi, tajni dokumenti koji potiču iz iranskog nuklearnog programa. U operaciji koja je trajala samo jedno veče odneto je preko 500 kilograma dokumenata, uz ogromnu količinu kompjuterskih diskova. Zaplenjenu dokumentaciju javnosti je predstavio izraelski premijer Benjamin Netanjahu.

Ipak, ova poslednja operacija u kojoj je Mosad, uz izdašnu Američku pomoć, u jednom potezu eliminisao ceo iranski državni vrh, po svojoj složenosti, dužini pripreme i sofisticiranosti prevazilazi skoro sve što smo do sada videli. Priča koja se krije iza toga veoma je poučna - ona otkriva kako svaki diktatorski režim, pre ili kasnije počinje da radi sam protiv sebe. Ovde se sistem raspao jer se, u jednom trenutku, tehnologija namenjena nadzoru i represiji nad sopstvenim građanima otrgla kontroli i počela da radi protiv svojih tvoraca.

Iranski "Veliki brat" u Teheranu

Jedan od najvećih i najkompleksnijih sistema za civilni nadzor izgrađen je u Iranu. Kamere pokrivaju svaku ulicu, često iz više različitih uglova. Policijski dronovi s kamerama visoke rezolucije su sveprisutni. Ulaz na teheranski univerzitet moguć je tek uz digitalnu identifikaciju lica. Implementiran je sistem koji čita registarske tablice automobila i automatski piše kazne ženama koje se odvaže da u automobilu skinu hidžab. Država je napravila čak i mobilnu aplikaciju "Nazer" pomoću koje možete da fotografišete i prijavljujete žene koje nisu propisno odevene i zabrađene.

Prema rečima izraelskog obaveštajca koji je dao izjavu za "Fajnenšl Tajms", Izrael poznaje ulice Teherana jednako dobro kao ulice Tel Aviva ili Jerusalima, kao što vi poznajete ulice mesta u kome ste se rodili: "Bili smo toliko dobro obavešteni da smo mogli da primetimo čak i minimalne promene u izlozima radnji”. Jer, sve gradske kamere Mosad je "hakovao", modifikovao tako da snimke sa ulica u realnom vremenu, u šifrovanoj formi šalju iz Teherana na Mosadove servere u Tel Avivu i južnom Izraelu. I to stanje traje godinama, neki kažu još od 2001. godine kada je Arijel Šaron bio premijer. 

Pasterova ulica u Teheranu

Jedna kamera u Pasterovoj ulici, u neposrednoj blizini rezidencije ajatole Hamneija, bila je naročito korisna: kroz nju se lepo videlo gde pripadnici obezbeđenja parkiraju svoje automobile kada dolaze na posao. Kombinacijom podataka sa te kamere i drugih kamera u gradu, uz korišćenje veštačke intelgencije kako bi se u terabajtima podataka prepoznali obrasci i pravilnosti u ponašnju (nešto u čemu se AI-agenti veoma dobro snalaze), Mosad je uspeo da izgradi vrlo koherentnu sliku o životu i radu ne samo radnika obezbeđenja, nego i funkcioniera koje su štitili. Za svakog pojedinca Mosad je otvorio dosije s obiljem detalja: mesto stanovanja, radni raspored, porodični status, najčešća ruta do posla, dužina radnog vremena, običaji, omiljena mesta, specifične navike... Sve to spada u nešto što obaveštajci nazivaju "obrascem života". Svaki kompletirani obrazac prolazi kroz dugotrajan proces detaljne analize kako bi se, na kraju, izabrale konačne mete napada.

Ostaci sruše Hamneijeve rezidencije

Čitav operativni rad, skoro četvrt veka dug, kulminirao je, sasvim neočekivano, jednom munjevitom akcijom u subotnje jutro, 28. februara. Dva agenta na terenu nezavisno su potvrdila da će Hamnei u to vreme biti na sastanku u svojoj rezidenciji kojoj treba da prisustvuje i najveći deo državnog vrha. Izrael je rešio da ne propusti priliku koja se ne ukazuje tako često. U rad su pušteni ometači mobilne telefonske mreže, svi razgovori u krugu koji je pokrivalo 12 obližnjih baznih stanica bili su privremeno onemogućeni. Hamneijevo obezbeđenje bilo je odsečeno od sveta. Izraelski avioni ispalili su 30 projektila, po danu, što nije tipična praksa za Izrael, pogotovo na šabat, i sravnili ceo blok zgrada sa zemljom. Konačni ishod akcije saopštio je uplakani spiker državne televizije nekoliko sati kasnije: vrhovni poglavar Hamnei bio je prinuđen da "ispije slatku čašu mučeništva" i da se kao "šehid" preseli u “dženet” (raj). Čemu toliko plakanje ako ga tamo čekaju 72 “hurije” (prelepe, mlade devojke)?

Mnogi detalji Hamneijeve likvidacije još nisu poznati

Neki kažu da Izrael nije postigao ništa naročito: ubili su starca koji se i onako nije krio. Objašnjenje jednostavno nije na mestu: u svakom ratu, vrhovni vođa predstavlja državu i njegovo smaknuće nikako ne može da podstakne borbeni duh nacije. Pre će biti da je diletantizam najrepresivnijih državnih organa postao ogoljen, očigledan. Ako je Mosad bio u stanju da snimke sa uličnih kamera godinama prebacuje na servere u Izrael, to govori da je sistem za nadzor sve vreme bio na internetu. Ko takve sisteme danas drži povezane na internet? Kakvi su to sistem administratori koji ne primećuju da njihova mreža šalje ogromnu količinu podataka ne samo van sistema, već i van Irana? Kakvi su to sigurnosni sistemi koji ne primećuju da je integritet sistema narušen i da je, zapravo, pod nečijom tuđom kontrolom? Kakvo je to obezbeđenje koje se u komunikaciji prevashodno oslanja na mobilne telefone umesto na interne sisteme i fiksne veze? Još jednom se potvrdilo staro pravilo: ne gradi sistem koji ne umeš da održavaš, zato što će jednoga dana neko taj sistem okrenuti protiv tebe.

Sramna masovna vešanja političkih protivnika u Iranu

Jedan nedodirljivi diktator doživeo je potpuno ironičan kraj: glave mu je došla infrastruktura koju je smislio kako bi svoj narod držao na uzici, kako bi mogao da ponižava žene, kako bi mogao da obesi svakog ko bi se usudio da podigne glas i zatraži malo više slobode i demokratije. Jer Izraelci nisu provalili u vojne sisteme - umesto toga uselili su se u sistem koji je nadzirao Iranke i slao im automatske SMS-poruke zbog nepokrivenog pramena kose. Izrael je alatke iranske policije za zaštitu morala pretvrio u sredstvo uništenja čitavog režima. Neproverene su tvrdnje da je nakon napada na kompleks Hamneijeve rezidencije Mosad izbrisao čitavu bazu u kojoj je vlast držala informacije o ženama koje su počinile nezamisliv zločin tako što su pokazivale svoju kosu. Neproverene su i tvrdnje da je raketu koju je ubila Hamneija ispalila jedna žena, pilot izraelskog vazduhoplovstva. Ali ostaje činjenica da su kamere pomoću kojih je Hamnei progonio iranske žene, na kraju posmatrale njegovu smrt.

Protesti Iranaca protiv teokratije

Hamneijeva smrt je mala, zakasnela satisfakcija za najmanje 60 žena koliko ih je na zverski način  pogubljeno u Iranu tokom 2025. godine. Čak i u tom poslednjem činu, ženama su oduzeli svaku mrvicu dostojanstva. Pred izvršenje kazne, one su do pojasa ukopavane u zemlju a zatim kamenovane do smrti, zato što nisu htele da se udaju za rođaka, zato što nisu htele da pokrivaju glavu, zato što su protestovale protiv batina koje su dobijale od svojih muževa ili zato što su imale neka druga politička mišljenja. Da li je Hamnei otišao u dženet (raj), kako veruje uplakani komentator iranske državne televizije ili džehenem (pakao), kao što se nada autor ovog teksta, videćemo svi jednog dana kada dođe kijamet (sudnji dan).

MOSAD

Amblem Mosada

Mosad, poznat i kao “duga ruka Izreala”, ima bogatu istoriju spektakularnih operacija, poput one iz 1960. kada je u Buenos Airesu uhvaćen nemački ratni zločinac Adolf Ajhman, jedan od ključnih ljudi u sprovođenju “konačnog rešenja jevrejskog pitanja”, politike potpunog istrebljenja koju su nacisti prvi put formulisali na konferenciji u Vansiju 1942. godine. Ajhman je bio glavni “logističar”, zadužen da Jevreje sa okupiranih teritorija masovno deportuje železnicom u Aušvic, Buhenvald, Treblinku i druge koncentracione logore gde su ih čekale gasne komore i krematorijumi. 

Adolf Ajhman
u izrealskomzatvoru "Ramla"
neposredno pred egzekuciju

Ovaj morbidni posao Ajhman je obavljao s fanatičnim entuzijazmom, predano i efikasno - ni savezničko napredovanje, ni intenzivno bombardovanje nemačke infrastrukture nije usporilo Ajhmanove kompozicije smrti. Mosad ga je, nakon završetka rata, locirao u Argentini, bukvalno kidnapovao u sred bela dana i krišom prebacio u Izrael. Argentina je bučno protestovala zbog narušavanja svog suvereniteta, ali se Izrael nije mnogo obazirao na to. Ajhman je nakon suđenja pogubljen vešanjem u zatvoru Ramala a njegov pepeo je prosut u more, van izraelskih teritorijalnih voda. Bio je to prvi i poslednji put u istoriji da je na teritoriji Izraela izvršena smrtna kazna.

Jednako impresivna bila je i operacija spasavanja talaca iz aviona "Er Fransa" na aerodromu Entebe u Ugandi, 1976. godine. Avion je otela teroristička grupa sastavljena od dva Palestinca i dva Nemca i prizemljila ga u Ugandu gde su teroristi uživali podršku Idi Amina. Izrael je poslao komandose koji su posle leta od 4.000 kilometara započeli sa noćnom operacijom u kojoj su svi teroristi koji su neposredno učestvovali u otmici aviona bili ubijeni. Vojnici Ugande koji su, slabo naoružani i još slabije obučeni, pokušali da se suprotstave izraelskim specijalcima pretrpeli su katastrofalne gubitke. Tokom operacije koja je trajala 90 minuta, oslobođena su 102 putnika. Iako su tri taoca i jedan izraelski komandos poginuli u unakrsnoj razmeni vatre, operacija je ocenjena kao potpuni uspeh i danas se nalazi u udžbenicima svih antiterorističkih jedinica.

Teroristički napad na izraelske olimpijce
u Minhenu, 1972. godine

Tokom Olimpijskih igara u Minhenu 1972. godine grupa od osam teriorista iz organizacije “Crni septembar” otela je 11 izraelskih sportista. Pokušaj nemačke policije da oslobodi taoce bio je izveden krajnje traljavo - u to vreme nemačka policija nije imala specijalnu anti-terorističku jedinicu. Petorica otmičara ubijena su u pucnjavi ali su pritom stradali svi izraelski sportisti i jedan nemački policajac. Trojica preživelih terorista završila su u zatvoru. Međutim, samo šest nedelja kasnije, pripadnici organizacije "Crni septembar" oteli su avion "Luftanze" sa zahtevom da trojica uhapšenih minhenskih terorista budu oslobođeni. Vlada Zapadne Nemačke, još pod utiskom fijaska sa Olimipijade, nije ni pokušala da povrati oteti avion. Umesto toga, minhenski otmičari bili su oslobođeni i prebačeni u Libiju.

Izraelska premijerka, Golda Meir, pokrenula je operaciju "Božiji gnev" sa ciljem da svi oni koji su učestvovali u Minhenskom masakru ili pomogli u njegovoj organizaciji budu likvidirani. Broj ljudi koje je Mosad eliminisao tokom narednih nekoliko godina i danas je nepoznat - glave su padale a automobili leteli u vazduh u Rimu, Parizu, Nikoziji, Bejrutu... Mosad je tokom ove operacije napravio i svoju najveću grešku: oslanjajući se na površne informacije, u uverenju da su identifikovali istaknutog člana "Crnog septembra", Ali Hasana, izraelski agenti su u norveškom gradu Lilehameru ubili jednog nevinog Marokanca, običnog konobara koji je godinama radio u lokalnom restoranu. Neki Mosadovi operativci su tom prilikom uhapšeni ali Mosad nije stao: Ali Hasan je na kraju ubijen u eksploziji automobila-bombe u Bejrutu, 1979. godine. Mosad, međutim, nikad nije uspeo da locira i likvidira trojicu preživelih minhenskih terorista, jedan je umro prirodnom smrću dok se o sudbini preostale dvojice nagađa. Operacija "Božiji gnev" i danas se smatra kontroverznom: koliko daleko jedna država sme da ide ako su njeni postupci motivisani isključivo osvetom?

MIG-21 zaplenjen tokom operacije "Dijamant"

Početkom 1966. godine Izrael je izveo operaciju "Dijamant". Cilj operacije bio je da se dođe do tehničkih detalja u to vreme najboljeg sovjetskog aviona, MIG-21. Ne samo da su ti detalji pribavljeni već je Mosad uspeo da se dočepa i čitavog aviona tako što su ubedili jednog iračkog pilota da prebegne u Izrael sa sve letelicom. Za Irak se vezuje i operacija "Opera" tokom koje je, u blizini Bagdada, uništen nuklearni reaktor "Osirak" - agenti Mosada su prethodno sabotirali sigurnosne sisteme i obezbedili sve preduslove za uspešnu akciju izraelskih bombardera.

Vreme #1836