Asteroid YR4 s nadimkom „Ubica grada“ juri ka Zemlji i stiže 22. decembra 2032: Strah i njegove sluge

Asteroid YR4 otkriven je krajem prošle godine sa opservatorije „Rio Hurtado“ u Čileu. Njegova veličina još uvek nije precizno utvrđena, kreće se između 50 i 100 metara (grubo gledano, YR4 nalazi se u rangu tunguskog meteorita koji je eksplodirao iznad Sibira 1908. godine), a njegova masa procenjena je na oko 220.000 tona. Asteroid je već dobio nadimak „city killer“, s obzirom na razmere štete koja se može očekivati ukoliko dođe do sudara sa Zemljom, 22. decembra 2032. godine.

Prema prvim procenama najugroženiji su istočni Pacifik, severni deo Južne Amerike, Atlantik, Afrika i južna Azija. Destruktivna moć ovog asteroida deset puta je veća od one koju je demonstrirao vulkan Tonga 2021. godine tokom eksplozivne erupcije i cunamija koji je pogodio nekoliko država. U trenutku susreta sa Zemljom asteroid će imati brzinu od oko 60.000 km/h.

Ono što u ovom slučaju zaista zabrinjava je vremenski raspon koji nam stoji na raspolaganju od trenutka otkrića pa do mogućeg sudara: manje od deset godina. U svim prethodnim sličnim slučajevima taj period bio je značajno duži. Ako se ispostavi da je neka intervencija neophodna kako bi se asteroid učinio bezopasnim, na raspolaganju imamo jako malo vremena (zato što se vreme potrebno za pripremu jedne ozbiljne kosmičke misije obično meri godinama, a često i decenijama). 

Reklo bi se da je nešto krupno zatajilo u celom sistemu za rano upozorenje i praćenja opasnih kosmičkih objekata u koji je uloženo mnogo novca i za koji smo mislili da će nam u svakoj sličnoj situaciji dati više vremena da adekvatno reagujemo.

Opasnost koju asteroidi predstavljaju po Zemlju meri se tzv. Torino skalom koja je definisana brojevima od 0 do 10. Asteroidi označeni nulom ne predstavljaju nikakvu opasnost: ili se kreću daleko od nas, ili su toliko mali da će sagoreti u Zemljinoj atmosferi pre nego što izazovu bilo kakvu štetu. Jedinicom su označeni asteroidi koji predstavljaju hipotetičnu, relativno malu opasnost, potrebno je samo intenzivnije praćenje. Na skali od 2 do 4 su asteroidi koji imaju nešto veću šansu za sudar ali je očekivana šteta i dalje ograničena, skoncentrisana na relativno mali region.

Ilustracije radi, najveću ikada dodeljenu ocenu, četvorku, imao je asteroid Apofis tokom jednog kratkog perioda u decembru 2004, pre nego što su ga preciznija izračunavanja putanje vratila na nulu. U kategoriji od 5 do 7 nalaze se ozbiljne pretnje sa visokom verovatnoćom i velikim destruktivnim potencijalom. Kategorije 8 i 9 rezervisane su za sigurne sudare sa masivnim asteroidima uz katastrofalne posledice globalnog karaktera. Asteroid kategorije 10 jednostavno bi okončao postojanje civilizacije na ovoj planeti, čovečanstvo i svi tragovi njegovog postojanja bili bi temeljno izbrisani.

Kada imate situaciju kao što je ova sa asteroidom YR4, najvažnije je sprovesti dodatna posmatranja kako bi se precizno utvrdila masa, veličina, brzina i položaj asteroida. Kad imate te podatke, računar će na osnovu njih izračunati položaj asteroida tokom narednih nekoliko decenija, samim tim i mogućnost sudara sa Zemljom tokom dužeg vremenskog perioda. Ovako precizna izračunavanja moguća su zahvaljujući činjenici da se gravitaciona sila, jedina koja određuje kretanje nebeskih tela, može sračunati na osnovu jednostavne Njutnove formule i da su današnji računari dovoljno moćni da simuliraju kretanje mehaničkih sistema sastavljenih od više desetina hiljada objekata.

Dijalog između Majke Zemlje i Halejeve komete"
meksičkog umetnika Hozea Gvadalupe Posada, 1899

Do sada su svi naknadni proračuni išli u prilog smanjivanja rizika, tako da u ovom trenutku praktično svi asteroidi (osim YR4) imaju skor 0 na Torino skali. Nažalost, nove kalkulacije u slučaju YR4 idu u suprotnom pravcu: krajem januara verovatnoća sudara bila je 1,2% dok je 6. februara dostigla čitavih 2%. Kako vreme bude proticalo, menjaće se i verovatnoća sudara, pri čemu su moguća samo dva ishoda: ili će ona pasti na nulu, što znači da smo bezbedni, ili će dostići svih 100%, što bi značilo da je sudar neminovan

Nadajmo se da ćemo do aprila imati jednu od ove dve konačne vrednosti jer će se nakon toga asteroid toliko udaljiti od Zemlje da će biti praktično nevidljiv, čak i za najjače teleskope. Novu priliku da precizno osmotrimo i premerimo YR4 imaćemo tek u junu 2028. godine kada će se asteroid ponovo primaći Zemlji. Tačna veličina asteroida neće moći da bude utvrđena sve dok se ne nađe u radarskom dometu, a to neće biti pre 2032. godine... 

Odbrana i zaštita

Šta možemo da uradimo ukoliko vreme, posmatranja i precizniji proračuni ipak pokažu da je YR4 i dalje na putanji sudara sa Zemljom? S obzirom da je asteroid relativno mali, može biti da je evakuacija područja koje će biti direktno pogođeno najefikasnije rešenje. Možda je najjednostavnije da pustimo da asteroid udari tamo gde mu se „ćefne“ i istrpimo materijalnu štetu. Ako bi se to desilo u Njujorku, procenjuje se da bi stradala stakla u većem delu grada, a da bi u širem centru kolabirale mnoge drvene strukture.

Mnogo toga zavisi i od kompozicije meteorita, tj. da li je reč o kompaktnoj, čvrstoj steni ili gomili labavo povezanog „šodera“. U najgorem slučaju, ako je asteroid veći, masivniji i kompaktniji nego što nam se sad čini, oslobođena energija bila bi uporediva sa nuklearnom bombom snage deset megatona, a zona kompletne devastacije imala bi prečnik od najmanje 20 kilometara.

U tom slučaju moraćemo da pribegnemo aktivnim merama i probamo da stvar uzmemo u svoje ruke. Realno, postoje svega dva načina da se kolizija spreči: razaranje asteroida na manje delove termonuklearnim bombama ili njegovo skretanje sa putanje sudara. Prvi način je rizičan – svetske kosmičke sile do sada nisu slale nuklearno oružje u kosmos (što zabranjuju i međunarodne konvencije), a može se samo zamisliti veličina tragedije koja bi mogla da nastane ukoliko bi lansiranje megatonskog projektila u kosmos pošlo po zlu. Ne postoji ni prethodno iskustvo: bombu je potrebno aktivirati tačno u određeno vreme, na optimalnom rastojanju od asteroida. Koje je to vreme i koje rastojanje – niko ne za. Prvi pokušaj detonacije bombe verovatno bi bio i poslednji, za naknadne pokušaje jednostavno ne bi bilo vremena.

Misija Dimorfos

Drugi način, izmenu kursa asteroida upotrebom tzv. „kinetičkog impaktora“, uspešno je  27. septembra 2022. demonstrirala NASA, kada se sonda „Dart“ (engleska reč za pikado strelicu) spektakularno „zakucala“ u asteorid Dimorfos brzinom od 22.000 km/h. Isključiva svrha ovog eksperimenta bila je da se utvrdi mogućnost korekcije kretanja asteroida upotrebom sonde bez korišćenja bilo kakvih eksplozivnih sredstava.

Dimorfos je, inače, stena oblika dijamanta, veličine 160 metara, koja orbitira oko asteroida Didimos prečnika 780 metara. Veći asteroid nalazi se na sigurnom rastojanju od Zemlje i na njegovu putanju ovaj „kosmički karambol“ nije uticao.

Putanja Dimorfosa veoma dobro je izučena. Kada je ta putanja upoređena s putanjom nakon kolizije, NASA je mogla vrlo precizno da izračuna koliku promenu pravca i brzine je izazvao sudar s majušnom kosmičkom sondom (najveća dimenzija „impaktora“ nije prelazila dva metra). Pre sudara Dimorfosu je za jedan krug oko Didimosa bilo potrebno 11 časova i 55 minuta.

Iako su preliminarni proračuni pokazivali da bi ovo vreme u slučaju idealno preciznog udarca trebalo da bude kraće za nekoliko minuta, konačan rezultat bio je mnogo impresivniji: vreme jedne orbite skraćeno je za više od pola sata.

Možda ovih tridesetak minuta deluju zanemarljivo, ali ako promene u kretanju asteroida izazovete dovoljno rano, one će vremenom eskalirati u mnogo veća odstupanja. Izmenite putanju asteroida za samo nekoliko metara na dovoljno velikom rastojanju nekoliko godina pre sudara i sva je prilika da će on na kraju promašiti Zemlju za mnogo hiljada kilometara. S obzirom da je YR4 po svojoj prilici manji od Dimorfosa, jedan projektil „Dart“ kalibra verovatno bi mogao da otkloni svaku opasnost. U tom pogledu, reklo bi se da nam iskustvo ne manjka.

Na papiru postoje i neki drugi, mnogo egzotičniji metodi, ali do sada nije izveden nijedan konkretan eksperiment. Recimo, moguće je za asteroid zakačiti veliko „solarno jedro“ koje bi, pod dejstvom „sunčevog vetra“, odvuklo asteroid sa kritične putanje. Drugi način korekcije kursa asteroida predviđa da se u blizinu asteroida postavi neko masivno telo (još kad bi samo znali gde da ga nađemo), koje bi svojom gravitacijom postepeno menjalo trajektoriju asteroida. Treći način bi podrazumevao da se za asteroid veže kolosalni raketni motor koji bi se zatim aktivirao i svojim potiskom odgurao asteroid na bezopasnu putanju.

Kakva god da bude naša reakcija, ona mora da bude plod međunarodne saradnje. Tu su vodeće svetske kosmičke sile i njihove agencije, tu su i međunarodne agencije koje koordinišu saradnju u slučaju globalne pretnje a deluju pod okriljem OUN, pre svega IAWN (mreža koja izdaje upozorenja u slučaju opasnosti iz kosmosa) i SMPAG (Savet za planiranje kosmičkih misija). Tu je i realno očekivanje javnosti da iz ove avanture izađemo bez ikakve štete.

Inače, prema poslednjim informacijama, verovatnoća da će zaista doći do sudara asteroida YR4 i Zemlje ne samo da nije opala već je, tokom pisanja ovog teksta, porasla na 2,3%.

Da li je to malo ili mnogo? Procenite sami: tolika je, grubo gledano, šansa da ako bacite dve kockice za jamb dobijete dve šestice (uspevalo vam je, zar ne?). Ili da vam bačeni novčić pet puta za redom padne na istu stranu, da osoba na koju ste slučajno naleteli piše levom rukom, da se ove godine u nekoj civilizovanoj zemlji zaglavite u liftu ili da iz špila karata iz prve izvučete „keca“ u piku.

Sad vam, odjednom, 2,3% ne izgleda tako malo, zar ne? A Brus Vilis se u poslednje vreme ne oseća najbolje... Sagradili smo imperije, izmislili filozofiju i religiju, slali molitve nebu, „gospode, baci ciglu i budi precizan“ i... eto vam ga sad! Nebo kao odgovor šalje čitavu stenu. Pa vi vidite šta ćete s njom.

Šta smo do sada videli?

Na osnovu analize fosila i geoloških zapisa sačuvanih u Zemljinoj kori, danas znamo da se naša planeta bar pet puta do sada našla na ivici potpune katastrofe, suočena s naglim gubitkom ogromnog broja biljnih i životinjskih vrsta. Broj manjih incidenata, kada je biosfera morala da pretrpi velike, ali ne i fatalne udarce, meri se stotinama. Ti udarci živom svetu nizali su se, u skoro pravilnim vremenskim razmacima, sve do današnjeg dana i nema sumnje da će se slični događaji dešavati i u budućnosti.

Neke od ovih katastrofa došle su pravo niotkuda, iz dubokog kosmosa, izazvane udarima kometa i asteroida koji slobodno plove kroz Sunčev sistem. Svakako najpoznatiji takav događaj zbio se pre oko 66 miliona godina (poslednja od pet pomenutih masivnih katastrofa), kada je pad meteorita prečnika deset kilometara u oblasti poluostrva Jukatan u Meksiku uništio preko tri četvrtine živog sveta, sve životinje teže od dvadeset kilograma, a među njima i sve dinosauruse (sa izuzetkom ptica) koji su do tog trenutka suvereno vladali čitavom planetom.

Iza udarca meteorita ostao je krater Čiksulub (Chicxulub) prečnika 200 km, dubok hiljadu metara, koji je otkriven tek početkom sedamdesetih godina prošlog veka kada su geolozi Antonio Kamargo i Glen Penfild, u potrazi za naftom na Jukatanu, uočili abnormalne mineralne strukture, uz visoki sadržaj iridijuma koji je na Zemlji redak, ali redovno zastupljen u meteoritima.

Asteroid koji je ubio dinosauruse

Mehanizam uništenja bio je jednostavan: meteorit je imao ogromnu masu i veliku brzinu, samim tim i veliku kinetičku energiju. U trenutku udara, praktično sva ta energija bila je pretvorena u toplotu: nastao je vatreni front koji je uništavao sve pred sobom ostavljajući ogromnu količinu neprozirnog pepela i prašine. Kada je vatreni talas konačno stao, sunce je postalo praktično nevidljivo, nastalo je iznenadno ledeno doba koje je samo ubrzalo proces opšteg izumiranja.

Takve stvari dešavale su se u davnoj prošlosti, ali se dešavaju i u savremeno doba. Ključni dokaz nam „visi“ nad glavom: danas se smatra da je Mesec nastao kondenzacijom „krša“ koji je nastao pre oko 4,5 milijardi godina, u kolosalnom sudaru tek rođene Zemlje i Teje, planete koja je u toj koliziji potpuno uništena.

Mnogi kosmički incidenti ostavili su „ogrebotine“ na licu naše planete. Jedan od najupečatljivijih tragova nalazi se u Arizoni: krater Berindžer širok jedan kilometar koji je napravio gvozdeni meteorit pre 50.000 godina.

Krater "Berindžer" u Arizoni

Takođe, postoji velika verovatnoća da je oko 10.000 stanovnika jednog kineskog sela poginulo 1490. godine upravo od udarca iz kosmosa. Pad meteorita iznad Tunguske oblasti u Sibiru 1908. godine opustošio je preko 2.000 kvadratnih kilometara i oborio preko 80 miliona stabala. Meteorit je verovatno eksplodirao u vazduhu s obzirom da krater na zemlji nikad nije pronađen.

Setimo se i meteorita koji se raspao iznad Čeljabinska 2013. godine. Iako meteorit nije bio veći od 20 metara, preko 1.500 ljudi moralo je da zatraži lekarsku pomoć, a oko 7.300 zgrada pretrpelo je oštećenja.

Senka Nemezisa

Prema nekim istraživanjima paleontologa, globalne kataklizme povezane sa masovnim izumiranjem živih bića dešavaju se svakih 25 miliona godina, i sva je prilika da su bar neki od ciklusa uspona i padova živog sveta na Zemlji povezani s katastrofalnim udarcima iz nebeskog komšiluka. Zasad nema pravog objašnjenja odakle potiče ovakva hronološka pravilnost.

Najsmelija hipoteza predviđa postojanje Nemezisa, tamne, dosad neotkrivene planete na dalekoj periferiji Sunčevog sistema koja periodično prolazi kroz tzv. Ortov oblak, stanište stotina hiljada kometa zaostalih iz vremena kada se Sunčev sistem tek formirao. Perturbacije koje izaziva Nemezis svojim kretanjem kroz Ortov oblak mogu biti dovoljne jake da neke od kometa „iskoče iz svog ležišta“ i zapute se ka unutrašnjosti Sunčevog sistema, pravo ka Zemlji.

Udar komete Šumejker-Levi

Za naučnike se prelomni trenutak odigrao 1994. godine, kada se tek otkrivena kometa Šumejker-Levi raspala a njeni fragmenti sudarili s Jupiterom: svaki fragment ostavio je tamnu fleku, džinovski vrtlog u Jupiterovoj atmosferi, dovoljno velik da u njega stane čitava Zemljina lopta. Bio je to vrlo opipljiv dokaz da se kolizije dešavaju češće nego što to mislimo i da je njihov destruktivni potencijal dovoljno veliki da proguta celu našu planetu.

Nakon toga uložen je veliki trud da se kosmičko stenje popiše i klasifikuje prema stepenu opasnosti. NASA je ustanovila centar za praćenje bliskih asteroida većih od jednog kilometra (ATLAS) i izolovala nekoliko stotina objekata čije se putanje opasno ukrštaju s našom.

Prema današnjim procenama, svaki asteroid veći od desetak metara predstavlja potencijalni izvor opasnosti. Smatra se da bi sudar s asteroidom prečnika 1 km bio u stanju da uništi jedan višemilionski grad, da bi asteroid prečnika 10 km mogao da opustoši čitav kontinent, dok bi sudar s asteroidom veličine 100 kilometara izazvao potpunu apokalipsu, brz kraj čovečanstva i celokupnog života na Zemlji.

Verovatnoća sudara

I pored toga što je Sunčev sistem prepun asteroida i kometa (do danas je mapirano preko 40.000 ovakvih nebeskih tela), verovatnoća da dođe do kolizije je veoma mala. Razlog za to je veoma jednostavan: kosmička rastojanja su ogromna, a prostor između nebeskih tela dovoljno velik da se u njemu svako oseća „komotno“. Uz to, nebeska tela putuju po eliptičnim putanjama koje su najčešće koncentrične i retko kad se međusobno seku.

Ako Sunce predstavite košarkaškom loptom, Zemlja bi bila predstavljena kamenčićem veličine dva milimetra na rastojanju od oko trideset metara. Najudaljenija planeta, Pluton, nalazila bi se na rastojanju od skoro kilometar i ne bi bila veća od trunčice prašine.

Sunčev sistem je, dakle, prazan, ali je broj „kamenčića“ u njemu ipak dovoljno veliki da se fatalni sudari moraju desiti, pre ili kasnije. Kako kaže Mark Bejli, direktor opservatorije Armah u Severnoj Irskoj: „To vam je sigurno kao amin u crkvi.“

Udari asteroida u Zemlju

Ovo su potvrdile i kompjuterske simulacije. Australijski inženjer Majkl Pejn je u svoj kompjuter uneo čitav Sunčev sistem, služeći se egzaktnim astronomskim podacima. Rezultati su bili upozoravajući: u poslednjih 10.000 godina naša planeta bila je bar 350 puta pogođena razornim projektilima iz svemira koji su izazvali ljudske žrtve i klimatske promene.

Ni budućnost nije mnogo svetlija: Pejnova simulacija predviđa da će se u narednih deset milenijuma desiti 110 fatalnih incidenata u kojima će neposredno stradati 13 miliona ljudi, 300 eksplozija ravnih onoj tunguskoj, 12 okeanskih udara sa cunamijima od kojih će svaki odneti po pola miliona žrtava i četiri kopnena udara s jednako tragičnim učinkom. 

Druge opasnosti iz svemira

Na kraju, pomenimo da asteroidi nisu jedina opasnost koja nam preti iz kosmosa. Ukoliko u Sunčev sistem uplovi neki masivni objekat kao što je lutajuća („rogue“) planeta, ona bi svojim gravitacionim dejstvom mogla Zemlju da odvuče u orbitu koja bi imala mnogo hladniju ili topliju klimu, u oba slučaja sa katastrofalnim posledicama.

Ostaci supernove iz 1054. godine, maglina "Rak"

Takođe, ako bi u okolini od 50 svetlosnih godina došlo do eksplozije supernove, umiruće masivne zvezde koja je potrošila svoje nuklearno gorivo, udarni talas koji bi stigao do Zemlje sasvim sigurno bi imao zastrašujuće posledice (ilustracije radi, tokom eksplozije supernove oslobodi se energija uporediva sa energijom čitave galaksije).

Na kraju, tu su i lutajuće crne rupe, za koje smo sigurni da postoje samo ne možemo da ih nađemo jer su – crne. Svaka od njih mogla bi da proguta Zemlju za doručak.

Posebno veliki destruktivni potencijal imaju super-snažni, kratkotrajni impulsi gama-zračenja („gamma-ray bursts“) čije poreklo nije do kraja razjašnjeno (verovatno nastaju tokom spajanja crnih rupa ili neutronskih zvezda), ali imaju dovoljno veliku energiju da potpuno sterilišu našu planetu ukoliko se dese unutar sfere od 10.000 svetlosnih godina.

Takođe, naše Sunce je nepredvidivo, njegova korona povremeno izbacuje ogromne količine vrele plazme u raznim pravcima, ponekad u količinama koje su opasne za celu planetu. I da ne zaboravimo vanzemaljce. Oni su već tu, među nama, reptilijanci, čuli ste već za to, pa da se ne ponavljam.

A šta smo videli na filmu?

Iako su vesti o mogućim sudarima Zemlje sa manje ili više opasnim asteroidima popularno štivo, naročito u žutoj štampi koja nema prostor rezervisan za nauku, kamoli urednika koji se u nju koliko-toliko razume, sa naslovima koji svojom katastrofičnom intonacijom lede krv u žilama (bar kod onih koji to žuto smeće redovno konzumiraju pa žuto i razmišljaju), filmska industrija jedva da je proizvela par filmova na ovu temu vrednih pomena.

Neki od njih nastali su u vreme kada nam se neki sumnjivi asteroid „muvao“ oko glave nekoliko nedelja, dok mu putanja nije precizno sračunata i odbačena kao bezopasna.

Tako nešto desilo se sa asteroidom XF11 tokom 1997. godine, kada je izvesni Piter Šelus iz Teksasa sračunao da će se ovaj asteroid 2028. godine naći na manje od 40.000 kilometara od Zemlje (deset puta bliže od Meseca). A kad je rastojanje tako malo, ni mogućnost sudara ne može se sasvim isključiti.

„Neminovni“ kraj sveta nije, međutim, razlog da holivudski moguli za proizvodnju pretencioznih budalaština ne pokušaju da zarade još koji dolar, makar posle nemali vremena da ih potroše. U roku od godinu dana, pojavila su se dva visko-budžetna filma sa potpuno istom temom: „Deep Impact“ (kod nas prikazan pod naslovom „Veliki udar“) i „Armagedon“ (oba su zaradila lepe pare koje nisu propale jer nas je XF11 na kraju promašio za 4 miliona kilometara).

U suštini, radi se o potpuno identičnom scenariju sudnjega dana: jedan odvaljeni i prekasno primećeni komad kosmosa veličine Teksasa sprema se da za koji dan ili nedelju udari u Zemlju. Ukoliko se ne nađu heroji koji će udarcem iz blizine razbucati pomahnitali asteroid („Armagedon“), tj. kometu („Veliki udar“), čovečanstvo će doživeti kataklizmu opisanu u Jovanovom Otkrovenju.

„Veliki udar“

Planeta je na nogama i grozničavo prati da li će posada kosmičkog broda naoružanog nuklearnim glavama iskoristiti poslednju šansu ljudskog roda.

Dok tenzija raste, svaka država se na svoj način priprema za suočenje sa posledicama neuspeha. U „Velikom udaru“, Amerikanci prave skloništa za šačicu srećnika izvučenih na lutriji koji će preživeti udarac zahvaljujući skloništima izgrađenim duboko pod zemljom. Iako ima pomalo defetizma, razumljive panike ili razočaranosti što se komšija, eto, izvukao a neko drugi nije, ipak imponuje trezvenost sa kojom disciplinovani Amerikanci dočekuju smak sveta (što nekako odudara od slika iznošenja TV-aparata kroz razbijene izloge radnji koje smo gledali tokom svake veće (ne)prirodne nesreće u Americi).

Za to vreme, preko TV-a gledamo kako ostatak sveta munjevito tone u totalnu anarhiju: Rusijom haraju pljačkaške bande, Evropa i Afrika su na kolenima, jedino se „pristojna Srbija“ ne pominje, valjda zato što je pristojna.

Film „Veliki udar“ je koliko-toliko spasao Morgan Friman u ulozi američkog predsednika, iako mu poslednja poruka naciji neposredno pred udar ne služi mnogo na čast (u stilu „ko vas j***“). Scenaristi su očigledno imali problema kako da, na jednoj strani, sačuvaju Zemlju u komadu, a na drugoj da gledaocima efektno pokažu šta bi jednog dana moglo da ih strefi.

Tako je kometa u povoljnom trenutku raspolućena na dva dela. Onaj manji udario je u Zemlju negde na pučini Atlantika izazivajući mamutski cunami koji je počistio istočnu obalu Amerike sve do Vašingtona, duboko u kopnu SAD. Osim toga, izgleda da je totalno razaranje Bele kuće, prvi put viđeno u filmskom remek-nedelu „Dan nezavisnosti“, povoljno odjeknulo među američkim filmofilima (a bogami i ovde), pa je i „Veliki udar“ napravio nešto slično: ono što je preteklo nakon mučkog napada iz svemira, dokusurila je poplava.

Onaj drugi, mnogo veći i smrtonosniji deo komete uništiće u samoubilačkoj akciji, na polzu celog čovečanstva, Morganovi hrabri astronauti (jedan ćorav, drugi mator kao kornjača, a ostale sam već zaboravio). Pre nego što se, u poslednjoj sekundi pred smak sveta, majušni svemirski brodić zarije u samo srce komete i pretvori je u impresivan vatromet visoko na nebu, ostalo je taman toliko vremena da se u živom TV-prenosu svaki član posade natenane oprosti sa tatom, mamom, ženom, decom, ljubavnicom, kafe-kuvaricom, predsednikom kućnog saveta, kučetom, papagajem i ostalim mezimcima.

„Armagedon“

U „Armagedonu“, Brus Vilis, majstor za bušenje rupa u svemu i svačemu, okuplja „elitnu“ družinu čiji je zadatak da u fatalni asteroid zakopa nekoliko atomskih bombi kako bi ga kasnije razbucali na sitne parčiće. Ta „rudarska“ ekipa deluje potpuno „falš“ – svi u timu imaju tako fine ruke tako da je od početka jasno da nikad u životu lopatu nisu uzeli u ruke, kamoli rukovali mašinom složenijom od tostera.

Konačno na meteoritu, Brus Vilis i ekipa uspevaju da izbuše dovoljno dubok jendek za nuklearnu bombu čija će eksplozija raspolutiti veliki kamen. Nažalost, iz nekih glupih razloga, jedan od njih mora da žrtvuje svoj život i iz blizine detonira paklenu mašinu.

U patetičnoj sceni koja po gnjecavosti može da se uporedi jedino sa apsolutnom referencom #1 (govorom američkog predsednika u već pomenutom „Danu nezavisnosti“), Brus Vilis (a ko bi drugi) otima poslednju misiju od svog budućeg zeta (Bena Afleka). Tako je Vilisova filmska ćerka (Liv Tajler) ostala siroče, a ne, daleko bilo, udovica još pre nego što se udala. I tako je Brus Vilis po jubilarni 43. put poginuo i 87. put spasio čovečanstvo.

I pored toga što film odiše dražesnim mirisom holivudske sapunice, „Armagedon“ je ipak ostavio nešto vredno iza sebe: kadrove iz kojih svako može da vidi da je Liv Tajler verovatno najlepša žena na svetu („S kakvim međedom meni život prođe“, kaže matori Crnogorac svom sinu dok pored njih prolaze lepotice sa nudističke plaže u filmu „Lepota poroka“).

A tu je i solidna numera „I don’t want to miss a thing“ u izvođenju grupe Aerosmit, koja se još uvek često vrti na radio-stanicama (pesma je svojevremeno bila kandidovana i za Oskara, ali je nagrada otišla nekom drugom).

Kod sudbine

Treći film koji bih ovde pomenuo je „Knowing“ (kod nas prikazivan pod naslovom „Kod sudbine“) iz 2009. godine u režiji Aleksa Projasa, koji se deceniju ranije proslavio remek-delom „Dark City“ („Mračni grad“). Glavni junak filma je astrofizičar Džon Kestler sa MIT koledža koga glumi Nikolas Kejdž koji već decenijama besomučno skače iz filma u film, često bez ikakvog kriterijuma ne brinući mnogo o „umetničkom dojmu“, pa ni o svojoj budućoj zaostavštini.

U tom pogledu najlakše ga je uporediti sa Stivenom Sigalom čija je filmografija duža od „Ilijade“ i „Odiseje“ zajedno, ali sa jednom značajnom razlikom. Sigal je u svom frenetičnom „stvaralačkom zanosu“ apsolutno konzistentan i sve što je dosad napravio može da se opiše jedino kao prvoklasno smeće namenjeno intelektulanoj sirotinji (u jednoj karikaturi, Sigal, koji inače ima i ruski pasoš, preti da će nastaviti da snima filmove ako Zapad ne prestane sa napadima na Putina).

Sa druge strane, Nikolas Kejdž povremeno ispadne „glumčina“ (što on, zapravo, i jeste, ali ga boli uvo za to) i „ubode“ neki film koji je vredan pamćenja („Lord of War“, „Adaptation“, „Leaving Las Vegas“, „Wild at Heart“, „Matchstick Men“, „Raising Arizona“, „Pig“). „Knowing“ je jedan od takvih filmova.

Priča počinje pre mnogo decenija, kada su đaci jedne osnovne škole dobili zadatak da nacrtaju kako će izgledati svet budućnosti. Svi ti crteži stavljeni su u „vremensku kapsulu“ koja je zatim zapečaćena da bi bila otvorena tek posle pedeset godina. Stari crteži podeljeni su novim đacima, a sin profesora Kestlera dobio je zapise devojčice po imenu Lusinda.

Zbunjen onim što je video u njima, sin ih pokazuje svom ocu koji ubrzo postaje opsednut njihovim sadržajem: umesto šarenih slika, Lusindin dokument sadrži niz naizgled nepovezanih brojeva za koje će profesor ubrzo otkriti da predviđaju datume budućih katastrofa od kojih su se neke već desile (11. septembar, uragan „Katrina“), dok su tri još uvek u budućnosti.

Dve će se vrlo brzo materijalizovati, tačno u predskazano vreme, ali ostaje treća za koju je Lusinda predvidela da će pogoditi „EE“ (što će profesor protumačiti kao „Everybody Else“).

Verujem da mnogi nisu odgledali ovaj film pa ću ovde prestati s prepričavanjem, jer film svakako vredi pogledati, naročito sad kad treba da prekratimo vreme dok nas nešto ne „zvekne“ iz kosmosa. Priča je dinamična, intrigantna i dobro osmišljena, gluma na vrhunskom nivou, a kraj u stilu koji od Aleksa Projasa i očekujete: jednostavan, logičan i vizuelno perfektan.

„Melanholija“

Bilo je tu još pokušaja da se eksploatiše slična tema, kao što je „Greenland“ iz 2020. godine sa Džerardom Batlerom i Monikom Bakarin, drugom najlepšom ženom na svetu, odmah posle Liv Tajler. Ali ako treba izabrati samo jedan koji se ističe svojim pristupom, atmosferom i originalnošću, to je sigurno „Melanholija“ Larsa fon Trira iz 2011. godine sa sjajnom glumačkom ekipom na čelu sa Kirsten Danst i Šarlot Genzbur (ni ovaj apokaliptični film nije mogao da prođe bez lepih žena), uz podršku glumčina kao što su Aleksandar i Stelan Skarsgard, Šarlota Rempling i Džon Hart.

U ovom filmu, naša planeta uplela se u komplikovanu igru sa „Melanholijom“, kosmičkim objektom koji astronomi označavaju kao „rogue planet“. Reč je o planeti koja nema svoju matičnu zvezdu (u tom pogledu liči na „ronina“, lutajućeg samuraja bez gospodara), koja slobodno plovi kosmičkim prostorom, prolazeći kroz različite planetarne sisteme sa nepredvidivim uticajem na njihova ustaljena kretanja.

I dok taj, ispostaviće se smrtonosni ples Zemlje i Melanholije traje, uz povremenu lažnu nadu da se fatalni sudar može izbeći, akteri na Zemlji žive svoje dane, svaki na svoj način, u raspoloženju koje varira od panike i očaja do fatalizma i potpunog mirenja sa sudbinom.

U ovom remek-delu Larsa fon Trira, centralno mesto ima depresija sagledana kroz optiku sveopšte kosmičke destrukcije. U fokusu su dve sestre, Džastin (Kirsten Danst) i Kler (Šarlota Genzbur), koje u susretu sa apokalipsom potpuno menjaju svoj karakter: ispostaviće se da depresivna Džastin odjednom postaje pribrana i racionalna, kao da nalazi utehu u narastajućem haosu, dok Kler, naizgled čvrsta i lagodno ušuškana u svoj život, biva preplavljena strahom koji izmiče kontroli.

„Melanholija“ je, istovremeno, i vizuelno fantastičan film, sa mnogo artističkih kadrova koje ćete upamtiti čak i ako njihov smisao ne možete (a možda i ne treba) da odgonetnete. Film vas vodi kroz osećanja koja prate i odgovarajuće boje: od zlatne topline koja prati Džastin i njeno venčanje do pastelnih, hladno-plavih tonova koji ilustruju nadiranje tame, očajanja i totalne anihilacije.

Tu i tamo prožet Vagnerovom muzikom, film završava nezaboravnom, melanholičnom scenom u kojoj je trenutak uništenja, uz sav svoj užas, ispunjen i nekom vrstom nadmoćnog spokoja jer je, najzad, čekanju došao kraj, kraj koji briše sve naše strahove i brige. 

RTS OKO

Spektakularna misija svemirske sonde „Parker“: Zašto Sunce sija, kad i od čega će da umre

Bliski susret sonde „Parker“ sa Suncem odigrao se 24. decembra na rastojanju od „samo“ 6,1 miliona kilometara, pri brzini od oko 700.000 km/h. Nijedan objekat načinjen čovekovom rukom nikad nije dostigao ovako veliku brzinu: sonda bi rastojanje od Njujorka do Londona prešla za manje od 30 sekundi.

Iako ovih šest miliona kilometara deluje kao ogromno rastojanje, u suštini nije tako. Pođite od toga da prosečno rastojanje Zemlje od Sunca iznosi 150 miliona kilometara. Zamislite sada stadion za fudbal dugačak sto metara u kome se na jednom golu nalazi Sunce a na drugom Zemlja. Sonda „Parker“ se u trenutku dostizanja minimalnog rastojanja našla na samo četiri metra od gola, u Sunčevom „petercu“.

Ilustracije radi, minimalno rastojanje Merkura od Sunca ne pada ispod 46 miliona kilometara, što prevedeno na naša fudbalska rastojanja, znači da je Merkur, Suncu najbliža planeta, negde na oko 30 metara od gol-linije. Dnevna temperatura na Merkuru iznosi oko 480°C što deluje kao „hladovina“ u odnosu na pakao kroz koji je proleteo „Parker“.

Procenjuje se da je termički štit sonde, napravljen od specijalnog kompozitnog materijala, bio izložen temperaturi od oko 980°C. Napravljen je tako da može da izdrži i svih 1400°C, što je blisko temperaturi na kojoj se topi gvožđe. Štit je inženjersko remek-delo: ima prečnik od preko dva metra, ali je težak samo 70 kg i debeo jedva 12 centimetara. I pored toga, izolacija koju pruža toliko je efikasna da je temperatura sa njegove unutrašnje strane samo 30°C, što omogućava nesmetano funkcionisanje osetljivih instrumenata koje sonda nosi sa sobom. Sonda ima i vrlo kompleksan, potpuno automatski sistem koji neprekidno menja orijentaciju letelice u prostoru tako da je štit uvek okrenut ka Suncu. 

Bliski susret 

Nikad ranije se jedan objekat napravljen ljudskom rukom nije našao ovako blizu Suncu. Prethodni rekord držala je sonda „Helios“ koja se davne 1976. godine primakla Suncu na 43 miliona kilometara, unutar Merkurove orbite. S obzirom da je letelica morala da proleti kroz jonizovanu Sunčevu koronu, radio veza je neminovno morala da bude prekinuta na nekoliko dana.

Reklo bi se da je sada sve prošlo kako treba jer je kontrola leta uhvatila kontrolni signal sa „Parkera“ nepuna tri dana kasnije. A to nije mala stvar, s obzirom da je u sondu do sada uloženo oko 1,5 milijardi dolara. Sada se čeka da se „Parker“ malo odmakne od Sunca kako bi na Zemlju poslao dragocene podatke sakupljene tokom preleta.

Podaci koje očekujemo mogu iz osnova da promene naše razumevanje Sunca, da uvećaju naša znanja o čitavom Sunčevom sistemu i doprinesu boljem razumevanju evolucije zvezda u kosmosu, pogotovo onih „gostoljubivih“, u čijim orbitama se nalaze nastanjive planete.

Pripreme za ovaj trenutak trajale su prethodnih šest godina. Toliko vremena bilo je potrebno da protekne od lansiranja pa do trenutka kada se letelica našla na idealnoj trajektoriji. Kako bi ubrzali letelicu do enormnih brzina (koje su neophodne kako bi izlaganje letelice ekstremnim uslovima koji vladaju u Sunčevoj brzini bilo što kraće), inženjeri leta obilato su koristili metod „gravitacione praćke“: letelica je sedam puta proletela pored Venere, svaki put dobijajući na brzini bez utroška goriva, uz iterativnu promenu trajektorije koja je polako dobijala svoju finalnu formu.

Nakon ovog prolaza, letelica će na svaka tri meseca imati reprizu bliskog susreta sa Suncem, ali se više nikad neće naći na ovako malom rastojanju. 

Razumeti zvezdu

Šta sve znamo o našoj matičnoj zvezdi koju astronomi označavaju krugom sa tačkom u sredini (☉)?

Sunce je, zapravo, velika lopta usijane plazme, oblika materije u kojoj su temperature toliko visoke da elektroni više ne orbitiraju oko atomskih jezgara već se slobodno kreću između njih. Grubo gledano, tri četvrtine mase Sunca čini vodonik, jednu četvrtinu helijum (koji je prvo otkriven na Suncu pa tek onda na Zemlji), dok se ostali hemijski elementi mogu naći u tragovima.

S obzirom na veličinu Sunca, razlike u pritiscima i temperaturama drastično se menjaju s rastojanjem od njegovog centra. Najveća temperatura vlada u središtu sunca (15.700.000°C) a najmanja na njegovoj površini (5.770°C).

Poluprečnik Sunca iznosi oko 700.000 kilometara i 110 puta je veći od poluprečnika naše planete. Zapreminski gledano, u jedno Sunce može da stane oko milion planeta veličine Zemlje. Sunce je toliko masivno da svi ostali objekti u Sunčevom sistemu zajedno (planete, sateliti, asteroidi) ne prelaze dva promila Sunčeve mase.

Sunce je relativno mala zvezda (one najveće prelaze 100 Sunčevih masa), ali se ne nalazi u populaciji onih najmanjih, takozvanih „crvenih patuljaka“, koje čine dominantnu većinu u kosmosu.

Interesantan je paradoks da male zvezde žive neuporedivo duže nego one veće: jedan crveni patuljak koji jedva da ima dovoljnu masu da pokrene termonuklearnu fuziju u svom jezgru može da sija stotinama milijardi godina. Najveće zvezde izgore neuporedivo brže i njihov životni vek po pravilu ne prelazi par desetina miliona godina.  

Boje svetla

Iako astronomi svrstavaju Sunce u klasu žutih patuljaka, ono je u suštini belo: emituje svetlost u svim delovima spektra, dominantno u vidljivom i infracrvenom delu, manje u ultraljubičastom i rendgenskom.

Ultraljubičasto (UV) zračenje je generalno opasno po živi svet, vodeći je uzrok raka kože kod ljudi i od njega nas u najvećoj meri štiti Zemljin ozonski omotač. Kratkotrajno gledanje u Sunce, čak i u podne, ne ostavlja trajne posledice, dok gledanje kroz dvogled ili teleskop bez zaštitnog filtera može da izazove trajno slepilo u roku od par sekundi (mislite o tome!).

Kada bi Sunce imalo boju dela spektra u kome emituje najviše energije, bilo bi zeleno. Kad ste negde na obali mora u suton, Sunce ima najširi spektar boja: može da bude narandžasto, crveno, ljubičasto, čak i plavo. A ako ste još i zaljubljeni, tada možete da vidite i sve ostale boje. 

Milion sunčevih stepeni

Sunce zbog svoje temperature nema čvrstu površinu. Ono što vidimo kao Sunce je zapravo njegova „fotosfera“ – to je oblast u kojoj materija Sunca postaje dovoljno prozračna da svetlost koju Sunce emituje nesmetano stiže do nas. Debljina fotosfere iznosi nekoliko stotina kilometara i kad biste se našli u njoj imali biste utisak da ste upali u laku izmaglicu.

Gledano kroz teleskop, fotosfera izgleda zrnasto – svaka granula predstavlja vrh strujnog stuba koji toplu materiju iz unutrašnjosti Sunca doprema na površinu. Tu se zagrejana materija hladi, postaje teža i ponire nazad u unutrašnjost Sunca duž ivica granula fotosfere.

Mestimično, na fotosferi se uočavaju „Sunčeve pege“, mesta sa sniženom temperaturom koja zato izgledaju tamnije gde izuzetno jako magnetno polje privremeno blokira uobičajeno cirkulisanje toplote.

Na visini od oko 500 kilometara temperatura dostiže najnižu vrednost: 3800°C. Iznad tog sloja počinje hromosfera (od grčke reči za boju – „hroma“) debljine oko 2.000 km. Ime je dobila po tome što se vidi kao tanki obojeni krug oko Sunca u trenutku njegovog totalnog pomračenja.

Na početku hromosfere materija je samo delimično jonizovana ali temperatura u njoj vrlo brzo počinje da raste, sve dok ne dostigne 20.000°C. Iznad tog sloja postoji tanki region tranzicije debeo svega par stotina kilometara u kome temperatura skače na preko 1.000.000°C. Nakon te tačke počinje Sunčeva korona koja obuhvata prostor čija se veličina meri milionima kilometara i čiji se oblik neprekidno menja.

Temperaturni uslovi u koroni su svuda ekstremni: prosek se kreće oko 2.000.000°C, a maksimalna vrednost može da dostigne i 20.000.000°C . 

Sunčev vetar duva iz korone

Mehanizam zagrevanja korone ni danas nije poznat. Dugo se smatralo da ovako visoke temperature nastaju delovanjem akustičnih talasa koji se iz unutrašnjosti Sunca šire ka njegovoj površini. Novije teorije veći značaj pridaju akumuliranoj magnetnoj energiji koja se na neki nepoznati način konvertuje u toplotu. Svejedno, „Parker“ je proleteo kroz Sunčevu koronu i ostao čitav, pre svega zato što nije prošao kroz njen najtopliji deo.

Osim toga, korona je izuzetno retka – količina toplote koju ona može da prenese na letelicu limitirana je njenom vrlo malom gustinom (iz istog razloga koronu je moguće videti samo prilikom totalnih Sunčevih pomračenja).

Korona je, istovremeno, i izvor „Sunčevog vetra“, struje naelektrisanih čestica (uglavnom protona i elektrona) koja se radijalno prostire kroz čitav Sunčev sistem. Na 15 miliona kilometara od Sunca počinje zona poznata kao heliosfera, zona kojom dominira upravo Sunčev vetar.

U vreme nastanka Sunčevog sistema, solarni vetar „oduvao“ je u međuzvezdani prostor sav „višak materijala“ preostao nakon formiranja planeta. Gledano sa daljine od nekoliko svetlosnih godina, izgleda kao da Sunčev vetar iznutra naduvava svojevrstan „mehur“ u kome se nalazi čitav Sunčev sistem, potiskujući kosmičke gasove i prašinu dalje od Sunca. Kada čestice solarnog vetra, vođene strujnim linijama Zemljinog magnetnog polja, dođu u kontakt sa našom atmosferom, dolazi do jonizacije i pojave živopisne aurore (borealis ili australis, zavisno od zemljine hemisfere).

Nevidljiva granica Sunčevog sistema nalazi se na mestu gde Sunčev vetar gubi snagu u susretu sa materijom rasutom između zvezda. Tu se završava heliosfera, zona Sunčevog uticaja, tu počinje međuzvezdani prostor, Mlečni put, tu su negde i sonde Vojadžer 1 i 2 koje su ovu granicu „prekoračile“ 2012. i 2018. godine...

Zona Sunčevog uticaja je ogromna: poluprečnik heliosfere 50 puta je veći od rastojanja Zemlje od Sunca. 

„Parkerova“ misija

Sonda „Parker“ jeste oborila jedan značajan rekord, ali je njena namena mnogo kompleksnija. Ako potraje, možda ćemo dobiti odgovor na neka stara ali još uvek otvorena pitanja:

• Kako se energija preliva iz fotosfere u koronu?
• Zašto je korona tako vrela, šta je to zagreva do ekstremnih temperatura?
• Kako korona generiše Sunčev vetar? Kakvu strukturu imaju tzv. rupe u koroni koje takođe predstavljaju izvor Sunčevog vetra?
• Da li su izvori Sunčevog vetra postojani ili se novi formiraju brzinom kojom stari nestaju?
• Kako se ubrzavaju čestice Sunčevog vetra? Kako se njihove energija prostire kroz koronu i heliosferu?

Uz to, Sunce je živa, dinamična zvezda, koja ima periode veće i manje aktivnosti koji se smenjuju na svakih 11 godina. Površina Sunca ima mnogo aktivnih tačaka u čijoj okolini se nagomilava ogromna količina energije, sve do trenutka dok se ne oslobodi na eksplozivan način. Tu su, za početak, Sunčeve protuberance, plamenovi gasa u Sunčevoj atmosferi vidljivi izvan oboda Sunčevog diska koji imaju mnogo veću gustinu i znatno nižu temperaturu od okolne korone.

Protuberance najčešće imaju lučni oblik i povezuju dve oblasti na Suncu koje imaju suprotni magnetni polaritet. Mnogo veću snagu imaju Sunčeve baklje koje u par sekundi ili minuta mogu da oslobode energiju uporedivu sa energijom čitavog Sunca.

Većina baklji nastaje oko Sunčevih pega gde jako magnetno polje spaja fotosferu i koronu. Jedna baklja može da ugreje koronu do 10.000.000°C i ubrza naelektrisane čestice skoro do brzine svetlosti.

Na kraju, tu su i koronalni izbačaji masa, gigantske eksplozije u koroni, obično u okolini Sunčevih pega ili baklji. Tokom jedne ovakve eksplozije Sunčeva korona izbaci oko milijardu tona materije u kosmički prostor. 

Zvezdani hirovi i tajne

Nijednu od ovih pojava ne razumemo do kraja, ne umemo da predvidimo niti možemo lako da procenimo njihov destruktivni potencijal. Sve ove pojave generišu struju visoko-energetskih čestica koje mogu da proizvedu manju ili veću štetu na veštačkim zemljinim satelitima, telekomunikacionoj ili električnoj mreži.

Crtež Sunčevih pega koje je napravio Ričard Karington 1. septembra 1859. godine

U interakciji sa Zemljinim magnetnim poljem nastaju geomagnetske oluje, pri čemu je najveća zabeležena u septembru 1859. godine pod imenom „Karingtonov događaj“. Ova oluja praktično je onesposobila tek uspostavljenu američku telegrafsku mrežu, izazivajući varničenja i požare u telegrafskim stanicama, pri čemu je nekoliko operatera zadobilo povrede izazvane elektro-šokovima. Ime je dobila po astronomu Ričardu Karingtonu koji je uzrok ovog događaja pronašao u solarnoj baklji koju je primetio neposredno pred početak oluje.

Jedna slična geomagnetska oluja je 1989. godine izazvala pad električne mreže u većem delu kanadskog Kvebeka. Snaga solarnog vetra u tom trenutku bila je tako velika da se polarna svetlost videla daleko na jugu, sve do Teksasa. 

Dr Judžin Parker sa modelom sonde
koja je ponela njegovo ime

Veza između klime na Zemlji i Sunčeve aktivnosti nije jasno utvrđena, ali postoje indicije da neka zavisnost postoji. Najbolje dokumentovan je period poznat kao „Maunder Minimum“, od 1645. do 1715. godine, kada je Evropa prolazila kroz period poznat kao „malo ledeno doba“ sa izrazito niskim temperaturama.

Dva veka kasnije, nemački astronom Šporer, a zatim i bračni par Maunder, primetili su da se ovaj period upadljivo preklapa sa periodom izrazito slabe Sunčeve aktivnosti, kada je tokom 30 godina posmatranja uočeno samo 50 Sunčevih pega umesto uobičajenih 40.000.

Sunce, dakle, ima svoje hirove i tajne – daleko od toga da znamo sve o njemu. Pomenimo i to da je sonda „Parker“ dobila ime po Judžinu Parkeru, naučniku koji se još polovinom prošlog veka bavio izučavanjem mehanizma zagrevanja korone i matematički predvideo postojanje Sunčevog vetra.

Parker je jedini naučnik koji je do sada imao tu čast da uživo gleda lansiranje sonde koja nosi njegovo ime (2018). Nažalost, nije poživeo dovoljno dugo da vidi bliski susret sonde sa Suncem: umro je 2022. godine u 94. godini života. 

Zašto Sunce sija

Iako danas znamo da je Sunce staro preko pet milijardi godina i da se nalazi nad glavom čovečanstva od samog početka, kroz istoriju je bilo vrlo malo onih koji su pokušali da odgovore na jednostavno pitanje: zašto Sunce sija? Paradoksalna je činjenica da sve do početka XXI veka nismo imali koliko-toliko kompletnu sliku o nama najbližoj zvezdi.

Sunce na fresci u Dečanima

O Suncu kao izvoru života govori se tek 1833. godine u radovima čuvenog astronoma Džona Heršela: „Sunčevi zraci osnovni su uzrok praktično svakog kretanja koje se dešava na zemljinoj površini. Zahvaljujući njegovoj oživljujućoj snazi iz neorganske materije nastaju biljke, bez kojih nema ni životinja, ni ljudi, ni ogromne energije stavljene ljudima na raspolaganje u vidu naslaga uglja.“

Polovinom XIX veka fizičar Herman fon Helmholc izneo je teoriju da Sunce generiše toplotu usled sažimanja materije pod dejstvom gravitacionih sila.

Sasvim neočekivano, svoj doprinos raspravi dao je i Čarls Darvin: posmatrajući brzinu erozije jedne doline u južnoj Engleskoj, Darvin je procenio da je prirodi bilo potrebno najmanje 300 miliona godina da je stvori. Samim tim, Zemlja i Sunce moraju biti još stariji.

Bio je to veliki iskorak u konzervativnom društvu koje se i dalje držalo biblijskih brojki prema kojima je svet bio star svega nekoliko hiljada godina. Ovo je izazvalo veliku nelagodu među astronomima: ako je Sunce zaista toliko staro, odakle potiče sva ta silna energija koju emituje toliko dugo? 

Među onima koji su se protivili Darvinovoj teoriji o postanku vrsta, nalazio se i čuveni fizičar lord Kelvin, čovek koji je formulisao drugi zakon termodinamike i ustanovio apsolutnu temperaturnu skalu. Kelvin je odbacio Darvinovo tvrđenje o brzini geoloških procesa i starosti Sunca.

Egipatski bog Sunca Ra

Sa druge strane, Kelvin je bio dovoljno pronicljiv da odbaci hemijske reakcije kao potencijalni izvor Sunčeve toplote: „Čak ni najžešća reakcija supstanci u količini ravnoj Sunčevoj masi ne bi potrajala duže od 3000 godina.“

Kao izvor Sunčeve energije Kelvin, kao i Helmholc, u prvo vreme označava gravitacionu energiju Sunčeve mase. Međutim, astronomi su brzo sračunali da ovako generisana energija ne bi potrajala dovoljno dugo, Kelvin 1862. godine modifikuje svoju teoriju i s velikom ubedljivošću i elokvencijom tvrdi da Sunčeva energija nastaje kao plod udara bezbrojnih meteorita o Sunčevu površinu. S obzirom na to da je kosmos praktično neiscrpan resurs meteorita, Kelvin je smatrao da je na ovaj način objasnio izvor Sunčevog zračenja tokom 20 miliona godina.

„Ko smo mi“, pita Kelvin, „pa da, kao Darvin, tvrdimo da nešto može da traje 300 miliona godina?“

Do novog pokušaja da se odgonetne poreklo Sunčeve energije došlo je tek 1896. godine, kada je Anri Bekerel otkrio fenomen prirodne radioaktivnosti. Ubrzo je primećeno da radioaktivne radijumove soli imaju temperaturu koja je viša od temperature okoline. Prirodno, izneta je pretpostavka da Sunce generiše toplotu raspadom radioaktivnih elemenata ali se od teorije odustalo vrlo brzo, čim je utvrđeno da je njihov procenat na Suncu praktično zanemarljiv.

Napretka nije bilo sve dok 1905. godine Albert Ajnštajn nije formulisao princip ekvivalentnosti mase i energije: E=­mc2.

Polarna svetlost u Švajcarskoj, maj 2024.

Drugi ključni proboj napravio je britanski hemičar Frensis Aston, koji je preciznim eksperimentom utvrdio da je masa četiri atoma vodonika nešto veća od mase jednog atoma helijuma.

Ove dve činjenice povezao je u jednu briljantni engleski astrofizičar, ser Artur Edington 1920. godine. Po njemu, izvor Sunčeve energije mogao bi biti proces fuzije (spajanja) četiri atoma vodonika u jedan atom helijuma. S obzirom na to da je masa materije na početku procesa fuzije veća od mase na kraju, nedostajuća masa manifestovala bi se, shodno Ajnštajnovoj relaciji, kao energija Sunčevog zračenja. Edington je brzo izračunao da bi konverzija malog procenta mase Sunca u energiju bila dovoljna da Sunce sija milijardama godina. 

Centrala u centru Sunca

Artur Edington

Ispostaviće se da je Edington bio u pravu. Danas znamo da je Sunce dominantno sastavljeno od vodonika i helijuma i da se u centru Sunca, tamo gde su temperature i pritisci najveći, oko 600 miliona tona vodonika svake sekunde konvertuje u helijum. Masa generisanog helijuma je za 4 miliona tona manja – upravo toliko mase se svake sekunde konvertuje u energiju što Suncu daje snagu koja se meri „jotavatima“  (prefiks „jota“ označava jedinicu iza koje se nalaze 24 nule).

Svaki kubni metar Sunca generiše energiju dovoljnu za jednu sijalicu od 200 vati. Snaga sunčeve svetlosti koja po vedrom danu pada na kvadratni metar površine zemlje na prosečnoj geografskoj širini iznosi nešto više od jednog kilovata.

Sva sunčeva energija generiše se u njegovom jezgru. Generisana energija sprečava da zvezda doživi gravitacioni kolaps pod dejstvom sopstvene težine. Pre nego što bude emitovana u kosmos u vidu sunčeve svetlosti (zračenja), ova energija mora da prođe dug put od jezgra zvezde do njegove površine.

Prvi sloj, koji se pruža od jezgra pa sve do 70% sunčevog poluprečnika toliko je kompaktan da se kroz njega toplota provodi isključivo zračenjem. Potrebni su milioni godina da bi se jedan foton probio kroz tu zgusnutu, naelektrisanu masu i dospeo u sloj koji je dovoljno redak da se u njemu toplota može provoditi mnogo bržim procesom strujanja (nalik na proces zagrevanja vode u džezvi za kafu).

Danas je mehanizam kojim se jezgra vodonika (protoni) konvertuju u jezgra helijuma detaljno objašnjen. Na zvezdama poput Sunca, dominantan je tzv. P-P (proton-proton) proces, masivnije zvezde koriste tzv. CNO-ciklus u kojima se ugljenik (C) koristi kao katalizator, a azot (N) i kiseonik (O) pojavljuju kao nusproizvodi. 

Misterija neutrina

Oba modela predviđaju oslobađanje određene količine super-lakih čestica, elektronskih neutrina, koji kroz Sunčevu materiju, bez obzira na njenu gustinu, putuju kao sardine kroz mrežu ispletenu od rupa.

Neutrini su tako laki da njihova masa još uvek nije precizno izmerena, tako brojni da vam kroz nokat na palcu svake sekunde proleti njih milijardu, imaju brzinu tek nešto manju od brzine svetlosti i tako su neuhvatljivi da su vam neophodni ogromni detektori (veličine olimpijskih bazena) da biste uspeli da uhvatite par neutrina nedeljno.

Neutrinski detektor Đijangmen

Sunčeve neutrine prvi je detektovao Rejmon Dejvis 1968. godine. Koliko je to bio težak posao može da ilustruje činjenica da je u narednih 30 godina neprekidnog rada Dejvis registrovao svega 2.000 neutrina.

Njegov podvig ponovila je japanska ekipa na čelu sa Masatoši Košibom 1986. godine (čuveni „Kamiokande“ eksperiment). Obojica su koristili detektore koji su bili sagrađeni duboko pod zemljom kako bi se zaštitili od uticaja kosmičkog zračenja. 

Čitava teorija dospela je u ozbiljnu krizu kada se ispostavilo da izmereni broj neutrina dostiže samo trećinu od broja koji predviđaju teorijski modeli. Tek početkom XXI veka slagalica je postala kompletna kada su fizičari nepobitno dokazali da neutrino ima „šizofrenu ličnost“: tokom svog leta ka Zemlji on može spontano da promeni svoj tip iz „elektronskog“ u „muonski“ ili „tau“ neutrino. Detektori na zemlji bili su osposobljeni za detektovanje prvog tipa, dok su druga dva prolazila neopaženo tako da je detektovana samo trećina od očekivanog broja.

Kada je ova pretpostavka potvrđena, priča o izvoru Sunčeve energije bila je konačno kompletirana. Dejvis i Košiba su za otkriće solarnih neutrina dobili Nobelovu nagradu za fiziku 2002. godine. 

Sunce na filmu

I pored značaja koje Sunce ima za život na Zemlji, relativno je malo SF filmova u kojima Sunce ima značajnu ulogu. Verovatno najbolji film na tu temu, „Sunshine“, snimio je Deni Bojl 2007. godine, okupivši pritom sjajnu glumačku ekipu na čelu sa Silijanom Marfijem, Krisom Evansom, Mišel Jeo i Hirojukijem Sanadom.

U tom filmu Sunce se, iz nekog nepoznatog i nikad objašnjenog razloga, spontano gasi („Our Sun is dying. If the sun dies, so do we...“), količina emitovane toplote smanjuje se tolikom brzinom da je Zemlja tokom samo jedne generacije pretvorena u ledenu pustinju u kojoj su se čovečanstvo i čitav preostali živi svet našli na samom rubu fizičkog opstanka.

Jedini način da se izbegne katastrofa jeste da se Sunce, kao ugašena furuna, nekako ponovo „potpali“ tako što će specijalno konstruisani brod prići Suncu dovoljno blizu da na njega ispali fuzionu bombu veličine Menhetna...

Prva misija doživela je neobjašnjivi neuspeh, pre nego što je posada stigla da prijavi bilo kakav problem. Film je fokusiran na drugu misiju koja ide tragom prve i, realno, predstavlja poslednju šansu da se Sunce spase od umiranja. 

Iako je film prožet popriličnom dozom mističnog obožavanja Sunca karakterističnim za Stari vek kada su nebeska tela bila u tesnoj vezi sa božanstvima mnogobrojnih religija (članovi posade imaju posebnu sobu u kojoj satima sede i sa pobožnom pažnjom posmatraju Sunce na ogromnom ekranu), i iako takva opčinjenost magičnom snagom Sunca često deluje pomalo bizarno ili neprimereno današnjem dobu (naročito kad zauzme centralno mesto u filmu), tehnički aspekt cele priče izveden je besprekorno. Deni Bojl na vrlo uverljiv način prikazuje sva iskušenja sa kojima će se susresti svako ko pokuša da se primakne Suncu „na dohvat ruke“.

Naročito je impresivan dizajn kosmičkog broda koji, baš kao i sonda „Parker“, ispred sebe „gura“ ogromni termički štit sfernog oblika koji sve delove letelice drži u permanentnoj senci. 

Smrt Sunca

Kad smo već kod ove teme, može li Sunce zaista da „umre“? Sasvim sigurno, Sunce ne može da „akutno oboli“ kao u Bojlovom filmu, niti može da zgasne tek tako, u vremenskom okviru koji se meri decenijama, vekovima ili milenijumima... Ali istina je da Sunce, čak i u ovom trenutku, dok čitate redove ovog teksta, lagano umire i da se neminovno bliži svom kraju. A pre nego što prestane da bude aktivna zvezda, Sunce će se pobrinuti da uništiti sve što je do sada stvorilo i pažljivo gajilo na Zemlji. Naš tvorac biće na kraju priče i naš nemilosrdni dželat, i ne postoji ništa što bi to moglo da spreči.

Sunce je zvezda u čijem se središtu već pet milijardi godina odvija fuzija vodonika u helijum. Sa protokom vremena, količina raspoloživog vodonika u centru Sunca se smanjuje a povećava količina „helijumskog pepela“ koji se lagano taloži i nagomilava.

Totalno pomračenje Sunca 8. aprila 2024.

S obzirom da je trenutna temperatura Sunčevog jezgra suviše niska, helijum je inertan i ne učestvuje u termo-nuklearnim reakcijama, samim tim ne proizvodi energiju čija bi radijacija doprinosila održavanju ravnoteže sa gravitacionim pritiskom ogromne Sunčeve mase.

Usled toga, jezgro Sunca – sfera čiji radijus iznosi 20% od radijusa čitavog Sunca (manje od 1% zapremine) – neprekidno se komprimuje i smanjuje pod teretom viših slojeva, pri čemu se oslobađa gravitaciona potencijalna energija od koje bar polovina biva konvertovana u toplotu. Dolazi do povećanja temperature, što opet povećava intenzitet fuzije i ukupnu količinu generisane energije (luminoznost) Sunca. Veća količina generisane energije izaziva ekspanziju gornjih slojeva Sunca tako da se veličina Sunca povećava.

Iako je to povećanje danas, dok još uvek ima vodonika u jezgru, toliko malo da se ne može izmeriti, teorijski proračuni daju nedvosmislen rezultat: svakoga dana Sunce je malo veće i malo „blještavije“ a količina energije koja stiže na Zemlju uvećava se za 1% na svakih 110 miliona godina. Usled toga, na duge staze, prosečne temperature na našoj planeti neminovno će rasti.

Smrt Zemlje

Pačakuti, kralj Inka, moli se Suncu

Sunce se trenutno nalazi u fazi kada od „izvora života“ lagano prelazi u „izvor destrukcije“. Prva žrtva Sunca biće sve biljke na Zemlji. Kao što postoji kruženje vode u prirodi, na Zemlji postoji i jednako važno kruženje ugljenika.

Ugljen-dioksid (CO2) iz atmosfere u kontaktu sa atmosferskom vodom stvara slabu kiselinu koja u kontaktu sa silikatnim mineralima stvara čvrste karbonate. Ovi karbonati će, pre ili kasnije, završiti ispod Zemljine površine usled kretanja tektonskih ploča i konstantnog podvlačenja jedne ploče ispod druge. Karbonati zarobljeni ispod zemlje biće razloženi toplotom magme u Zemljinoj unutrašnjosti, a oslobođeni CO2 biće vraćen u atmosferu kroz vulkansku aktivnost.

Međutim, kako temperature na Zemlji budu rasle, brzina kojom se CO2 uklanja iz atmosfere biće sve veća, tako da će tektonski procesi pre ili kasnije izgubiti bitku sa sve toplijim Suncem. Koncentracija CO2 u atmosferi počeće neminovno da pada sve dok, kroz otprilike 600 miliona godina, ne padne ispod granice koja je potrebna za tzv. C3-tip fotosinteze.

Ovaj tip fotosinteze koristi najveći broj biljnih vrsta, što će dovesti do njihovog izumiranja. Simbolično ili ne, prvo će nestati cveće, zatim listopadne a onda i sve četinarske šume.

Neke biljne vrste (kukuruz, sirak, proso, neke sorte trave, 5% od ukupne biomase) mogu da vrše fotosintezu tipa C4 za koju su potrebne mnogo niže koncentracije CO2. Ali i ove vrste će neminovno iščeznuti kada CO2 praktično nestane iz atmosfere.

S obzirom da su biljke na početku lanca ishrane životinjskog sveta, pretpostavka je da će sve kompleksne životne forme iščeznuti u narednih milijardu godina, dok će one primitivnije opstati u skrivenim ćoškovima planete bar još dve, nakon čega će svi tragovi života na Zemlji biti izbrisani u roku od par stotina miliona godina.

Ironija prirode je da smo danas primorani da se borimo sa viškom CO2, iako će doći trenutak kada će nas njegov nedostatak trajno oterati sa ove planete. 

Za milijardu godina

Proračuni pokazuju da će kroz milijardu godina Sunce biti 10% sjajnije što će prosečnu temperaturu na kopnu povećati do skoro 50°C. Pojačano isparavanje vode iz okeana dovešće do povećanja količine vodene pare u atmosferi koja takođe predstavlja vrlo potentan gas „zelene bašte“. Nastaće pozitivna povratna sprega: više vodene pare u atmosferi dovešće do dodatnog povećanja temperature, što će opet izazvati povećano isparavanje tekuće vode.

Proces će se ubrzavati sve dok svi okeani potpuno ne ispare, što će Zemlju pretvoriti u vrelu saunu u kojoj će temperatura postati uporediva sa onom koja trenutno vlada na Veneri.

Bez tekuće vode koja „podmazuje“ kretanje tektonskih ploča, njihovo kretanje će se zaustaviti što će definitivno prekinuti i proces kruženja CO2.

Za očekivati je da će kroz tri milijarde godina temperatura na Zemlji iznositi 150°C, a još milijardu godina kasnije, kako se jačina Sunčeve svetlosti bude povećavala, preći i 1500°C, što će biti dovoljno da površinu Zemlje pretvori u okean lave. 

Kroz pet milijardi godina, sav vodonik u jezgru Sunca biće potrošen, tako da helijumsko jezgro više neće moći da se „brani“ od potpunog kolapsa pod teretom viših slojeva Sunca. Ovaj kolaps generisaće toplotnu energiju koja će omogućiti fuziju i u slojevima Sunca neposredno iznad jezgra, što će dovesti do daljeg povećanja veličine i emitovane energije.

Naša relativno mala zvezda pretvoriće se u „crvenog džina“ grotesknih razmera: kroz sedam i po milijardi godina, Sunce će postati hiljadu puta sjajnije nego danas i toliko veliko da će progutati Merkur i Veneru.

Smrt Sunca

Sudbina Zemlje još uvek nije utvrđena sa sigurnošću: iako će Sunčev poluprečnik dostići fantastičnih 180 miliona kilometara i uveliko zahvatiti Zemljinu sadašnju orbitu oko Sunca, sasvim je moguće da će se u tom trenutku Zemlja nalaziti u nekoj drugoj, mnogo „široj“ i sigurnijoj orbiti jer će se Sunčeva masa, usled konstantnog gubitka materije kroz Sunčev vetar, smanjiti za trećinu, samim tim i sila njegovog gravitacionog privlačenja. Ako preživi ovu fazu, temperatura na odavno mrtvoj Zemlji biće iznad 2.000°C. 

Vremenom će intenzitet fuzije u višim slojevima Sunca opasti ispod granice koja je potrebna da drži ravnotežu sa gravitacionim pritiskom, doći će do kolapsa zvezde, rapidnog smanjenja njene veličine usled čega će pritisak i temperatura u helijumskom jezgru dostići 100.000.000°C.

Na tako visokoj temperaturi zvezda počinje da fuzioniše helijum u ugljenik. Početak tog procesa je naročito buran: tokom tzv. „helijumskog bljeska“ Sunce će par procenata svoje mase konvertovati u ugljenik u roku od svega par sati. Nakon toga, zvezda će nastaviti da fuzioniše helijum, ali je njen kraj sada već sasvim blizu jer je fuzija helijuma mnogo brži proces od fuzije vodonika.

Posle „svega“ 100 miliona godina helijum u jezgu biće potrošen, a proces kontrakcije jezgra i širenja spoljnih slojeva će se ponoviti tako da će Sunce ponovo proći kroz fazu „crvenog džina“ koja će trajati mnogo kraće, svega 20 miliona godina. Iako neće dostići prethodnu rekordnu veličinu, Sunčeva luminoznost naći će se na samom vrhuncu. Po nekim procenama, Sunce će tada biti 2.000 puta sjajnije nego danas.

Sunce je suviše mala zvezda da bi imala još jedan ciklus sažimanja i širenja, tokom kojeg bi ugljenik bio fuzionisan u teže elemente, sve do gvožđa, i nema dovoljnu masu da bi, na kraju, svoj život okončala u spektakularno eksploziji kao supernova. Umesto toga, Sunce će ući u nestabilnu fazu praćenu termičkim pulsiranjem usled naglih promena u količini generisane energije.

Ovaj „rigor mortis“ dovešće do toga da spoljni slojevi Sunca budu odbačeni u kosmički prostor kao „planetarna nebula“, čije će impresivne boje zgasnuti nakon deset hiljada godina. Od Sunca će ostati samo golo, neaktivno jezgro nalik na vreli dijamant, uglavnom sastavljeno od ugljenika, kiseonika i tragova težih elemenata. Njegova masa iznosiće, otprilike, polovinu sadašnje mase Sunca sa temperaturom na površini od oko 100.000°C.

Sunce će, kao i sve zvezde slične veličine u kosmosu, završiti svoj život kao usijani „beli patuljak“. Iako su u njemu svi izvori nove energije ugašeni, proći će hiljade milijardi godina pre nego što se Sunce ohladi do tačke kada će se potpuno uklopiti u kosmički mrak i postati nevidljivi „crni patuljak“, ugarak nekada moćne zvezde.

Sve u svemu, za sada smo bezbedni. Do trenutka potpune propasti deli nas čitava večnost. A večnost je, što neko reče, prilično dugačak period, naročito pri kraju.

RTS OKO

„Trulež mozga“ je reč za 2024. godinu: „Brain rot“ ili Kako sam sistemski uništen od interneta

Najbolju dijagnozu današnjeg društva verovatno je postavio američki pisac i glumac Erik Bogosijan u svom dramskom delu „Seks, droga i rokenrol“ iz 1990. godine. U to vreme internet je bio tek marginalna pojava, ali to ne znači da se sistematsko zatupljivanje širokih narodnih masa već tada nije sprovodilo drugim dostupnim sredstvima. Prosek naših intelektualnih sposobnosti počeo je da opada onog trenutka kada je televizor ušao u svaki dom.

Pre 35 godina Bogosijan je napisao:

Erik Bogosijan

„Vidim jednog momka kroz prozor svoje sobe, po čitavu noć on leži u svom stanu preko puta ulice, ne pomera se satima, širom otvorenih očiju. Kad ne bih znao da gleda TV, mislio bih da s njim nešto ozbiljno nije u redu, da je hipnotizovan, paralizovan... Čitave noći njegov mozak upija poruke iz televizora: kupi novi auto, koristi dezodorans, radi više, kupi mikrotalasnu pećnicu... Mislim, šta je to 'mikrotalasna pećnica'? Svako je ima, niko nema pojma kako radi. Zašto svako ima jednu? Zato što im je TV rekao da je kupe.

Država trenutno pravi kompjuter, najveći ikada napravljen, troši milijarde dolara na njega, super-tajni projekat, ali čitao sam o tome... Kad ga završe svi ćemo mi biti mrtvi... Zato što će taj kompjuter biti povezan sa svačijim televizorom, videće nas kroz taj televizor kao na dlanu. I ako uradiš nešto što se sistemu ne sviđa, televizor će da pošalje komandu mikrotalasnoj pećnici, vrata na njoj će da se otvore i mi ćemo biti pepeo, čoveče!

Ne veruješ mi? Otiđi do prodavnice, uzmi bilo koju stvar, pogledaj... Svaka stvar ima one crne kompjuterske linije na sebi. Šta te linije znače? Niko ne zna. Nije to engleski jezik, to je kompjuterski. Kompjuteri pričaju jedan s drugim, niko ne razume o čemu razgovaraju. Niko. Ja ću da ti kažem o čemu pričaju: govore o tebi i meni, kako da nas bolje iskoriste. Mašine nemaju emocije, njih interesuje jedino efikasnost.

Da bar imamo neku muziku da slušamo... Voleo sam da slušam te velike stare bendove, Džeferson Erplejn, Hu, Stounsi. Svi su oni sad mrtvi... Ti što liče na njih i još uvek idu na turneje, misliš da su to Stounsi, Hu? Roboti, čoveče, ne mogu to biti ljudi. Slušaj samo tu muziku. Ti stari bendovi, o čemu su nekad pričali? Ljubav, mir, anarhija, sloboda, revolucija... O čemu pevaju ovi novi bendovi? Strah, paranoja, radi više, kupi mikrotalasnu pećnicu... 

Svi bendovi koji su se borili protiv sistema, Dženis, Hendriks, Morison, sve su ih ubili, namestili da izgleda slučajno, sve što je ostalo je – sistem! A sistem za nas ima samo jednu poruku – strah! Mi smo obični miševi u kavezu koji trče izgubljenu trku u onom točku koji nikako da stane.

Zato sam ja prestao da se bavim umetnošću. Beznadežno je. Šta da ti pričam... napišeš knjigu, najbolju knjigu koja je ikad napisana, svako je pročita. Dve nedelje kasnije, već je zaboravljena, pojavila se neka nova koju moraš da pročitaš. Napišeš pesmu, prelepu pesmu, uđe u 'top 40'. Sutradan je čuješ u reklami za pivo. Naslikaš fantastičnu sliku, kupi je milioner, okači u svoju direktorsku kancelariju da je više nikad niko ne vidi.

Sistem uništava talentovane umove. Sistem se bolje oseća kad zna da su najtalentovaniji među nama mrtvi od vrata na gore. Zato im ja ne pružam tu satisfakciju, čuvam svoje misli u svojoj glavi, tamo gde ne mogu da ih dohvate. Jer, sve na kraju postaje deo sistema, čoveče. Jedini način da pobegneš od sistema je da ne radiš ništa. Kad poželim nešto da naslikam, kad poželim nešto da napišem, radim to u svojoj glavi, daleko od njihovih pogleda... Jer, kad bi saznali o čemu razmišljam, da uopšte razmišljam... bio bih mrtav.“

A onda je došao internet...

Par rečenica. Jedna slika, možda dve. Video-štos ili apsurdna budalaština u trajanju od 30 sekundi. To je prosečan internet sadržaj danas. Ono što nas ne zainteresuje u prvih pet sekundi nema nikakvu šansu da zadrži našu pažnju do kraja. Na ulici, u restoranu, u školi, u prevozu, sami ili u društvu, svako od nas premotava svoju telefonsku „lajnu“ sastavljenu od impresivno bezvrednih detalja iz života ljudi koje nikad nije ni čuo ni video, od umotvorina čija je duhovitost uporediva sa klozetskim grafitima, u nadi da će konačno stići do njenog dna, do kraja interneta, pa da se konačno posveti nečemu vrednijem i pametnijem. Ako nam se do tada, od silnog „intelektualnog naprezanja“, mozak ne pretvori u pihtije. Ta „bolest“ ima svoju dijagnozu: BRAIN ROT.  

„Trulež mozga“ je reč godine u izboru „Oxford University Pressa“ za 2024. godinu. U kratkom saopštenju nakon proglašenja rečeno je da ova reč „baca novo svetlo na naš odnos sa tehnologijom koji konstantno evoluira“.

Pod ovim pojmom podrazumeva se redukcija intelektualnih kapaciteta izazvana prekomernim, upornim konzumiranjem petparačkog internet sadržaja. Termin je prvi put upotrebljen još sredinom XIX veka kada se Henri Dejvid Toro pobunio zbog sve nižih intelektualnih standarda i nedostatka kompleksnih ideja: „Cela Engleska digla se na noge da iskoreni trulež krompira, ali zato niko ne pokušava da izleči trulež mozga koja je neuporedivo rasprostranjenija, sa mnogo težim posledicama.“

Termin se, zatim, nakratko pojavio 2011. godine u video-igrici „Skajrim“ – junaci te igre nasumično oboljevaju od misteriozne bolesti pod imenom „brain rot“. Vremenom, pojam se preselio u sleng „generacije X“ (deca rođena posle 2010. godine), a najčešće se koristi da opiše bezvredni, zatupljujući sadržaj, najčešće onaj koji „TikTok“ svakodnevno servira.

Iako termin „brain rot“ još uvek nije medicinska dijagnoza, fenomen koji se krije iza njega je vrlo realan: opadanje kognitivnih sposobnosti izazvano preteranim boravkom na internetu uz malu ili nikakvu mentalnu aktivnost. Dok provodimo čitave sate surfujući, mi konzumiramo ogromne količine besmislenih podataka i negativnih vesti, što snižava nivo neuro-transmitera kao što su dopamin i serotonin, odgovornih za osećaj sreće, fokus i koncentraciju. Nastaje mentalni zamor koji pogubno utiče na našu motivaciju i sposobnost da se bavimo kreativnim stvarima. To je kao da živite na „džank“ hrani: mozak vam je pretovaren kalorijama koje su, u suštini, bezvredne i nesvarljive.

Platforme kao što su „Fejsbuk“, „TikTok“ ili „YouTube“ suštinski razumeju (i zloupotrebljavaju) našu biohemiju: svaki lajk, svaki komentar, svaki novi sadržaj izaziva trenutno lučenje male količina dopamina koja nas stimuliše da ostanemo „online“ i nastavimo da besciljno skrolujemo po ekranu. Naš mozak vremenom postaje dresiran da neprekidno traga za instant-zadovoljstvima što pogubno utiče na našu sposobnost da učimo ili se duboko koncentrišemo.

„Brain rot“ može da ima različite pojavne forme: 

• Opsesivno igranje video-igrica (najčešće jedne izabrane u nastojanju da se postigne nedostižni skor ili pobedi na nekom od turnira). Iako igranje samo po sebi nije problem, prekomerno igranje razvija zavisnost („gaming disorder“).
• „Zombie scrolling“: Prekopavanje telefonskog sadržaja bez ikakvog reda i smisla, bez ikakvog cilja ili potencijalne koristi.
• „Doomscrolling“: Neprekidna potraga za informacijama koje su uznemiravajuće ili ekstremno negativne.
• Opsednutost socijalnim mrežama: Perzistentna potreba da se neprekidno proverava sadržaj na društvenim mrežama, praćena osećajem nelagodnosti kada god pokušate da prekinete sa ovom navikom.
• „Tabitis“: Konstantno skakanje sa jednog na drugi otvoreni „tab“ u brazueru. Nisu retki pojedinci koji satima kontrolišu 20-30 paralelno otvorenih stranica.
• „Opsednutost komparacijama“: Broj naših „prijatelja“ na socijalnim mrežama, broj postova i lajkova svima je dostupan. Te brojke nas svrstavaju u određeni internet stalež kojim najčešće nismo zadovoljni. Boravak na internetu pretvara se u neprekidnu jurnjavu za lajkovima kojih nikad nemamo dovoljno ili identitetom koji želimo da dostignemo (da postanemo nešto što nismo i ne možemo da budemo).
• „Super-stimulacija“: Kad u paraleli radimo više besmislenih stvari (surfamo po TikToku, šaljemo SMS-ove, čitamo mejlove), mozak postaje preopterećen, nesposoban za bilo koju smisleniju aktivnost.

Nikom, naravno, neće istruleti mozak zato što je pola sata gledao video na kome se neki njegov drug iz škole prejeda do besvesti ili glumi smrt nakon što pojede krofnu sa ljubičastim prelivom iz nekog fast-fud restorana. Povremeno uživanje u „brain rot“ sadržajima može da bude jedna vrsta eskapizma, oblik relaksacije od ludačkog tempa svakodnevice, način da se mozak makar privremeno isključi i rastereti.

Svaka generacija bila je suočena sa svojim izazovima, ekonomskim krizama, ratovima u svetu i drugim globalnim problemima. One stare su smirenje i utehu tražile u muzici, koncertima, spotovima ili video-igrama. Današnja generacija od realnosti beži u „TikTok“ i sajber-spejs. Što možda govori i o tome da smo mi stariji uredili svet na način koji za mlade ne ostavlja previše mesta.

Kratki video-klipovi nisu jedini krivci za „brain rot“ problem, oni su nastali kao rezultat potrebe da se popune ogromne praznine koje je kreirao moderan život. Mnogi ljudi, naročito oni mladi jednostavno ne veruju establišmentu i zvaničnim sredstvima komunikacije.

Ja sam dovoljno je mator da pamtim vreme kada je internet, uz nebrojene tehničke poteškoće, tek počinjao da bude dostupan svima. Iako je u to vreme sadržaj bio ograničen a brzine transfera mizerne (svega par stotina bajtova u sekundi, dovoljno da malo veću sliku skinete za dva-tri minuta), bilo je jasno da se čovečanstvo s pojavom interneta našlo na pragu „kvantnog skoka“ koji će iz temelja promeniti način na koji komuniciramo, učimo ili se, jednostavno, zabavljamo.

Količina informacija umnožavala se tolikom brzinom da su se ubrzo pojavili servisi čiji je jedini zadatak bio da u tom moru dokumenata pronađu neki sistem i red. Put od prvog velikog internet-kataloga kao što je bio „Yahoo“, preko prvih pretraživača čija se pretraga bazirala na ključnim rečima („HotBot“, „AltaVista“, „Excite“, ima li nekog ko ih se još seća?) pa do Gugla prevaljen je u svega nekoliko dinamičnih godina.

„Wikipedia“ je pokrenuta 2001. godine, a već 2005. imala je pola miliona stranica. Iako u početku kritikovana zbog pristrasnosti, zbog geografske favorizacije Evrope i Severne Amerike, zbog politički nekorektnog odnosa prema ženama i čestih materijalnih grešaka, od 2010. godine situacija se značajno popravila. Ozbiljna istraživanja pokazala su da su, u pogledu tačnosti i pouzdanosti, informacije sa „Vikipedije“ jednako vredne kao i one koje možete da pronađete u klasičnim enciklopedijama koje uređuju čitavi timovi naučnika i enciklopedista. Sama količina informacija praktično je neuporediva: štampana „Britanika“ je sa svojih 100.000 članaka tek patuljak u odnosu na „Vikipediju“ na čijim je serverima trenutno uskladišteno preko 7 miliona tekstova.

Čitavo svetsko znanje odjednom je postalo svima dostupno, tek jedan klik daleko, tačnost svake činjenice moguće je proveriti u svega nekoliko sekundi. Za trenutak smo poverovali da će tehnološki napredak u kratkom roku iskoreniti glupost, neznanje i zatucanost svake vrste ili ih barem svesti na marginalnu pojavu.

Džim Vels, osnivač "Wikipedie"

Nekoliko decenija kasnije, ispostaviće se da smo bili potpuno naivni i da nema te tehnologije koja se ne može zloupotrebiti i banalizovati. U vreme kada je internet stigao takoreći u svako selo, a zahvaljujući jeftinim računarima i telefonima može da ga koristi praktično svako, broj onih koji veruju da je američko sletanje na Mesec snimio Stenli Kjubrik u nekom tajnom holivudskom studiju, koji veruju da je trag aviona čista hemija kojom nas truju kako bi se broj ljudi na planeti držao pod kontrolom, koji ne vakcinišu svoju decu jer vakcine izazivaju autizam, koji veruju da su tokom te iste vakcinacije čipovani kako bi bili sistematski praćeni i prisluškivani, ne samo da se nije smanjio, nego se, zahvaljujući internetu koji je obezbedio anonimnost, mogućnost brze komunikacije i grupne akcije, multiplicirao do te mere da ponekad pomislite kako je svet, i pored svog tog silnog znanja koje je „tek klik daleko“, upao u intelektualni jendek koji se neprekidno proširuje.

Poenta je da su pametni ljudi imali svoj način da se organizuju i oglase i pre nastanka interneta. Oni koji su tvrdili da je Zemlja ravna ploča nekad su bili marginalci, kandidati za psihologa, teški osobenjaci koji vegetiraju na društvenoj margini i, vrlo često, loši đaci koji su svoje neznanje dopunjavali izmaštanim teorijama („Milorade, sutra da ti dođu roditelji u školu!“). Internet je, u kombinaciji sa mobilnim telefonima koji su tako pametno napravljeni da ih može koristiti svako, bez obzira na nivo sopstvene gluposti, postao plodan medij za sejanje budalaština svake vrste. 

Četvrt veka nakon osnivanja „Vikipedije“, može se slobodno reći da je svetski internet postao jedno ogromno smetlište u kome se ono što je korisno, vredno i potrebno, neprekidno zatrpava gomilom informacija čija je vrednost ravna nuli. Čak i kada ostavite po strani gore pomenute ekstremiste, istinske „intelektualne talibane“ XXI veka, slika nije ništa bolja. Količina bezvrednog materijala povećava se tolikom brzinom da je samo pitanje vremena kada u toj golemoj deponiji ni Gugl više neće moći da pronađe trunčicu smislenog sadržaja.

Sunovrat interneta započeo je društvenim mrežama i načinom na koji su one koncipirane: internet je svakom ponudio parče „sajberspejsa“ u kome može da izgradi svoj virtuelni lik. Zato su na internetu svi lepi, pametni, srećni, ambiciozni, ostvareni, sa velikim dostignućima i još većim planovima.

„Sliku svoju ljubim“ neispisani je „moto“ svake lične prezentacije na bilo kojoj društvenoj mreži. Problem je samo što je sve to jedna ogromna gomila laži: niko nema 500 prijatelja koliko ima prosečan „Fejsbuk džabalebaroš“, niko nije u stanju da ima fundamentalna znanja iz stotinu različitih oblasti kao mnogi genijalci na „LinkedInu“ i, da se ne lažemo, nikog nije briga za sliku koju je napravila mala Mica na plaži u Prčnju, makar imala hiljadu „lajkova“. 

Kako se količina sadržaja na internetu povećavala, tako se i vreme koje smo mogli da odvojimo za svaku novu stranicu, za svaku novu fotografiju nečijeg kučeta ili mačeta skraćivalo. Samim tim, društvene mreže počele su da favorizuju sve kraće forme. Klasični blogovi, sajtovi na kojima ljudi koji imaju nešto da kažu objavljuju svoje tekstove iz oblasti za koje su stručni, praktično su nestali. Umesto toga, nikle su društvene mreže za „mikro-blogovanje“ kao što su „Twitter“, „Reddit“ ili „Telegram“ („Tviteru“ je čak i ime skraćeno u jedno bezlično „X“).

„Youtube“ je, možebiti, i dalje najpopularniji sajt na internetu, sa velikim brojem kanala za svačiji ukus, ali po broju instalacija na telefone u poslednjih nekoliko godina rekorder je „TikTok“, sajt kineskog porekla koji je doživeo neviđenu ekspanziju iako je u početku objavljivao samo kratke video-spotove čija se dužina merila sekundama. „TikTok“ je od tada evoluirao, često i na bizaran način: tamo su danas naročito popularni „sludge“ (mulj, blato) klipovi gde su u jednom kadru montirana četiri video-sadržaja bez ikakve logičke veze između njih, prava invazija na sva čula.

Iako ćete, sa druge strane, na „YouTubeu“ pronaći veliki broj vrlo kreativnih, edukativnih klipova koji traju čitav sat ili dva, „YouTube“ je i dalje sajt kratke forme: od oko 4 milijarde video-zapisa, skoro četvrtina otpada na sadržaj od svega par minuta.

Uz to, danas skoro svaka stranica ima i tzv. „click bait“, link koji vas mami da stranicu otvorite samo zato što je naslov teksta idiotski sročen: „Mala Mica je samo htela da napravi selfi na plaži u Prčnju a onda joj se desilo nešto neverovatno.“ To što joj se desilo krajnje je nebitno i banalno, a najčešće izmišljeno – vaše je samo da kliknete. Kao što kaže „standup“ komičar Bo Burnam:

„Oni sada pokušavaju da nam otmu svaki minut našeg života. Svaki slobodan trenutak koji imate je momenat koji biste mogli da provedete gledajući u svoj telefon dok oni sakupljaju materijal o našim navikama i pripremaju novi set oglasa kojim će nas zatrpavati nedeljama i mesecima.“

Šta treba da učinimo ne bismo li svoj mozak koliko-toliko sačuvali? Pre svega, ograničite vreme koje provodite prateći beskorisne „online“ sadržaje. Probajte za početak da ga izmerite – verovatno ćete biti šokirani kad saznate koliko vremena trošite na besmislice.

Napravite bolju selekciju izvora iz kojih se informišete, izbegavajte senzacionalističke i negativne vesti. Tako ćete steći izbalansiraniju sliku o svetu koji vas okružuje. Odvojite vreme za sadržaje koji imaju dužu formu: knjige, časopisi, filmovi, pozorište. Vratite se svojim starim hobijima za koje kompjuter nije potreban: uzmite ponovo gitaru u ruke, meditirajte, rekreirajte se, boravite u prirodi bar dva sata nedeljno, po mogućstvu bez mobilnog telefona. Družite se s pravim a ne virtuelnim ljudima, investirajte vreme da povratite neke zaboravljene prijatelje.

Ali sve to ne može da zameni zdravu mentalnu aktivnost. Podsvesno, vaš mozak traži izazove. Kao i vaši mišići, i mozak se razvija vežbom. Naučite ponovo da čitate knjige, one na papiru bolje su od elektronskih. Pročitajte nešto iz istorije o delu prošlosti o kome ne znate ništa. Prestanite da „bindžujete“ serije samo da biste bili u toku sa onim što gleda većina. Pronađite svoj ukus, nema ničeg strašnog u tome ako vam je Kafkin „Proces“ omiljena knjiga.

Muzika je postojala mnogo pre nego što su se na sceni pojavile gologuze „cajke“ i reperi sa dva akorda i tri stiha u glavi. Stare ploče ponovo su na ceni, s razlogom, jer od kada je Dejvid Gilmor odsvirao „Shine on, you, crazy diamond“, još uvek ništa bolje nije snimljeno. Uz to, nikad nije kasno da naučite još jedan strani jezik. Ako već morate da se igrate na kompjuteru, logičke igre bolje su od „pucačina“. Igrajte šah, preferans, tablić, šta god, a ako vam je matematika preteška, rešavajte sudoku ili ukrštene reči.

Jer, eksperti veruju da je na kraju sve još uvek u našim rukama i stvar naše odluke. Mozak koji je zaparložen i zakržljao i dalje može da oživi ako povedemo računa o svojim životnim navikama. Marisa Pir, poznati svetski psihoterapeut i autor nekoliko popularnih knjiga kaže: „Da, možda je ‘brain rot’ reč godine, ali ona ne mora da obeleži i godine koje će tek doći. Mi imamo snagu da povratimo kontrolu nad svojim umom ali sve mora da počne ličnim izborom.“

Pisac Ksu Mo veruje da je konfučijanski princip samokultivacije („xiu xing“) dobar način da se izbegne svakodnevni haos i povrati unutrašnji mir: „Sposobnost koncentracije važnija je od svih lajkova. Treba da budemo gospodari svog uma a ne da robujemo svetskoj galami.“ 

Moj pradeda Dušan imao je, nekad davno, prvu vršalicu u svom selu, neku „Geplu“ koju su pokretali upregnuti volovi. Vršalica je lepo služila svim seljacima da ovršu žito ali se onda pojavio novi model na motorni pogon, mašina koja je bila mnogo brža i jednostavnija. Iako je pradeda upozoravao seljake da je ta mašina „đavolja rabota“ i da „hoće da upali žito“, ništa se nije moglo protiv modernizacije – mušterije su se proredile a pradedina „Gepla“ na kraju je parkirana ispod strehe, da se više nikad ne pokrene.

Tehnološki napredak je neumoljiv, sa svim dobrim i lošim stranama koje ga prate. Tek će naredne godine i decenije pokazati u kom smeru će čovečanstvo evoluirati i da li će se opšti trend kretenizacije širokih narodnih masa nastaviti današnjim tempom. Možda smo mi, kao civilizacija, već prešli svoj intelektualni zenit a da to nismo ni primetili, možda smo sada osuđeni na dug period kulturnog opadanja sve dok se svi ne srozamo na nivo „rijaliti“ programa koji nam se napadno serviraju.

Možda nam se čini da živimo u zlatno doba rimske imperije, ali ne vidimo da kontrolu nad svetom polako preuzimaju kulturni varvari koji vrebaju iz TV-aparata, sa internet stranica, iz mobilnih telefona.

Nego... gde smo stali? Ah, da... kod male Mice koja je, inače, medicinska sestra sa Zvezdare. Šta joj se to neverovatno desilo dok je pokušavala da napravi selfi na plaži u Prčnju? Klik! Kad kroz bezbrojne reklame prokopate tunel do samog sadržaja, pročitaćete da je malu Micu pojela ajkula koja je iskočila iz peska. Pa ako internet laže, lažem i ja vas.

RTS OKO