Asteroid YR4 s nadimkom „Ubica grada“ juri ka Zemlji i stiže 22. decembra 2032: Strah i njegove sluge
Asteroid YR4 otkriven je krajem prošle godine sa opservatorije „Rio Hurtado“ u Čileu. Njegova veličina još uvek nije precizno utvrđena, kreće se između 50 i 100 metara (grubo gledano, YR4 nalazi se u rangu tunguskog meteorita koji je eksplodirao iznad Sibira 1908. godine), a njegova masa procenjena je na oko 220.000 tona. Asteroid je već dobio nadimak „city killer“, s obzirom na razmere štete koja se može očekivati ukoliko dođe do sudara sa Zemljom, 22. decembra 2032. godine.
Prema prvim procenama najugroženiji su istočni Pacifik, severni deo Južne Amerike, Atlantik, Afrika i južna Azija. Destruktivna moć ovog asteroida deset puta je veća od one koju je demonstrirao vulkan Tonga 2021. godine tokom eksplozivne erupcije i cunamija koji je pogodio nekoliko država. U trenutku susreta sa Zemljom asteroid će imati brzinu od oko 60.000 km/h.
Ono što u ovom slučaju zaista zabrinjava je vremenski raspon koji nam stoji na raspolaganju od trenutka otkrića pa do mogućeg sudara: manje od deset godina. U svim prethodnim sličnim slučajevima taj period bio je značajno duži. Ako se ispostavi da je neka intervencija neophodna kako bi se asteroid učinio bezopasnim, na raspolaganju imamo jako malo vremena (zato što se vreme potrebno za pripremu jedne ozbiljne kosmičke misije obično meri godinama, a često i decenijama).
Reklo bi se da je nešto krupno zatajilo u celom sistemu za rano upozorenje i praćenja opasnih kosmičkih objekata u koji je uloženo mnogo novca i za koji smo mislili da će nam u svakoj sličnoj situaciji dati više vremena da adekvatno reagujemo.
Opasnost koju asteroidi predstavljaju po Zemlju meri se tzv. Torino skalom koja je definisana brojevima od 0 do 10. Asteroidi označeni nulom ne predstavljaju nikakvu opasnost: ili se kreću daleko od nas, ili su toliko mali da će sagoreti u Zemljinoj atmosferi pre nego što izazovu bilo kakvu štetu. Jedinicom su označeni asteroidi koji predstavljaju hipotetičnu, relativno malu opasnost, potrebno je samo intenzivnije praćenje. Na skali od 2 do 4 su asteroidi koji imaju nešto veću šansu za sudar ali je očekivana šteta i dalje ograničena, skoncentrisana na relativno mali region.
Ilustracije radi, najveću ikada dodeljenu ocenu, četvorku, imao je asteroid Apofis tokom jednog kratkog perioda u decembru 2004, pre nego što su ga preciznija izračunavanja putanje vratila na nulu. U kategoriji od 5 do 7 nalaze se ozbiljne pretnje sa visokom verovatnoćom i velikim destruktivnim potencijalom. Kategorije 8 i 9 rezervisane su za sigurne sudare sa masivnim asteroidima uz katastrofalne posledice globalnog karaktera. Asteroid kategorije 10 jednostavno bi okončao postojanje civilizacije na ovoj planeti, čovečanstvo i svi tragovi njegovog postojanja bili bi temeljno izbrisani.
Kada imate situaciju kao što je ova sa asteroidom YR4, najvažnije je sprovesti dodatna posmatranja kako bi se precizno utvrdila masa, veličina, brzina i položaj asteroida. Kad imate te podatke, računar će na osnovu njih izračunati položaj asteroida tokom narednih nekoliko decenija, samim tim i mogućnost sudara sa Zemljom tokom dužeg vremenskog perioda. Ovako precizna izračunavanja moguća su zahvaljujući činjenici da se gravitaciona sila, jedina koja određuje kretanje nebeskih tela, može sračunati na osnovu jednostavne Njutnove formule i da su današnji računari dovoljno moćni da simuliraju kretanje mehaničkih sistema sastavljenih od više desetina hiljada objekata.
 |
| Dijalog između Majke Zemlje i Halejeve komete" meksičkog umetnika Hozea Gvadalupe Posada, 1899 |
Do sada su svi naknadni proračuni išli u prilog smanjivanja rizika, tako da u ovom trenutku praktično svi asteroidi (osim YR4) imaju skor 0 na Torino skali. Nažalost, nove kalkulacije u slučaju YR4 idu u suprotnom pravcu: krajem januara verovatnoća sudara bila je 1,2% dok je 6. februara dostigla čitavih 2%. Kako vreme bude proticalo, menjaće se i verovatnoća sudara, pri čemu su moguća samo dva ishoda: ili će ona pasti na nulu, što znači da smo bezbedni, ili će dostići svih 100%, što bi značilo da je sudar neminovan
Nadajmo se da ćemo do aprila imati jednu od ove dve konačne vrednosti jer će se nakon toga asteroid toliko udaljiti od Zemlje da će biti praktično nevidljiv, čak i za najjače teleskope. Novu priliku da precizno osmotrimo i premerimo YR4 imaćemo tek u junu 2028. godine kada će se asteroid ponovo primaći Zemlji. Tačna veličina asteroida neće moći da bude utvrđena sve dok se ne nađe u radarskom dometu, a to neće biti pre 2032. godine...
Odbrana i zaštita
Šta možemo da uradimo ukoliko vreme, posmatranja i precizniji proračuni ipak pokažu da je YR4 i dalje na putanji sudara sa Zemljom? S obzirom da je asteroid relativno mali, može biti da je evakuacija područja koje će biti direktno pogođeno najefikasnije rešenje. Možda je najjednostavnije da pustimo da asteroid udari tamo gde mu se „ćefne“ i istrpimo materijalnu štetu. Ako bi se to desilo u Njujorku, procenjuje se da bi stradala stakla u većem delu grada, a da bi u širem centru kolabirale mnoge drvene strukture.
Mnogo toga zavisi i od kompozicije meteorita, tj. da li je reč o kompaktnoj, čvrstoj steni ili gomili labavo povezanog „šodera“. U najgorem slučaju, ako je asteroid veći, masivniji i kompaktniji nego što nam se sad čini, oslobođena energija bila bi uporediva sa nuklearnom bombom snage deset megatona, a zona kompletne devastacije imala bi prečnik od najmanje 20 kilometara.
U tom slučaju moraćemo da pribegnemo aktivnim merama i probamo da stvar uzmemo u svoje ruke. Realno, postoje svega dva načina da se kolizija spreči: razaranje asteroida na manje delove termonuklearnim bombama ili njegovo skretanje sa putanje sudara. Prvi način je rizičan – svetske kosmičke sile do sada nisu slale nuklearno oružje u kosmos (što zabranjuju i međunarodne konvencije), a može se samo zamisliti veličina tragedije koja bi mogla da nastane ukoliko bi lansiranje megatonskog projektila u kosmos pošlo po zlu. Ne postoji ni prethodno iskustvo: bombu je potrebno aktivirati tačno u određeno vreme, na optimalnom rastojanju od asteroida. Koje je to vreme i koje rastojanje – niko ne za. Prvi pokušaj detonacije bombe verovatno bi bio i poslednji, za naknadne pokušaje jednostavno ne bi bilo vremena.
Misija Dimorfos
Drugi način, izmenu kursa asteroida upotrebom tzv. „kinetičkog impaktora“, uspešno je 27. septembra 2022. demonstrirala NASA, kada se sonda „Dart“ (engleska reč za pikado strelicu) spektakularno „zakucala“ u asteorid Dimorfos brzinom od 22.000 km/h. Isključiva svrha ovog eksperimenta bila je da se utvrdi mogućnost korekcije kretanja asteroida upotrebom sonde bez korišćenja bilo kakvih eksplozivnih sredstava.
Dimorfos je, inače, stena oblika dijamanta, veličine 160 metara, koja orbitira oko asteroida Didimos prečnika 780 metara. Veći asteroid nalazi se na sigurnom rastojanju od Zemlje i na njegovu putanju ovaj „kosmički karambol“ nije uticao.
Putanja Dimorfosa veoma dobro je izučena. Kada je ta putanja upoređena s putanjom nakon kolizije, NASA je mogla vrlo precizno da izračuna koliku promenu pravca i brzine je izazvao sudar s majušnom kosmičkom sondom (najveća dimenzija „impaktora“ nije prelazila dva metra). Pre sudara Dimorfosu je za jedan krug oko Didimosa bilo potrebno 11 časova i 55 minuta.
Iako su preliminarni proračuni pokazivali da bi ovo vreme u slučaju idealno preciznog udarca trebalo da bude kraće za nekoliko minuta, konačan rezultat bio je mnogo impresivniji: vreme jedne orbite skraćeno je za više od pola sata.
Možda ovih tridesetak minuta deluju zanemarljivo, ali ako promene u kretanju asteroida izazovete dovoljno rano, one će vremenom eskalirati u mnogo veća odstupanja. Izmenite putanju asteroida za samo nekoliko metara na dovoljno velikom rastojanju nekoliko godina pre sudara i sva je prilika da će on na kraju promašiti Zemlju za mnogo hiljada kilometara. S obzirom da je YR4 po svojoj prilici manji od Dimorfosa, jedan projektil „Dart“ kalibra verovatno bi mogao da otkloni svaku opasnost. U tom pogledu, reklo bi se da nam iskustvo ne manjka.
Na papiru postoje i neki drugi, mnogo egzotičniji metodi, ali do sada nije izveden nijedan konkretan eksperiment. Recimo, moguće je za asteroid zakačiti veliko „solarno jedro“ koje bi, pod dejstvom „sunčevog vetra“, odvuklo asteroid sa kritične putanje. Drugi način korekcije kursa asteroida predviđa da se u blizinu asteroida postavi neko masivno telo (još kad bi samo znali gde da ga nađemo), koje bi svojom gravitacijom postepeno menjalo trajektoriju asteroida. Treći način bi podrazumevao da se za asteroid veže kolosalni raketni motor koji bi se zatim aktivirao i svojim potiskom odgurao asteroid na bezopasnu putanju.
Kakva god da bude naša reakcija, ona mora da bude plod međunarodne saradnje. Tu su vodeće svetske kosmičke sile i njihove agencije, tu su i međunarodne agencije koje koordinišu saradnju u slučaju globalne pretnje a deluju pod okriljem OUN, pre svega IAWN (mreža koja izdaje upozorenja u slučaju opasnosti iz kosmosa) i SMPAG (Savet za planiranje kosmičkih misija). Tu je i realno očekivanje javnosti da iz ove avanture izađemo bez ikakve štete.
Inače, prema poslednjim informacijama, verovatnoća da će zaista doći do sudara asteroida YR4 i Zemlje ne samo da nije opala već je, tokom pisanja ovog teksta, porasla na 2,3%.
Da li je to malo ili mnogo? Procenite sami: tolika je, grubo gledano, šansa da ako bacite dve kockice za jamb dobijete dve šestice (uspevalo vam je, zar ne?). Ili da vam bačeni novčić pet puta za redom padne na istu stranu, da osoba na koju ste slučajno naleteli piše levom rukom, da se ove godine u nekoj civilizovanoj zemlji zaglavite u liftu ili da iz špila karata iz prve izvučete „keca“ u piku.
Sad vam, odjednom, 2,3% ne izgleda tako malo, zar ne? A Brus Vilis se u poslednje vreme ne oseća najbolje... Sagradili smo imperije, izmislili filozofiju i religiju, slali molitve nebu, „gospode, baci ciglu i budi precizan“ i... eto vam ga sad! Nebo kao odgovor šalje čitavu stenu. Pa vi vidite šta ćete s njom.
Šta smo do sada videli?
Na osnovu analize fosila i geoloških zapisa sačuvanih u Zemljinoj kori, danas znamo da se naša planeta bar pet puta do sada našla na ivici potpune katastrofe, suočena s naglim gubitkom ogromnog broja biljnih i životinjskih vrsta. Broj manjih incidenata, kada je biosfera morala da pretrpi velike, ali ne i fatalne udarce, meri se stotinama. Ti udarci živom svetu nizali su se, u skoro pravilnim vremenskim razmacima, sve do današnjeg dana i nema sumnje da će se slični događaji dešavati i u budućnosti.
Neke od ovih katastrofa došle su pravo niotkuda, iz dubokog kosmosa, izazvane udarima kometa i asteroida koji slobodno plove kroz Sunčev sistem. Svakako najpoznatiji takav događaj zbio se pre oko 66 miliona godina (poslednja od pet pomenutih masivnih katastrofa), kada je pad meteorita prečnika deset kilometara u oblasti poluostrva Jukatan u Meksiku uništio preko tri četvrtine živog sveta, sve životinje teže od dvadeset kilograma, a među njima i sve dinosauruse (sa izuzetkom ptica) koji su do tog trenutka suvereno vladali čitavom planetom.
Iza udarca meteorita ostao je krater Čiksulub (Chicxulub) prečnika 200 km, dubok hiljadu metara, koji je otkriven tek početkom sedamdesetih godina prošlog veka kada su geolozi Antonio Kamargo i Glen Penfild, u potrazi za naftom na Jukatanu, uočili abnormalne mineralne strukture, uz visoki sadržaj iridijuma koji je na Zemlji redak, ali redovno zastupljen u meteoritima.
Asteroid koji je ubio dinosauruse
Mehanizam uništenja bio je jednostavan: meteorit je imao ogromnu masu i veliku brzinu, samim tim i veliku kinetičku energiju. U trenutku udara, praktično sva ta energija bila je pretvorena u toplotu: nastao je vatreni front koji je uništavao sve pred sobom ostavljajući ogromnu količinu neprozirnog pepela i prašine. Kada je vatreni talas konačno stao, sunce je postalo praktično nevidljivo, nastalo je iznenadno ledeno doba koje je samo ubrzalo proces opšteg izumiranja.
Takve stvari dešavale su se u davnoj prošlosti, ali se dešavaju i u savremeno doba. Ključni dokaz nam „visi“ nad glavom: danas se smatra da je Mesec nastao kondenzacijom „krša“ koji je nastao pre oko 4,5 milijardi godina, u kolosalnom sudaru tek rođene Zemlje i Teje, planete koja je u toj koliziji potpuno uništena.
Mnogi kosmički incidenti ostavili su „ogrebotine“ na licu naše planete. Jedan od najupečatljivijih tragova nalazi se u Arizoni: krater Berindžer širok jedan kilometar koji je napravio gvozdeni meteorit pre 50.000 godina.
 |
| Krater "Berindžer" u Arizoni |
Takođe, postoji velika verovatnoća da je oko 10.000 stanovnika jednog kineskog sela poginulo 1490. godine upravo od udarca iz kosmosa. Pad meteorita iznad Tunguske oblasti u Sibiru 1908. godine opustošio je preko 2.000 kvadratnih kilometara i oborio preko 80 miliona stabala. Meteorit je verovatno eksplodirao u vazduhu s obzirom da krater na zemlji nikad nije pronađen.
Setimo se i meteorita koji se raspao iznad Čeljabinska 2013. godine. Iako meteorit nije bio veći od 20 metara, preko 1.500 ljudi moralo je da zatraži lekarsku pomoć, a oko 7.300 zgrada pretrpelo je oštećenja.
Senka Nemezisa
Prema nekim istraživanjima paleontologa, globalne kataklizme povezane sa masovnim izumiranjem živih bića dešavaju se svakih 25 miliona godina, i sva je prilika da su bar neki od ciklusa uspona i padova živog sveta na Zemlji povezani s katastrofalnim udarcima iz nebeskog komšiluka. Zasad nema pravog objašnjenja odakle potiče ovakva hronološka pravilnost.
Najsmelija hipoteza predviđa postojanje Nemezisa, tamne, dosad neotkrivene planete na dalekoj periferiji Sunčevog sistema koja periodično prolazi kroz tzv. Ortov oblak, stanište stotina hiljada kometa zaostalih iz vremena kada se Sunčev sistem tek formirao. Perturbacije koje izaziva Nemezis svojim kretanjem kroz Ortov oblak mogu biti dovoljne jake da neke od kometa „iskoče iz svog ležišta“ i zapute se ka unutrašnjosti Sunčevog sistema, pravo ka Zemlji.
Udar komete Šumejker-Levi
Za naučnike se prelomni trenutak odigrao 1994. godine, kada se tek otkrivena kometa Šumejker-Levi raspala a njeni fragmenti sudarili s Jupiterom: svaki fragment ostavio je tamnu fleku, džinovski vrtlog u Jupiterovoj atmosferi, dovoljno velik da u njega stane čitava Zemljina lopta. Bio je to vrlo opipljiv dokaz da se kolizije dešavaju češće nego što to mislimo i da je njihov destruktivni potencijal dovoljno veliki da proguta celu našu planetu.
Nakon toga uložen je veliki trud da se kosmičko stenje popiše i klasifikuje prema stepenu opasnosti. NASA je ustanovila centar za praćenje bliskih asteroida većih od jednog kilometra (ATLAS) i izolovala nekoliko stotina objekata čije se putanje opasno ukrštaju s našom.
Prema današnjim procenama, svaki asteroid veći od desetak metara predstavlja potencijalni izvor opasnosti. Smatra se da bi sudar s asteroidom prečnika 1 km bio u stanju da uništi jedan višemilionski grad, da bi asteroid prečnika 10 km mogao da opustoši čitav kontinent, dok bi sudar s asteroidom veličine 100 kilometara izazvao potpunu apokalipsu, brz kraj čovečanstva i celokupnog života na Zemlji.
Verovatnoća sudara
I pored toga što je Sunčev sistem prepun asteroida i kometa (do danas je mapirano preko 40.000 ovakvih nebeskih tela), verovatnoća da dođe do kolizije je veoma mala. Razlog za to je veoma jednostavan: kosmička rastojanja su ogromna, a prostor između nebeskih tela dovoljno velik da se u njemu svako oseća „komotno“. Uz to, nebeska tela putuju po eliptičnim putanjama koje su najčešće koncentrične i retko kad se međusobno seku.
Ako Sunce predstavite košarkaškom loptom, Zemlja bi bila predstavljena kamenčićem veličine dva milimetra na rastojanju od oko trideset metara. Najudaljenija planeta, Pluton, nalazila bi se na rastojanju od skoro kilometar i ne bi bila veća od trunčice prašine.
Sunčev sistem je, dakle, prazan, ali je broj „kamenčića“ u njemu ipak dovoljno veliki da se fatalni sudari moraju desiti, pre ili kasnije. Kako kaže Mark Bejli, direktor opservatorije Armah u Severnoj Irskoj: „To vam je sigurno kao amin u crkvi.“
Udari asteroida u Zemlju
Ovo su potvrdile i kompjuterske simulacije. Australijski inženjer Majkl Pejn je u svoj kompjuter uneo čitav Sunčev sistem, služeći se egzaktnim astronomskim podacima. Rezultati su bili upozoravajući: u poslednjih 10.000 godina naša planeta bila je bar 350 puta pogođena razornim projektilima iz svemira koji su izazvali ljudske žrtve i klimatske promene.
Ni budućnost nije mnogo svetlija: Pejnova simulacija predviđa da će se u narednih deset milenijuma desiti 110 fatalnih incidenata u kojima će neposredno stradati 13 miliona ljudi, 300 eksplozija ravnih onoj tunguskoj, 12 okeanskih udara sa cunamijima od kojih će svaki odneti po pola miliona žrtava i četiri kopnena udara s jednako tragičnim učinkom.
Druge opasnosti iz svemira
Na kraju, pomenimo da asteroidi nisu jedina opasnost koja nam preti iz kosmosa. Ukoliko u Sunčev sistem uplovi neki masivni objekat kao što je lutajuća („rogue“) planeta, ona bi svojim gravitacionim dejstvom mogla Zemlju da odvuče u orbitu koja bi imala mnogo hladniju ili topliju klimu, u oba slučaja sa katastrofalnim posledicama.
 |
| Ostaci supernove iz 1054. godine, maglina "Rak" |
Takođe, ako bi u okolini od 50 svetlosnih godina došlo do eksplozije supernove, umiruće masivne zvezde koja je potrošila svoje nuklearno gorivo, udarni talas koji bi stigao do Zemlje sasvim sigurno bi imao zastrašujuće posledice (ilustracije radi, tokom eksplozije supernove oslobodi se energija uporediva sa energijom čitave galaksije).
Na kraju, tu su i lutajuće crne rupe, za koje smo sigurni da postoje samo ne možemo da ih nađemo jer su – crne. Svaka od njih mogla bi da proguta Zemlju za doručak.
Posebno veliki destruktivni potencijal imaju super-snažni, kratkotrajni impulsi gama-zračenja („gamma-ray bursts“) čije poreklo nije do kraja razjašnjeno (verovatno nastaju tokom spajanja crnih rupa ili neutronskih zvezda), ali imaju dovoljno veliku energiju da potpuno sterilišu našu planetu ukoliko se dese unutar sfere od 10.000 svetlosnih godina.
Takođe, naše Sunce je nepredvidivo, njegova korona povremeno izbacuje ogromne količine vrele plazme u raznim pravcima, ponekad u količinama koje su opasne za celu planetu. I da ne zaboravimo vanzemaljce. Oni su već tu, među nama, reptilijanci, čuli ste već za to, pa da se ne ponavljam.
A šta smo videli na filmu?
Iako su vesti o mogućim sudarima Zemlje sa manje ili više opasnim asteroidima popularno štivo, naročito u žutoj štampi koja nema prostor rezervisan za nauku, kamoli urednika koji se u nju koliko-toliko razume, sa naslovima koji svojom katastrofičnom intonacijom lede krv u žilama (bar kod onih koji to žuto smeće redovno konzumiraju pa žuto i razmišljaju), filmska industrija jedva da je proizvela par filmova na ovu temu vrednih pomena.
Neki od njih nastali su u vreme kada nam se neki sumnjivi asteroid „muvao“ oko glave nekoliko nedelja, dok mu putanja nije precizno sračunata i odbačena kao bezopasna.
Tako nešto desilo se sa asteroidom XF11 tokom 1997. godine, kada je izvesni Piter Šelus iz Teksasa sračunao da će se ovaj asteroid 2028. godine naći na manje od 40.000 kilometara od Zemlje (deset puta bliže od Meseca). A kad je rastojanje tako malo, ni mogućnost sudara ne može se sasvim isključiti.
„Neminovni“ kraj sveta nije, međutim, razlog da holivudski moguli za proizvodnju pretencioznih budalaština ne pokušaju da zarade još koji dolar, makar posle nemali vremena da ih potroše. U roku od godinu dana, pojavila su se dva visko-budžetna filma sa potpuno istom temom: „Deep Impact“ (kod nas prikazan pod naslovom „Veliki udar“) i „Armagedon“ (oba su zaradila lepe pare koje nisu propale jer nas je XF11 na kraju promašio za 4 miliona kilometara).
U suštini, radi se o potpuno identičnom scenariju sudnjega dana: jedan odvaljeni i prekasno primećeni komad kosmosa veličine Teksasa sprema se da za koji dan ili nedelju udari u Zemlju. Ukoliko se ne nađu heroji koji će udarcem iz blizine razbucati pomahnitali asteroid („Armagedon“), tj. kometu („Veliki udar“), čovečanstvo će doživeti kataklizmu opisanu u Jovanovom Otkrovenju.
„Veliki udar“
Planeta je na nogama i grozničavo prati da li će posada kosmičkog broda naoružanog nuklearnim glavama iskoristiti poslednju šansu ljudskog roda.
Dok tenzija raste, svaka država se na svoj način priprema za suočenje sa posledicama neuspeha. U „Velikom udaru“, Amerikanci prave skloništa za šačicu srećnika izvučenih na lutriji koji će preživeti udarac zahvaljujući skloništima izgrađenim duboko pod zemljom. Iako ima pomalo defetizma, razumljive panike ili razočaranosti što se komšija, eto, izvukao a neko drugi nije, ipak imponuje trezvenost sa kojom disciplinovani Amerikanci dočekuju smak sveta (što nekako odudara od slika iznošenja TV-aparata kroz razbijene izloge radnji koje smo gledali tokom svake veće (ne)prirodne nesreće u Americi).
Za to vreme, preko TV-a gledamo kako ostatak sveta munjevito tone u totalnu anarhiju: Rusijom haraju pljačkaške bande, Evropa i Afrika su na kolenima, jedino se „pristojna Srbija“ ne pominje, valjda zato što je pristojna.
Film „Veliki udar“ je koliko-toliko spasao Morgan Friman u ulozi američkog predsednika, iako mu poslednja poruka naciji neposredno pred udar ne služi mnogo na čast (u stilu „ko vas j***“). Scenaristi su očigledno imali problema kako da, na jednoj strani, sačuvaju Zemlju u komadu, a na drugoj da gledaocima efektno pokažu šta bi jednog dana moglo da ih strefi.
Tako je kometa u povoljnom trenutku raspolućena na dva dela. Onaj manji udario je u Zemlju negde na pučini Atlantika izazivajući mamutski cunami koji je počistio istočnu obalu Amerike sve do Vašingtona, duboko u kopnu SAD. Osim toga, izgleda da je totalno razaranje Bele kuće, prvi put viđeno u filmskom remek-nedelu „Dan nezavisnosti“, povoljno odjeknulo među američkim filmofilima (a bogami i ovde), pa je i „Veliki udar“ napravio nešto slično: ono što je preteklo nakon mučkog napada iz svemira, dokusurila je poplava.
Onaj drugi, mnogo veći i smrtonosniji deo komete uništiće u samoubilačkoj akciji, na polzu celog čovečanstva, Morganovi hrabri astronauti (jedan ćorav, drugi mator kao kornjača, a ostale sam već zaboravio). Pre nego što se, u poslednjoj sekundi pred smak sveta, majušni svemirski brodić zarije u samo srce komete i pretvori je u impresivan vatromet visoko na nebu, ostalo je taman toliko vremena da se u živom TV-prenosu svaki član posade natenane oprosti sa tatom, mamom, ženom, decom, ljubavnicom, kafe-kuvaricom, predsednikom kućnog saveta, kučetom, papagajem i ostalim mezimcima.
„Armagedon“
U „Armagedonu“, Brus Vilis, majstor za bušenje rupa u svemu i svačemu, okuplja „elitnu“ družinu čiji je zadatak da u fatalni asteroid zakopa nekoliko atomskih bombi kako bi ga kasnije razbucali na sitne parčiće. Ta „rudarska“ ekipa deluje potpuno „falš“ – svi u timu imaju tako fine ruke tako da je od početka jasno da nikad u životu lopatu nisu uzeli u ruke, kamoli rukovali mašinom složenijom od tostera.
Konačno na meteoritu, Brus Vilis i ekipa uspevaju da izbuše dovoljno dubok jendek za nuklearnu bombu čija će eksplozija raspolutiti veliki kamen. Nažalost, iz nekih glupih razloga, jedan od njih mora da žrtvuje svoj život i iz blizine detonira paklenu mašinu.
U patetičnoj sceni koja po gnjecavosti može da se uporedi jedino sa apsolutnom referencom #1 (govorom američkog predsednika u već pomenutom „Danu nezavisnosti“), Brus Vilis (a ko bi drugi) otima poslednju misiju od svog budućeg zeta (Bena Afleka). Tako je Vilisova filmska ćerka (Liv Tajler) ostala siroče, a ne, daleko bilo, udovica još pre nego što se udala. I tako je Brus Vilis po jubilarni 43. put poginuo i 87. put spasio čovečanstvo.
I pored toga što film odiše dražesnim mirisom holivudske sapunice, „Armagedon“ je ipak ostavio nešto vredno iza sebe: kadrove iz kojih svako može da vidi da je Liv Tajler verovatno najlepša žena na svetu („S kakvim međedom meni život prođe“, kaže matori Crnogorac svom sinu dok pored njih prolaze lepotice sa nudističke plaže u filmu „Lepota poroka“).
A tu je i solidna numera „I don’t want to miss a thing“ u izvođenju grupe Aerosmit, koja se još uvek često vrti na radio-stanicama (pesma je svojevremeno bila kandidovana i za Oskara, ali je nagrada otišla nekom drugom).
Kod sudbine
Treći film koji bih ovde pomenuo je „Knowing“ (kod nas prikazivan pod naslovom „Kod sudbine“) iz 2009. godine u režiji Aleksa Projasa, koji se deceniju ranije proslavio remek-delom „Dark City“ („Mračni grad“). Glavni junak filma je astrofizičar Džon Kestler sa MIT koledža koga glumi Nikolas Kejdž koji već decenijama besomučno skače iz filma u film, često bez ikakvog kriterijuma ne brinući mnogo o „umetničkom dojmu“, pa ni o svojoj budućoj zaostavštini.
U tom pogledu najlakše ga je uporediti sa Stivenom Sigalom čija je filmografija duža od „Ilijade“ i „Odiseje“ zajedno, ali sa jednom značajnom razlikom. Sigal je u svom frenetičnom „stvaralačkom zanosu“ apsolutno konzistentan i sve što je dosad napravio može da se opiše jedino kao prvoklasno smeće namenjeno intelektulanoj sirotinji (u jednoj karikaturi, Sigal, koji inače ima i ruski pasoš, preti da će nastaviti da snima filmove ako Zapad ne prestane sa napadima na Putina).
Sa druge strane, Nikolas Kejdž povremeno ispadne „glumčina“ (što on, zapravo, i jeste, ali ga boli uvo za to) i „ubode“ neki film koji je vredan pamćenja („Lord of War“, „Adaptation“, „Leaving Las Vegas“, „Wild at Heart“, „Matchstick Men“, „Raising Arizona“, „Pig“). „Knowing“ je jedan od takvih filmova.
Priča počinje pre mnogo decenija, kada su đaci jedne osnovne škole dobili zadatak da nacrtaju kako će izgledati svet budućnosti. Svi ti crteži stavljeni su u „vremensku kapsulu“ koja je zatim zapečaćena da bi bila otvorena tek posle pedeset godina. Stari crteži podeljeni su novim đacima, a sin profesora Kestlera dobio je zapise devojčice po imenu Lusinda.
Zbunjen onim što je video u njima, sin ih pokazuje svom ocu koji ubrzo postaje opsednut njihovim sadržajem: umesto šarenih slika, Lusindin dokument sadrži niz naizgled nepovezanih brojeva za koje će profesor ubrzo otkriti da predviđaju datume budućih katastrofa od kojih su se neke već desile (11. septembar, uragan „Katrina“), dok su tri još uvek u budućnosti.
Dve će se vrlo brzo materijalizovati, tačno u predskazano vreme, ali ostaje treća za koju je Lusinda predvidela da će pogoditi „EE“ (što će profesor protumačiti kao „Everybody Else“).
Verujem da mnogi nisu odgledali ovaj film pa ću ovde prestati s prepričavanjem, jer film svakako vredi pogledati, naročito sad kad treba da prekratimo vreme dok nas nešto ne „zvekne“ iz kosmosa. Priča je dinamična, intrigantna i dobro osmišljena, gluma na vrhunskom nivou, a kraj u stilu koji od Aleksa Projasa i očekujete: jednostavan, logičan i vizuelno perfektan.
„Melanholija“
Bilo je tu još pokušaja da se eksploatiše slična tema, kao što je „Greenland“ iz 2020. godine sa Džerardom Batlerom i Monikom Bakarin, drugom najlepšom ženom na svetu, odmah posle Liv Tajler. Ali ako treba izabrati samo jedan koji se ističe svojim pristupom, atmosferom i originalnošću, to je sigurno „Melanholija“ Larsa fon Trira iz 2011. godine sa sjajnom glumačkom ekipom na čelu sa Kirsten Danst i Šarlot Genzbur (ni ovaj apokaliptični film nije mogao da prođe bez lepih žena), uz podršku glumčina kao što su Aleksandar i Stelan Skarsgard, Šarlota Rempling i Džon Hart.
U ovom filmu, naša planeta uplela se u komplikovanu igru sa „Melanholijom“, kosmičkim objektom koji astronomi označavaju kao „rogue planet“. Reč je o planeti koja nema svoju matičnu zvezdu (u tom pogledu liči na „ronina“, lutajućeg samuraja bez gospodara), koja slobodno plovi kosmičkim prostorom, prolazeći kroz različite planetarne sisteme sa nepredvidivim uticajem na njihova ustaljena kretanja.
I dok taj, ispostaviće se smrtonosni ples Zemlje i Melanholije traje, uz povremenu lažnu nadu da se fatalni sudar može izbeći, akteri na Zemlji žive svoje dane, svaki na svoj način, u raspoloženju koje varira od panike i očaja do fatalizma i potpunog mirenja sa sudbinom.
U ovom remek-delu Larsa fon Trira, centralno mesto ima depresija sagledana kroz optiku sveopšte kosmičke destrukcije. U fokusu su dve sestre, Džastin (Kirsten Danst) i Kler (Šarlota Genzbur), koje u susretu sa apokalipsom potpuno menjaju svoj karakter: ispostaviće se da depresivna Džastin odjednom postaje pribrana i racionalna, kao da nalazi utehu u narastajućem haosu, dok Kler, naizgled čvrsta i lagodno ušuškana u svoj život, biva preplavljena strahom koji izmiče kontroli.
„Melanholija“ je, istovremeno, i vizuelno fantastičan film, sa mnogo artističkih kadrova koje ćete upamtiti čak i ako njihov smisao ne možete (a možda i ne treba) da odgonetnete. Film vas vodi kroz osećanja koja prate i odgovarajuće boje: od zlatne topline koja prati Džastin i njeno venčanje do pastelnih, hladno-plavih tonova koji ilustruju nadiranje tame, očajanja i totalne anihilacije.
Tu i tamo prožet Vagnerovom muzikom, film završava nezaboravnom, melanholičnom scenom u kojoj je trenutak uništenja, uz sav svoj užas, ispunjen i nekom vrstom nadmoćnog spokoja jer je, najzad, čekanju došao kraj, kraj koji briše sve naše strahove i brige.