„Trulež mozga“ je reč za 2024. godinu: „Brain rot“ ili Kako sam sistemski uništen od interneta

-


Najbolju dijagnozu današnjeg društva verovatno je postavio američki pisac i glumac Erik Bogosijan u svom dramskom delu „Seks, droga i rokenrol“ iz 1990. godine. U to vreme internet je bio tek marginalna pojava, ali to ne znači da se sistematsko zatupljivanje širokih narodnih masa već tada nije sprovodilo drugim dostupnim sredstvima. Prosek naših intelektualnih sposobnosti počeo je da opada onog trenutka kada je televizor ušao u svaki dom.

Pre 35 godina Bogosijan je napisao:

Erik Bogosijan
„Vidim jednog momka kroz prozor svoje sobe, po čitavu noć on leži u svom stanu preko puta ulice, ne pomera se satima, širom otvorenih očiju. Kad ne bih znao da gleda TV, mislio bih da s njim nešto ozbiljno nije u redu, da je hipnotizovan, paralizovan... Čitave noći njegov mozak upija poruke iz televizora: kupi novi auto, koristi dezodorans, radi više, kupi mikrotalasnu pećnicu... Mislim, šta je to 'mikrotalasna pećnica'? Svako je ima, niko nema pojma kako radi. Zašto svako ima jednu? Zato što im je TV rekao da je kupe.

Država trenutno pravi kompjuter, najveći ikada napravljen, troši milijarde dolara na njega, super-tajni projekat, ali čitao sam o tome... Kad ga završe svi ćemo mi biti mrtvi... Zato što će taj kompjuter biti povezan sa svačijim televizorom, videće nas kroz taj televizor kao na dlanu. I ako uradiš nešto što se sistemu ne sviđa, televizor će da pošalje komandu mikrotalasnoj pećnici, vrata na njoj će da se otvore i mi ćemo biti pepeo, čoveče!

Ne veruješ mi? Otiđi do prodavnice, uzmi bilo koju stvar, pogledaj... Svaka stvar ima one crne kompjuterske linije na sebi. Šta te linije znače? Niko ne zna. Nije to engleski jezik, to je kompjuterski. Kompjuteri pričaju jedan s drugim, niko ne razume o čemu razgovaraju. Niko. Ja ću da ti kažem o čemu pričaju: govore o tebi i meni, kako da nas bolje iskoriste. Mašine nemaju emocije, njih interesuje jedino efikasnost.

Da bar imamo neku muziku da slušamo... Voleo sam da slušam te velike stare bendove, Džeferson Erplejn, Hu, Stounsi. Svi su oni sad mrtvi... Ti što liče na njih i još uvek idu na turneje, misliš da su to Stounsi, Hu? Roboti, čoveče, ne mogu to biti ljudi. Slušaj samo tu muziku. Ti stari bendovi, o čemu su nekad pričali? Ljubav, mir, anarhija, sloboda, revolucija... O čemu pevaju ovi novi bendovi? Strah, paranoja, radi više, kupi mikrotalasnu pećnicu... 

Svi bendovi koji su se borili protiv sistema, Dženis, Hendriks, Morison, sve su ih ubili, namestili da izgleda slučajno, sve što je ostalo je – sistem! A sistem za nas ima samo jednu poruku – strah! Mi smo obični miševi u kavezu koji trče izgubljenu trku u onom točku koji nikako da stane.

Zato sam ja prestao da se bavim umetnošću. Beznadežno je. Šta da ti pričam... napišeš knjigu, najbolju knjigu koja je ikad napisana, svako je pročita. Dve nedelje kasnije, već je zaboravljena, pojavila se neka nova koju moraš da pročitaš. Napišeš pesmu, prelepu pesmu, uđe u 'top 40'. Sutradan je čuješ u reklami za pivo. Naslikaš fantastičnu sliku, kupi je milioner, okači u svoju direktorsku kancelariju da je više nikad niko ne vidi.

Sistem uništava talentovane umove. Sistem se bolje oseća kad zna da su najtalentovaniji među nama mrtvi od vrata na gore. Zato im ja ne pružam tu satisfakciju, čuvam svoje misli u svojoj glavi, tamo gde ne mogu da ih dohvate. Jer, sve na kraju postaje deo sistema, čoveče. Jedini način da pobegneš od sistema je da ne radiš ništa. Kad poželim nešto da naslikam, kad poželim nešto da napišem, radim to u svojoj glavi, daleko od njihovih pogleda... Jer, kad bi saznali o čemu razmišljam, da uopšte razmišljam... bio bih mrtav.“


A onda je došao internet...

Par rečenica. Jedna slika, možda dve. Video-štos ili apsurdna budalaština u trajanju od 30 sekundi. To je prosečan internet sadržaj danas. Ono što nas ne zainteresuje u prvih pet sekundi nema nikakvu šansu da zadrži našu pažnju do kraja. Na ulici, u restoranu, u školi, u prevozu, sami ili u društvu, svako od nas premotava svoju telefonsku „lajnu“ sastavljenu od impresivno bezvrednih detalja iz života ljudi koje nikad nije ni čuo ni video, od umotvorina čija je duhovitost uporediva sa klozetskim grafitima, u nadi da će konačno stići do njenog dna, do kraja interneta, pa da se konačno posveti nečemu vrednijem i pametnijem. Ako nam se do tada, od silnog „intelektualnog naprezanja“, mozak ne pretvori u pihtije. Ta „bolest“ ima svoju dijagnozu: BRAIN ROT.  

„Trulež mozga“ je reč godine u izboru „Oxford University Pressa“ za 2024. godinu. U kratkom saopštenju nakon proglašenja rečeno je da ova reč „baca novo svetlo na naš odnos sa tehnologijom koji konstantno evoluira“.

Pod ovim pojmom podrazumeva se redukcija intelektualnih kapaciteta izazvana prekomernim, upornim konzumiranjem petparačkog internet sadržaja. Termin je prvi put upotrebljen još sredinom XIX veka kada se Henri Dejvid Toro pobunio zbog sve nižih intelektualnih standarda i nedostatka kompleksnih ideja: „Cela Engleska digla se na noge da iskoreni trulež krompira, ali zato niko ne pokušava da izleči trulež mozga koja je neuporedivo rasprostranjenija, sa mnogo težim posledicama.“

Termin se, zatim, nakratko pojavio 2011. godine u video-igrici „Skajrim“ – junaci te igre nasumično oboljevaju od misteriozne bolesti pod imenom „brain rot“. Vremenom, pojam se preselio u sleng „generacije X“ (deca rođena posle 2010. godine), a najčešće se koristi da opiše bezvredni, zatupljujući sadržaj, najčešće onaj koji „TikTok“ svakodnevno servira.

Iako termin „brain rot“ još uvek nije medicinska dijagnoza, fenomen koji se krije iza njega je vrlo realan: opadanje kognitivnih sposobnosti izazvano preteranim boravkom na internetu uz malu ili nikakvu mentalnu aktivnost. Dok provodimo čitave sate surfujući, mi konzumiramo ogromne količine besmislenih podataka i negativnih vesti, što snižava nivo neuro-transmitera kao što su dopamin i serotonin, odgovornih za osećaj sreće, fokus i koncentraciju. Nastaje mentalni zamor koji pogubno utiče na našu motivaciju i sposobnost da se bavimo kreativnim stvarima. To je kao da živite na „džank“ hrani: mozak vam je pretovaren kalorijama koje su, u suštini, bezvredne i nesvarljive.

Platforme kao što su „Fejsbuk“, „TikTok“ ili „YouTube“ suštinski razumeju (i zloupotrebljavaju) našu biohemiju: svaki lajk, svaki komentar, svaki novi sadržaj izaziva trenutno lučenje male količina dopamina koja nas stimuliše da ostanemo „online“ i nastavimo da besciljno skrolujemo po ekranu. Naš mozak vremenom postaje dresiran da neprekidno traga za instant-zadovoljstvima što pogubno utiče na našu sposobnost da učimo ili se duboko koncentrišemo.

„Brain rot“ može da ima različite pojavne forme: 

  • Opsesivno igranje video-igrica (najčešće jedne izabrane u nastojanju da se postigne nedostižni skor ili pobedi na nekom od turnira). Iako igranje samo po sebi nije problem, prekomerno igranje razvija zavisnost („gaming disorder“).
  • „Zombie scrolling“: Prekopavanje telefonskog sadržaja bez ikakvog reda i smisla, bez ikakvog cilja ili potencijalne koristi.
  • „Doomscrolling“: Neprekidna potraga za informacijama koje su uznemiravajuće ili ekstremno negativne.
  • Opsednutost socijalnim mrežama: Perzistentna potreba da se neprekidno proverava sadržaj na društvenim mrežama, praćena osećajem nelagodnosti kada god pokušate da prekinete sa ovom navikom.
  • „Tabitis“: Konstantno skakanje sa jednog na drugi otvoreni „tab“ u brazueru. Nisu retki pojedinci koji satima kontrolišu 20-30 paralelno otvorenih stranica.
  • „Opsednutost komparacijama“: Broj naših „prijatelja“ na socijalnim mrežama, broj postova i lajkova svima je dostupan. Te brojke nas svrstavaju u određeni internet stalež kojim najčešće nismo zadovoljni. Boravak na internetu pretvara se u neprekidnu jurnjavu za lajkovima kojih nikad nemamo dovoljno ili identitetom koji želimo da dostignemo (da postanemo nešto što nismo i ne možemo da budemo).
  • „Super-stimulacija“: Kad u paraleli radimo više besmislenih stvari (surfamo po TikToku, šaljemo SMS-ove, čitamo mejlove), mozak postaje preopterećen, nesposoban za bilo koju smisleniju aktivnost.

Nikom, naravno, neće istruleti mozak zato što je pola sata gledao video na kome se neki njegov drug iz škole prejeda do besvesti ili glumi smrt nakon što pojede krofnu sa ljubičastim prelivom iz nekog fast-fud restorana. Povremeno uživanje u „brain rot“ sadržajima može da bude jedna vrsta eskapizma, oblik relaksacije od ludačkog tempa svakodnevice, način da se mozak makar privremeno isključi i rastereti.

Svaka generacija bila je suočena sa svojim izazovima, ekonomskim krizama, ratovima u svetu i drugim globalnim problemima. One stare su smirenje i utehu tražile u muzici, koncertima, spotovima ili video-igrama. Današnja generacija od realnosti beži u „TikTok“ i sajber-spejs. Što možda govori i o tome da smo mi stariji uredili svet na način koji za mlade ne ostavlja previše mesta.

Kratki video-klipovi nisu jedini krivci za „brain rot“ problem, oni su nastali kao rezultat potrebe da se popune ogromne praznine koje je kreirao moderan život. Mnogi ljudi, naročito oni mladi jednostavno ne veruju establišmentu i zvaničnim sredstvima komunikacije.

Ja sam dovoljno je mator da pamtim vreme kada je internet, uz nebrojene tehničke poteškoće, tek počinjao da bude dostupan svima. Iako je u to vreme sadržaj bio ograničen a brzine transfera mizerne (svega par stotina bajtova u sekundi, dovoljno da malo veću sliku skinete za dva-tri minuta), bilo je jasno da se čovečanstvo s pojavom interneta našlo na pragu „kvantnog skoka“ koji će iz temelja promeniti način na koji komuniciramo, učimo ili se, jednostavno, zabavljamo.

Količina informacija umnožavala se tolikom brzinom da su se ubrzo pojavili servisi čiji je jedini zadatak bio da u tom moru dokumenata pronađu neki sistem i red. Put od prvog velikog internet-kataloga kao što je bio „Yahoo“, preko prvih pretraživača čija se pretraga bazirala na ključnim rečima („HotBot“, „AltaVista“, „Excite“, ima li nekog ko ih se još seća?) pa do Gugla prevaljen je u svega nekoliko dinamičnih godina.

„Wikipedia“ je pokrenuta 2001. godine, a već 2005. imala je pola miliona stranica. Iako u početku kritikovana zbog pristrasnosti, zbog geografske favorizacije Evrope i Severne Amerike, zbog politički nekorektnog odnosa prema ženama i čestih materijalnih grešaka, od 2010. godine situacija se značajno popravila. Ozbiljna istraživanja pokazala su da su, u pogledu tačnosti i pouzdanosti, informacije sa „Vikipedije“ jednako vredne kao i one koje možete da pronađete u klasičnim enciklopedijama koje uređuju čitavi timovi naučnika i enciklopedista. Sama količina informacija praktično je neuporediva: štampana „Britanika“ je sa svojih 100.000 članaka tek patuljak u odnosu na „Vikipediju“ na čijim je serverima trenutno uskladišteno preko 7 miliona tekstova.

Čitavo svetsko znanje odjednom je postalo svima dostupno, tek jedan klik daleko, tačnost svake činjenice moguće je proveriti u svega nekoliko sekundi. Za trenutak smo poverovali da će tehnološki napredak u kratkom roku iskoreniti glupost, neznanje i zatucanost svake vrste ili ih barem svesti na marginalnu pojavu.

Džim Vels, osnivač "Wikipedie"

Nekoliko decenija kasnije, ispostaviće se da smo bili potpuno naivni i da nema te tehnologije koja se ne može zloupotrebiti i banalizovati. U vreme kada je internet stigao takoreći u svako selo, a zahvaljujući jeftinim računarima i telefonima može da ga koristi praktično svako, broj onih koji veruju da je američko sletanje na Mesec snimio Stenli Kjubrik u nekom tajnom holivudskom studiju, koji veruju da je trag aviona čista hemija kojom nas truju kako bi se broj ljudi na planeti držao pod kontrolom, koji ne vakcinišu svoju decu jer vakcine izazivaju autizam, koji veruju da su tokom te iste vakcinacije čipovani kako bi bili sistematski praćeni i prisluškivani, ne samo da se nije smanjio, nego se, zahvaljujući internetu koji je obezbedio anonimnost, mogućnost brze komunikacije i grupne akcije, multiplicirao do te mere da ponekad pomislite kako je svet, i pored svog tog silnog znanja koje je „tek klik daleko“, upao u intelektualni jendek koji se neprekidno proširuje.

Poenta je da su pametni ljudi imali svoj način da se organizuju i oglase i pre nastanka interneta. Oni koji su tvrdili da je Zemlja ravna ploča nekad su bili marginalci, kandidati za psihologa, teški osobenjaci koji vegetiraju na društvenoj margini i, vrlo često, loši đaci koji su svoje neznanje dopunjavali izmaštanim teorijama („Milorade, sutra da ti dođu roditelji u školu!“). Internet je, u kombinaciji sa mobilnim telefonima koji su tako pametno napravljeni da ih može koristiti svako, bez obzira na nivo sopstvene gluposti, postao plodan medij za sejanje budalaština svake vrste. 

Četvrt veka nakon osnivanja „Vikipedije“, može se slobodno reći da je svetski internet postao jedno ogromno smetlište u kome se ono što je korisno, vredno i potrebno, neprekidno zatrpava gomilom informacija čija je vrednost ravna nuli. Čak i kada ostavite po strani gore pomenute ekstremiste, istinske „intelektualne talibane“ XXI veka, slika nije ništa bolja. Količina bezvrednog materijala povećava se tolikom brzinom da je samo pitanje vremena kada u toj golemoj deponiji ni Gugl više neće moći da pronađe trunčicu smislenog sadržaja.

Sunovrat interneta započeo je društvenim mrežama i načinom na koji su one koncipirane: internet je svakom ponudio parče „sajberspejsa“ u kome može da izgradi svoj virtuelni lik. Zato su na internetu svi lepi, pametni, srećni, ambiciozni, ostvareni, sa velikim dostignućima i još većim planovima.

„Sliku svoju ljubim“ neispisani je „moto“ svake lične prezentacije na bilo kojoj društvenoj mreži. Problem je samo što je sve to jedna ogromna gomila laži: niko nema 500 prijatelja koliko ima prosečan „Fejsbuk džabalebaroš“, niko nije u stanju da ima fundamentalna znanja iz stotinu različitih oblasti kao mnogi genijalci na „LinkedInu“ i, da se ne lažemo, nikog nije briga za sliku koju je napravila mala Mica na plaži u Prčnju, makar imala hiljadu „lajkova“. 

Kako se količina sadržaja na internetu povećavala, tako se i vreme koje smo mogli da odvojimo za svaku novu stranicu, za svaku novu fotografiju nečijeg kučeta ili mačeta skraćivalo. Samim tim, društvene mreže počele su da favorizuju sve kraće forme. Klasični blogovi, sajtovi na kojima ljudi koji imaju nešto da kažu objavljuju svoje tekstove iz oblasti za koje su stručni, praktično su nestali. Umesto toga, nikle su društvene mreže za „mikro-blogovanje“ kao što su „Twitter“, „Reddit“ ili „Telegram“ („Tviteru“ je čak i ime skraćeno u jedno bezlično „X“).

„Youtube“ je, možebiti, i dalje najpopularniji sajt na internetu, sa velikim brojem kanala za svačiji ukus, ali po broju instalacija na telefone u poslednjih nekoliko godina rekorder je „TikTok“, sajt kineskog porekla koji je doživeo neviđenu ekspanziju iako je u početku objavljivao samo kratke video-spotove čija se dužina merila sekundama. „TikTok“ je od tada evoluirao, često i na bizaran način: tamo su danas naročito popularni „sludge“ (mulj, blato) klipovi gde su u jednom kadru montirana četiri video-sadržaja bez ikakve logičke veze između njih, prava invazija na sva čula.

Iako ćete, sa druge strane, na „YouTubeu“ pronaći veliki broj vrlo kreativnih, edukativnih klipova koji traju čitav sat ili dva, „YouTube“ je i dalje sajt kratke forme: od oko 4 milijarde video-zapisa, skoro četvrtina otpada na sadržaj od svega par minuta.

Uz to, danas skoro svaka stranica ima i tzv. „click bait“, link koji vas mami da stranicu otvorite samo zato što je naslov teksta idiotski sročen: „Mala Mica je samo htela da napravi selfi na plaži u Prčnju a onda joj se desilo nešto neverovatno.“ To što joj se desilo krajnje je nebitno i banalno, a najčešće izmišljeno – vaše je samo da kliknete. Kao što kaže „standup“ komičar Bo Burnam:

„Oni sada pokušavaju da nam otmu svaki minut našeg života. Svaki slobodan trenutak koji imate je momenat koji biste mogli da provedete gledajući u svoj telefon dok oni sakupljaju materijal o našim navikama i pripremaju novi set oglasa kojim će nas zatrpavati nedeljama i mesecima.“

Šta treba da učinimo ne bismo li svoj mozak koliko-toliko sačuvali? Pre svega, ograničite vreme koje provodite prateći beskorisne „online“ sadržaje. Probajte za početak da ga izmerite – verovatno ćete biti šokirani kad saznate koliko vremena trošite na besmislice.

Napravite bolju selekciju izvora iz kojih se informišete, izbegavajte senzacionalističke i negativne vesti. Tako ćete steći izbalansiraniju sliku o svetu koji vas okružuje. Odvojite vreme za sadržaje koji imaju dužu formu: knjige, časopisi, filmovi, pozorište. Vratite se svojim starim hobijima za koje kompjuter nije potreban: uzmite ponovo gitaru u ruke, meditirajte, rekreirajte se, boravite u prirodi bar dva sata nedeljno, po mogućstvu bez mobilnog telefona. Družite se s pravim a ne virtuelnim ljudima, investirajte vreme da povratite neke zaboravljene prijatelje.

Ali sve to ne može da zameni zdravu mentalnu aktivnost. Podsvesno, vaš mozak traži izazove. Kao i vaši mišići, i mozak se razvija vežbom. Naučite ponovo da čitate knjige, one na papiru bolje su od elektronskih. Pročitajte nešto iz istorije o delu prošlosti o kome ne znate ništa. Prestanite da „bindžujete“ serije samo da biste bili u toku sa onim što gleda većina. Pronađite svoj ukus, nema ničeg strašnog u tome ako vam je Kafkin „Proces“ omiljena knjiga.

Muzika je postojala mnogo pre nego što su se na sceni pojavile gologuze „cajke“ i reperi sa dva akorda i tri stiha u glavi. Stare ploče ponovo su na ceni, s razlogom, jer od kada je Dejvid Gilmor odsvirao „Shine on, you, crazy diamond“, još uvek ništa bolje nije snimljeno. Uz to, nikad nije kasno da naučite još jedan strani jezik. Ako već morate da se igrate na kompjuteru, logičke igre bolje su od „pucačina“. Igrajte šah, preferans, tablić, šta god, a ako vam je matematika preteška, rešavajte sudoku ili ukrštene reči.

Jer, eksperti veruju da je na kraju sve još uvek u našim rukama i stvar naše odluke. Mozak koji je zaparložen i zakržljao i dalje može da oživi ako povedemo računa o svojim životnim navikama. Marisa Pir, poznati svetski psihoterapeut i autor nekoliko popularnih knjiga kaže: „Da, možda je ‘brain rot’ reč godine, ali ona ne mora da obeleži i godine koje će tek doći. Mi imamo snagu da povratimo kontrolu nad svojim umom ali sve mora da počne ličnim izborom.“

Pisac Ksu Mo veruje da je konfučijanski princip samokultivacije („xiu xing“) dobar način da se izbegne svakodnevni haos i povrati unutrašnji mir: „Sposobnost koncentracije važnija je od svih lajkova. Treba da budemo gospodari svog uma a ne da robujemo svetskoj galami.“ 

Moj pradeda Dušan imao je, nekad davno, prvu vršalicu u svom selu, neku „Geplu“ koju su pokretali upregnuti volovi. Vršalica je lepo služila svim seljacima da ovršu žito ali se onda pojavio novi model na motorni pogon, mašina koja je bila mnogo brža i jednostavnija. Iako je pradeda upozoravao seljake da je ta mašina „đavolja rabota“ i da „hoće da upali žito“, ništa se nije moglo protiv modernizacije – mušterije su se proredile a pradedina „Gepla“ na kraju je parkirana ispod strehe, da se više nikad ne pokrene.

Tehnološki napredak je neumoljiv, sa svim dobrim i lošim stranama koje ga prate. Tek će naredne godine i decenije pokazati u kom smeru će čovečanstvo evoluirati i da li će se opšti trend kretenizacije širokih narodnih masa nastaviti današnjim tempom. Možda smo mi, kao civilizacija, već prešli svoj intelektualni zenit a da to nismo ni primetili, možda smo sada osuđeni na dug period kulturnog opadanja sve dok se svi ne srozamo na nivo „rijaliti“ programa koji nam se napadno serviraju.

Možda nam se čini da živimo u zlatno doba rimske imperije, ali ne vidimo da kontrolu nad svetom polako preuzimaju kulturni varvari koji vrebaju iz TV-aparata, sa internet stranica, iz mobilnih telefona.

Nego... gde smo stali? Ah, da... kod male Mice koja je, inače, medicinska sestra sa Zvezdare. Šta joj se to neverovatno desilo dok je pokušavala da napravi selfi na plaži u Prčnju? Klik! Kad kroz bezbrojne reklame prokopate tunel do samog sadržaja, pročitaćete da je malu Micu pojela ajkula koja je iskočila iz peska. Pa ako internet laže, lažem i ja vas.

RTS OKO