Mašine i ljudi ipak nisu ravnopravni

 

Tetris je bio enormno popularan u svoje vreme. A onda YouTube, Fejsbuk i Tik-Tok. Ako se, međutim, meri vreme koje je potrebno nekoj aplikaciji da stekne prvih sto miliona korisnika, sve ih je zasenio “ChatGPT” - program koji je sposoban da razume “običan jezik” i, korišćenjem veštačke inteligencije, daje odgovore na potpuno proizvoljna pitanja. 

Za reč “chat” znamo da predstavlja “razgovor, ćaskanje”. Ali šta tačno znači ono “GPT” u imenu programa? U pitanju je skraćenica za rogobatnu englesku frazu “Generative Pre-Trained Transformer” koja u najkraćem opisuje suštinu ChatGPT-a. Ovaj program je, pre svega,  “generativan”, sposoban da proizvede novi tekst na bazi već postojećeg. Bot je, takođe, “unapred istreniran” tako što su mu prezentovani silni terabajti teksta sa interneta uključujući i kompletnu Vikipediju, bez namere da bot postane ekspert u bilo kojoj posebnoj oblasti ljudskog znanja. Na kraju, Chat GPT je “transformer”: ova reč detaljnije opisuje arhitekturu neuronske mreže koja se krije ispod haube (vidi okvir). Transformeri su se kao koncept prvi put pojavili 2017. godine kao deo novog rešenja za mašinsko prevođenje teksta. 

Ilustracije: Dall-E2

Sve ovo smrtnicima kao što smo mi ne znači mnogo. Kako ChatGPT zapravo radi? Ako aplikaciju predstavite kao mašinu koja s jedne strane prima pitanja a na drugoj izbacuje odgovore, videćete da je ono “između” zapravo jedan veliki jezički model, crna kutija koja ima fantastičnih 175 milijardi podesivih parametara. Ove parametre, zbog njihovog broja, nemoguće je konfigurisati “ručno”. Umesto toga, ChatGPT ih sam podešava tokom perioda “učenja”, dok se “hrani” milionima stranica gotovog teksta. Dok “čita” servirani tekst, ChatGPT neprekidno pokušava da pogodi narednu reč što mu, u početku, nikako ne polazi za rukom. Međutim, kad god napravi grešku u proceni, ChatGPT sam sebi dodeli “packu”, stimulans kojim sam koriguje svoje parametre kako bi naredni put izabrao bolju reč. Na ovaj način ChatGPT polako stiče predstavu o jeziku, odnosu među rečima, njihovom značenju i kontekstu upotrebe. Tokom višemesečnog treninga, principi govornog jezika bivaju pretočeni u brojeve koji kontrolišu ponašanje mašine. Posle ove, “nenadgledane” faze učenja, na red dolazi fino doterivanje aplikacije korišćenjem velikog broja pitanja i ekspertskih odgovora iz više uže definisanih oblasti. 

Nakon ovog “drila”, svi konfigurabilni parametri bivaju trajno zamrznuti i ChatGPT je konačno spreman da odgovara na vaša pitanja. Svako pitanje prolazi kroz komplikovanu semantičku analizu gde bot, korišćenjem mehanizma za “fokusiranje pažnje”, utvrđuje kojim rečima u pitanju treba da prida veću ili manju težinu. Ali kako nastaje odgovor? Verovali ili ne, isključivo “pogađanjem”! Bot nema pristup internetu i ne može da na njemu pronađe traženu informaciju kao što to čini Gugl. Umesto toga, bot počinje da “sriče” odgovor, reč po reč, neprekidno pokušavajući da za narednu reč izabere onu koja, na bazi ogromnog “iskustva” stečenog učenjem, izgleda “najlogičnije” u datom kontekstu, uz malu dozu slučajnosti, kako bi odgovori bili raznovrsniji. Uzmite, na primer, započetu rečenicu: “Danas me je posetio ____”. Mnogo je verovatnije da na mestu nepoznate reči stoji “brat” nego “zmaj”. ChatGPT zaista nije mnogo više od toga: beskrajno vešt, skupoceni “pogađač” reči koju svoju fleksibilnost crpi iz ogromnog broja parametara koji u sebi čuvaju duh i pravila govornog jezika. 

Koliko je ChatGPT dobar? Probjate i sami na adresi https://chat.openai.com ili se malo poigrajte “Bingom”, Majkrosoftovom verzijom Gugla u koju je od nedavno ugrađen i ChatGPT. Utisci će prvenstveno zavisiti od dubine do koje ste spremni da idete kada je u pitanju istraživanje mogućnosti ovog “govornog automata”. Ako su pitanja jasna i jednostavna i ako se odgovor može dobiti rezimiranjem sadržaja koji već postoji na internetu, ChatGPT deluje zastrašujuće moćno: odogovori su ispolirani do perfekcije, precizno kondenzovani i nedvosmisleni. Ako mislite da ChatGPT odnekud prepisuje, to je samo donekle tačno: odgovori koje će dve osobe dobiti na identično pitanje mogu da budu potpuno različiti po formi, iako su suštinski identični. I ne pokušavajte da ChatGPT zbunite tablicom množenja ili dečijim pitanjima: “Šta je teže, kilogram vune ili kilogram olova”? ChatGPT nije vašarska igračka koja se može rasturiti jeftinim trikovima.

Budimo realni: ChatGPT generiše nestvarno dobre tekstove. Tokom jednog eksperimenta, ekipa stručnjaka uspela je da u svega 52% slučajeva utvrdi da je tekst kreirao bot a ne čovek, što je jedva malo bolje od pogađanja bacanjem novčića. Kao prevodilac, ChatGPT je pretekao sve svoje rivale, uključujući i do skoro neprikosnoveni “Google Translate”. ChatGPT ne samo da odgovara na pitanja, u stanju je da piše vesti, impersonifikuje istorijske ličnosti, da odgovore daje u stihu ili u stilu antičkih filozofa. Zahvaljujući ChatGPT-u možete da “intervjuišete” Marka Aurelija, Džona Lenona, Isusa Hrista ili Džona Vejna, da uporedite stilove vladanja najvećih američkih predsednika ili vodite beskrajne diskusije o potpuno apsktraktnim stvarima. ChatGPT ume da napiše novu epizodu “Zvezdanih staza”, da napravi recept za ručak na bazi sastojaka u frižideru, da predloži rođendanski poklon, da priča viceve, da sastavi otkazno pismo ili dotera biografiju... Đaci ga već uveliko koriste za pisanje školskih sastava, a kako i ne bi kad ChatGPT ume da prepriča skoro svaku knjigu koju bi đaci, inače, morali da pročitaju. Briljantan je i kada su kompjuterski, programski jezici u pitanju: u stanju je da generiše savršeno ispravan softverski kod na bazi verbalnog opisa, možda zahvaljujući činjenici da mašinski jezici operišu relativno malim fondom reči i imaju jasno definisanu sintaksu. ChatGPT takođe ume da piše pesme, note i akrode za gitaru, da prepričava “Harija Potera” koristeći Eminemov reperski rečnik ili oponaša imaginarne junake iz stripova ili crtanih filmova. I na kraju, ChatGPT ume da objasni zašto je broj 42 odgovor na pitanje svih pitanja. Kada sve ovo saberete, ne čudi što ima dosta onih koji tvrde da je ChatGPT prvi kompjuterski program koji demonstrira istinsku “opštu inteligenciju”. Po njima, bot poseduje određenu količinu zdravog razuma, solidan nivo razumevanja i sposobnost razmišljanja. 

Ipak, kad zagrebete malo dublje, postaće vam jasno da ChatGPT zapravo “pojma nema” o čemu piše i da mu logika nije jača strana. Kada mu postavite pitanje, on ne pokušava da u moru pročitanih tekstova nađe odgovor. Umesto toga, on se trudi da pronađe formulaciju koja, po duhu i formi, “liči” na tačan odgovor. Recimo, bot je do sada pročitao mnogo šahovskih knjiga i video mnogo šahovskih partija, ali i dalje ne “kapira” elementarna šahovska pravila. Manjak inteligencije naročito se vidi kada ga zatrpate pitanjima koja zahtevaju kreativno razmišljanje gde ne postoje primeri na koje bot može da se ugleda. 

Autor ovog teksta nije dovoljno stručan da ChatGPT napadne sofisticiranim pitanjima iz domena filozofije, lingvistike ili istorije, ali ponešto zna o matematici i fizici. Ispostavilo se da je ChatGPT lako “slomiti” relativno jednostavnim zagonetkama, čak i onim koje su nebrojeno puta ponovljene na internetu. Na pitanje koliko bi bio debeo papir koji je 50 puta presavijen na pola, bot “pametno” zaključuje da se radi o stotinama miliona kilometara (što je tačno), ali onda dodaje još jedan paragraf u kome, potpuno pogrešno, tvrdi da je to više od prečnika čitavog vidljivog kosmosa (nije ni približno). Jednostavno, bot ne razume brojeve, naročito one “malo veće”. Da bi razumeo njihove odnose, ispostavlja se da savršeno poznavanje sinatkse i semantike govornog jezika nije dovoljno. Ako bot gađate još težim pitanjima, recimo ako zatražite da dokaže da se broj “pi” (3.14) ne može napisati kao razlomak (krupan zalogaj čak i za profesionalne matematičare), ChatGPT će se upetljati kao “pile u kučine”, pokušavajući da složi priču od napabirčenih fragmenata dokaza koji se odnose na slične, ali zapravo sasvim drugačije probleme. 

Internet je prepun primera u kojima ChatGPT “halucinira”, vidi stvari i događaje koji ne postoje i izvlači zaključke upitnog kvaliteta. Ispostavlja se da sistem “pogađanja” naredne reči ne može da bude zamena za kreativno razmišljanje, logiku i intuiciju. ChatGPT liči na čoveka koji je pročitao milion knjiga ali nikad nije izašao u svet, da svoju načitanost obogati iskustvom i na bazi toga razvije sopstvenu inteligenciju. Ni dete ne može da shvati svet isključivo čitanjem knjiga, neophodna je interakcija sa svetom koji ga okružuje. To iskustvo omogućava nam da informacije povežemo sa značenjem i tako steknemo osećaj realnosti. Upravo činjenica da ChatGPT nema nikakav dodir sa svojim okruženjem, da nije deo sveta koji opisuje, predstavlja ključni argument onih koji tvrde da ChatGPT, ni danas, ni u nekoj budućoj inkarnaciji, ne može da razvije sopstvenu inteligenciju. 

Stvar komplikuje i činjenica da je veliki deo ljudskog znanja implicitnog karaktera: neke stvari jednostavno znamo ali ne umemo da ih objasnimo rečima i prenesemo nekom drugom. Primer je, recimo, vožnja bicikla, plivanje ili stajanje na jednoj nozi. Za ove veštine ne postoji pisani recept, najvažnije je iskustvo. Mi, jednostavno, znamo mnogo više nego što možemo da ispričamo. Zato su male šanse da će ChatGPT gutanjem bizarno velikih količina teksta ikad naučiti da vozi bicikl ili stoji na jednoj nozi, čak i u svom virtuelnom svetu. 

ChatGPT pritom svoju snagu bazira na tekstovima pokupljenim s interneta koji su često upitnog kvaliteta. Nije zato čudo što je, korišćenjem sugestivnih pitanja, relativno lako naterati ChatGPT da bude pristrasan ili generiše odgovor koji je mizogin, rasistički, antisemitski ili, jednostavno, zatucan. Sve je to bot negde već video i memorisao u svojim brojevima, ne znajući da li se radi o istini ili laži. Iako autori programa neprekidno rade na tome da unapred isfiltriraju toksične odgovore (i pitanja koja do njih dovode), uspeh je još uvek polovičan. Ovom botu pogotovo ne treba verovati kada su u pitanju životno osetljiva pitanja: lekarske dijagnoze, finansijske transakcije, krupne životne odluke i druga pitanja “života i smrti”. 

Na kraju, postavlja se pitanje kako će ChatGPT izaći na kraj sa samim sobom. Danas se ovaj bot “hrani” tekstom s interneta. Ali šta će biti kada veliki procenat tog teksta bude mašinski generisan, upravo od strane tih istih botova? Mašina će početi da “uči” tako što će reciklirati sopstvene reči, poput pisca koji čita samo sopstvene knjige. Količina petparačkog digitalnog smeća radikalno će se povećati (kao da ga i ovako nemamo dovoljno), možda do tačke kada ni Gugl neće moći da pronađe bilo šta vredno u toj ogromnoj deponiji banalnosti. Elon Mask, jedan od osnivača kompanije “Open AI”, traži da se proglasi moratorijum na dalji razvoj inteligentnijih botova jer, u ovom trenutku, niko ne zna u kom pravcu ide sadašnji vrtoglavi razvoj (količina upotrebljenog hardvera duplira se na svaka 3-4 meseca). Italija je već privremeno zabranila ChatGPT (zbog neadekvatne zaštite privatnosti), a o sličnoj meri razmišljaju i neke druge zemlje. 

I pored toga, očekuje se da će povećanje produktivnosti usled sve šire primene veštačke inteligencije uvećati globalnu ekonomiju tokom ove decenije za više od 15.000 milijardi dolara. Ljudi će, makar u proseku, postati bogatiji, ostaje samo da vidimo kako će to bogatstvo biti raspoređeno. Ako najveći deo tog novca ode u džepove malobrojnih tehnoloških mogula umesto u nova, kreativna i bolje plaćena radna mesta, može se zaista ispostaviti da je razvoj AI za veći deo čovečanstva bio korak unazad. 

Promene koje se moraju prihvatiti

Postoji li opasnost da nas ChatGPT, zahvaljujući svojim neverovatnim sposobnostima, potisne na margine života? Prema nekim analizama, sve intenzivnija upotreba veštačke inteligencije (AI) dovešće do toga da oko 15-30% radnih mesta postane suvišno do kraja 2030. godine. Više nam neće biti potrebni stručnjaci, sve će ih zameniti ChatGPT ili neki njegov klon. 

U sve većem broju restorana roboti polako zamenjuju konobare. Industrijske montažne trake danas su potpuno automatizovane, u mnogim halama nema nijednog radnika. Kompjuteri ugrađeni u automobile kao što je “Tesla” danas mogu u potpunosti da odmene vozača i svedu ga na nivo pasivnog putnika. U strahu za svoje radno mesto su i prevodioci, novinari, programeri, administrativni službenici, radnici u kontakt-centrima, nastavnici... sve njih je, već danas, u većoj ili manjoj meri moguće zamenti inteligentnim botovima kao što je ChatGPT. Čak ni medicinski radnici nisu sigurni: u vodećim svetskim zdravstvenim ustanovama sve više se koriste neuronske mreže za postavljanje dijagnoze na osnovu analize radioloških snimaka. Ispostavilo se da mašine uočavaju rane maligne procese efikasnije nego ljudi.

Istorija ljudskog rada je, zapravo, priča o tome kako su ljudi teške i dosadne poslove postepeno prenosili na mašine. Te mašine danas su stigle do tačke kada počinju da se bave logikom i zaključivanjem, da komuniciraju na govornom jeziku, da prepoznaju zvuk i oblike. Ovoga puta mašine preuzimaju i intelektulane a ne samo fizičke poslove. Ako se sadašnji trend nastavi, reklo bi se da će, pre ili kasnije, sve biti automatizovano i da nijedno radno mesto više nije sigurno, jer jednoga dana neće biti potrebno.

Da li su ljudi i mašine zaista međusobno suprotstavljeni? Ova dilema počiva na pretpostavci da su mašine i ljudi ravnopravni. Srećom, oni to nisu i još dugo neće biti. Mašine su možda brze, hladno racionalne i tačne ali ne mogu da se pohvale intuicijom, kreativnim razmišljanjem ili emocionalnom inteligencijom. Ljudi su, uz to, sposobni da se adaptiraju na promenjene okolnosti i svoj rad prilagođavaju spoljašnjim uticajima dok su mašine blaženo nesvesne sveta oko sebe. Upravo zato što posedujemo osobine koje mašine nemaju, za ljude će (još) uvek biti mesta. Ljudski um, po svemu sudeći, još uvek nije moguće zameniti gomilom brojeva, makar ih bilo 175 milijardi.

Da li je parna mašina obesmislila ljudski rad? Nije, baš kao što ni montažna traka nije eliminsala radnika u automobilskoj industriji. Možda je prestala potreba za nekvalifikovanom radnom snagom, ali su se zato pojavila kreativnija radna mesta: umesto spajanjem delova, ljudi se danas mnogo više bave dizajnom, konstrukcijom, optimizacijom, ekološkim aspektima i istraživanjem. I pored sve automatizacije, prosečni radnik u automobilskoj industriji danas zarađuje više nego pre par decenija. I od kompjutera se nekad očekivalo da u potpunosti zamene ljude koji su računali “peške” ili se bavili tabelama iscrtanim na ogromnim papirima. Ti ljudi nisu nestali, prekvalifikovali su se u stručnjake za Excel i programiranje. Rađaju se nova, bolje plaćena zanimanja, neka stara se gase, a gubitnici će biti jedino oni koji tu promenu odbijaju da prihvate. 

Kako rade neuronske mreže?

Zamislite da treba da napišete kompjuterski program koji će imati naizgled jednostavan zadatak - da na osnovu fotografije određene osobe prepozna da li je na njoj muška ili ženska osoba. 

U programiranju je često korisno da, pre pisanja bilo kakvog koda, prvo razmislimo na koji način bi običan čovek izvršio zadatak koji bismo zadali računaru. Za čoveka je ovo rutinska stvar - mi smo se, jednostavno, tokom života postepeno naučili da razlikujemo muška i ženska lica. Zašto ne bismo pokušali da, kroz program koji pišemo, omogućimo računaru da uči slično nama? To bi značilo da bismo programu prvo prosledili veliki broj portreta na osnovu kojih bi kompjuter postepeno naučio da raspoznaje razlike između muških i ženskih lica. Jednom “istreniran”, kompjuter bi kasnije mogao da klasifikuje portrete prema polu koristeći ono što je naučio.

ChatGPT ne razume šah

Za ovako nešto potrebne su nam neuronske mreže. Modelovane po ugledu na ljudski mozak, neuronske mreže sastoje se od virtuelnih “neurona” koji su međusobno gusto povezani. Većina današnjih neuronskih mreža organizovana je u slojeve koji se sekvencijalno nižu. Prvi sloj mreže prihvata ulazne podatke, poslednji sloj generiše izlaz, a slojevi koji se nalaze između ostaju skriveni. Protok podataka kroz mrežu obično je jednosmeran, od ulaznog ka izlaznom sloju, ali se danas viđaju i mreže u kojima se podaci kreću na složenije načine. Svaka veza između dva neurona ima određenu konfigurabilnu “težinu” koja definiše u kojoj meri jedan neuron utiče na drugi. 

Bitno je napomenuti, da se na samom početku podaci moraju obraditi tako da ih neuronska mreža razume. Bilo da je u pitanju slika, zvuk ili tekst, neuronska mreža, kao i svaki kompjuterski program, ne razume ništa osim brojeva. Prilikom kretanja kroz mrežu podaci bivaju transformisani i svojim prolaskom kroz mrežu aktiviraju određene neurone koji dalje aktiviraju druge grupe neurona, sve dok mreža ne izbaci konačan rezultat (u našem slučaju to može da bude 0 ako je u pitanju portret osobe muškog pola, ili 1 ako je u pitanju portret ženske osobe). 

ChatGPT u najboljem izdanju

Pre početka rada, neuronske mreže su “tabula rasa”, nalik na tek rođeno dete, i svaki njihov konfigurabilni parametar podešen je na neki slučajan broj. Neuronska mreža uči tako što joj se serviraju pitanja za koja znamo tačno rešenje. U početku, neuronska mreža daje praktično nasumične odgovore. Međutim, poređenjem svojih nasumičnih odgvora sa tačnim odgovorima, uz obilno korišćenje matematike, neuronska mreža ume da popravi veze između svojih neurona, da samu sebe rekonfiguriše i tako se bolje pripremi za narednu fotografiju. Ovaj proces naziva se treniranje neuronske mreže i obavlja se u epohama. U svakoj epohi neuronska mreža “vežba” na novom setu fotografija i tačnih odgovora, postepeno popravljajući svoja predviđanja, sve dok na kraju ne ostvari zavidnu preciznost.

ChatGPT, iako značajno složeniji od prethodno opisane neuronske mreže, zapravo koristi isti princip. Kao i sve što se zasniva na neuronskim mrežama, ChatGPT-u su potrebni podaci na osnovu kojih će naučiti da obavlja sve što se od njega traži. Za ovu svrhu kompanija OpenAI je odlučila da iskoristi praktično sve što je ikada napisano na internetu (45 terabajta teksta sa oko 500 milijardi reči). Da bi se iz ovolike količine podataka izvukao smisao, ChatGPT je konstruisan kao skup neuronskih mreža koje tesno sarađuju. Upravo zato je ChatGPT u mogućnosti da radi razne stvari, od prevoda teksta na preko 100 različitih jezika do parafraziranja i proširivanja teksta koji dobije od strane korisnika. Ovakav jedan monstrum od programa zahteva ogroman broj neurona i još veći broj veza između njih. Samim tim, ChatGPT ima ogroman broj parametara koji kontrolišu njegov rad. 

Čitav proces učenja odvija se na robusnom hardveru, super-računaru sastavljenom od više stotina procesora s praktično neograničenom količinom memorije. Troškovi ovako angažovanih resursa veći su od tri miliona dolara mesečno. Ni proces učenja nije ništa jeftiniji: procenjuje se da jedan višemesečni trening ChatGPT-a košta preko deset miliona dolara. Za neuronsku mrežu koja obavlja naš prost zadatak raspoznavanja polova potrebno je malo više od 100 000 parametara dok je za aktuelnu verziju ChatGPT-a taj broj oko 175 milijardi što je, složićete se, teško zamisliva cifra.

(Luka Marković)

Kratka istorija ChatGPT-a i mašinskog učenja

Počeci mašinskog učenja sežu sve do ranih pedesetih godina prošlog veka, kada su naučnici po prvi put pokušavali da ljudsko razmišljanje i sposobnost prepoznavanja obrazaca pretoče u kompjuterske algoritme. Kao rezultat takvih pokušaja nastaju prve neuronske mreže koje vrlo brzo bivaju napuštene zbog nedovoljne razvijenosti tadašnjih računara kao i male količine podataka potrebnih za treniranje neuronskih mreža.

Umesto toga, naučnici se okreću jednostavnijim modelima koji se u velikoj meri baziraju isključivo na statistici. Takvo mašinsko učenje statističari su koristili još u prošlom veku kako bi na osnovu nekih podataka iz prošlosti, predvideli šta će se dešavati u budućnosti koristeći isključivo matematiku, ponekad čak i ručno izvodeći svoja izračunavnja.

Tek sa pojavom moćnih računara i razvojem interneta, naučnici su opet počeli da se bave neuronskim mrežama. Oblast mašinskog učenja koja izučava neuronske mreže i razvija modele bazirane na njima naziva se duboko učenje (eng. deep learning). Naziv u sebi odražava činjenicu da su neuronske mreže slojevite i da čak ni programeri koji su ih modelirali nisu sasvim sigurni šta se u unutrašnjim slojevima dešava.

Eksploziju veštačke intigencije u današnje vreme ispratili su svi giganti IT industrije poput Facebook-a sa svojim softverom za prepoznavanje lica, Google-a sa svojim Bardom koji bi trebalo da predstavlja pandan ChatGPT-u i Microsoft-a sa “HoloLensom”, naočarama za virtuelnu realnost. Takođe, porast popularnosti dubokog učenja i veštačke inteligencije doveo je i do rađanja mnogih novih kompanija.

Kompaniju OpenAI, kao neprofitnu organizaciju, osnovala je 2015. godina grupa tehnoloških lidera među kojima su bili Elon Mask, Sem Altman, Greg Brokman i drugi. U periodu od 2015. do 2018. godine OpenAI sarađuje s vodećim IT firmama kao i s prestižnim akademskim institucijama dajući aktivan doprinos svetskom istraživanju dubokog učenja. I pored toga, Elon Mask napušta kompaniju 2018. godine smatrajući da OpenAI nije ispunio očekivanja. Naredne godine OpenAI postaje profitna kompanija.

Sredinom 2018. godine OpenAI objavljuje GPT, svoj prvi veliki jezički model. GPT je imao značajan uticaj na razvoj različitih aplikacija koje se oslanjaju na prirodni jezik, uključujući prevođenje, odgovaranje na pitanja i automatizovano pisanje. U februaru 2019. godine, OpenAI objavljuje novu verziju svog jezičkog modela, GPT-2,  koji je bio znatno veći i sposobniji od prethodne verzije. GPT-2 je postao poznat zbog impresivnog kvaliteta generisanog teksta, što je kod mnogih izazvalo zabrinutost da bi takva tehnologija mogla biti zloupotrebljena za kreiranje lažnih vesti i drugih oblika dezinformacija. Možda zbog toga OpenAI nikad nije otkrio sve detalje GPT-2 modela. Već naredne godine, nastavljajući sa velikim dostignućima, OpenAI najavljuje novi GPT-3 model i ulazi u partnerstvo sa Microsoft-om. Ovo je Majkrosoftu dalo mogućnost da, kao najveći investitor u OpenAI, može da koristi njegove modele za svoje potrebe. Godine 2021, OpenAI izbacuje i Dall-E, model koji generiše slike na osnovu opisa koji zadaje korisnik. 

U naredne dve godine rad OpenAI-a na veštačkoj inteligenciji kulminira: u novembru 2022. godine kompanija izbacuje ChatGPT, program optimizovan za vođenje dijaloga zasnovan na jezičkom modelu GPT-3.5 kao i Dall-E2, najnaprednijeg “robota slikara” do sad (neke od njegovih ilustracija naći ćete u ovom tekstu). I tu nije kraj: u probni rad već je puštena nova verzija jezičkog modela, GPT-4, definitivno najveća i najsnažnija do sada, sa više od hiljadu milijardi konfigurabilnih parametara. 

Vrednost kompanije na berzi danas se procenjuje na čitavih 20 milijardi dolara, pri čemu samo Majkrosoftova investicija iznosi milijardu dolara. Godišnji prihod kompanije tokom 2023. godine trebalo bi da dostigne 200 miliona dolara sa tendencijom da on tokom naredne godine bude upetostručen. Odgovor konkurencije još uvek se čeka.

(Luka Marković)

Vreme #1684

Čekajući da budućnost počne

Jonski motor na letelici "Dawn"

Kada su se Amerikanci krajem šezdesetih godina prošlog veka uspešno spustili na Mesec i taj podvig ponovili nekoliko puta, izgledalo je da nećemo dugo čekati na neku još ambiciozniju avanturu. Taj optimizam delili su ne samo obični ljudi već i zvaničnici NASA. Među njima prednjačio je Verner fon Braun, genijalni konstruktor nosača “Saturn V”, koji je verovao da razvoj novih raketnih sistema neće stati i da je let ljudi na Mars i druge udaljene objekte u Sunčevom sistemu sledeći logičan korak. Međutim, to vreme ushićenja i razbarušenog optimizma u kome su se sadašnjost, budućnost, realnost i mašta neodvojivo preplitali, vrlo brzo je prošlo.

Pola veka kasnije, mi još uvek čekamo da budućnost počne. Jedni bi rekli da je uzrok tome u nedostatku dobre volje kod američkih političara koji su nasledili projekat “Apolo”. Reklo bi se da u tome ima neke istine: Ričard Nikson nikad nije imao Kenedijevu viziju koja je bila duboko utkana u američki kosmički program. Okupiran ratom u Vijetnamu i aferom “Votergejt” koja će mu na kraju doći glave, Nikson nije imao ni vremena ni volje da se bavi skupim projektima koji donose političku korist samo na duge staze. “Saturn V” je prizemljen početkom 1973. godine, a poslednji izrađeni primerci su razmontirani i poslati u muzeje širom Amerike. Uslediće poluvekovni period u kome će se sve kosmničke sile ograničiti na letove astronauta u niskoj orbiti oko Zemljine kugle - dalje od toga ni “šatl” ni “Sojuz” nisu mogli da dobace.

Verner fon Braun ispred motora Saturna V

Međutim, uzrok stagnacije nije samo u politici. Čak i da je politička klima tokom druge polovine XX veka bila povoljnija i da je bilo više novca za svemirska istraživanja, teško je verovati da bi se smeli snovi o osvajanju Marsa ostvarili. Postoje tehnička ograničenja koja su, zapravo, mnogo striktnija od onih koje nameću društvene okolnosti.

Na prvi pogled, reklo bi se da Amerika danas nastavlja tamo gde je stala 1973. godine. Projekat “Artemis” čija je prva misija nedavno uspešno realizovana ima za cilj da ljude ponovo vrati na Mesec, da im tamo obezbedi trajno stanište i udari temelj za neke dalje, još ambicioznije letove. Ponovo se priča o letu na Mars, možda zahvaljujući i razbarušenim geniju biznismena kakav je Elon Mask čiji “Starship One”, najveća raketa ikada napravljena, treba da poleti tokom ove godine. I “Artemis” i “Starship One” svojom veličinom zasenjuju nakdašnji “Saturn V” pa su im i mogućnosti veće, bar na papiru. Ali, u stvarnosti, te veće mogučnosti teško da će doneti neki opipljivi napredak.

Jer, novi raketni nosači jesu veći i moćniji nego ikad, ali to ne znači da su i dovoljno efikasni za naredni kvalitativni skok u ljudskom istraživanju kosmosa. U pitanju su rakete koje i dalje koriste hemijski pogon za kretanje letelice. Kod hemijskog pogona, raketa sagoreva ogromnu količinu tečnog ili čvrstog goriva koristeći oksidator koji letelica takođe nosi sa sobom. Proizvodi sagorevenja izbacuju se velikom brzinom kroz mlaznike raketnih motora pri čemu letelica ostvaruje ubrzanje u suprotnom smeru od smera izbacivanja proizvoda sagorevanja. Da bi se generisala veća sila potiska, potrebno je ili da se poveća količina goriva koju raketa “prerađuje” u jedinici vremena ili da se poveća brzina kojom proizvodi sagorevanja napuštaju komoru za sagorevanje. 

Oba faktora potiska imaju svoje tehničke granice - da biste ih značajnije povećali neophodno je da pravite sve veće i veće rakete a to je skopčano sa brojnim tehničkim izazovima. Zato ne čudi činjenica da su i “Starship One” i “Artemis” veći od “Saturna V” ali ta razlika, čak ni posle pedeset godina tehničkog napretka, nije spektakularna. U pitanju su letelice čija se veličina i snaga i dalje mogu porediti a razlike se mere procentima. To znači da se ni domet novih raketa ne razlikuju mnogo od dometa koji su imale “Apolo” letelice: Mesečeva orbita i ne mnogo dalje od toga.

Jer, kad stvari stavite na papir, videćete da su brojke prilično poražavajuće. Sa današnjim raketnim motorima na hemijski pogon let do Marsa u jednom pravcu trajao bi između 6 i 9 meseci (gornja granica je verovatnija). Dodajte na to da bi posada koja stigne na Mars na njemu morala da provede bar tri meseca čekajući da Mars i Zemlja ponovo dođu u povoljan međusobni položaj, zatim vreme potrebno za povratni let pa ćete videti da bi let na Mars i nazad trajao skoro dve godine u svojoj najskromnijoj varijanti. Za to vreme, letelica je potpuno “bespomoćna”, ograničena samo na sopstvene resurse, bez ikakve mogućnosti da se u slučaju nekog nepredviđenog događaja osloni na pomoć sa Zemlje. Dodajte na to i faktore rizika koje je nemoguće u potpunosti kontrolirasti (bolest nekog od članova posade, intenzivno kosmičko zračenje, psihološki problemi izazvani dugotrajnim boravkom u skučenom prostoru, kvalitet vazduha, vode i namirnica, neželjeni efekti mikro-gravitacije na ljudski organizam) pa ćete shvatiti da nam je, sa “Artemisom” ili bez njega, Mars skoro jednako daleko kao što je bio pre pedeset godina.

Prosto rečeno, sa dosadašnjim raketama koje koriste hemijski proces sagorevanja kao izvor potiska nećemo daleko stići. Potrebno nam je nešto revolucionarno novo, pogonski sistem koji će biti zasnovan na nekom naprednijem konceptu. O tom više u tekstu koji sledi.

Nuklearna fisija predstavlja jedno od mugućih rešenja. Iako ideja o korišćenju nuklearne energije na kosmičkim letelicama nije nova (vidi okvir), sada se po prvi put nagoveštava mogućnost slanja čitavog atomskog reaktora u kosmos koji treba da obezbedi energiju kako za pokretanje letelice tako i za dugotrajno snabdevanje energijom posade i opreme tokom dugotrajnih kosmičkih misija. 

Nuklearni raketni motor, vizija "Rols Rojsa"

Ovakvu ideju upravo je predstavio “Rols Rojs” koji u saradnji sa Britanskom kosmičkom agencijom radi na novom, revolucionarnom, konceptu propulzije koji bi mogao drastično da skrati vreme potrebno za let na Mars i obezbedi postojan izvor energije za sve potrebe. Fisija je, da se podsetimo, proces cepanja teških atoma (tipično uranijuma ili plutonijuma) u lakše pri čemu se oslobađa značajna količina toplotne energije. Ova energija može se konvertovati u električnu energiju koja podmiruje sve energetske potrebe letelice ili astronauske naseobine na Mesecu ili Marsu. Takođe, ova energija može se upotrebiti za generisanje potiska, pri čemu bi se kao radni fluid koristila super-zagrejana plazma, jonizovani plemeniti gas ili tečni vodonik.   

Iako koncept korišćenja atomskog reaktora na kosmičkim letelicama izgleda tehnički izvodljiv, tek ostaje da se vidi kako će ova ideja biti realizovana u praksi. Jer, vodećim kosmičkim silama nedostaje iskustvo. Amerika je samo jednom do sada, 1965. godine, lansirala atomski reaktor u kosmos dok je SSSR to učinio više puta tokom sedamdesetih. To su, međutim, bila neka druga vremena kada se mnogo manje brinulo o bezbednosti i ekološkim aspektima. Jasno je da lansiranje nuklearnog reaktora u kosmos može da ima neslućene posledice (zamislite samo razmere katastrofe u slučaju neuspešnog lansiranja i pada atomskog reaktora napunjenog uranijumom nazad na zemlju). Zato je predviđeno da lančana reakcija u nuklearnom reaktoru bude započeta tek kada letelice bude sigurno smeštena u Zemljinu orbitu. Takođe, uranijumske granule koje služe kao nuklearno gorivo biće presvučene višeslojnom zaštitom načinjenom od visoko otpornuh legura čime će se sprečiti rasipanje opasnog materijala u slučaju totalne havarije. 

Na jednom sličnom projektu (“Kilopower”) radi i Nacionalna laboratorija Los Alamos u Novom Meksiku, pod pokroviteljstvom NASA. Reč je o fisionom reaktoru pod imenom “Krusty” koji treba da obezbedi energiju za potrebe dugotrajne kosmičke misije. Iako su testovi na Zemlji prošli uspešno, još uvek se očekuje “leteća” proba koja je inicijalno bila zakazana za prethodnu godinu. 

Mini-nuklearni reaktori na Marsu

“Krusty” će biti u stanju da obezbedi energiju potrebnu za održavanje jednog skromnijeg astronautskog naselja na površini Marsa. Za tako nešto ne mogu se koristiti konvencionalni RTG uređaji jer je njihova električna snaga suviše mala. Astronauti na površini Marsa moraće da koriste energiju za ekstrakciju kiseonika iz Marsove atmosfere, zagrevanje prostorija za život, punjenje baterija na roveru, iskopavanje vodenog leda ispod površine Marsa i druge svakodnevne aktivnosti. Pretpostavlja se da će atomski reaktor za potrebe održavanja života na Marsu morati da ima snagu od bar 40 kilovata. Umesto parnih turbina koje u klasičnim atomskim centralama toplotnu energiju konvertuju u mehaničku a zatim električnu, “Krusty” će električnu energiju generisati pomoću tzv. Stirglingovih motora koje kao radni medijum koriste konstantnu količinu zarobljenog fluida, bez usisnih i izduvnih komponenti. Prvi rezultati pokazuju da je “Krusty” konvertovao oko 30% energije fisije u električnu energiju što je neuporedivo bolje od jednocifrenog učinka radio-izotopskih generatora. 

Reaktor je modularan i svaki modul može da obezbedi oko 10 kilovata električne energije tokom najmanje 15 godina. Ceo reaktor visok je oko 3,5 metara od čega najveći deo otpada na oklop i zaštitu od zračenja. Samo jezgro reaktora u kome se odvija nuklearna fisija nije veće od rolne papirnih ubrusa. Reaktor je, i pored svoje modularnosti i minijaturizacije, i dalje težak na kosmičkoj skali (preko dve tone u verziji sa maksimalnom zaštitom od radijacije). S obzirom da 70% energije ostaje zarobljeno u vidu toplote, ona mora efikasno da se raspe u Marsovoj tanušnoj atmosferi. U tu svrhu, svaki reaktor opremljen je radijatorima za disipaciju toplote nalik na rasklopljeni kišobran. Reaktori su projektovani da budu maksimalno autonomni i sigurni za eksploataciju: brzina nuklearne reakcije automatski se reguliše korišćenjem spregnute Stirlingove mašine.

Novim idejama tu nije kraj. NASA je upravo objavila da u saradnji sa DARPA, Agencijom za napredne projekte iza kojih stoji Pentagon, počinje rad na razvoju nuklearne termičke rakete koja će omogućiti da brodovi sa ljudskom posadom zađu mnogo dublje u Sunčev sistem. DARPA ima zadatak da isprojektuje nuklearni reaktor i čitav motor koje će NASA iskoristiti na probnom letu koji je zakazan za 2027. godinu. 

Sam projekat nije potpuno nov - NASA je razrađivala ideju o letu na Mars pomoću raketnog motora na nuklearni pogon tokom projekta NERVA koji je okončan bez konkretnih rezultata 1979. godine. Nuklearni raketni motor ima centralni nuklearni reaktor u kome se toplota generiše nekim od poznatih nuklearnih procesa (fisija ili fuzija). S obzirom da fuzioni nuklearni rekator još nisu razvijeni ni za “zemaljsku” upotrebu, reklo bi se da je fisija jedino logično rešenje. Toplota koju generiše lančana nuklearna reakcija koristi se za zagrevanje hladnog tečnog vodonika koji se zatim u obliku gasa izbacuje kroz mlaznik stvarajući tako potisak koji ubrzava čitavu letelicu. Može se pokazati da je ovakav način stvaranja potiska mnogo efikasniji nego da istu količinu vodonika kombinujete s kiseonikom i sagorevate u klasičnim raketnim motorima.  

"VASIMR", motor na plazmu

Za kraj, ostaje da pomenemo “RDRE” - rotacioni detonirajući raketni motor - koji je NASA po uspešno testirala početkom ove godine. Ovaj koncept raketnog motora mogao bi da u bliskoj budučnosti zameni dosadašnje rakete na hemijski pogon i predstavlja ozbiljnu alternativu kada je reč o letovima na Mesec, Mars i druge destinacije u Sunčevom sistemu. RDRE generiše potisak korišćenjem fenomena “supersoničnog sagorevanja”, hemijskih detonacija koje se ponavljaju u kratkim vremenskim intervalima. Ovakav motor troši manje goriva i generiše značajno veći potisak od konvencionalnih. Tokom probnog paljenja koje je trajalo oko minut i po, motor je dostigao čitave dve tone potiska pri pritisku od oko 40 bara, što je rekord za ovaj inovativni dizajn. Za izradu motora upotrebljene su najsavremenije legure bakra koje omogućavaju dugotrajan i stabilan rad u uslovima kontinuiranih detonacija goriva. Veliki broj delova motora izrađen je u trodimenzionalnim štampačima što dodatno snižava njegovu cenu.

Možda se u kosmosu još uvek ne dešava ništa novo, ali bismo rekli da su pripreme za nešto veliko uveliko u toku. 

Pouzdan izvor energije na duge staze

Upotreba nuklearne energije u kosmičkim letovima nije velika novost jer se ona koristi već decenijama. Reč je o tzv. “radio-izotopskim termo-električnim generatorima” (RTG) koji kao izvor energije koriste toplotu oslobođenu tokom radio-aktivnog raspada. U te svrhe najčešće se upotrebljava plutonijum Pu238 koji se proizvodi u atomskim reaktorima i predstavlja stratešku sirovinu čije se ukupne svetske količine mere kilogramima. Ovaj izotop plutonijuma je snažan izvor alfa-čestica koje se lako blokiraju što omogućava relativno bezbedan rad sa ovim materijalom. Toplota oslobođena tokom radioaktivnog raspada toliko je velika da komad plutonijuma dostiže crveno usijanje čak i na sobnoj temperaturi. 

Radio-izotopski termo-električni generator

U RTG uređajima, oslobođena toplota konvertuje se u električnu energiju koja se koristi za pogon uređaja na letelici. Efikasnost konverzije nije naročito velika (ne dostiže 10%), ali je zato uređaj dugovečan. Da bi snaga plutonijumskog toplotnog izvora pala na polovinu, potrebno je da prođe skoro 90 godina! Samo deset kubnih centimetara plutonijuma u stanju je da decenijama pokreće sijalicu od 100 vati. Upravo zato, plutonijumski RTG predstavlja nezamenljivi deo skoro svake letelice koja je namenjena dugotrajnom istraživanju kosmosa, naročito na velikim rastojanjima od Sunca gde je efikasnost solarnih električnih panela nedovoljna.

Usijani plutonijum 238

Tipičan primer su letelice “Vojadžer”, 1 i 2, koje u sebi imaju toplo plutonijumsko “srce”. Zahvaljujući njemu, ove letelice koje su trenutno nalaze izvan granica Sunčevog sistema i dalje su u stanju da kontaktiraju Zemlju i dostave rezultate naučnih merenja. Snaga koju daje RTG značajno je opala tokom misije koja traje skoro pola veka pa su neki instrumenti morali da budu isključeni, ali energije i dalje ima dovoljno za bazične funkcije za (bar) još nekoliko decenija. Takođe, plutonijumski RTG imaju i Marsovi roveri “Curiosity” i “Perseverance” što ih čini otpornim na niske Marsove temperature (oslobođena toplota koristi se za zagrevanje kritičnih komponenti). RTG pritom obezbeđuje kontinuirani izvor električne energije bez obrzira na doba dana ili vremenske prilike.

Pogon na alternativni način

Uz raketne motore na hemijski pogon koji su i dalje nezamenljivi i na koje će se sve kosmičke velesile i dalje oslanjati u budućnosti, tu su i raketni motori sa alternativnim vidovima pogona koji tek treba da budu detaljno ispitani u praksi. Već smo pomenuli koncept termalne nuklearne rakete na kojem zajednički rade NASA i DARPA. Postoje i brojne druge mogućnosti od kojih su neke već isprobane u praksi.

Elektro-termički pogon: Ovi motori koriste električnu energiju za zagrevanje radnog fluida. Na visokim temperaturama gasoviti fluid prelazi u jonizovano stanje, tj. plazmu koja se kroz supersonični mlaznik izbacuje napolje čime se generiše sila potiska. Metod je odavno u upotrebi ali ima ograničenu upotrebnu vrednost zbog relativno malog potiska. Danas se ovakvi motori upotrebljavaju za male, precizne promene u orijentaciji letelice, ređe kao izvor primarnog pogona. 

Jonski pogon: Raketni pogon generiše se tako što se naelektrisani atomi (joni) plemenitog gasa (najčešće ksenona) ubrzavaju u elektromagnetnom polju i izbacuju iz letelice ogromnim brzinama čime se generiše sila potiska. Potrebna električna energija dobija se iz solarnih panela. I pored velikih izlaznih brzina, ovi motori ostvaraju relativno mali potisak jer je protok goriva veoma mali. Taj potisak uporediv je s težinom koju osećate kada na vrh svog kažiprsta stavite bubamaru. Glavna prednost ovakvih motora je u njihovom dugotrajnom, stabilnom radu i većoj efikasnosti: impuls kretanja koji generiše jonski motor oko deset puta je veći u odnosu na klasičan hemijski motor sa istom količinom goriva. Koncept je uspešno isproban na sondi “Dawn” koja je posetila dve patuljaste planete: Vestu (2011) i Ceres (2015). 

Solarno jedro: Svetlost je sastavljena od fotona koje u ovom kontekstu možemo da predstavimo ping-pong lopticama. Kada ove loptice nalete na ravnu površinu, nastaje sila slično kao što vetar koji naleće na jedra generiše silu koja gura brod napred. Pritisak svetlosti veoma je mali: da biste pomoću solarnog jedra proizveli svega jedan kilogram potiska, potrebno vam je kvadratna površina širine 110 metara. Samim tim, i rezultujuće ubrzanje je malo. Ali, solarno jedro ima jednu veoma značajnu prednost: Sunčeve svetlosti ima neograničeno mnogo. I pored malog ubrzanja, kosmički brod sa dovoljno velikim solarnim jedrom i dovoljno vremena na raspolaganju na kraju će dostići ogromnu brzinu iako sa sobom ne nosi nikakvo gorivo. Koncept su prvi uspešno isprobali Japanci (projekt “Ikaros”). Smatra se da bi jedno berilijumsko jedro, inicijalno postavljeno u neposredu blizinu Sunca, moglo da dostigne brzinu od 1.000 km/s za manje od jednog dana (ilustracije radi, najbrže letelice današnjice ne dostižu ni deseti deo ove brzine). Problem nastaje u dubinama Sunčevog sistema gde je Sunčeva svetlost suviše slaba. Potrebni pritisak svetlosti mogli bi da obezbede super-snažni laseri locirani na Zemlji ili u orbiti oko nje. Dovoljno jak laserski sistem mogao bi obasjano kosmičko jedro da odenese do Ortovog oblaka, same granice Sunčevog sistema, za svega nekoliko decenija.

Plazma motor: Ovo bi, zapravo, bila unapređena verzija jonskog motora. Umesto da koristi inertan fluid, motor bi koristio elektromagnetno polje za ubrzavanje pozitivnih i negativnih jona u vreloj plazmi generišući tako potreban potisak. Ideja još uvek nije isprobana u praksi iako jedna kompanija iz Teksasa uveliko razvija koncept motora sa plazma pogonom koji bi ljude mogao da odnese na Mars za samo 39 dana (Projekat “VASIMR”).

Kontinuirana fuzija: Koncept koji i dalje pripada (dalekoj) budućnosti jer je za tako nešto potreban fuzioni reaktor koji generiše više energije nego što troši. Rakete koje bi koristile kontinuiranu fuziju za generisanje potiska bile bi stotinama puta efikasnije od postojećih hemijskih raketa. Imale bi i jednu značajnu prednost: čak i naizgled prazan kosmički prostor sadrži dovoljno lakih elemenata (vodonika i helijuma) za održavanje kontinuiranog procesa fuzije.

Pulsna fuzija: Motori zasnovani na ovom konceptu generisali bi potisak sukcesivnim kontrolisanim eksplozijama kuglica nuklearnog goriva, dovoljno malih da njihova eksplozija ne ugrozi konstrukciju letelice i dovoljno velikih da prozivodu željeni nivo potiska. Koncept je idejno razrađen tokom pedesetih godina (projekat “Orion”) ali ga do sada nijedna letelica nije isprobala u praksi. Jedna Vašingtonska kompanija trenutno razmatra nacrt motora koji bi koristio sačmu načinjenu od litijumske košuljice i kombinacije vodonikovih izotopa u jezgru. Kada se granula goriva nađe u komori za sagorevanje, snažno magnetno polje izazvalo bi kolaps košuljice što bi vodonik u jezgru ugrejalo do temperature potrebne za otpočinjanje nuklearne fuzije. Jedan ovakav motor bio bi izuzetno efikasan: eksploziija nuklearne kapsule veličine zrna peska generisala bi potisak koji ostvaruje čitav kanister konvencionalnog hemijskog goriva. Dalja istraživanja komplikuje činjenica da važeće međunarodne konvencije zabranjuju detnoiranje nuklearnog goriva, bez obzira na veličinu punjenja. 

Antimaterija: Antimaterija predstavlja idealno pogonsko sredstvo jer se njenom anihilacijom (kombinacijom sa “običnom” materijom) oko 40% njene mase može konvertovati u kinetičku energiju letelice. Takvu efikasnost nemaju ni fisioni ni fuzioni reaktori. Jedno istraživanje pokazuje da bi deset miligrama antimaterije bilo dovoljno da odnese letelicu sa astronautima na Mars za samo 45 dana. Problem je, međutim, što u kosmosu nema antimaterije ni za lek: ona se mora prozivesti veštačkim putem u nuklearnim akceleratorima. Današnji akceleratori jednostavno nisu dovoljno efikasni: količina do sada prozivedene antimaterije bukvalno se meri atomima. Čak i tako male količine teško je izolovati i sačuvati na duži period jer antimateriju ne možete da držite u kutiji sa čvrstim zidovima - svaki kontakt materije i antimaterije praćen je momentalnom eksplozivnom anihilacijom. Zbog svega navedenog, antimaterijski pogon najverovatnije će još dugo ostati u domenu naučne fantastike.

Vreme #1675

Kosmos, godina 2022

Kreiranje “top liste” najinteresantnijih događaja u kosmosu 2022. godine veoma je nezahvalan posao. Godina je bila više nego zanimljiva, teško je i pobrojati sva dostignuća koja to zaslužuju. Možemo samo da se nadamo da će i naredna godina biti jednako interesantna.

8. Earendel, zvezda na kraju sveta

IGLA U PLASTU SENA: Eearendel

Sve zvezde koje vidimo golim okom na noćnom nebu potiču iz naše “otadžbinske” galaksije, jednog dela Mlečnog puta ne većeg od 10.000 svetlosnih godina (što je, otprilike, desetina prečnika čitave galaksije). Da bismo videli malo više zvezda potreban je teleskop. Astronomi mogu svojim instrumentima da vide pojedinačne zvezde i u Andromedi, nama najbližoj susednoj galaksiji udaljenoj 2.5 miliona svetlosnih godina. Ali, ako se zagledate još više u dubinu kosmosa, pojedinačne zvezde počinju da se preklapaju da biste, na kraju, mogli da vidite samo čitave galaksije, združeni sjaj milijardi zvezda. 

Zvuči nestvarno ali je tačno: teleskop “Habl” je u martu snimio izolovanu zvezdu čije je svetlo nastalo u praskozorje kosmosa da bi zatim putovalo do nas fantastičnih 12.8 milijardi godina. “Habl” je snimio neke još udaljenije i starije galaksije ali u njima ne možemo da prepoznamo pojedinačne zvezde. Nova zvezda je dobila ime “Earendel” što na staroengleskom znači “izlazeća zvezda” ili “jutarnje svetlo”. Reč je o masivnom plavom džinu, pedeset puta masivnijem od Sunca i milion puta sjajnijem, kojeg odavno više nema: tako velike i blistave zvezde imaju relativno kratak životni vek. 

Kako je naučnicima pošlo za rukom da u moru galaksija u kojima ne možemo da razlučimo zvezde pronađu jednu u kojoj se Earendel jasno vidi? Jednostavno, imali su dosta sreće. Između Earendela i nas nalazi se ogromna količina kosmičke materije koja zakrlivljuje putanju svetlosti i dovodi do efekta tzv. “gravitacionog sočiva” čiji se faktor uvećanja meri hiljadama. Kao što lupa uveličava predmet koji gledate kroz nju, tako i gravitaciono sočivo uvećava objekte koji se nalaze daleko iza njega koje, u normalnim okolnostima, ne bismo mogli da vidimo. 

Earendel, koji pripada jednoj od prvih generacija zvezda koje su se upalile nakon “Velikog praska”, trenutno nosi titulu najudaljenije pojedinačno osmotrene zvezde. S obzirom na vreme putovanja svetlosti, reklo bi se da je ona 12.8 milijardi svetlosnih godina daleko od nas. Međutim, dok je svetlost putovala i svemir se širio tako da je trenutno rastojanje između nas i mesta na kome je Earandel nekad bio bar dvostruko veće.

Ako vas čitava ova računica pomalo zunjujte, ne brinite, to je normalno.

7. Lender “InSight” odlazi u istoriju

DOVIĐENJA I LAKU NOĆ: “InSight” lender zatrpan Marsovom prašinom

Kada je NASA, krajem 1918. godine uspešno spustila lender “InSight” na površinu Marsa, teško da je bilo ko verovao da će on besprekorno funkcionisati tokom više od 1.500 dana. Sonda je imala vrlo specifičnu misiju: da detektuje i analizira zemljotrese na Marsu i doprinese našem razumevanju planetarne evolucije. Zemljotrese smo do sada analizirali isključivo na Zemlji, ovo je bio prvi pokušaj da ih detektujemo drugde u kosmosu. 

U unutrašnjost planeta ne možemo da zavirimo direktno ali nam upravo seizmički talasi, njihova brzina, intenzitet i način prostiranja omogućavaju da sa velikom dozom sigurnosti odgonetnemo unutrašnju strukturu Zemlje ili Marsa. Danas znamo da je Zemljino unutrašnje jezgro čvrsto, uglavnom sastavljeno od nikla i gvožđa, dok se oko njega nalazi spoljašnje, tečno jezgro, čije lagano strujanje stvara magnetno polje koje nas efikasno štiti od raznovrsnog kosmičkog zračenja. Sa druge strane, Mars nema značajnije magnetno polje što je u znatnoj meri doprinelo da Marsova površina danas bude hladna i beživotna pustinja. Ta činjenica navela je naučnike na pomisao da je Mars potpuno ohlađena stena, bez unutrašnjih strujanja. “InSight” je, međutim, pokazao da je jezgro Marsa i dalje u tečnom stanju. Iako nema tektonske ploče čije kretanje predstavlja glavni izvor zemljotresa na Zemlji, Mars nije geološki mrtav: “InSight” je registrovao preko 1.300 zemljotresa. Najjači zemljotres, magnitude 5, zabeležen je u maju a naknadno smirivanje tla potrajalo je čitavih šest sati. 

Na žalost, misija je morala da bude okončana ovog meseca usled laganog ali upornog taloženja Marsove crvene prašine na solarnim panelima lendera koji generišu potrebnu energiju. Sloj neprozirne prašine sprečava da sunčevi zraci dopru do solarnih ćelija usled čega njihova efikasnost opada. Instrumenti na lenderu postepeno su gašeni kako bi se potrošnja uskladila sa sve manjom proizvodnjom, ali na kraju energije nije ostalo ni za bazične potrebe. Svejedno, nema razloga za tugu: prikupljeni seizmički i atmosferski podaci značajno će unaprediti naše poznavanje stenovitih objekata u Sunčevom sistemu, uključujući i našu planetu.   

6. Pogled u srce tame

KONAČNO NA SLICI: Crna rupa “Sagittaurus A*” u centru naše galaksije

Postojanje crnih rupa nagovestila je Ajnštajnova opšta teorija relativiteta pre više od stotinu godina, ali je mnogo vremena prošlo dok njihovo postojanje nije nedvosmisleno potvrđeno astronomskim opažanjima. Crne rupe su kosmički objekti koji u relativno malom prostoru sadrže ogromnu masu što proivodi snažno gravitaciono polje, toliko jako da iz crne rupe ni svetlost ne može da pobegne. Zakoračite samo jedan korak preko nevidljive granice tzv. “horizonta događaja” i naći ćete se u delu prostora u kome sve putanje imaju samo jedno ishodište: centar crne rupe, nešto što se matematički može opisati jedino kao singularitet, tačka beskonačne gustine.  

Danas znamo da se u srcu skoro svake galaksije nalazi crna rupa. Kako fotografisati nešto što ne emituje svetlost pa se samim tim i ne vidi? Crne rupe svojom gravitacijom privlače okolni kosmički gas koji se tokom “pada” u crnu rupu intenzivno zagreva i počinje da emituje elektromagnetno zračenje čiji intenzitet raste kako se materija približava horizontu događaja. S obzirom da je horizont događaja sfernog oblika, za očekivati je da crna rupa izgleda kao tamni disk oko koga se nalazi prsten usijane kosmičke materije. 

Tačno to videli smo 2019. godine na istorijskom prvom snimku crne rupe koja se nalazi u centru galaksije M87. Međutim, svi pokušaji da se snimi Sagittarius A*, crna rupa koja se nalazi u centru našeg Mlečnog puta do ove godine bili su neuspešni iz nekoliko razloga. Pre svega, između nas i crne rupe u centru naše galaksije nalazi se prostor od 27.000 svetlosnih godina ispunjen ogromnom količinom gustog kosmičkog gasa i prašine koji otežavaju posmatranje. Uz to, “naša” crna rupa je, za galaktičke razmere, relativno mala: sadrži neverovatnih četiri miliona Sunčevih masa ali je i dalje 1000 puta manje masivna od one koju smo snimili pre tri godine. Bio je to težak zadatak za opservatoriju EHT (Event Horizon Telescope), konglomerat precizno sinhronizovanih radio-teleskopa razmeštenih širom zemljine kugle. Nakon pet godina mukotrpnog rada na prikupljanju i prečišćavanju podataka, u maju je konačno objavljena fotografija na kojoj se vidi “srce tame” u našem zvezdanom komšiluku.

5. Kosmički turizam na slepom koloseku

KORAK NAZAD: Neuspelo lansiranje “Blue Origina”

Iako je u 2021. godini bilo mnogo razloga za optimizam, protekla godina predstavljala je suštinsku suprotnost. Ponovo smo se podsetili da je put u kosmos rizičan, komplikovan, skup i često nepredvidljiv. Prvo je “Virgin Galactic” Ričarda Brensona bio prinuđen da obustavi sve svoje letačke operacije nakon što je utvrđeno da je tokom Brensonovig leta iz 2021. godine letelica bila skoro čitav minut van predviđenog kursa. Revizija čitavog koncepta koju je diktirala američka Federalna agencija za avijaciju (FAA) nije otkrila fatalne nedostatke ali je dovela do višemesečnog zastoja u realizaciji ambicioznih Brensonovih planova. Kad firma ne leti i dugovi se gomilaju: nije tajna da “Virgin Galactic” početkom ove godine morao da se zaduži za oko pola milijarde dolara kako bi i dalje ostao likvidan. To je dovelo i do pada akcija na berzi što je bio jasan signal Brensonu da investitori polako gube poverenje u čitav poduhvat. Početak komercijalnih turističkih letova u kosmos neprekidno se odlaže a sada se kao razlog navode nepoznata “tehnička unapređenja”.    

Izgledalo je da Džef Bezos ima više sreće: njegov “Blue Origin” već je “ispalio” nekoliko tura poznatih ličnosti u kosmos, izgledalo je da cela operacija polako počinje da se zahuktava. A onda je u septembru Bezosova raketa spektakularno eksplodirala tokom poletanja. Srećom, kapsula za posadu bila je prazna a sistemi za spasavanje funkcionisali su kako treba tako da je kapsula ostala neoštećena. I pored toga, nema sumnje da su svi oni sa kartom za neki od Bezosovih letova osetili knedlu u grlu. Bezos od tada više ne leti, a kad će - ne znamo.

Izuzetak je misija “Axiom-1” koja je u aprilu na Međunarodnu svemirsku stanicu odvezla četvoricu “privatnika”. Svi oni su biznismeni koji vole da investiraju u nove poslove ali i u sopstveno zadovoljstvo: priča se da je svako od njih za ovu kratkortrajnu ekskurziju “istresao” oko 55 miliona dolara.

Entuzijazma, dakle, još uvek ima sasvim dovoljno. Japanski modni dizajner Jusaku Maezava izabrao je osmoricu saputnika sa kojima namerava da obleti Mesec koristeći Maskovu kolosalnu raketu “Starship One” koja tek treba da ima premijerni let (ako Maskova kompanija zbog ogromnih troškova pre toga ne bankrotira). Odnekud se ponovo pojavio i Denis Tito, prvi kosmički turista s početka ovog veka, koji takođe ima planove da se vrati u kosmos koristeći Maskove letelice. Sve bi možda išlo i brže da Mask trenutno nije zauzet svojom novom igračkom - “Tviterom”. Dok se ta igračka ne pohaba (ili ne polomi), kosmički turisti s viškom para i slobodnog vremena i dalje će ostati beznadežno vezani za zemlju. 

4. Kineski kosmički put

NEBESKA PALATA: Kineski orbitalna stanica “Tiangong”

Međunarodna svemirska stanica je kolosalni projekat u kome sarađuje petnaestak država, na čelu sa Amerikom i Rusijom. Ipak, upadljivo je odsustvo dve svetske velesile: Kine i Indije. Indija je već objavila da namerava da u doglednoj budućnosti lansira sopstvenu orbitalnu stanicu, jedan modul od 20 tona, za početak. 

Sa druge strane, Kina je u početku imala želju da sa drugima zajedno učestvuje u projektu međunarodne stanice ali nikad oko toga nije mogla da se dogovori s Amerikancima kojima se nikako nije sviđalo što iza kineskog kosmičkog programa stoji kineska armija. Kad već nema volje za saradnjom, Kinezi su rešili da uzmu stvari u svoje ruke i u orbiti naprave nešto svoje. Kineska orbitalna stanica “Tiangong” (“Nebeska palata”), sastavljena od tri modula ukupne mase 60 tona, konačno je kompletirana krajem oktobra. Stanica se po gabaritima ne može uporediti sa Međunarodnom svemirskom stanicom (koja ukupno ima 465 tona i izgleda kao manje selo na nebu), ali se bar nalazi u stoprocentnom vlasništvu Kine koja stanicu sada može da koristi kako hoće. Na stanici se, prema informacijama iz kineskih izvora, trenutno nalaze tri “taikonauta”: dva muškarca i jedna žena.        

Kina nije ostala hermetički zatvorena: na stanici se već odvijaju naučni eksperimenti u saradnji sa Evropskom svemirskom agencijom i njenim državama članicama, a razvija se saradnja i sa specijalizovanim agencijama Ujedinjenih nacija. To je tek početak. Za narednu godinu Kina najvljuje lansiranje sopstvenog svemirskog teleskopa koji neće biti privezan za “Tiangong”. Umesto toga, kretaće se s malim zaostatkom duž iste orbite pri čemu će postojati mogućnost povremenog spajanja teleskopa sa stanicom radi neophodnog servisiranja. 

Kinesko osvajanje kosmosa možda ide nešto sporijim tokom, ali su, možda baš zato, izbegnuti veći incidenti. Jedina zamerka koja bi se Kinezima mogla staviti je da ne vode mnogo računa gde će pasti potrošeni raketni motori i isluženi sateliti. Kad Kinezi lansiraju ceo svet stavlja šlemove na glavu! Ali sve to ne može da pokvari ukupnu sliku o kineskim dostignućima: Kina već ima svoj rover na Marsu i dva rovera na Mesecu i ozbiljno razmatra mogućnost da na Mesec pošalje svoje astronaute. Dodajte na to i da je kineski svemirski program već tridecenije star i da je Kina tek treća nacija koja je uspela da lansira čoveka u kosmos oslanjajući se isključivo na sopstvene snage pa ćete shvatiti o kakvom se kosmičkom naletu radi. Sasvim je moguće da kineska orbitalna stanica u jednom trenutku bude i jedina u orbiti oko Zemlje. Jer, projekat Međunarodne svemirske stanice lagano se bliži svom kraju a Rusi svoju stanicu odavno nemaju, niti će je imati sve dok su svi važni državni resursi fokusirani na besmisleni rat kome se ne nazire kraj. 

3. Pucanj u “Dimorfos”

POGODAK U CENTAR: Misija “Dart”

Sunčev sistem prepun je asteroida svih mogućih veličina od kojih neki imaju putanju koja se u regularnim intervalima ukršta s putanjom naše planete. Svaki takav asteroid predstavlja potencijalnu pretnju po život na Zemlji i ta mogućnost nije samo teoretska. Danas pouzdano znamo da je udarac asteroida prečnika (svega) 10 kilometara potpuno izmenio život na Zemlji pre oko 65 miliona godina: dotadašnji neprikosnoveni vladari planete, dinosaurusi, zbrisani su sa Zemlje a sličnu sudbinu doživele su i brojne druge biljne i životinjske vrste. Jedan sličan udarac danas mogao bi da ugrozi čitavo čovečanstvo. Iako znamo da nam katastrofa takve vrste ne preti u neposrednoj budućnosti, jasno je da će nam kosmos kad-tad baciti “lopticu” koja nas gađa pravo u glavu. 

Kako se odbraniti od tog “savršenog” hica? Ako odbacite holivudske maštarije i držite se tehnologije koja je danas dostupna, najveće izglede za opstanak imali bismo ukoliko bismo uspeli da dovoljno rano promenimo putanju asteroida za neku malu veličinu. Ta mala promena kursa, izvedena nekoliko godina ili decenija pre trenutka fatalnog susreta, mogla bi da dovede do toga da nas asteroid promaši za milion kilometara. Da li je takva intervencija uopšte moguće? 

Upravo na to pitanje trebalo je da odgovori misija “Dart”. NASA je jednu svoju sondu usmerila u asteroid Dimorfos sa namerom da izazove sudar i direktno izmeri do kakve je promene kursa došlo nakon sudara u odnosu na Didimos, veći asteroid oko kojeg Dimorfos rotira. Zahvaljujući kamerama na samoj sondi i italijanskoj letelici koja se nalazila u pratnji, čitav svet mogao je uživo da posmatra kako se sonda približavala Dimorfosu. Poduhvat je bio nestvarno komplikovan, ravan pokušaju da jednim puščanim zrnom oborite drugo zrno u letu. Sve se na kraju odigralo prema planu: sudar sonde i Dimorfosa u septembru bio je spektakularan a jednako efektni bili su i rezultati merenja: period rotacije Dimorfosa u odnosu na Didimos promenjen je za čak 32 minuta. Da je Dimorfos, kojim slučajem, bio usmaljen i na putanji kolizije sa Zemljom, vrlo je verovatno da bi ga udarac sonde skrenuo u dovoljnoj meri da nekako “preteknemo”. 

Naravno, treba biti realan, Dimorfos nema ni 100 metara u prečniku, da je asteroid bio veći rezultati bi bili mnogo skromniji. Za veću metu bio bi potreban i znatno veći “čekić”. I pored toga, može se oceniti da je prva “pokazna vežba” naše odbrane od kosmičkih projektila prošla iznenađujuće uspešno. 

2. Artemis: Povratak na mesto uspeha

GRUPNI PORTRET: Brod Orion, Mesec i Zemlja

Nakon nekoliko odlaganja izazvanih tehničkim problemima, kompozicija “Artemis 1” konačno se vinula put Meseca u novembru. Ceo ansambl, u suštini, ima dva osnovna dela: primarni raketni nosač (tzv. “Space Launch System” ili SLS) i brod “Orion” koji će u bliskoj budućnosti nositi četvoročlanu ljudsku posadu.

U pitanju je najveća raketa koja je ikad napravljena i može se porediti samo sa Saturnom V, legendarnom raketom koju je za projekat “Apolo” konstruisao harizmatični Verner fon Braun. SLS ima visinu od oko 60 metara a sa “Orionom” i tornjem za spasavanje na njemu dostiže i svih 100, što je visina koju nema ni Kip slobode u Njujorku. Međutim, visina nije preterano bitna, mnogo je važniji maksimalni potisak koju raketni nosač može da obezbedi. U slučaju SLS-a to je oko 4.000 tona što je za 15% više u odnosu na legendarni Satun V (ukupna masa čitave kompozicije iznosi oko 2.600 tona). 

SLS ima dva bustera na čvrsto gorivo koji rade relativno kratko i obezbeđuju lavovski deo inicijalnog potiska. Centralni deo SLS-a čini ogroman rezervoar za gorivo za čije dno su vezana četiri velika motora preuzeta sa rashodovanih šatlova. Ovi motori tokom poletanja generišu oko četvrtinu ukupnog potiska i kao gorivo koriste 2.75 miliona litara super-hladnog tečnog kiseonika i vodonika. 

Između centralnog rezervoara i “Oriona” nalazi se drugi stepen, kratak cilindar sa jednim raketnim motorom. Ovaj motor ubrzaо је “Orion” sve dok brod nije dostgao stacionarnu Zemljinu orbitu. Nakon nekoliko krugova oko Zemlje, motor drugog stepena aktiviran je još jednom čime je letelica dospela na trans-lunarnu putanju koja vodi direktno na Mesec. Spuštanje na Mesec nije bilo predviđeno. Letica je opisala nekoliko širokih elipsi uz dva bliska prolaza koja su je dovela na samo sto kilometara od Mesečeve površine. “Orion” se u jednom trenutku našao na rastojanju od 450.000 kilometara u odnosu na Zemlju što je rekrod za letelice koje mogu da nose ljudsku posadu. Nakon puta dužeg od dva miliona kilometara, kapsula “Oriona” meko se spustila u Tihi okean.

Misija je završena kompletnim uspehom jer su, ako se izuzme kratak prekid u komunikaciji izazvan greškom na Zemlji, sve faze leta realizovane do kraja i po planu. Razočarali su jedino minijaturni eksperimentalni sateliti koje je “Artemis” oslobodio kada se već nalazio na lunarnoj trajektoriji. Od njih deset samo su tri proradila, ostali su se ili pogubili ili su zaćutali nedugo nakon što su “posejani”.  

“Artemis 1” predstavlja prvu u nizu od tri ambiciozne misije koje čoveka treba da vrate na Mesec, tamo gde ga je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih odveo projekat “Apolo”. Naredna misija trebalo bi da predstavlja kopiju prve, ovoga puta s astronautima. Treća ekspedicija trebalo bi da uključi i meko spuštanje na Mesec, negde u blizini južnog pola. Danas znamo da tamo postoje krateri na čijem se dnu mogu pronaći značajne količine vodenog leda. Četvrta misija trebalo bi da bude obavljena na značajno usavršenoj letelici, sa verovatnim ciljem uspostavljana trajne orbitalne stanice u Mesečevoj orbiti. Ta orbitalna stanica mogla bi da posluži kao polazna tačka za neke naredne misije i još ambicioznije ciljeve (Mars?). 

Ostaje, međutim, da se vidi kako će “Artemis” izaći na kraj sa ogromnim troškovima koji ga prate. Ako oni nastave da rastu sadašnjim tempom, očekuje se da na “Artemis” do 2025. godine bude potrošeno oko 100 milijardi dolara, što je veliki novac čal i za Ameriku u kojoj sve veći broj ljudi nema pristojno zdravstveno osiguranje. Inicijalno je procenjeno da će za jedan let “Artemisa” biti potrebne dve milijarde ali, kako sada stvari stoje, sada ni dvostruki iznos neće biti dovoljan. Takav finansijski pritisak NASA ne može da izdrži na duže staze. Ali može da se nada da će američka javnost u jedom trenutku prihvatiti “Artemis” baš kao što je prigrlila i jednako “problematični” teleskop “Džejms Veb”. Za tako nešto potrebno je da neki budući astronaut ponovo kroči na Mesečevu površinu. 

1. “Džejms Veb”, konačno

“Stubovi postanja” u ogledalima “Džejmsa Veba” 

Iako je svemirski teleskop poleteo u kosmos krajem 2021. godine on se našao na svom “radnom mestu” tek u februaru naredne godine. Reč je o tzv. Lagraževoj tački L2, koja se nalazi na pravcu Sunce-Zemlja, oko 1,5 miliona kilometara daleko od Zemlje (Mesec nam je četiri puta bliži). Usled idealne superpozicije gravitacionih sila Sunca i Zemlje, letelica u blizini L2 tačke može da “lebdi” veoma dugo, uz minimalan utrošak goriva. Teleskop je uspešno razmotao višeslojnu mušemu od kaptona veličine teniskog igrališta koja štiti instrumente i glavno ogledalo prečnika 6,5 metara od uticaja Sunčevog i Zemljinog zračenja. Ceo proces pripreme za rad imao je više od 350 kritičnih koraka, svaki od njih mogao je da pođe po zlu s fatalnim posledicama. Na radost i ponos hiljada inženjera koji su učestvovali u konstrukciji teleskopa, sve je prošlo u besprekornom redu. 

“Džejms Veb” je teleskop koji osmatranja vrši uglavnom u infracrvenom, nevidljivom delu spektra, za razliku od Habla koji je ograničen na vidljivu svetlost. Infracrveni talasi imaju osobinu da lakše zaobilaze prepreke, međuzvezdani gas i prašinu, tako da neki objekti, poput mladih zvezda skrivenih u gustim molekulranim oblacima, odjednom postaju jasno vidljivi. Ali to stvara i određene tehničke poteškoće: infracrveno zračenje samog teleskopa ima negativan uticaj na kvalitet osmatranja i zato mora da bude svedeno na minimum. A to je moguće samo ako se teleskop potpuno ohladi. Za deo instrumenata dovoljno je to što se nalaze u senci kaptonskog štita. Ali, za one najosetljivije, obezbeđeno je aktivno hlađenje tečnim helijumom pomoću kojeg se temperatura spušta na par stepeni iznad apsolutne nule.

Nakon nekoliko meseci posvećenih testiranju opreme i kalibrisanju ogledala i instrumenata, američki predsednik Bajden imao je tu čast da 12. jula prikaže prve snimke sa “Džejmsa Veba”. Ispostavilo se da je vredelo čekati sve ove godine: svako ko ima makar amaterski interes za astronomiju i tajne zvezdanog neba ostao je ushićen. Duboki kosmos, “Stefanov kvintet”, “Stubovi stvaranja”, Neptunovi prstenovi... sve smo to već videli ali nikad na ovako impresivan način, sa toliko fascinantnih detalja. Tokom narednih meseci pojavili su se novi, još efektniji snimci, toliko sadržajni da će biti potrebne godine da uh do kraja izučimo. “Veb” je danas nesumnjivo najjače oruđe u rukama vrhunskih astronoma, ali je u kratkom periodu postao i nova ikona pop-kulture, slično kao što je to bio slučaj i s “Hablom”.

Koliko vremena “Veb” ima pred sobom? Jako je bitno da sva oprema na teleskopu funkcioniše kako treba. Za razliku od “Habla” koji je više puta bio popravljan na orbiti oko Zemlje, “Veb” je predaleko da bi tako nešto bilo moguće i otkaz neke od ključnih komponenti može da bude fatalan. Čak i da sve funkcioniše kako treba, postoje spoljašnji izazovi. Mikrometeoriti su u nekoliko navrata pogađali pozlaćena ogledala teleskopa ali je njihova čvrsta berilijumska konstrukcija odolela. Samo u jednom slučaju nastala je manja ogrebotina koja, srećom, nije uticala na kvalitet slike koju “Veb” proizvodi. 

Nadajmo se da su godine istraživanja i otkrića tek pred nama. “Džejms Veb” je već postavio nove rekorde kada su u pitanju najstarije i najudaljenije osmotrene galaksije. Ali to je tek početak. Još uvek treba da pronađemo prve objekte koji su zasijali u mračnoj vasioni nakon “Velikog praska” pre oko 13.7 milijardi godina. Sada konačno možemo da zavirimo u “zvezdana porodilišta”, mesta na kojima nastajnu nove zvezde koja su nam dosad bila teško dostupna. Ako budemo imali sreće, pronaći ćemo i ekstra-solarne planete u čijoj se atmosferi nalaze tragovi gasova karakterističnih za postojanje života. Dobro je da više niko ne pominje vremenske i budžetske okvire koje je “Džejms Veb” probijao u više navrata. Deset milijardi dolara vredan teleskop je u prvoj godini svoje eksploatacije premašio sva očekivanja. Možemo da odahnemo, konačno je došlo vreme za nauku.

Vreme #1669

"Sveti Gral" čiste energije

Eksperiment o kome se priča

Posle više od 60 godina neprekidnih istraživanja, konačno je napravljen jedan od ključnih prodora na polju nuklearne fuzije. U zajedničkom saopštenju Ministarstva za energetiku SAD i nacionalne laboratorije “Lorens Livermor” ističe se da je tokom decembra u institutu pod imenom “National Ignition Facility” na severu Kalifornije po prvi put ostvarena nuklearna fuzija s “pozitivnim energetskim bilansom”. Drugim rečima, reakcija je proizvela više energije nego što je u nju direktno uloženo. U jedom kratkom deliću sekunde stvoreno je Sunce na Zemlji.

Fuzija je potencijalni izvor veoma čiste energije i zasniva se na fuziji (spajanju) izotopa vodonika u helijum, neškodljiv inertni gas (identičan proces dešava se na Suncu). Delić mase vodonika pritom se konveruje u energiju, u skladu s Ajnštajnovim principom ekvivalentnosti mase i energije, E=mc2. Proces za sobom ostavlja zanemarljivu količinu radioaktivnog otpada koji pravi toliko problema u eksploataciji atomske energije zasnovanoj na fisiji (cepanju) atoma uranijuma ili plutonijuma. Emisija ugljen-dioksida i štetnih gasova staklene bašte ravna je nuli.

Eksperiment izveden u Americi predstavlja pravo inžinjersko čudo na koje je, samo do sada, potrošeno preko 3 milijarde dolara. Za pokretanje nuklearne fuzije upotrebljen je snop od 192 lasera sa ukupnom energijom od 2 megadžula (toliko, otprilike, potroši fen za kosu tokom 15 minuta). Možda deluje malo ali tu energiju laseri isporuče tokom svega par nanosekundi aktivnosti. Vremenska i prostorna koordinacija lasera dovedeni su do savršenstva: snop laserskih zraka skoncentrisan je u unutrašnjost minijaturnog valjkastog kontejnera načinjenog od zlata u kome se nalazi kuglica nuklearnog goriva veličine zrna bibera. Kuglica ima omotač od dijamanta a u njenoj unutrašnjosti nalazi se nuklearno gorivo, mešavina deuterijuma i tricijuma (izotopa vodonika) ohlađenih do tačke smrzavanja. Da bi se gorivo “natočilo” u kuglicu koristi se cev čiji je prečnik pedesetak puta manji od debljine vlasi kose. Kada laserski zraci obasjaju zlatni kontejner iznutra, dolazi do njegovog intenzivnog zagrevanja i emisije X-zraka koji padaju na kuglicu goriva i dovode do njenog brzog zagrevanja i kompresije. 

Temperatura goriva dostiže nekoliko miliona stepeni a kuglica goriva implodira sve dok se ne skupi na delić svoje prvobitne zapremine pri čemu gustina goriva prevazilazi gustinu olova. Na ovako visokim temperaturama i pritiscima pozitivno naelektrisana jezgra vodonika imaju dovoljno veliku brzinu da  prevladaju silu elektrostatičkog odbijanja i spoje se u jezgro helijuma. Masa goriva nešto je veća od mase prozivoda nuklearne reakcije a razlika se pretvara u energiju. I tako je oslobođeno nešto više od 3 megadžula energije, upadljivo više od 2 koliko su laseri inicijalno isporučili u zlatni kontejner. 

Tako je, po prvi put, praktično dokazano da je iz kontrolisane nuklearne fuzije moguće izvući više energije nego što je u nju uloženo. Kada na sve ovo dodamo činjenicu da su laseri korišćeni u eksperimentu relativno stari (za njihov smeštaj upotrebljen je prostor veličine fudbalskog igrališta), da su proizvod tehnologije koja je postojala krajem prošlog veka, ostaje nam da sa još većim optimizmom gledamo na buduće eksperimente u kojima će biti upotrebljeni manji i snažniji laseri najnovije generacije. Fuzija, koja odavno predstavlja “sveti Gral” čiste energije koji nam neprekidno izmiče, danas nam je bliža nego ikad. 

Koliko je ovaj “laserski” pristup perspektivan? I pored epohalnog rezultata od pre par dana, i dalje postoje značajni razlozi za suzdržanost. Laseri su nesumnjivo koristan tehnički izum koji je prilično izmenio svet u kojem živimo. Ali ostaje činjenica da su oni energetski neefikasni: energija koja se utroši na generisanje laserskog snopa stotinak puta je veća od energije koju taj snop sa sobom nosi. Zato spektakularni rezultat sa početka ovog teksta treba uzeti sa velikom dozom rezerve: kada se uporedi energija oslobođena fisijom sa energijom potrebnom za pogon lasera, kompjutera i druge prateće opreme, energetski bilans je i dalje ubedljivo negativan. A da bi fuzija bila komercijalno upotrebljiva neophodno je da generiše 30 puta više energije nego što troši. Teško dostižan cilj za nuklearnu fuziju čiji se budući stepen korisnog dejstva procenjuje na 10-20% (ilustracije radi, običan automobilski motor može da dostigne i svih 40%).

Zato neki od naučnika smatraju da laseri neće moći da se koriste kao deo komercijalnog sistema za proizvonju energije “ni sad, ni za milion godina, nikad”. Uz to, eksperiment je stvorio višak energije koji je dovoljan da se desetak čajnika ugreje do tačke ključanja. Ali, gde je sva ta energija otišla? Raspršila se i nestala istom brzinom kao što je i nastala  jer - trenutno nemamo rešenje kako da je prikupimo niti znamo kako da održimo njen kontinuirani priliv (da bi generisana energija postala značajna, laseri bi, umesto par puta dnevno, morali da “upucaju” 10-20 vodoničnih meta u minutu).

Da li smo, zaista, na pragu nove energetske ere u kojoj će konačno početi da dominiraju čisti izvori energije koji ne generišu dodatne količine ugljen-dioksida? Deuterijum izolovan iz jednog litra obične vode može da generiše energiju ravnu onoj koja se može dobiti iz 300 litara benzina. Mogućnosti nuklearne fuzije su neslućene, kako u pogledu količine tako i u pogledu kvaliteta (čistoće) proizvedene energije ali mi još uvek nismo sigurni da se kladimo na pravog konja. Jer, istorija je, bar kada je civilna  eksploatacija nuklearne fuzije u pitanju, prepuna razočarenja koja su se ponavljala u skoro pravilnim vremenskim intervalima. 

Fizičar Džon Kokroft izjavio je 1958. godine da će njegov projekat fuzionog reaktora “Zeta” svetu podariti neograničenu količinu jeftinog goriva. Nije se desilo. Martin Flajšman i Stenli Pons senzacionalno su objavili 1989. godine da su ostvarili nuklearnu fuziju na sobnoj temperaturi pomoću aparature koja se može sklopiti od delova iz garaže. Međutim, nijedan naučnik nikad nije uspeo da ponovi rezultate ovog eksperimenta tako da su Flajšman i Pons na kraju optuženi za nesavestan naučnički rad.  Dodajte na spisak i ITER (videti okvir), međunarodni projekt toroidnog fuzionog reaktora koji još uvek nije funkcionalan pa ćete shvatiti u kakvoj se magli još uvek nalazi nuklerna fuzija. Kad god se iznose predviđanja, fuzija je uvek tu iza ćoška, “dve ili tri decenije daleko”. I uvek će biti, dodali bi skeptici. 

Dobro je što je nuklearna fuzija ponovo na stranicama novina i naučnih časopisa, što se uz naučne ustanove za nju sve više interesuju i privatne kompanije kao što je “Amazon”, ali to ne znači da je uspeh brz i zagarantovan. Američki političari zasad podupiru ova istraživanja, postoji čak i zvanični dokument o tome koji je objavljen u aprilu i garantuje finansijsku potporu države. Činjenica je da su sada svi ispunjeni ushićenjem i optimizmom ali malo realnosti, ipak, nije na odmet. Ne stoje superlativi da je pomenuto dostignuće američke laboratorije jedno od najvećih u XXI veku. Tačno je da smo sada probili psihološku barijeru time što smo pokazali da je nuklearna fuzija moguća. To saznanje menja sve, sa ogromnim pozitivnim efektom na buduća istraživanja bez kojih bi postignuti rezultat bio bezvredan. Ali, reklo bi se da smo u ovom veku ipak videli i neka mnogo veća i značajnija naučna ostvarenja: oktriće Higsovog bozona, vakcinu protiv kovida-19, lansiranje kosmičkog teleskopa “Džejms Veb”, dešiforvanje ljudskog genoma... 

Zaključak se sam nameće: ako nameravamo da se ozbiljno bavimo narastajućom energetskom krizom i globalnim zagrevanjem koje će do kraja ovog veka verovatno preći 2oC, moramo da se oslonimo na tehnologiju kojom već raspolažemo. A to su atomska fisija, sviđalo nam se to ili ne, i obnovljivi izvori energije kao što su sunce, plima ili vetar. Jedino tako, uz radikalno odricanje od uglja i nafte, možemo da se uhvatimo u koštac s klimatskim promenama, ekstremnim vremenskim prilikama, narastanjem nivoa mora, poplavama i epidemijama. Nuklearna fuzija neće stići na vreme da spase svet. I dalje je par decenija ili pola veka daleko. Moramo da delujemo već danas jer će sutra, kada nuklearna fuzija konačno prestane da bude bajka, verovatno biti dockan.

Hod po trnju

ITER u izgradnji

Današnja istraživanja nuklearne fuzije odvijaju se u dva praktično nezavisna pravca. Prvi pristup, o kome se sada toliko piše,  podrazumeva bombardovanje male mete načinjene od nuklarnog goriva laserskim zracima sve dok u njemu ne otpočne nuklearna reakcija. Drugi pravac istraživanja podrazumeva masivne reaktore u kojima je fuziono gorivo pretvoreno u naelektrisanu plazmu koja se zagreva i kontroliše pomoću složenog magnetnog polja. 

Izučavanje nuklearne fuzije kao potencijalnog izvora energije započelo je radovima Etkinsa i Hautermana 1929. godine. Oni su, precizno mereći mase najlakših hemijskih elemenata i njihovih izotopa, predvideli da se spajanjem lakših elemenata u teže mogu dobiti velike količine energije, u skladu sa Ajnštajnovim jednačinama. Deset godina kasnije, fizičar Hans Bejt dobio je Nobelovu nagradu za kvantitativnu teoriju fuzije. Bejt je prvi pokazao da je za proces nuklearne fuzije potrebna temperatura koja se meri milionima stepeni. Pri ovako visokim temperaturama, elektroni bivaju izbačeni iz svojih atomskih orbitala tako da je materija potpuno jonizovana i nalazi se u agregatnom stanju koje fizičari nazivaju plazmom. Kada temperatura dostigne kritičnu granicu, energija kretanja atomskih jezgara dovoljno je velika da prevlada odbijajuće sile između njih i fuzija postaje moguća.

Put od teorije do prvih praktičnih rezultata bio je trnovit. Vrelu plazmu je, naime, nemoguće kontrolisati sudovima sa čvrstim zidovima, s obzirom da govorimo o temperaturama uporedivim sa onim koje vladaju u Sunčevom jezgru. Fizičari su relativno brzo došli na ideju da jonizovanu plazmu izoluju i komprimuju u "nevidljivom sudu" čije bi zidove činile strujnice jakog magnetnog polja, ali je prva magnetna komora, skromnih domena i rezultata, konstruisana tek 1947. godine na Imperijal koledžu u Londonu.

Tokamak

Od 1953. godine Amerika, Britanija i SSSR eksperimentišu sa tzv. Zeta reaktorima povremeno objavljujući vesti o značajnim uspesima na polju kontrolisanja plazme. Nažalost, mnoga tadašnja "dostignuća" i "otkrića" ubrzo su demantovana ili svedena u daleko skromnije okvire što je krajem 1958. godine dovelo do definitivnog napuštanja koncepta Zeta reaktora kao nedovoljno perspektivnog. Višegodišnji uzaludni napori imali su veliki uticaj na ponašanje svetskih velesila koje su, čak i u tadašnje vreme hladnog rata i sveopšteg nepoverenja, rešile da obelodane svoja saznanja na polju fuzije i koordinišu dalja istraživanja.

Ključni prodor ostvaren je 1968. godine u SSSR-u kada su Andrej Saharov i Igor Tam konstruisali prvi "tokamak" (ruska skraćenica za "toroidnu komoru unutar magnetnih kalemova") i u njemu uspešno kontrolisali plazmu čija je temperatura bila za red veličine veća od očekivane. Kada su ovi rezultati na licu mesta provereni i potvrđeni od strane vidno impresioniranih zapadnih stručnjaka, koncept tokamak reaktora postao je dominantan, inspirišući brojne generacije naučnika sve do današnjih dana.

Početkom 1976. godine Evropa počinje da radi na projektu tokamaka pod nazivom JET (skraćenica za "združeni evropski torus") koji kao gorivo koristi mešavinu vodonikovih izotopa. Evropska zajednica je 1978. godine odobrila izgradnju reaktora na napuštenom aerodromu britanske avijacije u Oksforširu, a prvi eksperimenti započeli su pet godina kasnije. JET je imao značajne rezultate, pri čemu je svakako najznačajniji onaj iz 1997. godine kada je reaktor u vršnom opterećenju generisao rekordnih 16MW snage. Ipak, ova energija predstavljala je tek 70% energije potrebne za rad, što znači da je reaktor i dalje trošio više energije nego što je proizvodio.

U prošlosti je bilo još sličnih reaktora, pri čemu je svaki imao poneko značajno dostignuće: engleski "Start" (plazma rekordno visokog pritiska, 1991), američki TFTR (ostvario kontrolisanu fuziju snage 10MW, 1994), Francuski "Tore Supra" (sposoban da održi plazmu u stabilnom stanju duže od dva minuta, 1996), Japanski "JT-60" (prvi reaktor koji je, makar za kratko, imao pozitivan energetski bilans, 1998). Ipak, nijedan dizajn reaktora nije uspeo da objedini dobre elemente svih ostalih i tako ostvari krajnji cilj: stabilnu plazmu i dugotrajnu kontrolisanu nuklearnu fuziju koja generiše više energije nego što troši.

Trenutno su sve oči uprte u ITER (skraćenica za “Međunarodni termo-nuklearni eksperimentalni reaktor”). Projekat je nastao kao internacionalni poduhvat 1985. godine, a prvi učesnici bili su SAD, SSSR, Evropska unija i Japan (naknadno su se pridružili Indija, Kina i Južna Koreja). Bilo je potrebno 16 godina da se okončaju istraživanja vredna 700 miliona dolara pre nego što je predložen konačan dizajn budućeg fuzionog reaktora, nalik na “tokamak”. Projekat je od tada probio sve limite, kako one vremenske tako i budžetske. Kada reaktor, koji se trenutno gradi u Kadarašu (Francuska), bude pokrenut 2025. godine, biće to najveći toroidni reaktor sa magnetski kontrolisanom plazmom. Ako sve bude išlo po planu, reaktor će trošiti oko 300 megavata energije od čega će oko 50 biti upotrebljeno za zagrevanje plazme. Tako zagreana plazma biće u stanju da održi nuklearnu fuziju koja treba da generiše bar 500 megavata tokom vremenskog perioda koji neće biti kraći od 400 sekundi. I pored toga što će generisana energija biti 10 puta veća od one uložene u zagrevanje plazme, reaktor nije komercijalan i neće proizvoditi električnu enrgiju ali je dovoljno složen i veliki da na njemu budu provereni svi značajni podsistemi: kompletna konstrukcija, magnetni kalemovi kao i sistemi za upravljanje i održavanje bezbednosti reaktora. 

Zašto Sunce sija

Sve do XIX veka nije bilo pokušaja da se na naučno zasnovan način objasni zbog čega Sunce sija. Suncem kao nebeskim telom bavili su se jedino astrolozi, mitolozi, teolozi i ostala dogmatska “inteligencija”. O suncu kao izvoru života govori se tek 1833. godine u radovima čuvenog astronoma Džona Heršela: "Sunčevi zraci osnovni su uzrok praktično svakog kretanja koje se dešava na zemljinoj površini. Zahvaljujući njegovoj oživljujućoj snazi iz neorganske materije nastaju biljke, bez kojih nema ni životinja, ni ljudi, ni ogromne energije stavljene ljudima na raspolaganje u vidu naslaga uglja."

Koliko je Sunce staro? I zbog čega sija? Heršel nije uspeo da definiše neki konkretan odgovor na ova dva večita pitanja, ali je prvi shvatio koliko su ona međusobno povezana. Količinu energije koju Sunce isijava relativno je lako odrediti merenjem intenziteta sunčeve svetlosti na zemljinoj površini. Ako znamo koliko je Sunce staro, možemo da odredimo i koliko je energije ono ukupno do sada emitovalo u kosmos. Što je Sunce starije, potrebni su sve jači izvori energije kako bi održali njegov konstantan sjaj tokom sve dužeg vremenskog perioda.

Zahvaljujući entuzijazmu jednog nemačkog profesora psihologije, a kasnije velikog fizičara, Hermana fon Helmholca, polovinom XIX veka uvrežilo se shvatanje da je Sunčevo zračenje posledica sažimanja njegove materije pod dejstvom gravitacionih sila. Međutim, glavni impuls ranom izučavanju prirode Sunčeve energije dao je, sasvim neočekivano, Čarls Darvin, autor ideje o evolutivnom nastanku i razvoju živog sveta na Zemlji. Darvin je bio svestan da je za evoluciju potrebno veoma dugo vreme, pa je u svom čuvenom delu “O nastanku vrsta prirodnom selekcijom” pokušao da odredi neke konkretne brojke. Posmatrajući brzinu erozije jedne doline u južnoj Engleskoj, Darvin je izračunao da će prirodi biti potrebno bar 300 miliona godina da je potpuno izbriše sa lica zemlje, što je dovoljno sporo čak i za najsporije evolutivne procese.

Darvinova procena unela je veliku nelagodnost među astronome: ako se starost Zemlje zaista meri stotinama miliona godina, Sunca mora biti još starije. Ako je Sunce zaista toliko staro, onda je još teže objasniti šta je uzrok njegove ogromne snage. U raspravu se uključio i lord Kelvin, čuveni fizičar koji je formulisao drugi zakon termodinamike i formirao apsolutnu temperaturnu skalu. Kelvin je bio veliki Darvinov protivnik i odmah je osporio njegovu procenu brzine geoloških procesa. Kelvin, doduše, priznaje da nikakva hemijska reakcija ne može biti izvor Sunčeve svetlosti s obzirom na to da "čak ni najžešća reakcija supstanci u količini ravnoj Sunčevoj masi ne bi potrajala duže od 3000 godina". Kao izvor Sunčeve energije Kelvin, kao i Helmholc, u prvo vreme ističe gravitacionu energiju Sunčeve mase. Međutim, pritisnut astronomskim dokazima iz kojih sledi da ovako osmotrena gravitaciona energija ne bi potrajala dovoljno dugo, Kelvin 1862. godine modifikuje svoju teoriju i s velikom ubedljivošću i elokvencijom tvrdi da Sunčeva energija nastaje kao plod udara bezbrojnih meteorita o Sunčevu površinu. S obzirom na to da je kosmos praktično neiscrpan resurs meteorita, Kelvin je smatrao da je na ovaj način objasnio izvor Sunčevog zračenja tokom, otprilike, 20 miliona godina. "Ko smo mi", pita Kelvin, "pa da, kao Darvin, tvrdimo da nešto može da traje 300 miliona godina?"

Nakon otkrića radioaktivnosti, Darvin je pokušao da uzvrati udarac tvrdeći da Sunce svoju energiju duguje radioaktivnim procesima koji se zbivaju u njegovoj unutrašnjosti. Podržali su ga i mnogi fizičari, poput Ernsta Radeforda koji je prvi izmerio energiju alfa-čestica. Međutim, kada su astronomi ponovo okrenuli svoje instrumente ka Suncu, utvrdili su da tamo ima vrlo malo radioaktivnih materija. Sunce je, kao i čitav kosmos, uglavnom sačinjeno od lakih, stabilnih elemenata: vodonika i helijuma. 

Napretka nije bilo sve dok 1905. godine kada je Ajnštajn pokazao da su masa i energija samo dva različita oblika postojanja materije. Drugi ključni proboj napravio je F. W. Aston, koji je preciznim eksperimentom utvrdio da je masa četiri atoma vodonika nešto veća od mase jednog atoma helijuma.

Ove dve činjenice povezao je u jednu celinu briljantni engleski astrofizičar Artur Edington 1920. godine. Po njemu, izvor Sunčeve energije mogao bi biti proces fuzije (spajanja) četiri atoma vodonika u jedan atom helijuma. S obzirom na to da je masa materije na početku procesa fuzije veća od mase na kraju, nedostajuća masa manifestovala bi se, shodno Ajnštajnovoj relaciji, kao energija Sunčevih zraka. Po Edingtonu, konverzija svega 0,7% mase Sunca u energiju dovoljna je da mu obezbedi neumanjen sjaj tokom najmanje 100 milijardi godina. Edington je prvi shvatio kakav se strašan potencijal krije u energiji fuzije i predvideo da, pod uslovom da je u pravu, ova energija može biti iskorišćena "na dobrobit čovečanstva, ali i za njegovo samoubistvo". Kada je Edvard Teler konstruisao prvu fuzionu (hidrogensku) bombu, Edingtonova upozorenja samo su dobila na težini.

Hans Bete

Do ključnog prodora došlo je kada se Hans Bete, mlad i talentovan nemački naučnik, bežeći od nacista zbog svog jevrejskog porekla, preselio u Ameriku 1935. godine. Dobio je posao na univerzitetu Kornel koji je u to vreme imao ambiciu da stvori tim vrhunskih nuklearnih fizičara. Bete u početnu nije bio mnogo zainteresovan za pitanje izvora Sunčeve energije ali je, zaintrigiran delimičnim rezultatima koji su bili prezentovani na Četvrtoj godišnjoj konferenciji fizičara 1938. godine, odmah prionuo na posao da bi do kraja konferencije već imao nacrt kompletne teorije koju će kasnije objaviti u dva revolucionarna naučna rada. U tim radovima Bete je matematički dokazao da nuklearna fuzija u Sunčevom jezgru zaista predstavlja izvor njegove energije. On je i prvi procenio uslove u Sunčevom jezgru: danas znamo da temperatura u njemu iznosi 15,7 miliona kelvina a da je pritisak čak 100 milijardi puta veći od onog na površini Zemlje. 

Beteova teorija kasnije je i eksperimentalno potvrđena kada su na Zemlji detektovani solarni neutrini emitovani tokom procesa fuzije (njihov broj i prirodu prvi su objasnili Rejmond Dejvis i Masatoši Košiba koji će za to dobiti i Nobelovu nagradu 2002. godine). Kako proračuni pokazuju, Sunce svake sekunde konvertuje 600 miliona tona vodonika u helijum pri čemu oko 4 miliona tona “nestane”, tj. biva pretvoreno u energiju, u skladu sa čuvenom Ajnštajnovom jednačinom. Sunce nije naročito efikasan generator: jedan kubni metar Sunca jedva da obezbeđuje energiju za rad jedne standardne sijalice. Ali kada na to dodate činjenicu da je zapremina Sunca oko milion puta veća od zapremine Zemlje, lako se izračuna da je Sunce kolosalni izvor energije. Kada uzmemo u obzir raspoložive količine vodonika na Suncu, sigurno je da će ono sijati kao i dosad bar još 4-5 milijardi godina. A posle, videćemo...

Vreme #1668