Put na Mars i privatni biznis

Svaki američki predsednik bar jednom tokom svog mandata održi konferenciju za štampu posvećenu novoj viziji i strategiji koju NASA za njegovog vakta treba da sledi. Obama u tom pogledu nije izuzetak. Kada je završio dva malo važnija posla (saniranje posrnulog finansijskog sistema i reformu zdravstvene zaštite), Obama je 15. aprila otputovao u svemirski centar "Kenedi" na Floridi i, sasvim očekivano, najavio "odlučan zaokret", baš kao i njegov prethodnik. Obamin plan (koji tek treba da odobri Kongres), napravljen je na osnovu nešto umekšanih zaključaka koje je donela "avgustovska komisija", stručno telo koje je letos oformio američki predsenik sa ciljem da analizira dokle se stiglo sa realizacijom plana koji je Džordž Buš promovisao u januaru 2004. godine. 

Da se ukratko podsetimo šta je sve to Buš obećao američkoj naciji: penzionisanje šatla kao prevaziđenog i skupog kosmičkog prevoznog sredstva (2010. godine), razvoj i prvi let novog istraživačkog broda sa ljudskom posadom (2014), slanje serije robotizovanih sondi na Mesec (2015), povratak ljudi na Mesec i osnivanje stalne lunarne baze (2020) i, na kraju, spuštanje ljudi na Mars (2030). Da bi se ovako ambiciozni ciljevi ostvarili, NASA je započela sa razvojem novog, moćnog raketnog nosača (Ares) i nove letelice za duboki kosmos koja bi mogla da nosi 3-4 astronauta (Orion). Čitav projekat dobio je ime Constelation ("Sazvežđe") i u njega je NASA već uložila oko 10 milijardi dolara od planiranih 50.

Obama je pošao od činjenice koju niko ne spori: Constellation će, sasvim sigurno, probiti i budžet i rokove. Kad je već tako, bolje ga je zaustaviti već sada, ne samo zbog direktnih troškova razvoja: "Da nam neko danas na srebrnom tanjiru servira potpuno završen, funkcionalan sistem, morali bismo da mu kažemo 'ne, hvala', jer bi godišnji operativni troškovi bili previsoki". Zato Obama zahteva da NASA odustane od daljeg razvoja Aresa i umesto toga počne sa razvojem novog teškog raketnog nosača, na novim principima, oslanjajući se na inovacije i nove tehnologije. Predsednik smatra da do 2015. godine NASA treba da definiše nov koncept rakete koja će biti sposobna da ljude ponese daleko iza Zemljine orbite. Orion je pošteđen, ali je sveden na mnogo skromniju meru. Ovaj brod, inicijalno koncipiran kao "nabildovani" komandno-servisni modul iz programa "Apolo" u kojem bi astronauti prevaljivali milione kilometara širom Sunčevog sistema, Obama sad vidi samo kao "čamac za spasavanje" astronauta sa Međunarodne svemirske stanice. Tu stanicu Amerika će nastaviti da servisira i finansira sve do 2020. godine iako nakon ovogodišnjeg penzionisanja šatla (o kojem Obama nije govorio mnogo), američki astronauti duže vremena neće imati čime da stignu do nje (izuzev ako Rusima ne plate 50 miliona dolara po sedištu u "Sojuzu").

Svestan ovog problema, Obama je rešen da spas potraži u američkim kompanijama koje bi se pod tržišnim uslovima bavile lansiranjem ljudi i tereta u Zemljinu orbitu. Rasterećena ovog "trivijalnog posla", NASA bi tako dobila više para i vremena da se bavi razvojem raketa i tehnologija za duboki svemir. Prema Obami, jedna takva raketa, Ares umesto Aresa, bila bi spremna oko 2025. godine i prvi put bi bila upotrebljena za slanje ljudi na neki od obližnjih asteroida. Ono što je Obama definitivno precrtao je Mesec kao tranzitna stanica: "Već smo bili tamo, nema svrhe ponavaljati ono što je već učinjeno". Umesto toga, Obama očekuje da jedan brod sa ljudskom posadom obleti Mars oko 2035. godine, a sletanje ljudske posade na Mars usledilo bi nedugo potom. "Računam da ću još uvek biti tu da to vidim", rekao je američki predsednik.

Plan, naravno, ima i svoju finansijsku stranu: Obama, uz već odobrena sredstva kojima NASA raspolaže, planira da u državnu svemirsku agenciju iz budžeta upumpa još oko 6 milijardi dolara tokom narednih pet godina. Ne mnogo, ali dovoljno da podvuče koliko su predsedniku važna kosmička istraživanja čak i u vreme finansijske krize kada Amerika seče ćoškove i troškove gde god može: "Ovo je suština: niko nije više od mene odan programu leta ljudi u kosmos. Ali to mora da se radi na pametan način, ne onako kako smo to činili do sada."

Ipak, bilo je dosta onih koji nisu poverovali u punu iskrenost predsednikovog izlaganja. 

Pre svega, sumnjiv je argument da Constellation treba likvidirati samo zbog rokova i troškova. Sam postupak terminacije projekta odneće dodatne 2-3 milijarde dolara, samo da se počisti zaostali krš. Osim toga, od kad NASA postoji, praktično nijedan veliki projekat nije bio završen onako kako je planirano, "on budget and on time". To je, u velikoj meri, upravo posledica načina na koji NASA radi sa spoljnim dobavljačima: da bi dobile posao, kooperantske firme često unapred lažu ili kada su troškovi ili kada su rokovi u pitanju. U praksi, najčešće lažu debelo i masno, i to po obe ključne tačke. 

Osim toga, istovremenim penzionisanjem šatla i likvidacijom Constellation projekta, jedna armija ljudi neminovno će ostati bez posla. Time će naročito biti pogođene države kao što su Teksas, Florida i Alabama u kojima je skoncentrisan glavni deo operacija NASA. S obzirom da Obama ima nameru da posao lansiranja ljudi i tereta u Zemljinu orbitu liberalizuje i poveri svim zainteresovanim kompanijama, jedan deo vrhunskih stručnjaka u koje je NASA godinama ulagala moraće posao da potraži na sasvim drugoj strani. Koncentrisano znanje i iskustvo NASA rasuće se po čitavoj Americi, da se više nikad ne nađe na jednom mestu. "Kongres neće moći skrštenih ruku da gleda kako se lakomisleno napuštaju neki ključni principi, kako se ignorišu dosadašnji rezultati, uporan rad koji je uvek rezultovao uspesima i tako uništava čitav program ljudskog leta u kosmos", rekao je Ričard Šelbi, republikanski senator iz Alabame. Obama nasuprot tome tvrdi da, u zbiru, nova strategija neće smanjiti broj zaposlenih u kosmičkoj industriji predviđajući, štaviše, povećanje broja radnih mesta za oko 12.000, uz državni finansijski stimulus od oko 40 miliona dolara. 

Sve i da bude tako, ostaje pitanje koliko brzo će američke komapnije moći usvoje sva potrebna znanja i tehnologije da bi se uključile u ovaj posao. Vremena se menjaju, privatni biznis sazreva a let u kosmos nije tako velika "nauka" kao nekad. Tokom narednog meseca verovatno ćemo videti lansiranje "Falkona 8", privatne rakete čiju je izradu finansirao osnivač PayPala, Elon Mask. Maskova raketa može da nosi tovar do Međunarodne kosmičke stanice, ali je tako koncipirana da može da nosi i astronaute, po ceni koja je 60% niža od Ruske. Sličnu ponudu i kapsulu "Dream Chaser" za šest astronauta ponudila je i jedna kompanija iz Nevade.

Svejedno, astronauti se nikad nisu radovali prevelikom oslanjanju NASA na nezavisne korporacije koje se rukovode isključivo profitom. Kada su Alana Šeparda, prvog Amerikanca u kosmosu, pitali šta ga je najviše uplašilo tokom negovog istorijskog leta, on je odgovorio: "činjenica da letim u raketi koju su napravili najjeftiniji ponuđači". 

Odustajanje od Meseca kao međustanice na putu ka zvezdama izazvalo je najveće podele u stručnoj javnosti. Za jedne, takav potez je logičan. Ko danas željno iščekuje reprizu nečega što je reprizirano već nekoliko puta? "Ima još mnogo drugih mesta koja treba istražiti", kaže Obama. Međutim, većina kritičara smatra da preskakanje Meseca i direktan skok do asteroida i Marsa liči na pokušaj dementnog atletičara da se vrati na maratonsku stazu iako je zadnji put trčao na sto metara pre više od 40 godina. Neki se još sećaju reči koje je 1972. izgovorio Judžin Sernan, komandir Apola 17 i poslednji čovek na Mesecu: "Napuštamo ovo mesto onako kako smo i došli, u miru i s nadama čitavog čovečanstva. Bog nam je svedok da ćemo se jednoga dana ovde ponovo vratiti". Sasvim razočaran, Sernan danas kaže: "Zaista sam verovao da će se ove moje reči obisitiniti mnogo pre. Sad vidim da od toga nema ništa".

I na kraju, tu su Obamini kritičari koje svoje uporište nalaze u tradiciji, patriotizmu i dosadašnjoj američkoj liderskoj poziciji u kosmosu. Nekoliko legendarnih američkih astronauta, pre svih Nil Armstrong (prvi čovek na Mesecu) i Džim Lavel (dvaput obleteo Mesec u Apolu 8 i 13), nisu birali teške reči da izraze svoje razočaranje: "Sa ovakvim planom Amerika ozbiljno rizikuje da postane drugorazredna kosmička sila, uz katastrofalne posledice po moral i snagu čitave nacije. Kosmički letovi inspirisali su generacije Amerikanaca, od toga smo, na direktan ili indirektan način imali ogromne koristi za društvo i privredu, a sada nas, umesto povratka na Mesec koji smo tek započeli očekuju neizvesne decenije i maglovit put". Doduše, ima i astronauta koji su podržali predsednika, poput Baza Oldrina (Armstrongovog saputnika sa Apola 11). Zli jezici bi rekli da je on do sada podržao svakog američkog predsednika, pa i Obamu, i da je preleteo najviše kilometara kao počasni gost u predsedničlkom avionu Air Force One. 

Istorija je već zaboravila šta je Buš obećao 2004. godine, verovatno će vrlo brzo zaboraviti i šta je Obama rekao 2010, ako ne odmah a ono kad naredni predsednik reši da s Obaminim planom uradi isto ono što je Obama uradio s Bušovim. Od sličnih obraćanja američkih predsednika zubu vremena odoleva još jedino govor Džona Kenedija iz 1961. "Ja verujem", rekao je Kenedi, "da pre kraja ove decenije ova nacija može da spusti čoveka na Mesec i odatle ga sigurno vrati". Tako i beše. A da li je Obama bio vizionar istog kalibra, videćemo na Marsu, ako tada bude bilo nas a, bogami, i Obame.

Kuda poći

Na današnjem stupnju razvoja kosmičke tehnike, Sunčev sistem ne nudi puno atraktivnih destinacija koje bi ljudi mogli da dosegnu u narednom periodu. U komšiluku su nam Merkur i Venera, ali ove planete su previše vrele i negostoljubive za astronaute, uz to nemaju ni atraktivne satelite. Jupiter, Saturn i ostali gasoviti džinovi su predaleko bar za narednih 50-100 godina, dostupni jedino za međuplanetarne sonde. Mesec i Mars jedini imaju sredinu koju astronauti mogu da podnesu na duže ili kraće vreme, iako je tehnologija potrebna za to odavno likvidirana i tek treba da bude iznova stvorena. Od ostalih tela u Sunčevom sistemu tu su još jedino asteroidi, neki od onih koji nam se "vrzmaju" po okolini, eventulano Fobos i Dejmos, Marsovi sateliti koji su pre zarobljeni asteroidi nego "regularni" sateliti.

U istraživanje asteroida ulaže se dosta u poslednje vreme: mnogi od njih potencijalno mogu da se nađu na kolizionoj putanji sa Zemljom, a sudar sa asterodiom većim od par stotina metara imao bi katastrofalne posledice. Bolje razumevanje asteroida neophodno je ne samo zbog rekonstrukcije istorije Sunčevog sistema (pa i nas samih), već i za razvoj efikasnih metoda "odvraćanja" ovih svemirskih lutalica od naše ranjive planete. U tom smislu, Obamina trampa (uzeću vam Mesec, daću vam asteorid), možda izgleda pomalo razočaravajuće, ali sa gledišta nauke i praktičnih saznanja verovatno ima smisla.

(Vreme #1007)

Let baksuznog Apolona

Kada se 11. aprila 1970. Apolo 13 vinuo put Meseca (peti takav let, treći sa ciljem da se stigne do same Mesečeve površine), američka javnost već se uveliko zasitila ovakvih poduhvata. Direktnih TV uključenja bilo je malo, šou Doris Dej nudio je mnogo više zabave, a članovi porodica astronauta morali su da dođu u kontorlu leta da bi mogli da vide i čuju svoje junake. Inženjerima i direktorima NASA nije bilo lako da nađu racionalan argument za još jednu skupu Apolo reprizu u zemlji koja je prolazila kroz tešku društvenu krizu i vijetnamski rat. Čak i kada se finansijski i politički argumenti ostave po strani, bilo je razloga da se program prekine. Apolo je bio toliko komplikovan poduhvat da je bilo pitanje vremena kada će neki skriveni sistemski propust isplivati na površinu nepotrebno ugrožavajući živote astronauta i nacionalnu reputaciju. Misija Apola 20 već je bila otkazana (slično će se desiti i sa Apolom 18 i 19), a dalja proizvodnja rakete-nosača Saturn V obustavljena.

Ipak, odavno planirani let Apola 13 nije bio direktno ugrožen. I tako su se Džim Lovel (komandant), Džon Svajdžert (pilot komandnog modula) i Fred Hejz (pilot lunarnog modula), nakon dva dana, sedam sati i 54 minuta od poletanja, našli na oko 60.000km od Meseca u ansamblu sastavljenom od komandno-servisnog modula "Odisej" i lunarnog modula "Akvarijus". Svaki od ova dva modula ima po dva dela: jedan sa opremom i drugi opremljen za boravak posade. Paukoliki lunarni modul namenjen je spuštanju dva astronauta na Mesec dok komandni modul kupastog oblika predstavlja jedini deo rakete koji se vraća na Zemlju i u njemu trojica astronauta provode najveći deo vremena. Servisni deo cilindričnog oblika naslonjen je na komandni modul i opremljen najraznovrsnijim uređajima i sistemima. Od onih značajnijih tu su glavni motor sa pogonskim tankovima, po dva rezervoara vodonika i kiseonika koji napajaju tri gorivne ćelije u kojima se proizvodi električna energija i pitka voda, velika antena za komunikaciju sa zemljom i retro-rakete za finu orijentaciju. Bila je to standardna konfiguracija, toliko puta ispitana i na zemlji i u letu.

Situacija je bila redovna, jedini neraspoloženi astronaut bio je Svajdžet koji se tek na pola puta do Meseca setio da je zaboravio da popuni poresku prijavu. Idila je trajala sve dok komanda leta nije zatražila da očita nivo kiseonika i vodonika u rezervoarima servisnog modula. Ovi super-kriogeni elelementi imaju tendenciju se na niskim temperaturama zgrušavaju tako da je pre merenja bilo neophodno homogenizovati masu malim "mikserima" ugrađenim u same rezervoare. Nekoliko sekundi nakon uključivanja mešača, astronauti su osetili žestok udar koji je ceo ansambl izbacio iz ravnoteže. U prvom trenutku sumnjalo se na udar mikro-meteorita ili neki sličan bizaran događaj. Ubrzo je postalo očigledno da je rezervoar kiseonika broj 2 prazan a da curi i onaj prvi. Od dve strujne sabirnice koje su kanalisale struju proizvedenu u gorivnim ćelijama, jedna je pokazivala nulti napon dok je napon na drugoj brzo opadao. Kada je prva gorivna ćelija prestala da radi, astronauti su osetili razočaranje jer je sletanje na Mesec zahtevalo da sve tri gorivne ćelije budu ispravne. Kada je otkazala i poslednja zavladao je strah: trebalo je spasavati gole živote.

"Hjustone, imali smo problem", čulo se iz kosmosa. Dovoljno da se Apolo 13 vrati se na na sve TV stanice i da Amerika zaboravi na Doris Dej. Drama koja je usledila postala je vest dana širom sveta. Pomoć su ponudile sve zemlje sveta, uključujući i SSSR.

Ubrzo je komandni modul ostao sasvim bez struje. Iako taj modul ima nezavisne hemijske baterije, njihovo korišćenje nije dolazilo u obzir jer su one bile neophodne za poslednju fazu leta i povratak na Zemlju. Servisni modul postao je mrtav balast a komandni modul mračna kutija nesposobna da podrži život trojice astronauta. Srećom, lunarni modul bio je neoštećen tako da su ga astronauti iskoristili kao privremeni "čamac za spasavanje". Povlačenje posade u tesni "Akvarijus" rešilo je astronaute neposrednih briga, ali su one dugoročne ostale: lunarni modul mogao je da podrži dvojicu astronauta tokom dva dana, ali ne i svu trojicu tokom tri ili pet dana koliko se procenjivalo da će spasavanje potrajati. Sve unapred pripremljene procedure bile su bezvredne - nijedna od njih nije pretpostavljala da će čitav komandno-servisni modul postati neupotrebljiv.

Ono što će astronauti i komanda leta uraditi u narednih par dana, sve do 17. aprila kada se posada uspešno vratila na Zemlju, danas se smatra najvećim uspehom NASA, i pored svih zvezdanih trenutaka koje je agencija imala pre i posle Apola 13. Ta mešavina profesionalizma, stručnosti, kreativnosti, umetnosti improvizacije, hrabrosti i predanosti u ekstremnim, nepredviđenim uslovima nikad više nije bila viđena. Lavel i drugovi tako su za dlaku izbegli da postanu prvi astronauti koji su doživeli smrt u kosmosu. Astronauti su ginuli i pre, ali nikad tako daleko od Zemlje. Mnogi su ih kasnije pitali da li su pri sebi imali kapsule sa cijanidom za slučaj da povratak na Zemlju propadne. Bila je to besmislica: za samoubistvo u kosmosu hemija nije potrebna, dovoljno je otvoriti vrata od kabine pa da smrt bude skoro trenutna.

Na dan kada se Lavelova posada srećno vratila kući, predsednik Nikson odlikovao je posadu, Džina Kranca i druge direktore leta Predsedničkom medaljom slobode. Nikson nikad nije imao previše razumevanja za ambicije NASA, naročito ne za futurističke projekte poput leta na Mars koji se ne bi politički isplatili tokom njegovog predsedničkog mandata. Nakon za malo izbegnute katastrofe Apola 13, njegovi savetnici bili su ubeđeni da će ga lako nagovoriti da otkaže sve naredne misije. Međutim, Nikson je, na iznenađenje svih, odbio da to učini. Predsednik nije mario za zvezde, ali je mnogo voleo heroje.

Apolo 13 ih je imao sasvim dovoljno.

Problem do problema

Kiseonik: Prva briga koja je svima pala na um bila je, zapravo, i najmanja. Ispostavilo se da bi rezerve kiseonika potrajale mnogo duže od ostalih kritičnih sistema. Lunarni modul imao je znatne rezerve kiseonika s obzirom da je atmosfera u njemu morala da se obnavlja nakon svakog izlaska astronauta na Mesečevu površinu. Postojale su i dodatne boce sa kiseonikom u komandnom modulu kao i rezerve kiseonika u astronautskim odelima. Realno, rezerve su bile dovoljne da održe tri čoveka u životu tokom 8-10 dana.

Trajektorija: Postoji mnogo načina da se leti od Zemlje do Meseca. Prvi Apolo letovi obavljeni su po takzovanoj "free return" trajektoriji ili, u prevodu, po putanji sa "besplatnom povratnom kartom". Ovakva trajektorija u idealnom slučaju predstavlja jako izduženu "osmicu" koja u centrima krugova ima Zemlju i Mesec. Teoretski, brod može da leti ovom trajektorijom a da uopšte ne troši gorivo na promenu kursa, jednostavno vođen gravitacionim silama dva nebeska tela. Ovakva putanja je daleko najsigurnija jer i u slučaju kompletnog otkaza glavnog motora obezbeđuje povratak u Zemljinu orbitu, takoreći bez ikakve intervencije.

Međutim, kada je NASA počela da cilja delove Meseca koji su teže dostupni (poput kratera "Fra Mauro", konačnog odredišta Apola 13), ovakva putanja više nije bila optimalna. Zato je Apolo 13 relativno rano na svom putu ka Mesecu napustio svoju "free return" putanju i zaputio se, poput Apola 12, "stazom kojom se ređe ide", tj. "hibridnom trajektorijom" koja zahteva nekoliko korekcija kursa, bez unapred rezervisane povratne karte. Da je do havarije došlo nešto ranije i da se motor "Odiseja" mogao koristiti, komanda leta bi naredila tzv. "direktni prekid misije", što podrazumeva polukružni zaokret u kosmosu i brz povratak kući. Ali, na domak Meseca i sa obogaljenim Odisejem, ovakav manevar više nije bio moguć. Umesto toga, jedan od prvih zadataka posade i kontrole leta nakon havarije bio je da kompoziciju Odisej-Akvarijus vrati na putanju besplatnog povratka u što kraćem roku. S obzirom da se na glavni raketni motor Odiseja nije moglo računati, izmena kursa obavljena je motorom Akavrijusa koji uopšte nije bio predviđen za ovakve svrhe (njegov jedini zadatak bio je da meko spusti dva astronauta na mesec). Ni upravljanje svojeglavom kompozicijom koja je neprekidno klizala sa kursa i pretila da izgubi željenu orijentaciju, kombinacjiom motora i komandi koja nikad ranije nije bila isprobana u praksi nije bilo ništa jednostavnije. Pa ipak, promena kursa je uspela i astronauti su se našli na povratnoj stazi. Ta staza vodila je oko Meseca, uz još jednu korekciju kursa kako bi se "naciljao" Pacifik kao mesto sletanja (gde su bile skoncentrisane masivne američke pomorske snage) umesto južnog Atlantika ili Indijskog okeana.

Ovakva korekcija putanje neplanirano je odvela astronaute daleko iza nevidljive Mesečeve strane, mnogo dalje nego bilo koju posadu Apola, pre ili posle njih. Tako su Lavel, Svajdžert i Hejz i zvanično postali ljudi koji su otišli najdalje od kuće. Da stvar bude još paradoksalnija, povratak u Pacifik bio je tako precizan da je komandni modul zamalo pao na palubu Ivo Džime, najbližeg nosača aviona (rastojanje je bilo manje od dva kilometra). Nijedna druga Apolo ekspedicija nije ponovila ovako precizno sletanje.

Navigacija: Da bi se znalo kako se i kuda leti, neophodno je da brod u svakom trenutku ima ispravnu orijentaciju u prostoru. Tačna orijentacija naročito je bitna pred samo aktiviranje motora i tokom njihovog  rada jer i najmnja greška može brod da odvede na potpuno pogrešnu trajektoriju, čak i na onu sa koje više nema povratka. Orijentacija u kosmosu obično se vrši pomoću zvezda: uprošćeno rečeno, dovoljno je da identifikujete nekoliko poznatih zvezda na nebu pa da na osnovu uglova pod kojim ih vidite vrlo precizno znate kako je brod okrenut. Komandno-servisni modul mogao je karakteristične zvezde da traži automatski, ali lunarni modul nije imao takvu aparaturu.

Astronauti su zato obučeni da sami uoče potrebne "svetionike" na nebu, ali je nakon havarije u servisnom modulu, čitav vidokrug oko broda bio preplavljen otpadom i krhotinama nastalim tokom eksplozije. Kroz oblak svakovrsnog svetlucavog šuta ispravna identifikacija zvezda bila je skoro nemoguća. Poslednje rezerve struje iz servisnog modul iskorišćene su upravo da bi se koordinate poznatih zvezda prebacile iz kompjutera komandnog modula u lunarni modul. Naknadne provere ispravne orijentacije vršene su vrlo primitivno: astronauti su u datom trenutku dobijali instrukcije da okrenu brod tako da im sunce sija u teme kroz jedan prozor, da bi kroz drugi prozor i krst teleskopa proverili da li vide Zemlju ili ne.

Struja: Za razliku od komandnog modula, lunarni modul nije imao gorivne ćelije i oslanjao se samo na klasične baterije projektovane za dva dana rada. Da bi se njihov vek produžio, bilo je neophodno pogasiti skoro sve što nije bilo esencijalno: od svetla u kabini do kompjutera. Hejz je brzo sačinio listu stvari koje se ne smeju isključiti: radio-veza, 1.3 ampera; kontrola vazduha, 6 ampera... Sve u svemu oko 20 ampera, manje od polovine regularne potrošnje. Time je vek trajanja baterija produžen na prihvatljivih 5 dana, dovoljno do trenutka povratka na Zemlju. Sa tako malo struje, direktni prenosi iz kosmosa morali su da budu otkazani, čak je i obična radio-komunikacija sa Zemljom bila otežana.

Ugljen-dioksid: Vazduh u kojem je procenat CO2 prevelik je toksičan, čak i ako u njemu ima sasvim dovoljno kiseonika. Ako bi koncentracija CO2 dostigla 8%, posada bi nakon 5-10 minuta pala u san bez buđenja. U regularnim uslovima, vazduh se prečišćava od viška CO2 pomoću filtera načinjenih od litijum-hidroksida. Da bi filteri radili, neophodno je da vazduh kroz njih struji pomoću ventilatora koji rade na struju. S obzirom da je komandni modul ostao bez struje njegov sistem za kondicioniranje vazduha bio je beskoristan. Akvarijus je imao svoje filtere, ali oni su bili napravljeni tako da traju mnogo kraće, otprilike koliko i samo spuštanje na Mesec. Rezervni filteri nalazili su se u servisnom delu mesečevog modula a njemu se moglo pristupiti samo sa spoljne strane, nakon spuštanja na Mesec. Jedini izlaz bio je da se litijumski filteri iz komandnog modula prebace u lunarni modul što ne bi bio problem da su ti filteri "pasovali". Na žalost "Odisejevi" filteri bili su četvrtastog oblika dok su ležišta za filtere u Akvarijusu bila manja i okrugla.

NASA je napravila tim ljudi čiji je zadatak bio da od materijala koji je dostupan astronautima napravi nekakav "adapter" koji će veliki četvrtasti filter umetnuti na okruglo sedište. Rešenje je nađeno nakon mnogo grozničavih sati eksperimentisanja, kada je nivo CO2 u kabini već počeo da dostiže zabrinjavajući nivo. Improvizovano rešenje napravljeno je od plastike, kartona i lepljive trake a višak rupa zapušen je vlažnim maramicama i čarapama.

Hladnoća: Sa svim sistemima na minimumu, održavanje normalne temperature u brodu postalo je nemoguće. Temperatura je ubrzo pala na manje od 10C, protiv čega su se astronauti borili kako su znali i umeli, uglavnom duplim gaćama i apsolutnim mirovanjem. U uslovima bestežinskog stanja oko tela se stvara sloj zagrejanog vazduha koji je relativno postojan usled nepostojanja konvekcije. Međutim, najmanji pokret bio je dovoljan da "razveje" ovaj tanušni sloj izolacije tako da je svaka kretnja bila praćena napadima drhtavice. Naročito su mrzla stopala, pa su se astronauti ispomagali dobro izolovanim čizmama predviđenim za šetnju po mesecu. S obzirom da je bilo predviđeno da po Mesecu šetaju dvojica astronauta, jedan par čizama je nedostajao. Treći astronaut snalazio se tako što je prstima masirao promrzle tabane. Unutrašnjost broda bila je toliko hladna da se astronautima "video dah" čak i nakon spuštanja komandnog modula u Pacifik i ekstremnih temperatura kojima je modul bio izložen tokom prolaska kroz Zemljinu atmosferu.

Kondenzacija: Niska temperatura dovela je do kondenzacije vlage koja se neprekidno gomilala u vazduhu usled disanja i znojenja. Ubrzo su svi instrumenti, zidovi i prozori kabine bili prekriveni tankom skramom vode koju je bio neophodno ukloniti kako bi se obavile najjednostavnije stvari (očitavanje brojača ili provera kursa). Tokom ponovnog aktiviranja komandnog modula neposredno pred povratak u Zemljinu atmosferu, strahovalo se da će kondenzat sakriven iza komandnih tabli dovesti do još nekog kratkog spoja koji bi, ovoga puta, zaista mogao da bude fatalan. Srećom, nakon 1967. i požara u modulu Apola 1 na zemlji koji je ubio trojicu astronauta, komandni modul bio je tako dobro osiguran od varničenja da je ceo proces reaktivacije električnih uređaja prošao bez problema.

Voda: Hemijskom reakcijom vodonika i kiseonika u gorivnim ćelijama dobijala se ne samo električna energija već i pitka voda. Prestankom rada gorivnih ćelija, nestašica vode postala je akutna tako da je Lavel bio prinuđen da postojeće rezerve deli na kašičicu. Ovo, naizgled, nije predstavljao ozbiljan problem s obzirom da je u uslovima bestežinskog stanja osećaj žeđi mnogo manje izražen nego na Zemlji. Međutim, usled smanjenog unosa tečnosti astronauti su imali ozbiljan debalans elektrolita u organizmu, što se direktno odražavalo i na njihove psiho-fizičke sposobnosti. Lavel je u jednom trenutku umalo napravio katastrofalnu grešku, spremajući se da umesto pomoćnih motora aktivira onaj glavni, nešto što je kasnije objašnjeno teškom dehidracijom i iscrpljenošću.

Da stvar bude gora, voda nije bila potrebna samo za piće već i za hlađenje nekih delova elektronike sklonih pregrevanju. Tako su se rezerve vode tanjile još brže. Međutim, postojalo je rešenje i za to: da je voda za hlađenje sistema sasvim presušila, astronauti bi urinirali direktno u rashladni sistem.

Urin: Čak i trivijalni problemi odjednom su postali teško rešivi. Prema redovnoj proceduri, urin se u svemir izbacivao iz komandnog modula kroz specijalno crevo sa električnim grejačima koji su sprečavali smrzavanje tečnosti. Kako je komandni modul ostao bez struje korišćen je alternativni ispust u Odiseju, ne tako sofisticiran ali funkcionalan. Prilikom jednog istakanja urina, komanda leta je naredila da se sa tim prekine, jer su se kristali urina gomilali oko broda i otežavali precizno daljinsko očitavanje položaja i brzine. Zabrana je bila privremena, ali su je zbog greške u komunikaciji astronauti shvatili kao permanentnu i počeli da gomilaju kese i kanistere sa urinom svud oko sebe, što je u nedostatku adekvatnog prostora i posuda bio ozbiljan problem. Da stvar bude teža, astronauti su tokom grozničavih aktivnosti nakon havarije, a sve radi uštede u vremenu, urinirali u kese koje se regularno nose ispod odeće, ali samo unutar svemirskih odela. Neminovna curenja dovela su do toga da su se astronauti bukvalno kupali u sopstvenom urinu što je, uz smanjen unos tečnosti, povećavalo rizik od infekcije. Nastradao je Hejz koji se na Zemlju vratio sa teškim uretritisom od kojeg se kasnije dugo lečio.


Toplotni štit: Kada su stigli nadomak Zemljine atmosfere astronauti su reaktivirali komandni modul koristeći njegove očuvane baterije a zatim odbacili servisni modul kako bi ga fotografisali. Ispostavilo se da je poveliki segment njegovog perimetra bio razoren. Nakon toga, uz jedno setno i veliko "hvala", odbačen je i Akvarijus, lunarni modul koji im je, zapravo, spasao život. I servisni i lunarni modul sagoreli su u Zemljinoj atmosferi. Ostala je poslednja briga: komandni modul u atmosferu ulazi svojom tupom osnovom koja je od aerodinamičkog zagrevanja (reda nekoliko hiljada stepeni celzijusa) zaštićena debelim termo-izolacionim slojem visoke čvrstoće i otpornosti. Niko nije mogao da bude sasvim siguran da havarija u servisnom delu (na koji je komandni modul direktno naslonjen) nije izazvala oštećenja i na aerodinamičkom štitu. Mala oštećenja nisu mogla da budu problem jer se radilo o ablativnom materijalu koji se prilikom zagrevanja topi i lagano spada sa letelice, usput popunjavajuće sitne prskotine u materijalu. Međutim, velike rupture mogle su da budu fatalne (nešto što se mnogo kasnije desilo šatlu "Kolumbija"). S obzirom da je inspekcija štita bila nemoguća, ovaj problem nije detaljnije ni ispitivan. Sve je prepušteno sreći i božijoj volji.

Uzroci havarije

Istraga je pokazala da je do havarije došlo usled "dugog i složenog niza nesrećnih okolnosti, brojnih ljudskih grešaka i neadekvatnog dizajna samog rezervoara sa tečnim kiseonikom". Kako je istraga pokazala, sporni rezervoar broj 2 bio je svojevremeno ugrađen na Apolo 10, ali je nakon toga demontiran kako bi bio usavršen. Kao sasvim nov i detaljno testiran u skladu sa procedurom, ugrađen je ponovo na Apolo 13 i spremljen za dalje probe na zemlji. Tokom jednog od rutinskih eksperimenata, rezervoar je napunjen tečnim kiseonikom bez problema, ali je njegovo pražnjenje iznenada zakazalo. Više od 11 dana inženjeri su grozničavo pokušavali da smisle način kako da istoče rezervoar ali bez rezultata. Jedan takoreći nebitan detalj dospeo je u centar pažnje: ispostavilo se da je usled greške mehaničara prilikom demontaže sa Apola 10, rezervoar nekontrolisano pao sa visine od oko 5 centimetara. Takav "smešan" pad nije mogao da ošteti složenu unutrašnju strukturu rezervoara, ali je verovatno pokrivio sistem drenažnih cevi koje služe za pražnjenje rezervoara (ove cevi se, inače, ne koriste u regularnom letu).

Jednostavna ideja da se sporni rezervoar baci i zameni novim nije prihvaćena jer bi takava operacija zahtevala složenu demontažu većeg dela servisnog modula, što bi verovatno dovelo do dodatnih troškova i odlaganja misije bar za mesec dana. Umesto toga, inženjeri su došli na ideju da iskoriste grejače ugrađene u sam rezervoar. Podizanjem temperature u rezervoaru, pritisak kiseonika u njemu narastao bi do mere potrebne za otvaranje sigurnosnog ventila rezervoara (nalik na onaj koji ima svaki bojler) kroz koji bi lagano iscureo sav (ili veći) deo uskladištenog kiseonika. Ovakva "ventilacija" sadržaja bila bi veoma lagana i kontrolisana, jer bi termostat, takođe ugrađen u rezervoar, isključivao grejač čim temperatura u rezervoaru dostigne 27 stepeni. Realizaciju ove ideje odobrili su Džim Lavel i Ken Matingli, nesuđeni pilot komandnog modula (vidi okvir).

Grejač i termostat priključeni su na električnu mrežu i proces pražnjenja rezervoara počeo je baš kao što je i zamišljeno. Međutim, na jedan važan detalj niko nije obrati pažnju. Sredinom šezdesetih godina NASA je za pogon i testiranje komponenti koristila napon od 28V, ali je on kasnije podignut na mnogo praktičnijih 65V. U skladu sa tim, zamenjeni su i prilagođeni svi električni i elektronski podsistemi, ali je termostat na rezervoaru nekako promakao, valjda zato što je rezervoar bio izrađen u prethodnom periodu. Priključen na mnogo viši napon od nominalnog, termostat je "zalepio". Kontakti termostata zaduženog za prekid i aktiviranje rada grejača zavarili su se u položaju koji je grejaču omogućio da radi u kontinuitetu, bez prekida.

Ovo je dovelo do nekontrolisanog rasta temperature u rezervoaru, do nivoa od oko 500C u dužem vremenskom periodu. Na žalost, ovo niko nije primetio jer je merač temperature u rezervoaru pokazivao svega 30C, s obzirom da njegova temperaturna skala nije mogla da pokaže veću vrednost. Na to su se nadovezale i druge ljudske greške: niko nije primetio da struja neprekidno protiče kroz grejač, iako bi zahvaljujući termostatu, grejač morao da ima povremene prekide u radu. Takođe, nikom nije bilo sumnjivo što se pritisak u rezervoaru značajno smanjio za svega nekoliko sati umesto za nekoliko dana kao što se to očekivalo prema proračunu.

Sam rezervoar imao je dovoljno čvrstu konstrukciju da izdrži visoku temperaturu i pritisak daleko veći od projektovanog tako da je, spolja gledano, sve bilo u najboljem redu. Međutim, visoke temperature dovele su do topljenja teflonske izolacije na žicama u samom rezervoaru, pri čemu su naročito kritične one koje dovode struju u elektromotore koji pokreću lopatice za homogenizaciju sadržaja rezervoara. Od tog trenutka, rezervoar je postao ekstremno opasan - najmanja varnica između golih žica mogla je da dovede do katastrofe. Sam teflon u rezervoaru je nezapaljiv u normalnim okolnostima, ali u kontaktu sa čistim kiseonikom iz rezervoara gori sporo ali postojano.

Upravo to se i desilo tokom leta Apola 13. Nakon pokretanja motora za homogenizaciju sadržaja rezervoara došlo je do iskrenja koje je dovelo do požara u rezervoaru. Pogrešno se smatra da je rezervoar usled toga eksplodirao (da se to desilo, šteta bi bila daleko veća, ako ne i katastrofalna). Rezervoar je tako projektovan da se u slučaju ekstremnih opterećenja kontrolisano "raspada": na njemu je, verovatno, došlo do stvaranja velike naprsline kroz koju je u kratkom roku iscureo kompletan kiseonik. Ovo je, opet, dovelo do porasta pritiska u servisnom modulu do tačke kada to oplata više nije mogla da izdrži. Eksplozivni udar koji su osetili astronauti verovatno je izazvan izletanjem jednog od panela oplate, a ne eksplozijom rezervoara. Mehanička oštećenja unutrašnje strukture verovatno su zahvatila i cevi vezane rezervoar kiseonika broj jedan tako da je pritisak i u njemu počeo da pada, nešto laganije nego u rezervoaru broj 2 (zato su astronauti kroz prozor broda još dugo mogli da vide pramenove gasa koji curi iz servisnog modula). Bez kiseonika, rad gorivnih ćelija više nije bio moguć i Odisej je ubrzo ostao bez električne energije.

"Hjustone, imamo problem!"

Čuvena rečenica ("Houston, we have a problem!") kojom Svajdžert, a zatim i Lovel obaveštavaju komandu leta da se desio incident bezbroj puta je citirana i odavno je ušla u popularnu kulturu, ali u stvarnosti nikad nije izgovorena u ovoj formi. Tačan transkript glasi: "Houston, we've had a problem!" Sličnih literarnih ulepšavanja bilo je i ranije, kao kad je Armstrong nakon prvog koraka na Mesecu rekao: "...small step for men..." a istorija to zabeležila kao "small step for a man...".

Posada

Malo je poznato da je posada Apola 13 inicijalno izgledala sasvim drugačije. Za komandanta misije bio je viđen Alan Šepard, legendarni veteran, jedan od "sedmorice veličanstvenih" projekta "Merkjuri" i prvi Amerikanac koji je napravio sub-orbitalni kosmički let. Međutim, Šepard je morao da operiše srednje uho kako bi rešio akutan problem sa ravnotežom i orijentacijom. Operacija je uspela ali mu je oprovak uskratio značajan deo treninga pa je umesto na Apolu 13 Šepard leteo tek na Apolu 14. Umesto njega, mesto je zauzeo drugi proslavljeni veteran, Džim Lavel, koji je dva puta leteo na "Džeminiju" a zatim i na istorijskom Apolu 8 (prvo napuštanje Zemljine orbite i prvi let oko Meseca). Za Lavela, ovo je bila poslednja prilika da kruniše svoju sjajnu karijeru nečim neuporedivim: hodanjem po Mesecu.

Pilot komandnog broda trebalo je da bude Ken Matingli, ali je on, nedugo nakon poletanja došao u kontakt sa virusom rubeola na koji nije bio imun. Do poslednjeg dana Matingli se nadao da ga lekari neće skinuti sa misije, makar mu dali konjsku dozu gama-globulina. Međutim, NASA je bila nemilosrdna i na njegovo mesto je postavila Džeka Svajdžerta, rezervnog pilota. Jedino je Fred Hejz, pilot lunarnog modula zadržao originalno mesto u posadi.

Posle Apola 13, Lavel, Svajdžert i Hejz, iako ovenčani najvećim državnim priznanjima, nikad više nisu leteli u kosmos. Lavel se, sad već prestar za nova iskušenja, okrenuo biznisu i publicistici da bi na kraju otvorio i sopstveni restoran. Hejz je imao ambiciju da ostane astronaut ali nije dogurao dalje od probnih, niskih letova šatla. Svajdžert se nakon tavorenja u NASA okrenuo politici da bi 1982. godine bio izabran za kongresmena (u prethodnom pokušaju da dobije republikansku nominaciju pobedio ga je Nil Armstrong). Na žalost, Svajdžert nikad nije preuzeo funkciju na koju je izabran: umro je nekoliko dana pre polaganja zakletve.

(Vreme #1006)

Mali veliki korak u Mesečevoj prašini

"Kao opčinjen gledam u sat... Još 13 sekundi... Sve se potpuno smirilo. Čudna, neprirodna, gluva tišina puna napetosti gospodari ogromnim prostorom kosmodroma. Kao da čujem sopstveno srce... Bije sve jače... I još ubrzava, kao da mi se penje u grudima, evo tu pod grlo! Čini mi se da teže dišem... Nešto me guši... Sada sigurno ne bih bio u stanju da izustim ni jednu jedinu reč! Treba raditi! I to brzo, jer vreme ne čeka... Ovi trenuci istorije se neće ponoviti! U grobnoj tišini odjekuju reči spikera Džeka Kinga: ‘Deset, devet, osam, sedam, početak paljenja... Svi motori rade... Dva, jedan, nula... Poletanje!’"

Tako je legendarni inženjer Milivoj Jugin u svojoj knjizi Večni trag opisao svoje izveštavanje sa lica mesta pre 40 godina kada su astronauti Apola 11 Nil Armstrong, Edvin "Baz" Oldrin i Majkl Kolins poleteli ka Mesecu na moćnim leđima Saturna V. Nakon poletanja, Jugin je seo u avion za Beograd da bi četiri dana kasnije, 20. jula 1969, za domaću publiku komentarisao istorijsku šetnju Armstronga i Oldrina po Mesecu. Bio je to događaj veka, u deceniji obeleženoj zemljotresima koji su izmenili planetu na kojoj živimo: ubistvo Džona Kenedija i Martina Lutera Kinga, Bitlsi, studentski protesti, rat u Vijetnamu, mirovni pokret, trka u kosmosu...

U naučnom smislu, dometi Apola 11 bili su relativno skromni. Armstrong i Oldrin proveli su na Mesecu malo više od jednog dana, samo jednom su izašli na površinu Meseca i na njoj se zadržali otprilike onoliko koliko traje jedan celovečernji film. Njihovo maksimalno rastojanje od mesečevog modula nije bilo veće od stotinak metara. Materijal koji su doneli sa Meseca bio je oskudan i skoro bezvredan, pravi dragulji stići će tek u narednim misijama. Pa ipak, svet je to gledao, svako ko je imao TV pokušavao je da u mutnim crno-belim siluetama nazre čoveka na Mesecu.

Ljudi su gledali ali nisu shvatali. Ushićenje je zamenjeno nerazumevanjem, radost – vijetnamskom tragedijom, interesovanje – apatijom. Četiri godina kasnije, Džin Sernan i Džek Šmit, u (poslednjoj) misiji Apolo 17, boravili su na Mesecu tri i po dana. Tri puta su izlazili iz broda i svaki put ostali napolju više od sedam sati. Prevezli su mnogo kilometara po Mesecu u automobilu na baterije, doneli obilje raznovrsnog materijala, obavili nebrojene eksperimente i merenja. Sve to bilo je uživo praćeno kolor-kamerama visoke oštrine, daljinski kontrolisanim sa Zemlje. Ali gledalaca više nije bilo. Ljudi znaju za Armstronga i Oldrina, ali malo njih zna da je još deset astronauta ponovilo isti podvig.

Kako god bilo, Armstrong, Oldrin i Kolins nisu morali da brinu o tome, njima je slava bila zagarantovana. Nakon povratka na Zemlju, morali su da provedu 21 dan u preventivnom karantinu, jednom komfornom ali skučenom medicinskom kontejneru. Iako Mesečeva površina, direktno izložena suncu i temperaturama od preko 100 stepeni, više podseća na sterilizator nego na inkubator, niko nije znao da li Mesečevo tle sadrži u sebi potencijalno opasno organizme (karantin je ukinut u narednim misijama). Društvo u karantinu ubrzo se uvećalo, pošto je unutra ubačeno i nekoliko "nespretnjakovića" koji su greškom došli u kontakt sa Mesečevim stenama.

Nakon toga usledila je svetska turneja pod nazivom "Veliki korak". Prva parada održana je 24. avgusta na ulicama Njujorka a poslednja na Aljasci 5. novembra 1969. Tokom svega 35 dana astronauti su obišli čitav svet i posetili još dvadesetak velikih gradova: Meksiko Siti, Bogotu, Buenos Ajres, Rio de Žaneiro, Las Palmas, Madrid, Pariz, Amsterdam, Brisel, Oslo, Bon, Zapadni Berlin, London, Rim, Vatikan, Ankaru, Kinšasu, Bombaj, Daku, Bangkok, Teheran, Pert, Sidnej, Guam, Seul i Tokio. Astronauti su putovali zajedno sa svojim ženama, predsedničkim avionom koji im je ustupio Ričard Nikson. Videlo ih je preko 100 miliona ljudi širom planete.

Kako kaže Endrju Čajkin, poznati američki novinar iz sveta nauke, "reklo bi se da mi nikad do kraja nismo razumeli značaj te letnje noći iz 1969. godine. Televizija nam je pokazala šta se na Mesecu dešavalo, ali veličinu toga morao je svako da oseti sam za sebe. Astronauti su to nerazumevanje osećali, ali većina njih nije bila u stanju da sopstveno iskustvo pretoči u priču sa poukom. Njihove reči teško su uspevale da preskoče jaz između visoke tehnologije i svakodnevnog života. Značaj Apola, naše prve posete jednom drugom svetu, ostao je, kao i sam Mesec – izvan našeg dodira."

A gde smo bili mi u celoj toj priči? Tačno gde treba, u dobrom društvu. I Beograd se našao u krugu privilegovanih svetskih gradova koje je posetila famozna astronautska trojka (18–20. oktobar 1969). Tom prilikom, drug Tito je dobio na poklon četiri komadića Meseca i repliku pločice (sa Titovim potpisom) koju su astronauti tamo ostavili. Iako je Tito s lakoćom šarmirao svoje goste, i sam je bio veoma impresioniran njihovim dostignućima. Kada je dve godine kasnije posetio Ameriku, Tito nije propustio priliku da poseti istraživački centar NASA u Hjustonu. Sa interesovanjem je posmatrao delove raketa i originalne letelice a astronauti su, specijalno za njega, demonstrirali svoj "Moon walk", u punoj kosmičkoj opremi.

Takva smo zemlja mi nekad bili.

Šta je bilo posle

Kada se euforija malo stišala, svaki od trojice junaka morao je da započne novi život u svetu koji se naprasno izmenio ponajviše njihovom zaslugom. Svako se sa svojom slavom nosio na svoj način.

Armstrong je želeo da ponovo leti u kosmos, ali NASA za to nije imala mnogo sluha. Svaki novi let bio bi rizik a NASA nije htela da se poigrava junacima. Armstrong je dobio poziciju u vašingtonskoj administraciji i tu je izdržao jedva godinu dana. Nakon toga okrenuo se svojoj staroj želji, da predaje tehniku studentima, pa je sedamdesetih godina radio kao profesor na univerzitetu u Sinsinatiju. U međuvremenu, on i supruga kupili su mlekaru u dubokoj provinciji Ohaja i tu se često povlačili u višemesečnu izolaciju. Armstrong nikad nije bio pustinjak: bio je aktivan u biznisu, nastupao je često, bio je čak i domaćin televizijskih šou-programa, ali je svetu uvek nametao svoj stil. Nije smatrao sebe ništa važnijim od ostalih Apolo kosmonauta. Dok je svet tražio da vidi njegovu slavu, Armstrong mu je poklanjao svoju običnost. Takav način komunikacije njegove kolege nisu do kraja odobravale, smatrajući da je mogao da učini mnogo više za popularizaciju aktivnosti NASA. Pa ipak, njegovu veličinu niko ne osporava. U jednom memoarskom tekstu Baz Oldrin piše: "Kad bi astronauti bili košarkaška ekipa, svi bismo mi igrali za neki koledž. Jedino bi Nil igrao u NBA."

Najviše muke da se snađe imao je upravo Baz Oldrin. NASA mu je poverila ulogu PR menadžera i u toj ulozi Oldrin se nije snašao. Rezigniran, napustio je agenciju i vratio se u vojsku, u želji da leti avionima. Dobio je komandu nad test-pilotima u čuvenoj vazduhoplovnoj bazi "Edvards". Oldrin nikad nije bio probni pilot i uništio je sopstveno samopouzdanje pokušavajući da dostigne visoke školske standarde. U vrlo kratkom roku bio je hospitalizovan zbog depresije i teškog alkoholizma. Lečenje je bilo uspešno, ali dugotrajno. Nakon izlaska iz bolnice napisao je memoare, vrlo iskrenu priču o sebi kojom je definitivno ukinuo mit o idealnim, savršenim astronautima. Zbog te knjige bio je koliko hvaljen, toliko i osporavan. Danas se ponajviše bavi teorijom kosmičkog leta, vatreno zagovarajući nove načina putovanja do Meseca, Marsa i dalje.

Majkl Kolins je nakon kratke političke karijere proveo deset godina kao direktor novoosnovanog muzeja aero-kosmotehnike u sklopu instituta "Smitsonijan". Nakon toga okrenuo se biznisu, uglavnom sopstvenom. Skroman i relativno neupadljiv, Kolins je jedan od retkih astronauta koji se nije razveo od žene s kojom je živeo u vreme Apolo programa.

Ko će prvi

Baz Oldrin je do samog poletanja Apola 11 pokušavao nekako da ubedi Nila Armstronga i pretpostavljene da je "sasvim normalno" da iz "Orla" na Mesečevu površinu prvi izađe upravo on, a ne Armstrong. U tu svrhu koristio se analogijom: tokom misija "Džeminija", komandir broda (u ovom slučaju Armstrong) držao je "volan" na orbiti, dok je drugi član posade (Oldrin) izlazio van broda. Međutim, Oldrinu su objasnili da mu analogija ne valja: "Džemini" na orbiti je "brod na moru", normalno je da kapetan drži kormilo. Ali "Orao" na Mesecu je "brod u luci" i tu je stvar jasna: kapetan je taj koji prvi izlazi na obalu.

Oldrin nije odustajao. Upao je kod Armstronga u kancelariju i pokušao da mu ispriča istu stvar, ovoga puta s malo više reči. Armstrong mu je odgovorio kratko: "Nije na nama da to odlučimo. Ovo je veće od nas obojice i ja sebe neću unapred da diskvalifikujem."

Poslednji pokušaj Oldrin je napravio tokom treninga u replici "Orla" na Zemlji. Nagovorio je Armstronga da mu dozvoli da on prvi izađe iz broda i tako mu demonstrira koliko je takav redosled "jednostavniji i logičniji". Možda bi tako i bilo da kvaka na majušnim vratima "Orla" nije bila na pogrešnoj strani: da bi Oldrin uopšte mogao da izađe prvi, bilo je neophodno da zameni mesto s Armstrongom, pa da tek onda otvori vrata kabine. U skučenom prostoru "Orla", koji je iznutra bio tek nešto veći od špajza, manevar uopšte nije bio jednostavan. Uz to, astronauti su bili u punoj opremi, u glomaznim astronautskim odelima pod pritiskom. Pokušaj se završio neslavno: tokom zamene položaja astronauti su polomili inventar u kabini. Da stvar po Oldrina bude gora, sve to je pratio Dik Slejton, stariji kosmonaut i njihov kolega koji je direktno odlučivao u ovakvim situacijama. Njegova odluka bila je konačna. "Mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo" pripao je Nilu Armstrongu.

Ipak, i Oldrin ima nešto za utehu. Verovatno se svi sećaju kristalno oštre fotografije astronauta na Mesecu koji stoji na rubu malog kratera dok mu se u viziru odslikavaju lunarni modul i kolega fotograf (slika u ovom okviru). Ko je video samo jednu sliku sa Meseca, video je upravo ovu. E taj čovek koji je pozirao za najčuveniju fotografiju astronauta svih vremena – to je Baz Oldrin.

Mašina kojoj smo se divili

Saturn V i danas drži praktično sve značajne rekorde kada su u pitanju raketni nosači koji su imali bar jedan koristan let. Sa svojih 111 metara visine, 3000 tona težine, 3500 tona potiska i 120 tona orbitalnog tereta, Saturn V je i dalje najveća, najteža, najsnažnija i najefikasnija raketa koja je ikad ušla u operativnu upotrebu. Jedini pravi takmac iz tog vremena, sovjetski nosač N1, nikad nije dostigao Zemljinu orbitu pošto su sva četiri probna lansiranja okončana eksplozijom. SSSR je napravio istinskog konkurenta tek dve decenije kasnije (raketa "Energija"), u sklopu projekta "Buran" (sovjetska verzija šatla), ali je projekat kao neperspektivan ugašen nakon samo dva probna leta, bez ikakvog korisnog učinka. U poređenju sa Saturnom V čak i današnje rakete deluju skromno. Američki šatl, evropska "Arijana", ruski "Proton" ili "R-7" imaju znatno manji potisak tako da u nisku Zemljinu orbitu mogu da iznesu jedva 10-20 odsto tereta koji je na svojim leđima nosio Saturn V.

Posebno impresivan je prvi stepen rakete, širok 10 i visok 40 metara, sa pet u krst raspoređenih motora koji su obezbeđivali potisak za prvih 60 kilometara leta. Potrošnja goriva (tečni kiseonik i RP-1, jedna vrsta avionskog kerozina) bila je fascinantna: oko 2150 tona za nešto manje od tri minuta leta, više od dve i po tone goriva u sekundi po svakom motoru. Četiri bočna mlaznika mogla su da se rotiraju kako bi raketa održala stabilnost dok je peti, centralni mlaznik bio fiksiran. Taj peti motor gasio se nešto pre ostala četiri kako bi se ubrzanje sve lakše rakete održalo u biološki prihvatljivim granicama (oko 4G).

Drugi stepen rakete koncepcijski je ličio na prvi, imao je identičan prečnik ali je bio nešto kraći (25 metara). I pored toga, bio je to najveći raketni stepen na kriogeni pogon koji je ikad napravljen (motori su koristili tečni vodonik i kiseonik). Treći stepen, takođe kriogen, bio je znatno manjih gabarita (7x18 metara), sa samo jednim motorom koji je mogao po potrebi da se pali i gasi. Tokom leta na Mesec ovaj motor bio je aktiviran dva puta: prvi put da "odradi" završni deo postavljanja rakete u Zemljinu orbitu, a drugi put da raketu izbaci iz nje i postavi je u translunarnu putanju.

Ukupan bilans Saturna V bio je besprekoran: trinaest lansiranja (jedno noćno), nijedan podbačaj, neuspeh ili katastrofa, nijedan ugrožen ili izgubljen ljudski život. Incidenata je bilo, kao prilikom lansiranja Apola 6 i 13, kada su zbog prevelikih vibracija i oscilacija u potisku pojedini motori morali da budu isključeni pre vremena. Ni otkaz dva od pet motora nije bio fatalan jer je sistem autoregulacije to kompenzovao dužim radom preostalih (sovjetski N1 imao je čak trideset motora u prvom stepenu a njihova koordinacija bila je nerešiv problem za inženjere). Bizaran incident desio se i tokom poletanja Apola 12, kada su raketu u kratkom vremenu dva puta pogodile munje – jedna od njih projurila je kroz telo rakete i njen plameni trag – ponovo bez posledica.

Pa ipak, i pored fantastičnih uspeha i mnogobrojnih rekorda koje još uvek drži, Saturn V otišao je u istoriju ubrzo nakon likvidacije programa Apolo. Posle letova na Mesec, upotrebljen je još samo jednom, za lansiranje Skajlaba 1973. godine. Jedini razlog za ovako brzu penziju bili su enormni troškovi eksploatacije. Saturn V nastao je u vreme kada su Amerikanci izdvajali rekordnih 0,5 odsto brutonacionalnog proizvoda kako bi konačno stigli tamo gde SSSR još uvek nije. Dok je raketa letela kako treba, malo ko je brinuo za cenu koja za to mora da se plati. I u tom pogledu Saturn V je rekorder: preračunato na današnje dolare, jedno lansiranje koštalo je između dve i tri milijarde. Ilustracije radi, jedno lansiranje šatla (a on nikako ne važi za jeftinu letelicu) košta bar tri-četiri puta manje. Kad je SSSR konačno "predao" kosmičku trku a publika se okrenula ovozemaljskim problemima, ratu u Vijetnamu i aferi Votergejt, niko više nije želeo da finansira dalji razvoj jedne savršene ali preskupe mašine.

Dve rakete koje su bile predviđene za otkazane misije Apolo 18 i 19 danas su u delovima izložene kao muzejski eksponati. Planovi da se u Saturn V dodaju još tri motora i tako napravi raketa koja bi mogla da odnese ljude na Mars ili stigne do Meseca direktnom putanjom ostavljeni su za neka bolja vremena koja nikad nisu došla. Ali fotografija verovatno najvećeg i najznačajnijeg raketaša svih vremena Vernera fon Brauna ispod kolosalnih motora Saturna V još uvek odoleva vremenu kao neprolazni simbol inženjerskog genija i snage ljudskog uma.

Kosmički snovi i ratni zločini

Postoji direktna veza između nemačkih raketa V-2 koje su sejale smrt po Londonu u Drugom svetskom ratu i Saturna V koji je korišćen u svim Apolo letovima. Ta veza često se prećutkuje, ali ona je veoma opipljiva.

Iza oba projekta stoji genije Vernera fon Brauna (1912–1977) i grupe njegovih saradnika koji su se raketama bavili celog života, prvo iz aristokratskog hobija a onda za račun nemačke armije i Hitlera. Ratne godine Verner fon Braun proveo je u Penemindeu, usavršavajući konstrukciju raketa na tečno gorivo V-2 i radujući se svakom njihovom pogotku. Hitler je kasno shvatio razorni potencijal rakete od koje nije bilo odbrane i koja je ni od kuda mogla da donese čitavu tonu eksploziva. Tek pred kraj rata dao je prioritet ovom oružju i od Voltera Dornbergera, generala koji se formalno nalazio na čelu nemačkih raketnih inženjera, zatražio 10.000 raketa mesečno i "totalnu anihilaciju" neprijatelja.

Bilo je kasno. U proleće 1945. godine Dornberger i Fon Braun već uveliko planiraju kome će se predati u ruke, sa sve dragocenom dokumentacijom. Izabrali su Amerikance jer su načuli da Rusi loše postupaju sa zarobljenicima. Povukli su pravi potez: Amerikanci su već imali plan "Overcast" (kasnije "Paperclip") sa željom da pohvatane nemačke raketne inženjere odvedu u SAD. Plan je sproveden temeljno i više od stotinu stručnjaka, sa Fon Braunom na čelu, našlo se u Fort Blisu u Teksasu na "ispitivanju". Vrlo brzo ovi "uhapšenici" dobili su kancelarije, saradnike, povlastice, američke pasoše i ključna mesta u razvoju nepostojeće američke raketne tehnike. Amerika, jednostavno, nije imala bolje ljude od njih. Njihovo angažovanje na strani Hitlera i nacista gurnuto je u drugi plan. Verner fon Braun je u Americi sa ogromnim poletom nastavio rad, usavršavajući V-2 koji će evoluirati u "Redston" (prvi američki interkontinentalni projektil) i Jupiter-C, preteču Saturna V i nosač koji je u orbitu postavio prvi američki satelit.

Iako je, razočaran stalnim kresanjem fondova, Fon Braun napustio svemirsku agenciju 1972, njegov doprinos tehnici nije bio zaboravljen, a nakon njegove smrti o njemu je biranim rečima govorio i predsednik Džimi Karter. Međutim, mnogi nisu zaboravili ni Fon Braunove grehove iz prošlosti.

Oko 80 odsto nemačkih inženjera dovedenih u SAD, kao i Fon Braun lično, bili su članovi Hitlerove Nacionalsocijalističke partije (Fon Braun je dugo krio detalje svoje nacističke prošlosti). Iako su svi tvrdili da su člansku kartu imali iz praktičnih razloga i straha za sopstvenu sigurnost, niko od njih nije odbio počasti i privilegije koje su nacisti delili (Fon Braun je bio član u još pet-šest nacističkih organizacija). Artur Rudolf, blizak saradnik Fon Brauna i formalni direktor Saturn V projekta, organizovao je tokom rata smene u podzemnoj fabrici Mitelverk, gde su u neljudskim uslovima hiljade logoraša dovedenih iz konclogora Dora sklapale V-2 projektile. Rudolfu, kao ni Fon Braunovom bratu Magnusu, takođe angažovanom u podzemnoj fabrici, nikad nije smetalo što tamo od bolesti i iznurenosti dnevno umire 160 nesrećnika. Rudolf je, takođe, potkazivao radnike za koje je smatrao da sabotiraju posao, što je obično vodilo njihovoj egzekuciji. Verner fon Braun je bar jednom posetio podzemnu fabriku i utvrdio da su "uslovi rada tamo zapanjujuće loši", ali ništa nije uradio da se stanje popravi. Kurt Debus, još jedan raketni stručnjak, uživao je da nosi SS uniformu u Penemindeu, a 1942. godine je denuncirao svog kolegu sa posla kao antinacistu.

Sve to bilo je, uglavnom, zaboravljeno i prepušteno istoričarima. Jedini izuzetak bio je Rudolf, koji je tek 1984. optužen za ratne zločine u fabrici Mitelverk. Kako bi izbegao sudski proces, pobegao je u rodnu Nemačku, odrekao se američkog državljanstva, ali ne i lepe američke penzije koju je stekao kao dugogodišnji visoki službenik NASA.

(Vreme #967)

Džepni monolit

Kao običan mobilni telefon, iPhone je inferioran u odnosu na druge savremene mobilne telefone (od prvog do poslednjeg), a kaska i za mnogim "crno-belim" telefonima (epoha "Bogoljub Karić") od pre deset i više godina. Recimo, ako iPhone kupite negde u inostranstvu, model otključan za sve mreže, i donesete ga u Srbiju, prvo što ćete primetiti je da kod iPhonea ima grdnih problema sa identifikacijom dolaznih poziva ili SMS-ova, zavisno od načina na koji ste uneli brojeve u adresar (sa ili bez međunarodnog +381 prefiksa). Rešenje za ovaj problem jednako je glupo koliko i problem sam: svaki broj u adresaru moraćete da ukucate dvaput, sa prefiksom i bez njega. Još ako u telefonskom imeniku imate par stotina kontakata, eto vam "zabave" za nekoliko dana.

Ovaj (a i mnogi drugi) problemi sa iPhoneom ima uglavnom potiču iz činjenice da iPhone još uvek nije zvanično prisutan na srpskom tržištu. Samim tim, ne postoji mogućnost da u svom iPhoneu definišete Srbiju kao geografsku odrednicu. Sa gledišta Applea, svejedno je da li ste iPhone kupljen u zapadnoj Evropi odneli u Srbiju ili na Mars. Garancije Applea za ispravan rad prestaju tamo gde prestaju granice zemalja u kojima je iPhone u zvaničnoj prodaji.

SVE NAJGORE: Kad smo već kod klasične telefonske funkcionalnosti, napomenimo da je iPhone loš izbor i za one koji šalju i primaju mnogo SMS-ova. Verovali ili ne, primljeni SMS ne može se proslediti, ne postoji mogućnost kreiranja predefinisanih poruka (što znači da ćete parking plaćati tako što ćete svaki put iznova kucati registarski broj), ne postoje folderi za čuvanje i razvrstavanje poruka, niti možete privremeno da sačuvate neku od započetih poruka... Šta tek reći za multimedijalne poruke (MMS): niti možete da ih šaljete, niti da ih primate. Zato što MMS na iPhoneu nije ni implementiran. Nema ni korisničkih profila, tj. nedostaje mogućnost da u telefonu imate nekoliko skupova podešavanja koje aktivirate po potrebi, u zavisnosti od toga da li ste na sastanku, javnom mestu, na poslu ili kod kuće. Sve što postoji je jedno "tvrdo" dugme na levom boku kojim se isključuje zvonce.

Okej, kao običan telefon, iPhone je prilično jadna sprava. Ali, i pored toga, ovaj telefon jednako priželjkuju domaćice, hakeri, deca, intelektualci, snobovi, menadžeri, ozbiljni ljudi, džabalebaroši, šminkeri svih vrsta. Čime je to iPhone osvojio svet?

Pre svega elegancijom, vrhunskim dizajnom, lakoćom korišćenja i odličnom podrškom za neumereno uživanje u najrazličitijim multimedijalnim sadržajima, od onih na internetu, preko fotografije i muzike do filma. Ne postoji bolja mobilna sprava za kreativno uništavanje vremena, as simple as that. Kome ne treba internet, ko ne voli muziku i dalje treba da ima iPhone. Ako ništa drugo, zato što spram njega svaki drugi telefon izgleda kao "smederevac".

Spolja gledano, iPhone 3G podseća na Klarkov monolit iz "Odiseje": ispolirana crna ploča, sa samo jednim ulubljenim dugmetom na dnu koje služi za povratak na početnu stranicu. Telefon je uokviren srebrnom lajsnom a na nju se naslanja crna poleđina ispod koje se krije neizmenljiva baterija. Na bočnim ivicama razmešteni su tasteri za regulaciju jačine zvuka, zaključavanje telefona i isključivanje zvonjave, standardni priključak za slušalice, prorez za SIM karticu i priključak za višenamenski USB kabl (služi za transfer podataka i punjenje baterije u telefonu). Međutim, svoju pravu lepotu iPhone otkriva tek kad se stavi u pogon: ekran je osetljiv na dodir i može da prati pokrete više prstiju istovremeno (multi-touch). Sastavite dva prsta da smanjite sliku (pokret "mini-plazma"), raširite prste da sliku povećate... Ako i niste sigurni kako da izvedete neku akciju, probajte intuitivno, skoro da nema situacije u kojoj vaši prsti neće znati šta im je činiti, čak i bez aktivnog učešća mozga. Prikaz na ekranu je tečan i oštar, svako dugme, slovo ili okvir osmišljeni su i prikazani s filigranskom preciznošću. Naravno, od silnih dodira ekran se vrlo brzo prlja tako da će vam na kraju radnog dana telefon izgledati kao tanjir posle bureka.
Image

SVE NAJBOLJE: U hardverskom smislu, telefonu ništa ne nedostaje. Pre svega, tu je mogućnost bežičnog (WiFi) povezivanja sa vašom kućnom ili poslovnom računarskom mrežom, kao i podrška za GPRS, EDGE i 3G mreže mobilnih operatera (telefon ih koristi samo kad jeftina WiFi konekcija nije dostupna). Za one kojima je važan siguran i zaštićen pristup do kompanijskog informacionog sistema, tu je i podrška za VPN protokol. iPhone, ima i GPS senzor koji je prilično precizan, naročito na otvorenom, što ga čini i odličnim navigacionim instrumentom (nažalost, uz telefon dolaze besplatne mape koje relativno slabo pokrivaju ovaj deo sveta). Uz to, telefon ima senzore za detekciju položaja i akcelerometre zahvaljujući kojima može da detektuje ne samo svoj trenutni položaj već i pokret. Zahvaljujući ovim senzorima, telefon rotira sliku na ekranu u zavisnosti od orijentacije uređaja. Senzori se koriste i kao sredstvo upravljanja u mnogim duhovito osmišljenim igricama (kuglicu u fliperu možete da "tiltujete" naginjanjem telefona), ali i u nekim aplikacijama (jedna od bizarnijih vam omogućava da iPhone pretvorite u građevinsku libelu, doduše ekstremno skupu). Tu je i odlična imejl podrška, kao i ugrađeni fotoaparat od dva megapiksela. Kvalitet fotografije teško da može zadovoljiti čak i amatere, ali dobro dođe kad ništa bolje nemate pri ruci.

Ipak, sve to ne bi bilo dovoljno da u iPhone nisu integrisani "safari", Appleov sve bolji internet brauzer, i kompletan iPod, neprevaziđena sprava za slušanje muzike, pregled fotografija i gledanje video-klipova. U tom domenu Apple je postavio tako visoke standarde da se prvi sledeći rival ne vidi ni na puškomet.

iPhone je neraskidivo vezan za iTunes, prilično glomaznu aplikaciju koju ćete morati da instalirate na svoj PC ili Apple računar pre nego što počnete da koristite telefon. Bez ovog softvera nov iPhone se ne može inicijalizovati niti je moguć transfer sadržaja između računara i telefona. iTunes je, istovremeno, i centralna Appleova prodavnica odakle ćete dovlačiti besplatne i komercijalne aplikacije kao i najraznovrsnije multimedijalne sadržaje (sa naglaskom na muziku). Kada jednom kreirate svoj korisnički nalog, prodavnici možete da pristupate i kroz iPhone, jednako brzo i elegantno kao i sa računara. I baš tu, prilikom kreiranja naloga, još jednom se susretnete sa (tužnom?) činjenicom da živite u tehnološki "pasivnim" krajevima koje Apple još uvek ignoriše.

ONO IZMEĐU: "Kvaka" je u tome da se nalog u iTunesu ne može kreirati bez validne kreditne kartice, pri čemu kartice naših banaka po pravilu ne prolaze. Po definiciji Applea, validna kreditna kartica je samo ona izdata u zemljama koje postoje na Appleovom globusu. Nalog je potreban ne samo za kupovinu komercijalnih sadržaja već i za preuzimanje besplatnog materijala (aplikacija i muzike). Bez verifikovanog naloga po radnji možete samo da "šetate", ali sadržaj na policama ne smete da dirate. Sve je to toliko frustrirajuće da ćete se posle pola sata nemoćnog obigravanja oko ulaznih vrata osećati kao siroče koje kroz izlog poslastičarnice gleda kako srećniji i bogatiji jedu šampite. Ako ste se baš zainatili da nešto pazarite, možete pokušati da "nabodete" neku domaću banku čije kartice imaju numeraciju koju Apple prepoznaje kao inostranu (ima jedna takva), ili da zamolite nekog od zaboravljenih rođaka ili prijatelja u inostranstvu da vam otvori nalog i pošalje korisničko ime i lozinku (u tom slučaju troškovi kupovine padaju na njegov račun, što je em lepo em praktično). Vodite računa da Apple ima različite prodavnice za različite države i da, recimo, sa karticom izdatom u Francuskoj možete da pristupate samo francuskoj iTunes prodavnici (naravno, vi znate francuski), ali ne i američkoj ili britanskoj (razlike nisu velike, ali postoje).

ISPOD HAUBE: Da li zbog relativno malog broja proizvođača koji mogu da podnesu ovolike restrikcije ili zbog nečeg drugog, tek – izbor dodatnog softvera nije tako impresivan kao kada je reč o muzici. Najveći deo aplikacija je ili besplatan ili košta par dolara, ali retko šta od toga ima neku trajnu, praktičnu vrednost. Aplikacije koje su upotrebljive (dobar rečnik, klijent za brzu razmenu poruka, mape za GPS navigaciju) koštaju nekoliko puta više. Slično je i sa igrama: one besplatne i jeftine su, najčešće, samo mamac za punu verziju igre za koju je potrebno odvojiti znatno više para.

Ispod haube, iPhone je odlično koncipirana tehnička naprava koju pogoni operativni sistem u osnovi identičan onom koji se nalazi u standardnim Appleovim računarima. Sistemski softver je, po svom poreklu, daleki rođak FreeBSD-a, UNIX-olikog operativnog sistema koji se odavno afirmisao svojom otvorenom arhitekturom, liberalnom distribucijom i stabilnošću. Iako je FreeBSD potpuno besplatan softver koji se može koristiti bez ikakvih ograničenja, bilo u komercijalne bilo u nekomercijalne svrhe, Apple je na njegovim temeljima izgradio nedostupnu, tvrdo zaključanu, krajnje restriktivnu platformu koja služi isključivo za pravljenje para. Sasvim prirodno, nije prošlo puno vremena pre nego što su u igru uskočili hakeri sa željom da sa iPhonea skinu sve nametnute restrikcije i oslobode pun potencijal zdrave FreeBSD osnove. Sama procedura "oslobađanja" iPhonea iz Appleovih okova (tzv. jailbreaking) ne traje duže od 10-15 minuta (dovoljan je običan računar) i ne zahteva nikakvu mehaničku intervenciju na telefonu. Za one koji nisu preterano vični hakeraju tu su klinac iz komšiluka i par "firmi" koje u oglasima na internetu nude svoj know-how. Sasvim lako se može desiti da tokom ovog postupka nešto krene naopako, ali su fatalni incidenti (onesposobljen ili obogaljen iPhone) vrlo retki. Nema tu šta da se mudruje: stisnete petlju, pomolite se i – to je to. Izgubićete garanciju i tehničku podršku ali će i satisfakcija biti povelika: umesto jednog, na kraju imate dva telefona u istom kućištu: jedan "oficijelan" (onaj koji ste imali i pre) i jedan "slobodan", pri čemu ovaj drugi nudi praktično neograničene mogućnosti za dalju nadogradnju.

Naravno, Apple na ovo gleda krajnje neprijateljski, čak je pokrenuo i inicijativu da se pomenuti "prison break" proglasi za krivično delo. Realno, ne vidi se kakve su šanse Applea da u tome uspe: svako ima pravo da spravu koju je pošteno platio koristi po slobodnoj volji, čak i da ukuca ekser u nju ako mu se hoće. Ako na neki volšeban način Apple ipak uspe u svojoj nameri, teško da će se bilo ko uzdržati od daljeg "sagrešenija", naročito mi ovdašnji koji na Appleovoj karti sveta ionako ne postojimo.

Za kraj, recimo da je iPhone pakleno skupa sprava. S obzirom na to da ga kod nas ne nudi nijedan mobilni operater (što bi zasigurno bio najpovoljniji vid kupovine), moraćete da ga nabavite kod nekog od (malobrojnih) domaćih dilera ili direktno iz inostranstva po punoj ceni koja ide uz verziju otključanu za sve mobilne mreže. Cena "taze" 3G telefona sa osam gigabajta "memorije" u prodavnicama zapadne Evrope je reda 500 evra (kod nas i nešto viša), dok se polovni stariji modeli (najčešće "izbavljeni iz apsa", bez podrške za 3G mreže) mogu kupiti preko oglasa, po neuporedivo nižoj ceni. Realno, vrednost iPhonea je ravna vrednosti nekog od boljih iPodova plus 10-20 evra, koliko vredi ugrađeni krš od telefona, pa vi vidite koliko je Apple "dobar" u svemu tome.

Ali, to što je telefon masno precenjen, što imamo ovu svetsku ekonomsku krizu i što sad nije trenutak za velike investicije – nije vam nikakav izgovor, bar kad je iPhone u pitanju. Ovaj telefon morate da imate sad i odmah, inače ostadoste niko i ništa.

(Autor je neko i nešto)

(Vreme #951)

Da li računari misle

Intenzivna istraživanja na polju veštačke inteligencije (artificial intelligence, AI) bila su stimulisana otkrićima na polju neurologije tokom četrdesetih godina prošlog veka. Ispostavilo se da je mozak, zapravo, velika električna mreža neurona povezanih sinapsama kroz koje putuju diskretni električni signali ekvivalentni digitalnoj "nuli" i "jedinici". Alan Tjuring je još 1936. godine teoretski pokazao da mašina koja ume da manipuliše skupom od svega dva simbola ("0" i "1") može da sprovede praktično svaki proces matematičkog zaključivanja ili izračunavanja (Tjuringova mašina). Kad je već tako, ako Tjuringove mašine i ljudski mozak imaju sličnu funkcionalnu osnovu, da li je moguće otići korak dalje i napraviti inteligentnu mašinu, mašinu koja ume da misli kao ljudsko biće.

Termin AI ušao je u široku upotrebu 1956. godine nakon konferencije u Dartmautu koja je u celosti bila posvećena "aspektima učenja ili bilo kojim drugim fenomenom inteligencije dovoljno precizno opisanim da bi se po njemu mogla napraviti mašina". Skoro svi učesnici ove konferencije (Marvin Minski, Alen Njuel, Rej Solomonof, Džon Mekarti i drugi...) izgradiće impresivne naučne karijere u nastupajućim decenijama. Ponajviše zahvaljujući trudu Džona Mekartija, prihvaćen je i termin AI kao krovni naziv za čitavu novu oblast istraživanja.

VELIKA OČEKIVANJA: Usledilo je "zlatno doba" koje je trajalo skoro dvadeset godina. Početni rezultati bili su zapanjujući: kompjuteri su rešavali algebarske probleme i dokazivali geometrijske teoreme, učili da govore, prevode ili ćaskaju... S obzirom da su istraživanja krenula od premise da je ljudsko znanje zasnovano na simbolima i relacijama između njih, razvoj AI doveo je i do razvoja kompjutera i programskih jezika koji su umesto brojevima manipulisali znacima, objektima, operatorima, listama i drugim složenim strukturama. Istraživači su bili toliko ushićeni učinjenim progresom da su se utrkivali u smelim izjavama i vremenski oročenim obećanjima. Alan Njuel je 1958. godine predvideo da će u narednih deset godina kompjuter postati svetski šahovski prvak i dokazati bar jednu veliku, važnu matematičku teoremu. Njegov saradnik H.A. Simon 1965. godine tvrdio je da će za najviše dvadeset godina roboti biti u stanju da urade svaki posao, bez obzira na njegovu složenost. I Marvin Minski, verovatno najuticajniji istraživač AI tog vremena, nije imao nikakve rezerve smatrajući da je za razvoj inteligentne mašine dovoljna jedna genracija naučnika. U izjavi za "Life" magazin iz 1970. godine Minski je tvrdio da će za tri do pet godina biti napravljena mašina sa inteligencijom prosečnog ljudskog bića.

Publicitet početnih dostignuća bio je neverovatan, novinari su se utrkivali ko će da napiše senzacionalniji tekst o novim, pametnim mašinama. Programi za ćaskanje, kao što su ELIZA i PARRY (u suštini - obična elektronska blebetala) opčinjavali su laički puk a sa njima i stotine novinara koji se, kobajagi, "razumeju u stvar". Sa publicitetom stigao je i novac za istraživanja: ARPA (američka Agencija za napredne istraživačke projekte, kasnije DARPA) upumpala je kamione para u rad razbarušenih naučnika, uglavnom kroz tri-četiri velika univerziteta na čelu sa Stenfordom. Tako je, recimo, u projekat mašinskog prevođenja uloženo preko 20 miliona dolara, a u prepoznavanje glasa više od pet. Novac se davao takoreći bez ikakvih pitanja jer je tadašnji direktor ARPA smtrao da agencija treba da finansira pojedince a ne projekte. A pojedinci su bili slobodni da rade šta im je volja.

Ovo vreme "naučne anarhije" nije večito trajalo. Početkom sedamdesetih postalo je jasno da su naučnici drastično potcenili problem i da se ništa od smelih predviđanja neće ostvariti u predviđenom roku. ARPA je, umesto da bude agencija od strateškog značaja, sve više počela da liči alanfordovsku "agenciju za istraživanje rude i gubljenje vremena", žestoko kritikovana od strane javnosti zbog drastične disproporcije uloženih para i ostvarenih rezultata. I u Velikoj Britaniji je rastao skepticizam: u parlalmentarnom izveštaju lorda Lajthila iz 1973. godine rad na polju AI okarakterisan je kao jalov, neozbiljan, rasipnički, takoreći diletantski. "Te umišljene glave treba naučiti pameti", grmeo je Lajthil sa skupštinske govornice. Privatni finansijeri počeli su da se povlače, a centri za istraživanje AI kao što su Stenford ili Edinburg ostali su bez budžetske potpore. Do početka 1974. godine svi značajniji projekti bili su ugašeni, laboratorije rasformirane a naučnici oterani u "ilegalu".

Razlozi fijaska bili su višestruki. Pre svega, računari onog vremena bili su veoma skromni. Prvi automatizovani "prevodilac" imao je fond od 20 reči jer za više nije bilo mesta u memoriji računara. Prvi je to uvideo Hans Moravec koji je 1976. napisao da veštačka inteligencija zahteva milionima puta jače računare od postojećih. Mala snaga hardvera u kombinaciji sa tzv. "kombinatornom eksplozijom" (eksponencijalnim rastom složenosti problema sa svakim novim elementom proračuna) onemogućavala je simulaciju iole složenijih algoritama. I na kraju, naučnici su potpuno prevideli problem "opšte kulture", predznanja koje je neophodno da bi se određena informacija ispravno protumačila u svom logičkom kontekstu. Tipičan primer za ovo je engleska fraza: "The spirit is strong but the flesh is weak" ("duša hoće ali telo neće"). Mašinski prevod glasio je, otprilike ovako: "Rakija je jaka a meso je trulo". Kada su naučnici pokušali da sumiraju predznanje koje ima dvogodišnje dete shvatli su da je količina informacija zastrašujuća. Niko nije znao kako sa tim da se nosi.

NOVI POČETAK: Oseka je trajala sve do početka osamdesetih kada su se pojavili tzv. "ekspertski sistemi", kompjuterski programi sposobni da daju odgovore na pitanja koristeći određena logička pravila i prethodno uskladišteno i sistematizovano "znanje eksperata". S obzirom da su ekspertski sistemi uvek bili ograničeni na jednu relativno malu oblast (analiza laboratorijskih rezultata, berzanskih kretanja ili meteoroloških merenja), nisu toliko patili od problema konteksta i nedostatka predznanja. Po prvi put je rad na AI počeo da se i finansijski isplaćuje jer su neki od ovih sistema štedeli kompanijama na desetine miliona dolara. Ceo "ekspertski" biznis dostigao je milijardu dolara, delimično zahvaljujući tržištu hardvera specijalno napravljenog za razvoj AI softvera. Nakon ovog uspeha, vratili su se i sponzori. Ovoga puta, ritam su diktirali Japanci uloživši preko 800 miliona dolara u tzv. "petu generaciju kompjutera": mašine za automatsko prevođenje, konverzaciju, prepoznavanje glasa i interpretaciju slike.

Međutim, od 1987. godine počinje još jedan period recesije u istraživanjima. Prvo su bankrotirale kompanije koje su pravile hardver specijalizovan za programiranje u lispu i prologu, programskim jezicima koji su se koristili za razvoj ekspertskih sistema. Razlog je prost: IBM i Apple su preplavili tržište računarima koji su mogli da postignu manje-više isti učinak uz neuporedivo nižu cenu. I koncept ekspertskih sistema nije trajao mnogo duže: bili su to sistemi sa puno "bubica", davali su idotske odgovore na nestandardna pitanja i nisu mogli da uče automatski već ih je neprekidno trebalo "filovati" informacijama. Kako je korist bivala sve manja a troškovi održavanja sve veći, tako su se i ekspertski sistemi gasili. Krajem osamdesetih DARPA još jednom prekida da finansira rad na polju AI. Povlače se i Japanci i Britanci, uz konsenzus da AI nije oblast istraživanja u kojoj se može očekivati brz rezultat. Prednost je data projektima koji imaju mnogo jasnije i dostižnije ciljeve.

Pauza u istraživanjima koja je trajala sve do 1993. godine ostavila je dubog trag u naučnoj zajednici. Pojavili su se zagovornici radikalno drugačijeg pristupa, a naročito glasni bili su oni naučnici koji su tvrdili da sposobnost apstraktnog razmišljanja i simboličke manipulacije nije glavni atribut inteligencije. Umesto toga, oni su se okrenuli čulima (senzorima) i motornim veštinama kao jednako esencijalnim sastojcima inteligentnog ponašanja. Stav da nema inteligencije i uma bez tela doveo je do naglog razvoja robotike. Drugi su se, opet, okrenuli takozvanim "inteligentnim agentima", sistemima koji su sposobni da reaguju na informacije iz okruženja i preduzmu akciju koja daje najviše izlgleda na uspeh. Danas mnogi definišu AI upravo kao teoriju inteligentnih agenata, a umesto ljudske inteligencije izučava se inteligentno ponašanje u načelu, a ne samo ono ljudsko. Neki od vodećih stručnjaka na ovom polju danas rade za Google.

RAZUMNI OKVIRI: Više od 50 godina nakon Dartmouta, reklo bi se da AI konačno ima čime da se pohvali. Kasparov je 11. maja 1997. godine izgubio šahovski meč sa računarom "Deep Blue". Pre tri godine, jedan četvorotočkasti stenfordski robot uspeo je da potpuno autonomno pređe 130 milja kroz pustinju i tako osvoji nagradu DARPA. Međutim, veliki deo ovih uspeha zasnovan je na razvoju računarske tehnike, a ne na novim teorijama. Danas ciljevi više nisu tako grandiozni, ali se AI koristi više nego ikad. Tehnologije koje se makar delimično baziraju na AI konceptima su tu oko vas, sa njima se srećete kad menjate brzine na automobilu, pratite dešavanja na berzi, pretražujete internet, koristite svoj mobilni telefon ili kompjuter, vozite se avionom ili železnicom. AI je i dalje vrlo živ koncept, ali ga istraživači sada nazivaju drugim imenima.

Alan Tjuring je 1950. godine osmislio test kojim se može verifikovati inteligencija mašine. Krajnje uprošćeno, ukoliko mašina daje odgovore koji se nikako ne mogu razlikovati od ljudskih, onda je ona inteligentna. Početkom devedesetih ustanovljena je Lebnerova nagrada od 100.000 dolara za prvu mašinu koja prođe generalni Tjuringov test i 25.000 dolara za mašinu koja prođe test u nekoj užoj stručnoj oblasti. Sam Tjuring je predviđao da će kompjuteri biti u stanju da "prevare" oko 30% ljudi i predstave se kao ljudska bića tokom razgovora od pet minuta. Ali, do današnjeg dana nijedna od dve Lebnerove nagrade još nije dodeljena.

Po svojoj prilici, čitav koncept veštačke intelgencije osuđen je da večito juri sopstveni rep. Da bismo napravili inteligentne mašine, neophodno je da do kraja razumemo mehanizme inteligentnog zaključivanja, njegove sastavne elemente i veze. Da li se inteligencija uopšte može razložiti na ovakav način? Da li ćemo ikad matematički jasno utvrditi kako se pravi dobar film, umetnička slika ili muzičko delo? Čak i ako nam pođe za rukom da inteligentno ponašanje, makar i parcijalno, pretočimo u hladne matematičke algoritme, ostaje pitanje: da li bi se mašina koja bi slepo sledila unapred definisane šablone mogla smatrati inteligentnom? Kompjuteri igraju dobar šah, ali samo zato što je u šahu relativno lako definisati šta je dobar a šta loš potez. Kada tu definiciju pretočite u kompjuterski softver dobijete "Deep Blue", računar koji je pobedio Garija Kasparova. Međutim, to ne znači da je računar inteligentan jer, igrajući po istim šablonima i principima, Kasparova može da pobedi i svaki drugi amater. Računar je samo mnogo brži egzekutor i to je sve. Iako bi posmatrač sa strane mogao da pomisli da računar igra "inteligento" i povlači "genijalne" poteze, sam računar nema nikakvu predstavu o celini, smislu i lepoti šahovske igre. Ili, kako bi rekao Đorđo Butaco, profesor sa univerziteta u Pizi, "kompjuter zna šta je dobar šah baš kao što i televizor zna šta je dobar TV-program".

Zato je lako razumeti zašto, uprkos smelim početnim očekivanjima, roboti nisu osvojili svet. Umesto da donose misaone odluke i upravljaju kompleksnim procesima, današnji roboti su u golemoj većini (90%) zarobljeni u fabričkim halama zavarujući karoserije automobila, što je kreativno baš kao i posao Čarlija Čaplina u filmu "Moderna vremena". Čuveni roboti i kompjuteri kao što su: Robi (Zabranjena planeta), Gort (Dan kada je Zemlja stala), "Bomba" (Tamna zvezda), revolveraši iz filma Westworld, Boks (Loganov beg), R2D2 i C3PO (Ratovi zvezda), HAL 9000 (Odiseja u svemiru), Roj Beti (Blejd raner), Skajnet i T800 (Terminator), Majka, Eš i Bišop (Osmi putnik 1 i 2), Gvozdeni džin (istoimeni film), Wall-E (istoimeni film), "stražari" iz Matriksa, Marvin (Autostoperski vodič), autoboti i deseptikoni (Transformersi)... imaju jednu zajedničku stvar: postoje samo na bioskopskom platnu.

PERSPEKTIVE: Ništa se tu neće promeniti ni u bliskoj budućnosti. Ljudski mozak ima hiljadu milijardi neurona, svaki neuron ima oko hiljadu sinaptičkih veza. Da biste opisali stanje svake sinapse potrebno vam je oko 8 bajtova. Pomnožite ove brojeve i utvrdićete da je za modeliranje čitavog ljudskog mozga neophodan računar sa memorijom od 8 miliona gigabajta. Prisetimo se, zatim, da su računari oko 1990. godine imali megabajt memorije, 1994. godine oko deset, 2000. godine četvrt gigabajta, 2008. godine dva gigabajta... Nacrtajte liniju kroz ove tačke, pustite mašti na volju, krivu produžite u budućnosti i videćete da će računar dovoljno veliki da u njega stane model ljudskog mozga biti u proizvodnji... hmmmm.... 2029. godine. Baš one godine kada je kompjuter "Skajnet" stekao je svest o sebi i objavio rat ljudima.

Mehanički "Turci"

I dok svet još uvek iščekuje prvu uspešnu mašinu s dušom, velike kompanije ne gube vreme uveliko nudeći tržištu svoje "inteligentne" surogate. Ideja nije nimalo origanalna, potiče još iz 1770. godine kada je Volfgang fon Kempelen konstruisao prvog "robota" koji je s uspehom igrao šah. Kempelenov "mehanički Turčin" brzo je stekao svetsku slavu nastupajući na izložbama i vašarima, pobeđujući pacere ali i mnoge dobre igrače. Bio je rado viđen gost na dvorovima velikaša, a tokom igračke "karijere" duge preko 80 godina igrao je šah s Marijom Terezijom, Napoleonom, Bendžaminom Frenklinom i mnogim drugim državnicima i poznatim ličnostima. Iako su sumnje u konstrukciju i inteligenciju "Turčina" postojale još od prvog dana, prevara je definitivno razotkrivena tek 1854. godine kada je nesrećni "Turčin" izgoreo u požaru. Ispostavio se da je "Turčinove" poteze vukao čovek, obično neki iskusni šahista skriven u unutrašnjosti konstrukcije.

Ovakve "mašine", oslonjene na "Tursku inteligenciju" postoje i danas, jedino što umesto poluga i koturača imaju internet žicu. Popularni "Amazon" na prikladnoj adresi (mturk.com) i ispod još prikladnijeg logotipa ("Veštačka veštačka inteligencija") ima servis gde svako može da postavi pitanje koje ga muči i za male pare dobije odgovor ili pomoć. Ovaj mikro-biznis (za opis Sinsinatija u dva paragrafa moraćete da izdvojite 14 centi) funkcioniše potpuno automatizovano: ubacite pitanje i pare u crnu kutiju i čekate odgovor. Pare sakuplja mašina ali odgovore ipak daju ljudska bića: entuzijasti, studenti i svi oni kojima 14 centi nešto znači. Po sličnom principu (u Americi) funkcioniše i SMS servis "Mozes Mob". Pošaljete svoje pitanje kao poruku na broj 66937 i za par minuta dobijete (najčešće tačan) odgovor. Naravno, ni ovde nema nikakve veštačke inteligencije jer se sa druge strane nalazi mala armija "eksperata" od krvi i mesa.

A šta tek reći za Gugl, koji je bio i ostao referenca za inteligentno pretraživanje i organizaciju ogromne količine informacija? Neprekidno usavršavani, super-tajni algoritmi za analizu i rangiranje sadržaja internet stranica predstavljaju glavni kapital firme čija se vrednost meri stotinama milijardi dolara. Na to dodajte superiornu infrastrukturu, mrežu koja se širi brzinom šumskog požara i rastuću gamu internet-aplikacija pa ćete shvatiti zašto Gugl danas zna (skoro) sve o (skoro) svakom. Samo Gugl ima potencijal da jednoga dana postane "Skajnet" i možemo samo da se nadamo da ga prevelika inteligencija neće odvući na "mračnu stranu".
Pa ipak, sa nekim svakodnevnim, naizgled trivijalnim poslovima Gugl još uvek vrlo teško izlazi na kraj. Možda Gugl vrlo dobro ume da raščlani, klasifikuje i vrednuje tekstualnu informaciju, ali je za sadržaj slika i dalje beznadežno ćorav. Probajte, recimo, da pronađete fotografiju Nikole Tesle tako što ćete ukucati "Nikola Tesla photo" u Guglovu stranicu za pretragu slika. Već na prvoj stranici rezultata, tamo gde su najrelevantnije slike, ima očiglednih grešaka (Teslina "natalna karta" baš bode oči). Problem je u tome što Gugl ne analizira sadržaj slike već se u pretrazi oslanja isključivo na kontekst (naslov i sadržaj stranice na kojoj se slika nalazi, potpis ispod slike, okolni tekst i slično).

Zato je Gugl došao na ideju da smisli svog "mehaničkog Turčina", zaraznu internet stranicu gde možete da se takmičite sa sebi sličnim besposličarima u brzom smišljanju ključnih reči za slike (nema golišavih, ako je to bitno). Za nagradu dobijate nekakve poene (koji se ne mogu konvertovati u bilo šta konvertibilno), besplatno mesto na rang listi a nakon 100.000 "prepričanih" slika možda i Gugl majicu. Dok se vi takmičite, Gugl prepoznaje ponovljene ključne reči a zatim ih upisuje u svoju bazu zajedno sa slikom. Ako Gugl u početku i nije bio siguran da li je na prikazanoj slici bela ili crvena ruža, zahvaljujući vašim očima on to na kraju sigurno zna.
Sutradan ćete sesti za svoj kompjuter, ponovo potražiti fotografiju Nikole Tesle i primetiti da je ona natalna karta nestala iz rezultata pretrage. Guglovi "inteligentni agenti" svakim danom postaje sve pametniji, zar ne? Da, verovatno... ali bar delić te "veštačke inteligencije" izrastao je na trudu anonimnih mehaničkih Turaka voljnih da svoje bezvredno vreme poklone onome ko zna šta će s njim.

(Vreme nauke, Vreme #935)