Vreme, početak i kraj

Sve do pojave Grka nije bilo značajnijeg interesovanja za istoriju i fenomen protoka vremena. Kako kaže Mirča Elijade u svojoj knjizi Mit o večnom vraćanju: prošlost je predstavljala preoblikovanu budućnost. Nijedan događaj nije predstavljao nepovratnu promenu, nijedna transformacija nije bila konačna. U izvesnom smislu, moglo bi se reći da se u svetu ne zbiva ništa novo, već se u njemu ponavljaju samo dobro poznati šabloni: izlazak i zalazak sunca, mesečeve mene, periodična izlivanja reka, promene godišnjih doba, smene vladara, ciklusi plodnih i sušnih godina, rata i mira, gladi i izobilja, rađanja i umiranja. Kraj jednog doba predstavljao je istovremeno i njegov novi početak. U ovakvom konceptu vremena bog se pojavljuje kao mitološko biće, neko ko je točku vremena dao početni impuls, a jedina prava istorijska priča bila je ona o nastanku univerzuma i života iz prvobitnog haosa. Tragove ovakvog gledanja na vreme nalazimo svuda – u delima Bude, Pitagore pa i u bibliji:

Naraštaj jedan odlazi i drugi dolazi, a zemlja stoji uvijek.
Sunce izlazi i zalazi, i opet hiti na mjesto svoje odakle izlazi.
Vetar ide na jug i obrće se, i u obrtanju svom vraća se.
Sve rijeke teku u more, i more se ne prepunja;
odakle teku rijeke, onamo se vraćaju da opet teku.
Što je bilo, to će biti, što se činilo, to će se činiti,
i nema ništa novo pod suncem.

Mnogo vekova kasnije, sveti Avgustin kaže: "Šta je zapravo vreme? Ako me niko ne pita, ja znam. Ako neko traži da mu objasnim – priznajem da ne znam." Tek je Njutn otišao korak dalje od biblijske priče o cikličnom vremenu ("sve je od praha i sve se vraća u prah") i uspostavio koncept matematičkog, apsolutnog vremena čiji je tok ravnomeran, nepovratan i beskonačan. Kant je među prvima smatrao da vreme i prostor čine jedinstvenu pozadinsku strukturu bez koje je nemoguće ispravno tumačenje i sažimanje naših čulnih iskustava. Formulišući teoriju relativiteta Ajnštajn je otišao korak dalje, integrišući ova dva pojma u jedinstveni prostorno-vremeski kontinuum.

Do današnjeg dana praktično da nema značajnijeg matematičara, fizičara ili filozofa koji se nije bavio izučavanjem fenomena vremena, makar i na šaljiv način. Jedan od duhovitijih bio je Džon Arčibal Viler, teorijski fizičar koji je krajem šezdesetih iskovao termin "crna rupa": "Vreme je ono zbog čega se događaji ne dešavaju istovremeno. Prostor je ono zbog čega se događaji ne dešavaju samo meni."

Početak vremena: Opšte je prihvaćena teza da je vasiona začeta "velikim praskom" pre oko 13,7 milijardi godina, iz tačke beskonačno velike gustine u kojoj se sažimala sva materija današnje vasione. Iluzorno je pitati šta je bilo pre "big benga" i gde se on zapravo zbio – pre velike eksplozije nisu postojali ni prostor ni vreme. Postoje i druge teorije o nastanku vasione, ali se teorija o velikom prasku najbolje uklapa u ono što astronomi danas opažaju: vasiona se širi, galaksije se udaljavaju, njihova relativna brzina u odnosu na našu povećava se sa rastojanjem. Samo teorija velikog praska može da objasni sveprisutno "pozadinsko zračenje", mikrotalasni eho velike eksplozije, koji su 1964. godine otkrili Penzias i Vilson. Osim toga, teorija velikog praska predviđa da se kosmos sastoji od vodonika i helijuma u odnosu 3:1, uz tragove drugih elemenata, što se savršeno uklapa u ono što opažamo.

Prva sekunda vasione: Danas znamo da svetom upravljaju četiri prirodne sile: dve nuklearne, gravitaciona i elektromagnetska (u svakodnevnom životu opažamo samo poslednje dve). Tokom jednog nepojamnog kratkog početnog perioda kada je čitav svemir bio nemerljivo manji od glave čiode (Plankova epoha), sve ove sile bile su ujedinjene. S obzirom na to da danas nemamo objedinjenu teoriju prirodnih sila, ne možemo ni da nagađamo šta se sa svemirom zbivalo na samom početku, tokom Plankove ere. Međutim, do kraja prve sekunde, sve prirodne sile su se izdiferencirale, formiran je proton, nukleus atoma vodonika, a kroz proces fuzije i jezgro helijuma.

380.000 godina posle velikog praska: Završava se tzv. mračna era vasione. Tokom ove epohe materija je bila jonizovana, sastavljena od mešavine naelektrisanih čestica, suviše brzih da bi se formirali klasični gasoviti elementi. S obzirom na to da ovakva materija (plazma) apsorbuje svetlost svih talasnih dužina, vasiona je tokom prvih nekoliko stotina hiljada godina bila potpuno neprozirna. Kada su pozitivno naelektrisana atomska jezgra počela da "zarobljavaju" negativne elektrone, formirali su se gasovi koji apsorbuju samo deo svetlosnog spektra i vasiona je postala prozirna. Počinje dominacija materije kakvu danas poznajemo i srećemo svuda oko nas.

Sto miliona godina posle velikog praska: Nastaju prve galaksije i kvazari, primitivni kosmički objekti koje i danas možemo da vidimo. Usled malih varijacija u gustini materije dolazi do lokalne agregacije materije što dovodi do pojave prvih zvezda.

Životni vek zvezda zavisi od njihove mase: one najmanje sagorevaju lagano i mogu da traju hiljadama milijardi godina, dok one najveće traju manje od dvadeset miliona. Fuzioni procesi u zvezdama osnovni su izvor težih hemijskih elemenata kao što su ugljenik, kiseonik ili silicijum. Ostaci sagorelih zvezda postaju gradivni materijal za one koje će se tek upaliti – kroz takav proces nastalo je naše Sunce i čitav planetarni sistem. Broj zvezda i galaksija raste a doba "zvezdanog izobilja" traje i danas. Ipak, vreme najintenzivnijeg rađanja novih zvezda odavno je prošlo.

Pre šest milijardi godina: Vreme nastanka prvobitnog Sunca iz velikog tamnog oblaka vodoničnog gasa i prašine. Pod dejstvom gravitacionih sila ovaj oblak nastavio je da se zgušnjava, postajući sve topliji i svetliji.

Pre 4,5 milijardi godina: Temperatura u Sunčevom jezgru dostigla je 15 miliona stepeni. Na ovoj temperaturi započinje proces termonuklearne fuzije (spajanja) atoma vodonika u helijum, uz oslobađanje ogromne količine energije. Tadašnje Sunce bilo je bitno drugačije: deset odsto manje, 30 odsto tamnije i nešto hladnije. Pod dejstvom sunčevog vetra, prvobitni oblak gasa i prašine oduvan je u kosmos, sa izuzetkom malog procenta materije u Sunčevoj ekvatorijalnoj ravni. Od nje će, u procesu koagulacije koji će trajati stotinak miliona godina, nastati sve planete sunčevog sistema, uključujući i našu.

Pre četiri milijarde godina: Nastanak primitivnog života na Zemlji, verovatno u formi samoreplicirajućih molekula ribonukleinske kiseline. Zemljina atmosfera još uvek ne sadrži dovljno kiseonika potrebnog za život kakav danas poznajemo.

Pre tri milijarde godina: Nastaju cijanobakterije, sposobne da vrše fotosintezu uz oslobađanje kiseonika. Život buja u morima, a povećana koncentracija kiseonika pogoduje razvoju novih bakterijskih vrsta koje potrebnu energiju proizvode oksidacijom organskih materija.

Pre 1,2 milijarde godina: Evolucija se rapidno ubrzava kroz proces seksualne reprodukcije. Najveći deo života koncentrisan je u morima i okeanima, manji broj bakterijskih vrsta naseljava kopno.

Pre milijardu godina: More naseljavaju prvi višećelijski organizmi: alge, sunđeri i morske trave. Zemaljska godina traje 480 dana, svaki dan po 18 sati.

Pre 450 miliona godina: Ekspanzija života i ubrzavanje evolucije, nastanak dalekih predaka mnogih današnjih vrsta. Biljke izlaze na kopno, u moru nastaju prvi kičmenjaci – ribe. Pauci, škorpioni i prvi insekti bez krila naseljavaju kopno.

Pre 360 miliona godina: Biljne vrste ubrzano osvajaju kontinent zahvaljujući semenu koje je otporno na vremenske uslove i dovoljno lako da "preleti" velika rastojanja.

Pre 250 miliona godina: Iz razloga koji još nisu utvrđeni dolazi do istrebljenja oko 95 odsto životinjskih vrsta. Nakon toga uslediće period vrlo suve klime kao uvod u epohu dinosaura. U to vreme, svi zemljaski kontinenti deo su jedne ogromne, kompaktne kopnene celine – Pangee, koja se nakon toga raspala na Lauraziju (današnja Severna Amerika, Grenland, Evropa i najveći deo Azije) i Gondvanu (Afrika, deo Azije, Južna Amerika, Antartik i Australija). Tektonske ploče, delovi zemljine kore debeli oko 80 kilometara koji plutaju na strujama vrele, žitke magme duboko ispod površine zemlje, poprimaju oblik sličan današnjem. Brzine kretanja tektonskih ploča veoma su male ali postojane, ne veće od nekoliko centimetara godišnje.

Pre 150 miliona godina: Dinosauri su na vrhuncu, nastaju gmizavci čiji su udovi pokriveni perjem, preteče današnjih ptica. Prvi sisari datiraju iz ovog perioda.

Pre 65 miliona godina: Još jedno veliko istrebljenje vrsta i kraj ere dinosaura. Iako razlog izumiranja živog sveta još nije definitivno utvrđen, pretpostavlja se da je udar meteorita u oblast današnjeg Meksičkog zaliva doveo do izbacivanja velike količine prašine u atmosferu što je dovelo do globalnog zahlađenja. U odsustvu velikih dinosaura-predatora prvobitni sisari dobijaju priliku da se razmnože i evoluiraju.

Pre dva do pet miliona godina: Ljudski preci diferenciraju se od šimpanze (DNK čoveka i šimpanze sadrži 98 odsto identičnih gena). Najstariji čovekov predak, "milenijumski čovek", pronađen je u Keniji. Dva miliona godina kasnije, u afričkim savanama, nastaje australopitekus, prvi hominid sa čvrstim osloncem na dve noge. Homo habilis koristi prve alatke za odsecanje i sakupljanje plodova. Homo erektus evoluira u Africi a zatim naseljava Aziju.

Pre 200.000 godina: Iz ovog doba datiraju ostaci najranijeg poznatog homo sapiensa, pronađeni u okolini reke Omo u Etiopiji. Postoje dokazi da se ovaj naš predak hranio loveći nilske konje u afričkim rekama.

Pre 130.000 godina: Evropu naseljava "neandertalski čovek": on sahranjuje svoje mrtve, vodi brigu o bolesnima, upražnjava ritualne obrede, koristi koplje. Kod neandertalca je izolovan gen vezan za sposobnost govora.

Pre 40.000 godina: "Kromanjonski čovek" lovi mamute i druge životinje, oslikava predmete i svoja staništa, ima izuzetne mentalne sposobnosti što ga za kratko vreme dovodi na sam vrh lanca ishrane. Aboridžini naseljavaju Australiju. Čovečanstvo se, verovatno preko Sibira, širi i na Amerku.

Pre 15.000 godina: Završava se poslednje ledeno doba, prouzrukujući porast nivoa mora i formiranje brojnih ostrva od nekad celovitog kopna (Japan). Jedna grupa ljudi naseljava se u Mesopotamiji, plodnom polumesecu oko reka Tigar i Eufrat, i počinje da se bavi poljoprivredom. Uslediće poriod izobilja koji će dovesti do formiranja prvih stalnih ljudskih naseobina. Nastaju čuvene slike u pećinama Lasko i Altamira.

Pre 11.000 godina: Čovečanstvo broji pet miliona ljudi. Pripitomljena je prva životinjska vrsta (pas). Sahara je zelena, prošarana rekama i jezerima između kojih obitavaju goveda, reptili i ptice. Prvi primerci grnčarije napravljeni su u Japanu.

Pre oko 4000 godina: Počinje doba pisane istorije, najstariji zabeleženi istorijski tragovi datiraju iz ovog perioda. Vinčanska kultura, sumerska i kritska civilizacija, jevrejska hronologija i kalendar Maja datiraju iz ovog perioda.

Danas: Sunce je potrošilo 50 odsto svojih vodoničnih rezervi. Usled promene hemijskog sastava, Sunce neprekidno postaje sve veće, sjajnije i toplije.

Kroz deset miliona godina: Veći deo Kalifornije otklizao je na sever, Los Anđeles je postao predgrađe San Franciska.

Kroz 50 miliona godina: Afrika udara u Evropu i formira evroazijski megakontinent potpuno zatvarajući Sredozemno more, ostatak velikog okeana koji je postojao pre nekih 100 miliona godina. Crna Gora ima kopnenu granicu sa Italijom, možda Egiptom ili Libijom. Australija će nastaviti da se kreće ka severu, gutajući ostrva jugoistočne Azije, sve dok je ne zaustavi kopno jugoistočne Kine. Obe Amerike kretaće se dalje na zapad, što će za posledicu imati rast Atlantskog okeana na račun Pacifika.

Kroz 200 do 250 miliona godina: Američki kontinenti "doploviće" do istočne obale Evroazije stvarajući Pangeu Ultimu, pandan prvobitnom prakontinentu. U ciklusu od Pangee preko sadašnjosti do Pangee Ultime proteći će nešto manje od pola milijarde godina.

Kroz 500 miliona godina: Usled evolucije Sunca, klima na Zemlji postaće znatno toplija. Doći će do poremećaja tokova ugljen-dioksida koji će se iz atmosfere preseliti u okeane i karbonatne stene. Samim tim, nestaće i osnovni preduslov fotosinteze, što dovodi do propasti većine biljnih vrsta. Biljke koje u sebi imaju mehanizam za povećanje koncentracije ugljenika (poput kaktusa i kukuruza) opstaće još neko kraće vreme. Izumiranje biljaka biće praćeno i nestankom većine životinjskih vrsta, usled prekida u lancima ishrane.

Kroz milijardu godina: Sunce je deset odsto sjajnije nego danas. Klima je sve suvlja jer se voda iz okeana seli u atmosferu, a zatim nestaje u kosmosu. Naša planeta definitivno prestaje da bude mesto pogodno za život.

Kroz tri milijarde godina: Naša galaksija, Mlečni put, sudariće se sa znatno većom Andromedom, brzinom od oko pola miliona kilometara na čas. Efekti ovog sudara ne mogu se precizno predvideti.

Kroz četiri milijarde godina: Sunce je 40 odsto sjajnije. Zemlja je suva i beživotna planeta čijom vrelom klimom dominira efekat staklene bašte, nalik onom koji danas uočavamo na Veneri.

Kroz 6,4 milijarde godina: Najdramatičniji događaj u istoriji Sunca, trenutak u kome će biti potrošeno sve preostalo vodonično gorivo u njegovom jezgru. Helijum koji se 11 milijardi godina gomilao kao nusprodukt fuzije, počinje da se koncentriše u Sunčevom jezgru. Preostali tragovi vodonika dovoljni su da održe termonuklearnu reakciju u višim slojevima zvezde još neko vreme. Sunce je 50 odsto veće i 120 odsto sjajnije nego danas.

Kroz sedam milijardi godina: Sunce ulazi u fazu rapidnog rasta usled ubrzanog diferenciranja njegovih spoljašnjih i unutrašnjih slojeva.

Kroz 7,7 milijardi godina: Sunce postaje crveni džin, 150 puta veće i 2000 puta sjajnije nego što je sada. Merkur, Suncu najbliža planeta, više ne postoji. U isto vreme, temperatura helijuma komprimovanog u jezgru dostiže 100 miliona stepeni, što je dovoljno da započne novi termonuklearni ciklus fuzije helijuma u kiseonik i ugljenik. Sunce započinje ciklus sažimanja, tokom kojeg će gubiti sjaj i veličinu.

Kroz 7,8 milijardi godina: Nakon samo 100 miliona godina, nestaju i rezerve helijuma i događaji počinju da se smenjuju relativno brzo. Tokom narednih 20 miliona godina ponavlja se proces sličan onome koji je započeo u trenutku nestanka vodonika. Ugljenično-kiseonično jezgro brzo kolabira, dok se preostali vodonik i helijum koncentrišu u spoljnim slojevima koji se rapidno šire. Na svom vrhuncu, kada po drugi put postane crveni džin, Sunce će biti 180 puta veće i 3000 puta sjajnije nego što je sada.

Nakon kratkog perioda nestabilnosti, Sunce će u kosmos odbaciti svoj spoljni omotač, ostajući bez polovine svoje prvobitne mase. Odbačeni materijal dobiće oblik spektakularne planetarne nebule koja će sijati nekih dvadesetak hiljada godina. Od Sunca će ostati samo njegovo mrtvo jezgro, beli patuljak veličine Zemlje koji će, bez unutrašnjeg izvora energije, biti sve tamniji i hladniji sve dok se na kraju potpuno ne stopi s mrakom vasione. Kroz nekih 60 milijardi godina beli patuljak će se ohladiti dovoljno da po njemu gazite bosi. Naša planeta, duboko smrznuta i beživotna, biće dva puta udaljenija od Sunca nego danas.

Hmmm, i nije neki hepiend? Ali nestanak Sunca nije i kraj vremena, šta će se zbivati u još daljoj budućnosti? Prvo pitanje na koje treba da odgovorimo jeste da li će se vasiona večno širiti ili će u nekom trenutku ovo širenje biti zaustavljeno i okrenutno u suprotnom pravcu. Odgovor na ovo pitanje relativno je jednostavan: ukoliko u kosmosu ima dovoljno materije, gravitacione sile biće dovoljno jake da zaustave ekspanziju i pokrenu suprotan proces sažimanja kosmosa. Ovaj proces, poznat kao big crunch neće se zaustaviti sve dok se čitava materija kosmosa ne vrati u svoje prvobitno stanje, materijalnu tačku beskonačne gustine, čiji će nastanak označiti kraj vremena i prostora.

Međutim, današnja osmatranja pokazuju da u vasioni (bar onoj vidljivoj) nema dovoljno materije za big crunch. I ne samo to, izgleda da se proces širenja ubrzava, što mnogi dovode u vezu sa postojanjem hipotetične "tamne energije", koja je u biti destruktivna i čija se količina povećava tokom vremena. Prisustvo "tamne energije" dovodi do povećanja rastojanja, kako između galakasija, zvezda i planeta tako i između elementarnih čestica, pri čemu vezivne sile koje deluju između osnovnih gradivnih elemenata materije postaju sve slabije.

Ako pođemo od danas najverovatnije pretpostavke da će se vasiona širiti u nedogled, pred nama se otvaraju vremenska razdoblja kakva ni u mašti nismo u stanju da sagledamo.

Kroz 100.000 milijardi godina: Kada vasiona bude 7000 puta starija nego danas, prestaće stvaranje novih zvezda. U razređenoj vasioni jednostavno više neće biti dovoljno koncentrovanog vodonika koji predstavlja osnovno pogonsko gorivo za nove zvezde. S obzirom na to da nuklearne reakcije na zvezdama predstavljaju jedini izvor težih hemijskih elemenata, prestaće i njihova dalja produkcija. Kako se nove zvezde više ne stvaraju, a stare se neminovno gase, vasiona će utonuti u mrak. Jedini kosmički objekti u vasioni biće smeđi patuljci (objekti nedovoljno veliki da postanu zvezde), ostaci umrlih zvezda (beli patuljci, neutronske zvezde i crne rupe) i njihovi tamni planetarni pratioci.

Kroz 1.000.000 milijardi godina: Usled gravitacionih perturbacija najveći deo planeta napustiće svoje zvezdane orbite i započeti usamljenički put kroz zjapeću vasionsku prazninu. Sličan proces rasipanja desiće se i na galaktičkom nivou: ostaci zvezda lagano će napuštati svoje matične galaksije koje će bivati sve manje, da bi na kraju sasvim iščezle.

Da bismo pričali o daljoj budućnosti, moramo da nađemo način da se izborimo sa velikim brojem nula. Još nekako i možete da napišete "kroz 1.000.000.000.000.000 godina" ali kako u novinama poput "Vremena" napisati jedinicu sa 100 nula iza nje? Matematičari imaju vrlo jednostavnu notaciju za ovo: 10¹⁰⁰.

Kroz 10³⁶ godina (jedinica sa 36 nula): Po nekim teorijama, protoni i neutroni (osnovne gradivne jedinice materije) nisu stabilne čestice. Pretpostavlja se da je vreme potrebno za raspad 50 odsto protona negde oko 10^36 godina (do sada niko nije zabeležio spontani raspad protona, ali je teorija i dalje aktuelna). Samim tim, kada vasiona dostigne ovu starost, polovina njene materije biće dezintegrisana. Reč je o niskoenergetskom procesu: beli patuljak veličine Zemlje koji kao gorivo koristi raspad protona emituje energiju dovoljnu tek za nekoliko sijalica.

Kroz 10⁴⁰ godina: Ako je teorija o raspadu protona tačna, u ovom trenutku praktično celokupna materija vasione biće dezintegrisana u lakše čestice i elektromagnetsko zračenje. Materija koju danas poznajemo definitivno će prestati da postoji.

Jedini svemirski objekti imuni na raspad protona i neutrona jesu crne rupe. Ovi egzotični objekti zapravo su nusprodukt evolucije supermasivnih zvezda – nekoliko puta masivnijih od našeg Sunca. Predviđene su matematičkim teorijama, ali su astronomski dokazi otkriveni relativno skoro. Materija koja čini crnu rupu sabijena je, teorijski, do beskonačnosti, u jednu materijalnu tačku. Samu crnu rupu nemoguće je osmotriti direktno: njeno gravitaciono polje je toliko jako da ni svetlost ne može da pobegne sa nje. Od spoljnog sveta crna rupa je odvojena sferom koja se naziva "horizontom događaja". Objekat koji se nađe sa njegove unutrašnje strane ostaje nepovratno zarobljen u crnoj rupi i nikakva komunikacija sa njim više nije moguća (izuzev u naučnofantastičnim fimovima).

Kroz 10⁴⁰ godina: S obzirom na to da je sva "klasična" materija ili već dezintegrisana ili zarobljena u crnim rupama, počinje "mračna era". Međutim, prema teorijama kvantne mehanike i Stivenu Hokingu, crne rupe i nisu "sasvim crne": deo njihove mase lagano se konvertuje u elektromagnetne talase (fotone) kroz proces poznat kao "Hokingova radijacija". Samim tim, ni crne rupe nisu večne – pre ili kasnije sva materija crne rupe biće potrošena i konvertovana u zračenje.

Kroz 10¹⁰⁰ godina: Preostaju samo najmasivnije crne rupe, pošto su one manje već isparile.

Kroz 10¹⁵⁰ godina (jedinica i 150 nula): Nestaju i supermasivne crne rupe, praktično celokupna materija vasione sada je konvertovana u fotone i lake elementarne čestice. Rastojanja između njih toliko su velika da do međusobne interakcije nikad ne dolazi. Vasiona će postajati sve hladnija sve dok temperatura ne padne praktično na apsolutnu nulu. Pošto nam danas nije poznat nijedan fizički proces koji bi mogao da izmeni ovakvo stanje stvari, veruje se da će vasiona doživeti "toplotnu smrt". Stanje ekstremno niske energije, tzv. era fotona, trajaće čitavu večnost.

A večnost je prilično dugačak period, naročito pri kraju.

(Vreme #756)

Najistureniji ambasador čovečanstva

Priča o osvajanju kosmosa ovih dana dobila je jedno sasvim novo, epohalno poglavlje: ako ispravno tumačimo rezultate merenja koja je u poslednjih godinu dana obavila kosmička sonda Vojadžer 1, čovečanstvu je upravo uspelo da, makar i posredstvom mašina, stigne do samih granica Sunčevog sistema i nađe se na pragu međuzvezdanog prostora. Zahvaljujući Vojadžeru, upravo se spremamo da zađemo u deo kosmosa koji smo do sada mogli da posmatramo samo izdaleka.

Vojadžer 1 trenutno je najudaljeniji objekat napravljen ljudskom rukom – nijedna kosmička letelica nije prevalila duži put. Sonda se trenutno nalazi daleko iza orbita svih planeta, na oko 14 milijardi kilometara od Sunca, pri čemu se ovo rastojanje svake godine poveća za još 500 miliona (ilustracije radi, rastojanje Zemlje od Sunca je "svega" 150 miliona kilometara). Signal poslat sa Vojadžera putuje preko 13 sati pre nego što ga uhvate zemaljske antene.

Granica Sunčevog sistema nije nešto što se da opipati – prostor kroz koji se Vojadžer kreće praktično je prazan, veoma mračan i hladan, sa Suncem koje je tek nešto svetlije od ostalih zvezda na nebeskoj sferi. Ni položaj pomenute granice nije tačno definisan jer se naučnici još spore oko njene precizne lokacije. Jedini dokaz da se Vojadžer još uvek nalazi u Sunčevom sistemu jeste sveprisutni solarni vetar, radijalna struja visokoenergetskih naelektrisanih čestica koju generiše Sunce. Kako se rastojanje od Sunca povećava, solarni vetar postaje sve ređi a uticaj međuzvezdane materije, razuđenih oblaka gasova i prašine koji slobodno plove našom galaksijom, postaje sve jači. Tamo gde se ova dva uticaja izjednačavaju nastaje heliopauza, oblast gde praktično prestaje Sunčev sistem i počinje "ostatak kosmosa". Uprošćeno gledano, Sunčev sistem izgleda kao mehur od sapunice čija je imaginarna opna (heliopauza) dinamički uravnotežena dejstvom solarnog vetra iznutra i međuzvezdane materije spolja.

Vojadžer još nije stigao do heliopauze, ali je uveliko prešao zonu tzv. terminacionog udara, gde struja solarnog vetra usled pritiska sve gušće interstelarne materije usporava sa "supersoničnih" 300–700 kilometara u sekundi do drastično manjih brzina. Smanjenje brzine solarnog vetra dovodi do nagomilavanja naelektrisanih čestica, skoka temperature i pojačanja magentnog polja, fenomen koji je Vojadžer prvi put detektovao u novembru 2003. godine a koji je nedvosmisleno potvrđen tek poslednjih meseci.

Do sada su lansirane samo četiri kosmičke sonde koje imaju tzv. treću kosmičku brzinu, tj. kritičnu brzinu potrebnu za napuštanje Sunčevog sistema i prelazak u međuzvezdani prostor: Pionir 10 (lansiran 1972. godine), Pionir 11 (1973), Vojadžer 1 i Vojadžer 2 (1977). Za malo verovatan slučaj susreta sa nekom inteligentnom kosmičkom rasom, ove letelice na sebi imaju prigodne "spomen-ploče" na kojima se nalaze osnovni podaci o našoj planeti i ljudskoj rasi. Čak i da se takav susret dogodi, mi sigurno nećemo biti njegovi svedoci: pre nego što prođe pored prve naredne zvezde, svaka od ove četiri letelice moraće da pluta praznim kosmičkim beskrajem bar nekoliko miliona godina.

Zvanična misija Pionira 11 (let pored Jupitera i Saturna) okončana je još 1995. godine, dok je Pionir 10 (nakon bliskog susreta sa Jupiterom, 1973) bio znatno izdržljiviji, šaljući telemetrijske podatke sve do 2002. godine. Zvaničan kraj misije Pionira 10 objavljen je početkom 2003, kada je postalo jasno da je njegov izvor energije postao preslab za bilo kakvu aktivnu komunikaciju. Međutim, oba Vojadžera i dalje su u prilično solidnom stanju. Svaki od njih opremljen je sa tri dugovečna termalna radio-izotopska generatora koji su u stanju da obezbeđuju dovoljno električne enerije za veći deo mernih instrumenata i radio-stanicu sve do 2020, a uz malo sreće i do 2030. godine. Činjenica da jedna složena mašina može da funkcioniše čitavih pola veka bez ikakvih intervencija predstavlja jedan od najvećih trijumfa tehnike i ljudskog uma do sada.

Nažalost, vodeće svetske kosmičke agencije (NASA i ESA pre svih) ne planiraju slične misije u bližoj budućnosti. Postoji nekoliko projekata za istraživanje dubokog kosmosa, od kojih je možda najinteresantniji "Pluton-ekspres", sonda koja bi trebalo da nas odvede do Plutona, najudaljenije i najmanje planete Sunčevog sistema, jedine koja do sada nije posmatrana izbliza. Međutim, NASA, pritisnuta ogromnim tehničkim i finansijskim problemima, kao i željom predsednika Buša da se nacionalna svemirska agencija posveti obnavljanju kosmičke flote i ponovnim letovima na Mesec, jednostavno nema para za egzotične projekte. Vojadžer 1 će zato još dugo vremena biti najistureniji ambasador čovečanstva i njegovog stremljenja ka zvezdama.

(Vreme #752)

Dugo putovanje u prošlost

Saturn je šesta po redu i druga po veličini planeta u Sunčevom sistemu. S obzirom da je vidljiv i golim okom, Saturn je posmatran i izučavan još od antičkih vremena (u rimskoj mitologiji Saturn je bog poljoprivrede). Teleskopom ga je prvi posmatrao Galileo Galilej 1610. godine ali nije ispravno protumačio ono što je video. U to vreme Galilej je Saturnov prsten mogao da vidi jedino "iz profila", kao tanku crtu preko planetarnog diska, a ne kao elipsu ili krug. Zato je pogrešno pretpostavio da Saturn ima dva satelita, po jedan sa svake strane, a misterija je ostala nerazrešena sve dok Kristijan Hajgens nije tačno opisao Saturnovu geometriju. Danas znamo da je Saturnov spektakularni prsten sastavljen iz nekoliko koncentričnih delova i da ima prečnik od preko četvrt miliona kilometra. Prsten uglavnom čine gromade leda i stene veličine od nekoliko centimetra do više stotina metara. Debljina prstena je ekstremno mala, manja od jednog kilometra: kada bi se materijal čitavog Saturnovog prstena sabio u sferu, ona ne bi imala ni 100 kilometara u prečniku.

Poput Jupitera, i Saturn je gasoviti džin. Ima deset puta veći prečnik od Zemlje i sastavljen je od mešavine vodonika, helijuma i tragova drugih materija. Saturn je telo sa najmanjom gustinom u Sunčevom sistemu: ako biste uspeli da ga strpate u kadu, on bi u njoj plutao kao gumena patkica. Zbog velike brzine rotacije i slabe konzistencije, Saturn je vidljivo spljošten na polovima i po obliku više podseća na tikvu nego na loptu. Vetrovi na Saturnu dostižu brzinu od preko 1800 kilometara na čas.

Pored Saturna do sada su proletele tri kosmičke sonde: Pionir 11 (1979), Vojadžer 1 (1980) i Vojadžer 2 (1981), pri čemu se nijedna nije zadržala u blizini više od dan-dva. Iako su ove tri kratke posete višestruko uvećale naše znanje o ovoj planeti, na mnoga pitanja i dalje nemamo pravi odgovor. Koje je poreklo Saturnovih prstenova? Kada su nastali i koliko dugo će trajati? Zašto druge planete nemaju prsten ovakvih razmera? Na koji način Saturn odašilje u kosmos više energije nego što je prima od Sunca?

Saturn ima preko 30 satelita od kojih su mnogi veoma zanimljivi. Uzmite, na primer, bleštavi Enceladus, najsjajnije telo u Sunčevom sistemu ili zagonetni Japetus, satelit sa dva lica: jednim sjajnim kao Mesec i drugim tamnim kao asfalt. Ipak, daleko najinteresantniji je onaj najveći, Titan, drugi satelit po veličini u čitavom Sunčevom sistemu (veći je od Meseca, a manji samo od Jupiterovog Ganimeda). Zašto su naučnici toliko fascinirani Titanom? Pre svega zato što je to jedini poznati satelit koji ima gustu atmosferu. S obzirom na niske temperature koje tamo vladaju (180°C ispod nule), pretpostavlja se da je gasoviti omotač Titana zadržao karakteristike prvobitnog kosmičkog oblaka gasa i prašine iz kojeg su kasnije nastale sve planete uključujući i Zemlju. Pogled u Titan predstavlja, zapravo, pogled u našu prošlost staru bar 4 milijarde godina.

Osmatranja sa Zemlje utvrdila su da se atmosfera Titana najvećim delom sastoji od azota i argona sa nekoliko procenata metana, uz obilje raznih drugih organskih jedinjenja (etan, acetilen). Pritisak na površini Titana za 50% je veći od onog na površini Zemlje. U višim slojevima atmosfere metan se razlaže pod dejstvom sunčeve svetlosti a kao rezultat raspada nastaje "smog", sličan onom koji možete da vidite iznad velikih gradova, samo neuporedivo jači. Zahvaljujući ovom fotohemijskom procesu, Titan je ogrnut debelim, neprozirnim narandžastim plaštem koji osmatranje detalja sa Zemlje čini skoro nemogućim.

Naučnici su do sada mogli samo da nagađaju šta se na Titanu zbiva i kako on zaista izgleda. Kada se uzmu u obzir temperatura koja tamo vlada i sastav atmosfere, sasvim je moguće da na Titanu postoje uljasti okeani tečnog metana duboki i do hiljadu metara koje konstantno hrane metanski pljuskovi i reke. Mnogi su izneli i vrlo smelu pretpostavku da je Titan, s obzirom na obilje prisutnih organskih jedinjenja, pogodno mesto za razvoj života, uprkos surovoj hladnoći.

Ne bismo li dobili makar i delmičan odgovor na ova pitanja, ka Saturnu je 1997. godine upućena svemirska sonda Kasini koja je na svojim leđima nosila "specijalnog putnika" za Titan - manju sondu nazvanu Hajgens. Misija Kasini-Hajgens je, po svim standardima, izuzetno skupa. U njoj učestvuju američka (NASA), evropska (ESA) i italijanska svemirska agencija (ASI) a ukupan dosadašnji trošak procenjuje se na oko 3,2 milijarde dolara (ilustracije radi, jedno lansiranje "šatla" košta šest puta manje).

Kasini, matičnu letelicu veliku kao gradski autobus, projektovali su Amerikanci. Kako bi se smanjila masa goriva, a povećala količina korisnog tereta (naučnih instrumenata), Kasini je morao da putuje veoma lagano, koristeći kao pogonsku ispomoć gravitaciono polje Venere (dva puta), Zemlje i Jupitera. Čitav ovaj svemirski karambol propraćen je burnim negodovanjem raznoraznih "zelenih" partija i organizacija, usled relane opasnosti da katastrofa tokom lansiranja ili naknadnog proletanja dovede do pada nuklearnog reaktora Kasinija na Zemlju. Međutim, ova odiseja prošla je bez incidenata, tako da se letelica u julu 2004. godine konačno našla u orbiti Saturna u kojoj će provesti naredne četiri godine proučavajući planetu i njene satelite.

Evropljani su kreirali sondu Hajgens koja je kao pasivan teret putovala na leđima Kasinija kroz kosmos, sve dok se nije primakla Titanu krajem prošle godine. Hajgens se na površinu Titana spustio po unapred isprogramiranoj proceduri: katapultiran je sa matičnog Kasinija 25. decembra, u letu po inerciji bez sopstvenog pogona proveo je naredne tri nedelje, da bi na kraju, 15. januara, konačno zaronio u Titanovu atmosferu. Nakon komplikovane višečasovne sekvence kočenja i otpuštanja tri seta padobrana, Hajgens se meko spustio na površinu Titana, šaljući podatke o svojoj okolini sve dok mu se baterije nisu potpuno ispraznile. Podatke sa Hajgensa inicijalno je primio Kasini a zatim ih je reemitovao na Zemlju. Bio je to trenutak za istoriju (prvo sletanje na Titan, prvo sletanje na satelit neke druge planete) i trenutak ogromne sreće za sve one koji su, često i decenijama unazad, radili na ovom poduhvatu.

Nažalost, tokom ove kompleksne operacije, tehnički isplanirane do poslednjeg detalja, desio se kiks koji je umalo prepolovio količinu sakupljenih podataka: greškom jednog od inženjera ESA, Kasini nije aktivirao oba kanala potrebna za komunikaciju sa Hajgensom tako da je deo neprocenjivo vrednih informacija odleteo u prazno. Srećom dobar deo ovih podataka uhvatile su stanice na Zemlji, milionima kilometara daleko od Titana, što je podvig svoje vrste s obzirom da je Hajgensov signal imao snagu običnog mobilnog telefona. ESA je tako za dlaku izbegla novi fijasko a da se pritom još nije oporavila ni od prethodnog (neuspelog spuštanja sonde Bigl 2 na Mars, pre nešto više od godinu dana).

Prvi snimici pristigli sa Hajgensa bili su senzacionalni. Set Šostak, kolumnista sajta Space.com, kaže da su svi predviđali da će Titan biti interesantan, ali da niko nije očekivao da Titan bude luđi čak i od Majkla Džeksona. Titanovi pejzaži vizuelno su nalik onima koje možete naći na Zemlji. Čak i posmatrač-amater može na snimcima lako da uoči reke, rečne slivove, kanjone, tamna mora, jasno definisane obale, pramenove magle, močvare, isušena jezera, rečne izvore, ledena brda i niske predele prekrivene tamnim karbonskim smogom. I dok je voda najznačajniji element erozivnih procesa na Zemlji, na Titanu je to tečni metan. Doduše, na Hajgensovim slikama rečna korita i kanali trenutno izgledaju suvo, ali postoje indicije da su obilne metanske kiše padale nedavno. Hajgens je sleteo vrlo meko u područje puno rasutih ledenih stena, na muljevito tlo zasićeno metanom koji se u obliku kondenzata verovatno nalazio svega nekoliko centimetra u tlu ispod sonde. Ono što ni Hajgens nije mogao da objasni je poreklo metana jer se ova supstanca konstantno razgrađuje pod dejstvom sunčeve svetlosti. Metan na Zemlji nastaje kao nusproizvod metabolizma i raspada organske materije, ali nije jasno odakle ga na Titanu ima u tolikim količinama s obzirom da žive materije na Titanu nema.

Ili je, možda, ipak ima? Teško je poverovati u to (Hajgens nije imao instrumente kojim bi mogao da detektuje biološke procese). Život kakav mi poznajemo predstavlja bućkuriš hemijskih reakcija koje se odvijaju u tečnoj vodi kao univerzalnom rastvaraču. Tečne vode na Titanu sigurno nema, nema je čak ni u obliku vodene pare u atmosferi, ali tečnog metana i drugih organskih jedinjenja ima. Sa druge strane, materije koje predstavljaju izvor života na Zemlji jednostavno se ne rastvaraju u tečnom metanu. Dodajte na to i dobro poznatu činjenicu da se na niskim temperaturama hemijske reakcije, samim tim i metabolizam, drastično usporavaju: procesi koji bi na Zemlji trajali minut ili sat, na Titanu bi potrajali čitavo stoleće ili milenijum.

Titan je, očigledno, vrlo čudno mesto kome ćemo se još vraćati. Kamera ugrađena u Hajgens možda je bila svetsko čudo u trenutku lanisranja daleke 1997. godine, ali sa svojih 0.04 megapiksela danas ne bi bila interesantna ni najbednijoj prodavnici polovne kompjuterske robe. Od Kasinija koji će još nekoliko puta proleteti iznad Titana ne može se očekivati da značajnije dopuni ono što je Hajgens već otkrio. A sve što je Hajgens otkrio tokom svog kratkog ali burnog spuštanja na Titan može da stane na nekoliko disketa od 3.5 inča. Hajgens je delimično skinuo veo sa jedne velike misterije, ali nam nije pomogao da adekvatno objasnimo ono što smo zahvaljujući njemu videli.

Kasini i Hajgens

Svojim imenom misija "Kasini-Hajgens" odaje počast dvojici velikana astronomije i nauke uopšte: Žanu Dominiku Kasniju i Kristijanu Hajgensu.

Kasini je rođen u Italiji, 1625. godine. Za astronomiju se zainteresovao tek kada je prerastao svoju ranu fasicinaciju astrologijom. Prvi znanja stekao je od jezuitskih sveštenika i jednog bogatog astronoma-amatera koji mu je pružio priliku da radi sa kvalitetnim teleskopima. Bio je talentovani posmatrač Sunca i planeta tako da je ubrzo dobio profesorsko mesto na Univerzitetu u Bolonji. Odatle je na poziv Luja XIV, 1669. godine prešao u tek formiranu Francusku akademiju nauka. Dve godine kasnije prima francusko državljanstvo i postaje direktor Pariske opservatorije.

Kasini je otkrio četiri Saturnova satelita: Japetus (1671), Reu (1672), Tetis i Dion (1684). Ipak, najpoznatiji je po tome što je 1675. godine otkrio tanak prazan procep u Saturnovim prstenovima koji i danas nosi njegovo ime. Kasinijevom zaslugom, francuski astronomi i Pariska opservatorija obezbedili su prestiž koji je trajao još dugo nakon njegove smrti, 1712. godine.

Kristijan Hajgens rođen je 1629. godine u bogatoj holandskoj porodici tradicionalno vezanoj za politiku i dplomatiju. Hajgensov talenat za crtanje i geometriju prvi je zapazio Rene Dekart koji je odlučujuće doprineo da Hajgens studira matematiku. Nakon studija, Hajgens je razvio manufakturu astronomskih teleskopa. Nakon što je formulisao sopstvenu teoriju ovih sprava i otkrio zakon prelamanja svetlosti, Hajgens je osmislio i sopstvene tehnike izrade i poliranja teleskopskih sočiva. Jedan svoj teleskop, mnogo jači od onog koji je svojevremeno koristio Galilej, Hajgens je 1655. godine uperio u Saturn i na sopstveno iznenađenje otkrio da Saturn ima jednog velikog pratioca - Titan. Četiri godine kasnije, Hajgens će utvrditi i pravi oblik Saturnovih prstenova. Osim za astronomiju Hajgens je bio zainteresovan i za merenje vremena. Prvi je utvrdio da se mehaničko klatno može iskoristiti kao sredstvo za pouzdano definisanje ritma časovnika.

Hajgensove pozne godine obeležiće sukob sa najvećim genijem tog doba, ser Isakom Njutnom. Hajgens je bio neizmerno tašt pa je kao "genije bez konkurencije" odbio da sa sarađuje sa Njutnom kako bi zajednički formulisali bolji matematički model časovnika sa klatnom. Osim toga, Hajgens se žestoko protivio Njutnovoj čestičnoj teoriji svetlosti iako nije mogao da mu parira matematičkim znanjem. Njutn je u to vreme već razvio diferencijalni račun, nešto što Hajgens nije imao, ali je zato stimulisao Gotfrida Lajbnica da razvije sopstveni ekvivalent. Sporenja oko toga ko je u matematiku uveo diferencijale, Njutn ili Lajbnic, traju do današnjih dana.

Hajgens je umro 1695. godine. Iako se njegovi tadašnji naučni rezultati mogu uporediti jedino sa Njutnovima, Hajgens je priznanje naučne zajednice stekao tek naknadno, mnogo posle svoje smrti. Taština, ignorancija, hermetičnost i navika da radi u potpunoj osami onemogućili su ga da zasluženu slavu stekne još za života.

(Vreme #736)

Vašar patriotizma

Iako je prvo kolo plej-ofa počelo neočekivanim rezultatima (po prvi put se desilo da tri gostujuće ekipe prođu prvi krug doigravanja), naredna dva kola nisu donela (pre)velika iznenađenja tako da su se u finalu, popularnom Superbolu, našle dve ekipe koje su u poslednjih nekoliko sezona realno najviše i pokazale: Nju Ingland Pejtriotsi i Filadelfija Iglsi.

Predvođeni kvoterbekom Donovanom Meknebom i trenerom Endijem Ridom, "orlovi" iz Filadelfije lako su se ušetali u Superbol. U nikad slabijoj konkurenciji NFC polovine lige oni jednostavno nisu imali doraslog rivala, ne samo u regularnom delu sezone, već i u plej-ofu kada su rutinski preskočili i poslednje dve prepreke, Minesotu i Atlantu. Iglsi su tako konačno razbili maler koji ih je pratio prethodnih godina kada su se redovno saplitali na pretposlednjoj stepenici, u finalu konferencije.

Pejtriotsi, aktuelni NFL šampioni, morali su da savladaju mnogo teže protivnike pre nego što su se po treći put za poslednje četiri godine našli u Superbolu. U prvoj utakmici doigravanja Pejtriotsi su fantastičnom odbranom potpuno ugušili Indijanopolis Koltse, dozvolivši protivniku sa najrazornijim napadom u ligi da postigne svega tri bedna poena. U finalu AFC konferencije Pejtriotsi su pokazali sasvim drugo lice i u ofanzivnoj igri razbili Pitsburg Stilerse, tim sa izuzetnom odbranom i najboljim skorom u regularnom delu prvenstva.

Veliko finale – Superbol (39. po redu), odigrano je u Džeksonvilu (Florida) pred oko 80.000 gledalaca, uz prepoznatljivi patriotski folklor koji ga standardno prati (grupno pevanje himne, gomila američkih zastava, nizak nalet aviona ratnog vazduhoplovstva, prisustvo isluženih predsednika Klintona i Buša starijeg). Pejtriotsi su u finale ušli kao favoriti na svim kladionicama, doduše sa malom prednošću. Svoje dve poslednje titule osvojili su nakon maestralnih igara svog kvoterbeka, Toma Brejdija i kikera Adama Vinatijerija koji je oba puta okončao utakmicu pobednosnim šutem u poslednjim sekundama meča.

Iako je utakmica počela tvrdo, uz početnu prednost Iglsa, stvari su u drugoj i trećoj četvrtini ubrzo došle na svoje mesto. Odbrana Pejtriotsa koju su predvodili neprelazni Bruski, Vrabel i Harison postajala je sve čvršća, dok su se u napadu razigrali hvatač Dion Branč (proglašen za najkorisnijeg igrača susreta) i bek-trkač Kori Dilon, uz standardno tečnu i sigurnu igru kvoterbeka Brejdija koji još nijednom nije izgubio plej-of meč. Iglsi su samo povremeno uspevali da podignu tenziju i naizgled povrate neizvesnot, ali je Mekneb grešio u ključnim trenucima. I dok je igra Pejtriotsa bila dobro balansirana, tako da se nikad nije znalo da li sledi napad trčanjem ili bacanjem, Iglsi su se opredelili za besomučnu pas-igru u kojoj su tek povremeno blistali Pinkston, Vestbruk i Ovens.

Tesan konačni rezultat (24:21) ne odražava najbolje ono što je viđeno na terenu. Bio je to duel do perfekcije uigranog tima Pejtriotsa koji je meč odigrao rutinski, bez velikih uspona i padova, po sistemu "bijem te zato što moram" i ekipe Iglsa koja je mogla da pobedi samo u slučaju da bar dvojica ili trojica igrača istovremeno imaju svoj dan. Mekneb je, međutim, igrao prilično nekonzistentno, povremeno briljatno a povremeno početnički i dezorijentisano. Ukratko, nedovoljno dobro da se parira Brejdiju koji je sve vreme bio skoncentrisan kao robot i hladan kao špricer.

Kao i svi prethodni i ovaj Superbol bio je centralni medijski događaj sezone u Americi. Po običaju, rasprodat je ceo reklamni prostor u TV-prenosu, pri čemu je svaki od pedesetak poluminutnih blokova koštao oko 2.4 miliona dolara. Prošlogodišnji muzički šou program obeležio je gaf Džastina Timberlejka koji je u žaru nastupa nespretno zgrabio Dženet Džekson za kostim koji nije izdržao. A pošto dama ispod kostima nije imala ništa, i pošto je to "ništa" videlo više stotina miliona ljudi u direktnom prenosu, nastao je popriličan skandal koji je uprava NFL-a ove godine pošto-poto htela da izbegne. Ovoga puta, igralo se na sigurno tako što je za nastup u poluvremenu angažovan provereno "fini" i "pristojni" Pol Makartni. Njegov nastup bio je tehnički perfektan, ali i dozlaboga dosadan i prazan.

Ove NFL sezone sećaće se mnogi. Pre svih Kori Dilon, koji je preporodio trčanje novih-starih NFL šampiona i konačno dao pravi pečat svojoj karijeri dobrim delom protraćenoj u Sinsinati Bengalsima (jednoj od najgorih ekipa u poslednjih deset godina). Sa gorčinom će se ove sezone sećati i Teril Ovens, vrsni hvatač Iglsa koji je uoči plej-ofa doživeo tešku povredu noge zbog koje je morao na komplikovanu operaciju. Na teren se vratio već za Superbol, igrajući na sopstvenu odgovornost, iako su lekari tvrdili da sa svim šrafovima i pločama koje ima u nozi postoji rizik da se povreda obnovi u mnogo težoj formi.

Uz navijače i igrače Filadelfije koji su propustili šansu da po prvi put osvoje Superbol (nakon što su neslavno prošli i u finalu 1981. godine), mnogo razloga za nezadovoljstvo imaju i oni koji su bili uz Indijanopolis. Tokom čitavog regularnog dela prvenstva Koltsi su mrvili odbrane svojih protvnika redovno postižući između 30 i 40 poena. Njihov kvoterbek i mozak ekipe, Pejton Mening, postavio je novi rekord u broju bačenih tačdaun pasova (49), ali je u prvom okršaju bez popravnog ispita izgledao kao zalutali početnik.

Po jednima, Meningove fudbalske sposobnosti oduvek su bile precenjene jer Koltsi polovinu utkamica odigraju u svojoj zatvorenoj dvorani, u kontrolisanim uslovima koji eliminišu vetar, kišu, sneg, blato i ostale faktore koji sprečavaju kvoterbeka da loptu baca daleko i precizno. Uz to, Mening je najbolje plaćeni igrač u NFL-u: samo za potpisivanje ugovora isplaćen mu je monstruozni bonus od 34.5 miliona dolara. Na listi najbolje plaćenih sportista za 2004. godinu Mening sa svoja 42 miliona zauzima treće mesto (ispred njega su samo Mihael Šumaher i Tajger Vuds), i nalazi se daleko ispred asova kao što su Šejkil, Bekam ili Agasi. Za razliku od njih, Mening još uvek nije odigrao nijedan meč za pamćenje - i dalje ga bije glas da je "veliki igrač za male utakmice".

Sezona će biti upamćena i po Benu Retlisbergeru, kvoterbeku Pitsburg Stilersa, kome je ovo prva profesionalna sezona. Kao apsolutni početnik nanizao je 15 uzastopnih pobeda, pomogao timu da se dočepa prve plej-of pozicije, ali je u doigravanju došla do izražaja sva njegova igračka nezrelost i neizgrađenost. Među najvećim tragičarima sezone svakako je i Dag Brajan, šuter Njujork Džetsa, koji je u četvrtfinalu plej-ofa u posednja tri minuta utakmice protiv Stilersa imao dve čiste prilike da svoj tim odvede u naredno kolo, ali je prvi put pogodio prečku, a drugi put promašio pola stadiona.

Ipak, najviše razloga za tugu ima veteran Džerom Betis, bek-trkač Pitsburga, koji je pristao da igra za minimalnu platu platu i da sezonu počne sa klupe u nadi da će konačno osvojiti Superbol. Popularni "autobus", kako ga zovu zbog beskompromisnog načina igre i lakoće sa kojom odoleva nasrtajima protivničke odbrane, bukvalno je ostavio i srce i dušu na terenu. Kada imate dvanaest NFL sezona u nogama, udarci koji se ponavljaju iz utakmice u utakmicu ostavljaju ozbiljne posledice. Pošto se mečevi obično igraju nedeljom, Betis ponedeljak obično provodi nepomičan u krevetu, mamuran od sedativa i lekova za ublažavanje bolova. Tek u utorak ili sredu napravi prve korake a od četvrtka počinje da trenira za narednu utakmicu koja će mu doneti novu porciju modrica, udaraca, i kontuzija. Na kraju je sve to bilo uzalud jer Betis, kao ni njegovi saigrači, nije imao rešenje za raspucane Pejtriotse.

Zagrevanje za novu sezonu počinje u avgustu, a u novom prvenstvu sve je, naravno, sasvim neizvesno. Osim činjenice da će Nju Ingland ponovo pobediti u Superbolu sa tri poena razlike, kao i toliko puta do sada.

(Vreme #736)

Poljuljan primat Explorera

Razvoj Mozaika, prvog pravog internet brauzera (u današnjem smislu reči) počeo je 1993. godine, u Nacionalnom centru za superkompjuterske aplikacije (NCSA) Univerziteta u Ilinoisu. Iako začet u skromnim okvirima studentskog kampusa, s nevelikim budžetom i bez jasnih komercijalnih ciljeva, Mozaik se razvijao vrlo brzo i uskoro sasvim nadrastao svoje lokalne okvire. Brojne nezavisne kompanije licencirale su izvorni kod Mozaika i na njegovim temeljima počele da razvijaju inovirane verzije. Ovo rano doba razvoja brauzera bilo je obeleženo velikim koncepcijskim lutanjima, sve intenzivnijom borbom za prve korisnike i neskrivenom željom da se sopstveni proizvod nametne kao standard.

Niko, međutim, nije uspeo da napravi značajniji pomak sve dok 1994. godine Džim Klark, osnivač renomiranog Silikon grafiksa, nije okupio nekoliko glavnih NCSA programera pod firmom Mozaik komjunikešens korporejšen. Nakon više sudskih sporova sa rivalskom firmom Spajglas oko toga ko ima legalna prava na ime "Mozaik", Klark je morao da prekrsti svoju firmu u "Netskejp". U početku je Spajglas imao bolji proizvod, ali je Netskejp brzo hvatao korak, pre svega zahvaljujući ogromnim finansijskim sredstvima uloženim u razvoj. Ove dve firme imale su potpuno drugačiju strategiju: Spajglas je svoje verzije Mozaika prodavao velikim kompanijama koje su, kupovinom adekvatne licence, mogle s njim da čine šta god žele. Netskejp se okrenuo pojedincima – verzije namenjene za ličnu upotrebu ubrzo su postale besplatne i, što je još važnije, veoma kvalitetne. Za kratko vreme Netskejp je stekao dominantnu poziciju čime je stekao i neformalno pravo da diktira strandard koji su svi ostali morali da slede. Na svom vrhuncu, Netskejp je držao više od 90 odsto tržišta internet brauzera.

SUKOB KOLOSA: Period ekspanzije Netskejpa poklapa se s periodom ekspanzije još jednog softverskog kolosa – Majkrosofta. Sredinom devedesetih Majkrosoft je uveliko radio na novoj, revolucionarnoj verziji svog operativnog sistema, Windows 95, ali i dalje nije imao sopstveni internet brauzer. U vremenskoj stisci, ali sa dosta para u džepovima, Majkrosoft je licencirao Spajglas Mozaik i, uz vrlo malo modifikacija i poboljšanja, napravio Internet Eksplorer 1.0. Iako je, u poređenju s Netskejpom, Eksplorer bio gotovo sasvim inferioran, rat do potpunog istrebljenja bio je neminovan. U samom startu, Majkrosoftovi programeri koji su radili na Eksploreru mogli su se prebrojati na prste jedne ruke. Kada je na tržište izbačena verzija 3.0, Eksplorer tim već je imao stotinak ljudi da bi krajem 1999. godine taj broj narastao na više od hiljadu.

Od samog početka Majkrosoft je počeo sistematski da tuče Netskejp tamo gde najviše boli – u izvore prihoda i korisničku bazu. Netskejp je, naime, sa finansijske tačke gledišta bio daleko ranjiviji od Majkrosofta: dok su Netskejpovi prihodi dolazili samo od poslova koji su se vrteli oko brauzera i srodnih aplikacija, Majkrosoft je mogao da rizikuje da mu posao s brauzerom propadne ili da nema nikakav komercijalni efekat na kratke staze. Majkrosoftovi prihodi od prodaje operativnih sistema i dalje su bili astronomski. S druge strane, Netskejpov ukupni godišnji prihod bio je manji od kamata koje je Majrkosoft ubirao po osnovu keša u bankama. Pošto je Netskejpov glavni prihod dolazio od komercijalnih serverskih aplikacija, Majkrosoft je vrlo brzo proizveo alternativne softverske pakete za skoro sve komercijalne Netskejp proizvode i učinio ih integralnim delom svog operativnog sistema za servere. Sve manje velikih klijenata bilo je spremno da dodatno investira u Netskejpov komercijalni proizvod jer je Majkrosofotov operativni sistem već dolazio s prihvatljivom alternativom. Na sličan način Majkorsoft je napao i armiju Netskejpovih "malih" korisnika – Eksplorer je bio besplatan, baš kao i Netskejp, ali je dolazio integrisan u Majkrosoftov Windows na prirodan i logičan način. U očima novih korisnika interneta, naknadna instalacija Netskejpa predstavljala je dodatnu komplikaciju za suviše mali dobitak. Monopol Eksplorera na tržištu brauzera polako je postao identičan monopolu koji je držao Windows na tržištu operativnih sistema.

Eksplorer 4.0 objavljen je u oktobru 1997. godine, a velika fešta tim povodom održana je u San Francisku. Svečanom salom dominirao je pano visok tri metra na kome je bio naslikan zaštitni znak Eksplorera, veliko plavo slovo "e". Ovaj pano je već sutradan osvanuo na parkingu Netskejpa, s potpisom "pozdrav od Eksplorer tima". Zaposleni u Netskejpu su pano već istog dana prefarbali natpisom "Netskejp 72, Majkrosoft 18", aludirajući na procenat tržišta brauzera koji su firme držale u to vreme. Majkrosoft je, međutim, ovim nestašlucima pridodao brojne udarce ispod pojasa, koji su odlučujuće doprineli da se ovaj odnos dramatično izmeni u svega nekoliko godina. Tako je, na primer, Majkrosoft uspeo da s velikim proizvođačima hardvera sklopi ugovore koji forsiraju Eksplorer i zabranjuju instalaciju Netskejpa na nove računare. Uz to, Majkrosoftov popularan alat za kreiranje internet prezentacija (Frontpage) namerno je proizvodio veb stranice koje mnogo bolje izgledaju u Eksploreru nego u Netskejpu.

Kada se sve ovo sabere, i na to dodaju brojne pogrešne odluke Netskejpovog menadžmenta, nije čudo što je krajem 1998. godine Golijat konačno pregazio Davida. Davidovu "praćku" (ono što je ostalo od Netskejpovog prestiža i inventara), kupio je AOL (America Online) za 4,2 milijarde dolara, u nameri da korisnicima svojih internet usluga obezbedi brauzer iz sopstvene kuće. Nakon naknadnog dila s Majkrosoftom čak je i AOL prešao na Eksplorer, a Netskejpov brauzer danas je teško naći čak i na njegovom matičnom internet sajtu. Eksplorerov udeo na tržištu brauzera već godinama se kreće oko 95 odsto dok Netskejp, "senilni dinosaurus" kako ga danas nazivaju, blaženo živi svoje poslednje dane.

SUDBINA KONKURENCIJE: Eksplorer je u vreme najžešćeg rata sa Netskejpom učinio svoj brauzer dostupnim i za druge operativne sisteme, pre svega za Mekintoš računare, ali nikad nije napravio i verziju za Linux. U perspektivi, Majkrosoft namerava da podrži samo Windows verzije, tako što će svoj brauzer još čvršće vezati za sopstveni operativni sistem. Ova odluka ima dalekosežne posledice s obzirom na to da je razvojni ciklus operativnih sistema veoma dug: poslednju "samostalnu" verziju Eksplorera Majkrosoft je objavio 2003. godine, dok se nova verzija Windowsa (Longhorn), samim tim i nova verzija Eksplorera, neće pojaviti pre 2006. godine. Majkrosoft sada ozbiljno rizikuje da novi Eksplorer stigne suviše kasno i da pritom ne donese ništa novo (too little, too late).

Zasad slabašna konkurencija ima dosta vremena da se konsoliduje i napravi korak u pravom smeru, ali je malo onih koji su još uvek u igri. Mekintoš računari imaju svoju verziju brauzera (Safari), ali zbog relativno malog broja Mac-instalacija Safari, i pored svog nespornog kvaliteta, nikad neće biti prava konkurencija Majkrosoftu. Linux zajednica izbacila je na tržište nekoliko kvalitetnih brauzera, pre svega Operu i Konqueror, ali nijedan od njih nije postao standard čak ni u Linux zajednici.

Oči onih koji bi rado videli svet drugačijim od onog koji nam trenutno kreira Majkrosoft, ipak su uprte u Mozillu, projekat koji je nastao nakon što je 1998. godine obelodanjen kompletan programski kod Netskejpa. Potrošeno je mnogo vremena dok taj kod nije definitivno odbačen i još jednom napisan od početka po cenu velikih lomova u razvojnom timu, tako da se prva verzija Mozila brauzera pojavila tek 2002. godine. Suprotno od Eksplorera, Mozila podržava praktično sve današnje operativne sisteme, ima odličnu podršku za današnje internet standarde, u mnogim detaljima je tehnički superiornija od Eksplorera i neuporedivo bezbednija za korisnika. Međutim, usled stalnog probijanja rokova, konfuznog menadžmenta, hroničnog nedostatka sredstava i bez prave promocije na tržištu, efekat koji je Mozila proizvela bio je daleko manji od očekivanog.

S tim se nisu pomirili Dejv Hajat i Blejk Ros, koji su u okviru Mozila projekta pokrenuli jednu eksperimentalnu razvojnu granu s ciljem da eliminišu glavne slabosti od kojih je Mozila patila, i to pre svega u verziji za Windows: glomazna aplikacija s mnogo nepotrebnih funkcija, previše kompromisa, loš menadžment projekta, spor i skup razvoj. Prva verzija novog brauzera, vaskrsla iz pepela Netskejpa, objavljena je 2002. godine pod prikladnim imenom Phoenix. Pošto se ispostavilo da je ovo ime već bilo zaštićeno, brauzer je promenio ime u Firebird, pa onda u Firefox. Fajerfoks je jednostavan, kompaktan, brz i siguran. U poređenju sa već zastarelim Eksplorerom koji već dugo nije ponudio ništa novo, Fajerfoks zaista deluje sveže i ambiciozno, ima više upotrebljivih stvari, znatno brže prikazuje stranice i neuporedivo je bezbedniji za vaš računar nego Eksplorer. Paralelno s Fajerfoksom razvija se i Thunderbird, program za razmenu elektronske pošte, perfektna zamena za Majkrosoftov Outlook. Ali, sve to ne bi bilo dovoljno za uspeh da Eksplorer i Windows u poslednje vreme ozbiljno ne klecaju pod napadima hakera koji u njima neprekidno pronalaze sigurnosne rupe nanoseći milionske štete. Dok Majkrosoft zatrpava svoje korisnike zakrpama i servisnim paketima, Fajerfoks zajednica ubrzano proizvodi gomilu korisnih dodataka: od onih koji blokiraju učitavanje dosadnih reklama, do onih koji u uglu ekrana prikazuju tiker sa berze ili vremensku prognozu.

"LUDILO": Fajerfoks je svoju pretpremijeru imao u septembru ove godine kada je izašao takozvani preview release (funkcionalna demonstraciona verzija). Ovu verziju preuzelo je oko osam miliona korisnika interneta (tri miliona u prvih devetanest dana). Prvi put nakon mnogo godina, Eksplorer je pao ispod 95 odsto tržišnog udela (93,7 odsto). "Ludilo" se nastavilo i u novembru, kada je konačno objavljena verzija 1.0. Iako su serveri sa kojih su internet surferi preuzimali Fajerfoks bili toliko opterećeni da je sistem u više navrata bio na ivici kolapsa, za prva 24 časa distribuirano je više od milion kopija. Fajerfoks i dalje stoji sa obe noge čvrsto na zemlji: njegovi tvorci planiraju da tek krajem 2005. godine zauzmu oko deset odsto tržišta.

Da bi se taj cilj dostigao potreban je i adekvatan marketing, nešto što Mozila nikad nije imala. U oktobru je stvoren poseban fond za prikupljanje sredstava u cilju promovisanja Fajerfoksa kao jedine prave alternative za sve korisnike Eksplorera. Cilj fonda bio je da okupi 2500 donatora i akumulira 50.000 dolara potrebnih za zakup jedne oglasne stranice u "Njujork tajmsu". Odziv je bio petostruko veći od predviđenog: u predviđenom roku sakupljeno je oko 10.000 priloga u ukupnom iznosu od 250.000 dolara. Fajerfoks ima i poseban sajt gde se okupljaju volonteri spremni da rade na promociji novog brauzera. Svako može da izabere aktivnost koja mu najviše odgovara: "propoved" na univerzitetu, u sopstvenoj firmi, misionarski rad u svojoj porodici ili u društvu iz kafića. Trenutno najpopularniji vid promocije su neformalne zabave, druženja i kokteli – u čast Fajerfoks permijere biće održano oko 390 žurki u pedesetak zemalja sveta, uključujući i takve zabiti kao što su Avganistan, Kirgistan i Srbija.

Fajerfoks predstavlja mnogo više od dobrog softvera i neuobičajeno velike galame koja ga prati. Internet je danas globalni fenomen čiji ekspanzivni razvoj u velikoj meri oblikuje budućnost čitave civilizacije (1993. godine postojalo je svega 3000 internet prezentacija, dok se danas taj broj kreće oko 55 miliona, uvećavajući se po stopi od milion mesečno). Fajerfoks predstavlja prvi obećavajući pokušaj da se sudbina interneta istrgne iz ruku kompanije koja je više puta do sada ispoljila neskrivenu želju da svuda gde može nametne apsolutni monopol. Iako Majkrosoft zasad daje prilično nesuvisle izjave u stilu "nismo probali Fajerfoks, ali tvrdimo da on nije pretnja Eksploreru" (Stiv Vamos, menadžer australijske filijale Majkrosofta), nema sumnje da će se kolos iz Redmonda brzo konsolidovati i uzvratiti punom merom. Očigledno je da nam predstoji još jedan "rat brauzera", a na vama je da na vreme izaberete pravu stranu.

Fajerfoks možete naći na adresi http://www.getfirefox.com.

(Vreme #726)

Bart Ratan pred ciljem

U svetu avijacije nije neobično da međunarodne organizacije i fondacije stimulišu razvoj vazduhoplovstva nudeći bogate nagrade onima koji prvi dostignu određeni cilj. U prvoj polovini prošlog veka bilo je više od stotinu takvih nagrada, a jednu od njih, vrednu 25.000 dolara, osvojio je Čarls Lindberg, prvi čovek koji je preleto Atlantik (1927). Nagrade su imale izuzetno stimulativan efekat na razvoj tada skromne avio-industrije, bizinsa koji u današnje vreme obrće i do 250 milijardi dolara godišnje.

Fondacija Ansari X-prize, iza koje stoje tako moćna (i basnoslovno bogata) imena, poput Pola Alena, jednog od osnivača "Majkrosofta", ustanovljena je da bi promovisala jeftin, jednostavan, masovan i svima dostupan let u kosmos. Fondacija je propisala vrlo striktne kriterijume: da biste podigli 10 miliona dolara, potrebno je da od sopstvenih para (bez državnih donacija) napravite letelicu koja će biti u stanju da tročlanu posadu odnese na visinu od 100 kilometara i to ponovite istom letelicom u naredne dve nedelje. Drugim rečima, potrebno je da za sobom ostavite bar 99% zemljine atomsfere (troposferu, stratosferu i mezosferu) i zađete u kosmos, duboko u jonosferu (ilustracije radi, šatl leti na 3-4 puta većoj visini). Misija liči na nešto skromniju verziju pionirskog leta Alana Šeparda (prvog Amerikanca u kosmosu) koji je 5. maja 1961. godine raketom "Merkjuri-Redston" dostigao visinu od 185 kilometara tokom petnaestominutnog suborbitalnog leta. Konkurencija je velika: za nagradu se trenutno takmiči 26 timova širom sveta, a realne šanse da osvoje nagradu imaju samo dva: kanadski "da Vinči" i američki Scaled Composites.

Kanađani su svoju centralu smestili u Toronto, njihova letelica Wild Fire trenutno je u fazi montaže i testiranja dok su piloti na obuci u simulatorima. Letelica se lansira iz balona punjenog toplim vazduhom, kao pogon koristiti kerozin i tečni kiseonik a na zemlju se spušta upravljivim padobranom. Na projektu su angažovani isključivo volonteri, i do sada je na njemu potrošeno više od 100.000 radnih sati (najveći volonterski projekat u istoriji Kanade).

Rivali iz Scaled Composites su, ipak, bliži osvajanju nagrade. Reč je o firmi koju je 1982. godine osnovao Bart Ratan, legendarni avio-konstruktor, jedan od najvećih inovatora u svetu avijacije. Svaka letelica koju je "potpisao" bila je priča za sebe, uvek originalna, drugačija od svega dotad viđenog, vizuelno neobična, inženjerski smela i, obično, veoma skupa. Ispod njegovog "čekića" izlazile su letelice egzotičnih imena, poput VariViggen, Quickie, Solitaire i Catbird. Njegov "Vojadžer" je u decembru 1986. godine po prvi put obleteo čitavu zemljinu kuglu bez usputnih spuštanja i dolivanja goriva.

Osnovni principi Ratanovih konstrukcija su efikasnost, primena savremenih, ultra-lakih (uglavnom kompozitnih) materijala i racionalno trošenje goriva. Tokom svoje blistave karijere Ratan je dobio praktično sva značajna priznanja koja se dodeljuju izuzetnim avio-konstruktorima: od nacionalne nagrade za izuzetan dizajn (tri puta), preko predsedničke medalje koju mu je dodelio Ronald Regan do nagrade američkog Društva test-pilota.

U međuvremenu, Ratan je prodao svoju firmu ali je u njoj i dalje zadržao mesto glavnog izvršnog direktora. Danas je osvajanju nagrade fondacije Ansari bliži nego ikad. Njegova hiper-moderna kosmička letelica Space Ship One već je u decembru 2003. godine letela brže od zvuka da bi 13. maja 2004. godine dostigla rekordnih 65 kilometara visne iznad pustinje Mohava u Kaliforniji. Letelica je u slobodni let puštena iz specijalno konstruisanog aviona White Knight na visini od oko 15 kilometara, da bi zatim sopstvenim raketnim motorom bila lanisrana u stratosferu. "Leteo sam pravo uvis, velikim ubrzanjem", kaže pilot Majk Melvil, "dok sam gledao kako nebo menja boju iz zemljaski plave u kosmički crnu osećao sam najveće uzbuđenje u životu. Platio bih milion dolara za još jedan ovakav let."

Ozbiljni vazuhoplovni i kosmički izazovi obično nisu problem kada iza njih stanu čitave države sa velikim budžetom. Rusi nikad nisu objavili precizne podatke o parama koje su potrošene tokom svemirske trke šezdesetih godina prošlog veka (budžet je bio praktično neograničen), dok se za Amerikance pouzdano zna da su u to vreme trošili i do 20 milijardi (ondašnjih) dolara godišnje.

Možda zbog toga današnja nagrada fondacije Ansari od 10 miliona dolara za onog ko ponovi Šepardov podvig od pre četiri decenije deluje skromno, naročito ako se zna da će troškovi pobednika biti mnogo veći. Ratanova firma finansira se isključivo privatnim kapitalom, bez para poreskih obveznika, što njegovu misiju čini još težom. Međutim, ako na nagradu dodate i svu slavu koja uz nju ide, uz rezervisano mesto u istoriji letenja, uz sve turiste dubokih džepova spremnih da sednu u Space Ship One i debelo plate "doživljaj svog života" – shvatićete da sama nagrada i nije najvažnija. Bude li uspeha, pare će doći same po sebi.

(Politika)

Buš u kosmosu

Bila je sreda, 13. decembar 1972. godine, kada je Judžin Sernan, stojeći kao poslednji čovek na Mesecu, rekao: "Napuštamo ovo mesto onako kako smo i došli, u miru i s nadama čitavog čovečanstva. Bog nam je svedok da ćemo se jednoga dana ovde ponovo vratiti." Više od trideset godina kasnije, tamo se još niko nije vratio i još se ne zna kada će.

Bila je sreda, 14. januar 2004. godine kada se Džordž Buš obratio naciji iz centrale NASA u Vašingotnu. U relativno kratkom, ali emotivno intoniranom govoru koji je više puta prekidan aplauzima, Džordž Buš je nagovestio dalje pravce razvoja američkog kosmičkog programa: "Pre dva veka Luis i Klark krenuli su da ispitaju nepoznata prostranstva Lujzijane, tek kupljene od Francuske. Oni su preduzeli ovu istraživačku ekspediciju u nadi da će njihova otkrića trasirati put za one koji ih slede. Iz istih razloga, Amerika se otisnula u kosmos jer su istraživački duh i želja za razumevanjem prirode deo našeg nacionalnog karaktera. Danas uzimamo novi kurs, od danas NASA ima novi fokus i novu viziju budućih istraživanja."

Iako je Bušovo obraćanje bilo puno retoričkih i patriotskih momenata, ono je ipak bilo mnogo konkretnije nego što se očekivalo. Pre svega, Buš je konstatovao da već četvrt veka Amerika nije konstruisala novo kosmičko vozilo i da je permanentno oslanjanje na spejs-šatl postalo kontraproduktivno. Čovek se u posednjih trideset godina nije odmakao od Zemlje više od 600 kilometara, što je rastojanje od Bostona do Vašingtona. "Vreme je da Amerika preduzme nove korake", rekao je Buš.

U te korake pre svega spada kompletiranje međunarodne svemirske stanice do 2010. godine. Buš je rekao da će Amerika u tom pogledu ispuniti svoje obaveze prema ostalih 15 država uključenih u ovaj program, iako je javna tajna da njegova administracija ovu stanicu smatra finansijskom crnom rupom. I pored katastrofe "Kolumbije", šatlovi će ponovo leteti, ali će celokupna flota biti povučena iz upotrebe oko 2010. godine, nakon trideset godina službe. Šatl će biti zamenjen novim istraživačkim vozilom sa posadom, koje treba da bude napravljeno do 2008. godine. Prvi let sa posadom biće obavljen najkasnije 2014. "Ovo vozilo biće u stanju da nas izvede iz Zemljine orbite i ponese ka drugim svetovima. Naš prvi neposredan zadatak je da se vratimo na Mesec do 2020. godine i od njega napravimo bazu za naredni skok u svemir. U tu svrhu, počevši od 2008. godine, poslaćemo seriju robotizovanih letelica na Mesec koje će pripremiti teren za dolazak ljudi, počeviši od 2015.", rekao je Buš. Ovoga puta, na Mesecu će biti izgrađena stalna svemirska baza pogodna za višemesečni ljudski boravak. Kada ovaj razvojni korak bude kompletiran, negde oko 2020, postojaće svi uslovi za let na Mars. Čovek bi se morao naći na Marsu najkasnije do 2030. godine. "Čovečanstvo teži nebesima isto kao što ga je nekad privlačila morska pučina ili nepoznati kontinenti. Mi smo odlučili da nastavimo da istražujemo kosmos jer to poboljšava kvalitet našeg života i podiže naš nacionalni duh. Ovo nije trka, već putovanje koje smo započeli i za koje još ne znamo gde će se završiti. I zato, hajde da ga nastavimo", zaključio je Buš.

Proteklih godina ništa nije nagoveštavalo da će se stav državne administracije prema NASA drastično izmeniti. Budžet za 2003. godinu bio je restriktivan koliko i svih prethodnih, pri čemu je drastično srezan budžet za projekte koji su "jeli" previše para (poput međunarodne svemirske stanice) ili nemaju neposrednu korist (poput istraživanja spoljnih planeta sunčevog sistema). Delovi spejs-šatl programa predviđeni su za prebacivanje iz delokruga NASA u ruke privatnih kompanija, a jaču finansijsku potporu dobio je jedino program istraživanja upotrebe nukelarnih reaktora na kosmičkim letelicama, i pored glasnog protivljenja raznih "zelenih" stranaka i udruženja.

Buš smatra da je sada obezbedio dovoljnu materijalnu potporu za realizaciju svojih vizija. Trenutni budžet NASA iznosi oko 85 milijardi dolara za narednih pet godina. Početnih 11 milijardi dolara biće obezbeđeno redistribucijom već dodeljenih sredstava. Buš je takođe najavio da će od Kongresa tražiti da NASA svake godine dobije još po jednu "vanrednu" milijardu dolara. Svestan da su ove pare samo početna investicija, Buš je obećao da će se dodatna sredstva obezbeđivati u skladu sa postignutim uspesima.

Govor sličnog "vizionarskog kapaciteta" održao je u maju 1961. godine Džon Kenedi, u to vreme mlad i ambiciozan američki predsednik. U svom obraćanju članovima Kongresa Kenedi je pred naciju postavio velike zadatke, i uz to bio dovoljno hrabar da ih vremenski oroči. "Ja verujem", rekao je Kenedi, "da pre kraja ove decenije ova nacija može da spusti čoveka na Mesec i odatle ga sigurno vrati." Za one koji su sumnjičavo vrteli glavom smatrajući da se Amerika upušta u opasnu avanturu, Kenedi je imao spreman odgovor: "Mnogi pitaju zašto smo izabrali baš ovaj cilj. To je isto kao da pitaju zbog čega se treba popeti na najvišu planinu ili zašto je Lindberg preleteo Atlantik. Mi smo odlučili da odemo na Mesec i učinimo još štošta, ne zato što su takve stvari lake, već zato što su teške. Izazov koji nas čeka pomoći će nam da bolje organizujemo i izmerimo svoje sposobnosti. Taj izazov mi ne želimo da odložimo i siguran sam da ćemo na kraju pobediti."

U tom trenutku izgledalo je da se Kenedi zaleteo: samo mesec dana ranije Sovjeti su poslali Gagarina na put oko Zemljine kugle, dok je Amerika mogla da se pohvali jedino suborbitalnim letom Alana Šeparda, neuporedivo skromnijim od Gagarinovog. Bili su to tek prvi koraci u kosmosu i Mesec je izgledao beskonačno daleko. Osim toga, kosmos je bio poprište hladnog rata u kojem je SSSR dobijao skoro sve bitke. Poniženja na nebu bila su praćena i poniženjima na Zemlji: nacija je još bila u šoku nakon političkog i vojnog fijaska u Zalivu svinja. Međutim, istorija je potvrdila da Kenedi nije preterivao i da je njegova ambicija bila realna: Armstrong i Oldrin su se 1969. godine spustili na Mesec.

Šta je to što je Kenediju (i njegovim politčkim naslednicima) obezbedilo uspeh i zašto je Buš, suočen sa izazovom sličnih dimenzija, u neuporedivo težoj poziciji? Kenedi je mogao da računa na opštenacionalni konsenzus, dok tog konsenzusa u Bušovo vreme nema. Hladnoratovska trka sa SSSR bila je odličan stimulans za razvoj kosmičkog programa, dok danas Amerika nema pravog rivala i uglavnom se trka sama sa sobom. Prve ankete pokazuju da više od polovine Amerikanaca smatra da je pametnije potrošiti pare na programe socijalne i zdravstvene zaštite nego na Mesec i Mars. U godinama nakon Kenedijevog govora, budžet NASA je redovno udvostručavan, uz dodatni porez od pola dolara nedeljno koji su ćutke plaćali svi: odrasli, deca, nezaposleni, bogati i siromašni, bez izuzetka. Za prvi let na Mesec, NASA je potrošila 25 milijardi ondašnjih dolara (preko 175 milijardi današnjih). Buš sada obećava jednu milijardu dolara ekstra sredstava za NASA, što je simbolično povećanje u odnosu na redovnih 15 milijardi. Čak i sa ovim povećanjima budžet NASA ostaće unutar margine od jedan odsto federalnog budžeta. "Takvi nas koraci neće vratiti na Mesec", kaže Bil Nelson, jedini sadašnji član Kongresa koji je leteo u svemir. "Ako NASA može da računa na povišicu od svega nekoliko procenata, onda su Mesec i Mars za nas i dalje nedostižni." Senator Džon Glen, koji je u razmaku od par decenija dva puta leteo u kosmos, smatra da će poduhvat stajati bar hiljadu milijardi dolara. A to su ogromne pare sa kojima se može meriti jedino veličina budžetskog deficita ili visina izdvajanja za vojsku. To čitavoj Bušovoj viziji daje jednu dozu naivnosti: vratiti se na Mesec sa tako skromnim sredstvima liči na pokušaj da se čašom vode ozeleni Sahara.

Bušovih kritičara je, zaista, mnogo: od onih koji insistiraju da se dolari potroše ovde za nalaženje leka protiv raka ili side, preko onih koji podsećaju da je tajming loš i da rat protiv terorizma i intervencije u Iraku i Avganistanu moraju da imaju politički i finansijski prioritet, do onih koji smatraju da je Mars predaleko i da Buš potcenjuje složenost čitavog poduhvata. Trajanje leta do Meseca i nazad meri se danima, do Marsa – mesecima i godinama. Niko ne zna kako će tako dugotrajan let, prolongirano bestežinsko stanje i izlaganje kosmičkoj radijaciji uticati na ljudski organizam i prateću opremu. Osim toga, malo šta od potrebne tehnike postoji u ovom trenutku. Kratkovidi Kenedijevi naslednici, Ričard Nikson pre svih, ne samo da su stavili tačku na letove na Mesec već su prestali da finansiraju i razvoj opreme koja je tako nešto omogućavala. Sasvim paradoksalno, zemlja koja je danas nesporni svetski lider u svakom pogledu, danas nije u stanju da ponovi poduhvate od pre nekoliko decenija.

Znatno je manje onih koji su s odobravanjem i optimizmom dočekali Bušovo obraćanje. Dejv Veldon, kongresmen iz Floride, smatra da je ovo najbolje što se kosmičkom programu desilo u nekoliko poslednjih decenija: "Kada se osvrnemo i pogledamo iza sebe, vidimo da u proteklih 30 godina nismo imali jasan cilj. Mislim da nas je predsednik ponovo vratio na pravi kolosek, a jedna nacija bogata kao što je naša to sebi sigurno može da priušti." Slično misli i Ralf Hol, predsednik kongresnog komiteta za nauku: "Čini mi se da su ljudi u poslednje dve godine imali više želje da odu do bakalnice nego u kosmos. Predsednikova inicijativa došla je u pravo vreme da nas razdrma i vrati u kontakt sa svetom koji nas okružuje."

Da li je u pitanju realna inicijativa, predizborni marketing ili još jedna potvrda stare poslovice da "predsednik predlaže, a Kongres odlaže", pokazaće vreme. Ono što oseća većina Amerikanaca možda je najbolje sublimirala Nadin Barlou, ekspert za Mars sa univerziteta u Arizoni: "I do sada su nas zasipali lažnim obećanjima. Poverovaću kad budem videla sopstvenim očima."

(Vreme #681)