Supersonično zakucavanje

Neće pa neće. Jedino tako bi se mogla opisati situacija u koju je trenutno zapala NASA, američka agencija za svemirska istraživanja, nakon još jednog poduhvata koji je doživeo tužan kraj pre nego što je zapravo i počeo (još su sveža sećanja na fijasko od pre dve godine kada su se dve sonde upućene ka Marsu misteriozno "ućutale" neposredno pred ciljem). Prvi primerak letelice X-43, od koje se očekuje da revolucionarno izmeni ljudske predstave o letenju i u svojoj klasi glatko obori sve dosadašnje brzinske i visinske rekorde, preventivno je uništen detoniranjem eksplozivnog punjenja prikačenog na letelicu svega nekoliko sekundi pre aktiviranja vlastitog pogona.

NASA je budžetska institucija koja već godinama pati od nedostatka adekvatnog finansiranja i pomanjkanja interesovanja američke (pa i svetske) javnosti za vazduhoplovna i svemirska istraživanja. Da stvar bude još gora, došlo je do smene u Beloj kući: koliko-toliko naklonjene demokrate nasledili su republikanci koji nikad nisu krili da nemaju mnogo sluha za velike investicije u naučne projekte. Uspehom projekta X-43 čija je ukupna vrednost oko 185 miliona dolara, NASA je računala na ponovno sticanje naklonosti kod običnih ljudi, poreskih obveznika naviklih da se njihovim novcem odgovorno raspolaže. Ovoga puta, ne radi se ni o kakvoj apstraktnoj kosmičkoj vratolomiji, svemirskom bilijaru ala "Vojadžer", prolasku pored kakvog dalekog i nedokučivog nebeskog tela poprilično irelevantnom za naciju koja se od sve astronomije i dalje najbolje razume u horoskop. Iza oznake X-43 krije se avion sposoban da leti sedam do deset puta brže od zvuka na visini od preko 30 kilometara kojem za let od Njujorka na istoku do Los Anđelesa na zapadu SAD neće biti potrebno više od 30 minuta. Poređenja radi, najbrža mlazna letelica današnjice je američki špijunski avion SR-71 (Black Bird) čija je maksimalna brzina oko tri maha.

SAMO VODONIK: X-43 je pravi avion koji sa sobom nosi samo gorivo (tečni vodonik) dok se oksidator (kiseonik) skuplja u visokim, razređenim slojevima atmosfere. Ovakve letelice imaju brojne prednosti u odnosu na letelice sa raketnim motorima koje sa sobom nose i oksidator i gorivo: lakše su, brže, imaju veći koristan teret a sa istom količinom goriva mogu da prevale veća rastojanja. U projektovanje odgovarajućeg hipersoničnog scramjet motora "koji diše" NASA je uložila preko četiri decenije rada svojih najboljih inženjera. Ovi motori su pravo tehnološko čudo: dok klasični mlazni motori imaju komplikovan sistem sastavljen od usisnika, kompresora sa obrtnim lopaticama za sabijanje vazduha, komora za sagorevanje, turbine i mlaznika, scramjet praktično nema pokretnih delova. Konstruisanje scramjeta otežano je činjenicom da na zemlji nema dovoljno jakih i velikih hipersoničnih postrojenja za testiranje ovakvih motora – mnogi važni podaci mogu se utvrditi tek tokom probnih letova koji, samim tim ne mogu da budu adekvatno pripremljeni.

OSAM SEKUNDI LETA: Prvi od tri prototipa aviona X-43 testiran je 3. juna iznad Pacifika, par stotina kilometara zapadno od kalifornijske obale. Letelica je postavljena na vrh modifikovanog Pegasus projektila, prikačena ispod krila strateškog bombardera B-52 i podignuta na visinu od oko osam kilometara. Bilo je predviđeno da nakon odvajanja od B-52, kompozicija X43-Pegasus nastavi da se penje sopstvenim pogonom, sve dok ne dostigne brzinu sedam puta veću od zvuka. Tada bi se X-43 odvojio od Pegasusa i relativno kratko nastavio da ubrzava sopstvenim pogonom, taman toliko da udvostuči ili utrostruči mnoge do sada važeće vazduhoplovne rekorde, a onda se spusti u okean. Konačni brzinski cilj od oko deset maha trebalo je da bude dostignut nakon trećeg, poslednjeg probnog leta. Međutim, nakon samo osam sekundi samostalnog penjanja, Pegasus je otkazao i počeo opasno da skreće sa kursa ignorišući komande sa zemlje. Kada su ovo potvrdili i piloti dva prateća lovačka aviona, direktor projekta Vins Rauš nije imao izbora: X-43 je uništen u vazduhu, mnogo pre nego što je uspeo da pokaže da li i koliko vredi.

Naravno, formirana je komisija za utvrđivanje uzroka neuspeha, kao što je to i običaj u civilizovanim zemljama kad neka državna agencija napravi gaf koji se može okarakterisati jedino kao slam dunk (tj. kada spiska povelike pare bez rezultata koji obezbeđuju političke poene). "Nismo bez razloga napravili tri prototipa", kaže Rauš, "postojala je šansa da poduhvat ne uspe, i ta šansa nije bila jednaka nuli. Da smo znali šta će se desiti, verovatno ne bismo ni eksperimentisali". Za brojne novinare koji su čitav događaj unapred neskromno poredili sa pionirskim letovima braće Rajt, ovo je slaba uteha. Razočaranje nisu krili ni brojni generali i predstavnici Pentagona okupljeni ovom prigodom u čuvenoj vazduhoplovnoj bazi Edvards. Američka vojska pokazuje vrlo živ interes za uspeh projekta: avion koji leti nekoliko puta brže i više od konkurencije mogao bi komotno da špijunira neprijateljsku teritoriju a da zbog svoje brzine i visine ostane potpuno neuhvatljiv za protivavionsku odbranu. Sličnu taktiku nekada je primenjivao relativno spor američki špijunski avion U-2, za koji se verovalo da leti toliko visoko (23 kilometra) da ga nijedna sovjetska "praćka" ne može domašiti. Slučaj pilota Geri Pauersa iz 1960. godine čiji su U2 Sovjeti ipak skinuli usavršenim SA-2 projektilom kao da potvrđuje da svaka nova i naizgled superiorna tehnologija nosi sa sobom i opasne zablude.

Hronologija

Neuspela premijera projekta X-43 održana je u vazduhoplovnoj bazi Edvards u Kaliforniji za koju je vezano više poduhvata značajnih za istoriju vazduhoplovstva nego za bilo koji drugi civilni ili vojni aerodrom na svetu. Mnoga od tih epohalnih dostignuća vezana su upravo za eksperimentalnu X-seriju. Da pomenemo samo najznačajnije:

Oktobar 1947: Čak Jeger postao je prvi čovek koji je leteo brže od zvuka (1,06 maha, letelica X-1).

Avgust 1951: Daglasov test pilot Bil Bridžmen u dva leta postavlja novi brzinski i visinski rekord (1,88 maha, 22.720 metara, Skyrocket)

Maj 1953: Žaklin Kohran postaje prva žena koja je probila zvučnu barijeru (Sabre).

Oktobar 1953: Pit Everest postavlja apsolutni brzinski rekord na visinama do 100 metara (0,96 maha, YF-100A). Ovaj rekord i dalje odoleva.

Novembar 1953: Skot Krosfild postaje prvi čovek koji je leteo dva puta brže od zvuka (2.005 maha, Skyrocket).

Avgust 1954: Artur Marej pomera visinski rekord na 27,6 kilometara i tako postaje prvi čovek koji je svojim očima video krivinu zemljine kugle (X-1A).

Septembar 1956: Ivan Kinčelou postaje prvi čovek koji je preskočio granicu od 100.000 stopa visine (38.4 kilometra, Bell X-2). Iako su ga novinari nekorektno proglasili za prvog kosmonauta, Kinčelou je ispod sebe ipak ostavio 99% zemljine atmosfere.

Septembar 1956: Mel Apt prvi leti tri puta brže od zvuka (3,2 maha, X-2). Ovaj podvig pilot nije preživeo.

Novembar 1961: Bob Vajt leti šest puta brže od zvuka (6,04 maha, X-15).

Avgust 1963: Džo Voker dostiže visinu od neverovatnih 108 kilometara (X-15) i tako postaje osmi pilot iz baze Edvards koji je zaradio astronautsku značku leteći na avionima.

Oktobar 1967: Vilijam Najt postavlja i danas važeći brzinski rekord za avione na raketni pogon (6,7 maha, X-15A).

Jul 1976: Eldon Jerš pomera apsolutni brzinski rekord na fantastičnih 3.530 kilometara na čas (Lokid SR-71A).

April 1981: Šatl Kolumbija spustio se na dno isušenog jezera pored baze Edvards nakon svoje prve kosmičke misije.

(Vreme #545)

Gužva pod morem

Tek što su tekstovi posvećeni katastrofi koju je 12. avgusta prošle godine doživela ruska nuklearna podmornica "Kursk" nestali sa novinskih stubaca, jedna druga podmornica uplovila je u hronike svih svetskih medija: japanski ribarski brod "Ehime Maru" direktno se sudario sa izranjajućom američkom nuklearkom "Grinvil", 9. februara nedaleko od obala Perl Harbura na Havajima. Superiorna konstrukcija podmornice prošla je kroz korito broda kao šilo, bez većeg otpora. Odmah nakon sudara "Ehime Maru" je potonuo.

Japanski brod ni u kom slučaju ne predstavlja komarca među brodovima. U pitanju je ribolovac dugačak 55 metara koji se nalazio na dvomesečnom školskom putovanju tokom koga su japanski srednjoškolci iz grada Uvadžime učili osnovne tajne ribolovačkog zanata. Budući lovci na tune nisu imali sreće: iako je iz vode spaseno 26 osoba, devetoro ljudi još nije pronađeno (tri člana posade, dva učitelja i četvorica sedamnaestogodišnjih učenika). "Grinvil" je prošao bez većih oštećenja. Nije ni čudo, s obzirom na nadmoćne gabarite: ova grdosija dugačka je 110, široka 10 metara, teška 7000 tona, može da zaroni do dubine od 300 metara i vredi oko 900 miliona dolara. Posadu sačinjava 126 mornara i 16 oficira koji imaju dovoljno "džebane" za tri meseca neprekidne plovidbe. Podmornica je standardno opremljena krstarećim "tomahavk" raketama i ima dodatno ojačani oklop za probijanje zaleđenog mora.

Postoji, međutim, jedan detalj koji ovu nesreću čini jako specifičnom: na "Grinvilu" se nalazilo šesnaest civila, četvorica su se u momentu sudara nalazila u komandnoj sali, a dvojica od njih čak i za komandama pomoću kojih se upravlja kretanjem podmornice. Sudar se, inače, desio u trenutku kada je podmornica dovršavala pokaznu vežbu hitnog izranjanja u slučaju opasnosti.

KAPETANOVA PSOVKA: Civili složno odbijaju svaku odgovornost za nesreću. "Od trenutka kada smo se ukrcali na podmornicu, sve je bilo jako profesionalno", kaže Džon Hol, jedan od civila koji se nalazio za komandama u trenutku izranjanja. "Stajao sam rame uz rame sa kapetanom. On me je pitao da li bih voleo da upravljam ispuštanjem balasta tokom izranjanja, i ja sam to oduševljeno prihvatio. Jedan mornar mi je prepustio upravljač, seo iza mene i stavio svoje ruke preko mojih. Čim sam seo, osetio sam da izranjamo pod vrlo strmim uglom. Kada je podmornica dospela na površinu i krenula da se vraća u vodoravan položaj osetili smo snažan udarac od koga se čitava konstrukcija zatresla. Sećam se da je kapetan opsovao."

I mornari i civili sa podmornice prilično složno tvrde da je kapetan postupao po pravilima. Ona nalažu da se pre vežbe izranjanja osmotri površina mora sa periskopske dubine, kao i da se oslušnu zvuci motora okolnih brodova pomoću pasivnih sonara. Tek kada se utvrdi da je zona izranjanja čista u krugu 8-15 kilometara, podmornica zaranja na dubinu od oko 130 metara, a zatim naglo ispumpava vodu iz tankova na pramcu i krmi, počinjući uspon pod uglom od 25 stepeni ka površini. Izranjanje je vrlo brzo i obično traje oko sedam minuta. Ostaje, medutim, nejasno šta je nateralo kapetana podmornice da se nađe nešto izvan zone koja je označena kao zona izvođenja manevara opasna za civilnu plovidbu. Takođe, nedostaju i zapisi zvučnih i vizuelnih osmatranja, iako je "Grinvil" opremljen uređajima za snimanje.

U nedostatku pouzdanijih informacija, pojavile su se razne teorije o tome kako je, i pored svih mera predostrožnosti, "Ehime Maru" ostao nezapažen. Prema jednima, pogled kroz periskop bio je toga dana ograničen visokim talasima. Po drugima, brod je na vreme uočen, ali su njegov kurs i brzina pogrešno sračunati. A po trećima, podmornica je ostala pod vodom predugo, tako da se ribarski brod neopaženo ušunjao u zonu izranjanja.

"SAOBRAĆAJKE" NISU RETKOST: Sudari podmornica sa drugim podmornicama i civilnim brodovima uopšte nisu retki. Prema jednoj opsežnoj studiji koju je publikovao "Vašington Post", samo u periodu od 1983. do 1989. godine američke podmornice imale su 42 manje ili veće "saobraćajke". Nakon tragičnog incidenta iz 1989. godine, kada je periskop podmornice zakačio sajlu za vuču, delimično potopivši tegljač "Barkona" i usmrtivši jednog člana brodske posade, mornarici je preporučeno da na podmornicama, umesto pasivnih, koriste mnogo preciznije aktivne sonare koji emituju zvuk i osluškuju njihov eho nakon odbijanja od okolnih plovila. Mornarica je glatko odbila ovaj predlog tvrdeći da aktivni sonari omogućavaju lako lociranje podmornica, i da je takvo odavanje položaja neprihvatljivo, naročito za nuklearne podmornice koje su deo snaga za stratešku odbranu. U međuvremenu, mornarica je morala da plati skoro milion dolara odštete za pocepane ribarske mreže i oštećene barke. U sličnim incidentima učestvovale su i podmornice drugih zemalja. Tako su, recimo, u sudaru nemačke dizel podmornice "Simpson" sa danskim ribarskim brodom 1984. godine poginula tri ribara.

Ni civilni brodovi nisu bili sasvim nevini u ovakvim incidentima. Kako je mornarica utvrdila u jednom svom istraživanju, mali je broj civilnih brodova koji poštuju sve bezbednosne procedure tokom plovidbe na otvorenom moru. Neki, recimo, osmatraju propisno okolinu iako to nalaže ne samo zakon već i zdrav razum. Drugi ne osluškuju VHF frekvencije, ili propuštaju da odgovore na upućene radio pozive. Treći ne reaguju na vizuelne signale, bilo da je u pitanju reflektor, raketa ili signalna zastavica. Četvrti nemaju ispravnu opremu za slučaj opasnosti, čak ni kada se radi o osnovnim stvarima kao što su prsluci i čamci za spasavanje. Peti se ne obaziru na redovna saopštenja mornaričkih komandi u kojima se najavljuju vežbovne aktivnosti podmornica u pojedinim zonama. A svi zajedno često plove na ivici fizičkih i psihičkih mogućnosti posade.

Potopljeni ribarski brod pronađen je na dubini od 610 metara, u skoro vertikalnom položaju, otprilike jedan kilometar daleko od mesta udesa. Zbog položaja olupine nije bilo moguće tačno utvrditi mesto i obim štete koju je brod pretrpeo. Brod je locirala daljinski kontrolisana sonda Scorpio II, a identifikovan je na osnovu imena broda pronađenog na krmi. Film u trajanju od 35 minuta prikazan je i rodbini nastradalih. Devetoro nestalih osoba sada se i zvanično smatra izgubljenim, iako će, na insistiranje japanskog premijera Joširo Morija, potraga za njihovim telima biti nastavljena u nedogled. Skupština grada Uvadžime izdala je oštro saopštenje u kome se traži kažnjavanje odgovornih, vađenje potopljenog broda sa dna, direktno izvinjenje vlade SAD, kao i njena moralna i finansijska podrška rodbini nastradalih.

SUSPENZIJA: Izvinjavajući se porodicama poginulih i japanskoj vladi, novi američki predsednik Džordž Buš naredio je sekretaru za nacionalnu odbranu Donaldu Rumsfeldu da hitno istraži civilne aktivnosti na podmornici tokom vojnih manevara. Posete civila vojnim brodovima trenutno su suspendovane, ali su male šanse da budu i definitivno ukinute s obzirom na to da ovakvi kontakti mornarici donose neophodne poene u javnosti. Uprkos odijumu čitavog sveta kao i činjenici da je kapetan "Grinvila" Skot Vodl hitno premešten na drugu dužnost, čelnici američke mornarice i dalje tvrde kako civili na palubi nisu mogli da predstavljaju neposredan uzrok katastrofe. Po mišljenju portparola mornarice admirala Stiva Pjetropaolija, stalno isticanje problema nekompetentnosti, odnosno civilnog prisustva na mestu katastrofe, skreće pažnju javnosti od glavnog pitanja – kako je ribarski brod neopaženo dospeo u blizinu podmornice. Nakon istrage koju sprovodi Nacionalni biro za bezbednost saobraćaja videće se ima li osnova i za krivično gonjenje odgovornih pred vojnim ili civilnim sudom. Nezavisnu istragu pokreće i mornarica: za početak uzete su izjave prisutnih civila i trojice najodgovornijih oficira, a u ispitanim uzorcima krvi nisu nađeni tragovi alkohola i droge. Ispoljavajući dobru volju za saradnju, mornarica je pozvala i jednog japanskog oficira da učestvuje u istrazi.

Međutim, ponašanje američkih vlasti u sličnim situacijama ne pruža rodbini poginulih mnogo nade u brzu i pravednu satisfakciju. Mnogi komentatori podsećaju na slučaj američkih pilota iz vazduhoplovne baze Avijano koji su, februara 1998, leteći tri puta niže i znatno brže nego što je dozvoljeno, presekli sajlu skijaške gondole i usmrtili dvadeset osoba. Nakon suđenja koje je održano tek kroz godinu dana, vojni sud je okrivljene pilote oslobodio svake krivice. U svom prvom obraćanju, Kondoliza Rajs, Bušova savetnica za nacionalnu bezbednost, kaže da "zasad ne postoje dokazi da su prekršene sigurnosne norme" i obećava "transparentnu i temeljnu istragu". Kako god bilo, teško je oteti se utisku da je sudbina često vrlo ironična. Riosuki Terdada, otac sedamnaestogodišnjeg Jusukija, jednog od nastradalih, kaže: "Moj nesrećni sin bio je pacifista. Poslednje što je očekivao bilo je da pogine od nuklearne podmornice..."

Poznato lice

Šesnaestoro civila koji su se nalazili na palubi "Grinvila" ukrcani su na zahtev penzionisanog admirala Ričarda Maka, nekadašnjeg komandanta mornaričkih snaga na Pacifiku. Reč je o članovima udruženja mornaričkih veterana Misurija koji su izrazili želju da vide mlade podmorničare na delu. General Mak, međutim, nije prvi put u centru medijske pažnje. Komentarišući zločin američkog vojnika koji je na ostrvu Okinava 1995. godine silovao jednu japansku učenicu, admiral je tada izjavio da bi mu bilo "mnogo pametnije da je platio neku prostitutku". Nakon ovakvog gafa, Mak je prevremeno penzionisan po hitnom postupku.

Nekompetencija, ruska verzija

Uspomene na katastrofu koju je doživeo "Kursk" još su sveže (118 poginulih), ali je u istoriji ruskih (sovjetskih) oružanih snaga bilo i mnogo ozbiljnih incidenata u kojima su ljudske žrtve bile izbegnute pukom slučajnošću. Neki od njih su, zapravo, ruske verzije priče o nekompetenciji sa kojom, reklo bi se, muku muče i Istok i Zapad.

Ruska nuklearna podmornica "K-192" doživela je havariju na jednom od svoja dva reaktora 25. juna 1989. godine, negde u Norveškom moru. Pošto je procurela tečnost iz primarnog rashladnog kola reaktora, podmornica je morala da hitno isplovi na površinu. Kako reaktor ne bi eksplodirao usled pregrevanja, posada je na brzinu nadomestila nedostajući rashlađivač iz internih rezervi sveže vode. Kontaminirana voda ispumpavala se direktno u more, a radioaktivni materijal iz reaktora detektovan je čak na norveškoj obali. Kada je podmornica ispraznila svoje tankove sa vodom, na podmornicu je dobačeno crevo sa teretnjaka "Konstantin", koji je u međuvremenu pritekao u pomoć. Na kraju se spasilačkoj misiji pridružio i vojni servisni brod "Amur" opremljen postrojenjima za obradu radioaktivnih materija tako da se procureli reaktor skoro potpuno ohladio.

U međuvremenu, podmorničari su rešili do poprave naprslu cev koja je izazvala havariju. Tokom popravke, hlađenje reaktora moralo je da bude privremeno isključeno. I sve bi bilo u redu da mornar zadužen da ponovo odvrne ventil za dotok hladnog fluida nije u međuvremenu ogladneo i odšetao do kuhinje. Bilo je, naime, vreme večere. I dok se naš junak tako zabavljao viljuškom i kašikom, stiglo je panično naređenje da se rashladno kolo reaktora smesta pusti u pogon. Dok se nuklearno gorivo pregrevalo velikom brzinom, niko nije mogao da pronađe osobu koja bi odvrnula spasonosni ventil. Kada se nesrećni mornar konačno vratio iz kantine i odvrnuo slavine, bilo je prekasno: usijane poluge sa nuklearnim gorivom raspale su se pri kontaktu sa ledenom vodom, a teško kontaminirana tečnost preplavila je postrojenja za reciklažu na "Amuru" prelivši se na kraju u more. Kada je i "Amur" otkazao usled preopterećenja, reaktor je jedva ohlađen ogromnim količinama obične morske vode koja je, onako zagađena i radioaktivna, bacana nazad u more.

Epilog: ekipa tehničara koja je bila u neposrednom kontaktu sa "podivljalim" reaktorom primila je dozu zračenja koja može da izazove preranu smrt. Podmornica je odvučena u vojno brodogradilište "Škval" i u nju se neprekidno upumpava vazduh kako bi nastavila da pluta. Smrvljeno nuklearno gorivo ne može se odstraniti iz reaktora konvencionalnim sredstvima, tako da se rekonstrukcija podmornice stalno odlaže kao ekonomski neisplativa. Ekološka šteta je neprocenjiva. Šta se desilo sa mornarom čija je večera od dve rublje izazvala štetu od nekoliko stotina miliona dolara ostaje samo da nagađamo. U svoju odbranu pred vojnim istražnim organima mornar je tvrdio kako je savesno čekao svoja naređenja, sve do večere.

A večera, zna se, nikog ne čeka.

Izraelski "Titanik"

Kada je podmornica "Dakar" nestala 1968. godine tokom svoje prve plovidbe pod izraelskom zastavom, sumnja je (iako bez argumenata) pala na egipatsku i sovjetsku mornaricu. Posle više od tri decenije neuspešne potrage, izraelska podmornica nađena je polovinom 1999. godine na tri kilometra dubokom dnu, u moru između Krita i Kipra. Snimci olupine nedvosmisleno govore da je podmornica nastradala u mnogo "običnijem" incidentu, u sudaru sa velikim teretnim brodom. Prema tragovima sudara nađenim na tornju podmornice, kapetan je očigledno do poslednjeg trenutka pokušavao da naglo zaroni i izbegne koliziju podvlačeći se pod brod. Međutim, prema procenama stručnjaka, nedostajalo mu je između pet i osam sekundi da spase 68 članova svoje posade. Identitet broda sa kojim se podmornica sudarila ni do danas nije utvrđen.

Prva nuklearna podmornica

Izgradnju prve nuklearke američki Kongres odobrio je 1951. godine, pošto je prethodno učinjen ogroman napredak u korišćenju energije kontrolisane nuklearne fisije. Posle 18 meseci izgradnje, "Nautilus" je svečano porinut 21. jaunara 1954. godine, a bocu šampanjca o bok podmornice razbila je tadašnja prva dama Amerike Mami Ajzenhauer. Tek godinu dana kasnije, 17. januara 1955, pod komandom kapetana Judžina Vilkinsona, podmornica je prvi put upotrebila nuklearni pogon ispod površine vode. U nekoliko narednih godina podmornica će oboriti sve rekorde u brzini plovidbe, dužini ronjenja i pređenim nautičkim miljama. "Nautilus" je stekao svetsku slavu 3. avgusta 1958. godine, kada je posada kapetana Vilijama Andersona od 116 ljudi dosegla Severni pol, našavši se ispod ledene arktičke ploče na 90 stepeni geografske širine (operacija "Sanšajn"). Veći deo svog radnog veka podmornica je zatim provela u Sredozemlju, u sastavu prestižne Šeste flote. Posle 25 godina službe i skoro milion pređenih kilometara, "Nautilus" je penzionisan i prebačen u Groton (Konektikat), gde predstavlja najatraktivniji eksponat tamošnjeg mornaričkog muzeja.

Danas mornarica SAD raspolaže sa oko 140 podmornica, a samo tri nemaju nuklearni pogon.

(Vreme #529)

Vreme jeftine ambalaže

Malo je ljudi koji su svoje ime tako čvrsto vezali za jednu godinu prošlog veka da su postali sinonim za nju. Čitavo leto 1984. prošlo je u znaku Džordža Orvela, dok će ova godina, sasvim izvesno, biti okrenuta Arturu Klarku i Stenliju Kjubriku, autorima književne i filmske verzije remek-dela 2001: Odiseja u svemiru. Kjubrik je preminuo u martu 1999, ne dočekavši da se još jednom osvrne na godinu iz naslova svog najznačajnijeg ostvarenja. Klark je, na sreću, i dalje sa nama. Već decenijama živi u Šri Lanki (Cejlonu), zemlji koju je zavoleo još pre pola veka, nosi sarong boje kafe, bosonog je, ali mu geografska i civilizacijska skrajnutost nimalo ne smetaju da ostane u kontaktu sa događajima, da daje intervjue, piše knjige, dopisuje se elektronskom poštom i provodi mnogo vremena na internetu. Dok mu je telo zarobljeno u invalidskim kolicima bez kojih se sve teže kreće, Klarkov um je i dalje spreman za svakovrsne spekulacije i smele fantazije. Nedavno je jedna kompanija iz Hjustona dobila šest vlasi iz Klarkove prilično oskudne frizure, izrazivši prethodno nameru da njegov genetski materijal lansira u kosmos. "Jednoga dana u dalekoj budućnosti", kaže Klark, "do njega bi mogli da dođu pripadnici neke sasvim druge civilizacije i eventulano me 'ožive' u jednom sasvim novom svetu i vremenu."

I pored poodmaklih (83) godina, Klark je još u solidnoj fizičkoj i savršenoj mentalnoj kondiciji. "Doduše, više ne mogu da igram ping-pong stojeći, ali sam i iz stolice još uvek bolji od mnogih svojih partnera", kaže on. Protekle decenije donele su mu nebrojene počasti, između ostalih i plemićku titulu za doprinos literaturi. Dolazak 2001. godine vratio ga je u centar pažnje uz neizbežno pitanje: koliko toga je Klark, kao čovek koji je čitav život spekulisao o budućnosti čovečanstva i time stekao neprolaznu svetsku slavu, pogodio a koliko promašio predviđajući dostignuća i stremljenja ljudskog roda?

MOĆ PREDVIĐANJA: Čak i površan uvid u stotine prigodnih tekstova koji su u osvit nove godine napisani na ovu temu ostavlja utisak da se o Klarkovom i Kjubrikovom vizionarstvu piše samo u superlativima. Za takav stav zaista ima mnogo argumenata. Tako je još 1945. godine Klark, pišući za Wireless Magazine, predvideo da će jednoga dana nebrojeni sateliti premrežiti nebo i prenositi poruke sa kraja na kraj zemljine kugle. Svoju ideju o geostacionarnim telekomunikacionim satelitima Klark je razradio sa takvim ubeđenjem da više niko u Americi nije uspeo da dobije patent na njih, čak ni nakon lansiranja prvih komercijalnih satelita početkom šezdesetih godina. U jednom intervjuu koji je Klark dao CNN-u, pisac se našalio sa vlasnikom pomenute stanice Tedom Tarnerom tvrdeći da mu ovaj, samo po osnovu korišćenja satelitske tehnologije, duguje deset procenata svojih bruto prihoda. Klark je, takođe, predvideo celularne telefone, svemirske stanice a po nekima čak i internet. Ponekad je piščeva preciznost bila skoro zapanjujuća: sletanje čoveka na Mesec Klark je "zakazao" za 1970. godinu; Nil Armstrong je to učinio svega godinu dana ranije.

Ipak, vizija sveta koju su Klark i Kjubrik dali u "Odiseji u svemiru" nije se do kraja ostvarila. Klark pokušava da objasni da razlike postoje samo u nijansama: "Tačno je da na Mesecu danas ne postoji hotel 'Hilton', poput onoga iz filma u kome odseda dr Hejvud Flojd, ali zato postoji 'Hilton' u Hanoju, što je za mene skoro jednako fantastično!" Međutim, ono što Klark nije uspeo da predvidi jeste drastičan pad interesovanja čovečanstva za svemirska istraživanja. Paradoksalno je da danas nijedna svetska velesila ne može da se približi podvizima koji su ostvareni još davnih šezdesetih ili sedamdesetih. Više ne postoji nijedna letelica koja može ljudsku posadu da izvede iz niske zemaljske orbite, a današnje rakete samo su bleda senka moćnog Saturna V, teškog 3000 tona, koji je trošio 15 tona goriva u sekundi i mogao ljude da odveze do Meseca i nazad. Let poput onog od Zemlje do Jupitera iz Odiseje u svemiru i dalje su čista fantazija a ljudske kolonije na Marsu – o kojima je Klark mnogo pisao – i više od fantazije. Klark, jednostavno, u svoje vreme nije mogao da pretpostavi da će najsmeliji ljudski podvizi u kosmosu biti izvedeni ne za ljubav nauke i pomeranja ljudskih granica, već zbog surovog hladnoratovskog razračunavanja dva suprotstavljena ideološka sistema.

VEŠTAČKA INTELIGENCIJA: Dobro, a HAL? Šta je sa onim nesporno inteligentnim kompjuterom iz Odiseje koji komunicira ljudskim jezikom, daje šarmantne intervjue BBC-u, nepogrešivo igra šah sa Dejvom, smelo kritikuje njegove crteže, čita reči sa usana, kontroliše čitav brod i gospodari sudbinama zaleđenih članova posade? HAL čak ima i najmarkantniju od svih ljudskih osobina: ume da "zezne" stvar. Reklo bi se da je Klark ovde vrlo blizu realnosti: ko sme da ospori činjenicu da se moći savremenih kompjutera multipliciraju neslućenom brzinom i da su blizu onih koje poseduje HAL? Sam Klark ne propušta priliku da istakne svoju dalekovidost: "Mislim da će kompjuterska inteligencija prevazići ljudsku oko 2010. ili 2020. godine. Pitam se samo kada ćemo prvi put videti svestan kompjuter, jedan koji će moći da kaže – mislim, dakle postojim." Treba li ovo da nas plaši? Ukoliko kompjuteri razviju mogućnost da se brane od isključivanja, Klark smatra da je strah opravdan: "Izbije li rat između ljudi i kompjutera, pitajte me na koga ću se kladiti!"

Međutim, nigde u Odiseji Klark nije tako preterao kao u pogledu HAL-ovih moći. Klarkove nade da će početkom ovog veka inteligentni kompjuteri biti sasvim obična stvar još uvek deluju vrlo patetično i neutemeljeno. Istina je, naime, vrlo surova: jedina opasnost koju kompjuteri predstavljaju za čovečanstvo potiče od njihove gluposti, ne od njihove pameti.

Danas ne postoji opšte prihvaćena definicija veštačke inteligencije. Kako uopšte utvrditi da li se kompjuter ponaša inteligentno? Jedan od pionira na ovom polju svakako je bio Alan Tjuring, genijalan čovek koji se bavio fundamentalnim pitanjima informatike i veštačke inteligencije još pre pola veka, u vreme kada su postojala samo četiri kompjutera na čitavoj planeti. Tjuring je još 1950. godine osmislio postupak kojim bi ustanovio postojanje kompjuterske inteligencije. Test je baziran na jednoj staroj viktorijanskoj igri u kojoj učestvuju muškarac, žena i ispitivač. Ispitivač ne može da vidi niti čuje osobe koje ispituje. Na svako pitanje ispitivača muškarac i žena daju "ženske" odgovore. Pri tom je žena obavezna da govori istinu dok je muškarcu, naravno, dopušteno da laže. Zadatak ispitivača je da na osnovu odgovora koje dobija utvrdi ko je muško, a ko žensko.

ELIZA I PARI: Tjurnigov test stavlja kompjuter u položaj muškarca. Ukoliko je kompjuter nemoguće razlikovati od ljudskog bića, on je nesporno inteligentan. Iako danas ima mnogo stručnjaka koji osporavaju valjanost opisanog eksperimenta, on se u malo modifikovanoj formi održao do današnjih dana pod imenom "Lebnerov test". Štaviše, ustanovljena je i novčana nagrada od 100.000 dolara za prvi kompjuterski program koji prevari ispitivače, tj. uveri ih da je u pitanju ljudsko biće. Desetine programa napisano je u ove svrhe, i nijedan od njih nije se pokazao zaista inteligentnim.

Kreirajući HAL-a, Klark je očigledno bio inspirisan u to vreme popularnim programima Eliza i Parry. Ovi programi umeli su da samostalno i "inteligentno" razgovaraju sa ljudskim bićima. Program Parry napisao je 1966. godine jedan psihijatar sa univerziteta Stenford ne bi li simulirao paranoičnog čoveka. Evo jedne tipične konverzacije sa mašinom:

Zašto si u bolnici?
Parry: Ne bi trebalo da budem ovde...
Ko te je ovde doveo?
Policija.
Kakav si to problem imao sa policijom?
Policajci ne rade svoj posao.
A šta rade?
Policajci hapse pogrešne ljude.
Ponekad uhapse i prave?
Zakon bi trebalo da se pobrine za one italijanske tipove.
Da li si ti Italijan?
Imam britansko poreklo, ali sam rođen u Italiji.
Znaš li nekog italijanskog tipa?
Pokušavam da se klonim podzemlja.

Ni Eliza ni Parry ne mogu se, međutim, smatrati inteligentnijim od običnog džuboksa. Tako su, recimo, sve rečenice kojima Parry simulira inteligenciju unapred uskladištene u računarskoj memoriji. Program jednostavno pokušava da iz gomile raspoloživih odgovora izvuče onaj koji najviše "liči" na postavljeno pitanje.

U novije vreme mnogo je truda uloženo na polju kompjuterske simulacije rada ljudskog mozga. Takozvani "konektivisti" polaze od jednostavne pretpostavke da je osnovna gradivna jedinica ljudske intelingencije – neuron. Ukoliko smo u stanju da napišemo kompjuterski program koji simulira ponašanje nervne ćelije, ako takve programe međusobno ispovezujemo i ispreplićemo na način na koji se neuroni vezuju u živom tkivu, mašinska inteligencija trebalo bi da se pojavi sama od sebe, pre ili kasnije.

APROKSIMIRANJE CRVA: Početni rezultati bili su fantastični: u eksperimentu koji je 1986. izveden na univerzitetu u San Dijegu, konstruisana je neuronska mreža, od oko 1000 neurona, sposobna da za kratko vreme nauči gramatiku engleskih nepravilnih glagola. No, i ovde su stvari ubrzo zapele, i to ne kod imitacije nečeg tako složenog poput čovečijeg mozga, već kod reprodukcije najjednostavnijih nervnih sistema. Mnogo proučavani crv Caenorhabditis elegans ima samo 300 neurona čije su veze i zavisnosti odavno precizno mapirane. Međutim, konektivisti i dalje ne uspevaju da na računarima verno simuliraju njihovo prirodno ponašanje. Modeli neurona koje programeri danas koriste u svojim programima očigledno su suviše gruba aproksimacija žive materije.

Na kraju, šta je sa monolitom, objektom iz Odiseje koji se pojavljuje kad god stvari u ljudskoj evoluciji postanu zaista interesantne? Njegove savršene proporcije kao i suptilno izabrano mesto i vreme pojavljivanja u Odiseji neoborivo dokazuju postojanje inteligentnog života u kosmosu. Koliko smo danas blizu ili daleko od jednog takvog kontakta?

Klark je, očigledno, bio optimista kad je zakazao susret sa nekom drugom civilizacijom već za početak XXI veka. U tom optimizmu on nije usamljen. Na univerzitetu Harvard već godinama postoji projekat SETI (Search for Extraterrestrial Intelligence) koji, doduše, ne traga za monolitom na Zemlji ili Mesecu, ali zato strpljivo osluškuje nebo na raznim radio-frekvencijama pokušavajući da iz zaglušujuće kosmičke buke izoluje signal čija bi pravilna konstrukcija bila dokaz postojanja inteligentnih vanzemaljaca. U traganje za dokazom koji bi imao snagu Klarkovog monolita uključeno je nekoliko miliona ljudi širom sveta. Štaviše, svako ko ima iole pristojan računar može da učestvuje u ovom projektu: SETI svakom zainteresovanom stavlja preko interneta na raspolaganje program za "prosejavanje" kosmičkog šuma i neograničenu količinu paketa sa snimljenim signalima sa neba. Prema tvrdnjama Pola Horovica, direktora projekta SETI@home u kome se do sada angažovalo oko 2,6 miliona ljudi širom planete, svako od nas danas može da računa na slavu koja ne gine onom u čijem digitalnom situ na kraju ostanu tragovi ET-a. Međutim, tragači za monolitom do sada su ostajali praznih šaka.

BLISKI SUSRET: Uporedo sa brojem angažovanih na projektu SETI raste i broj skeptika koji veruju da smo ili sami u kosmosu, ili da je kontakt zbog ogromnih međuzvezdanih prostranstava praktično nemoguć. U tom smislu, često se citiraju reči Enrika Fermija, čuvenog nuklearnog fizičara i nobelovca: "Ako su vanzemaljci tako rasprostranjena i normalna pojava u kosmosu, zašto ih do sada nismo sreli?" Još ozbiljnija primedba, koja je uzdrmala čak i takvog entuzijastu kao što je Horovic, došla je prošle godine od engleskog astronoma Jana Kraforda. Zamislimo, kaže on, da negde u kosmosu postoji civilizacija sa naprednom tehnologijom sposobna da kolonizuje susednu planetu. Nekoliko stotina godina kasnije, od dve kolonije nastaju još dve nove. Zatim će od četiri nastati osam, pa šesnaest... kao u priči o zrnima pšenice i šahovskoj tabli. Ako se ekspanzija nastavi ovakvim tempom, izračunao je Kraford, za oko 50 miliona godina (zanemarljivo kratko vreme na kosmičkoj skali) bila bi kolonizovana čitava galaksija. Ako je inteligentan život zaista tako česta pojava, danas bi i naš zvezdani "komšiluk" trebalo da vrvi od očiglednih tragova nezemaljskog života.

Iz komšiluka se, međutim, još niko nije oglasio i, kako stoje stvari, još mnogo će vremena proći pre nego što vam ET sa Jupitera poruči: "Žiko, svrati do Marsa na partiju domina..." Nezahvalno je, dakle, prognozirati budućnost. Možda je to bolje od drugih iskazao Mark Rajman, menadžer projekta Deep Space 1 (kosmičke letelice čije se funkcionisanje zaista bazira na nekim konceptima veštačke inteligencije): "Čini mi se da nam Odiseja u svemiru 2001 više govori o svetu iz 1968. nego iz 2001. godine."

A gde smo mi u celoj toj priči o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti?

Šetajući muzičkom berzom lociranom ispred SKC-a, pronašao sam u jednoj crvenoj konzervi pretovarenoj digitalnim izdanjima svih vrsta i sabrana dela Pink Floyda u MP3 formatu na samo dva kompakt diska. Kakvo poniženje za Gilmura i momke: trideset pet godina njihovog neprekidnog rada, petnaestak studijskih i nekoliko koncertnih albuma, sva filmska muzika, gomila fotografija i animacija, sa ilustrovanom biografijom svakog od petorice članova grupe ponaosob i gomilom intervjua – sve to stalo je na dva komadića plastike dovoljno mala da se stisnu u džep kaputa. Možda će neko prigovoriti da je ovde reč samo o minijaturizaciji, novom načinu sažimanja i zgušnjavanja podataka, i da tu nema ničeg za čuđenje. Budućnost je, zapravo, već počela i nove tehnike nose za sobom nova čuda kojima se čude još samo neuki. Ono što, međutim "zastrašuje" jeste cena: svega 240 dinara, date deset "marki" i još vam vrate kusur, plati i nosi, toliko vredi jedan natprosečno kreativni radni vek čiji su plodovi sabijeni u malo jeftine ambalaže. Strašno. Nama je, izgleda, nemoguće da zakoračimo u budućnost ako nismo u stanju da njene tekovine pazarimo za bagatelu. Siromaštvo, civilizacijski jaz, mentalitet ili nešto četvrto? Svejedno, uz sve iskreno gnušanje koje sam osećao, pomenute diskove sam ipak kupio.

One world, many souls
Time pass, the river rolls.

Tramvajem u XXI vek

Stojan Novaković bio je jedan od najumnijih Srba svoga doba. Rodio se 1842. a umro 1915. Bio je naučnik i državnik, gimnazijski profesor, bibliotekar Narodne biblioteke, jedan od osnivača Napredne stranke (1880), ministar prosvete u tri mandata, član Državnog saveta, ministar unutrašnjih dela, poslanik u Carigradu, Parizu i Petrogradu. Kao šef srpske delegacije posle I balkanskog rata zaključio je u Londonu mir sa Turskom 1912. Bavio se slovenskom filologijom, književnošću i istorijom.

Pod naslovom Beograd 2000 Stojan Novaković piše o jednoj raspravi koja će se, kako on smelo predviđa, održati 2000. godine u Dositejevom domu. Taj dom će biti u Beogradu i u njemu će se skupljati predstavnici svih Južnih Slovena. Prema Novakoviću, pored Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničkoj državi biće i Bugari. Posle razgovora zvanice će se rekreirati tako što će poći na zajednički izlet iz Beograda u Sofiju. I to tramvajem!

Pobeda na mišiće

Novinari skloni preterivanju kada su tehnička dostignuća u pitanju, često potežu šah kao ključni dokaz da su današnji kompjuteri zaista inteligentni. I zaista, nije li Alan Tjuring predvideo još 1945. godine da će računari jednoga dana igrati vrlo dobar šah? Krajem pedesetih godina pojavila su se prva smela predviđanja da će, najdalje za jednu deceniju, svetski šampion u šahu biti kompjuter, osim ako se tako nešto ne zabrani zakonom. Sve je kulminiralo na Menhetnu 11. maja 1997. kada je IBM-ov računar Deep Blue pobedio svetskog šampiona Garija Kasparova u meču od šest partija.

Naučnici, međutim, smatraju da kompjuterski šah malo doprinosi istraživanju veštačke inteligencije, zato što šahovski programi mnogo više duguju svojim "mišićima" nego inteligenciji. Kvalitet igre dramatično je povećan poslednjih godina pojavom novih generacija sve bržih mikročipova i naprednih hardverskih koncepcija. Deep Blue, na primer, ima 256 paralelno povezanih mikroprocesora koji su u stanju da analiziraju dvesta miliona pozicija u sekundi i "vide" do četrnaest poteza unapred. Zbog toga Noam Čomski, jedan od vodećih svetskih lingvista i humanista, smatra da je pobeda kompjutera nad šahovskim velemajstorima od krvi i mesa uzbudljiva baš koliko i pobeda viljuškara na olimpijskom takmičenju u dizanju tegova.

Odiseja 2001: Realna verzija

"Verujem, uz jedan izuzetak, da će sve što je prikazano u filmu Odiseja 2001 biti ostvareno u nekoliko narednih decenija. Mnogi napredni sistemi za lansiranje u procesu su razvoja, i pravo je vreme za svemirski DC-3; spejs šatl bio je prvi, mada malo trapav, korak u tom pravcu. Pre ili kasnije bučne i slabo iskorišćene rakete biće zamenjene nečim boljim. NASA već istražuje u tom pravcu, i moglo bi se desiti da rakete u osvajanju svemira odigraju ulogu koju je imao balon u aviosaobraćaju.

A šta je pomenuti izuzetak? To je svakako kontakt sa vanzemaljskom inteligencijom; ne postoji nikakva mogućnost da se taj događaj predvidi. Bez obzira na sve suprotne tvrdnje raznih prevaranata, opsenara i klovnova (birajte šta vam se sviđa), mi danas nemamo nikakav dokaz da život postoji bilo gde izvan naše planete – mada, ko bi smeo da tvrdi da ga nema u kosmosu sa trilion sunaca. Dokaz ćemo pre dobiti radiom ili, kao što je anticipirala Odiseja, otkrivanjem nečeg što je zaostalo iza vanzemaljaca, nego direktnim kontaktom.

Začudo, američki kongres obustavio je finansiranje svih istraživanja u pravcu ovog verovatno najvažnijeg otkrića u istoriji civilizacije. Ponekad čovek poželi da neko otkrije tragove inteligencije u Vašingtonu. Još 1965. godine, londonski Lojd, smatrajući da on zna nešto što oni ne znaju, odbio je da uvek opreznom Stenliju Kjubriku izda polisu da neće doći do otkrića vanzemaljaca, barem dok on ne završi naš film. Izdavanje takve polise danas bio bi još veći rizik. Verujem da ćemo do kraja nastupajućeg veka saznati pravu istinu.

Hoćemo li sresti I-tija ili Darta Vejdera? Spremite se za obojicu."

Artur Klark (za "Plejboj", januara 2001)

(Vreme #525)

Konkord: prva krv

Nesreća ne pogađa samo siromašne. Upravo tako bi se mogla opisati sudbina ravno stotinu putnika sa čarter leta AF4570 na liniji Pariz-Njujork. Niko od njih nije imao problema da plati 10.000 dolara, koliko je stajao turistički aranžman u režiji nemačke turističke agencije Peter Deilman River and Ocean Cruises, specijalizovane za veoma imućnu klijentelu. Let Er Fransovog konkorda preko Atlantika trebalo je da predstavlja adekvatnu uvertiru za luksuzno krstarenje po Karibima, brodom sa pet zvezdica. Nakon prolaska kroz Panamski kanal, plovidba je trebalo da bude okončana u Manti (Ekvador), odakle je većina putnika planirala da novim brodom produži za Sidnej, na olimpijske igre. Niko od njih, međutim, nije uspeo da se dočepa mora: konkord se, po prvi put u svojoj tridesetogodišnjoj istoriji, srušio u utorak 25. jula u 4:44, odnevši u smrt sve svoje putnike: 96 Nemaca, dva Danca, jednog Austrijanca i jednog Amerikanca (penzionisanog službenika Er Fransa). Nastradala je i posada sastavljena od devet Francuza (dva pilota, inženjer leta i šest stjuardesa), kao i četiri osobe zatečene na mestu pada (dve poljske, jedna francuska sobarica i jedan britanski turista). Među poginulima je bilo i troje dece. Od dvanaest osoba povređenih na zemlji, jedna se nalazi u životnoj opasnosti.

KRATKA ISTORIJA: Iako konkord svojim elegantnim izgledom deluje kao proizvod modernih vremena, ideja o njemu stara je skoro četiri decenije. Još 1962. francuska i britanska vlada započele su ambiciozan zajednički projekat supersoničnog aviona za redovan civilni transport. Posao je poveren kompanijama British Aircraft Corporation i Aerospatiale (Francuska). Istraživanja su brzo napredovala, zahvaljujući iskustvima britanskog kraljevskog vazduhoplovstva u dizajnu tankih delta krila neophodnih za supersonični let velikog aviona. Nešto od dizajna pozajmljeno je i od Super Karavele, prikazane na Pariskom aero-salonu 1961. godine. Ambiciozne specifikacije (dvostruka brzina zvuka, dolet od 6500 kilometara) zahtevale su razvoj novih keramičkih, čeličnih, titanijumskih i kompozitnih materijala otpornih na velika aerodinamička zagrevanja i opterećenja pri nadzvučnom letu. Pogonsku snagu obezbedila su četiri motora Rols-Rojs/SNECMA Olimpus 593, napravljena na osnovu motora britanskog bombardera Vulkan. Konkord je postao vizuelno prepoznatljiv po svojoj visokoj, vitkoj silueti oblika strele za pikado i pokretnoj pilotskoj kabini koja se po potrebi podizala i spuštala. Obaranje nosa aviona neophodno je kako bi pilot, pri visokim nagibima karakterističnim za poletanje i sletanje supersonika, mogao da vidi makar delić piste pred sobom.

Prvi konkord poleteo je iz Francuske u martu 1969. Mesec dana kasnije, uzleteo je i prvi britanski primerak. Početkom sedamdesetih izgledalo je da konkord ima fantastičnu budućnost, uspesi su se ređali jedan za drugim: prvi nadzvučni let (oktobar 1969), dvostruka brzina zvuka (novembar 1970), međunarodna premijera u Dakaru, Rio de Žaneiru i Buenos Ajresu (1971), prvi let preko Atlantika (1973)... U vreme promocije konkord je sleteo na oko devedeset svetskih aerodroma i izazvao divljenje stotina hiljada oduševljenih posmatrača. Šesnaest aviokompanija najavilo je kupovinu sedamdesetak aviona (od 300 planiranih), među njima i takvi giganti kao što su Pan Am ili TWA. Nažalost, naftna kriza iz 1973. godine odlučujuće je doprinela da većina zainteresovanih povuče svoje porudžbine. Konkord troši tolike količine goriva da je njegova ekonomična eksploatacija u novim uslovima odjednom postala nemoguća. Projekat je zapao u tešku krizu, a dugovanja proizvođača premašila su 3,5 milijardi dolara. Samo su Britanci i Francuzi istrajali u nameri da kupe po osam aviona. Ovih šesnaest aviona istovremeno su i jedini ikad napravljeni. Prvi komercijalni let konkord je obavio na liniji London-Bahrein u januaru 1976. Danas, Britiš Ervejz koristi sedam letelica, dok je Er Fransu, nakon prošlonedeljne katastrofe, na raspolaganju ostalo još pet. Obe kompanije veruju da će njihova komercijalna eksploatacija potrajati barem do 2007. godine.

KAKO JE PAO: Dosta detaljno se može rekonstruisati sled događaja koji je prethodio prvoj katastrofi jednog konkorda. Neposredno pred poletanje sa aerodroma Šarl de Gol, iskusni kapetan aviona Kristijan Marti zahtevao je da se na drugom od četiri motora zameni uređaj za inverziju potiska. Ovaj uređaj preusmerava izduvne gasove iz motora i tako potpomaže kočenje pri sletanju ili usporavanju leta. Polučasovna intervencija nije bila neophodna (po propisima, konkord sme da leti i sa samo tri ispravna invertora), ali je ipak obavljena na kapetanovo insistiranje. Nedostajući deo skinut je sa jednog konkorda na stajanci. Međutim, svega 56 sekundi nakon poletanja, kontrolni toranj javlja pilotu da je levi deo aviona, zajedno sa upravo popravljenim motorom, u plamenu, što potvrđuje i kapetan konstatujući da je motor broj jedan na izdisaju i da je “dvojka” potpuno stala. Pošto mu je dozvoljeno da pokuša prinudno sletanje gde god to želi, Marti okreće zapaljeni avion ka Le Buržeu, manjem aerodromu udaljenom osam kilometara. Gubeći na brzini i visini (koja ni u jednom trenutku nije premašila šezdeset metara), pilot je nedostajući potisak pokušao da nadomesti povećanjem nagiba aviona u odnosu na pravac leta. Nažalost, ovaj ugao ubrzo je dostigao kritičnu vrednost – nastupio je slom uzgona i nekontrolisani pad aviona. Na oko dva kilometra od aerodroma, iznad Gonesa, mesta petnaestak kilometara severno od Pariza, avion se prevrnuo na leđa kao palačinka i sručio na drveni hotelčić sa oko 40 soba. U tom trenutku eksplodiralo je i svih sto tona goriva, koliko je avion nosio za prekookeanski let. Vrelina požara mogla se osetiti čitav kilometar ukrug.

Pariska nesreća bila bi znatno veća da hotel koji je konkord potpuno uništio nije bio skoro prazan. Pedesetak Poljaka, smeštenih u hotelu, izbeglo je sigurnu smrt jer su dan posvetili šopingu u okolini. Isto toliko britanskih tinejdžera sačuvalo je glavu jer im se autobus na putu za hotel zaglavio u gužvi na pariskim ulicama. Neki su imali sreće, čak i na licu mesta: Elis Brukings je preko telefona ćaskala sa svojom sestrom kada se avion strovalio na krov. Kada je otvorila vrata, videla je hotelski hol u plamenu i osetila paklenu vrelinu. Spasila se tako što je iskočila kroz prozor na suprotnoj strani sobe.

Rasprave o tome da li je pilot najpametnije postupio sasvim su bespredmetne: u opisanoj situaciji avionu jednostavno nije bilo spasa. Upravljivost supersoničnih aviona pri malim brzinama i pod maksimalnim opterećenjem veoma je ograničena, dok pilot ima vrlo slab pregled iz kokpita, čak i s oborenim nosem aviona. Prema svedočenju Žermana Šambora, nekadašnjeg pilota konkorda, ovaj avion jednostavno ne može da leti sa 50 odsto instalisane snage, pogotovu kad je otkaz asimetričan, tj. kada otkažu dva motora na istoj strani.

KO JE KRIV: U prvom trenutku izgledalo je da će se sva krivica sručiti na mehaničara koji je neposredno pred poletanje intervenisao na motoru koji se kasnije zapalio. Čitava tehnička ekipa Er Fransa našla se u vrlo teškom duševnom stanju, tako da joj je ukazana i prva psihijatrijska pomoć. Međutim, Stiv Fušelberger, portparol Rols-Rojsa, proizvođača motora, od početka je bio sumnjičav: “Ovaj motor je u upotrebi još od 1976, i do sada nije imao nijedan ozbiljniji kvar.” Fušelberger se poziva na slike aviona u plamenu, zabeležene amaterskim kamerama, koje dokazuju da požar ovakvih razmera nije mogao da izazove samo jedan oštećen motor. Osim toga, iz konfiskovanih zapisnika se jasno vidi da je popravka motora urađena savesno i po propisima. Pojavila su se i svedočenja prisutnih na aerodromu koji kažu da je konkord iza sebe rasipao užarene delove još dok je rulao po pisti i da se jedan od motora vidljivo dimio. Zatim je odbačena hipoteza da su nesreću skrivili teroristi ili male naprsline u krilima koje su samo dva dana ranije otkrili Britanci na svojim konkordima. Dramatični snimci glasa pilota iz pronađene “crne kutije” potvrđuju da je još na zemlji motor broj jedan u dva maha izgubio snagu, kao i da je stajni trap ostao zaglavljen nakon uzletanja. Na osnovu tragova pronađenih na uzletištu sada se sigurnije može pretpostaviti da je katastrofu izazvala eksplozija jedne ili dve gume na stajnom trapu koja je, verovatno, fatalno oštetila dva motora i rezervoare za gorivo. Vrlo sličan kvar desio se i 14. juna 1979. kada je, prilikom sletanja na vašingtonski aerodrom, eksplozija pneumatika poderala oplatu krila, probila kućište motora, načela tri rezervoara za gorivo i presekla hidrauličke i električne instalacije.

No, to ne umanjuje utisak da je konkord skoro trideset godina leteo praktično “bezgrešno”, uz neizbežne incidente koji ni u jednom trenutku nisu ugrozili život putnika. Ni dva prinudna sletanja na Hitrou u januaru ove godine, usled kvara na motoru i lažne požarne uzbune, nisu mogla da naruše imidž najsigurnijeg aviona današnjice. Oni koji su kupovali kartu za let vrednu oko 9500 dolara, dobijali su uz nju i najbolji garantni list za sopstveni život. Konkord je tako postao statusni simbol i omiljeno prevozno sredstvo bezobrazno bogatih, naročito sportista, filmskih zvezda, novinskih mogula i snobova svih fela. A onda se mit o tehničkoj nepogrešivosti zauvek raspao, uz neprolazan udarac francuskom nacionalnom ponosu. Sve su jači glasovi da konkord treba penzionisati i povući u hangare i muzeje, zameniti nekim novim i boljim supersoničnim avionom. Boing, Er Frans, DASA i još neke britanske i japanske kompanije imaju planove na papiru koji su još daleko od realizacije. Rusi imaju ljude, znanje i iskustvo (vidi okvir), ali nemaju para ni za mnogo isplativije poslove. Troškovi razvoja se procenjuju na fantastičnih 15 milijardi dolara, uz problematične izglede na uspeh, naročito u vreme aktuelne trke na polju džambo-džetova nove generacije, širokotrupnih aviona koji će u cugu moći da prevezu od 500 do 1000 putnika.

Svejedno, nakon kraće pauze, Britiš Ervejz je obnovio letove svojih konkorda na redovnoj liniji za Njujork. Tako će sigurno postupiti i Er Frans jer, kako kaže francuski ministar saobraćaja Žan-Klod Giso, “konkord još uvek predstavlja tehnologiju budućnosti koju ne treba baciti na otpad”. Ostaje da se vidi kako će na to reagovati potencijalni putnici. Tako je Bil Boster, jedan od menadžera televizije CNBC, vratio kartu za konkord i zatražio mesto u sporijem avionu: “Imam potpuno poverenje u inženjere i pilote. Ali, za mene je ovo ipak previše.” Neki su bili mnogo hrabriji. “Munja ne udara dvaput u isto mesto”, kaže jedan Britanac dok ležerno ulazi na prvi let posle katastrofe. Konačan izveštaj istražne komisije biće objavljen tek krajem avgusta. A dotle će, može biti, i naš ministar, specijalizovan za rešavanje najkomplikovanijih misterija, objaviti ko je i zašto srušio francuski konkord.

Šta se dobija za 10.000 dolara

Let konkordom predstavlja doživljaj koji se prilično razlikuje od onog koji biste imali u “običnom” mlaznjaku. Ambijent je ekskluzivan, klupski, ali ne i preterano udoban. Sedišta (isključivo prve klase) poređana su u 25 do 30 prilično zbijenih redova, sa po četiri mesta u svakom, u kabini širokoj oko tri i dugoj oko pedeset metara. Nema bioskopskog platna pošto je filmski projektor svojevremeno izbačen kao pretežak. Pri poletanju svaki od četiri motora koristi forsaž (obilne količine dodatnog goriva kojima se povećava brzina gasova na izlasku iz motora), proizvodeći po 17 tona potiska. Brzina poletanja iznosi 360km/h i dostiže se za 30 sekundi na pisti od samo 1500 metara. Osećaj je, otprilike, kao kad u sportskom automobilu dostignete 100km/h za jedva osam sekundi. Istovremeno, uživaćete u snazi aviona koja je 70 odsto veća od one koju razvija džinovski boing 747.

Nakon deset sekundi čućete zvuk uvlačenja stajnog trapa, a nakon trideset sila koja vas prikiva za sedište primetno će se smanjiti pošto će pilot isključiti forsaž. Brzine zvuka (1 mah = 1225km/h na nivou mora) dostiže se isključivo iznad nenaseljenih područja, najčešće iznad okeana, kako bi se “zemljani” poštedeli efekta “probijanja zvučnog zida”. Do obale Atlantika letećete visokom podzvučnom brzinom na oko 9000 metara visine. Čim se ispod aviona zaplavi more, pilot počinje rapidno da penje avion ne bi li dostigao visinu i brzinu krstarenja. Pošto se avion različito ponaša u uslovima supsoničnog i supersoničnog leta, istovremeno se pomera težište aviona pretakanjem dela goriva iz rezervoara na krilu u komore na kraju trupa. Klokotanje tečnosti jasno se čuje u kabini.

Nadzvučne brzine dostižu se ponovnim uključivanjem forsaža, sve do brzine od 1,7 maha. Konačno, vaš konkord će dostići brzinu krstarenja od dva maha (2200 km/h). Motori sada troše sedam litara kerozina u sekundi. Letite kroz stratosferu dvaput brže od zvuka, a da to i ne shvatate, potpuno sami na oko 16 kilometara iznad zemlje, barem pet kilometara iznad svih ostalih putničkih aviona. Kako avion postaje lakši, tako se i optimalna visina leta povećava, da bi neposredno pred spuštanje dostigla maksimalnih 19 kilometara. Na ovoj visini vazduh je potpuno miran, bez turbulencija: spoljašnja temperatura je -55°C, pritisak dostiže jedva desetinu onog na zemlji, nebo je intenzivno plavo, skoro ljubičasto, prosto naslućujete crnilo kosmosa koje se krije iza njega. Let je miran, apsolutno tih, bez drmusanja. Čak i najosetljiviji želudac može da se usredsredi na kvalitetnu hranu i probrana pića koja se služe po želji.

Svemu lepom dođe kraj: kada se ukaže kopno sa druge strane okeana, pilot koristi sva raspoloživa tehnička sredstva za smanjenje brzine. Gorivo se ponovo pretače, ovoga puta iz zadnjih u prednje rezervoare. Neposredno pred sletanje konkord podiže svoj nos u poziciju karakterističnu za poletanje. Avion se prizemljuje pri brzini od oko 275km/h, na vazdušnom jastuku koji se formira između piste i krila, tehnikom kojom ptice sleću na vodu. Ako ste poleteli iz Londona i nakon tri sata i 50 minuta leta sleteli u Njujork, usled vremenske razlike stići ćete na odredište pre nego što ste pošli. Konkord može i brže: svetski rekord na ovoj liniji iznosi dva sata i 45 minuta.

Sovjetski konkord

SSR je krajem šezdesetih uložio veliki trud i novac u razvoj civilnog supersoničnog transportera. Tupoljev 144 prvi put je najavljen na pariskom avio-vašaru 1965. godine. Bio je zamišljen kao verna kopija konkorda, sa istim “oborivim” kokpitom, delta krilom i četiri motora primaknuta bokovima trupa. Prvi prototip poleteo je poslednjeg dana 1968. godine, tri meseca pre konkorda, da bi brzinu zvuka dostigao 5. juna 1969. Čitav projekat dramatično je uzdrman 1973. godine, kada se pred očima stotina novinara okupljenih na Pariskom salonu, usled početničke greške pilota, srušio jedan avion. Kao i konkord, Tupoljev je teško podneo naftnu krizu iz 1973. godine. I pored neekonomičnosti, počeo je da leti na liniji Moskva-Alma Ata prenoseći pisma i pakete na najbrži i verovatno najskuplji način u istoriji. Krajem 1977. Aeroflot je počeo da koristi Tupoljev i za prevoz putnika na istoj liniji, ali se nedugo nakon toga srušio još jedan avion. Posle samo 102 putnička leta i jedva šest meseci upotrebe, Aeroflot je konačno ukinuo supersonični transport zbog astronomskih gubitaka. Nekoliko letelica poklonjeno je muzejima, četiri aviona parkirana su na otvorenom, a od 1995. jedan Tupoljev sa samo 82 časa leta zajednički koriste Amerikanci i Rusi u eksperimentalne svrhe.

(Vreme #500)

Kondorov let

Najčuveniji haker svih vremena Kevin Dejvid Mitnik, momak koji je provalio u stotinak vrhunski obezbeđenih kompjuterskih sistema i učinio štetu koja se procenjuje na oko 80 miliona dolara, pušten je na uslovnu slobodu nakon petogodišnjeg pritvora, u petak 21. januara. Uslovi njegovog oslobađanja vrlo su surovi. Izgleda da u naredne tri godine Mitnik neće smeti da koristi ništa složenije od pegle na ugalj. Najstrože mu je zabranjena upotreba kompjutera, modema, celularnih telefona i sličnih elektronskih igračaka pomoću kojih je svojevremeno harao internetom. Mitnik je tako ostao bez ikakve mogućnosti da nađe legalan posao dostojan jednog kompjuterskog genija. Nedostupan mu je čak i najtrivijalniji angažman u McDonaldsu pošto su i tamošnje registar-kase kompjuterizovane i umrežene.

Kevin Mitnik ima bogatu hakersko-kriminalnu anamnezu. Rođen je u neupadljivoj radničkoj porodici, a roditelji su mu se razveli kada je imao samo tri godine. Iako debeo i sramežljiv, Mitnik je demonstrirao svoju genijalnost “rasturajući sistem” još kao adolescent. Sa trinaest godina umeo je da jednu te istu autobusku kartu poništava bezbroj puta i tako se vozi za džabe. Sa “ozbiljnim poslovima” počeo je 1981. u Kaliforniji, kada je iz kompjutera firme Pacifik Bell ukrao silnu dokumentaciju i zaradio godinu dana policijskog nadzora. Šest godina kasnije izvršio je nekoliko kompjuterskih prevara. Na suđenju je proglašen krivim, ali se kazna svela na blago upozorenje: “Nemoj to više da nam radiš!” Mitnikove “nestašluke” na Mreži vlasti su tolerisale sve do 1989. godine. A onda je, koristeći nelegalnu elektronsku opremu, upao u kompjuter čuvenog Digitala i pokupio softver vredan milion dolara. Za kaznu je proveo godinu dana u zatvoru za ovisnike poluotvorenog tipa, družeći se sa ljudima koji pate od kompulzivnih psiholoških poremećaja. Sličan poduhvat ponovio je i 1992. godine, ali je ovoga puta žrtva bilo Ministarstvo motornih vozila. Optužnica za ovo delo još uvek se sastavlja. Nakon toga, izdržao je dve zatvorske kazne, od osam i četrnaest meseci, prvi put zbog ponovljenog posedovanja “nedozvoljenih uređaja” a drugi put zbog kršenja uslovnog otpusta.

RUGANJE SISTEMU: Za neke od svojih podviga Mitnik nikad nije kažnjen, uglavnom zbog nedostatka dokaza ili zbog rupa u neprilagođenom zakonodavstvu. Tako je 1982. godine provalio u NORAD, američku komandu za stratešku odbranu (ovaj događaj kasnije je inspirisao film War Games). Tokom osamdesetih demolirao je njujorški telefonski sistem i privremeno preuzeo kontrolu nad tri gradske centrale. Onda se okrenuo Kaliforniji, gde je nakratko potpuno paralisao međugradski telefonski saobraćaj. Pokušavao je i da se smiri, da nađe normalan posao i živi od dobre plate kao kompjuterski maher. Strast je ipak bila jača, pa je 1991. ponovo navalio na kompjutere starih mušterija iz Pacific Bella špijunirajući elektronsku poštu zaposlenih. Godinu dana kasnije, FBI konačno izdaje nalog za njegovo hapšenje, a Mitnik beži od kuće i prelazi u hajduke. Tako je postao prvi i (za sada) jedini haker čiji je lik osvanuo na poternicama Wanted by US Marshals.

U doba ilegale na internetu su ga znali pod pseudonimom Kondor, pozajmljenom od Roberta Redforda iz filma Tri Kondorova dana. Mitnikovi podvizi postaju sve češći, smeliji i komplikovaniji, a nakon njegovih sajber-orgija ojađeni su i giganti kao što su Motorola, Nokia, Fujitsu, Novell, NEC, Sun Microsystems, Colorado SuperNet, Univerzitet južne Kalifornije... Bio je nezaustavljiv, sve dok nije napravio ključnu grešku: upao je u kućni računar i pokrao podatke izvesnom Cutomi Šimomuri, vrhunskom ekspertu jedne superkompjuterske laboratorije u San Dijegu. Šimomura je bio toliko besan što se neko usudio da nasrne baš na njega, pa je FBI-u ponudio svoje usluge u hvatanju Mitnika. Nakon opštenacionalne potere, uz obilno korišćenje “poštenih” hakera, interneta, laptop-kompjutera, detektora poziva i lokatora mobilnih telefona, Mitnik je uhapšen u Severnoj Karolini, nakon dve i po godine vulgarnog izrugivanja sistemu. Šimomura nije bio gadljiv na slavu: nakon poduhvata napisao je knjigu Takedown, po kojoj se sada dovršava film.

Galerija slavnih

Kao jedinstven slučaj u analima američkog pravosuđa, Mitnik se u pritvoru bez kaucije, suđenja i presude nalazio od 1995. godine, često u društvu ovejanih kriminalaca i manijaka. Advokati su pokušavali da od suda izmole odobrenje i obezbede Mitniku kompjuter sa dokumentacijom vezanom za proces (1400 stranica optužbi, deset gigabajta elektronskih dokaza), ali je sudija dobijao napade histerije kad god bi u istoj rečenici čuo reči “Mitnik” i “kompjuter”. U tom periodu armija Mitnikovih obožavalaca počinila je silne nepodopštine na internetu preteći “smakom sveta” i “holokaustom” ukoliko njihov idol odmah ne bude pušten na slobodu. Pomenimo (nepotvrđeno) podmetanje “logičke bombe” u računare popularnog Yahooa, kao i upad na server Dečjeg fonda Ujedinjenih nacija. A onda se početkom 1999. Mitnik nagodio sa sudijama i sklopio pogodbu koja mu je obezbedila izlazak na uslovnu slobodu kroz godinu dana.

KOMPJUTERSKI MOCART: Javnost je i dalje podeljena. Oni koji su Mitnika hvatali, sudili mu ili trpeli štetu zbog njegovih “nestašluka” tvrde da on nije nikakava cvećka: “Mitnik je opasnost za društvo, kriminalac bez ikakve samokontrole koji je na tuđe kompjutere nasrtao kao divljak. Bežao je od zakona, lažno se predstavljao i, na kraju, dobio šta je i tražio.” Po drugima, “vlast je paranoidna”. Mnoge ubice i despoti patili su manje od Mitnika. On se od svog “rekreativnog hakeraja” nije obogatio, niti je postao lopov ili terorista. Banke ga nisu zanimale. Smatraju ga običnim radoznalim momkom koji voli tehnologiju a ne uništava je. Za sada je Mitnik čvrsto rešen da se resocijalizuje i dovrši svoje akademsko obrazovanje. Pošto se kompjuteri danas ne koriste još jedino u vrtićima, ostaje da se vidi za kakvu će se školu opredeliti.

Ukoliko se, pak, ovaj kompjuterski “Mocart” lati starog “klavira”, danas će mu biti mnogo teže da ponovi svoje nezaboravne podvige jer su i momci zaduženi za sigurnost kompjuterskih sistema postali jako oštroumni. Farmeri i glodari danas prave veću štetu računarskim mrežama nego hakeri. Jedan seljak iz Nju Džersija je 1995. svojim bagerom precvikao optički kabl i tako ostavio bez telefona 60% Njujorka, bostonski i vašingtonski aerodrom. Računari kompanija iz Silikonske doline izdržavaju godišnje na desetine hiljada hakerskih napada, ali ih je 1996. sve zajedno sa Interneta izbacio pacov koji je pregrizao magistralnu žicu. Iako se tu i tamo pojavi neka hakerska grupa koja tvrdi da “za pola sata ima da blokira pristup internetu u celoj Americi”, mnogo više istine ima u rezigniranim rečima jednog zagriženog Mitnikovog sledbenika: “Dao bih litar krvi, samo da mogu da živim u ranim osamdesetim godinama sa znanjem koje danas imam”.

Džon Drejper, ili Kapetan Kranč: Živa legenda iz ranih sedamdesetih koje će se (ne)rado sećati mnoge telefonske kompanije. Aktivan još od rane mladosti, posvetio se izučavanju telefonskih govornica pokušavajući da natera aparat da mu vrati ubačene novčiće (nakon obavljenog razgovora, naravno). Svetsku slavu stekao je koristeći običnu pištaljku od plastike, jednu od onih koje Kelogs stavlja kao dečiji poklon u kutije kukuruznih pahuljica. Kapetan Kranč je utvrdio da ako u pištaljku dune u pravom trenutku, zvuk od 2600 herca omogućava besplatno telefoniranje, čak i na drugi kontinent. Izgleda da je Drejper u pištaljku duvao češće nego Armstrong u svoju trubu, zbog čega je na kraju i uhapšen.

Kevin Paulsen ili Dark Dante: Proslavio se 1990. godine učešćem u jednom nadmetanju na lokalnoj radio-stanici. Kako bi bio siguran da će upravo on osvojiti nagradu rezervisanu za 102. slušaoca koji se javi u program, upao je u sistem telefonske kompanije i preuzeo kontrolu nad svim telefonskim linijama radio-stanice. Kada je 101. slušalac prekinuo vezu, Paulsen je blokirao naredne pozive... za sve, osim za sebe. Tako je osvojio zasluženu nagradu za koju se vredelo pomučiti (porše!). Telefonske kompanije bila su njegova opsesija: osim što je neprestano zaskakivao njihov kompjuterski sistem, voleo je, sporta radi, da upada i u njihove kamionete koristeći klasičan provalnički alat. Međutim, osuđen je za mnogo krupniju stvar – pokušaj krađe spiska tajnih operacija iz kompjutera FBI-a i krađu vojnih dokumenata.

Vladimir Levin: Diplomac Tehnološkog univerziteta u Sankt Peterburgu, vođa autentično ruskog hakerskog ganga svetske reputacije. Koristeći kompjuter na poslu, istresao je deset miliona dolara sa računa Citibanka. Uhapsio ga je Interpol na aerodromu Hitrou, 1995. godine.

Fajber Optik (optičko vlakno) ili Mark Abene: Osnivač hakerske grupe Majstori prevare inspirisao je i ohrabrio na stotine mladih Amerikanaca da “izučavaju” tajne funkcionisanja nacionalne telefonije. Vlasti nisu imale mnogo razumevanja za njegov “pedagoški” rad, pa su ga poslale u zatvor na godinu dana. Kazni je verovatno doprineo i globalni raspad nacionalnog telefonskog sistema, baš na dan Martina Lutera. Po isteku kazne postao je pravi sajberpank-heroj: na prigodnoj proslavi u elitnom “Menhetn klubu” dočekale su ga stotine obožavalaca, uglavnom hakera i kompjuterskih zamlata. Odmah potom štampa ga je proglasila za jednog od sto najpametnijih Njujorčana.

Jon Johansen: Norveški tinejdžer koji je demontirao godinama osmišljavan sistem zaštite audio- i video-zapisa na DVD diskovima. Johansenov program (DeCSS), publikovan i na Internetu, omogućava čak i laiku da sa DVD diskova skida digitalne kopije najnovijih filmskih hitova koje su potpuno identične originalu. Ranije je monopol na programe za reprodukciju filmova imala industrija zabave i popularne elektronike, koja je u strahu od piraterije pod vrlo oštrim uslovima izdavala licence probranim softverskim kućama. Johansen je, kako sam kaže, bio iznerviran činjenicom da za njegov Linux još nije napisan program za reprodukciju DVD filmova pa je odlučio da ga sam napravi, prethodno rasturivši složeni sistem šifrovanja video-zapisa. Sudeći po imenima kompanija koje su podnele tužbu protiv njega (Sony, Universal, MGM, Warner Bros), izgleda da se Johansenu u ovom sudaru Davida i Golijata ne piše dobro.

Pomenimo na kraju i jednog dečka koji obećava, sa prostora bivše Jugoslavije. Petnaestogodišnji Zadranin Vice Mišković (poznat kao Intruder) pokušao je 1995. godine da uskoči u računare američke vazduhoplovne baze na Guamu, tek da vidi “može li on to”. Može.

Prvi virus

U novembru 1988. godine jedan student kompjuterskih nauka sa Kornel univerziteta, Robert Moris, piše eksperimentalni program “crv” (worm), koji je u stanju da se samorazmnožava i širi preko interneta koristeći manjkavosti u Unix programima za razmenu elektronske pošte. Kako bi prikrio svoj pravi identitet, Moris je “ubrizgao” crva u mrežu koristeći računare MIT-a. Na svoje zaprepašćenje, Moris je ubrzo utvrdio da ni njegov program nije savršen – umnožavao se i širio brzinom mnogo većom od očekivane. Usled tako nastalog preopterećenja, mnogi računari u susedstvu su se jednostavno zablokirali ili postali “katatonični”. Kada je video šta se dešava, uspaničeni Moris je nazvao prijatelja sa Harvarda pokušavajući da nađe rešenje. Ubrzo su poslali anonimnu poruku savetujući ostale kako da osujete replikaciju i propagaciju crva kroz mrežu. Nažalost, kompjuterske veze su u tom trenutku već bile zagušene Morisovim programom, tako da se poruka do publike probila prekasno.

Nakon dvanaest sati, momci sa Berklija su uspeli, nezavisno od Morisa, da naprave efikasan recept kojim bi se širenje crva moglo zaustaviti. Stanje je počelo da se normalizuje tek kroz nekoliko dana, pošto uputstva zbog zagušenih veza nisu mogla da prodru do hiljada korisnika koji su do tada već ispali iz sistema. Fokus javnosti postepeno se okretao ka onome ko je sve to zakuvao. Ime Roberta Morisa pojavilo se u “Njujork tajmsu” i pre nego što je istraga okončana. Moris je, konačno, optužen za “zloupotrebu i prevaru upotrebom kompjutera” i osuđen na tri godine policijskog nadzora (sa troškovima), 400 sati komunalne službe i 10.000 dolara kazne. Sud je, ipak, bio milostiv: Moris je za samo jednu noć svojim galopirajući “crvom” iz sistema izbacio na hiljade vojnih, univerzitetskih i vladinih kompjutera, pri čemu su troškovi “oporavka” iznosili od 200 do 50.000 dolara po računaru.

(Vreme #474)

Linije svetla u prostoru uma

“Ono što znaš ne možeš da objasniš, ali osećaš. Osećao si čitavog života da sa ovim svetom nešto nije u redu. Ne znaš šta, ali ono je tu, kao šiljak u tvom umu, koji te tera da poludiš...”
Morfius, The Matrix.

Jeste li se nekad probudili sumnjajući da je svet oko vas obična laž, šminka, šuplja kulisa? Koliko puta ste za ono što vam se dešava okrivili nevidljivu birokratiju, bezdušne medije, mašine ili bezgranični idiotizam ljudi kojima ste okruženi? Poigravajući se ovim svakodnevnim strahovima i vešto manipulišući rezignacijom sa kojom mali čovek gleda na komplikovani svet oko sebe, braća Endi i Leri Vahovski napravili su Matrix, film koji preti da pomrači slavu Blade Runnera ili Odiseje u svemiru, i sa odličnim izgledima da začne sopstveni kult. Snimljen početkom 1999. godine, sa pozamašnim budžetom od 63 miliona dolara, Matrix je do sada zaradio preko 400 miliona. A to brdo para, zahvaljujući izvrsnoj prodaji na kompjuterskim diskovima, još uvek raste (milion kopija planulo još u pretprodaji).

ZAVESA: Suve brojke ne znače mnogo: Lukasova Fantomska napast zaradila je oko pola milijarde dolara samo u Americi i Kanadi, bezočno eksploatišući uspeh originalne trilogije Ratovi zvezda. Braća Vahovski nemaju za sobom zamašnu filmografiju i, mada ih po kreativnom kapacitetu porede sa braćom Koen (Fargo, Veliki Lebovski, Barton Fink), osim Matrixa režirali su još samo jedan film - lezbijski krimić-noir Bound (1996), sa Đinom Geršon i Dženifer Tili u glavnim ulogama. Matrix je nešto sasvim drugačije: “Matrix je svet koji su vam navukli preko očiju ne bi li njime zaklonili istinu.”

Sredinom XXI veka ljudi su konačno napravili kompjuter sposoban da misli. Supermašina zamišljena je tako da uveća blagostanje i harmoniju, ali su ljudi tu ideju odbacili kao dosadnu. Kada se veštačka inteligencija otela kontroli, čitavo čovečanstvo pretvoreno je u izvor jeftine energije kojom se mašine hrane. Kompjuterski program, Matrix, izvršava se bez prekida u umu svakog čoveka simulirajući normalan, funkcionalan i ispunjen život. Izvan ovog poretka ostala je tek mala grupa ljudi, skrivena duboko ispod površine zemlje, rešena da spase svet. Njen vođa Morfius (Lorens Fišburn) otkriće u mladom kompjuterskom hakeru po imenu Neo (Kianu Rivs) čoveka koja bi mogao da rasturi Matrix. Mesijanska družina, u kojoj niko nema ime duže od e-mail pseudonima (Triniti, Tenk, Svič, Maus, Dozer...), upada povremeno u Matrix teleportujući svoj um pravo u kompjuterski sistem.

Međutim, Matrix je i malo više od toga. Film je prevashodno namenjen mlađoj generaciji, onoj koja je odrasla uz TV ekran, koja vrlo dobro poznaje internet, rok muziku i sci-fi ikonografiju, koja je u video igricama poput Doom i Quake već počistila milione digitalnih monstruma. Stoga je Matrix vizuelno očekivano perfektan, zabavan i privlačan za oko, prvenstveno zahvaljujući bogatom filmskom “rečniku” Bila Poupa, koji je već dizajnirao nekoliko mračnih svetova. Specijalni efekti su tako realistični da skoro poverujete kako možete da hodate po zidovima ili zaustavljate municiju u letu običnim pokretom ruke. I akcione scene su izbrušene do savršenstva: ova čudna mešavina brzog ritma, gimnastike, karatea, kung-fua, baleta, besomučne pucačine, agresivne muzike, usporenih, zamrznutih i ponovljenih kadrova, začinjena tautologijama koje Morfius neprekidno prosipa, izgleda vrlo ubedljivo. Možda baš zahvaljujući tamnim naočarima i udbaškim mantilima koje svi nose ili tome što Triniti (koju glumi bivša manekenka Keri-En Mos) izgleda tako savršeno u svojim kožnim gaćama.

NARAVOUČENIJE: Iako će filmski čistunci teško progutati ovu fantastičnu priču u komadu, pouka filma je dovoljno realistična: linija koja razdvaja stvarnost i virtuelnu stvarnost, koju na nas projektuju svemoćni mediji i sveprisutni kompjuteri, postala je suviše tanka. Sajber-svet počinje da se uvlači u naše živote dajući im lažni smisao ili nas odvajajući od realnog. Kako lepo primećuje jedan anonimni filmski kritičar sa Mreže: “Običnom čoveku ne preostaje mnogo sredstava u sukobu s medijskom aždajom. Da se poslužimo muzičkom analogijom - ili ćete početi da svirate kao Frenk Zapa i rizikovati da vas niko ne sluša, ili ćete se opredeliti za Rage Against The Machine i početi da tresete stvari iz temelja. A to je upravo ono što rade Nio i Matrix.”

Matrix je bacio novo svetlo na sajber-pank, pokret koji se u literaturi pojavio početkom osamdesetih godina. Ovaj pojam je u književnost uveo malo poznati Gardner Dozois, dugogodišnji urednik jednog od nekoliko SF magazina Isaka Asimova (Amazing). Gardner, međutim, nikad nije tvrdio da je sam sklepao ovu kovanicu: “Pokupio sam je negde na ulici i odmah mi se uvukla u glavu.” I pre nego što mu je smišljeno adekvatno ime, sajber-pank je egzistirao kao supkulturni obrazac u formiranju, najviše zahvaljujući popularnom samizdatu Brusa Sterlinga pod naslovom Cheap Truth. Sterling se u ovom podugačkom, sočno pisanom pamfletu sa puno strasti okomljuje na jalove šablone gurua SF književnosti, i okreće se anonimnim autorima novog fantasy talasa.

Pravi život ovom pokretu udahnuo je Vilijam Gibson svojim kultnim delom Neuromancer (1984), za koje je dobio obe značajne žanrovske nagrade (Hugo i Nebula). Gibson je, mnogo pre nastanka interneta, imao živopisnu viziju Matrixa, globalne kompjuterske mreže: “Sajberspejs... nezamisliva složenost. Grafička prezentacija podataka iz memorijskih banki svih svetskih kompjutera. Linije svetla poređane u prostoru uma, klasteri i sazvežđa podataka. Kao svetla grada koja nestaju u noći.” U tako nastalu “virtuelnu realnost” (termin koji je Gibson prvi upotrebio) čovek može da uplovi pomoću uređaja koji će njegov um privremeno osloboditi telesnih ograničenja. Svojim narednim novelama Gibson se izborio za status nespornog duhovnog vođe sajber-pank pokreta. Stekao je i milione poklonika, iako je reč o povučenom čoveku koji ni danas nema e-mail adresu, a kompjuter koristi kao nužno zlo. Delima Alfreda Bestera (The Stars, My Destination), Semjuela Dilejnija (Nova), Nila Stivensona (Snow Crash) i Brusa Sterlinga (Schismatrix), sajber-pank se izborio za pravo građanstva i odrednicu u svim enciklopedijama.

MRAČNE KULISE: Smatra se da je Blade Runner najvažniji i najbolji sajber-pank film svih vremena. Ridli Skot je ovaj antologijski film napravio još 1982. godine prema noveli Filipa Dika Sanjaju li androidi električne ovce (za koju mnogi tvrde da je bolja od filma). Iako je kritika ovo delo u velikoj meri sasekla, iako su glumci (a pre svih Harison Ford) jedva dočekali kraj snimanja, Blade Runner je vremenom samo dobijao na značaju. Gibson, recimo, kaže da se crne kulise Blade Runnera savršeno uklapaju u futurističku viziju sveta koju je on dao u Neuromanceru. Deset godina nakon snimanja originala pojavila se još jedna, dodatno zamračena verzija filma, tzv. director’s cut, bez naracije i srećnog završetka. Od duhovno i žanrovski srodnih filmova i TV serija najčešće se pominju Maks Hedrum, Džoni Mnemonik, Terminator, Totalni opoziv, Kosač, Gataka i Alien, a od novijih ostvarenja Dark City i 13th Floor.

Današnja sajber-pank produkcija uglavnom se bavi životom marginalaca u opresivnim, tehnološki izgrađenim društvima zasnovanim na neograničenoj vlasti grupe ljudi, paternalističke korporacije ili fundamentalističke religije. Kohezija sistema održava se intenzivnom (zlo)upotrebom informacionih tehnologija, kompjutera i masmedija. Ljudska bića, “oplemenjena” genetskim inženjeringom, hemikalijama i elektronskim implantatima koji reduciraju ili iskrivljuju moć rasuđivanja, postaju delovi “mašine” koje treba zameniti čim im istekne rok upotrebe. Mizanscen je urban, atmosfera je beznadežna, mračna i pesimistična (tako u Skotovom Blade Runneru kiša neprekidno pada, dok u Projasovom filmu Dark City noć nema kraja). Ovaj kliše istovremeno objašnjava suštinu sajber komponente čitave produkcije. Pank aspekt se najčešće odnosi na kriminalce, rokere, vizionare, asocijalne tipove, izopštenike, buntovnike koji se bave raznim nelegalnim delatnostima, beznadežne slučajeve, osobenjake i sve one koji uživaju u slobodi radi nje same. Ideja sajber-panka je vrlo prosta: čovek čija je misija da sruši totalitaran sistem obično se rađa na njegovoj periferiji.

Postoje li Nio i Morfius u stvarnom životu, van knjiga i filmova? U poslednje dve decenije pojavjuju se grupe ljudi koji sebe smatraju autentičnim sajber-pankerima i “borcima protiv sistema”, najčešće jer veruju da su dovoljno sposobni da sagledaju “sistem” u svoj njegovoj monstruoznosti, jer se identifikuju s marginalcima koje melje nevidljiva “mašina”, ili prosto zato što je čitav pokret tako cool. Oni koji ozbiljno prate ovaj fenomen tvrde da smo svi mi pomalo sajber-pankeri zato što uveliko živimo u bezosećajnom, tehnologizovanom i dehumanizovanom svetu. Kako kaže Vilijam Gibson, “budućnost je već počela; jedino još nije ravnomerno raspoređena”. Neki od nas ipak imaju veći potencijal da pobede sistem: hakeri (momci koji znaju sve o kompjuterima), “krekeri” (provalnici u tuđe kompjuterske sisteme), “frikovi” (specijalisti za besplatno telefoniranje i druge zloupotrebe telefonske mreže) i “šifranti” (stručnjaci za kriptografiju i zaštitu privatnosti).

JUST DO IT: Kako, dakle, pobediti (ili popraviti) sistem? Prema transhumanistima, jednoj od većih grupa povezanih sa sajber-pankom, tehnološka dostignuća treba koristiti da poboljšaju život i nadograde prirodne ljudske talente. Time se ubrzava evolucija ljudske rase, uklanjaju ograničenja koja joj nameću biologija i fizika, veličaju se osnovni principi života i humanosti, a izbegava svaka dogma. Prema ekstropistima, drugoj značajnoj potkulturnoj grupi, treba se kloniti politike i težiti prirodnom, spontanom redu i harmoniji. Da bi se živelo u skladu sa ovim filozofskim principima, preporučuju se obavezno šifrovanje elektronske pošte, izbegavanje komunikacija koje “sistem” može da provali, podozrivost prema masovnim medijima i internetu, a pre svega – razmišljanje sopstvenom glavom i aktivan odnos prema sistemu. U suprotnom, može nam se desiti da, mnogo brže i lakše nego što se nadamo, završimo kao beznačajni šrafovi u nevidljivom Matrixu braće Vahovski. Morfius u filmu kaže: “Na nesreću, niko ne može da objasni šta je Matrix. Svako to mora sam da shvati.”Sudeći po jednoj hipnotičkoj TV emisiji koja se svakodnevno prikazuje na glavnom kanalu tačno u 19:30, može biti da smo u Matrix već stigli.

(Vreme #473)

Ništa

Nekad je bilo lako pisati. Izgledalo je da zahvalnog materijala ima za nekoliko narednih vekova. Čak i da se latite teme koju je neko drugi već prisvojio, uvek ste mogli da se pravdate neobaveštenošću i vremensko-prostornom distancom. Danas postoje internet i CD izdanje “Vremena”, i sve je lepo evidentirano: i ko se čime bavio, i ko je gde bio, i šta je ko uradio. Dakle, ni nehotični plagijatori više nemaju čime da se opravdaju. Štaviše, situacija je krajnje neugodna: koju god voćku da ščepate u šake, neko je iz nje već iscedio i poslednju kap soka. Uzmite, recimo, rubriku “Vreme uživanja”: pasulj, soda-voda, Los Anđeles, šoping, kompjuter, moć – o svemu tome neko je već pisao. I to nadahnuto. O pasulju bogami i dvaput, kao što je i red. Stanje na internetu je još teže: politika, nauka, ekonomija, umetnost... kojom god stazom sajberspejsa da se zaputite nailazite na iste beskrajne rasprave o ratovima i primirjima, ljudskim pravima, zaštiti svega i svačega, zdravoj hrani i fudbalu. Možda ćete povremeno zastati da predahnete od tolikog sadržaja i prelistate najnoviji “Pirelijev” kalendar, ali silikoni poluplastičnih lepotica deluju tako poznato. Sve je to muka duhu, sve je to deja vu ili, kako kaže Knjiga propovednikova: “Što je krivo ne može se ispraviti i nedostaci ne mogu se izbrojati.” Pre ili kasnije sve dosadi.

Pošto smo utvrdili da je skoro nemoguće pisati o nečemu (novom), jer tako nešto više i ne postoji, ostaje nam samo da se oprobamo pišući o ničemu, makar se urednik ovih novina namučio da nađe adekvatnu propratnu ilustraciju. Pođimo od definicije. Šta je, zapravo, ništa? Imajmo u vidu da je najteže definisati ili opisati najobičnije stvari. Na primer, na internetu se dugo vodila polemika oko maksime koja najbolje opisuje fenomen života. Posle iscrpne rasprave pobedila je misao jednog od najpoznatijih sajber-filozofa današnjice po imenu Buckaroo Banzai: “Gde god da si – tu si!”

Pođimo zato od rečnika – tamo su svi pojmovi lepo klasifikovani i opisani i ništa nije preskočeno. Kako lepo primećuje Alan Penhol, ugledni teoretičar ničega, zapanjujuće je koliko tu ima nepreciznosti, pa čak i potpunih netačnosti. U prestižnom Vebsterovom rečniku pod stavkom ništa, tačka četiri, doslovno piše da je ništa “nešto što ne postoji”. Kako to da ništa može da predstavlja nešto, čak i ako ne postoji, nije baš lako shvatiti.

Kada je ništa u pitanju, i tu se lako pada u plagiranje. Verovali ili ne, i o tome je neko već razmišljao. Doduše, znatno manje i ređe. Prednjače nadobudni filozofi. Ono o čemu većina njih razmišlja svodi se upravo na ništa. I druge staleške kategorije, pa i obični ljudi, dali su svoj doprinos izučavanju ništavila. Istraživač ničega obavezno mora da krene od elaborata petnaestogodišnjeg Džejsona Hanta pod nazivom Esej o ništavilu, koji je publikovan i na internetu. Ovaj inspirativni sastav izuzetno je kratak: gore naslov, dole potpis, u sredini belina, tj. jedno veliko ništa. Broj ljudi koji se svakodnevno napajaju mudrošću pokušavajući da razumeju ovaj izvrstan esej toliko je veliki da je ništa moralo da bude uokvireno ne bi li se lakše spazilo.

Ništa je, kao i život, sveprisutno. Kako lepo primećuje Geri Lorens na svojoj internet-stranici pod naslovom Respect Nothing. Honour Nothing. Trust Nothing, koju je ekskluzivno posvetio izučavanju nothing-fenomena: “Ništa je sveprisutno, sveprožimajuće! Ono je svuda oko nas. Uzmite bilo koju materiju. Od čega je ona napravljena? Preko 99 odsto njenog sastava svodi se na ništa. Šta se daje na TV-u? Ništa! Šta imate da obučete za svečani izlazak? Ništa! Frižider vam je pun, ali šta od toga može da se jede? Opet – ništa! Gde god da se okrenete, gde god da pogledate, pred vama su beskrajni pejzaži. I šta ste na njima zapazili? Ama baš ništa.” Lorens istražuje i vezu između ničega i moderne umetnosti stavljajući znak apsolutne jednakosti između ova dva pojma. Ko ne veruje treba da pogleda “Bela platna” Roberta Rauhenberga. Osim toga, na ovoj prezentaciji imate i izvrsnu priliku da stupite u neposredan kontakt sa Velikim Ništavilom. Kako? Napišite poruku, što dužu i ličniju – to bolje, ostavite svoju e-mail adresu i pritisnite taster za slanje pošte. Lorens vam, uz potpunu anonimnost, garantuje da poruku niko neće pročitati, da nigde neće biti evidentirana niti zapamćena, da vam na nju niko neće odgovoriti i da će istoga časa biti prosleđena u beskonačnu prazninu, tj. u zaborav.

Široko uvreženo shvatanje da je nula (0) u matematičkom smislu isto što i ništa – takođe nije tačno. Opsežno istraživanje na ovu temu sproveo je izvesni Erik Heldman sa mičigenskog univerziteta. Zapadne civilizacije, recimo, odavno su imale pojam za ništa, ali su simbol za nulu usvojile mnogo vekova posle američkih Indijanaca. Ovi potonji su, znajući za filozofsku razliku između nule i ničega, stolećima precizno razlikovali tako suptilne pojmove kao što su odsustvo svačega, odsustvo nečega ili prisustvo ničega. To im, doduše, nije mnogo pomoglo u sukobu sa nepismenim kaubojima.

Na kraju, ne zaboravimo ni doprinos našeg umnog naroda promišljanju onoga što se obično svodi na ništa. Jedna stara domaća mudrost kaže: “Ako očekuješ sve, i nešto će biti ništa. Ako ne očekuješ ništa, i nešto će biti sve.” No ostavimo se sad narodnih poslovica, pogotovu onih kojih se kao narod nikad nismo pridržavali. Svet će nas ipak pamtiti po nacionalnoj devizi čitavog prošlog, a bogami i narednog milenijuma:

Gde si bio? Nigde. Šta si radio? Ništa.

(Vreme #470)