Gužva pod morem

Tek što su tekstovi posvećeni katastrofi koju je 12. avgusta prošle godine doživela ruska nuklearna podmornica "Kursk" nestali sa novinskih stubaca, jedna druga podmornica uplovila je u hronike svih svetskih medija: japanski ribarski brod "Ehime Maru" direktno se sudario sa izranjajućom američkom nuklearkom "Grinvil", 9. februara nedaleko od obala Perl Harbura na Havajima. Superiorna konstrukcija podmornice prošla je kroz korito broda kao šilo, bez većeg otpora. Odmah nakon sudara "Ehime Maru" je potonuo.

Japanski brod ni u kom slučaju ne predstavlja komarca među brodovima. U pitanju je ribolovac dugačak 55 metara koji se nalazio na dvomesečnom školskom putovanju tokom koga su japanski srednjoškolci iz grada Uvadžime učili osnovne tajne ribolovačkog zanata. Budući lovci na tune nisu imali sreće: iako je iz vode spaseno 26 osoba, devetoro ljudi još nije pronađeno (tri člana posade, dva učitelja i četvorica sedamnaestogodišnjih učenika). "Grinvil" je prošao bez većih oštećenja. Nije ni čudo, s obzirom na nadmoćne gabarite: ova grdosija dugačka je 110, široka 10 metara, teška 7000 tona, može da zaroni do dubine od 300 metara i vredi oko 900 miliona dolara. Posadu sačinjava 126 mornara i 16 oficira koji imaju dovoljno "džebane" za tri meseca neprekidne plovidbe. Podmornica je standardno opremljena krstarećim "tomahavk" raketama i ima dodatno ojačani oklop za probijanje zaleđenog mora.

Postoji, međutim, jedan detalj koji ovu nesreću čini jako specifičnom: na "Grinvilu" se nalazilo šesnaest civila, četvorica su se u momentu sudara nalazila u komandnoj sali, a dvojica od njih čak i za komandama pomoću kojih se upravlja kretanjem podmornice. Sudar se, inače, desio u trenutku kada je podmornica dovršavala pokaznu vežbu hitnog izranjanja u slučaju opasnosti.

KAPETANOVA PSOVKA: Civili složno odbijaju svaku odgovornost za nesreću. "Od trenutka kada smo se ukrcali na podmornicu, sve je bilo jako profesionalno", kaže Džon Hol, jedan od civila koji se nalazio za komandama u trenutku izranjanja. "Stajao sam rame uz rame sa kapetanom. On me je pitao da li bih voleo da upravljam ispuštanjem balasta tokom izranjanja, i ja sam to oduševljeno prihvatio. Jedan mornar mi je prepustio upravljač, seo iza mene i stavio svoje ruke preko mojih. Čim sam seo, osetio sam da izranjamo pod vrlo strmim uglom. Kada je podmornica dospela na površinu i krenula da se vraća u vodoravan položaj osetili smo snažan udarac od koga se čitava konstrukcija zatresla. Sećam se da je kapetan opsovao."

I mornari i civili sa podmornice prilično složno tvrde da je kapetan postupao po pravilima. Ona nalažu da se pre vežbe izranjanja osmotri površina mora sa periskopske dubine, kao i da se oslušnu zvuci motora okolnih brodova pomoću pasivnih sonara. Tek kada se utvrdi da je zona izranjanja čista u krugu 8-15 kilometara, podmornica zaranja na dubinu od oko 130 metara, a zatim naglo ispumpava vodu iz tankova na pramcu i krmi, počinjući uspon pod uglom od 25 stepeni ka površini. Izranjanje je vrlo brzo i obično traje oko sedam minuta. Ostaje, medutim, nejasno šta je nateralo kapetana podmornice da se nađe nešto izvan zone koja je označena kao zona izvođenja manevara opasna za civilnu plovidbu. Takođe, nedostaju i zapisi zvučnih i vizuelnih osmatranja, iako je "Grinvil" opremljen uređajima za snimanje.

U nedostatku pouzdanijih informacija, pojavile su se razne teorije o tome kako je, i pored svih mera predostrožnosti, "Ehime Maru" ostao nezapažen. Prema jednima, pogled kroz periskop bio je toga dana ograničen visokim talasima. Po drugima, brod je na vreme uočen, ali su njegov kurs i brzina pogrešno sračunati. A po trećima, podmornica je ostala pod vodom predugo, tako da se ribarski brod neopaženo ušunjao u zonu izranjanja.

"SAOBRAĆAJKE" NISU RETKOST: Sudari podmornica sa drugim podmornicama i civilnim brodovima uopšte nisu retki. Prema jednoj opsežnoj studiji koju je publikovao "Vašington Post", samo u periodu od 1983. do 1989. godine američke podmornice imale su 42 manje ili veće "saobraćajke". Nakon tragičnog incidenta iz 1989. godine, kada je periskop podmornice zakačio sajlu za vuču, delimično potopivši tegljač "Barkona" i usmrtivši jednog člana brodske posade, mornarici je preporučeno da na podmornicama, umesto pasivnih, koriste mnogo preciznije aktivne sonare koji emituju zvuk i osluškuju njihov eho nakon odbijanja od okolnih plovila. Mornarica je glatko odbila ovaj predlog tvrdeći da aktivni sonari omogućavaju lako lociranje podmornica, i da je takvo odavanje položaja neprihvatljivo, naročito za nuklearne podmornice koje su deo snaga za stratešku odbranu. U međuvremenu, mornarica je morala da plati skoro milion dolara odštete za pocepane ribarske mreže i oštećene barke. U sličnim incidentima učestvovale su i podmornice drugih zemalja. Tako su, recimo, u sudaru nemačke dizel podmornice "Simpson" sa danskim ribarskim brodom 1984. godine poginula tri ribara.

Ni civilni brodovi nisu bili sasvim nevini u ovakvim incidentima. Kako je mornarica utvrdila u jednom svom istraživanju, mali je broj civilnih brodova koji poštuju sve bezbednosne procedure tokom plovidbe na otvorenom moru. Neki, recimo, osmatraju propisno okolinu iako to nalaže ne samo zakon već i zdrav razum. Drugi ne osluškuju VHF frekvencije, ili propuštaju da odgovore na upućene radio pozive. Treći ne reaguju na vizuelne signale, bilo da je u pitanju reflektor, raketa ili signalna zastavica. Četvrti nemaju ispravnu opremu za slučaj opasnosti, čak ni kada se radi o osnovnim stvarima kao što su prsluci i čamci za spasavanje. Peti se ne obaziru na redovna saopštenja mornaričkih komandi u kojima se najavljuju vežbovne aktivnosti podmornica u pojedinim zonama. A svi zajedno često plove na ivici fizičkih i psihičkih mogućnosti posade.

Potopljeni ribarski brod pronađen je na dubini od 610 metara, u skoro vertikalnom položaju, otprilike jedan kilometar daleko od mesta udesa. Zbog položaja olupine nije bilo moguće tačno utvrditi mesto i obim štete koju je brod pretrpeo. Brod je locirala daljinski kontrolisana sonda Scorpio II, a identifikovan je na osnovu imena broda pronađenog na krmi. Film u trajanju od 35 minuta prikazan je i rodbini nastradalih. Devetoro nestalih osoba sada se i zvanično smatra izgubljenim, iako će, na insistiranje japanskog premijera Joširo Morija, potraga za njihovim telima biti nastavljena u nedogled. Skupština grada Uvadžime izdala je oštro saopštenje u kome se traži kažnjavanje odgovornih, vađenje potopljenog broda sa dna, direktno izvinjenje vlade SAD, kao i njena moralna i finansijska podrška rodbini nastradalih.

SUSPENZIJA: Izvinjavajući se porodicama poginulih i japanskoj vladi, novi američki predsednik Džordž Buš naredio je sekretaru za nacionalnu odbranu Donaldu Rumsfeldu da hitno istraži civilne aktivnosti na podmornici tokom vojnih manevara. Posete civila vojnim brodovima trenutno su suspendovane, ali su male šanse da budu i definitivno ukinute s obzirom na to da ovakvi kontakti mornarici donose neophodne poene u javnosti. Uprkos odijumu čitavog sveta kao i činjenici da je kapetan "Grinvila" Skot Vodl hitno premešten na drugu dužnost, čelnici američke mornarice i dalje tvrde kako civili na palubi nisu mogli da predstavljaju neposredan uzrok katastrofe. Po mišljenju portparola mornarice admirala Stiva Pjetropaolija, stalno isticanje problema nekompetentnosti, odnosno civilnog prisustva na mestu katastrofe, skreće pažnju javnosti od glavnog pitanja – kako je ribarski brod neopaženo dospeo u blizinu podmornice. Nakon istrage koju sprovodi Nacionalni biro za bezbednost saobraćaja videće se ima li osnova i za krivično gonjenje odgovornih pred vojnim ili civilnim sudom. Nezavisnu istragu pokreće i mornarica: za početak uzete su izjave prisutnih civila i trojice najodgovornijih oficira, a u ispitanim uzorcima krvi nisu nađeni tragovi alkohola i droge. Ispoljavajući dobru volju za saradnju, mornarica je pozvala i jednog japanskog oficira da učestvuje u istrazi.

Međutim, ponašanje američkih vlasti u sličnim situacijama ne pruža rodbini poginulih mnogo nade u brzu i pravednu satisfakciju. Mnogi komentatori podsećaju na slučaj američkih pilota iz vazduhoplovne baze Avijano koji su, februara 1998, leteći tri puta niže i znatno brže nego što je dozvoljeno, presekli sajlu skijaške gondole i usmrtili dvadeset osoba. Nakon suđenja koje je održano tek kroz godinu dana, vojni sud je okrivljene pilote oslobodio svake krivice. U svom prvom obraćanju, Kondoliza Rajs, Bušova savetnica za nacionalnu bezbednost, kaže da "zasad ne postoje dokazi da su prekršene sigurnosne norme" i obećava "transparentnu i temeljnu istragu". Kako god bilo, teško je oteti se utisku da je sudbina često vrlo ironična. Riosuki Terdada, otac sedamnaestogodišnjeg Jusukija, jednog od nastradalih, kaže: "Moj nesrećni sin bio je pacifista. Poslednje što je očekivao bilo je da pogine od nuklearne podmornice..."

Poznato lice

Šesnaestoro civila koji su se nalazili na palubi "Grinvila" ukrcani su na zahtev penzionisanog admirala Ričarda Maka, nekadašnjeg komandanta mornaričkih snaga na Pacifiku. Reč je o članovima udruženja mornaričkih veterana Misurija koji su izrazili želju da vide mlade podmorničare na delu. General Mak, međutim, nije prvi put u centru medijske pažnje. Komentarišući zločin američkog vojnika koji je na ostrvu Okinava 1995. godine silovao jednu japansku učenicu, admiral je tada izjavio da bi mu bilo "mnogo pametnije da je platio neku prostitutku". Nakon ovakvog gafa, Mak je prevremeno penzionisan po hitnom postupku.

Nekompetencija, ruska verzija

Uspomene na katastrofu koju je doživeo "Kursk" još su sveže (118 poginulih), ali je u istoriji ruskih (sovjetskih) oružanih snaga bilo i mnogo ozbiljnih incidenata u kojima su ljudske žrtve bile izbegnute pukom slučajnošću. Neki od njih su, zapravo, ruske verzije priče o nekompetenciji sa kojom, reklo bi se, muku muče i Istok i Zapad.

Ruska nuklearna podmornica "K-192" doživela je havariju na jednom od svoja dva reaktora 25. juna 1989. godine, negde u Norveškom moru. Pošto je procurela tečnost iz primarnog rashladnog kola reaktora, podmornica je morala da hitno isplovi na površinu. Kako reaktor ne bi eksplodirao usled pregrevanja, posada je na brzinu nadomestila nedostajući rashlađivač iz internih rezervi sveže vode. Kontaminirana voda ispumpavala se direktno u more, a radioaktivni materijal iz reaktora detektovan je čak na norveškoj obali. Kada je podmornica ispraznila svoje tankove sa vodom, na podmornicu je dobačeno crevo sa teretnjaka "Konstantin", koji je u međuvremenu pritekao u pomoć. Na kraju se spasilačkoj misiji pridružio i vojni servisni brod "Amur" opremljen postrojenjima za obradu radioaktivnih materija tako da se procureli reaktor skoro potpuno ohladio.

U međuvremenu, podmorničari su rešili do poprave naprslu cev koja je izazvala havariju. Tokom popravke, hlađenje reaktora moralo je da bude privremeno isključeno. I sve bi bilo u redu da mornar zadužen da ponovo odvrne ventil za dotok hladnog fluida nije u međuvremenu ogladneo i odšetao do kuhinje. Bilo je, naime, vreme večere. I dok se naš junak tako zabavljao viljuškom i kašikom, stiglo je panično naređenje da se rashladno kolo reaktora smesta pusti u pogon. Dok se nuklearno gorivo pregrevalo velikom brzinom, niko nije mogao da pronađe osobu koja bi odvrnula spasonosni ventil. Kada se nesrećni mornar konačno vratio iz kantine i odvrnuo slavine, bilo je prekasno: usijane poluge sa nuklearnim gorivom raspale su se pri kontaktu sa ledenom vodom, a teško kontaminirana tečnost preplavila je postrojenja za reciklažu na "Amuru" prelivši se na kraju u more. Kada je i "Amur" otkazao usled preopterećenja, reaktor je jedva ohlađen ogromnim količinama obične morske vode koja je, onako zagađena i radioaktivna, bacana nazad u more.

Epilog: ekipa tehničara koja je bila u neposrednom kontaktu sa "podivljalim" reaktorom primila je dozu zračenja koja može da izazove preranu smrt. Podmornica je odvučena u vojno brodogradilište "Škval" i u nju se neprekidno upumpava vazduh kako bi nastavila da pluta. Smrvljeno nuklearno gorivo ne može se odstraniti iz reaktora konvencionalnim sredstvima, tako da se rekonstrukcija podmornice stalno odlaže kao ekonomski neisplativa. Ekološka šteta je neprocenjiva. Šta se desilo sa mornarom čija je večera od dve rublje izazvala štetu od nekoliko stotina miliona dolara ostaje samo da nagađamo. U svoju odbranu pred vojnim istražnim organima mornar je tvrdio kako je savesno čekao svoja naređenja, sve do večere.

A večera, zna se, nikog ne čeka.

Izraelski "Titanik"

Kada je podmornica "Dakar" nestala 1968. godine tokom svoje prve plovidbe pod izraelskom zastavom, sumnja je (iako bez argumenata) pala na egipatsku i sovjetsku mornaricu. Posle više od tri decenije neuspešne potrage, izraelska podmornica nađena je polovinom 1999. godine na tri kilometra dubokom dnu, u moru između Krita i Kipra. Snimci olupine nedvosmisleno govore da je podmornica nastradala u mnogo "običnijem" incidentu, u sudaru sa velikim teretnim brodom. Prema tragovima sudara nađenim na tornju podmornice, kapetan je očigledno do poslednjeg trenutka pokušavao da naglo zaroni i izbegne koliziju podvlačeći se pod brod. Međutim, prema procenama stručnjaka, nedostajalo mu je između pet i osam sekundi da spase 68 članova svoje posade. Identitet broda sa kojim se podmornica sudarila ni do danas nije utvrđen.

Prva nuklearna podmornica

Izgradnju prve nuklearke američki Kongres odobrio je 1951. godine, pošto je prethodno učinjen ogroman napredak u korišćenju energije kontrolisane nuklearne fisije. Posle 18 meseci izgradnje, "Nautilus" je svečano porinut 21. jaunara 1954. godine, a bocu šampanjca o bok podmornice razbila je tadašnja prva dama Amerike Mami Ajzenhauer. Tek godinu dana kasnije, 17. januara 1955, pod komandom kapetana Judžina Vilkinsona, podmornica je prvi put upotrebila nuklearni pogon ispod površine vode. U nekoliko narednih godina podmornica će oboriti sve rekorde u brzini plovidbe, dužini ronjenja i pređenim nautičkim miljama. "Nautilus" je stekao svetsku slavu 3. avgusta 1958. godine, kada je posada kapetana Vilijama Andersona od 116 ljudi dosegla Severni pol, našavši se ispod ledene arktičke ploče na 90 stepeni geografske širine (operacija "Sanšajn"). Veći deo svog radnog veka podmornica je zatim provela u Sredozemlju, u sastavu prestižne Šeste flote. Posle 25 godina službe i skoro milion pređenih kilometara, "Nautilus" je penzionisan i prebačen u Groton (Konektikat), gde predstavlja najatraktivniji eksponat tamošnjeg mornaričkog muzeja.

Danas mornarica SAD raspolaže sa oko 140 podmornica, a samo tri nemaju nuklearni pogon.

(Vreme #529)