Zašto još uvek ne letimo na Mars?

Već više od pola veka u javnosti postoji obećanje odlaska na Mars u budućnosti. Javne ličnosti poput Elona Maska često pominju ovu destinaciju kao budućnost čovečanstva, ali, da li je ta budućnost, zaista, toliko blizu?

Još od završetka ere letova na Mesec, pre više od pola veka, Mars se u javnosti uporno pojavljuje kao sledeća „očigledna“ destinacija ljudskog istraživanja svemira. U poređenju sa vrelim paklom Merkura i Venere, daljinom i hladnoćom Jupitera i Saturna, Mars nam je takoreći u komšiluku i ne izgleda tako surovo kao ostatak Sunčevog sistema. Pa ipak, uprkos decenijama tehnološkog napretka, ogromnim budžetima i smelim obećanjima vizionara, niko se još nije otisnuo put Marsa i verovatno neće u narednih trideset godina. Zašto se taj rok nikako ne smanjuje? 

Odgovor nije u nedostatku ambicije ili novca, već u nizu fundamentalnih fizičkih, bioloških i inženjerskih ograničenja koja se ne mogu zaobići entuzijazmom. U sudaru entuzijazma i neumoljivih zakona prirode, ishodi se nikad ne završavaju kompromisom – priroda ne pregovara i ume surovo da kazni svako ignorisanje činjenica. Zato, pokušajmo objektivno da sagledamo zbog čega je let na Mars danas još uvek nemoguć – i zašto će takvo stanje potrajati još dugo, barem u nekoliko narednih decenija.

Pre svega, zato što su brojni entuzijasti koji konstruišu najmodernije rakete današnjice, naročito ako raspolažu enormnim budžetima, skloni verovanju da se novcem može pronaći rešenje za svaki problem, ignorišući činjenicu da se brojna fizička, biološka ili tenhološka ograničenja utemeljena na tvrdim, nepromenljivim zakonima prirode ne mogu tek tako podmititi i relaksirati.

Prozor za lansiranje i trajektorija do Marsa

Pođimo najpre od činjenice da se Mars i Zemlja kreću oko Sunca na različitim rastojanjima i različitim brzinama. Međusobno rastojanje ove dve planete nikad nije manje od 55 miliona kilometara. Da bi let na Mars bio ekonomičan, uz minimalni utrošak goriva (samim tim i uz maksimalnu količinu korisnog tereta), potrebno je da kosmički brod sledi, takozvanu Hohmanovu trajektoriju, koja zahteva da se planete u trenutku lansiranja nalaze u položaju kada linija Sunce-Zemlja kasni za oko 45o u odnosu na liniju Sunce-Mars. 

Ovakav položaj (prozor za lansiranje) ponavlja se na svakih 26 meseci i traje relativno kratko. Ako ga propustite, narednu priliku za let na Mars čekaćete preko dve godine. U zavisnosti od tačne lokacije, let do Marsa u jednom pravcu trajaće šest do devet meseci i završiće se kada Sunce i Zemlja budu u opoziciji, na najmanjem mogućem rastojanju. To ne znači da je povratak na Zemlju moguć istog trenutka: boravak u Marsovoj orbiti ili na njegovoj površini trajaće najmanje u periodu od jednog do tri meseca pre nego što se planete ponovo tako poravnaju da je povratak na Zemlju moguć. 

Let u suprotnom pravcu odneće još šest do devet meseci, što nas dovodi do grube procene da će astronauti na povratnom letu provesti oko godinu i po dana. Sad probajte da zamislite koju količinu kiseonka, vode, hrane i ostalih potrepština posada mora da ponese sa sobom, pa da preživi sva iskušenja dugotrajnog puta u potpunoj izolaciji.

Zdravstveni rizici tokom dugotrajnog svemirskog leta

Za sve to vreme, astronauti moraju, pre svega, da budu zdravi. Tačno je da svi oni prolaze rigorozne medicinske testove pre svakog leta ali, i pored toga, nema nikakve garancije da se tokom leta neće desiti ništa nepredviđeno. Šta će biti ako neko od članova posade dobije upalu slepog creva ili ga zaboli zub? 

Najnoviji primer iz januara 2026. godine – kada je kompletna američka posada morala da bude evakuisana sa Međunarodne svemirske stanice na Zemlju usled hitnog medicinskog slučaja – samo potvrđuje da se ova mogućnost ne može kompletno ignorisati. Štiteći privatnost članova svoje posade, NASA nije objavila o kom astronautu i o kakvom urgentnom problemu je reč, tako da nam ostaje samo da nagađamo. 

Ovakve situacije su nesumnjivo retke: i pored toga što su neke matematičke analize predviđale da će se ovako nešto dogoditi bar jednom u tri godine, nikada do sada nijedan astronaut nije morao hitno da bude vraćen na zemlju zbog bolesti, možda i zato što u višečlanim posadama bar jedan astronaut ima i medicinsku obuku ili je čak lekar po pozivu, tako da može da izdaje lekove kolegama ili se konsultuje sa stručnjacima na Zemlji. 

Ali, orbitalne stanice i kosmički brodovi nemaju operacione sale, intenzivnu negu i sve ono što je potrebno za tretman nekog akutnog stanja. Sa druge strane, čovek nije stvoren da leti kroz kosmički prostor – suočen sa dugotrajnim boravkom u skučenom kosmičkom brodu, njegov organizam neminovno propada suočen sa problemima koji na Zemlji ne postoje.

Svakodnevni problemi – koža, nos i nesanica

Astronauti se suočavaju sa problemom iritacije kože. Kod njih se javlja 25 puta češće nego u normalnoj populaciji, pre svega zbog suvog vazduha u kojem borave i ograničenih mogućnosti za održavanje higijene koje se svode na vlažne maramice i povremeno tuširanje minimalnom količinom vode.

Nedostatak gravitacije dovodi do povećanog priliva krvi u glavu što izaziva nadutost lica, zapušen nos i česte glavobolje. Još veći problem je kosmički neuro-okularni sindrom (SANS) koji, usled promene pritiska u oku, izaziva deformaciju optičkog nerva i distorziju slike koja može da potraje godinama a pogađa preko 70% astronauta na dugotrajnim letovima. 

Povećan je i rizik od tromboze tako da astronauti redovno uzimaju lekove za razređivanje krvi. Nesanica je hronična: u Međunarodnoj svemirskoj stanici sunce izlazi i zalazi 16 puta u 24 sata što uništava biološki ritam usađen u genima. Mehaničke povrede (posekotine i modrice) veoma su česte – do sada je zabeleženo preko 250 takvih slučajeva. Naročito su opasne šetnje van broda, radi izvođenja eksperimenata ili popravki – praksa pokazuje da se svaki četvrti izlazak iz broda završi nekom povredom, najčešće usled nekog naglog pokreta ili nedostatka u konstrukciji masivnih skafandera koje astronauti moraju da nose.

Šta bestežinsko stanje radi ljudskom organizmu?

Neki simptomi propadanja ljudskog organizma uočavaju se tek prilikom dužeg boravka u bestežinskom stanju. Bez gravitacije, mišići su, zapravo, stalno opušteni: da biste se kretali, mirovali ili pomerali predmete potreban je minimalan napor. 

U takvim uslovima mišićna masa počinje da se topi a kosti gube kalcijum, postaju porozne i krte. I pored činjenice da astronauti vežbaju najmanje dva sata dnevno, nijedan od njih neće moći da stoji na nogama kada se, posle višemesečnog boravka u kosmosu, konačno vrati na zemlju. 

Gubitak koštane mase iznosi oko 1-2% mesečno, što znači da će astronauti samo tokom jednog povratnog leta na Mars izgubiti bar petinu svoje koštane mase. S obzirom da gravitacija na Marsu dostiže jedva 40% gravitacije na Zemlji, mišićna atrofija i osteoporoza će se pogoršavati i tokom boravka na Marsovoj površini. 

Kosmičko zračenje – nevidljiva opasnost

Na kraju, tu je i kosmičko zračenje od koga nas u velikoj meri štiti Zemljino magnetno polje, ali samo dok smo relativno blizu matične planete. Kada se otisnete u prazninu kosmičkog prostora takve zaštite više nema. Teoretski gledano, astronauti mogu da budu zaštićeni od radijacije tako što će zidovi broda biti napravljeni od debljih i otpornijih materijala, ali bi takav brod bio toliko masivan i trom da bi veliki deo korisnog tereta morao da bude odbačen.

Kosmičko zračenje potiče iz tri izvora: zračenje koje ima galaktičko poreklo, Sunčeve erupcije i sekundarno zračenje izazvano udarima ultra-brzih čestica o oklop kosmičkog broda. Galaktičko zračenje ne može se izbeći, ono je takoreći konstantno i sveprisutno, gde god bili: svaki astronaut će u međuplanetarnom prostoru primiti oko 2 milisiverta dnevno. 

S obzirom da Mars ima vrlo tanku i retku atmosferu i da nema zaštitno magnetno polje, astronauti će biti izloženi sličnim dozama i na Marsovoj površini. Prosta računica pokazuje da je minimalna količina zračenja koju će astronaut morati da primi tokom dvosmernog putovanja iznositi bar 800 milisiverta, što je iznad karijernog limita za žene (oko 700 milisiverta) i vrlo blizu limita za muškarce (oko 1000 milisiverta). 

Uz to, imajte u vidu da jedna snažna erupcija na Suncu može ovaj bilans da uveća za 100-500 milisiverta u roku od svega par dana, što znači da će u tom slučaju astronauti oba pola biti ozračeni daleko iznad dozvoljenih granica. 

Izolacija, otkaz sistema i nemogućnost povratka

I tu nije kraj: za sve to vreme, svi sistemi na brodu koji održavaju život, pre svega oni za kontrolu vazduha, recikliranje vode ili održavanje hrane moraju da funkcionišu besprekorno. Greška u kompjuterskom softveru, bilo koji otkaz na pogonskom sistemu ili navigacionim instrumentima mogu da dovedu do toga da brod promaši Mars za više miliona kilometara i završi kao nekontrolisano đule koje besciljno pluta Sunčevim sistemom.

Uz to, astronauti će morati da budu u stanju da više od godinu dana provedu u klaustrofobičnom prostoru, upućeni jedni na druge, uz ograničene mogućnosti komunikacije sa Zemljom (radio signalima na ovoj ruti tipično treba 5-15 minuta sa za jedan smer komunikacije). U slučaju nekog ozbiljnog problema, astronauti neće imati način da brzo dobiju makar verbalnu pomoć, da ne pominjemo činjenicu da bi svaka spasilačka misija morala da čeka dvadesetak meseci pre nego što uopšte poleti. 

Zašto u tom slučaju astronauti, jednostavno, ne naprave polukružni zaokret i krenu natrag? Zato što je tako nešto nemoguće: količina potrebnog goriva za takav manevar višestruko bi premašila raspoloživu količinu goriva na brodu.

Život na Marsu – uslovi na površini

Da li će astronauti konačno moći da odahnu kada se nađu na Marsu? Malo šta će se tamo promeniti. Mars je krajnje negostoljubivo mesto za ljude: atmosfera je sto puta ređa nego na Zemlji i sastavljena je praktično isključivo od ugljen-dioksida, uz male količine azota i argona. Nema kiseonika ni ozona, pa nema ni zaštite od ubitačnog ultraljubičastog zračenja. 

Tekuća voda ne može da opstane u ovakvim uslovima iako je vodeni led u više navrata otkriven par centimetara ispod površine (od leda su načinjene i polarne kape sa tankim slojem smrznutog CO2 iznad njega). Boravak na otvorenom bez skafandera je nemoguć, ne samo zbog niskog pritiska: temperatura na ekvatoru u najtoplije doba godine može na kratko da dostigne 10-20oC ali su prosečne temperature neuporedivo niže i kreću se oko -60oC (na polovima i do -150oC). 

Sve što na Marsu mora da funkcioniše mora i da se greje. Zemljište je kamenito, izgleda kao đavolje igralište za golf i uz to je toksično za živi svet usled velike količine perhlorata – teško da bi unutar nekog klimatizovanog plastenika na Marsu mogao da se uzgaja krompir ili bio šta jestivo. Neki bi rekli da Mars liči na Antarktik ali je istina da su životni uslovi na Antarktiku, zapravo, neuporedivo bolji.

Zašto sonde mogu da urade isti posao umesto astronauta

Šta bi, dakle, astronauti na Marsu radili, osim što bi svaki dan provodili pod stresom, u strahu da neki životni sistem ne otkaže? 

Mars nudi neku svoju dozu misterije: planeta je nekad definitivno bila bogata vodom, verovatno i životom. Mogu li se ostaci tog života još uvek naći, da li on još uvek postoji duboko ispod površine u toplijim slojevima Marsove kore, zašto je, kako i gde nestala sva ta silna tekuća voda, zašto se u Marsovoj atmosferi održava minimalna ali postojana količina metana koji na Zemlji velikim delom ima biološko poreklo, i pored činjenice da je u pitanju gas koji se brzo razlaže pod dejstvom svetlosti… Sve su to, međutim, misterije koje jednako efikasno možemo da istražujemo sondama bez ljudske posade. 

Mars kao novi početak – ili ista stara priča?

Da se razumemo, čovečanstvo će kad-tad morati da izgradi staništa na nekim drugim planetama ili satelitima. Na duge staze, život na Zemlji osuđen je na propast, pre svega zato što je Sunce svakoga dana malo veće i svetlije. Temperatura na Zemlji konstantno će rasti a svi hemijski procesi će se lagano ubrzavati. 

Kroz 500 miliona godina proces vezivanja ugljen-dioksida za stene i formiranje karbonata postaće znatno brži od procesa kojim se ugljen-dioksid iz tih istih karbonata vraća u atmosferu kroz vulkansku aktivnost. U jednom trenutku koncentracija CO2 u atmosferi pašće ispod one koja je potrebna za vršenje fotosinteze kod oko 90% biljnih vrsta. Neke biljke, poput kukuruza i kaktusa, opstaće još stotinak miliona godina jer one mogu da vrše fotosintezu i pri nižim koncentracijama. 

Međutim, kraj je neminovan: nedostatak CO2 izazvaće nestanak svih biljaka, a pošto se biljke nalaze na početku svakog lanca ishrane, nestaće i životinje. Još koju stotinu miliona godina u budućnost i temperatura na Zemlji postaće tako visoka da će se veći deo okeana preseliti u atmosferu što će dovesti do efekta staklene bašte i daljeg povećanja temperature. Zemlja će postati nalik na usijanu Veneru na čijoj površini temperatura prelazi 460oC.

Kolaps civilizacije – bliža pretnja od umirućeg Sunca

Ovo je, svakako, daleka budućnost, ništa što bi trenutno trebalo da nas brine. Međutim, sva je prilika da će čovečanstvo morati da pronađe neko rešenje mnogo ranije, usled nedostatka životnog prostora i sumanutog uništavanja svih bazičnih resursa na kojima život počiva (obradivo zemljište, pitka voda, čist vazduh, industrijske sirovine). 

Dodajte na to sve izraženije anti-civilizacijsko ponašanje najvećih i najmoćnijih: ratovi bez početka i kraja, nuklearno naoružanje, negiranje klimatskih promena, porast temperature, gubitak kopna i povećanje nivoa mora, imperativ neodrživog rasta praćenog devastacijom životne sredine uz emitovanje gasova staklene bašte kao što su CO2 i metan, gramzivost i sebičnost, sve češće pandemije nepoznatih bolesti i sve manje vakcinisane dece, ljudska glupost na istorijskom maksimumu u eri interneta kada je čitavo znanje sveta samo klik daleko… 

Nije potrebno biti Nostradamus da bi se zaključilo kako je kolaps civilizacije neizbežan. U takvoj situaciji Mars deluje kao jedna vrsta novog početka, ali i to je zabluda – Mars, zapravo, nema šta da nam ponudi, osim prostora. I da ima, hajde da se pogledamo u ogledalo: samo krajnje naivan čovek može da pomisli da ćemo se, kao čovečanstvo, prema oskudnim resursima na Marsu odnositi bolje nego prema izobilju kojim nas je naša matična planeta izdašno zasipala hiljadama godina unazad. Sklonost čovečanstva ka autodestrukciji jača je od svakog dosadašnjeg civilizacijskog dostignuća. 

Ilon Mask i kolonizacija Marsa – obećanja i stvarnost

Sa druge strane, bogati ljudi imaju pravo da govore šta im se hoće, retko ko će se usprotiviti „argumentima“ iza kojih stoje moć i novac. Ilon Mask je još pre dve godine obećao da će se čovek spustiti na Mars u roku od četiri godine i da će na Marsu nići milionski grad sposoban da samog sebe održava u roku od dvadeset godina. 

Mask je, nesporno, genije, i to je dokazao više puta: njegovo bogatstvo je nemerljivo, podigao je jednu od najvrednijih kompanija na svetu (Tesla), potpuno je redefinisao način na koji lansiramo satelite (Falkon 9), stvorio je kolosalnu satelitsku mrežu koja je po pristupačnim cenama donela internet u poslednju zabit na zemljinoj kugli (Starlink) i vratio Amerikance u kosmos (Dragon). 

Ali, Mask je, i pored svega, samo čovek, sa svojim vrlinama i manama, sklon promašajima (Hyperloop) i preterivanjima (Mars). Čak je i NASA morala da se ogradi od Maskovih smelih predviđanja komentarom da bi svaki pokušaj spuštanja na Mars sa ljudskom posadom pre 2040. godine bio „ludo hrabar“. 

HiRISE kamera sa letelice Mars Reconnaissance Orbiter snimila je peščane dine na severu Marsa, gde naučnici prate sezonski mraz i kretanje peska.

Maskova obećanja kroz godine – od 2016. do danas

Nije ovo prvi put da Mask najavljuje pohod na crvenu planetu, prvi put je to učinio 2016. godine kada je obećao da će njegov Staršip, u to vreme samo crtež na papiru, odneti prve koloniste na Mars do kraja 2022. godine. Nije se desilo, ali ko mari. Iako je jasno da će takav poduhvat odneti neuporedivo više novca nego američko spuštanje na Mesec 1969. godine (oko 280 milijardi dolara po današnjem kursu), Mask je dovoljno bogat da to finansira sopstvenim novcem. 

A tamo gde Mask ulaže pare, investitori obično stoje u redu da urade to isto. Mars je postao magnet koji privlači talentovane inženjere, vizionare i ljude dubokih džepova koji veruju da Mask ume da stvori profit čak i kad se bavi nemogućim poduhvatima. Maskova ekspedicija na Mars polazi od pretpostavke da će jedno lansiranje Staršipa sa pripadajućim raketnim nosačem, najveće ikada konstruisane rakete, koštati manje od milion dolara po toni korisnog tereta. Da bi se na Marsu podigao milionski grad biće potrebno da se tokom prozora (koji se pojavljuju na svakih 26 meseci) dnevno lansira bar deset Staršip raketa, dok će ukupan broj lansiranja biti veći od hiljadu.  

Sve mora da funkcioniše kao na tekućoj traci. Kao da, pritom, zaboravljamo da je let u kosmos opasna rabota i da sitnice mogu da dovedu do tragedije. Šatl Čelindžer eksplodirao je zbog jedne obične gumene zaptivke, Kolumbija se raspala jer je komad izolacije sa glavnog rezervoara oštetio keramičku izolaciju… 

Sletanje na Mars – statistika koja ne ohrabruje

 Uz to, Mars nerado prima goste – statistika pokazuje da od dve misije, u završnici, uspe samo jedna. Pre svega, neophodno je značajno usporiti letelicu kako bi je gravitacija Marsa zahvatila i zadržala u orbiti – bilo aktiviranjem retro-raketa, što podrazumeva dodatne količine goriva, bilo primenom aero-kočenja, odnosno korišćenjem trenja pri prolasku kroz gornje slojeve marsovske atmosfere. Finalno spuštanje na Mars je naročito problematično – atmosfera je dovoljno gusta da izaziva ozbiljno aerodinamično zagrevanje, a opet i dovoljno retka da se za završnu fazu kočenja ne mogu koristiti samo padobrani. 

Staršip, kosmički tanker i tehničke prepreke

Posle tuceta probnih letova, Maskov Staršip je preskup još uvek i nedovljno pouzdan za bilo kakvu ozbiljnu upotrebu. Osim toga, da bi kolonizacija Marsa bila ekonomična, potrebno je da se tokom svakog leta sa Zemlje otpremi najmanje sto ljudi i 100 tona tereta. Tako nešto nije moguće ako se Staršip ne dopuni gorivom dok je još u Zemljinoj orbiti, a za to je potreban kosmički tanker, koji još uvek ne postoji. 

Osim toga, međuplanetarni transport je samo jedan deo priče – da bi ljudi imali gde da se „presele“ neophodno je da imaju gde da se smeste. Potrebno je sigurno stanište sa kiseonikom, generatorom energije, građevinskim mašinama, konstrukcionim materijalima, rudnicima, prevoznim sredstvima, zelenim baštama i svim onim elementima bez kojih jedan milionski grad ne može da funkcioniše. Ali na tome Mask još uvek ne radi – njegovi inženjerski resursi jednostavno nisu dovoljni da istovremeno pokriju toliko nepostojećih stvari. 

Milion dobrovoljaca i rešenja na prezentaciji

Međutim, postavlja se pitanje: gde pronaći milion dobrovoljaca koji će pristati da promene ličnu kartu, ovu našu plavu – za crvenu, koja će važiti na Marsu. Broj smelih avanturista na ovoj planeti svakako je veći, ali i dalje preostaje pitanje – da li takva družina može da formira stabilnu zajednicu? 

Kako god, na Space X prezentaciji Maskovog „kosmičkog preduzeća“ još uvek piše da će se prvi Staršip meko spustiti na Mars takoreći sutra, tokom 2026. godine. Masovni transport tereta a zatim i ljudi trebalo bi da počne oko 2030. godine. Na istoj prezentaciji imate ukratko opisana rešenja za skoro sve probleme: „Ako je hladno – ugrejaćemo. Ako je retko – sabićemo. A ako ne bude dovoljno dobrovoljaca – napravićemo ih.“ Mask je već obećao da će donirati spermu u ove svrhe.

Ima li smisla seliti se na Mars

Jedno pitanje, međutim, nema odgovor: kako će investitori, pa i Mask sam, povratiti novac uložen u naseljavanje Marsa? Reklo bi se – nikako. Ono što na Marsu može da se nađe ili iskopa, po svojoj prilici, vredi kao i pesak u Sahari. I zato od celog poduhvata neće biti ništa, ni danas, ni sutra, ni za trideset godina… Možda ćemo u nekom trenutku videti čoveka ili dva, pored zastave pobodene na Marsu – i to će biti sve. A to – neće biti tako malo. 

Agelast.IO

Artemis II: povratak ljudi na Mesec posle više od pola veka

"Artemis II na lansirnoj rampi"

Prvi put od programa Apolo, koji je pokrenuo Džon F. Kenedi, NASA se ponovo sprema da se uputi na Mesec. Lansiranje misije Artemis II zakazano je za početak februara, ali je zbog tehničkih problema tokom završne probe pomereno za mart. U nju su uloženi ogromni resursi, nosi veliku istorijsku simboliku, ali je opterećena i brojnim sumnjama i pitanjima, među kojima je i da li je ona uopšte potrebna?

Nijedan američki predsednik, od Niksona naovamo, nije ostavio neki značajniji trag u kosmosu. Ili nije bilo vizije ili nije bilo para, a najčešće ni jedno ni drugo. Džordž Buš je 2004. godine obećavao prodor čovečanstva u dubine Sunčevog sistema, Barak Obama spuštanje astronauta na asteroid i posetu Marsu do 2025. godine, Džon Bajden se zadovoljio pokazivanjem šarenih fotografija koje je napravio teleskop Džejms Veb, Tramp je pomenuo Mesec, ali je zapravo mislio na Grenland. Poslednji vizionar bio je Kenedi, koji je bio dovoljno smeo da 1962. godine na Univerzitetu Rajs u Teksasu kaže: „Odlučili smo da odemo na Mesec pre kraja ove decenije, ne zato što je to lako, već zato što je teško.” Da li bi ova odluka bila doneta da Amerika u kosmosu nije kaskala za SSSR-om, možemo samo da nagađamo. Ali ostaje činjenica da njegovi naslednici više nikad nisu uspeli da okupe čitavu naciju oko nekog teško dostižnog cilja.

Kenedi je ubijen u Dalasu godinu dana kasnije, ali je obećanje ipak ispunjeno. Tokom trajanja projekta Apolo, 12 astronauta hodalo je Mesečevom površinom, a više od 20 je napustilo Zemljinu orbitu i boravilo u „dubokom” kosmosu. Nijedno lansiranje nije bilo neuspešno. Jedina nesreća zabeležena je u ranoj fazi, tokom obuke u simulatoru na zemlji, kada su u požaru stradali Grisom, Vajt i Čafi. Od 1972. godine, kada je program Apolo i zvanično ugašen, čovečanstvo je beznadežno zarobljeno u niskoj Zemljinoj orbiti. Bilo je nakon toga još mnogo spektakularnih kosmičkih poduhvata i fascinantnih otkrića koja su iz temelja izmenila naše shvatanje kosmosa, prostora i vremena – ali astronauti više nisu bili deo te velike priče.

Kompletan promašaj: "Space Shuttle"

Ispostaviće se da je Spejs-šatl koji je nasledio Apolo bio tek jedan kolosalan, tragičan korak unazad. Poginulo je četrnaest astronauta, od pet letelica, dve su uništene, obavljeno je stotinak lansiranja čija je pojedinačna cena redovno bila iznad pola milijarde (tadašnjih) dolara. Kada je šatl 2011. morao da bude penzionisan, zbog neekonomičnosti i brojnih tehničkih nedostataka, Amerika je ostala ponižena, nesposobna da bez Putinovog klimanja glavom i ruskih Sojuz-oldtajmera transportuje svoje ljude makar do Međunarodne svemirske stanice.

Suočena sa konstantnim nazadovanjem, NASA je početkom ovog veka povukla jedan riskantan, ali ispostaviće se, odličan potez: umesto da sve ponovo razvije potpuno samostalno, od nule, NASA je rešila da podstakne privatnu inicijativu i konkurenciju. Iako je zakon o komercijalizaciji lansiranja letelica u kosmos donet još 1984. godine sa željom da se u razvoj raketnih nosača uključe vodeće američke kompanije i bogati investitori, NASA je prve ugovore na slobodnom tržištu sklopila tek devedesetih godina. Inicijativa je tapkala u mestu, pre svega zbog stroge državne kontrole koja, jednostavno, nije bila kompatibilna s privatnim interesima. Tek kada je NASA promenila svoj stil rada i počela da se ponaša kao mušterija, a ne kao veliki brat koji svaki detalj drži pod kontrolom, stvari su počele da se popravljaju velikom brzinom. Stara politika koja je bila na snazi još od vremena Hladnog rata (mi zamislimo, vi napravite), zamenjena je novom doktrinom: Vi napravite šta god hoćete, a mi ćemo to da kupimo ako radi kako treba i nije preskupo. Lansiranje satelita i astronauta danas je veliki biznis kojim dominiraju privatne kompanije na čijem se čelu nesporno nalazi Spejs Iks (SpaceX) Ilona Maska. Njegov Zmaj (Dragon) iz 2020. godine ostaće upamćen kao prvi privatni kosmički brod koji je astronaute bezbedno transportovao u kosmos i nazad i tako stavio tačku na „kosmički post” koji je trajao punih devet godina. Spejs Iks danas lansira na stotine satelita godišnje, a najveći deo opreme se reciklira i ponovo koristi na narednom letu. Ali NASA je dovoljno obazriva da ne dozvoli Masku da proglasi kraj tržišne utakmice: za svoje mesto pod suncem bore se i brojne druge kompanije kao što su Blue Origin Džefa Bezosa, Axiom, Planet Labs, Sierra Space, Astrobotic, zatim tradicionalni partneri kao što su Boeing i Lockheed Martin (udruženi u United Launch Alliance), Nortrop-Grumman, Airbus…

Već 2010. godine bilo je jasno da povratka na staro nema, što je samo konstatovala Obamina administracija preporukom da NASA što veći broj komponenti i servisa nabavlja na slobodnom tržištu kako bi imala više vremena da se posveti onome što najbolje radi: da pomera granice čovečanstva i ljudskog znanja, istražujući duboka kosmička prostranstva.

Ali stare navike umiru teško. Iracionalni strah da će NASA u jednom trenutku biti prepuštena na milost i nemilost hirovima sve moćnijih kosmičkih korporacija, rezultirao je projektom Artemis gde NASA, i pored pozitivnih iskustava sa privatnim kompanijama, opet pokušava da napravi „nešto svoje”, „nešto originalno”, „nešto da se nađe”, „za svaki slučaj”… NASA se hvali da je na ovom projektu okupila firme iz svih 50 američkih saveznih država, ali to partnerstvo počiva na starim, ne na novim principima.

Verner fon Braun ispred mlaznika "Satuna V"

Ime Artemis nije izabrano slučajno – u grčkoj mitologiji Artemis (Artemida) je boginja prirode, rađanja, lova, divljine, streličarstva i Meseca, sestra bliznakinja Apola (Apolona), boga muzike, umetnosti, sunčeve svetlosti i znanja. Projekat Artemis treba Ameriku ponovo da vrati na Mesec, a onda postavi na brzi kolosek za Mars. Artemis je zamišljen kao kombinacija najboljih osobina legendarnog Saturna V, raketnog nosača koji je konstruisao genijalni Verner fon Braun za program Apolo i Spejs šatla čije je vrline mnogo teže uočiti.

Kompozicija Artemisa, u suštini, ima dva osnovna dela: primarni raketni nosač (takozvani Space Launch System ili SLS) i brod Orion, namenjen za četvoročlanu ljudsku posadu. Između ove dve glavne komponente nalaze se još i međustepen sa kriogenim gorivom (ICPS), nešto kao drugi stepen klasične rakete. Integralni deo Oriona je i servisni modul koji je konstruisala Evropska svemirska agencija (ESA) sa zadatkom da podrži sve ključne funkcije kapsule sa astronautima i obezbedi dodatni izvor energije (četiri solarna panela servisnog modula toliko su efikasna da mogu da obezbede dovoljno kilovata za dva velika domaćinstva).

Sve do lansiranja Maskovog Staršipa bila je to najveća raketa koja je ikad poletela: SLS ima visinu od oko 60 metara, a sa Orionom i tornjem za spasavanje na njemu, dostiže i svih 100, što je visina koju nema ni Kip slobode u Njujorku. Međutim, visina nije preterano bitna; mnogo je važniji maksimalni potisak koji raketni nosač može da obezbedi. U slučaju SLS-a to je oko 4.000 tona, što je za 15% više u odnosu na Saturn V (ukupna masa čitave kompozicije iznosi oko 2.600 tona). U nisku Zemljinu orbitu SLS može da izbaci teret od oko 100 tona, što je na donjoj granici onoga što može da lansira Maskov Staršip.

Kako bi smanjila troškove konstrukcije, NASA se opredelila za delove koje već ima na lageru, pre svega za one koji su preostali sa rashodovanih šatlova. Neki delovi koji su ugrađeni u SLS do sada su učestvovali u preko 50 svemirskih misija. To što su komponente poznate i već proverene u praksi ubrzalo je njihovu ponovnu sertifikaciju za let.

SLS ima dva bustera na čvrsto gorivo koji su skoro identični onima koji su korišćeni za letove šatla. Razlike su minimalne: umesto četiri segmenta, sada ih ima pet. Za razliku od šatla, čiji su busteri bili opremljeni padobranima za meko prizemljenje kako bi se mogli ponovo iskoristiti, sve komponente Artemisa namenjene su za jednokratnu upotrebu. Busteri na čvrsto gorivo rade relativno kratko (svega dva minuta), ali zato obezbeđuju lavovski deo potiska u početnoj fazi, kada je letelica najteža. Oni, međutim, imaju i jednu veliku manu: kada ih jednom „potpalite”, ne postoji mogućnost da ih više isključite. Busteri gore sve dok ne potroše celokupno gorivo kojim raspolažu i ako nešto krene naopako, mogućnosti za korekciju su minimalne.

Kapsula za posadu "Orion"

Busteri su povezani sa centralnim cilindrom prvog stepena koji u sebi ima dva rezervoara: jedan sa gorivom (tečni vodonik), drugi sa oksidatorom (tečni kiseonik), ukupno 2,75 miliona litara super-hladne tečnosti. Cilindar je presvučen istom narandžastom penom koja je predstavljala zaštitni znak šatla – ta pena sprečava stvaranje naslaga leda i održava nisku temperaturu goriva. Centralni cilindar ima i isti prečnik, samo je dvostruko duži. Na dnu cilindra nalaze se četiri motora tipa RJ-25 i svi su skinuti sa starih šatlova. Ovi motori obezbeđuju oko četvrtinu potrebnog potiska, ali zato rade čitavih osam minuta, četiri puta duže od bustera. Kada se tankovi isprazne, prvi stepen biva odbačen, a dalje ubrzanje obezbeđuje međustepen koji ima samo jedan motor tipa RL-10 (na kasnijim misijama biće ih četiri).

Pripreme za prvi let Artemisa počele su još u februaru 2022. godine, ali se sa ozbiljnim probama započelo tek u avgustu. Autor ovog teksta napisao je u septembru iste godine tekst za jedan domaći nedeljnik u kome se najavljuje skoro lansiranje. Ali od toga nije bilo ništa: senzori su davali pogrešna očitavanja, jedan od motora nije mogao da dostigne propisanu temperaturu pre paljenja, pojavila se naprslina na letelici za koju se kasnije ispostavilo da je komad leda, komunikacija između kontrolnog centra i osoblja na zemlji nedopustivo je kasnila, letelica je morala na vanredni tehnički pregled nakon tropske oluje koja je protutnjala kosmodromom… kompletan spisak nevolja mnogo je duži. Ipak, najviše problema izazvalo je punjenje rezervoara kriogenim gorivom: jedan pokušaj lansiranja morao je da bude obustavljen usled curenja vodonika. Let je konačno započet 16. novembra 2022. godine i trajao je 25 dana. Bila je to misija bez posade, gde su astronaute glumile lutke načičkane senzorima koji su merili nivo kosmičke radijacije, dinamičko opterećenje i uslove u kabini. Nakon što je ansambl dospeo u Zemljinu orbitu, ponovo je aktiviran motor na međustepenu i Orion se, zajedno sa servisnim modulom, našao na trans-lunarnoj putanji. Nakon nekoliko krugova oko Meseca, motor na servisnom modulu usmerio je Orion ka Zemlji. Misija je, u tehničkom pogledu, bila uspešna. Propulzija, navigacija, telekomunikacija, sve je to funkcionisalo besprekorno. Oboren je rekord kada je u pitanju rastojanje od Zemlje za letelice namenjene ljudskoj posadi. Iako je letelica prilikom povratka u Zemljinu atmosferu imala rekordnu brzinu od oko 11 kilometara u sekundi, aerodinamično kočenje bilo je uspešno i letelica se pomoću sistema padobrana meko spustila na površinu Tihog okeana.

Oštećenja an aerodinamičkom štitu nakon leta "Artemis I"

Naknadne analize pokazale su da je propusta ipak bilo, i to ozbiljnih. Na dnu kapsule sa astronautima nalazi se tzv. aerodinamični štit koji čuva letelicu od visokih temperatura (preko 2.700 oC) prilikom povratka u gušće slojeve atmosfere. Taj štit napravljen je od debelog sloja ablativnog materijala koji se pri jako visokim temperaturama lagano i ravnomerno topi, odnoseći sa sobom najveći deo toplote. Drugim rečima, štit može da se „izliže”, ali ne sme da pretrpi strukturna oštećenja. Međutim, inspekcija štita nakon prizemljenja Oriona pokazala je da je štit posut brojnim kraterima različite veličine, kao i da se materijal drobio i raspadao, a ne topio. Nijedna pukotina nije bila dovoljno duboka da dostigne oklop modula za posadu, pa samim tim ni posada ne bi stradala da se nalazila na letu, ali takvi problemi su uvek alarmantni jer ponekad jedan milimetar može da predstavlja razliku između uspeha i potpune katastrofe.

U početku nikom nije bilo jasno šta je izazvalo ovakve rupture na aerodinamičnom štitu: materijal od koga je štit napravljen, AVCOAT (Avcoat), je kvalitetan i pouzdan, koristi se još od programa Apolo bez ijednog značajnijeg problema. NASA je na kraju utvrdila da je do problema došlo usled promene u načinu nanošenja materijala: ranija procedura podrazumevala je da materijal treba da ima heksagonalnu strukturu pčelinjeg saća koja se pokazala termički najizdržljivijom. Međutim, proces formiranja ovako delikatne strukture veoma je skup i dugotrajan. Umesto toga, NASA je odlučila da uprosti proces i aerodinamični štit Oriona sklopi od gusto napakovanih cigala materijala Avcoat, tako da završeni štit na kraju podseća na skadarlijsku kaldrmu. Ispostavilo se da ta odluka nije bila naročito mudra – promena načina nanošenja uticala je i na performanse.

Detalj sa leta "Artemisa I"

Šta je u tom pogledu učinjeno pre drugog leta Artemisa? Verovali ili ne – ništa! Kada je Artemis I poleteo, kapsula za astronaute namenjena Artemisu II već je bila kompletirana, sa sve aerodinamičkim štitom koji se ne može tek tako skinuti i zameniti nekom drugačijom formom (takav proces trajao bi mesecima). Sve što je urađeno jeste mala korekcija u trajektoriji koju će kapsula Oriona imati tokom spuštanja na Zemlju kako bi se smanjilo termodinamičko opterećenje. Za mnoge je to – premalo. Neki bivši astronauti, među njima i članovi „anketnog odbora” koji su istraživali šta je to pošlo naopako sa aerodinamičkim štitom, smatraju da NASA nema pravo da pošalje astronaute u kosmos znajući da deo konstrukcije Artemisa ne funkcioniše na predviđeni način. Oni smatraju da Artemis II treba da leti prazan ili, ako nema druge solucije, da ostane na Zemlji jer nema nikakve garancije da će promena putanje povratka eliminisati problem sa habanjem štita.

Ove primedbe su, međutim, ignorisane – možemo samo da se nadamo da su inženjeri tačno utvrdili potrebnu korekciju putanje i da životi članova posade ni u jednom trenutku neće biti ugroženi. Došlo je vreme za naredni, mnogo smeliji korak – Artemis ponovo ide na Mesec, ovoga puta sa četvoročlanom ljudskom posadom koju čine dva Amerikanca i jedna Amerikanka (Rid Vajsman, Viktor Glover, Kristina Koh) i jedan Kanađanin (Džeremi Hansen). Posada poseduje ogromno iskustvo: Kristina Koh je, recimo, na Međunarodnoj svemirskoj stanici provela više od 300 dana i po tome je rekorderka u ženskoj kategoriji, dok je muški deo posade sačinjen od iskusnih astronauta i pilota, a neki od njih imaju i borbeno iskustvo. Posada se nalazi u permanentnom treningu više od dve godine jer je i ulog veliki: posle više od pedeset godina, astronauti će se ponovo naći izvan relativne sigurnosti Zemljinog gravitacionog polja.

Kapsula "Orion" napušta Zemljinu orbitu

Nakon početne faze i odbacivanja prvog stepena, letelica će se naći u ekstremno eliptičnoj orbiti oko Zemlje (maksimalno rastojanje iznosiće oko 75.000 kilometara, dok će minimalno biti jedva 200). Nakon što i međustepen potroši svoje gorivo, Orion i servisni modul će se odvojiti od njega kako bi započeli seriju probnih manevara sa ciljem da utvrde kvalitet potisnika koji služe za precizno orijentisanje letelice u prostoru. Ta funkcionalnost na drugom letu Artemisa nije mnogo bitna, ali na idućem, koji treba da obuhvati i spuštanje na Mesečevu površinu, ona će biti od fundamentalne važnosti. Ako eksperiment prođe kako treba, uslediće paljenje motora na servisnom modulu koji će Orion postaviti na takozvanu „putanju besplatnog povratka”.

Ova putanja garantuje povratak na Zemlju, čak i ako u međuvremenu dođe do potpunog otkaza pogona na letelici. Letelica će jednostavno obleteti Mesec tako da je Mesečevo gravitaciono polje usmeri nazad ka Zemlji. Kada čitav let posmatrate sa strane, izgleda kao da brod pravi džinovsku „osmicu” sa Mesecom i Zemljom u centru gornjeg i donjeg kruga. Ova putanja je relativno spora, ali ne zahteva aktivno kočenje prilikom ulaska u zonu Mesečevog uticaja, niti zahteva dodatni pogon da bi se ta zona kasnije napustila. Drugim rečima, ovakva putanja se praktikuje kada postoji makar mala doza verovatnoće da će tokom leta nešto krenuti po zlu. Ilustracije radi, kada je eksplodirao rezervoar sa kiseonikom tokom leta Apola 13 (Hjustone, imamo problem), jedna od prvih akcija posade bila je da onesposobljeni brod prebace na putanju besplatnog povratka, koristeći motore sa lunarnog modula (glavni motor na servisnom modulu nije smeo da se koristi zbog opasnosti od nove eksplozije).

Put do Meseca trajaće oko četiri dana i za to vreme biće obavljen čitav niz eksperimenata. Jedan od najvažnijih biće uvežbavanje sigurnosnih procedura koje treba primeniti u slučaju masivne erupcije na Suncu koja astronaute u kratkom roku može da izloži visokim dozama zračenja. Astronauti će redovno davati uzorke krvi kako bi se bolje izučio uticaj bestežinskog stanja na imunološki sistem. Biće testirani i svi sistemi za održavanje života: da bi se astronauti osećali udobno, potrebna im je kontrola temperature i vlage vazduha, hrana, voda, toalet. Na letu će se naći i neke nove sprave za održavanje fizičke kondicije koje će morati da budu testirane. Nagrada za uložen trud dolazi negde na polovini misije, kada se letelica bude našla na skrivenoj strani Meseca, onoj koju mi, smrtnici, možemo da vidimo na fotografijama. Astronauti će imati priliku da bolje osmotre ne samo njegov centralni pojas, već i Mesečeve polove. Minimalno rastojanje Oriona od površine Meseca iznosiće oko 7.000 kilometara, a maksimalno se teško može predvideti dok ne budu poznati svi parametri trajektorije. Lako se može desiti da posada Artemisa ode dalje od svih prethodnih. Maksimalno rastojanje letelice sa ljudskom posadom od Zemlje iznosi 400.171 kilometar, a dostigli su ga astronauti tokom misije Apolo 13.

Jedan krug oko Meseca i to je sve – putanja besplatnog povratka jednostavno ne nudi više od toga. Moguće je da će u povratku neke manje korekcije putanje biti neophodne kako bi se dostiglo planirano mesto i vreme povratka, ali čak i bez tih korekcija, praktično je nemoguće da letelica promaši Zemlju. Nakon deset dana, misija će biti okončana na nekom brodu američke mornarice.

Spektakl? Videćemo! Jer predstojeća misija Artemisa neodoljivo podseća na let Apola 8 iz decembra 1968. godine. Taj let trebalo je da predstavlja generalnu probu spuštanja na Mesec, ali je izrada mesečevog landera kasnila, tako da je taj plan pao u vodu. Kako bi se održala pozitivna tenzija u javnosti, a istovremeno i napravio značajan korak napred, neko je predložio da se let ipak obavi, da tročlana posada napravi krug oko Meseca i zatim se vrati na Zemlju.

Posada "Artemisa II"

Nijedan astronaut pre toga nikad nije napustio Zemljinu orbitu, a kamoli pravio krugove oko Meseca. Nije bilo prethodne probe sa kosmičkim brodom punim lutaka, nije bilo nikakvog prethodnog iskustva. Postojali su samo hrabrost i čvrsta volja. Čast da učestvuju u ovom istorijskom poduhvatu pripala je Frenku Bormanu, Vilijemu Andersu i Džejmsu Lovelu. I tada je korišćena putanja besplatnog povratka, ali je brod funkcionisao tako dobro da je doneta odluka da se u blizini Meseca letelica uspori kako bi ušla u Mesečevu orbitu.

Tačno na Božić letelica je kompletirala deseti krug oko Meseca na visini od oko 200 kilometara. Posada je pritom napravila veliki broj fotografija Mesečeve površine kako bi stručnjaci kasnije mogli na osnovu njih da izaberu najpogodnija mesta za buduća spuštanja. Nikom nije padalo na pamet da snima Zemlju, ona je već toliko puta bila uslikana iz Zemljine orbite. A onda je, tokom jedne pauze, Anders slučajno bacio pogled kroz prozor i video kako plava lopta naše planete izranja iza Mesečevog horizonta. Anders je zgrabio svoj Hasselblad i napravio verovatno najuticajniju „ekološku” fotografiju svih vremena. Naša planeta, koja nam izgleda tako suvereno i moćno u odnosu na Mesec, sada je odjednom delovala krhko, ranjivo, skoro prozračno… Ta prva fotografija bila je napravljena na crno-belom filmu koji je bio mnogo prikladniji za fotografisanje Mesečeve površine. 

Apolo 8, komandni modul u blizini Meseca (umetnička vizija)

Srećom, Anders je u trenutku shvatio kakav se dragoceni prizor odvija ispred njegovih očiju – imao je taman toliko vremena da u kameru ubaci kolor film i napravi još jednu fotografiju. U arhivi NASA-e, fotografija je zavedena pod brojem 2.383, ali je danas mnogo poznatija pod imenom „Izlazak Zemlje”. Postoji samo još jedna fotografija Zemlje koja se po lepoti može uporediti sa Andersovom – The Pale Blue Dot, fotografija Zemlje koju je napravio Vojadžer 1 (Voyager 1) sa rastojanja od šest milijardi kilometara, i to zahvaljujući upornosti velikog Karla Sagana koji je ubedio kontrolu leta da kamere na letelici poslednji put okrenu ka Zemlji.

Izlazak Zemlje, najčuvenija fotografija iz misije "Apolo 8"

Let Apola 8, međutim, nije prošao bez kontroverzi… Poneti svečanim božićnim raspoloženjem, astronauti su u direktnom prenosu naizmence čitali uvodna poglavlja biblijskog Starog zaveta. Nakon što je let završen, Američko udruženje ateista podnelo je tužbu, smatrajući da niko nema prava da drži religijske propovedi dok se nalazi na zadatku koji finansiraju svi poreski obveznici. Na kraju, od sudskog procesa nije bilo ništa jer su nadležni sudovi odbili da postupe po tužbi, služeći se svakovrsnim izgovorima. Slučaj je na kraju stigao do Vrhovnog suda koji je jednostavno odbio da ga razmotri i time je priča bila završena. Svejedno, poduhvat koji je izveo Apolo 8 uspeo je da okupira pažnju čitavog sveta: direktan prenos išao je u 68 zemalja, a pratila ga je čitava milijarda ljudi.

Hoće li predstojeća misija Artemisa II imati isti publicitet? Lansiranje je trebalo da bude obavljeno u prvoj dekadi februara ove godine, ali ovo novo izdanje Artemisa izgleda da pati od svih dečijih bolesti svoje prethodne inkarnacije. Déjà vu… Ovaj tekst, kao i onaj o Artemisu I, počeo je da nastaje u trenutku kada se činilo da nas samo dani dele od lansiranja. A onda je usledila generalna proba (tzv. wet dress rehearsal) i sve je (opet) pošlo naopako. Curenje vodonika prilikom punjenja rezervoara? Check! Pogrešna očitavanja sa senzora? Check! Komunikacioni problemi? Check! Problem sa zatvaranjem vrata na Orionu i ventilom koji reguliše pritisak u kabini? E, ovo je nešto novo. Baš kao i problemi sa kamerama koje su se „smrzle” usled neuobičajeno hladnog vremena.

"Artemis" na transportnom traktoru

Otklanjanje problema će potrajati, ništa se tu ne može uraditi preko noći. Kako sada stvari stoje, Artemis II neće poleteti pre 6. marta, a povoljan period za lansiranje trajaće, sa prekidima, sve do aprila. Ali, i tom čekanju će doći kraj. Niko ne može da otkaže misiju u koju je uloženo tako puno novca i truda. Lansiranje će sigurno privući milionsku pažnju, biće tu i novinskih tekstova i specijalnih emisija na tu temu, ali to neće biti ni nalik na euforiju iz 1968. godine. Jer, svet se izmenio: nema više Hladnog rata koji je tada proizvodio adrenalin i održavao takmičarsku atmosferu između dve kosmičke velesile. Današnja Amerika ne strahuje preterano od Rusije koja ima neka preča ovozemaljska posla, više se plaši Kine koja svoje kosmičke planove drži u tajnosti i, po svoj prilici, namerava da svoje „tajkonaute” spusti na Mesec do 2030. godine. Amerikanci ne bi voleli da ih Kina pretekne, ali ova nova trka nema ni trunke drame koju je imala ona iz šezdesetih godina. Ništa se sada neće desiti po prvi put, a javnost, naročito američka, ne voli reprize. Sletanje Armstronga na Mesec pratilo je, u direktnom prenosu, čitavo čovečanstvo. Naredne Apolo ekspedicije to nisu uspele da ponove, direktnih prenosa bilo je mnogo manje jer se smanjio i interes publike da bi, pred kraj projekta Apolo, taj interes sasvim iščileo.

Zato je Artemis II misija od koje NASA ne može mnogo da profitira – za današnju publiku nema dovoljno vatrometa, a rizik je veliki. NASA može samo da se nada da će sledeća misija, Artemis III, imati mnogo veći odjek jer ta misija treba da vrati Amerikance na Mesec. Biće to kolosalno složen poduhvat izveden u dva koraka. Prvo će biti lansiran Staršip (Starship) HLS (Human Landing System), letelica predviđena za spuštanje astronauta na Mesec koja će biti postavljena u Mesečevu orbitu. Ona će tu sačekati novi let Artemisa i Orion sa ljudskom posadom. Nakon spajanja na orbiti, dvojica od četiri astronauta će preći u Staršip i meko se spustiti na Mesec. Za razliku od Apola 11, gde su komandni i mesečev modul bili spakovani na jedan raketni nosač, zajedno putujući ka Mesecu i nazad do Zemlje, Artemis III to jednostavno ne može da izvede jer je Staršip preveliki.

Mesečev modul korišćen u programu Apolo imao je koristan prostor veličine malo većeg ormana za metle, sa zidovima od metalne folije koji su bili tako tanki da ste mogli da ih iseckate na komadiće običnim perorezom. Staršip je neuporedivo veći, pokreću ga šest Raptor motora. Sa prečnikom od 9 metara i visinom od 50, njegova radna zapremina veća je od one koju ima Međunarodna svemirska stanica, što omogućava komforan boravak na Mesecu tokom najmanje deset dana. Ova verzija Staršipa veoma je nalik onoj koju Mask uveliko testira, s tom razlikom što Mesečeva verzija nema aerodinamičnu zaštitu jer Mesec nema atmosferu. Za razvoj Staršipa NASA je kompaniji Spejs Iks uplatila oko tri milijarde dolara.

Mnogi, međutim, smatraju da se NASA opredelila za potpuno pogrešan koncept. Staršip je, jednostavno, preveliki, a njegov Super Heavy buster može da ga pogura samo do Zemljine orbite. Tu će Staršip morati ponovo da bude napunjen gorivom korišćenjem tankera relativno malog kapaciteta. Po nekim računicama, da bi se Staršip napunio gorivom za put do Meseca i nazad, biće potrebno da se lansira najmanje 10, a možda i svih 40 tankera, i to u vrlo kratkom roku jer se kriogeno gorivo vrlo brzo zagreva i isparava, a samim tim i gubi. Brojni stručnjaci veruju da će razvoj lunarnog Staršipa potrajati i da će baš zbog toga kineska zastava na Mesecu biti pobodena pre američke.

"Artemis" u montažnom hangaru

Umesto ekvatorijalnog Mesečevog pojasa koji je bio „meta” u Apolo misijama, astronauti Artemisa spustiće se u blizini južnog pola. Danas znamo da u okolini Mesečevih polova postoje krateri čije je dno stalno u sunčevoj senci i da se tu mogu pronaći značajne količine zamrznute vode. Voda ne predstavlja samo osnovnu ljudsku potrebu; disocijacijom vode dobijaju se vodonik i kiseonik, osnovni elementi raketnog pogonskog goriva. Kiseonik je naročito kritičan resurs tokom kosmičkih letova – astronauti u svakom trenutku moraju da imaju značajnu rezervu ovog gasa. Takođe, ovo je prilika da NASA ispravi i jednu veliku istorijsku nepravdu: svi astronauti koji su do sada bili na Mesecu bili su belci i muškarci, za žene i pripadnike drugih rasa tu nije bilo mesta.

Četvrta misija trebalo bi da bude obavljena korišćenjem značajno usavršene letelice, sa jačim prvim stepenom i dodatnim motorima u drugom, sa verovatnim ciljem uspostavljanja stalne orbitalne stanice, tzv. kosmičke kapije u Mesečevoj orbiti ili na njegovoj površini. Sa povećanjem snage raketnih motora, povećaće se i teret koji Orion može da ponese na Mesec, sa 26 na 45 tona. Orbitalna stanica u okolini Meseca mogla bi da posluži kao polazna tačka za neke naredne misije i još ambicioznije ciljeve. Nakon toga, NASA namerava da ka Mesecu šalje nove posade u regularnim vremenskim intervalima, čiji bi primarni zadatak bio da u permanentno osenčenim Marsovim kraterima pronalaze rezerve vode koje bi neke buduće generacije astronauta mogle da iskoriste za proizvodnju raketnog goriva i kiseonika.

Neka buduća misija: "Artemis" na Mesecu.

Problem je samo što ceo program već uveliko kasni. NASA je već saopštila da Artemis III neće poleteti pre 2028. godine, velikim delom i zato što razvoj lunarnog landera, koji je poveren kompaniji Spejs Iks, uveliko kasni. Drugi razlog kašnjenja je i spor razvoj lunarnih skafandera: ispostavilo se da modna kuća Prada, kojoj je poveren deo ovog posla, ume da obuče manekene, ali ne i astronaute. Realno, i poslednji datum je prilično nerealan – ako Artemis II zadesi makar i mali peh, dalje odlaganje meriće se godinama. Osim toga, teško je poverovati da će NASA tek tako poslati astronaute na Mesec, a da prethodno ne proveri kako će se Orion i Staršip ponašati u zajedničkom letu. Treba proveriti kvalitet komunikacije, uvežbati osnovne manevre i mehanizam međusobnog spajanja, testirati scenarije u slučaju havarije… Ilustracije radi, nakon opisanog leta Apola 8, Amerikanci su izveli dve eksperimentalne misije – Apolo 9 i Apolo 10. Prva je proverila apsolutno sve delove sistema i izvela sve potrebne manevre u niskoj Zemljinoj orbiti. Druga provera obuhvatila je kompletan let do Meseca, dvojica astronauta ušla su u Mesečev modul, odvojili su se od komandnog modula i zaputili su se ka Mesečevoj površini. Kada je visina pala na samo 15 kilometara, spuštanje je prekinuto po unapred utvrđenom scenariju. S obzirom na to da su obe misije prošle bez ikakvih problema, ubrzo je doneta odluka da Apolo 11, sa Armstrongom, Oldrinom i Kolinsom, izvede ceo poduhvat do kraja. Ostatak je istorija.

Artemis još uvek ima neke šanse da bude tehnički uspešan, ali sa finansijske strane teško da može da dobije prelaznu ocenu.

Program Artemis potekao je iz programa Constellation koji je formulisao predsednik Džordž Buš 2005. godine sa ciljem da vrati Ameriku u duboki kosmos i eventualno je odvede na Mars. Realizacija projekta dobrano je odmakla pre nego što su troškovi krenuli da se gomilaju sumanutom brzinom. Projekat je jednostavno bio preambiciozan i kada su 2010. godine stvarni troškovi dostigli kolosalnih 500 milijardi dolara, predsednik Obama bio je prinuđen da „povuče ručnu”, restartuje ceo projekat i napore preusmeri na lakše dostižan cilj – Mesec. Raketni nosači koji su do tada bili razvijeni, Ares I i Ares V, jednostavno su odbačeni i zaboravljeni, „pretekao” je jedino brod za posadu Orion koji je imao i jednu „probnu vožnju” tokom 2014. godine.

Artemis je prvi put zvanično najavljen 2017. godine, iako je rad na SLS-u i Orionu počeo još 2011. godine, odmah posle odluke Obame da penzioniše Constellation. Ispostaviće se da ni Artemis nije bio mnogo jeftiniji, ali se nekako provukao pored političara koji pare poreskih obveznika više vole da troše na nešto što će im doneti brže političke poene. Samo do 2018. godine NASA je utrošila oko 12 milijardi dolara, a do kraja 2021. godine i svih 20.

Nervoza je počela da raste kada je NASA počela da pomera datum prvog lansiranja. Inicijalno predviđeno za novembar 2017. godine, lansiranje je pomereno na jul 2018, pa onda na decembar 2019, sredinu 2021… U poslednjih nekoliko godina troškovi projekta otišli su u nebesa. Krajem prošle godine, ukupni troškovi razvoja Artemisa premašili su 90 milijardi dolara, što je veliki novac, čak i za Ameriku. Inicijalno je procenjeno da će za jedan let Artemisa biti potrebne dve milijarde ali, kako sada stvari stoje, teško da će i četiri biti dovoljne. Takav finansijski pritisak NASA ne može da izdrži, čak ni na kraće staze (jedno lansiranje raketom Falcon Heavy koja može da nosi 70% tereta Artemisa košta svega 150 miliona dolara). Ništa se nije promenilo ni u Trampovo vreme: štaviše, utisak je da Tramp nema ideju šta da radi sa projektom Artemis, što se odrazilo i u protivrečnim odlukama koje je donosio: njegova administracija je u maju 2025. izbacila Artemis iz nacrta budžeta za narednu godinu, ali je odluka poništena svega dva meseca kasnije. Svejedno, šanse projekta Artemis da preživi Trampa ili njegovog naslednika, realno su veoma male, naročito ako se uzme u obzir da Amerika odavno nema jasno utemeljenu kosmičku strategiju jer svaki predsednik voli da tu strategiju napiše ispočetka. Ako se ne desi neko čudo, sva je prilika da će projekat Artemis kao ekonomski neisplativ biti ugašen posle trećeg ili četvrtog leta.

Odgovarajući na kritike javnosti koja optužuje nacionalnu svemirsku agenciju za rasipništvo, loš menadžment i nepouzdane partnere, čelnici NASA-e podsećaju da na projektu Artemis sarađuje čitava armija naučnika i da je na konstrukciji uposleno preko 3.800 firmi iz svih delova Amerike. Artemis, po njihovom mišljenju, predstavlja kapitalnu nacionalnu investiciju. Tamo gde drugi vide samo gomilu metala, NASA vidi armiju najboljih stručnjaka koji zajednički rade u korist američke budućnosti. Osim toga, NASA se nada da će Artemis krenuti stopama Džejmsa Veba. I Džejms Veb je nemilice probijao rokove i na kraju je koštao mnogo više nego što je to bilo očekivano, ali ga je javnost prigrlila kao novu ikonu čim su se pojavile prve spektakularne fotografije. NASA veruje da će uspeh prve dve Artemis misije konačno raskraviti američka srca. Ali u svemu tome ima dosta naivnosti. Jer, odlazak na Mesec i povratak sa njega smo već gledali. Izazov bi bio otići i ostati, napraviti stalnu lunarnu postaju na Mesečevoj površini ili u Mesečevoj orbiti. Nakon toga, reklo bi se da je jedina realna odrednica Mars.

Ima li Artemis neku perspektivu u tom pogledu? Teško, jer sa druge strane postoji kompanija Spejs Iks, koja ne troši pare američkih poreskih obveznika, a poseduje letelicu i raketni nosač koji imaju veći potencijal od Artemisa. Maskov Staršip je, uz to, i neuporedivo jeftiniji jer se najveći deo hardvera može iskoristiti za najmanje deset lansiranja. Nosivost, ukupni potisak, količina tereta izbačenog u nisku Zemljinu orbitu i van nje… sve je to na strani Staršipa sa ubedljivom marginom. Ako Staršip razvije i planirani sistem za dopunjavanje gorivom u kosmosu, ta margina postaće još veća. U tom slučaju, svako dalje ulaganje u Artemis postaće besmisleno.

I tako smo stigli do Marsa, koji je počeo da se pominje kao naredna destinacija, čim su letovi na Mesec postali rutinski. U Mars je verovao i Verner fon Braun, ali su se NASA i on razišli nedugo nakon kraja Apolo programa. Fon Braun je tada verovao da se Mars može osvojiti u narednih 30 godina. Mnogo godina je prošlo od tada, ali je brojka ostala neizmenjena. Zašto je let na Mars uvek 30 godina daleko i zašto će tako i ostati?

Agelast.IO

„Mamac za bes“ je reč za 2025. godinu: „Rage bait“ ili Internet besnilo i kako mu se suprotstaviti

 

„Pa jesu l' mene zatvarali, samo zato što sam vikao: ‘Živeo Staljin i svetska revolucija!?’ Jeste li me zato zatvarali? Pa šta je trebalo da vičem? ‘Živeo kapitalizam!?’ Slušaj ti, Staljin vas je ubijao. Ali vas nije ubijao dovoljno. Ja sam njegovu sliku držao kao ikonu pet godina. I držaću je ponovo. Nećete vi da pobedite doklegod sam ja živ! Ja, moj brat, hiljadu nas...“ 

(Ilija Čvorović, „Balkanski špijun“)

Ako vam se čini da ljutnja i bes dominiraju internetom u poslednjih nekoliko godina – u pravu ste. Reč 2025. godine u izboru „Oxford University Pressa“ je „Rage bait“ – engleska složenica za „internet post“ namerno sročen tako da kod čitalaca izazove „kratak spoj“ u mozgu i isprovocira ekstremnu reakciju.

Količina ovakvih poruka je zastrašujuća: prema nekim istraživanjima, na Iksu (Tviteru) ona je prešla kritičnu granicu od 10%. Britanski list „Gardijan“, čiji sajt nema reputaciju mesta gde se ostavlja mnogo komentara, nedavno je izbrisao preko milion poruka zbog „agresivnog, neprihvatljivog jezika, izvrtanja činjenica i odsustva konteksta“. Živimo u vreme kada je bes najdominantnija emocija na internetu.

„Rage bait“ nije isto što i „Click bait“ – ovo potonje smišljeno je da zagolica vašu maštu i natera vas da otvorite jednu stranicu više. Osim što je doprineo totalnoj kretenizaciji preovlađujuće novinske forme koja obično počinje naslovom koji ama baš ništa ne znači („Mirno je lizao sladoled a onda mu se desilo nešto neverovatno“; čitaj: „Ispala mu kugla na beton“), nema dokaza da je „Click bait“ nekog ozbiljno ugrozio.

„Rage bait“, koji favorizuje konflikt i polarizaciju je sasvim druga priča. Nekada marginalna taktika za privlačenje pažnje danas je prerasla u legitimni obrazac ponašanja na internetu.

Armija „internet ratnika“

Favorizovanje ekstremnih stavova na društvenim mrežama stvorilo je čitavu armiju „internet ratnika“ – ljudi koji su u svakodnevnom životu najčešće neprimetni, odmereni, uzorni građani ili porodični ljudi, ali na internetu zato otvoreno napadaju ili čak proganjaju svakog ko misli drugačije koristeći agresivan jezik sračunat da nanese uvredu, da povredi, da kod žrtve izazove osećaj nemoći, besa, straha ili poniženosti.

Spisak meta je praktično neograničen: emigranti, nacionalne manjine, ugrožene društvene grupe, državljani ove ili one države, izborni kandidati, oni koji vole ili ne vole Novaka Đokovića, ljudi koji promovišu određenu politiku, vrednosni stav, stil života, književni ili muzički pravac. Tu su, zatim, „zapaljive“ teme kao što su izbori, kontrola oružja, pravo na abortus, da li Bog postoji i zašto ne...

Ima među tim „beskompromisnim borcima“ i onih koje je „stvarni“ život marginalizovao i smestio u neki zapećak u kome vreme protiče ali se ništa ne dešava, a koji su u internetu konačno pronašli način da svoju godinama nakupljanu gorčinu artikulišu u osvetnički poklič protiv onih koji su ih neprekidno ponižavali i ostavili na prvoj prečki socijalnih merdevina (poput gore citiranog Ilije Čvorovića, doduše u vreme pre interneta).

Taj krivac je, najčešće, pogrešno identifikovan: nikad to nije sopstveni manjak obrazovanja, lenjost, površnost, klađenje na pogrešnog konja ili bilo šta individualno. Uvek su to neke nevidljive sile, svetske spletke, zavere, sistem koji je nemilosrdan zato što iza njega stoji neki bogatun, član „svetske vlade“, neki Jevrej, LGBT portparol, Kajzer Soze, neko ko je dovoljno moćan da vuče konce iz mraka a da nikad u tome ne bude uhvaćen... Ovi internet ratnici veruju da raspolažu svim činjenicama, da razumeju čitavu stvar, da je sve tako očigledno da samo slepac ne vidi suštinu, iako ih je takav stav u stvarnom svetu često ostavljao bez prijatelja, bez pravog posla i bez perspektive.

Potrošnja emocija

Ponekad ćemo za ove ljude, i pored agresivnog rečnika koji koriste, imati manju ili veću dozu razumevanja. Kad neko ko je izbegao iz Sirije i sada živi u nekom od boga zaboravljenom izbegličkom kampu napiše „tvit“ u kome preti Asadu i priželjkuje mu brzu i nasilnu smrt, to se čak i može razumeti. Ne možete od čoveka koji sa porodicom spava pod šatorom i hrani decu brašnom iz plastične kese očekivati staložen ton ili duboku političku analizu. Kada devojka u Iranu skine hidžab i upali cigaretu na plamenu slike ajatolaha Hamneija, to je potez sračunat da izazove gnev kod zatucanih lojalista i buru pozitivnih emocija kod protivnika režima. Sve je to očekivano, jer kad padaju glave, umerenost često prestaje da bude vrlina.

Međutim, takva burna vremena dođu i prođu, ali bes na internetu opstajava, često i u bizarnoj formi. Verovali ili ne, na „Reditt“-u imate čitavu diskusionu grupu za ljude koji ne mogu da smisle Ilona Maska, čiji je isključivi cilj da brutalno napadaju i vređaju čoveka za bukvalno svaku stvar koju kaže ili uradi. Ponekad su to najobičnije sitnice, nebitne mrvice iz Maskovog privatnog života, ali i to je dovoljno onima koji su bolesno opsednuti samom činjenicom da Mask postoji. Post koji je nedavno pokupio najviše uvredljivih komentara sadrži samo jednu kratku rečenicu u kojoj Mask kaže da nije ljubitelj šaha jer više voli „kompleksnije igre“. Zaključak gomile je jasan: ako je nekome šah nedovoljno složen, taj mora da je potpuni idiot i prepotentni egocentrik. Nikom nije palo na pamet da proveri da li čovek možda više voli „Go“, igru koja je složenija od šaha.

Nisu samo pojedinci skloni korišćenju „Rage bait“ trikova, sve više ga primenjuju i kompanije. Sidni Svini je za „American Eagle“ džins snimila jedan prilično kretenski reklamni spot u kome objašnjava kako se brend farmerki u njenoj porodici prenosi sa kolena na koleno, jer džins mora da odgovara genima, da ide uz boju očiju. I zato njen džins mora da bude plav, kao „American Eagle“, nije bitno što neke druge kompanije prave mnogo udobnije farmerke. Spot je, zbog stupidnog uplitanja genetike u jedne obične pantalone, dobio na hiljade negativnih komentara ali je pogodio metu: prodaja je krenula iznad svakog očekivanja.

Ima još takvih primera: recimo, reklamna kampanja kompanije „Asus“ koja je na jednoj promotivnoj fotografiji eleganciju svog novog laptopa uporedila sa lepotom zadnjice svoje promoterke. Poruka je bila sasvim jasna: muškarci prave komplikovane stvari, lepe žene ih promovišu, a one ružne ćemo poslati u Iran. Lavina brutalnih komentara koja je usledila naterala je „Asus“ i brojne druge kompanije koje su nesvesno usvojile seksistički obrazac ponašanja da se zamisle i iz osnova izmene svoj stav, uz (ne)iskreno izvinjenje ili bez njega. „Asusov“ laptop se, i pored svega, prodavao odlično.

Ponekad se „Rage bait“ desi i bez loše namere. Posle poraza Portugalije na Svetskom prvenstvu u fudbalu 2022. godine, jedna vesela i beskrajno simpatična marokanska devojčica izjavila je da „jadni Ronaldo sad plače u svom automobilu“. Iako se u Jutjub klipu pojavljuju i druga lica sa sličnim izjavama, tornado podrugljivih poruka sručio se isključivo na nesrećno dete. Masovna histerija i progon jednog nemoćnog bića bila je u totalnoj disproporciji sa imaginarnim „grehom“ koji je mala Marokanka počinila.

Mrak anonimnosti

Art Markman, profesor psihologije sa Univerziteta u Teksasu, kaže da su komentari na internetu sve agresivniji i da pritom ne rešavaju ništa:

„Čak i kad se prašina slegne, imaćete utisak da tu niko nikog ne čuje. Jake emocije potrošene bez satisfakcije ne samo da su beskorisne – one direktno škode vašem mentalnom zdravlju.“

Frensis Bejkon: Bes

Zašto nam se ovo dešava? Profesor Markman kaže da su na delu tri faktora:

„Prvo, internet nudi anonimnost – mnogo je lakše biti nevaspitan ako je vaš identitet sakriven. Drugo, otrovni komentar najčešće je upućen nekoj dalekoj, nepoznatoj osobi. Ljudi se u takvoj situaciji mnogo lakše sukobljavaju nego kad naspram sebe imaju poznanika sa posla ili iz škole. I, na kraju, ako hoćete da budete bezobzirni, mnogo je lakše to učiniti u pisanoj a ne u govornoj formi. Nekada smo jedni drugima ostavljali ceduljice sa blago uvredljivim porukama (‘Komšija, lopata za čišćenje snega je u podrumu, ne ujeda’), internet ih je sada u potpunosti zamenio nečim mnogo ekstremnijim.“

Uz to, na internetu nam niko ne brani da držimo beskrajne monologe i pišemo dugačke traktate koji će nas samo zabetonirati u stavu koji zastupamo. Monolog funkcioniše u pozorištu, na filmu, na internetu, ali ne i u živom dijalogu. Jer, kada slušamo argumente drugih ljudi često smo prinuđeni da korigujemo svoje mišljenje, da zastanemo, da razmislimo, spustimo glas ili priznamo nekom drugom da je u pravu.

Dodajte na to i „ovu situaciju“, kada većina medija promoviše prostakluk, ekstremizam, primitivno izražavanje i strasnu mržnju prema svakom izdvojenom mišljenju. U takvoj atmosferi mlade (a bogami i starije) generacije prihvataju isti agresivni stil komunikacije kao društveno prihvatljiv, štaviše poželjan standard, i primenjuju ga svuda, ponajviše na internetu.

Amanda Kesidi, novinarka irskog portala „Imidž“, ističe da je agresivan nastup karakteristika svih društvenih mreža:

„Neko ko voli da mrzi uvek će to radije činiti online nego offline. Sve što se zbiva na društvenim mrežama može da stane u samo jednu reč – JOŠ! Još veće usne, još lepši stan, još bolja kola, još glasnije mišljenje, još veće potcenjivanje drugih, još slađa deca, još veća radost, još veći bes. Jedna ogromna, besmislena hiperbola. Želimo da budemo primećeni, verujemo da smo bitni, ljudi moraju da nas vide, da nas čuju. A ako ne čuju, tim gore po njih, sve će im biti ponovljeno još jednom, na još agresivniji način. Svi smo zaboravili da je lepo biti važan ali da je još važnije biti pristojan.“

Kontrola algoritama

Pojam „Rage bait“ verovatno vuče poreklo od jedne druge poznate engleske kovanice – „Road rage“, situacija koja obično počinje tako što dva vozača na semaforu otvore prozor i jedan drugom istresu lavinu uvreda, da bi zatim krenulo besomučno utrkivanje mimo bilo kakvih saobraćajnih propisa sve do narednog stajališta gde će jedan vozač pištoljem presuditi drugom, ako pre toga ne završi u nekom jendeku ili provaliji. Fenomen je nastao tokom osamdesetih godina, valjda u vreme kada se koncentracija ljudi na putevima povećala do te mere da je konflikt postao neminovan (kako „road rage“ funkcioniše u stvarnosti verovatno je najbolje opisano u izvrsnom argentinskom filmu Divlje priče (Relatos salvajes).

Ni agresivnost na internetu nije od juče – stara je koliko i internet sam. Ali bar u početku, postojala je neka namera da se taj bes koliko-toliko kanališe. U vreme kada se internet svodio na imejl i šaku korisnih prezentacija postojale su tzv. „news“ grupe, nalik na današnje internet forume ili „Reddit“, samo što se cela komunikacija odvijala porukama koje su, zapravo, bile imejlovi.

Grupe u kojima se diskutovalo „bez rukavica“, u kojima nisu bile bitne reči već samo strast imale su sufiks „advocacy“. Da li je bolji Mek ili Pi-Si? Socijalizam ili kapitalizam? Zvezda ili Partizan? Sve to su bile grupe u koje „normalan“ svet nije zalazio. I tada, pa i kasnije, kada su se pojavili pravi internet forumi, bilo je moderatora koji su mogli da dele žute, pa i crvene kartone, da određuju koliko će „utakmica“ (meseci) neko morati da pauzira pre nego što još nekog nazove „barabom“ ili „fašistom“.

Sve je otišlo k vragu kada su se društvene mreže kao kancer proširile internetom. Obim poruka postao je toliki da tu nikakva prava moderacija više nije bila moguća. Velike mreže morale su da se oslone na pomoć korisnika od kojih se očekivalo da prijave agresivan, neprihvatljiv sadržaj. Ispostavilo se da je takav pristup kontraproduktivan: korisnici su prijavljivali naloge onih sa kojima se nisu slagali, makar iza njih stajali ljudi sa umerenim i kulturno obrazloženim stavovima, dok su pravi nasilnici bili nedodirljivi, zaštićeni i slavljeni od strane svojih istomišljenika.

Posao koji ljudi nisu umeli da obave na kraju je poveren algoritmima. Mi više ne koristimo internet koji kontrolišu ljudi. Vlast su preuzele mašine i programi koji su često toliko složeni da njihov učinak ne mogu da predvide ni njihovi kreatori. Na sve to se nadovezala veštačka inteligencija, pametni softverski „agenti“ koji obično imaju nekoliko desetina milijardi konfigurabilnih parametara. Niko više ne zna zašto je mašina donela odluku da neki post istakne, a neki ignoriše jer je sistem, jednostavno, postao toliko komplikovan da je postao netransparentan.

Kako to funkcioniše u praksi? Neko ko je dovoljno uticajan (čitaj: ima buljuk pratilaca iza sebe) postuje „Rage bait“ tekst u kome se detaljno opisuje kako su (inače miroljubivi i dobrodušni) stanovnici Farskih Ostrva ponovo upriličili „Grindadráp“, tradicionalni godišnji pokolj kitova i delfina. Tekst, ilustrovan slikom mora crvenog od krvi, tako je sročen da nikog ne ostavlja ravnodušnim – neki će ovo prihvatiti kao deo tradicije i lokalnog folklora, dok će mnogo veća masa ljudi reagovati ekstremnim komentarima punim prezira, psovki, kletvi...

Post za kratko vreme može da prikupi na stotine komenata iz čega će algoritam izvući pouku: ljudi vole ovakvu vrstu tekstova, vole priče koje sadrže nasilje i krv, to ih zadržava na mreži, motiviše da budu aktivniji... Ne zaboravite da zadatak algoritma nije da rastavlja internet tuče između onih koji vole boraniju ili je ne podnose. Osnovni zadatak tih (kvazi)inteligentnih agenata je da promovišu gledanost poruka i da provociraju aktivno učešće u diskusijama. Jer veći saobraćaj donosi i više oglasa, više oglašivača i veće prihode. Sve ostalo je sekundarno.

Rubensova "Meduza"

Ako je već tako, zašto ljudima ne servirati još veću količinu polarizujućeg sadržaja? Iako vi možda više volite da gledate surfovanje na talasima ili modne revije, algoritam će vam sve češće servirati postove koji u vama bude gnev, koji obiluju nasiljem ili ostrašćenim porukama, koji vas, i pored vaše mirne prirode, primoravaju da nešto preduzmete (da napišete jednako ostrašćen komentar).

Popularni sadržaji

Uticajni lik iz prethodnog pasusa stekao je svoju armiju sledbenika upravo činjenicom da uspeva da „izazove tuču“ nakon svakog svog posta. On zna da koristi alate bazirane na veštačkoj inteligenciji i zato nikad nije bez ideja, veći mu je problem kako da izabere najgori od deset mogućih postova nego da ih napravi. Motiv je, najčešće, finansijski jer sve velike platforme nagrađuju one koji smišljaju popularan sadržaj.

"On", skulptura
Mauricija Katelana

Autor sam ne veruje u polovinu stvari koje je napisao, ali to nije bitno – njega ne zanima istina već reakcija jer mu ona donosi novac i harizmu. A ljudi vole harizmatične ljude, makar se oni zvali „Baka prase“, i nije čudo što su diletanti poput promašenog austrijskog slikara uspeli da zavedu čitave narode koristeći samo jedno sredstvo: bes.

Na duge staze, ovakve osobe najčešće izgube trku sa „samim sobom“: ili ih društvene mreže eliminišu kad prekardaše svaku meru, ili prave pogrešne procene u izboru postova pa ostanu bez prihoda, ili ih napuste „verni pratioci“ jer se u gradu pojavio novi Dok Holidej, neki novi „revolveraš“, neko ko postuje više, brže, agresivnije i nikad ne razmišlja dvaput.

Mark Zakerberg, osnivač „Fejsbuka“, često je uvodio novine koje su korisnici dočekivali na nož, poput uvođenja „newsfeed“-a, žurnala koji sumira aktivnosti, postove, fotografije vaših poznanika i virtuelnih prijatelja. Retko koja novotarija je zbog toga povučena. Kako sam Zakerberg kaže: „Vi možete da nastavite da se žalite, ali kad god sam uradio nešto slično, istraživanja su pokazivala da nam broj korisnika i dužina njihovog boravka na Fejsbuku rastu.“

Retki su slučajevi kada hirovite svađe iznedre nešto korisno. Pre desetak godina, u jednom članku iz „Njujork Tajmsa“ izneta je pomalo nezgrapno i nevešto formulisana tvrdnja da su muškarci izmislili internet. Na Tviteru je nastao kratkotrajan ali žestok rat žena protiv muškaraca, iz kojeg smo, na kraju, ipak nešto korisno i naučili: ispostavilo se da je prvi komunikacioni protokol namenjen razmeni informacija između udaljenih računara smislila jedna žena, Radija Perlman, danas priznata kao „majka interneta“.

Radija Perlman i Ada Lavlejs

I da stvar po muškarce bude još „gora“, saznali smo (ako to već ranije nismo znali) da se prvi put o upotrebi programabilnih mašina razmišljalo još u prvoj polovini 19. veka, kada je Ada Lavlejs, ćerka čuvenog pesnika lorda Bajrona, definisala neke od principa funkcionisanja takvih mašina, verujući da će one naći primenu u matematici, finansijama, muzici i slikarstvu. Njen postupak za izračunavanje tzv. Bernulijevih brojeva, iako formulisan govornim jezikom, danas se smatra prvim kompjuterskim programom (mnogo decenija kasnije, jedan rani programski jezik poneće njeno ime: „Ada“).

Pobeći negde

Ali, ne treba se zanositi – kada rasprava postane žestoka, u većini slučajava ishod je trivijalan: niko nikog ne može da ubedi u bilo šta, a mržnja između suprotstavljenih strana veća je nego što je ikad bila. Uz to, živimo u doba kensel kulture, što je samo drugi naziv za ono što je u vreme „Divljeg zapada“ bio linč. Jedna nepažljiva reč, jedan minorni greh iz prošlosti, jedan nespretan gest i neko će postaviti „Rage bait“ post na nekoj društvenoj mreži koji može da vam uništi karijeru, uspešnu firmu, srećnu porodicu ili čitav život na osnovu presude koju je donela rulja u komentarima.

Kevin Spejsi je možda oslobođen svih optužbi, ali mu više niko neće ponuditi da snimi pristojan film. Uz to, ovo je vreme „političke korektnosti“, nema više Muje i Hase, Ciga više ne ide kod doktora, plavuše su se opametile...

Kako se odupreti „Rage bait“ izazovu? Isto onako kao što ćete se suprotstaviti bilo kom drugom poroku (cigarete, alkohol, kockanje, švaleracija...). Ignorišite postove u kojima se stvari namerno mistifikuju („Putin konačno prelomio...“), ili sasvim banalizuju („Ovaj lek leči išijas za tri dana“), koji imaju idiotske naslove („Propali teniser Đoković...“), u kojima se poriču nesporna civilizacijska dostignuća (vakcine, let na Mesec), postove koji su sastavljeni od reči istrgnutih iz konteksta ili imaju naivni uvod („Nikad mi neće biti jasno zašto...“).

Ako to ne pomaže, jednostavno zamenite Tik-Tok i Ikc (Tviter) nečim pametnijim, recimo „Vikipedijom“. Setite se onoga što su vam pričali roditelji: „Ako nemaš šta pametno da kažeš – bolje ćuti.“ Jer, famozni algoritmi nisu trenirani da proveravaju istinitost ili kvalitet iznete tvrdnje, baš kao što nisu trenirani ni da nam serviraju toksični sadržaj. Mi smo ih tome naučili zato što nad takvim sadržajem provodimo najviše vremena.

U lokalnoj prodavnici možete da kupite sve potrebne namirnice, ali prodavnica nije kriva ako zbog prevelike količine čokolade dobijete dijabetes. Jedini trening koji je algoritam ikad imao je da zadrži našu pažnju, ne birajući sredstva. A emocije su moćan stimulans: ništa tako ne motiviše na akciju kao bes.

Dve važne ljudske vrline, veština slušanja i spremnost na izvinjenje, možda još uvek postoje u stvarnom svetu. Na internetu toga više nema. Situacija liči na onu u kojoj nevešti majstori lakiraju parket u velikom stanu. Svako na kraju završi zafarban u svom ćošku i za to proklinje sve ostale. Problem je samo što ćoškova u stanu nema puno, a na internetu – ćoše se napravi očas posla, čak i tamo gde ga niko pre nije ni očekivao. 

Kažu da bes može da opstaje samo dok u njegovoj distribuciji ljudi svesno učestvuju. Plamen koji niko ne zaliva benzinom ugasiće se sam. Možda je ovaj recept naivan, jer ljudi definitivno imaju i tamnu stranu koja, ponekad i nesvesno, progovara iz njih, ponekad i na komičan način – dovoljno je samo da stvorite odgovarajuću atmosferu.

To je najbolje potvrdio nemački komičar Joni Bukhart nastupajući pred velikim auditorijumom, nekom finom gospodom, tokom karnevala u Kelnu 1973. godine. Njegov nastup bio je relativno banalan – tražio je od publike da se aktivno uključi tako što će dopunjavati popularne nemačke brzalice koje je Bukhart ispaljivao sve brže i strasnije... Kada je Bukhart, na kraju, rekao „Sieg!“, publika je složno odgovorila gromoglasnim „Heil!“.

„Ah, koliko starih drugova imamo ovde...“, rekao je Bukhart, „neverovatno...“. 

RTS OKO