Dugo putovanje u prošlost

Saturn je šesta po redu i druga po veličini planeta u Sunčevom sistemu. S obzirom da je vidljiv i golim okom, Saturn je posmatran i izučavan još od antičkih vremena (u rimskoj mitologiji Saturn je bog poljoprivrede). Teleskopom ga je prvi posmatrao Galileo Galilej 1610. godine ali nije ispravno protumačio ono što je video. U to vreme Galilej je Saturnov prsten mogao da vidi jedino "iz profila", kao tanku crtu preko planetarnog diska, a ne kao elipsu ili krug. Zato je pogrešno pretpostavio da Saturn ima dva satelita, po jedan sa svake strane, a misterija je ostala nerazrešena sve dok Kristijan Hajgens nije tačno opisao Saturnovu geometriju. Danas znamo da je Saturnov spektakularni prsten sastavljen iz nekoliko koncentričnih delova i da ima prečnik od preko četvrt miliona kilometra. Prsten uglavnom čine gromade leda i stene veličine od nekoliko centimetra do više stotina metara. Debljina prstena je ekstremno mala, manja od jednog kilometra: kada bi se materijal čitavog Saturnovog prstena sabio u sferu, ona ne bi imala ni 100 kilometara u prečniku.

Poput Jupitera, i Saturn je gasoviti džin. Ima deset puta veći prečnik od Zemlje i sastavljen je od mešavine vodonika, helijuma i tragova drugih materija. Saturn je telo sa najmanjom gustinom u Sunčevom sistemu: ako biste uspeli da ga strpate u kadu, on bi u njoj plutao kao gumena patkica. Zbog velike brzine rotacije i slabe konzistencije, Saturn je vidljivo spljošten na polovima i po obliku više podseća na tikvu nego na loptu. Vetrovi na Saturnu dostižu brzinu od preko 1800 kilometara na čas.

Pored Saturna do sada su proletele tri kosmičke sonde: Pionir 11 (1979), Vojadžer 1 (1980) i Vojadžer 2 (1981), pri čemu se nijedna nije zadržala u blizini više od dan-dva. Iako su ove tri kratke posete višestruko uvećale naše znanje o ovoj planeti, na mnoga pitanja i dalje nemamo pravi odgovor. Koje je poreklo Saturnovih prstenova? Kada su nastali i koliko dugo će trajati? Zašto druge planete nemaju prsten ovakvih razmera? Na koji način Saturn odašilje u kosmos više energije nego što je prima od Sunca?

Saturn ima preko 30 satelita od kojih su mnogi veoma zanimljivi. Uzmite, na primer, bleštavi Enceladus, najsjajnije telo u Sunčevom sistemu ili zagonetni Japetus, satelit sa dva lica: jednim sjajnim kao Mesec i drugim tamnim kao asfalt. Ipak, daleko najinteresantniji je onaj najveći, Titan, drugi satelit po veličini u čitavom Sunčevom sistemu (veći je od Meseca, a manji samo od Jupiterovog Ganimeda). Zašto su naučnici toliko fascinirani Titanom? Pre svega zato što je to jedini poznati satelit koji ima gustu atmosferu. S obzirom na niske temperature koje tamo vladaju (180°C ispod nule), pretpostavlja se da je gasoviti omotač Titana zadržao karakteristike prvobitnog kosmičkog oblaka gasa i prašine iz kojeg su kasnije nastale sve planete uključujući i Zemlju. Pogled u Titan predstavlja, zapravo, pogled u našu prošlost staru bar 4 milijarde godina.

Osmatranja sa Zemlje utvrdila su da se atmosfera Titana najvećim delom sastoji od azota i argona sa nekoliko procenata metana, uz obilje raznih drugih organskih jedinjenja (etan, acetilen). Pritisak na površini Titana za 50% je veći od onog na površini Zemlje. U višim slojevima atmosfere metan se razlaže pod dejstvom sunčeve svetlosti a kao rezultat raspada nastaje "smog", sličan onom koji možete da vidite iznad velikih gradova, samo neuporedivo jači. Zahvaljujući ovom fotohemijskom procesu, Titan je ogrnut debelim, neprozirnim narandžastim plaštem koji osmatranje detalja sa Zemlje čini skoro nemogućim.

Naučnici su do sada mogli samo da nagađaju šta se na Titanu zbiva i kako on zaista izgleda. Kada se uzmu u obzir temperatura koja tamo vlada i sastav atmosfere, sasvim je moguće da na Titanu postoje uljasti okeani tečnog metana duboki i do hiljadu metara koje konstantno hrane metanski pljuskovi i reke. Mnogi su izneli i vrlo smelu pretpostavku da je Titan, s obzirom na obilje prisutnih organskih jedinjenja, pogodno mesto za razvoj života, uprkos surovoj hladnoći.

Ne bismo li dobili makar i delmičan odgovor na ova pitanja, ka Saturnu je 1997. godine upućena svemirska sonda Kasini koja je na svojim leđima nosila "specijalnog putnika" za Titan - manju sondu nazvanu Hajgens. Misija Kasini-Hajgens je, po svim standardima, izuzetno skupa. U njoj učestvuju američka (NASA), evropska (ESA) i italijanska svemirska agencija (ASI) a ukupan dosadašnji trošak procenjuje se na oko 3,2 milijarde dolara (ilustracije radi, jedno lansiranje "šatla" košta šest puta manje).

Kasini, matičnu letelicu veliku kao gradski autobus, projektovali su Amerikanci. Kako bi se smanjila masa goriva, a povećala količina korisnog tereta (naučnih instrumenata), Kasini je morao da putuje veoma lagano, koristeći kao pogonsku ispomoć gravitaciono polje Venere (dva puta), Zemlje i Jupitera. Čitav ovaj svemirski karambol propraćen je burnim negodovanjem raznoraznih "zelenih" partija i organizacija, usled relane opasnosti da katastrofa tokom lansiranja ili naknadnog proletanja dovede do pada nuklearnog reaktora Kasinija na Zemlju. Međutim, ova odiseja prošla je bez incidenata, tako da se letelica u julu 2004. godine konačno našla u orbiti Saturna u kojoj će provesti naredne četiri godine proučavajući planetu i njene satelite.

Evropljani su kreirali sondu Hajgens koja je kao pasivan teret putovala na leđima Kasinija kroz kosmos, sve dok se nije primakla Titanu krajem prošle godine. Hajgens se na površinu Titana spustio po unapred isprogramiranoj proceduri: katapultiran je sa matičnog Kasinija 25. decembra, u letu po inerciji bez sopstvenog pogona proveo je naredne tri nedelje, da bi na kraju, 15. januara, konačno zaronio u Titanovu atmosferu. Nakon komplikovane višečasovne sekvence kočenja i otpuštanja tri seta padobrana, Hajgens se meko spustio na površinu Titana, šaljući podatke o svojoj okolini sve dok mu se baterije nisu potpuno ispraznile. Podatke sa Hajgensa inicijalno je primio Kasini a zatim ih je reemitovao na Zemlju. Bio je to trenutak za istoriju (prvo sletanje na Titan, prvo sletanje na satelit neke druge planete) i trenutak ogromne sreće za sve one koji su, često i decenijama unazad, radili na ovom poduhvatu.

Nažalost, tokom ove kompleksne operacije, tehnički isplanirane do poslednjeg detalja, desio se kiks koji je umalo prepolovio količinu sakupljenih podataka: greškom jednog od inženjera ESA, Kasini nije aktivirao oba kanala potrebna za komunikaciju sa Hajgensom tako da je deo neprocenjivo vrednih informacija odleteo u prazno. Srećom dobar deo ovih podataka uhvatile su stanice na Zemlji, milionima kilometara daleko od Titana, što je podvig svoje vrste s obzirom da je Hajgensov signal imao snagu običnog mobilnog telefona. ESA je tako za dlaku izbegla novi fijasko a da se pritom još nije oporavila ni od prethodnog (neuspelog spuštanja sonde Bigl 2 na Mars, pre nešto više od godinu dana).

Prvi snimici pristigli sa Hajgensa bili su senzacionalni. Set Šostak, kolumnista sajta Space.com, kaže da su svi predviđali da će Titan biti interesantan, ali da niko nije očekivao da Titan bude luđi čak i od Majkla Džeksona. Titanovi pejzaži vizuelno su nalik onima koje možete naći na Zemlji. Čak i posmatrač-amater može na snimcima lako da uoči reke, rečne slivove, kanjone, tamna mora, jasno definisane obale, pramenove magle, močvare, isušena jezera, rečne izvore, ledena brda i niske predele prekrivene tamnim karbonskim smogom. I dok je voda najznačajniji element erozivnih procesa na Zemlji, na Titanu je to tečni metan. Doduše, na Hajgensovim slikama rečna korita i kanali trenutno izgledaju suvo, ali postoje indicije da su obilne metanske kiše padale nedavno. Hajgens je sleteo vrlo meko u područje puno rasutih ledenih stena, na muljevito tlo zasićeno metanom koji se u obliku kondenzata verovatno nalazio svega nekoliko centimetra u tlu ispod sonde. Ono što ni Hajgens nije mogao da objasni je poreklo metana jer se ova supstanca konstantno razgrađuje pod dejstvom sunčeve svetlosti. Metan na Zemlji nastaje kao nusproizvod metabolizma i raspada organske materije, ali nije jasno odakle ga na Titanu ima u tolikim količinama s obzirom da žive materije na Titanu nema.

Ili je, možda, ipak ima? Teško je poverovati u to (Hajgens nije imao instrumente kojim bi mogao da detektuje biološke procese). Život kakav mi poznajemo predstavlja bućkuriš hemijskih reakcija koje se odvijaju u tečnoj vodi kao univerzalnom rastvaraču. Tečne vode na Titanu sigurno nema, nema je čak ni u obliku vodene pare u atmosferi, ali tečnog metana i drugih organskih jedinjenja ima. Sa druge strane, materije koje predstavljaju izvor života na Zemlji jednostavno se ne rastvaraju u tečnom metanu. Dodajte na to i dobro poznatu činjenicu da se na niskim temperaturama hemijske reakcije, samim tim i metabolizam, drastično usporavaju: procesi koji bi na Zemlji trajali minut ili sat, na Titanu bi potrajali čitavo stoleće ili milenijum.

Titan je, očigledno, vrlo čudno mesto kome ćemo se još vraćati. Kamera ugrađena u Hajgens možda je bila svetsko čudo u trenutku lanisranja daleke 1997. godine, ali sa svojih 0.04 megapiksela danas ne bi bila interesantna ni najbednijoj prodavnici polovne kompjuterske robe. Od Kasinija koji će još nekoliko puta proleteti iznad Titana ne može se očekivati da značajnije dopuni ono što je Hajgens već otkrio. A sve što je Hajgens otkrio tokom svog kratkog ali burnog spuštanja na Titan može da stane na nekoliko disketa od 3.5 inča. Hajgens je delimično skinuo veo sa jedne velike misterije, ali nam nije pomogao da adekvatno objasnimo ono što smo zahvaljujući njemu videli.

Kasini i Hajgens

Svojim imenom misija "Kasini-Hajgens" odaje počast dvojici velikana astronomije i nauke uopšte: Žanu Dominiku Kasniju i Kristijanu Hajgensu.

Kasini je rođen u Italiji, 1625. godine. Za astronomiju se zainteresovao tek kada je prerastao svoju ranu fasicinaciju astrologijom. Prvi znanja stekao je od jezuitskih sveštenika i jednog bogatog astronoma-amatera koji mu je pružio priliku da radi sa kvalitetnim teleskopima. Bio je talentovani posmatrač Sunca i planeta tako da je ubrzo dobio profesorsko mesto na Univerzitetu u Bolonji. Odatle je na poziv Luja XIV, 1669. godine prešao u tek formiranu Francusku akademiju nauka. Dve godine kasnije prima francusko državljanstvo i postaje direktor Pariske opservatorije.

Kasini je otkrio četiri Saturnova satelita: Japetus (1671), Reu (1672), Tetis i Dion (1684). Ipak, najpoznatiji je po tome što je 1675. godine otkrio tanak prazan procep u Saturnovim prstenovima koji i danas nosi njegovo ime. Kasinijevom zaslugom, francuski astronomi i Pariska opservatorija obezbedili su prestiž koji je trajao još dugo nakon njegove smrti, 1712. godine.

Kristijan Hajgens rođen je 1629. godine u bogatoj holandskoj porodici tradicionalno vezanoj za politiku i dplomatiju. Hajgensov talenat za crtanje i geometriju prvi je zapazio Rene Dekart koji je odlučujuće doprineo da Hajgens studira matematiku. Nakon studija, Hajgens je razvio manufakturu astronomskih teleskopa. Nakon što je formulisao sopstvenu teoriju ovih sprava i otkrio zakon prelamanja svetlosti, Hajgens je osmislio i sopstvene tehnike izrade i poliranja teleskopskih sočiva. Jedan svoj teleskop, mnogo jači od onog koji je svojevremeno koristio Galilej, Hajgens je 1655. godine uperio u Saturn i na sopstveno iznenađenje otkrio da Saturn ima jednog velikog pratioca - Titan. Četiri godine kasnije, Hajgens će utvrditi i pravi oblik Saturnovih prstenova. Osim za astronomiju Hajgens je bio zainteresovan i za merenje vremena. Prvi je utvrdio da se mehaničko klatno može iskoristiti kao sredstvo za pouzdano definisanje ritma časovnika.

Hajgensove pozne godine obeležiće sukob sa najvećim genijem tog doba, ser Isakom Njutnom. Hajgens je bio neizmerno tašt pa je kao "genije bez konkurencije" odbio da sa sarađuje sa Njutnom kako bi zajednički formulisali bolji matematički model časovnika sa klatnom. Osim toga, Hajgens se žestoko protivio Njutnovoj čestičnoj teoriji svetlosti iako nije mogao da mu parira matematičkim znanjem. Njutn je u to vreme već razvio diferencijalni račun, nešto što Hajgens nije imao, ali je zato stimulisao Gotfrida Lajbnica da razvije sopstveni ekvivalent. Sporenja oko toga ko je u matematiku uveo diferencijale, Njutn ili Lajbnic, traju do današnjih dana.

Hajgens je umro 1695. godine. Iako se njegovi tadašnji naučni rezultati mogu uporediti jedino sa Njutnovima, Hajgens je priznanje naučne zajednice stekao tek naknadno, mnogo posle svoje smrti. Taština, ignorancija, hermetičnost i navika da radi u potpunoj osami onemogućili su ga da zasluženu slavu stekne još za života.

(Vreme #736)

Vašar patriotizma

Iako je prvo kolo plej-ofa počelo neočekivanim rezultatima (po prvi put se desilo da tri gostujuće ekipe prođu prvi krug doigravanja), naredna dva kola nisu donela (pre)velika iznenađenja tako da su se u finalu, popularnom Superbolu, našle dve ekipe koje su u poslednjih nekoliko sezona realno najviše i pokazale: Nju Ingland Pejtriotsi i Filadelfija Iglsi.

Predvođeni kvoterbekom Donovanom Meknebom i trenerom Endijem Ridom, "orlovi" iz Filadelfije lako su se ušetali u Superbol. U nikad slabijoj konkurenciji NFC polovine lige oni jednostavno nisu imali doraslog rivala, ne samo u regularnom delu sezone, već i u plej-ofu kada su rutinski preskočili i poslednje dve prepreke, Minesotu i Atlantu. Iglsi su tako konačno razbili maler koji ih je pratio prethodnih godina kada su se redovno saplitali na pretposlednjoj stepenici, u finalu konferencije.

Pejtriotsi, aktuelni NFL šampioni, morali su da savladaju mnogo teže protivnike pre nego što su se po treći put za poslednje četiri godine našli u Superbolu. U prvoj utakmici doigravanja Pejtriotsi su fantastičnom odbranom potpuno ugušili Indijanopolis Koltse, dozvolivši protivniku sa najrazornijim napadom u ligi da postigne svega tri bedna poena. U finalu AFC konferencije Pejtriotsi su pokazali sasvim drugo lice i u ofanzivnoj igri razbili Pitsburg Stilerse, tim sa izuzetnom odbranom i najboljim skorom u regularnom delu prvenstva.

Veliko finale – Superbol (39. po redu), odigrano je u Džeksonvilu (Florida) pred oko 80.000 gledalaca, uz prepoznatljivi patriotski folklor koji ga standardno prati (grupno pevanje himne, gomila američkih zastava, nizak nalet aviona ratnog vazduhoplovstva, prisustvo isluženih predsednika Klintona i Buša starijeg). Pejtriotsi su u finale ušli kao favoriti na svim kladionicama, doduše sa malom prednošću. Svoje dve poslednje titule osvojili su nakon maestralnih igara svog kvoterbeka, Toma Brejdija i kikera Adama Vinatijerija koji je oba puta okončao utakmicu pobednosnim šutem u poslednjim sekundama meča.

Iako je utakmica počela tvrdo, uz početnu prednost Iglsa, stvari su u drugoj i trećoj četvrtini ubrzo došle na svoje mesto. Odbrana Pejtriotsa koju su predvodili neprelazni Bruski, Vrabel i Harison postajala je sve čvršća, dok su se u napadu razigrali hvatač Dion Branč (proglašen za najkorisnijeg igrača susreta) i bek-trkač Kori Dilon, uz standardno tečnu i sigurnu igru kvoterbeka Brejdija koji još nijednom nije izgubio plej-of meč. Iglsi su samo povremeno uspevali da podignu tenziju i naizgled povrate neizvesnot, ali je Mekneb grešio u ključnim trenucima. I dok je igra Pejtriotsa bila dobro balansirana, tako da se nikad nije znalo da li sledi napad trčanjem ili bacanjem, Iglsi su se opredelili za besomučnu pas-igru u kojoj su tek povremeno blistali Pinkston, Vestbruk i Ovens.

Tesan konačni rezultat (24:21) ne odražava najbolje ono što je viđeno na terenu. Bio je to duel do perfekcije uigranog tima Pejtriotsa koji je meč odigrao rutinski, bez velikih uspona i padova, po sistemu "bijem te zato što moram" i ekipe Iglsa koja je mogla da pobedi samo u slučaju da bar dvojica ili trojica igrača istovremeno imaju svoj dan. Mekneb je, međutim, igrao prilično nekonzistentno, povremeno briljatno a povremeno početnički i dezorijentisano. Ukratko, nedovoljno dobro da se parira Brejdiju koji je sve vreme bio skoncentrisan kao robot i hladan kao špricer.

Kao i svi prethodni i ovaj Superbol bio je centralni medijski događaj sezone u Americi. Po običaju, rasprodat je ceo reklamni prostor u TV-prenosu, pri čemu je svaki od pedesetak poluminutnih blokova koštao oko 2.4 miliona dolara. Prošlogodišnji muzički šou program obeležio je gaf Džastina Timberlejka koji je u žaru nastupa nespretno zgrabio Dženet Džekson za kostim koji nije izdržao. A pošto dama ispod kostima nije imala ništa, i pošto je to "ništa" videlo više stotina miliona ljudi u direktnom prenosu, nastao je popriličan skandal koji je uprava NFL-a ove godine pošto-poto htela da izbegne. Ovoga puta, igralo se na sigurno tako što je za nastup u poluvremenu angažovan provereno "fini" i "pristojni" Pol Makartni. Njegov nastup bio je tehnički perfektan, ali i dozlaboga dosadan i prazan.

Ove NFL sezone sećaće se mnogi. Pre svih Kori Dilon, koji je preporodio trčanje novih-starih NFL šampiona i konačno dao pravi pečat svojoj karijeri dobrim delom protraćenoj u Sinsinati Bengalsima (jednoj od najgorih ekipa u poslednjih deset godina). Sa gorčinom će se ove sezone sećati i Teril Ovens, vrsni hvatač Iglsa koji je uoči plej-ofa doživeo tešku povredu noge zbog koje je morao na komplikovanu operaciju. Na teren se vratio već za Superbol, igrajući na sopstvenu odgovornost, iako su lekari tvrdili da sa svim šrafovima i pločama koje ima u nozi postoji rizik da se povreda obnovi u mnogo težoj formi.

Uz navijače i igrače Filadelfije koji su propustili šansu da po prvi put osvoje Superbol (nakon što su neslavno prošli i u finalu 1981. godine), mnogo razloga za nezadovoljstvo imaju i oni koji su bili uz Indijanopolis. Tokom čitavog regularnog dela prvenstva Koltsi su mrvili odbrane svojih protvnika redovno postižući između 30 i 40 poena. Njihov kvoterbek i mozak ekipe, Pejton Mening, postavio je novi rekord u broju bačenih tačdaun pasova (49), ali je u prvom okršaju bez popravnog ispita izgledao kao zalutali početnik.

Po jednima, Meningove fudbalske sposobnosti oduvek su bile precenjene jer Koltsi polovinu utkamica odigraju u svojoj zatvorenoj dvorani, u kontrolisanim uslovima koji eliminišu vetar, kišu, sneg, blato i ostale faktore koji sprečavaju kvoterbeka da loptu baca daleko i precizno. Uz to, Mening je najbolje plaćeni igrač u NFL-u: samo za potpisivanje ugovora isplaćen mu je monstruozni bonus od 34.5 miliona dolara. Na listi najbolje plaćenih sportista za 2004. godinu Mening sa svoja 42 miliona zauzima treće mesto (ispred njega su samo Mihael Šumaher i Tajger Vuds), i nalazi se daleko ispred asova kao što su Šejkil, Bekam ili Agasi. Za razliku od njih, Mening još uvek nije odigrao nijedan meč za pamćenje - i dalje ga bije glas da je "veliki igrač za male utakmice".

Sezona će biti upamćena i po Benu Retlisbergeru, kvoterbeku Pitsburg Stilersa, kome je ovo prva profesionalna sezona. Kao apsolutni početnik nanizao je 15 uzastopnih pobeda, pomogao timu da se dočepa prve plej-of pozicije, ali je u doigravanju došla do izražaja sva njegova igračka nezrelost i neizgrađenost. Među najvećim tragičarima sezone svakako je i Dag Brajan, šuter Njujork Džetsa, koji je u četvrtfinalu plej-ofa u posednja tri minuta utakmice protiv Stilersa imao dve čiste prilike da svoj tim odvede u naredno kolo, ali je prvi put pogodio prečku, a drugi put promašio pola stadiona.

Ipak, najviše razloga za tugu ima veteran Džerom Betis, bek-trkač Pitsburga, koji je pristao da igra za minimalnu platu platu i da sezonu počne sa klupe u nadi da će konačno osvojiti Superbol. Popularni "autobus", kako ga zovu zbog beskompromisnog načina igre i lakoće sa kojom odoleva nasrtajima protivničke odbrane, bukvalno je ostavio i srce i dušu na terenu. Kada imate dvanaest NFL sezona u nogama, udarci koji se ponavljaju iz utakmice u utakmicu ostavljaju ozbiljne posledice. Pošto se mečevi obično igraju nedeljom, Betis ponedeljak obično provodi nepomičan u krevetu, mamuran od sedativa i lekova za ublažavanje bolova. Tek u utorak ili sredu napravi prve korake a od četvrtka počinje da trenira za narednu utakmicu koja će mu doneti novu porciju modrica, udaraca, i kontuzija. Na kraju je sve to bilo uzalud jer Betis, kao ni njegovi saigrači, nije imao rešenje za raspucane Pejtriotse.

Zagrevanje za novu sezonu počinje u avgustu, a u novom prvenstvu sve je, naravno, sasvim neizvesno. Osim činjenice da će Nju Ingland ponovo pobediti u Superbolu sa tri poena razlike, kao i toliko puta do sada.

(Vreme #736)

Poljuljan primat Explorera

Razvoj Mozaika, prvog pravog internet brauzera (u današnjem smislu reči) počeo je 1993. godine, u Nacionalnom centru za superkompjuterske aplikacije (NCSA) Univerziteta u Ilinoisu. Iako začet u skromnim okvirima studentskog kampusa, s nevelikim budžetom i bez jasnih komercijalnih ciljeva, Mozaik se razvijao vrlo brzo i uskoro sasvim nadrastao svoje lokalne okvire. Brojne nezavisne kompanije licencirale su izvorni kod Mozaika i na njegovim temeljima počele da razvijaju inovirane verzije. Ovo rano doba razvoja brauzera bilo je obeleženo velikim koncepcijskim lutanjima, sve intenzivnijom borbom za prve korisnike i neskrivenom željom da se sopstveni proizvod nametne kao standard.

Niko, međutim, nije uspeo da napravi značajniji pomak sve dok 1994. godine Džim Klark, osnivač renomiranog Silikon grafiksa, nije okupio nekoliko glavnih NCSA programera pod firmom Mozaik komjunikešens korporejšen. Nakon više sudskih sporova sa rivalskom firmom Spajglas oko toga ko ima legalna prava na ime "Mozaik", Klark je morao da prekrsti svoju firmu u "Netskejp". U početku je Spajglas imao bolji proizvod, ali je Netskejp brzo hvatao korak, pre svega zahvaljujući ogromnim finansijskim sredstvima uloženim u razvoj. Ove dve firme imale su potpuno drugačiju strategiju: Spajglas je svoje verzije Mozaika prodavao velikim kompanijama koje su, kupovinom adekvatne licence, mogle s njim da čine šta god žele. Netskejp se okrenuo pojedincima – verzije namenjene za ličnu upotrebu ubrzo su postale besplatne i, što je još važnije, veoma kvalitetne. Za kratko vreme Netskejp je stekao dominantnu poziciju čime je stekao i neformalno pravo da diktira strandard koji su svi ostali morali da slede. Na svom vrhuncu, Netskejp je držao više od 90 odsto tržišta internet brauzera.

SUKOB KOLOSA: Period ekspanzije Netskejpa poklapa se s periodom ekspanzije još jednog softverskog kolosa – Majkrosofta. Sredinom devedesetih Majkrosoft je uveliko radio na novoj, revolucionarnoj verziji svog operativnog sistema, Windows 95, ali i dalje nije imao sopstveni internet brauzer. U vremenskoj stisci, ali sa dosta para u džepovima, Majkrosoft je licencirao Spajglas Mozaik i, uz vrlo malo modifikacija i poboljšanja, napravio Internet Eksplorer 1.0. Iako je, u poređenju s Netskejpom, Eksplorer bio gotovo sasvim inferioran, rat do potpunog istrebljenja bio je neminovan. U samom startu, Majkrosoftovi programeri koji su radili na Eksploreru mogli su se prebrojati na prste jedne ruke. Kada je na tržište izbačena verzija 3.0, Eksplorer tim već je imao stotinak ljudi da bi krajem 1999. godine taj broj narastao na više od hiljadu.

Od samog početka Majkrosoft je počeo sistematski da tuče Netskejp tamo gde najviše boli – u izvore prihoda i korisničku bazu. Netskejp je, naime, sa finansijske tačke gledišta bio daleko ranjiviji od Majkrosofta: dok su Netskejpovi prihodi dolazili samo od poslova koji su se vrteli oko brauzera i srodnih aplikacija, Majkrosoft je mogao da rizikuje da mu posao s brauzerom propadne ili da nema nikakav komercijalni efekat na kratke staze. Majkrosoftovi prihodi od prodaje operativnih sistema i dalje su bili astronomski. S druge strane, Netskejpov ukupni godišnji prihod bio je manji od kamata koje je Majrkosoft ubirao po osnovu keša u bankama. Pošto je Netskejpov glavni prihod dolazio od komercijalnih serverskih aplikacija, Majkrosoft je vrlo brzo proizveo alternativne softverske pakete za skoro sve komercijalne Netskejp proizvode i učinio ih integralnim delom svog operativnog sistema za servere. Sve manje velikih klijenata bilo je spremno da dodatno investira u Netskejpov komercijalni proizvod jer je Majkrosofotov operativni sistem već dolazio s prihvatljivom alternativom. Na sličan način Majkorsoft je napao i armiju Netskejpovih "malih" korisnika – Eksplorer je bio besplatan, baš kao i Netskejp, ali je dolazio integrisan u Majkrosoftov Windows na prirodan i logičan način. U očima novih korisnika interneta, naknadna instalacija Netskejpa predstavljala je dodatnu komplikaciju za suviše mali dobitak. Monopol Eksplorera na tržištu brauzera polako je postao identičan monopolu koji je držao Windows na tržištu operativnih sistema.

Eksplorer 4.0 objavljen je u oktobru 1997. godine, a velika fešta tim povodom održana je u San Francisku. Svečanom salom dominirao je pano visok tri metra na kome je bio naslikan zaštitni znak Eksplorera, veliko plavo slovo "e". Ovaj pano je već sutradan osvanuo na parkingu Netskejpa, s potpisom "pozdrav od Eksplorer tima". Zaposleni u Netskejpu su pano već istog dana prefarbali natpisom "Netskejp 72, Majkrosoft 18", aludirajući na procenat tržišta brauzera koji su firme držale u to vreme. Majkrosoft je, međutim, ovim nestašlucima pridodao brojne udarce ispod pojasa, koji su odlučujuće doprineli da se ovaj odnos dramatično izmeni u svega nekoliko godina. Tako je, na primer, Majkrosoft uspeo da s velikim proizvođačima hardvera sklopi ugovore koji forsiraju Eksplorer i zabranjuju instalaciju Netskejpa na nove računare. Uz to, Majkrosoftov popularan alat za kreiranje internet prezentacija (Frontpage) namerno je proizvodio veb stranice koje mnogo bolje izgledaju u Eksploreru nego u Netskejpu.

Kada se sve ovo sabere, i na to dodaju brojne pogrešne odluke Netskejpovog menadžmenta, nije čudo što je krajem 1998. godine Golijat konačno pregazio Davida. Davidovu "praćku" (ono što je ostalo od Netskejpovog prestiža i inventara), kupio je AOL (America Online) za 4,2 milijarde dolara, u nameri da korisnicima svojih internet usluga obezbedi brauzer iz sopstvene kuće. Nakon naknadnog dila s Majkrosoftom čak je i AOL prešao na Eksplorer, a Netskejpov brauzer danas je teško naći čak i na njegovom matičnom internet sajtu. Eksplorerov udeo na tržištu brauzera već godinama se kreće oko 95 odsto dok Netskejp, "senilni dinosaurus" kako ga danas nazivaju, blaženo živi svoje poslednje dane.

SUDBINA KONKURENCIJE: Eksplorer je u vreme najžešćeg rata sa Netskejpom učinio svoj brauzer dostupnim i za druge operativne sisteme, pre svega za Mekintoš računare, ali nikad nije napravio i verziju za Linux. U perspektivi, Majkrosoft namerava da podrži samo Windows verzije, tako što će svoj brauzer još čvršće vezati za sopstveni operativni sistem. Ova odluka ima dalekosežne posledice s obzirom na to da je razvojni ciklus operativnih sistema veoma dug: poslednju "samostalnu" verziju Eksplorera Majkrosoft je objavio 2003. godine, dok se nova verzija Windowsa (Longhorn), samim tim i nova verzija Eksplorera, neće pojaviti pre 2006. godine. Majkrosoft sada ozbiljno rizikuje da novi Eksplorer stigne suviše kasno i da pritom ne donese ništa novo (too little, too late).

Zasad slabašna konkurencija ima dosta vremena da se konsoliduje i napravi korak u pravom smeru, ali je malo onih koji su još uvek u igri. Mekintoš računari imaju svoju verziju brauzera (Safari), ali zbog relativno malog broja Mac-instalacija Safari, i pored svog nespornog kvaliteta, nikad neće biti prava konkurencija Majkrosoftu. Linux zajednica izbacila je na tržište nekoliko kvalitetnih brauzera, pre svega Operu i Konqueror, ali nijedan od njih nije postao standard čak ni u Linux zajednici.

Oči onih koji bi rado videli svet drugačijim od onog koji nam trenutno kreira Majkrosoft, ipak su uprte u Mozillu, projekat koji je nastao nakon što je 1998. godine obelodanjen kompletan programski kod Netskejpa. Potrošeno je mnogo vremena dok taj kod nije definitivno odbačen i još jednom napisan od početka po cenu velikih lomova u razvojnom timu, tako da se prva verzija Mozila brauzera pojavila tek 2002. godine. Suprotno od Eksplorera, Mozila podržava praktično sve današnje operativne sisteme, ima odličnu podršku za današnje internet standarde, u mnogim detaljima je tehnički superiornija od Eksplorera i neuporedivo bezbednija za korisnika. Međutim, usled stalnog probijanja rokova, konfuznog menadžmenta, hroničnog nedostatka sredstava i bez prave promocije na tržištu, efekat koji je Mozila proizvela bio je daleko manji od očekivanog.

S tim se nisu pomirili Dejv Hajat i Blejk Ros, koji su u okviru Mozila projekta pokrenuli jednu eksperimentalnu razvojnu granu s ciljem da eliminišu glavne slabosti od kojih je Mozila patila, i to pre svega u verziji za Windows: glomazna aplikacija s mnogo nepotrebnih funkcija, previše kompromisa, loš menadžment projekta, spor i skup razvoj. Prva verzija novog brauzera, vaskrsla iz pepela Netskejpa, objavljena je 2002. godine pod prikladnim imenom Phoenix. Pošto se ispostavilo da je ovo ime već bilo zaštićeno, brauzer je promenio ime u Firebird, pa onda u Firefox. Fajerfoks je jednostavan, kompaktan, brz i siguran. U poređenju sa već zastarelim Eksplorerom koji već dugo nije ponudio ništa novo, Fajerfoks zaista deluje sveže i ambiciozno, ima više upotrebljivih stvari, znatno brže prikazuje stranice i neuporedivo je bezbedniji za vaš računar nego Eksplorer. Paralelno s Fajerfoksom razvija se i Thunderbird, program za razmenu elektronske pošte, perfektna zamena za Majkrosoftov Outlook. Ali, sve to ne bi bilo dovoljno za uspeh da Eksplorer i Windows u poslednje vreme ozbiljno ne klecaju pod napadima hakera koji u njima neprekidno pronalaze sigurnosne rupe nanoseći milionske štete. Dok Majkrosoft zatrpava svoje korisnike zakrpama i servisnim paketima, Fajerfoks zajednica ubrzano proizvodi gomilu korisnih dodataka: od onih koji blokiraju učitavanje dosadnih reklama, do onih koji u uglu ekrana prikazuju tiker sa berze ili vremensku prognozu.

"LUDILO": Fajerfoks je svoju pretpremijeru imao u septembru ove godine kada je izašao takozvani preview release (funkcionalna demonstraciona verzija). Ovu verziju preuzelo je oko osam miliona korisnika interneta (tri miliona u prvih devetanest dana). Prvi put nakon mnogo godina, Eksplorer je pao ispod 95 odsto tržišnog udela (93,7 odsto). "Ludilo" se nastavilo i u novembru, kada je konačno objavljena verzija 1.0. Iako su serveri sa kojih su internet surferi preuzimali Fajerfoks bili toliko opterećeni da je sistem u više navrata bio na ivici kolapsa, za prva 24 časa distribuirano je više od milion kopija. Fajerfoks i dalje stoji sa obe noge čvrsto na zemlji: njegovi tvorci planiraju da tek krajem 2005. godine zauzmu oko deset odsto tržišta.

Da bi se taj cilj dostigao potreban je i adekvatan marketing, nešto što Mozila nikad nije imala. U oktobru je stvoren poseban fond za prikupljanje sredstava u cilju promovisanja Fajerfoksa kao jedine prave alternative za sve korisnike Eksplorera. Cilj fonda bio je da okupi 2500 donatora i akumulira 50.000 dolara potrebnih za zakup jedne oglasne stranice u "Njujork tajmsu". Odziv je bio petostruko veći od predviđenog: u predviđenom roku sakupljeno je oko 10.000 priloga u ukupnom iznosu od 250.000 dolara. Fajerfoks ima i poseban sajt gde se okupljaju volonteri spremni da rade na promociji novog brauzera. Svako može da izabere aktivnost koja mu najviše odgovara: "propoved" na univerzitetu, u sopstvenoj firmi, misionarski rad u svojoj porodici ili u društvu iz kafića. Trenutno najpopularniji vid promocije su neformalne zabave, druženja i kokteli – u čast Fajerfoks permijere biće održano oko 390 žurki u pedesetak zemalja sveta, uključujući i takve zabiti kao što su Avganistan, Kirgistan i Srbija.

Fajerfoks predstavlja mnogo više od dobrog softvera i neuobičajeno velike galame koja ga prati. Internet je danas globalni fenomen čiji ekspanzivni razvoj u velikoj meri oblikuje budućnost čitave civilizacije (1993. godine postojalo je svega 3000 internet prezentacija, dok se danas taj broj kreće oko 55 miliona, uvećavajući se po stopi od milion mesečno). Fajerfoks predstavlja prvi obećavajući pokušaj da se sudbina interneta istrgne iz ruku kompanije koja je više puta do sada ispoljila neskrivenu želju da svuda gde može nametne apsolutni monopol. Iako Majkrosoft zasad daje prilično nesuvisle izjave u stilu "nismo probali Fajerfoks, ali tvrdimo da on nije pretnja Eksploreru" (Stiv Vamos, menadžer australijske filijale Majkrosofta), nema sumnje da će se kolos iz Redmonda brzo konsolidovati i uzvratiti punom merom. Očigledno je da nam predstoji još jedan "rat brauzera", a na vama je da na vreme izaberete pravu stranu.

Fajerfoks možete naći na adresi http://www.getfirefox.com.

(Vreme #726)

Bart Ratan pred ciljem

U svetu avijacije nije neobično da međunarodne organizacije i fondacije stimulišu razvoj vazduhoplovstva nudeći bogate nagrade onima koji prvi dostignu određeni cilj. U prvoj polovini prošlog veka bilo je više od stotinu takvih nagrada, a jednu od njih, vrednu 25.000 dolara, osvojio je Čarls Lindberg, prvi čovek koji je preleto Atlantik (1927). Nagrade su imale izuzetno stimulativan efekat na razvoj tada skromne avio-industrije, bizinsa koji u današnje vreme obrće i do 250 milijardi dolara godišnje.

Fondacija Ansari X-prize, iza koje stoje tako moćna (i basnoslovno bogata) imena, poput Pola Alena, jednog od osnivača "Majkrosofta", ustanovljena je da bi promovisala jeftin, jednostavan, masovan i svima dostupan let u kosmos. Fondacija je propisala vrlo striktne kriterijume: da biste podigli 10 miliona dolara, potrebno je da od sopstvenih para (bez državnih donacija) napravite letelicu koja će biti u stanju da tročlanu posadu odnese na visinu od 100 kilometara i to ponovite istom letelicom u naredne dve nedelje. Drugim rečima, potrebno je da za sobom ostavite bar 99% zemljine atomsfere (troposferu, stratosferu i mezosferu) i zađete u kosmos, duboko u jonosferu (ilustracije radi, šatl leti na 3-4 puta većoj visini). Misija liči na nešto skromniju verziju pionirskog leta Alana Šeparda (prvog Amerikanca u kosmosu) koji je 5. maja 1961. godine raketom "Merkjuri-Redston" dostigao visinu od 185 kilometara tokom petnaestominutnog suborbitalnog leta. Konkurencija je velika: za nagradu se trenutno takmiči 26 timova širom sveta, a realne šanse da osvoje nagradu imaju samo dva: kanadski "da Vinči" i američki Scaled Composites.

Kanađani su svoju centralu smestili u Toronto, njihova letelica Wild Fire trenutno je u fazi montaže i testiranja dok su piloti na obuci u simulatorima. Letelica se lansira iz balona punjenog toplim vazduhom, kao pogon koristiti kerozin i tečni kiseonik a na zemlju se spušta upravljivim padobranom. Na projektu su angažovani isključivo volonteri, i do sada je na njemu potrošeno više od 100.000 radnih sati (najveći volonterski projekat u istoriji Kanade).

Rivali iz Scaled Composites su, ipak, bliži osvajanju nagrade. Reč je o firmi koju je 1982. godine osnovao Bart Ratan, legendarni avio-konstruktor, jedan od najvećih inovatora u svetu avijacije. Svaka letelica koju je "potpisao" bila je priča za sebe, uvek originalna, drugačija od svega dotad viđenog, vizuelno neobična, inženjerski smela i, obično, veoma skupa. Ispod njegovog "čekića" izlazile su letelice egzotičnih imena, poput VariViggen, Quickie, Solitaire i Catbird. Njegov "Vojadžer" je u decembru 1986. godine po prvi put obleteo čitavu zemljinu kuglu bez usputnih spuštanja i dolivanja goriva.

Osnovni principi Ratanovih konstrukcija su efikasnost, primena savremenih, ultra-lakih (uglavnom kompozitnih) materijala i racionalno trošenje goriva. Tokom svoje blistave karijere Ratan je dobio praktično sva značajna priznanja koja se dodeljuju izuzetnim avio-konstruktorima: od nacionalne nagrade za izuzetan dizajn (tri puta), preko predsedničke medalje koju mu je dodelio Ronald Regan do nagrade američkog Društva test-pilota.

U međuvremenu, Ratan je prodao svoju firmu ali je u njoj i dalje zadržao mesto glavnog izvršnog direktora. Danas je osvajanju nagrade fondacije Ansari bliži nego ikad. Njegova hiper-moderna kosmička letelica Space Ship One već je u decembru 2003. godine letela brže od zvuka da bi 13. maja 2004. godine dostigla rekordnih 65 kilometara visne iznad pustinje Mohava u Kaliforniji. Letelica je u slobodni let puštena iz specijalno konstruisanog aviona White Knight na visini od oko 15 kilometara, da bi zatim sopstvenim raketnim motorom bila lanisrana u stratosferu. "Leteo sam pravo uvis, velikim ubrzanjem", kaže pilot Majk Melvil, "dok sam gledao kako nebo menja boju iz zemljaski plave u kosmički crnu osećao sam najveće uzbuđenje u životu. Platio bih milion dolara za još jedan ovakav let."

Ozbiljni vazuhoplovni i kosmički izazovi obično nisu problem kada iza njih stanu čitave države sa velikim budžetom. Rusi nikad nisu objavili precizne podatke o parama koje su potrošene tokom svemirske trke šezdesetih godina prošlog veka (budžet je bio praktično neograničen), dok se za Amerikance pouzdano zna da su u to vreme trošili i do 20 milijardi (ondašnjih) dolara godišnje.

Možda zbog toga današnja nagrada fondacije Ansari od 10 miliona dolara za onog ko ponovi Šepardov podvig od pre četiri decenije deluje skromno, naročito ako se zna da će troškovi pobednika biti mnogo veći. Ratanova firma finansira se isključivo privatnim kapitalom, bez para poreskih obveznika, što njegovu misiju čini još težom. Međutim, ako na nagradu dodate i svu slavu koja uz nju ide, uz rezervisano mesto u istoriji letenja, uz sve turiste dubokih džepova spremnih da sednu u Space Ship One i debelo plate "doživljaj svog života" – shvatićete da sama nagrada i nije najvažnija. Bude li uspeha, pare će doći same po sebi.

(Politika)

Buš u kosmosu

Bila je sreda, 13. decembar 1972. godine, kada je Judžin Sernan, stojeći kao poslednji čovek na Mesecu, rekao: "Napuštamo ovo mesto onako kako smo i došli, u miru i s nadama čitavog čovečanstva. Bog nam je svedok da ćemo se jednoga dana ovde ponovo vratiti." Više od trideset godina kasnije, tamo se još niko nije vratio i još se ne zna kada će.

Bila je sreda, 14. januar 2004. godine kada se Džordž Buš obratio naciji iz centrale NASA u Vašingotnu. U relativno kratkom, ali emotivno intoniranom govoru koji je više puta prekidan aplauzima, Džordž Buš je nagovestio dalje pravce razvoja američkog kosmičkog programa: "Pre dva veka Luis i Klark krenuli su da ispitaju nepoznata prostranstva Lujzijane, tek kupljene od Francuske. Oni su preduzeli ovu istraživačku ekspediciju u nadi da će njihova otkrića trasirati put za one koji ih slede. Iz istih razloga, Amerika se otisnula u kosmos jer su istraživački duh i želja za razumevanjem prirode deo našeg nacionalnog karaktera. Danas uzimamo novi kurs, od danas NASA ima novi fokus i novu viziju budućih istraživanja."

Iako je Bušovo obraćanje bilo puno retoričkih i patriotskih momenata, ono je ipak bilo mnogo konkretnije nego što se očekivalo. Pre svega, Buš je konstatovao da već četvrt veka Amerika nije konstruisala novo kosmičko vozilo i da je permanentno oslanjanje na spejs-šatl postalo kontraproduktivno. Čovek se u posednjih trideset godina nije odmakao od Zemlje više od 600 kilometara, što je rastojanje od Bostona do Vašingtona. "Vreme je da Amerika preduzme nove korake", rekao je Buš.

U te korake pre svega spada kompletiranje međunarodne svemirske stanice do 2010. godine. Buš je rekao da će Amerika u tom pogledu ispuniti svoje obaveze prema ostalih 15 država uključenih u ovaj program, iako je javna tajna da njegova administracija ovu stanicu smatra finansijskom crnom rupom. I pored katastrofe "Kolumbije", šatlovi će ponovo leteti, ali će celokupna flota biti povučena iz upotrebe oko 2010. godine, nakon trideset godina službe. Šatl će biti zamenjen novim istraživačkim vozilom sa posadom, koje treba da bude napravljeno do 2008. godine. Prvi let sa posadom biće obavljen najkasnije 2014. "Ovo vozilo biće u stanju da nas izvede iz Zemljine orbite i ponese ka drugim svetovima. Naš prvi neposredan zadatak je da se vratimo na Mesec do 2020. godine i od njega napravimo bazu za naredni skok u svemir. U tu svrhu, počevši od 2008. godine, poslaćemo seriju robotizovanih letelica na Mesec koje će pripremiti teren za dolazak ljudi, počeviši od 2015.", rekao je Buš. Ovoga puta, na Mesecu će biti izgrađena stalna svemirska baza pogodna za višemesečni ljudski boravak. Kada ovaj razvojni korak bude kompletiran, negde oko 2020, postojaće svi uslovi za let na Mars. Čovek bi se morao naći na Marsu najkasnije do 2030. godine. "Čovečanstvo teži nebesima isto kao što ga je nekad privlačila morska pučina ili nepoznati kontinenti. Mi smo odlučili da nastavimo da istražujemo kosmos jer to poboljšava kvalitet našeg života i podiže naš nacionalni duh. Ovo nije trka, već putovanje koje smo započeli i za koje još ne znamo gde će se završiti. I zato, hajde da ga nastavimo", zaključio je Buš.

Proteklih godina ništa nije nagoveštavalo da će se stav državne administracije prema NASA drastično izmeniti. Budžet za 2003. godinu bio je restriktivan koliko i svih prethodnih, pri čemu je drastično srezan budžet za projekte koji su "jeli" previše para (poput međunarodne svemirske stanice) ili nemaju neposrednu korist (poput istraživanja spoljnih planeta sunčevog sistema). Delovi spejs-šatl programa predviđeni su za prebacivanje iz delokruga NASA u ruke privatnih kompanija, a jaču finansijsku potporu dobio je jedino program istraživanja upotrebe nukelarnih reaktora na kosmičkim letelicama, i pored glasnog protivljenja raznih "zelenih" stranaka i udruženja.

Buš smatra da je sada obezbedio dovoljnu materijalnu potporu za realizaciju svojih vizija. Trenutni budžet NASA iznosi oko 85 milijardi dolara za narednih pet godina. Početnih 11 milijardi dolara biće obezbeđeno redistribucijom već dodeljenih sredstava. Buš je takođe najavio da će od Kongresa tražiti da NASA svake godine dobije još po jednu "vanrednu" milijardu dolara. Svestan da su ove pare samo početna investicija, Buš je obećao da će se dodatna sredstva obezbeđivati u skladu sa postignutim uspesima.

Govor sličnog "vizionarskog kapaciteta" održao je u maju 1961. godine Džon Kenedi, u to vreme mlad i ambiciozan američki predsednik. U svom obraćanju članovima Kongresa Kenedi je pred naciju postavio velike zadatke, i uz to bio dovoljno hrabar da ih vremenski oroči. "Ja verujem", rekao je Kenedi, "da pre kraja ove decenije ova nacija može da spusti čoveka na Mesec i odatle ga sigurno vrati." Za one koji su sumnjičavo vrteli glavom smatrajući da se Amerika upušta u opasnu avanturu, Kenedi je imao spreman odgovor: "Mnogi pitaju zašto smo izabrali baš ovaj cilj. To je isto kao da pitaju zbog čega se treba popeti na najvišu planinu ili zašto je Lindberg preleteo Atlantik. Mi smo odlučili da odemo na Mesec i učinimo još štošta, ne zato što su takve stvari lake, već zato što su teške. Izazov koji nas čeka pomoći će nam da bolje organizujemo i izmerimo svoje sposobnosti. Taj izazov mi ne želimo da odložimo i siguran sam da ćemo na kraju pobediti."

U tom trenutku izgledalo je da se Kenedi zaleteo: samo mesec dana ranije Sovjeti su poslali Gagarina na put oko Zemljine kugle, dok je Amerika mogla da se pohvali jedino suborbitalnim letom Alana Šeparda, neuporedivo skromnijim od Gagarinovog. Bili su to tek prvi koraci u kosmosu i Mesec je izgledao beskonačno daleko. Osim toga, kosmos je bio poprište hladnog rata u kojem je SSSR dobijao skoro sve bitke. Poniženja na nebu bila su praćena i poniženjima na Zemlji: nacija je još bila u šoku nakon političkog i vojnog fijaska u Zalivu svinja. Međutim, istorija je potvrdila da Kenedi nije preterivao i da je njegova ambicija bila realna: Armstrong i Oldrin su se 1969. godine spustili na Mesec.

Šta je to što je Kenediju (i njegovim politčkim naslednicima) obezbedilo uspeh i zašto je Buš, suočen sa izazovom sličnih dimenzija, u neuporedivo težoj poziciji? Kenedi je mogao da računa na opštenacionalni konsenzus, dok tog konsenzusa u Bušovo vreme nema. Hladnoratovska trka sa SSSR bila je odličan stimulans za razvoj kosmičkog programa, dok danas Amerika nema pravog rivala i uglavnom se trka sama sa sobom. Prve ankete pokazuju da više od polovine Amerikanaca smatra da je pametnije potrošiti pare na programe socijalne i zdravstvene zaštite nego na Mesec i Mars. U godinama nakon Kenedijevog govora, budžet NASA je redovno udvostručavan, uz dodatni porez od pola dolara nedeljno koji su ćutke plaćali svi: odrasli, deca, nezaposleni, bogati i siromašni, bez izuzetka. Za prvi let na Mesec, NASA je potrošila 25 milijardi ondašnjih dolara (preko 175 milijardi današnjih). Buš sada obećava jednu milijardu dolara ekstra sredstava za NASA, što je simbolično povećanje u odnosu na redovnih 15 milijardi. Čak i sa ovim povećanjima budžet NASA ostaće unutar margine od jedan odsto federalnog budžeta. "Takvi nas koraci neće vratiti na Mesec", kaže Bil Nelson, jedini sadašnji član Kongresa koji je leteo u svemir. "Ako NASA može da računa na povišicu od svega nekoliko procenata, onda su Mesec i Mars za nas i dalje nedostižni." Senator Džon Glen, koji je u razmaku od par decenija dva puta leteo u kosmos, smatra da će poduhvat stajati bar hiljadu milijardi dolara. A to su ogromne pare sa kojima se može meriti jedino veličina budžetskog deficita ili visina izdvajanja za vojsku. To čitavoj Bušovoj viziji daje jednu dozu naivnosti: vratiti se na Mesec sa tako skromnim sredstvima liči na pokušaj da se čašom vode ozeleni Sahara.

Bušovih kritičara je, zaista, mnogo: od onih koji insistiraju da se dolari potroše ovde za nalaženje leka protiv raka ili side, preko onih koji podsećaju da je tajming loš i da rat protiv terorizma i intervencije u Iraku i Avganistanu moraju da imaju politički i finansijski prioritet, do onih koji smatraju da je Mars predaleko i da Buš potcenjuje složenost čitavog poduhvata. Trajanje leta do Meseca i nazad meri se danima, do Marsa – mesecima i godinama. Niko ne zna kako će tako dugotrajan let, prolongirano bestežinsko stanje i izlaganje kosmičkoj radijaciji uticati na ljudski organizam i prateću opremu. Osim toga, malo šta od potrebne tehnike postoji u ovom trenutku. Kratkovidi Kenedijevi naslednici, Ričard Nikson pre svih, ne samo da su stavili tačku na letove na Mesec već su prestali da finansiraju i razvoj opreme koja je tako nešto omogućavala. Sasvim paradoksalno, zemlja koja je danas nesporni svetski lider u svakom pogledu, danas nije u stanju da ponovi poduhvate od pre nekoliko decenija.

Znatno je manje onih koji su s odobravanjem i optimizmom dočekali Bušovo obraćanje. Dejv Veldon, kongresmen iz Floride, smatra da je ovo najbolje što se kosmičkom programu desilo u nekoliko poslednjih decenija: "Kada se osvrnemo i pogledamo iza sebe, vidimo da u proteklih 30 godina nismo imali jasan cilj. Mislim da nas je predsednik ponovo vratio na pravi kolosek, a jedna nacija bogata kao što je naša to sebi sigurno može da priušti." Slično misli i Ralf Hol, predsednik kongresnog komiteta za nauku: "Čini mi se da su ljudi u poslednje dve godine imali više želje da odu do bakalnice nego u kosmos. Predsednikova inicijativa došla je u pravo vreme da nas razdrma i vrati u kontakt sa svetom koji nas okružuje."

Da li je u pitanju realna inicijativa, predizborni marketing ili još jedna potvrda stare poslovice da "predsednik predlaže, a Kongres odlaže", pokazaće vreme. Ono što oseća većina Amerikanaca možda je najbolje sublimirala Nadin Barlou, ekspert za Mars sa univerziteta u Arizoni: "I do sada su nas zasipali lažnim obećanjima. Poverovaću kad budem videla sopstvenim očima."

(Vreme #681)

Mars napadnut

Nagli porast interesa naučnika za Mars nema mnogo veze sa njegovim astrološkim ili simboličkim značenjima – trenutna grozničava aktivnost prirodna je posledica činjenice da se svakih nekoliko godina Mars i Zemlja nađu na minimalnom rastojanju, pogodnom za prelet međuplanetarnih sondi. Prošlog leta ovo rastojanje bilo je još "minimalnije" nego obično, tako da su mnogi iskoristili priliku da na Mars pošalju nešto svoje.

Evropska svemirska agencija (ESA) je poslala sondu Beagle 2, nazvanu po brodu kojim je Čarls Darvin u XIX veku lutao po svetu i ispitivao poreklo vrsta. Ime nije izabrano slučajno jer se i ESA i Čarls Darvin bave fundamentalim pitanjima nastanka i razvoja života. Beagle je, za pojmove kosmičkih ekspedicija, relativno jeftin projekat od samo 50 miliona dolara. Lender, deo koji se meko spušta na Mars, u spakovanom stanju liči na veći kofer zaobljenih ivica a u raspakovanom na izvrnuti kišobran. Težak je oko 33 kilograma i napunjen sofisticiranom mernom opremom koja postaje aktivna kada se "kofer" raspakuje. Jednom prizemljen, lender nema mogućnost kretanja jer je mobilnost žrtvovana na račun raznovrsnijeg i preciznijeg merenja.

Beagle pokušava da bez uvijanja odgovori na pitanje koje ima brojne naučne i filozofske implikacije: ima li na Marsu života? Ako ga danas nema, da li ga je bilo? Ako ga je bilo, kakvi se tragovi danas mogu naći? S obzirom da sva nama poznata živa materija sadrži vodu, pitanje postojanja vode na Marsu mnogo je interesantnije za biologe nego za geologe ili hemičare. Potraga za vodom na Marsu zapravo je potraga za životom, za nekom njegovom formom koja bi mogla da liči na zemaljsku. Upravo zato Beagle je opremeljen uređajima za analizu atmosfere i uzimanje uzoraka tla i malom laboratorijom u kojoj se prikupljeni uzorci mešaju sa čistim kiseonikom i zagrevaju ne bi li se detektovali i najmanji tragovi ugljeničnih jedinjena (pre svega metana), vode i drugih ostataka izvorno organskog porekla.

Pitanje vode na Marsu nije bez razloga u centru pažnje. Iako je današnji Mars veoma negostoljubiv, suv i kamenit svet (maksimalne dnevne temperature ne prelaze -30°C, atmosfera je 100 puta ređa nego na Zemlji i sastavljena skoro isključivo od ugljen-dioksida), mnogi geološki tragovi nađeni na snimcima iz orbite sugerišu da je klima pre nekoliko milijardi godina bila vlažnija i toplija, a da je zatim došlo do nagle, katastrofalne promene. Brojni kanjoni, najduži i najdublji u Sunčevom sistemu, useci, krateri, peskoviti nanosi i uvale zasad se mogu objasniti jedino aktivnošću nekadašnjih rečnih tokova, hiljadama puta moćnijih od Amazona. Niko danas ne zna gde je i zbog čega nestala tolika voda. Ali, ako je vode zaista bilo, onda je sasvim moguće da se ona, makar u srznutom stanju, nalazi zapretena negde ispod površine planete, čuvajući u sebi konzervisane ostatke nekadašnjeg života.

NASA se takođe priključila rešavanju ove misterije ali na način koji je, u naučnom smislu, indirektan, a u finansijskom i dijametralno suprotan. Umesto za jednu jeftinu i laku stacionarnu sondu, NASA je od Laboratorije za mlaznu propulziju (JPL) naručila dva identična high-tech rovera, Spirit i Opportunity, svaki težak oko 180 kilograma i vredan preko 400 miliona dolara. Umesto da direktno pokušaju da detektuju vodu i organske materije u tlu i atmosferi, roveri su prvenstveno namenjeni geološkim merenjima iz kojih će se, na posredan način, sagledati i nekadašnja hidrološka aktivnost, ako je te aktivnosti uopšte i bilo. NASA smatra da mobilnost rovera (u idealnim uslovima ova vozila mogu da pređu i kilometar dnevno) omogućava ispitivanje većeg broja različitih stena pri čemu, u ovom trenutku, direktna potraga za vodom i živom materijom nije u planu. I dok je Beagle u tehnološkom smislu potpuno originalan i ne liči ni na jednu sondu do sada, roveri NASA su, u manjoj i većoj meri, uveličane kopije Sojournera, "skejtborda" koji je pokupio opšte simpatije kotrljajući se po Marsu 1997. godine.

Iako nauka načelno ne zna za granice i favorizuje internacionalnu saradnju na dobrobit čovečanstva, u praksi često biva drugačije. Tako se političko i ekonomsko rivalstvo Evrope i Amerike, prenelo i na njihove svemirske agencije a odatle i u kosmos, pa i na Mars. Suprotno od onog što biste možda očekivali, Evropljani su prvi zapodenuli kavgu. Kolin Pilindžer, ugledni stručnjak ESA, u više navrata je tvrdio kako će saznanja do kojih će doći Beagle imati neuporedivo veći naučni značaj od onih do kojih će doći NASA, i pored toga što su fizički i finansijski resursi koje je sebi mogla da priušti ESA neuporedivo manji. "Mi ne idemo na Mars kao turisti", kaže Pilindžer, "to što je Beagle jeftin ne znači da mu je jedina namena da na Marsu pobode zastavu". Američki stručnjaci su uglavnom ignorisali ovakve tvrdnje uz zvanični komentar NASA da "ne treba mešati babe i žabe. ESA ima jedan cilj, mi imamo drugi i u tom pogledu smo više komplementarni nego suprotstavljeni".

Osnovni principi međuplanetarnih letova odavno su postavljeni i provereni u praksi, ali je čitav posao daleko od rutinskog. Mars, ili "planeta smrti" kako je stručnjaci zovu, u je tom pogledu posebno opasna destinacija - statistika pokazuje da je od tridesetak dosad obavljenih misija tek svaka treća imala kakav-takav uspeh. Pritom su, do Spirita, obavljena samo tri meka spuštanja na Marsovu površinu i sva pripadaju Amerikancima (Viking 1 i Viking 2, 1976 i Mars Pathfinder/Sojourner, 1997). Rusi su, nakon manjih početnih uspeha sa Marsom 2 i 3 (1971) naređali sve same neuspehe, poslednji iz 1996. godine kada je sonda Mars'96 "otkrila" vodu, ali ne na Marsu već na Zemlji, pošto je pala u more odmah nakon poletanja. Amerikanci su imali promenljivu sreću tokom serije Mariner ekspedicija tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, pri čemu ih slična sreća prati i u današnje vreme. Tako su Surveyor i Odyssey uspešno ušli u Marsovu orbitu (1997, 2003), ali se zato Mars Observer vredan milijardu dolara ućutao neposredno pred Marsom (1993). Slično su prošli i Mars Climate Orbiter (izgubljen zbog početničke greške u navigaciji, 1999) i Mars Polar Lander (uništen tokom neuspešnog sletanja, 1999).

Šta je to što međuplanetarne letove čini tako komplikovanim? Pre svega - rastojanja koje sonde moraju da prevale. Od Zemlje do Marsa, put je dug skoro 500 miliona kilometara, svetlosti je potrebno pola sata da pređe ovo rastojanje. Kako se sonda primiče Marsu, manevri koje ona mora da vrši ne bi li završila u Marsovoj orbiti postaju sve složeniji dok je vreme potrebno da komande sa Zemlje stignu do sonde sve duže. S obzirom na veliku brzinu koju letelica ima tokom međuplanetarnog leta, greška u proračunu od svega par kilometara ili sekundi može da rezultira pogrešnim kursem sa kojeg više nema povratka. Dobar primer za to je 850 miliona dolara vredna japanska sonda Nozomi lansirana 1998. godine. Prva korekcija kursa bila je neuspešna, tako da je ulazak u Marsovu orbitu, predviđen za 1999. godinu, odložen na nekoliko godina. U međuvremenu, Nozomi je, skoro sasvim bez goriva, dodatno oštećen tokom jedne solarne oluje. Komnikacija sa Nozomijem vremenom je bivala sve teža, da bi krajem prošle godine Japanci konačno digli ruke od njega i priznali potpuni fijasko.

Druga kritična faza leta je sam čin spuštanja na Mars. Na početku spuštanja letelica ima brzinu od oko 19300km/h koju je do trenutka prizemljenja neophodno svesti na nulu. Dodatni problem je i tanka Marsova atmosfera, uglavnom sastavljena od ugljen-dioksida, koja je toliko retka da ne dozvoljava korišćenje klasičnih padobrana tokom poslednje faze prizemljenja. Mars Pathfinder uspešno je testirao jedan novi metod spuštanja koji danas koriste i NASA i ESA. U prvoj fazi kočenje se vrši klasičnim aerodinamičkim štitom, u drugoj padobranom za velike brzine, u trećoj retro-raketama da bi u četvrtoj fazi, na par desetina metara iznad tla, letelica bila zaštićena velikim vazdušnim jastucima i puštena da se slobodnim padom "skrasi" na površini Marsa. Nakon što se letelica konačno smiri, nakon tridesetak odskoka visokih i do deset metara, zaštitni jastuci se ispumpavaju, oprema se rasklapa i prava misija počinje.

Beagle je lansiran sa ruskog kosmodroma u Bajokonuru. Nadomak crvene planete stigao je na leđima Mars Expressa, letelice koja, između ostalog, treba da služi i kao komunikacioni relej na relaciji Beagle-Zemlja (Mars Express ima i sopstveni radar sposoban da detektuje vodu i nekoliko kilometara ispod površine planete). Automatizovana sekvenca spuštanja aktivirana je uoči katoličkog božića i nema sumnje da se Beagle danas nalazi na površini Marsa. U jednom ili u mnogo delova, to je već drugo pitanje. Po proceduri, Beagle je trebalo da se oglasi kratkom melodijom britanske pop-grupe Blur ali su svi pokušaji da se sa Beagleom uspostavi kontakt ostali bezuspešni. Pritom su korišćene moćne radio opservatorije na Zemlji, antene matičnog Mars Expressa i Mars Global Surveyora, orbitera koji se takođe nalazi u Marsovoj orbiti. Neke slabe nade da će komunikacija biti uspostavljena još postoje s obzirom da je Beagle programiran da u slučaju izostanka kontakta sa Zemljom sam sebe rekonfiguriše i pokuša da se oglasi nekim od rezervnih protokola. Međutim, Beagle je jeftina mašina sa malo redundantnih delova i ukoliko je došlo do otkaza nekod od ključnih elemenata (a sva je prilika da se upravo to desilo), misija je izgubljena.

Dva rovera NASA lansirana su u razmaku od oko mesec dana. Prvi od njih, Spirit, srećno je dotakao površinu Marsa 3. januara 2003. Za mesto sletanja izabran je krater Gusev, po geološkim indikacijama verovatno dno nekadašnjeg jezera, dok će Opportunity aterirati 25. januara na suprotnu stranu planete, u oblast Meridiani Planum bogatu gvožđem. Sletanje Spirita prošlo je "knjiški", rover se pomolio iz svog zaštitnog "tetrapaka" i uspostavio kontakt sa kontrolom leta tačno u minut. U trenutku pisanja ovog teksta, analiziraju se prvi snimci okoline i pravi optimalan plan kojim će se rover kretati kada se sa rampe na kojoj se trenuntno nalazi spusti u pesak i kamenje Marsa. Početak istraživanja kasni jer se jedan od zaštitnih jastuka izduvao neposredno ispred rampe, tako da će rover morati da potraži alternativni izlaz iz "garaže". Roveru je potrebno nekih nedelju dana da "protegne" svoje okrugle noge, napuni baterije i konačno se iskotrlja iz čaure koja ga je štitila tokom sletanja.

Roveri su konstruisani tako da odolevaju surovoj Marsovoj klimi. Njihov prethodnik, Sojourner, uspeo je da pređe nekih stotinak metara tokom svoje dvanaestonedeljne misije. Uz malo sreće, svaki od rovera preći će bar deset puta veće rastojanje, u dnevnim etapama dugim i do 40 metara. Roveri svu opremu i mernu tehniku nose sa sobom: tu je panoramska kamera koja je na Zemlju već poslala snimke do sada neviđene rezolucije i oštrine, tri spektrometra (prvi za identifikaciju minerala, drugi za identifikaciju jedinjenja gvožđa i treći za utvđivanje sastava stena), geološki mikroskop i specijalna "grebalica" za uklanjanje površinskog sloja stena. Veliki deo ove fine naučne opreme napravljen je u Evropi, ponajviše u Nemačkoj. Po nekim procenama, svaki rover bi trebalo da funkcioniše bar tri meseca odolevajući surovim marsijanskim noćima tokom kojih temperatura pada i ispod -100°C. Rover je opremljen radio-izotopskim grejačima, svaki sa po tri grama plutonijum-dioksida koji temperaturu elektronike održavaju iznad minimalno dozvoljenih -55°C. Kada ovi grejači oslabe, baterije izgube svoj prvobitni kapacitet, rastojanje između Zemlje i Marsa poraste a solarne ćelije budu prekrivene slojem marsovske prašine, rover će se krajem marta smrznuti i zauvek ućutati.

NASA je ovaj trenutak nespornog uspeha iskoristila da se delimično oporavi od nedavne katastrofe šatla "Kolumbija". Internet sajt posvećen Marsovim roverima zabeležio je preko milijardu poseta u prvih nekoliko dana januara, a slika koju je Spirit poslao odmah nakon sletanja verovatno je najtraženija fotografija u istoriji interneta. Šon O'Kif, prvi čovek NASA, objavio je da će mesto na kome se Spirit trenutno nalazi dobiti ime "Memorijalna stanica Kolumbija" (na roveru se nalazi i posebna pločica sa imenima sedmoro stradalih astronauta). Na ovaj način NASA je simbolično htela da kaže da se istraživanje kosmosa mora nastaviti, ne samo zato što je "istraživanje sama esencija civilizacije" već i zato da žrtve koje su na tom putu neizbežne ne bi ostale uzaludne. NASA ponovo iza sebe ima znatiželjenu javnost i bar nakratko može da uživa u ćutanju "jastrebova" iz Kongresa koji smatraju da se pare poreskih obveznika mogu potrošiti i ovde, na Zemlji. Događaj je, inače, pravi šlagvort za dugo najavljivano obraćanje Džordža Buša naciji koje treba da ukaže na glavne pravce razvoja američkog kosmičkog programa u budućnosti. Nezvanično, Buš se sprema da tokom ove nedelje najavi povratak na Mesec, osnivanje stalne kolonije u kosmosu i let ljudi na Mars. Možda je u pitanju samo predizborni marketnig a možda i pokušaj da Buš ostane zapamćen u istoriji kosmičkih istraživanja slično kao Džon Kenedi koji je inicirao program Apollo i osvajanje Meseca tokom šezdesetih godina. No o tome više u jednom od narednih brojeva "Vremena".

Pristupačne destinacije

Od svih destinacija u Sunčevom sistemu, Mesec i Mars su jedine koliko-toliko pristupačne destinacije, pogodne za permanentno naučno izučavanje. Merkur je beznadežno spržen i previše blizu Sunca, Venera ima agresivnu atmosferu i suviše je vrela za dugotrajnije misije, Jupiter, Saturn i ostale planete su predaleke. Iako je neuporedivo dalji od Meseca, Mars je nebesko telo sa kojim se ljudi daleko brže i lakše identifikuju. Uobičajeno je reći za nekog da je "pao s Marsa", nikad sa Meseca. Jedino sa Marsa nam dolaze vanzemaljci, sa Meseca nam nikad nije došlo ništa osim plime i oseke. Na Marsu stanuju Marsovci, Mesec je još uvek nenaseljen. Mars je bog rata, Mesec je ikona romantičnih i zaljubljenih.

(Vreme #680)

E-mail

Nekad je bila privilegija imati e-mail adresu. Danas je privilegija nemati je. Ili imati samo jednu, malo poznatu, kao u dobra stara vremena. Civilizacija, ili njen progres, ono što zapravo predstavlja "zadovoljavanje potreba koje do juče nisu ni postojale", polako uništava poslednje oaze privatnosti koje su do juče bile neprikosnovene. Taj trend je nezaustavljiv: ljudi dobrovoljno upadaju u mrežu globalnih komunikacija, pristajući da ih ostatak tretira kao uvek prisutan, pasivni objekat koji neprekidno treba zasipati potpuno beskorisnim ili sasvim idiotskim informacijama.

Nekad je e-mail bio čudo neviđeno. Moja prva e-mail adresa bila je saxon%vreme.com@moumee.calstatela.edu, pošta je putovala okolo-naokolo po tri dana dok se konačno ne bi skrasila u jednom redakcijskom računaru. Svaku poruku koju sam razmenjivao sa svojim ispisnicima, srećnim emigrantima na američkim univerzitetima, pobožno sam godinama čuvao, takva je to poezija bila. Uzmimo moje elektronsko poštansko sanduče od jutros: vijagra – povoljno, bingo od milion dolara na lutriji na kojoj nisam ni učestvovao, besplatno putovanje na Tahiti, nekoliko poslovnih ponuda (Sani Abača, Klaudio Kabila, Kunle Martins, Čarls Mosanga i ostali ugnjeteni nigerijski biznismeni), vesti iz kulture (Sandra Bulok konačno dobila svoj porno sajt, oho-ho), tračevi skandal-industrije (Dajana&Dodi, Majkl Džekson&deca) i jedna poruka od prijatelja sa čestitkama za Novu godinu. Jadni moj prijatelj, kad bi samo znao s kakvim se kabilama i abačama nadmeće za trenutak moje pažnje... Kažu da će, prema nekim istraživanjima, za godinu-dve "spam" (elektronska pošta koja nikom normalnom ne treba) imati veći obim saobraćaja nego koristan sadržaj. Ja sam već odavno stigao u 2020-u.

Kad pokleknem od tovara elektronskog smeća koje dobrovoljno preuzimam od svog internet provajdera svakog jutra, najčešće izađem iz kuće da prošetam klinca. Kad nisam kod kuće, onda sam na mobilnom. Čak i ako ga isključim, mobilni operater će upozoriti one koji su neuspešno pokušavali da me pozovu da sam ponovo dostupan. Isključivanje mobilnog garantuje jedino privremenu samoću, ali u njoj nema uživanja jer će se ona pretvoriti u zamarajuću zvonjavu čim uzmem telefon u ruke. Kad bih krišom promenio broj, bio bih nevaspitan ako ga ne bih svima rastrubio. Ako bih krišom izgubio telefon, bio bih budala. Nekako mi je najjednostavnije da ga dam klincu, da se njime igra i nadam se da će ga kad-tad tresnuti o parket. Ali ne vredi – ma koliko mu pokazivao šta treba da uradi, jedino što zna je da ga prisloni na uvo i kaže "halo!".

SMS poruke su takođe neizbežne, dostavljaju ih i po tri dana nakon slanja. Sve je to tako zamršeno i isprepletano da se rečima ne da iskazati: neko mi pošalje e-mail, meni stigne SMS poruka da mi je e-mail stigao. Pošaljem e-mail kroz SMS, ili SMS-om kupim internet vreme od svog provajdera kako bih mogao da pročitam e-mail. Ili odem na internet da bih poslao SMS koji će neko da primi kao e-mail uz podsećanje SMS-om. Kad sednem pred TV, bombarduju me porukama koje ne stižu u telefon nego pravo na ekran. Imam i nezgodan posao, programerski. Kada mi se program pokvari, stigne mi SMS. Ustajem u pola noći da vidim šta je to crklo na mom softveru u tamo nekom Albukerkiju. Dok pokušavam da nekako rešim problem, usput zatrpavan pozivima onih koji bi hteli da sa mnom razgovaraju preko interneta, razmišljam kako se, zapravo, dopisujem s mašinama, razgovaram s mašinama i ćutke trpim njihovo neprekidno zanovetanje. Mašine vole da pričaju sa mnom vikednom, oko pola tri ujutru.

Svakodnevno se smišljaju nove ludosti: telefon je nekad prenosio samo glas. Zahvaljujući GPRS-u, ili kako se to već zove, sad se šalju i slike. Telefon je bio zgodan baš zato što sagovornici nisu mogli da se vide, razgovor u gaćama ili papučama praćen sočnim gestikulacijama bio je sasvim legalan i često razgaljujući. Kako stvari stoje, za godinu-dve moraću da se umijem i očešljam pre nego što podignem slušalicu. Osim toga, e-mail, SMS i ostale instant novotarije favorizuju treš komunikaciju u kojoj nije bitan ni jezik, ni stil, ni lepa reč ni tanana osećanja. U SMS staje samo 160 slova, zgodno jedino za haiku-poeziju. Kad otkucate par smislenih poruka od tih 160 slova, palčevi su vam tako utrenirani da njima možete da zabijate eksere u dasku. Takođe je poznato da dugačke e-mailove niko ne čita. Šta se desilo s vremenima kada ste svojoj nesuđenoj dragani pisali pismo na roze hartiji olovkom koju ste čuvali samo za posebne prilike? Niko više ne piše takve stvari. Niti iko ima volje da čeka na odgovor slušajući jedino kako mu se korpa za smeće roguši od zgužvanih i odbačenih literarnih pokušaja. Danas svako svakog hoće odmah, svejedno šta. Nedavno sam otkrio da od čitave azbuke, kosih tankih i uspravnih debelih, olovkom znam jedino da se potpišem. Za sve ostalo koristim kompjuter i abecedu.

Jedan sam od onih koji misle da ovolika poplava mobilnih telefona i e-mail adresa nije izazvana željom ljudi da bolje komuniciraju, nego potrebom većine hroničnih luzera da saopšte drugima da i oni zbog nečeg postoje, valjda zato što ih možete naći svuda i u bilo koje vreme. Ili zato što šaljući svoj stupidni SMS nekoj levoj TV stanici mogu nakratko da imaju utisak da se svet malo mrdnuo zbog njih. Većinu korisnika mobilnog telefona i interneta niti ko zove niti im ko piše, izuzev Nigerijaca i dilera vijagre. Baš kao što ni većina ne zna zašto svakog ponedeljka seda u automobil i kreće iz Vržogrnjaca pravo u centar grada (srećom, većina to shvati tokom radne nedelje pa se do četvrtka gužva na ulicama prepolovi).

Poneko se i pobuni, ali su takvi malobrojni. Kao Umberto Eko. Ili kao Donald Knut, jedan od vrhunskih stručnjaka iz oblasti kibernetike i programiranja: "Ja sam srećan čovek, počevši od 1. januara 1990. godine kada sam prestao da koristim e-mail. Koristio sam ga prethodnih 15 godina, i čini mi se da je to sasvim dovoljno. E-mail je zgodan za ljude koji žele da trče ispred stvari. Ja više volim da budem iza njih. Ako želite da kontaktirate sa mnom, pošaljite obično pismo." I ja sam pokušavao da se sakrijem od drugih, makar simbolično. Kada sam na kućna vrata stavio pločicu bez prezimena, alarmirao se kućni savet ("A zašto vi krijete svoj identitet?"). Moj idol je, međutim, osoba N.N. od koje sam pre neku godinu dobio vizit-kartu, belo parče kartona sa imenom ispod kojeg je pisalo samo "niko i ništa". Paradoksalno ili ne, od svih ljudi koji su mi ostavljali svoje šarene legitimacije najbolje se sećam čoveka čije sam ime zaboravio, a ostalo nikad nisam ni znao.

(Vreme #679)