My Mind is Going...

Priča o Odiseji počinje još 1948. godine kada je Artur Klark poslao svoju kratku pripovetku Sentinel (”Stražar”) na jedan konkurs BBC-a. Prošao je neslavno pošto nije ušao ni u uži izbor. Istu pripovetku Klark će 1964. ponuditi Kjubriku koji je u to vreme razmišljao o snimanju ozbiljnog naučnofantastičnog filma. Tako je počela intenzivna saradnja koja se završila scenarijom i knjigom. Snimanje filma pod radnim naslovom Journey Beyond the Stars otpočelo je u Engleskoj u decembru 1965. Do sledećeg maja su završene sve žive scene, a onda je potrošeno još osamnaest meseci na kreiranje preko dve stotine specijalnih efekata. Budžet filma, koji je odobrio Metro-Goldwyn-Mayer, prvobitno procenjen na šest miliona dolara, na kraju je bio uvećan za još četiri. Ukupno trajanje celokupnog isfilmovanog materijala dvesta puta je duže od trajanja konačne verzije (140 minuta).

TRALJAV START: Originalnu muziku za film pisao je Aleks Nort, kompozitor iz prethodnog Kjubrikovog filma Spartacus. Ispostavilo se da je njegov trud bio uzaludan, pošto je Kjubrik rešio da ostane veran klasičnoj muzici (”Tako je govorio Zaratustra”, “Na lepom, plavom Dunavu”) koju je koristio kao podlogu tokom snimanja, i to pre svega Štrausua čiji se lagani, svečani ritam dobro slagao uz mračnu pozadinu tehnički doteranih kosmičkih scena. Nakon pretpremijere koju su kritičari iskasapili malicioznim komentarima, Klark je, hladan kao stena, izjavio da Odiseja i nije film koji se može razumeti nakon samo jednog gledanja. Ovo je razbesnelo bosove iz MGM-a koji su pisca i režisera zamalo bacili u čeljusti onog lava koji urliče sa njihove špice za crtane filmove. Kjubrik je na kraju morao da izreže skoro sat vremena filma i učini još neke značajne zahvate u samoj priči, ali to ipak nije bilo dovoljno za pristojan početak.

Kada je aprila 1968. godine američka publika premijerno odgledala film 2001: A Space Odyssey, oficijelna kritika ga je dočekala na nož: jedni su tvrdili da je film “beskrajno dosadan, nerazumljiv i komplikovan”, drugi su se ograničili na rutinske komentare koji su odisali apatijom, ignorancijom ili ravnodušnošću, treći su se napadno hvalili kako su pola projekcije prespavali. Međutim, publika se nije dala prevariti i film je ubrzo postao tipičan blockbuster, ostvarivši ogroman profit i pored visokih troškova same produkcije. Bilo je pitanje trenutka kada će neki ugledni američki Topalović smoći snage da javno prizna: “Ljudi, pa ovo i nije tako loše!”. Danas se više niko ne usuđuje da ospori kako je u pitanju klasično delo, jedno od ugaonih kamenova filmske umetnosti, najbolji SF film svih vremena i neprevaziđeno multimedijalno iskustvo.

Prvi deo filma (The Dawn of Man) ne postoji u originalnoj kratkoj priči i u startu je bio zamišljen kao flashback, sećanje jednog od astronauta na daleku prošlost. Pleme australopitekusa, čovekovih predaka, nakon susreta sa crnim prizmatičnim monolitom, shvata kako gole ruke mogu da postanu smrtonosno oružje ako se “produže” krupnim kostima antilope. Ovo će od njih prvo stvoriti mesoždere, a onda i ubice koje će novo oruđe koristiti za obračun sa pripadnicima sopstvenog roda. Čitava evolucija ljudskog roda može se konzekventno izvesti, polazeći od te prve alatke ili oružja, koje egzaltirano bačeno u vazduh, prevodi priču u 2001. godinu. Drugi deo filma predstavlja, u najvećoj meri, ono što je Klark svojevremeno ponudio BBC-u. Hejvud Flojd putuje na Mesec kako bi se u tamošnjoj bazi Klavijus susreo sa super-tajnim otkrićem, prizmatičnim monolitom zakopanim pre četiri miliona godina ispod mesečeve površine. Predmet koji nepobitno dokazuje postojanje jedne druge, čovečanstvu nepoznate civilizacije, oživeće pri svom susretu sa Flojdom, emitujući zaglušujući signal u pravcu Jupitera.

HAL: I tako smo se našli na mamutskom brodu Discovery, na kome se nalaze astronauti Dejvid Boumen, Frenk Pul, trojica neidentifikovanih naučnika u zamrzivačima, i kompjuter HAL 9000 odgovoran za sudbinu cele misije. Svi zajedno hitaju na konačni susret sa nepoznatim (treći deo filma: Jupiter Mission, 18 Months Later). Paradoksalno je da Hal, mašina od koje vidimo samo crvene elektronske oči i čujemo mekane, i pomalo zagonetne rečenice psihološki je najbolje iznijansirani lik u filmu. Kjubrik je prvobitno nameravao da Halov glas poveri Martinu Balzamu, ali se on na probama pokazao kao previše emocionalan. U kombinaciji je bio i komedijaš Džeki Mejsn, koji je kasnije pozajmio svoj glas kompjuteru iz filma Vudija Alena Sleeper. Uloga je, na kraju, poverena Daglasu Rejnu, glumcu klasičnih Šekspirovih uloga, koji je posao odradio za samo dva dana. Kasnije je Rejn bio strašno nesrećan što mu je ova kratka, “nevidljiva” rola postala značajnija od svih ostalih, pa je odbijao da o Odiseji kaže makar i jednu reč.

Ko je Hal? Svakako najjači kompjuter koji je ikad napravljen, potpuno odgovoran za sudbinu broda jedina “osoba” na brodu koja zna tajne detalje putovanja. On je sveprisutan, svevideći i sveznajući: “Ja sam konstantno okupiran i potpuno zauzet ovom misijom, a to je upravo ono čemu jedno svesno biće može da se nada.” Posumnjavši da će nedovoljno savršena ljudska bića ugroziti uspeh Odiseje, Hal će usmrtiti tri hibernirana putnika i Frenka Pula, a onda se ustremiti i na usamljenog Dejva: “Ova misija je suviše važna da bih ti dozvolio da je ugroziš.” Dejv je na kraju prinuđen da isključi kompjuter: u antologijskoj sceni dok, teško dišući od napora, Dejv iskopčava Halove memorijske banke puštajući ih da plivaju kroz vakuum, Hal moli za milost padajući u sve dublju demenciju: “Dejzi, Dejzi, reci mi 'da' / Skoro sam lud, jer volim te ja... “

VASKRSNUĆE: Epilog je poznat: u četvrtom, poslednjem delu filma (Jupiter and Beyond the Infinite), na susret sa trećim monolitom koji lebdi u orbiti Jupitera, Dejv će otići sam. Proletevši kroz zvezdanu kapiju koja će se pred njim otvoriti, jedreći kroz predele iz snova od čije lepote i složenosti staje razum, završiće u nadrealnom apartmanu, svojevrsnom akvarijumu u kome će, kao zlatna ribica, okončati sopstveni život posmatran od superiornih bića oličenih u poslednjem monolitu. Njegova smrt istovremeno je i čin njegovog kosmičkog vaskrsnuća, Dejvid Boumen postaće “dete zvezda”...

Iako su i Klark i Kjubrik u domenu SF-a trezveni realisti zakleti da poštuju naučnu istinu i tehnološke trendove što je više moguće, njihovo predviđanje budućnosti je, ipak, prepuno grešaka. Na pragu trećeg milenijuma Mesec je dalji nego što je bio 1968, kada su astronauti Apola 8 prvi put obleteli oko njega. Ni Rusi ni Amerikanci danas ne poseduju raketu kojom ljudska posada može da preskoči jaz između Zemlje i Meseca. Filmska vizija kosmičkog broda budućnosti pretrpana je prekidačima, dugmićima i polugama, nedostaju tastature, monitori, prozirni kokpiti. Sa druge strane, današnji kompjuteri daleko zaostaju za Halom. Tačno je da računar Deep Blue svake godine igra šah sve bolje i da je nedavno porazio čak i svetskog prvaka. Međutim, optičko čitanje reči sa usana (ključni detalj iz filma) i dalje je čista fantazija, prepoznavanje govora još uvek je u fazi razvoja, a o kompjuterima koji su u stanju da samostalno uče, uvećavaju svoju bazu znanja i formiraju složene logičke relacije između naučenih pojmova da i ne govorimo. Pre trideset godina činilo se da su inteligentni kompjuteri odmah iza ćoška. Današnji računari su brži, veći, moćniji, ali i dalje nepopravljivo glupi, jednosmerni i dosadni kao vaške. Niko još uvek nema recept kako da od njih napravi mašine koje misle i “mudro zbore”.

To, međutim, nimalo ne umanjuje neprolaznu vrednost Odiseje. Svako je, uostalom, film razumeo na svoj način, i svako će na kraju morati da priču zaokruži i objasni kako zna i ume, ukoliko uopšte drži do svog intelektualnog prestiža. Čak i ako vam nije stalo do filozofiranja o budućnosti ljudskog roda, ako vas se tehnološke i ontološke spekulacije ne dotiču, i dalje možete da uživate u sporom ritmu filma, njegovim ispoliranim slikama, savršeno uklopljenom zvuku, oskudnim i bistrim dijalozima. Ostaje uverenje da su Klark i Kjubrik uspeli u nameri da uz svaki odgovor, koji bi se u Odiseji mogao naći, postave još deset novih, težih pitanja. “Neću se svađati sa vašom interpretacijom niti ću ponuditi neku svoju, pošto sam uvek verovao da je najbolje da film govori sam za sebe”, kaže Kjubrik. “Ako je Odiseja dodirnula vaše emocije, vašu podsvest, podstakla vas da razmišljate o mitološkom i religijskom u sebi, onda je film uspeo.”

VELIČINA NEPOZNATOG: Iako se film dotiče mnogih večnih pitanja, jedna tema, ipak, dominira: fenomen kontakta ljudskog roda sa nepoznatim i uzvišenim svetom koji se ne može razumeti našim površnim čulima. Klark kaže da ljudi iz MGM-a, srećom, nikad nisu shvatili kako Kjubrik i on prave religiozan film, inače nikad na njega ne bi potrošili tolike pare. Fascinacija nepojamnom veličinom onog dela kosmosa koji nam je još uvek nedostupan nigde više nije oslikana tako čisto i toplo kao kod Kjubrika. Setite se, recimo, kako to tragično izgleda u holivudskoj limunadi Independence Day: od jednog domaćeg kompjuterskog virusa Marsovcima gaće same spadaju, kao da se širom Mlečnog puta IBM-ovi kompjuteri i Windows 95 prodaju na svakom ćošku. Kjubrikova percepcija nepoznatnog je mnogo realističnija, nalik na iskustva retkih ljudi koji su imali priliku da se sretnu sa Nedokučivim. Tako je Nil Armstrong, prvi čovek koji je hodao Mesecom, po povratku na Zemlju prekinuo svoju briljantnu pilotsku i astronautsku karijeru, kupio dve krave muzare i otišao u američku preriju da od njih pravi puter. Njegov kopilot Baz Oldrin, izuzetan naučnik i oficir, kao da je sleteo u bure sa alkoholom, provodeći ostatak života u ponoru lakih droga i teških depresija. Obojicu je drama najvećeg putovanja u istoriji čovečanstva duboko potresla i delimično izbacila iz ležišta za ceo život. Teško da je Dejvid Boumen mogao da prođe drugačije pri svom susretu sa kosmičkim razumom od čije moći i veličine zastaje dah. Staložena jednostavnost njegovog samovanja, starenja i smrti u stilskom apartmanu iz doba Luja XVI, kao da govori kako je samo jedna prava avantura, jedan istinski doživljaj u životu sasvim dovoljan da se njegov ostatak provede u mirnom i zadovoljnom razmišljanju.

Samouki genije

Kjubrik je rođen u Bronksu, 1928. godine. U ranoj mladosti interesovali su ga džez, fotografija i šah. Zbog loših ocena i navale protežiranih veterana Drugog svetskog rata, nije uspeo da upiše koledž pa se zaposlio kao fotograf u magazinu Look. U slobodnom vremenu odlazi da sluša predavanja na Kolumbija univerzitetu, redovno posećuje kinoteku, ostvaruje ekstra prihode igrajući šah za novac. Od sopstvene ušteđevine snima 1951. svoj prvi dokumentarac: Day of the Fight, a ubrzo zatim još dva: Flying Padre i The Seafarers. Prvi “celovečernji” film napravio je tek pošto je od rođaka i prijatelja pozajmio 13.000 dolara. Kjubrikova filmografija je impozantna: Fear and Desire (1953), Killer's Kiss (1955), The Killing (1956), Paths of Glory (1957), Spartacus (1960), Lolita (1962), Dr. Strangelove (1963), 2001: A Space Odyssey (1968), A Clockwork Orange (1971), Barry Lyndon (1975), The Shining (1980), Full Metal Jacket (1987), i konačno, Eyes Wide Shut (1998). Kjubrik trenutno radi na još dva brojekta: Artificial Intelligence i Aryan Papers. Njegovi filmovi bili su dvadesetak puta nominovani za Oskara u različitim kategorijama. Ipak, dobio je samo jedan, za specijalne efekte u Odiseji. Pomenimo da je ovaj film trebalo da dobije i Oskara za šminku, ali je nagradu te godine odnela Planeta majmuna, pošto su članovi akademije pogrešno smatrali da su Kjubrikovi majmuni pravi.

(Vreme #396)

Narastanje ludila

(povodom četvrt veka od albuma Dark Side of the Moon)

Uvek sam bio lud, znam da sam lud,
kao i većina nas...
Vrlo je teško objasniti zašto si lud,

čak i kad nisi lud...

Išao sam u treći razred srednje škole kada sam sa konsignacije Technicsa u Skoplju dovukao svoj prvi gramofon, pojačalo i zvučnike. Malo provincijsko mesto u kome sam odrastao imalo je samo jednu prodavnicu u kojoj su se mogle nabaviti gramofonske ploče. Ispred ulaza, iznad koga je blještala neonska reklama sa inventivnim natpisom Robna kuća, stvarali su se redovi dva puta nedeljno, kad god bi iz Beograda doterali najnovija izdanja. Čekalo se za sve i svašta, dok se ne proda i zadnji omot, bez obzira da li je u pitanju sveži hit Gedže Uroševića ili četvti album Led Zeppelina. Ja nisam imao ništa, morao sam od nečeg da počnem, pa sam stajao u redu kao i drugi, najčešće i ne znajući šta ima da se kupi.

Moja prva ploča bila je Visage; kupio sam je zbog kič-omota koji je bio najlepši na polici, a pesmica Fade to Gray mi se tek naknadno svidela. Drugi put sam ugrabio Mötörhead, sa neka tri kretena u kožnim gaćama koja su urlikala kao da ih Turci nabijaju na kolac (Love Me Like a Reptile, na primer). Bilo je to šokantno iskustvo, komšije su počele da kupuju sedative, sestra je prestala da priča sa mnom, roditelji me umalo nisu odveli kod psihijatra. Srećom, imao sam druga koji je bio gluv na jedno uvo, pa sam mu poklonio ploču za rođendan računajući da mu od nje neće biti gore. On je tada ufiksirao da će nagluvost da ode, ako ono zapušeno uvo “produva” nečim adekvatnim i nikakva muzika mu nije bila dovoljno glasna za to. Sećam se blaženstva na njegovom licu kada je sa ploče zagudilo dvesta decibela udarne numere The Ace of Spades: “To! Jače! Otčepi!” Bolesnom uvu to nije pomoglo, ali je malo oštetilo i ono zdravo. Treći put mi je neko preporučio da kupim Žan Mišel Žara, da se malo razelektrišem udišući čist Oxygen. Meni je sve to nekako otmeno zvučalo, naročito mi se svideo koncept “ambijentalne muzike” o kome nisam ništa znao, ali sam slutio da je to prava stvar. Pazarim bez razmišljanja, dođem kući, otpakujem ploču, obrišem prašinu i pustim. Kad ja tamo, a ono međutim – omot jeste Žaretov, ali peva Asim Brkan, toliko sam muzički pismen bio: “Najlepšu haljinu večeras obuci!” Preslušam prvu stvar, preslušam drugu, razmišljam da nije možda neka kompilacija, sve se nešto nadam da će od treće ili četvrte da počne nešto “ambijentalno”, ali – mućak! Pobrkali omote i nalepnice, ukapiram tek kod prve pesme na B strani.

Onda sam prešao na klasiku, za nju se u robnoj kući niko nije otimao. Kupim odjednom četiri ploče. Koncert za klavičembalo i orkestar, opus taj i taj, Bahova je fuga pregolema. Bila je to lepa muzika samo malko teška za slušanje. I vrlo nepraktična za prepričavanje u društvu, jer su sve te simfonije sređene po brojevima kao telefonski imenik, pa sam ih stalno brkao. Ja sam imao dva razreda osnovne muzičke škole, umeo sam da na harmonici sviram kolca (naročito “Moravac”, i sad se sećam kako su prsti išli po dirkama: giličanje, giličanje, s tim, s tim, pa s ovim), pomalo sam razlikovao durove i molove ali to nisam umeo nikom da objasnim. Od klasike sam se strašno udebljao: nema te filharmonije koja svira manje od dvadeset minuta bez prekida, pa sam za svako preslušavanje morao da spremim sendvič ili dva, za slučaj da od silnog uživanja u muzici ogladnim. Kad su i najbolji prijatelji počeli da me napuštaju morao sam da prestanem sa Betovenom.

Već sam počeo da razmišljam kako ću da prodam gramofon, tu glupu spravu, da nekako izvadim štetu. Jednog vrelog letnjeg dana slučajno svratim u robnu kuću, išao sam da pronađem hozentregere umesto kaiša čije sam rupe “prerastao”. Prođem pored štanda sa pločama, na policama su obično držali samo prazne korice, a muziku čuvali ispod tezge. Od siline sunca koje je tuklo kroz izloge pravo u štand, karton se izvitoperio a slike izbledele, prizor koji je Salvador Dali kasnije predstavio onim svojim mlohavim i oklembešenim satovima. Vidim, još samo jedan omot stoji uspravno, valjda zato što je bio podvostručen, na rasklapanje. Sa nekom trouglastom prizmom, kosim zrakom svetla na levoj i duginim spektrom na desnoj strani, ličio mi je na udžbenik iz fizike. Ja sam u školi uvek bio dobar i znao sam da to sa bojama nije neka velika mudrost, da je to još Isak Njutn ko zna kad izučavao i opisao, ali mi je bilo čudno da na omotu ne piše njegovo ime. Zamolim za pomoć prodavca koji se upravo zabavljao kako da iz džezvice kafe rastoči pedeset šoljica za sve zaposlene u kući. “Saće da vidimo!”, kaže konačno.

Otvori on to ispred mene, sve neka sitna slovca na crnoj pozadini, nema slika, samo se one dugine boje vuku preko sredine, jedna nijansa malo iskače kao na EKG-u. Na zadnjoj korici nacrtana ona ista slika za prizmom kao i na prednjoj, samo okrenuta naopačke pa se boje sad slažu u beli snop. “Ko za sahranu”, komentariše prodavac. Ja ipak rešim da to kupim, bedak me neki terao danima, imao sam emocionalnih i ljubavnih problema u to vreme preko svake mere. Ako treba da se ubijem, nek to bude uz adekvatnu muziku. Vadi prodavac ploču iz fioke ispod stola, a u onom krugu na sredini gde obično piše samo sokoj stereo i spisak pesama koji sam ja obično čitao tek kad se ploča zavrti, stoji opet ona prizma i pored nje meni nepoznata reč Quadrophonic. “Majke mi, ovi su opsednuti”, kaže prodavac.

Tek kod kuće vidim da je u pitanju muzičar po imenu Pink Floyd i da se album zove The Dark Side of the Moon. To sa naslovom sam odmah provalio kao najveću grešku i silno se razočarao. Nebesko telo na koje se kompozitor poziva ima jednu stalno vidljivu i jednu stalno nevidljivu stranu, dok se svetla i tamna oblast periodično menjaju, kao i na Zemlji. Nije to isto, bato! Verovatno je Flojd mislio na Invisible Side of the Moon, ali je autor imao keca iz astronomije pa se greška provukla do današnjih dana. Iza imena Pink Flojda krila su se četri čoveka: Rodžer Voters (bas), Dejvid Gilmur (gitara), Rik Rajt (klavijature) i Nik Mejsn (bubnjevi), a ime benda sklepano je od imena za ovu priču potpuno nebitnih džez-muzičara: Pinka Andersona i Flojda Kaunsila. Nekad davno, sa ovom četvoricom je muzicirao i izvesni Sid Beret, koji je klopao LSD kao slon kikiriki, pa su ga oterali iako se on povremeno vraćao, naročito kad su na dnevnom redu bile pesme o ludacima.

Ne mogu da kažem da mi se ovaj antologijski album prodat u 25 miliona primeraka, koji je četrnaest godina zaredom ostao na Bilbordovoj listi najprodavanijih ploča, svideo na prvo slušanje. Posle Motorheda, Asima Brkana i Šostakoviča – sve je bilo prihvatljivo, ali suviše strano. Osim toga, bio sam čvrsto rešio da mi ova ploča bude zadnja šansa da nađem svoj muzički ukus, inače prelazim u narodnjake. Bio sam spreman i na gore stvari, recimo da počnem da odlazim u gradsku diskoteku. U početku nisam razumevao o čemu se tu radi: hiljade satova koji zazvone u isti mah, vrištanje ispresecano uvrnutim monolozima očigledno bolesnih tipova, odjeci koraka i brujanje aviona u niskom letu, introvertni tekstovi i muzika koja se lepi za pluća. Ipak, gramofon nisam prodao.

Tek mnogo godina kasnije uspeće mi da sagledam svu veličinu i surovu moć ovog savršenog dela koje u muzici dvadesetog veka stoji nadmoćno kao Klarkov monolit usred svemira. Moja spoznaja ove proste činjenice bila je postepena. Za početak, bio je to prvi (i poslednji) album koji nisam slušao na preskakanje i gde sam sve numere jednako voleo. Ova harmonična celina se matematički može opisati jedino kao sfera u kojoj su sve tačke jednako značajne, uravnotežene i savršeno simetrične. Kad god bih ovaj komad vinila stavljao pod gramofonsku ručku osećao sam kako se vazduhom razliva fina psihodelična supstanca prožeta fascinantnom i košmarnom pričom o mraku, o malim, nesrećnim ljudima, o pohlepi i moralnoj iskvarenosti onoga što se danas oholo naziva civilizacijom. U toj čorbi koju je majstorski zakuvao producent Alan Parsons, čovek začas pronađe svoje parče mesa. Čitav album zapljusnut je jedva razumljivim monolo zima, izjavama i mislima anonimnih ljudi, iščupanim rečenicama koje jedva dočaravaju temu o kojoj se govori. Tekst je sakupljen u višečasovnim intervjuima obavljenim sa slučajnim prolaznicima, koji su obrazlagali svoje poglede na neuračunljivost, nasilje i smrt. Pokušavali su to da objasne i Kant, Hegel, Frojd, teze o Fojerbahu i nikom to nije pošlo za rukom kao Flojdovcima, koji su sagledali svu duhovnu pustoš Mesečeve tamne strane natopljene samoćom, otuđenošću i očiglednim besmislom.

Kao i sve dobre ploče, i ova govori najviše o usamljenosti i promašenosti naših trivijalnih života. Kao rezultat svega toga nastaje sveprožimajuće ludilo za koje je teško utvrditi koliko je lično, a koliko ga prozivode nama slični nesrećnici. Pronaći će se u ovoj samotnoj priči svi oni koji su se, ustajući po hiljaditi put na isti način i odlazeći na isti dosadni posao istim dosadnim autobusom, bar jednom zapitali čemu sve to vodi. Sun is the same / In the relative way / But you're older..., kaže se u pesmi Time, što bi se dalo prevesti kao “obrni-okreni, sve mu to dođe na isto”, samo što je stih na engleskom mnogo poetičniji, skoro mističan. A nastavlja se sa ...Shorter of breath / And one day closer to death ili: “Umrećeš kad-tad”. U pesmi Breathe in the Air razrađuje se isti motiv samoubilačke autodestrukcije, nagona da se život ispunjava besmislenim sadržajem ne primećujući da se tako trči u iskopan grob (You race toward an early grave). Kada su počele mobilizacije za ratove, u kojima Srbija nije učestvovala, lepo sam mogao da vidim generale iz teme Us And Them kako iz pozadine komanduju poslednje “juriš!” i kako padaju prvi redovi nevoljnih vojnika samo da bi se linije na karti besmisleno pomerale sa jedne na drugu stranu: Forward, he cried from the rear / And the front rank died / General sat and the lines on the map / Moved from side to side... Bila je to melodija vaskrsnuta iz filma Zabriskie Point, studije američkog materijalizma iz perspektive jednog stranca. Ja sam i pre “Tamne mesečeve strane” naslućivao da na ovom zlehudom svetu postoje oni na jednoj, i mi na drugoj, i da sam ja definitivno na onoj pogrešnoj kojoj nije suđeno da svoj život ispuniti nečim naročito korisnim. Međutim, ovo je bio prvi put da mi to neko tako flagrantno i bez uvijanja baci u lice, da se nosim sa tom kletvom kako znam i umem. Tako sam postao fatalni pesimista.

Kompozicija albuma je mestimično omekšavana, mestimično izoštravana i pročišćavana. Gospel pevačica Klara Tori je u numeri The Great Gig in the Sky otpevala jedan sumanuti solo bez teksta, protkan orgazmičkim kricima, potmulim uzdisajima i nostalgičnim zavijanjem u talasima od koga se diže kosa na glavi. U pesmi Money, neretuširanoj slici prostačke žudnje za novcem, angažovan je saksofonista Dik Peri čiji bistar zvuk dodatno ističe poeziju sastavljenu od nekoliko kratkih, hiperbolizovanih rečenica. Bio je to prvi hit Pink Flojda koji se probio na američkih Top 40. Ipak, ja sam najviše uživao slušajući pretposlednju stvar, Brain Damage, gorku šizofrenu komediju ispletenu oko šuplje tintare jednog ludaka. Bolji poznavaoci Pink Flojda od mene (a takvih nije mnogo) tvrde da je pesmica posvećena Sidu Beretu, onom momku sa početka zajedničke svirke koji se raspao od tableta, i da stihovi “If the band you're in starts playing different tunes / I'll see you on the dark side of the moon” aludiraju na slomljena osećanja izgubljenog i izolovanog Bereta. Pokušavao sam da saznam šta se posle dešavalo sa tim talentovanim dečkom. Kažu da se pojavio usred miksovanja udarne numere Shine On You Crazy Diamond za naredni album Wish You Were Here, koja je, da ironija bude veća, napisana njemu u čast. Bio je, kažu, prilično razborit i svestan, spreman da “odradi svoj deo”.

Pre desetak godina gledao sam jedan niskobudžetni Karpenterov SF-film, zvao se They Live. Priča se vrti oko naočara pomoću kojih običan čovek može da razlikuje infiltrirane vanzemaljce od pripadnika sopstvene rase. E, taj par tamnih naočara ja sam dobio zajedno sa pločom The Dark Side of the Moon i od tada ih više ne skidam. Džabe je pričati da mi se svet od tada promenio. Nije, ostao je isto onako ružan, sebičan i pohlepan kakav je i bio, opisan i uredno složen u brazdama vinila starog četvrt veka. Sve rečeno i dalje važi, a poslednja misao istrgnuta sa ploče koja se simbolično gasi otkucajima ljudskog srca postaje sve aktuelnija: “Ne postoji tamna strana Meseca. Ustvari, on je sav mračan!” Bubnjar Nik Mejsn kaže da ludilo na ovoj planeti i dalje narasta. Ako u međuvremenu niste postali poštovalac umetničkog rada Asima Brkana ili, još gore, braće Galager i Oasis, preporučujem još jedno preslušavanje u samoći.

(Vreme #391)

U oku bika

Ko bi se toga još sećao? Čitavih 25 godina nakon lansiranja, Pionir 10 i dalje šalje signale kojima poručuje da njegova misija još nije okončana. Ova mala kosmička sonda ušla je u istoriju kao prva kojoj je pošlo za rukom da napusti Sunčev sistem ostavljajući za sobom i poslednju poznatu planetu i tako krene putem kojim još niko nije išao (sa izuzetkom kapetana Kirka i njegovog Enterprajza, naravno).

BLISKI SUSRET: Pionir 10, prečnika oko tri metra i težak 258 kg, ustremio se ka zvezdama tokom jedne olujne noći 2. marta 1972. godine, sa kosmodroma u Kejp Kenediju, vođen sigurnom rukom tzv. Luisovog inženjerskog tima koji je tih godina obavio nebrojena uspešna lansiranja “svega i svačega”. Kao raketni nosač upotrebljena je, prvi put, trostepena raketa Atlas Kentaur sa oko 200 tona kombinovanog potiska u prvom i 7 tona potiska u poslednjem stepenu. Ova moćna mašina ispalila je sondu u kosmos rekordnom brzinom od čitavih 52.000 km/h. Zahvaljujući ovakvom superiornom startu, Pionir je nakon svega 11 sati “fijuknuo” pored Meseca, a za samo 12 nedelja presekao Marsovu orbitu naciljavši Jupiter kao sledeću metu. Između ove džinovske planete i Marsa prostire se pojas asteroida širok oko 80 miliona kilometara, sačinjen od manjih ili većih stena uglavnom nepravilnog oblika. Neke od njih jedva da su veće od klikera, ali ima i onih koje se po veličini mogu uporediti sa Aljaskom. Zbog velike brzine sonde, sudar sa svakom česticom većom od milimetra mogao je da ima fatalne posledice. Nikakvih iskustava u tom pogledu nije bilo, nijedna kosmička letelica nije tuda ranije prošla. Mnogi astronomi pesimistički su smatrali da Pionir 10 ima male šanse da se kroz ovu “kamenu mećavu” provuče neoštećen, ali je karambol izbegnut i sonda se, kao prva u istoriji, našla pred kapijom Jupitera 3. decembra 1973. Privučena gravitacionim poljem planete i dodatno ubrzana tzv. efektom praćke, sonda je dostigla fantastičnih 130.000km/h i proletela tik iznad gornjih slojeva oblaka. Toga dana svih deset instrumenata na sondi funkcionisalo je skoro savršeno: pribavljene su prve fotografije Jupitera izbliza, locirano je magnetno polje i utvrđeno da se planeta sastoji uglavnom od tečnosti. I pre se znalo da Jupiter ima snažne radijacione pojaseve, ali niko nije mogao da oceni njihovu stvarnu jačinu. Intenzivno zračenje privremeno je zbunilo glavni kompjuter pa su neke od najvrednijih fotografija napravljenih iz najveće blizine izgubljene.

Randevu sa Jupiterom okončan je u novogodišnjoj noći 1973. godine, kada je sa daljine od 16 miliona kilometara emitovana poslednja razgovetna slika. Počeo je dug i samotan put Pionira 10 kroz prazan prostor u nepoznato. Usput su ispitivani efekti sunčevog zračenja u dubokom kosmosu, kao i količina i energetski spektar čestica koje u Sunčev sistem dopiru iz susednih delova Mlečnog puta. Za sve to vreme Pionir 10 je gutao milione kilometara pred sobom i išao, poput onog ružičastog Durasel-zeke, sve dalje, i dalje, i dalje... sve dok juna 1983. nije presekao orbitu Neptuna, a zatim, aprila 1990, i orbitu Plutona, i tako postao prvi proizvod ljudskih ruku koji je napustio Sunčev sistem. Teško je i pojmiti rastojanje na kome se Pionir trenutno nalazi od Zemlje. Astronomi bi rekli da se sonda trenutno probija kroz Kuiperov pojas, nekih deset milijardi kilometara daleko od nas. Čak i radio-signalu (čija je brzina apsolutni limit u kosmosu) treba oko deset sati da iz te bestragije dopre ovamo. Za ovu letelicu, Sunce je samo jedna od mnogih svetlih tačkica na ledenom, mračnom nebu.

PORUKA: Iduća stanica Pionira 10 je, najverovatnije, Aldebaran, crvena zvezda u oku Bika, sjajnog sazvežđa udaljenog 68 svetlosnih godina od Zemlje (1 svetlosna godina = 9. 500 milijardi kilometara). Ne bi li se hipotetičnim žiteljima tog dalekog sveta dostavila kakva-takva informacija o nama, na karoseriju sonde prikačena je zlatna pločica formata 15x22cm, na kojoj su naslikani po jedan muški i ženski primerak ljudskog roda. U znak dobre volje, goli muškarac ima podignutu desnu ruku, a gola žena nema ništa, tj. samo pleni svojim putenim oblinama. Idealne proporcije utvrđene su statistički, primenom kompjutera. Na pločici su skicirane konture letelice i prikazan naš Sunčev sistem, a tu je i molekul vodonika, najprostiji u prirodi. Ostale crtice i štraftice namenjene su intelektualno obdarenijim vanzemaljcima, a ni zemljani se sa tim ne bi lako snašli. Čitava ideja potekla je od velikog kosmičkog entuzijaste Karla Sagana, a crtež je napravila njegova supruga Linda Salcman.

U trenutku lansiranja Pionira 10, energiju potrebnu za funkcionisanje sonde davala su četiri radioizotopska termoelektrična generatora, od po 155W svaki. U vreme prolasaka pored Jupitera, ukupna generisana snaga pala je na samo 140W, da bi se ovih dana opasno približila granici od 100W ispod koje je svaka komunikacija sa sondom nemoguća. Iako će generatori delimično funkcionisati bar još nekoliko stotina godina, misija Pionira 10 oficijelno je okončana 19. marta 1997. godine. To ne znači da se NASA unapred odrekla svojeg “čeda” koje još uvek pokazuje znake vitalnosti. Transmisije sa Pionira 10 biće i dalje korišćene za trening osoblja zaduženog za praćenje objekata u dubokom svemiru. Nažalost, signal sa udaljene sonde je sve slabiji i slabiji tako da će svaki kontakt, čak i pomoću najosetljivijih prijemnika, postati nemoguć najkasnije za godinu dana. Ovakva završnica rastužuje one koji su učestvovali u konstruisanju i pripremi Pionira 10 za let. Tako, na primer, Jan Anderson iz JPL laboratorija, u vreme lansiranja tek jedan od angažovanih inženjera, kaže da se oseća kao da gubi nekog dragog starog prijatelja: “Meni je Pionir 10 napravio karijeru... Biće mi teško da se pomirim s tim da je konačno iščezao iz mog života”. Sa svojim mezimcem Anderson se poslednji put “čuo” 30. novembra ove godine koristeći antenu prečnika 70 metara. “Rekao bih da je Pionir 10 još uvek prilično zdrav”, optimistički kaže on, “ali je generator toliko slab da više ne može da prenese podatke sa instrumenata”.

VEČNOST: Bilo je slavnih prethodnika i još slavnijih naslednika u lancu od osam uspešnih letelica. Sonde Pionir 6-9, lansirane sredinom šezdesetih, i dalje se povremeno oglašavaju radio-signalima i reaguju na komande sa Zemlje, decenijama nakon što su okončale svoju osnovnu misiju. Poslednja letelica iz ove serije (Pionir 11), lansirana 5. aprila 1973, obišla je Jupiter, snimila famoznu crvenu mrlju i premerila satelit Kalisto, a onda izvela prvi uspešan susret sa Saturnom, septembra 1979. Generator se ugasio, a letelica otkazala tek krajem 1995, nakon više od šest milijardi pređenih kilometara. Ipak, ništa nije moglo da se primakne slavi Pionira 10. Od vremena njegovog lansiranja svašta se dešavalo: Gorbačov je dokusurio SSSR, u Beloj kući je sedelo šest američkih predsednika, Zvezda je osvojila Kup šampiona, raspala se SFRJ, Arkan je diplomirao na trenerskoj školi, a onaj simpatični Durasel-zeka je crko (prilikom snimanja zadnjeg reklamnog spota okrenuli su mu bateriju naopačke). Samo Pionir 10 i dalje radi jedno te isto, prevaljujući pola miliona kilometara dnevno i emitujući jedinu poruku za koju još ima snage: “Ja sam O.K!” Kakvu će sudbinu doživeti zlatna pločica koju sonda nosi vanzemaljcima teško da ćemo ikad saznati. Karl Sagan je nedavno preminuo, a sve mi se čini da ni mi ostali nećemo dočekati prve vesti sa Aldebarana. Tajna uspeha je u strpljenju i istrajnom čekanju Pionir 10 će tamo stići kroz dva miliona godina. Spram večnosti, to je tek treptaj oka.

Korak u nepoznato

U vreme kada je zamišljena serija kosmičkih letelica “Pionir” (početak 1958. godine) kosmička era je tek započela. Sovjeti su lansirali dva Sputnjika, Amerikanci su u orbitu oko Zemlje poslali Eksplorer i to je sve. Šta se krije u dubokom kosmičkom prostoru do koga prvi veštački Zemljini sateliti nisu mogli da dosegnu moglo se samo naslutiti. Prvih nekoliko “Pionira” trebalo je da naprave iskorak u pravcu Meseca, ali je uspeh bio polovičan. Pionir 1 lansiran oktobra 1958. prešao je oko 120.000 kilometara, a onda se sunovratio na Zemlju. Bolje sreće nije bio ni Pionir 2, novembra 1958, koji je uspeo da prevali svega 1500km. Solidnih 100.000 kilometara preleteo je tek Pionir 3 (decembar 1958). Posle početnih neuspeha konačno je usledio pun pogodak: Pionir 4 (mart 1959) dostigao je tzv. drugu kosmičku brzinu potrebnu za beg iz Zemljinog gravitacionog polja i za “samo” 60.000 kilometara promašio Mesec, ušavši u orbitu oko Sunca. Ovaj početni eksperimentalni ciklus okončan je uspehom Pionira 5 (marta 1960) koji je rutinski ponovio poduhvat svog prethodnika. Naredne letelice bile su mnogo ambicioznije i pred njima su se našli ozbiljni naučni zadaci: istraživanje Zemljine orbite, međuplanetarnog prostora, Sunčevog vetra i drugih kosmičkih fenomena. Naredne četiri letelice, Pionir 6 (decembar 1965), 7 (avgust 1966), 8 (decembar 1967) i 9 (novembar 1968), bez ikakvih su problema napustile Zemlju i ušle u orbitu oko Sunca. Ništa što je NASA kasnije proizvela nije se po izdržljivosti i pouzdanosti moglo meriti sa ove četiri sjajne mašine. Njihov radni vek, inicijalno procenjen na šest meseci, višestruko je premašen.

(Vreme #376)

Uranijum u glavi

“Biće sve manje resursa ako ne izmislimo nešto novo pored solarne energije. Fisiju ili fuziju, ako to ne izmislimo, biće nam sve teže”. Ovim proročanskim rečima se Milan Milutinović, predsednički kandidat udružene levice, obratio udruženim privrednicima kolubarskog kraja i tako vizionarski pokazao put kojim srpska privreda i nauka treba da idu... Kakva drva i ugalj, kakva nafta i ostali bakrači koji prljaju ruke i smrde dok gore – od sada Srbi ima da cede energiju iz čistih atoma. Solarna energija za nas odavno nema tajni, za to Milutinović ne treba da brine. Kud ćete bolji dokaz za to od Zemunske pijace – tezge su prepune kvalitetnih kasapskih kalkulatora sa sve četiri računske radnje kojima ne treba ni baterija ni žica od 220 volti već rade na sunčeve ćelije. Ovo čudo tehnike kod nas može da ima svako, što je najbolji dokaz da je ovde solarna energija ušla u svaki dom.

Međutim, kad su u pitanju fisija ili fuzija, biće da je Milutinović pobrkao one iste lončiće koje je nekad video u rukama Felipea Gonzalesa. Za “izmišljanje fisije” (kako kaže kandidat levice) – malko smo zakasnili, drugi su već pokupili kajmak. Još avgusta 1942. godine, Amerikanci su pokrenuli projekat “Menhetn” na čijem su se čelu našla tri naučnika (Robert Openhajmer, Enriko Fermi i Harold Uri) i jedan armijski general (Lesli Grouv). Decembra iste godine, ispod jednog čikaškog stadiona izvršeno je prvo lančano cepanje atoma (stadion je ostao čitav). Trogodišnja uspešna istraživanja okončana su konstrukcijom prve atomske bombe koja je uspešno “proradila” tj. eksplodirala 16. jula 1945. godine u pustinji Novog Meksika (Alamogordo). Zastrašujuće mogućnosti fisije tragično su iskusili japanski civili samo tri nedelje kasnije. Prvi nuklearni reaktor proradio je 1944. godine u Hanfordu (Vašington) i nije bio napravljen da greje narod ili pravi Teslinu naizmeničnu struju, već se iz njega vadio nuklearni eksploziv. Mirnodopsku nuklearnu elektranu prvi su sagradili Britanci, 1956. godine. Od tada je podignuto nekoliko stotina atomskih centrala, koje su u početku funkcionisale skoro savršeno sve dok nakon nekoliko katastrofa (ostrvo “Tri milje”, Černobil) nije postavljeno škakljivo pitanje bezbednosti.

Kao rezultat svetske antiatomske kampanje i naša zemlja je zakonom zabranila izgradnju fisionih elektrana. Kako će naši naučnici uspeti da izmisle nešto što su drugi izmislili još pre pola veka, a da pri tome ne prekrše zakon koji im takvo pronalazaštvo izričito zabranjuje – ostaje da se vidi. Doduše, ni zakona se ne treba držati kao pijan plota – tako je bar izjavio drug Tito, čovek koji je ostao upamćen po tome što je ubacio prvu lopatu betona u temelj nuklearke “Krško”. Toliko o fisiji.

Na žalost, kada je “izmišljanje fuzije” u pitanju, gospodin Milutinović ne samo da je pobrkao lončiće nego ih je nošen svojom patriotskom vizijom slupao u paramparčad. Fuzija je eksperimentalno osmotrena još tridesetih godina ali su prva istraživanja u vojne svrhe Amerikanci otpočeli mnogo kasnije.

Prva fuziona bomba “Majk” koju je konstruisao Edvard Teler, snage nekoliko miliona tona klasičnog eksploziva, detonirana je na Maršalovim ostrvima, novembra 1952. Na žalost čovečanstva, mirnodopska upotreba energije fuzije još je u povoju i pored silnih para koje se u te svrhe odvajaju. A zašto? Zato što je za ovako nešto neophodno ostvariti temperature od oko 50 do 100 miliona celzijusa uz skoro nezamislivu gustinu fuzionog goriva (izotopa vodonika) i sve to u kontrolisanom prostoru bez zidova. Sovjetski naučnici Igor Tam i Andrej Saharov dali su ideju za reaktor “Tokamak” koji je šezdesetih godina dao prve ohrabrujuće rezultate. Tek tri decenije kasnije, unutar JET reaktora Evropske unije, ostvarena je fuzija snage 1,6 megavata. Najveći uspeh do sada ipak pripada naučnicima sa univerziteta u Prinstonu, koji su 1993. u svom tokamaku dostigli rekordnih 5,6 megavata. Na žalost, i JET reaktor i tokamak “jedu” više energije nego što mogu da proizvedu. I tako će, po mišljenju najuglednijih fizičara današnjice, biti još mnogo decenija jer istraživanja idu sporo a uz to su i enormno skupa.

To je ta energija koju mi treba sad odmah da izmislimo i u koju se uzda gospodin Milutinović. Bankrotirana vlast koja ne može stanove svojih podanika da ugreje do propisane temperature od bednih dvadesetak celzijusa planira kako će da dostigne onu od pedeset miliona. Uz solarne kalkulatore na tezgama zemunske pijace dobićemo uskoro i džepne grejalice na fisiju i fuziju, sa sve toljagom za razbijanje atoma i tutkalom za njihovo ponovno spajanje. Umesto uglja i nafte, naša stovarišta i rafinerije prodavaće uran, plutonijum i vodonik. Biće nam toplo, naročito oko srca. Tako mali Đokica zamišlja energetiku. A energetika je, kako smo već citirali na početku, “uveliko futuristička nauka”. Nego, man'te se ćorava posla, dragi moji. Savetujem – sekiru u šake pa u šumu po drva!

(Vreme #371)

Astronauti na silu

Spektakularno lansiranje Sputnjika 1, 4. oktobra 1957. godine, učinilo je međunarodne pozicije SSSR-a jačim nego ikada ranije. Iako se tadašnji prvi čovek sovjetske imperije Nikita Hruščov nije preterano razumeo u “nebeska pitanja”, dozvolivši sebi da jedan od najepohalnijih događaja XX veka proprati samo rutinskom čestitkom upućenom Sergeju Koroljevu i njegovom inženjerskom timu, uticaj koji je Sputnjik ostavio na kapitalistički svet brzo ga je naterao da se zainteresuje za čitavu stvar. Skoro panično osećanje inferiornosti Zapada pred sovjetskom tehnikom koju su sa neskrivenom gorčinom i razočaranjem elaborirali svi najuticajniji mediji, kao i neočekivano poniženje za Ameriku čijim je nebom sada veselo špartao neuhvatljivi komunistički satelit, učinio je Hruščova nezamislivo srećnim. “Taj Koroljev definitivno nije obična zamlata”, priznao je samom sebi razmišljajući kako da iz ovog velikog čoveka iscedi što je moguće više.

“Slušaj, prijatelju”, rekao je Hruščov Koroljevu tokom njihovog narednog susreta u Kremlju, “priznajem da nisam verovao da ćeš uspeti da lansiraš satelit pre Amerikanaca. Ali, uspeo si, svaka čast. A sad lansiraj još nešto u kosmos, šta bilo nema veze, ali da to bude u čast proslave 40-godišnjice Oktobarske revolucije”. Koroljev se smesta vratio u svoju kancelariju. Umesto da se preda lagodnom životu i živi na lovorikama uspeha i slave poput svojih kolega sa Zapada, čiji je svaki uspeh bio propraćen bombastičnim intervjuima i izlivima taštine, Koroljev je morao ponovo da okupi svoje najbolje ljude i saopšti im novi zadatak. Ovoga puta nije bilo vremena za gubljenje, pošto je do godišnjice Revolucije ostalo jedva mesec dana, a Sputnjik 2 nije postojao čak ni na papiru.

TUŽAN KRAJ: I pored svega, bili su to najsrećniji dani u životu Sergeja Koroljeva. I sa današnjim kompjuterima bilo bi teško zamislivo da se bilo šta pošalje u kosmos u tako kratkom roku. Pa ipak, njemu je to pošlo za rukom. Da bi se zadatak obavio što efikasnije, procedura konstruisanja, proizvodnje i montaže maksimalno je pojednostavljena, svi tehnički crteži išli su iz projektnog biroa pravo u ruke radnika za mašinama. Eliminisana je skoro svaka kontrola kvaliteta, a odobrenja za ugradnju delova izdavala su se na osnovu površnog pregleda, zdravog razuma i inženjerskog iskustva.

Lansiranje Sputnjika 2 uspešno je obavljeno 3. novembra 1957. godine sa raketodroma u Bajkonuru pomoću modifikovane interkontinentalne balističke rakete R7 namenjene nošenju atomskih bojevih glava (reč je o dvostepenom raketnom nosaču sa četiri bustera na prvom stepenu i gorivom sačinjenim od kerozina i tečnog kiseonika; ista raketa korišćena je i za lanisranje Sputnjika 1). Koristan sadržaj smešten u kapsulu na vrhu rakete bio je težak 508 kilograma što je šest puta više od težine Sputnjika 1. Međutim, ono što je poduhvat učinilo sasvim posebnim jeste prisustvo živog putnika na kosmičkom brodu. U hermetizovanoj kabini, opremljenoj neophodnim uređajima za održavanje životnih uslova (bar za neko vreme), nalazila se keruša Lajka rase “avlijaner”, pokupljena pravo sa moskovskih ulica. Ovo simpatično pseto klempavih ušiju, teško jedva pet kilograma, bez poznatih roditelja ili staratelja, bez pedigrea i bez ikakvih astronautskih ambicija, čiji je beznačajni pasji život prolazio u potrazi za hranom, mimo sopstvene volje strpano je u limenu kantu i katapultirano u mrak, kako bi postalo prvo živo biće koje je obletelo Zemljinu kuglu.

Kapsula je bila opremljena instrumentima pomoću kojih su se podaci o Lajkinim životnim funkcijama emitovali u sovjetsku kontrolu leta tokom narednih sedam dana. Kako su tamošnji biofizičari kasnije saopštili, Lajka je uzimala hranu, lajala na Mesec i zvezde i verovatno se smrtno dosađivala lišena uzbudljivosti širokih moskovskih bulevara. Ova priča, kao i mnoge druge, ima tužan kraj Lajka je imala kartu u jednom smeru i njen povratak na Zemlju kao tehnički nemoguć nije bio ni planiran. Protiv ovakve svireposti protestovala su mnoga svetska udruženja za zaštitu životinja, ali u to doba ni ljudski životi nisu bili mnogo vredniji pa je sve ostalo na praznoj priči i verbalnim osudama. Jedno kuče manje-više, koga je briga za to kad su viši razlozi u pitanju.

Ipak, tužna sudbina nesrećnog psa čiji je život svakim satom visio o sve tanjoj niti potresla je tih dana mnoga srca širom sveta. Ne bi li Lajka dostojanstveno okončala svoj život, za poslednji “obrok” joj je pripremljena otrovna tableta koja je trebalo da joj prekrati patnje laganog gušenja. Legenda kaže da je Lajka progutala pilulu i dostojanstveno zaspala “žrtvujući svoj život u slavu Oktobarske revolucije”. Tako je bar njenu tužnu i samotnu smrt prokomentarisala oficijelna sovjetska propaganda. Međutim, u stvarnosti, poslednji Lajkini sati bili su mnogo suroviji: poslednji, ispražnjeni stepen raketnog nosača nije uspeo da se na orbiti odvoji od kapsule, što je dovelo do kvara na uređajima za termoregulaciju i nekontrolisanog pregrejavanja kabine od koga je Lajka i uginula, verovatno ne poživevši dovoljno dugo da proguta svoj poslednji obrok. Da je mogla da izgovori svoje famous last words, Lajka bi verovatno poručila: “Uključite mi erkondišn!”. Ono što je ostalo od Lajke sagorelo je prilikom ulaska Sputnjika 2 u gušće slojeve atmosfere, 14. aprila 1958. Tek četiri decenije kasnije Lajka će dobiti spomenik u Moskvi i to je kraj tužne priče.

IMA NEČEG: U naučnom pogledu ova misija nije donela bogzna šta, iako su biofizički podaci prikupljeni zahvaljujući Lajki bili potpuno novo iskustvo. Igrom slučaja propušteno je jedno značajno naučno otkriće, dokaz postojanja radijacionih pojaseva oko Zemljine kugle koji će kasnije pripasti Amerikancima, tj. Džejmsu van Alenu sa univerziteta Ajova. U Sputnjiku su se nalazila dva potpuno ispravna Gajgerova brojača pomoću kojih je tokom čitavih sedam dana meren nivo spoljašnje radioaktivnosti. Sakupljena masa podataka nedvosmisleno je potvrđivala da tamo napolju ima “nečeg”, ali su sovjetski naučnici jednostavno propustili priliku da izvedu završnu računicu i objasne svoje otkriće.

Svejedno, bio je to još jedan veliki uspeh za Sovjetski Savez, uspeh koji je Hruščov u svom govoru od 6. novembra povodom četrdesetogodišnjice revolucije sa uživanjem eksploatisao. Aludirajući na traljave i do tada neuspešne američke pokušaje da se popnu u orbitu svojim projektom “Vangard” (Vanguard = predvodnik), Hruščov likuje: “Izgleda da ime ‘predvodnik’ odražava američko ubeđenje da će njihov satelit biti prvi. Ali, pokazalo se da je sovjetski satelit ispred svih, da mi predvodimo. Obilazeći oko Zemlje sovjetski sateliti objavljuju kakav je visok nivo razvoja nauke, tehnologije i čitave ekonomije u Sovjetskom Savezu čiji ljudi grade novo doba pod zastavom marksizma-lenjinizma...”

Amerikanci su bili prosto van sebe od besa, bilo je krajnje vreme da se nešto učini. Tačno mesec dana nakon lansiranja Sputnjika 2, pred očima čitavog sveta okupljenog pred TV-kamerama trebalo je da se obavi lansiranje prvog američkog satelita. Na rampi za lansiranje nalazila se trostepena raketa sa oznakom TV-3 (skraćenica za “test-vozilo br. 3” ), prvobitno namenjena samo za eksperimentisanje, nikako i za ambiciozan poduhvat iznošenja tereta u orbitu. Međutim, ogorčena javnost je tražila da se prekine sa jalovim odugovlačenjem, da se konačno nešto pošalje u kosmos i tako vrati poljuljano poverenje nacije u sopstvene snage. Ni koristan sadržaj nije bio naročit, tek jedna radiozujalica od kilo i po, što je bilo više nego smešno u poređenju sa golemim Sputnjikom od pola tone sa sve Lajkom i složenim sistemima za održavanje života. Ipak, sve je to bilo manje bitno u poređenju sa nastojanjem da se dostignu visina i brzina orbitalnog leta. Požurivani i nedovoljno pripremljeni poduhvat završio je kao velika petarda, tj. kao kompletna katastrofa. Raketa se podigla nekoliko stopa iznad zemlje a onda se iskrenula, praćaknula, zapalila i na kraju spektakularno eksplodirala. Ostali su samo “dugmići”, što bi rekli Topalovići, tj. ostao je u životu samo majušni satelit koji je, odbačen silinom eksplozije, nekim čudom neoštećen ležao u obližnjoj livadi i dalje veselo emitujući svoje “bibip”. Kakva poslastica za sovjetsku propagandu! “Pravda” tako donosi reprint naslovne strane londonskog “Dejli Heralda” gde se ispod ogromnog naslova “Oh, kakav ćorak!” vide dve fotografije američke rakete. Prva, ispred koje piše “reklama” napravljena je neposredno pred start, a druga, ispod koje piše “stvarnost” samo koji sekund nakon katastrofe.

I kada je izgledalo da je sve propalo, Amerikanci su ipak pronašli spasonosno rešenje: poduhvat koji je trebalo da ih uvede u kosmičku eru konačno je poveren pravim ljudima nemačkim inženjerima pokupljenim iz Hitlerovih laboratorija nakon sloma Trećeg rajha. Ajzenhauer je bio svestan da su njegovi Nemci na čelu sa Vernerom fon Braunom i Ernstom Štulingerom bili bolji od Hruščovljevih. Sledeća, 1958. godina, predstavljala je prekretnicu u odmeravanju snaga dve supersile. A to je već nova priča.

Revolucija jede svoje pse

I Rusi i Amerikanci imaju dugu tradiciju slanja flore i faune u kosmos, sve u čast “crvenog oktobra” ili “američkog načina života”. Tamo gde čovek nije smeo ili (još) nije hteo rado su podmetani psi, majmuni, zamorci, prasići, žabe, gušteri, ribe, pčele, čak i mušice-sirćetuše, o cveću i drveću da i ne govorimo. Neke životinje usmrćene su planski, neke nisu uspele da se vrate, neke su postale heroji čiji su likovi štampani na poštanskim markama. Sovjeti su u orbitu najradije slali pse:

• Bars i Lisička (eksperimentalni Vostok, jul 1960). Raketa je eksplodirala tokom lansiranja usmrtivši svoje putnike.
• Strelka i Belka (Sputnjik 5, avgust 1960). Zajedno sa njima letelo je još četrdeset miševa, dva bezimena zečića i nešto rastinja. Posle jednog dana leta misija je završena hepiendom, mekim sletanjem na Zemlju.
• Pčolka i Muška (Sputnjik 6, decembar 1960). Jednodnevni boravak u kosmosu protekao je bez problema. Nažalost, kapsula je pri povratku ušla u atmosferu pod suviše strmim uglom i izgorela sa sve posadom. l Damka i Krasavka (Sputnjik, decembar 1960). Prilikom lansiranja otkazao je jedan od bustera tako da je izostao planiran ulazak u orbitu. Nakon kratkog suborbitalnog leta psi su nekim čudom ipak spaseni.
• Černuška (Sputnjik 9, mart 1961). Društvo su joj pravili morsko prase, punjeni lutak i raznovrsni zeleniš. Posle jednog orbitalnog kruga usledio je bezbedan povratak na Zemlju. l Zvezdočka (Sputnjik 10, mart 1961). Bila je ovo uspešna generalna proba pred epohalni Gagarinov let.
• Verterok i Ugoljok (Voshod 3, februar 1966). Ova dva psa ostala su u orbiti 23 dana, što je bio tadašnji rekord u dužini boravka u kosmosu. Ljudska posada nadmašiće ovaj rezultat tek osam godina kasnije (Skajlab 2, jun 1974). Posle više od tri nedelje leta misija je okončana uspešnim prizemljenjem. Na drugoj strani Amerikanci su u kosmos uglavnom slali majmune:
• Albert I i Albert II bili su pioniri majmunske astronautike. Krajem četrdesetih strpali su ih u zaplenjene nemačke projektile fau-2, a onda lansirali i usmrtili.
• Anonimni majmun i anonimni miš stradali su 1951. jer im se na popriličnoj visini nije otvorio padobran.
• Još jedan anonimni majmun sa jedanaest miševa dotakao je rub kosmosa septembra 1951. vrativši se živ i zdrav na zemlju.
• Majmun Gordo (Jupiter AM-13, decembar 1958) utopio se pošto je nakon sletanja zakazao uređaj za naduvavanje dušeka pomoću kojih se kapsula održava na površini vode.
• Majmuni Ejbl i Bejker (Jupiter AM18, maj 1959) popeli su se na nekih 500 km visine i proveli devet minuta u bestežinskom stanju. Amerikanci su ovom prilikom izveli prvo uspešno vraćanje živih bića iz kosmosa na zemlju.
• Rezus majmun Sem (Merkjuri "mali Džo" 2. decembar 1959) izveo je spektakularni suborbitalni let u specijalnom "anti-ge" odelcetu krojenom po meri. Dostigao je visinu od oko 100 kilometara, a onda je sleteo u Atlantik. Pošto su ga izvukli iz vode, odneli su ga u vazdušnu bazu Lengli kako bi se pridružio izabranici svoga srca mis Sem. Semov veterinar koji je prisustvovao srećnom okupljanju familije kaže da se susret odlikovao skoro ljudskom toplinom. Interesantno je da je mis Sem izvela sličan poduhvat (Merkjuri "mali Džo", 4. januar 1960). Porodični talenat, očigledno.
• Šimpanza Hem (Merkjuri, 2. januar 1961), još jedan suborbitalni let kao poslednja priprema za suborbitalni let Alana Šeparda. l Šimpanza Enos (Merkjuri, 5. novembar 1961) izveo je prvi orbitalni let, dva kruga oko Zemlje sa hepiendom. Bila je ovo poslednja provera Merkjurija pred let Džona Glena koji će postati prvi Amerikanac u orbiti. Od svih životinja majmun Enos je bio najozbiljniji astronaut. Poreklom iz Majamija, imao je preko 1250 sati treninga u američkoj vazdušnoj bazi Holoman i čitav semestar “školovanja” na univerzitetu Kentaki. Za razliku od ostalih majmuna koji su se na orbiti uglavnom majmunisali do mile volje, Enos je imao odgovoran zadatak da svakih petnaest minuta pritisne po jedno različito dugme. Iako je zbog nedovoljne visine leta napravio jedan krug oko Zemlje manje nego što je bilo predviđeno, povratak je prošao bez problema i Enos je bućnuo u more blizu Bahama. Kada se konačno našao na palubi spasilačkog broda, skakao je po njemu lud od sreće što je još živ, zahvalno se rukujući sa svojim spasiocima.
• anonimni majmun lansiran je u Biosatelitu 3, tri nedelje pred Armstrongovo spuštanje na mesec, 1969. Trebalo je da njegov boravak u kosmosu potraje barem četiri nedelje, ali je nesrećni astronaut totalno dehidrirao posle samo devet dana. Zbog toga je prevremeno vraćen na zemlju, ali je ubrzo uginuo.
• Jedan japanski novinar je 1990. godine odneo nekoliko zelenih žaba na stanicu Mir. Životinjama koje su poslednjih godina rutinski letele u kosmos američkim šatlom ne zna se ni ime ni broj. Ipak, nijedan od ovih nevoljnih “astronauta” više nije mogao da dostigne slavu Lajke. Možda joj se tek približila Strelka koja se po povratku iz kosmosa vratila “normalnom životu” i “porodici” donevši na svet šest zdravih štenaca. Sa pedigreom čuvene majke bili su predviđeni da daleko doguraju. Jedno od njih, dospelo je čak u Belu kuću, sa sve mašnicom oko vrata, kao poklon za tadašnjeg predsednika SAD Džona F. Kenedija.

(Vreme #369)

Glavom kroz zid

Pravi čovek u pravo vreme na pravom mestu – upravo je to bio slučaj sa armijskim probnim pilotom Čakom Jegerom, koji se u jesen 1947. godine nalazio na aerodromu Marok, negde u pustinji Mohava na jugu Kalifornije. Njegov zadatak bio je sasvim prost – trebalo je da postane prvi čovek koji će da leti brže od zvuka i pri tome da ne pogine. Ovo drugo je, izgleda, bio komplikovaniji deo poduhvata jer su neuspešni pokušaji probijanja “zvučnog zida” do tada već odneli živote mnogih nesrećnih pilota. Međutim, Jeger je u odnosu na obične smrtnike imao značajnu prednost – za svoj život uopšte nije mario, a takve obično čuva bog lično.

ĐAVOLSKA NAPRAVA: Letelica X-1 koja je trebalo da dostigne brzinu koju stručnjaci označavaju kao mah 1 nastala je tokom 1946. godine kao plod zajedničkog istraživačkog rada “Bel” kompanije, Nacionalnog savetodavnog komiteta za aeronautiku (NACA) i američke vojske. Jeger kaže da je postojalo bar tuce načina da čovek izgubi glavu leteći u ovom projektilu na raketni pogon. Avion je imao raspon krila od deset metara i bio težak oko 2500 kg; u njegove rezervoare mogle su da stanu četiri tone goriva. Bio je opremljen raketnim motorom sa četiri nezavisne komore za sagorevanje, a nivo generisanog potiska regulisan je njihovim nezavisnim paljenjem i gašenjem. Za rad motora korišćeno je oko hiljadu litara “votke” (ako se tako može nazvati razblaženi etil-alkohol) i otprilike isto toliko superhladnog tečnog kiseonika. Da bi se uštedelo gorivo za poletanje, X-1 je u vazduh podizan pomoću leteće tvrđave B-29, a pilot se u raketoplan spuštao “u letu”, pravo iz bombardera. Prilikom spuštanja motori su takođe bili ugašeni, tako da je X-1 ponirao kao jedrilica. U “asketskom” kokpitu sa bočnim ulazom i bez katapultirajućeg sedišta bilo je mesta samo za jednog pilota. Avion kojim je Jeger leteo dobio je naziv “Glamurozna Glenis”, po njegovoj voljenoj supruzi, Glenis Fej Dikhaus.

Početkom oktobra 1947. godine Jeger je dostigao brzinu od 0,94 maha i umalo nastradao pošto su mu pri maksimalnoj brzini otkazale sve komande. Na sreću, bio je dovoljno priseban da isključi motore, smanji brzinu i ponovo stekne kontrolu nad letelicom. Nekoliko dana kasnije, kazaljka mahmetra ponovo se zaustavila na istoj cifri, a Jeger upada u novu nevolju: prilikom jedrenja ka zemlji na unutrašnjoj strani vetrobrana formirao se neprozirni sloj leda koji se nije mogao ukloniti grebanjem. Zahvaljujući pratnji dva “Lokidova” lovca P-80, koja su ga navodila i izdavala mu uputstva, Jeger je uspeo da izvede sletanje naslepo ne oštetivši avion. Analiza traka sa oscilografa pokazala je da je “Glamurozna Glenis” bila neuporedivo bliža granici snova nego što je na prvi pogled izgledalo. Prema svim pokazateljima, Jeger je leteo brzinom od 0,997 maha na visini od oko 12.000 metara, ili oko 1059 kilometara na čas. Tri čoveka bila su najpozvanija da donesu odluku o daljim koracima: glavni inženjer NACA Volt Vilijams, armijski oficir Džek Ridli i predstavnik “Belovih” fabrika Dik Frost. Vilijams je smatrao da se ovom dostignuću ne sme davati preterani publicitet, strahujući da bi armijski vrh mogao da padne u euforiju i požuri čitavu operaciju pre nego što inženjeri i sam Jeger budu potpuno spremni, sa fatalnim posledicama po letelicu i pilota. Osim toga, nedostajao je ključni dokaz probijanja zvučnog zida: niko od zemaljskog personala nije čuo očekivano “bum!”, jak prasak koji prati supersonični let (ovaj karakterističan zvuk bio je poznat na osnovu iskustva sa nemačkim projektilima fau-2). I tako je doneta odluka da se sa povećanjem brzine nastavi krajnje obazrivo. Ko zna koliko bi ovo natezanje sa “sitnim decimalima” potrajalo, da Jeger u sebi već nije odlučio da “prekrati gnjavažu”.

MAH 1: Svanuo je 14. oktobar, sve pripreme za novi let su bile već obavljene. Samo su Vilijams i Ridli znali da je dan ranije Jeger pao sa konja i polomio rebra. Uplašen da bi mu vojni lekar mogao za neko vreme zabraniti da leti, Jeger je na previjanje otišao kod civilnog doktora. Da stvar bude još bizarnija, nakon ukazane pomoći Jeger odlazi na ludu žurku van baze i u povratku, verovatno pod dejstvom alkohola koji je voleo skoro koliko i svoju Glenis, pada sa motocikla. Ugruvan i slomljenih rebara Jeger više nije bio u stanju da pridržava teška vrata pri ulasku u kokpit, pa mu je Ridli krišom doturio komad drške od metle kojim će podglaviti ulaznu bravu. Na Jegerov zahtev, vetrobran aviona opran je običnim deterdžentom za sudove kako bi se sprečilo zaleđivanje. Oficijelne instrukcije za let bile su precizne i rezervisane: Jeger je trebalo da dostigne brzinu od 0,96 maha i da dodatno ubrza tek ako bude apsolutno uveren da je sve u redu. Tačno u deset bombarder B-29 vinuo se u vazduh noseći sa sobom Jegera i X-1.

Na oko 1500 metara visine Jeger se jedva ušunjao u kokpit, psujući i stenjući od jakih bolova u grudima. “Hajde da ovo već jednom okončamo”, poručio je pilotima u lovcima koji su pratili njegov let. Tačno u 10:25, na visini od šest kilometara, “Glamurozna Glenis” lišena kopči kojima je bila vezana za B-29 započela je svoj samostalni, ispostaviće se – istorijski let. Nakon kratke provere rada motora, Jeger je počeo da povećava visinu, jedno vreme leteći samo sa polovinom raspoložive snage, da bi odmah zatim “potpalio” sve četiri komore za sagorevanje i aktivirao maksimalnih 3000 kilograma potiska. Svake sekunde avion je postajao sve lakši halapljivo trošeći zalihe goriva, brzina i visina leta počeli su munjevito da rastu. Kazaljka mahmetra očas je prešla preko 0,8 a odmah zatim i preko 0,9 maha. Na visini od 13.100 metara Jeger je prešao u horizontalan let i ugasio dve komore da bi načas proverio stanje aviona – sve je bilo u najboljem redu. A onda je doneo odluku da ponovo aktivira treću komoru. Sada već sasvim lagan avion dobio je strahovito ubrzanje, gutajući kilometre pred sobom. Igla na mahmetru pokazala je 0,98 maha, a onda počela da podrhtava da bi na kraju izletela sa skale. Jeger je procenio da je tog trenutka dostigao brzinu od 1,05 maha. Nakon dvadesetak sekundi supersoničnog leta, isključio je raketni motor i počeo da klizi prema zemlji. A tamo dole već je bilo jasno da je zvučni zid probijen, detektovan je i karakteristični supersonični prasak. Tačnije analize su pokazale da je Čak Jeger leteo brzinom od 1,06 maha ili 1125 kilometara na čas, brže nego ijedan čovek do tada.

Njegova Glenis kaže da ni po čemu nije mogla da pretpostavi da je Čak toga dana probio zvučni zid. Posle sletanja uskočio je pored nje u auto i rekao: “Mrtav sam umoran, idemo kući”. Tek kada su za njim dotrčali Dik Frost i ostali i počeli da ga tapšu po ramenu, znala je da se nešto veliko dogodilo. Iste večeri bilo je zakazano veliko slavlje kod Panča, lokalnog ugostitelja “specijalizovanog” za pilote, ali je terevenka u zadnji čas otkazana pošto je armijski vrh sve proglasio državnom tajnom. Štaviše, zvanična informacija o ovom podvigu objavljena je tek sredinom naredne godine. “Ostatak planete” probio je zvučnu barijeru tek četiri godine kasnije.

MLADOST: Ko je, u stvari, bio Čak Jeger? Rođen je 14. februara 1923. u Majri, u dubokoj provinciji zapadne Virdžinije. Posle dve godine njegova porodica prelazi u Hemlin, mestašce od 500 duša koje je u odnosu na Majru bilo pravi velegrad. Život ruralne Amerike u to doba bio je težak i siromašan – jedna dinja ili lubenica bile su pravi imetak. Nakon završetka osnovne i srednje škole Čak se 1942. prijavio na konkurs za “letećeg narednika”, popularni vojni program kojim su regrutovani mladi piloti. Njegov prvi let bio je prava katastrofa jer se posle pola sata provedenih u vazduhu ispovraćao kako sam kaže, “na sve strane”. To ga nije obeshrabrilo, ubrzo je naučio kako da pobedi morsku bolest i uživa u letenju. Na jednoj igranci u Orovilu, kalifornijskoj palanci, upoznaje Glenis. Godinu dana kasnije upućen je u Evropu kao pilot lovačkog aviona, pravo na zapadnoevropsko bojište.

U svojoj devetoj borbenoj misiji oborio je dva nemačka aviona da bi u martu 1944. i sam bio srušen iznad okupirane Francuske. Zahvaljujući pokretu otpora nekako se domogao sigurnosti španske granice. U to vreme oborenim pilotima nije se lako dozvoljavalo da ponovo lete u borbenim misijama iz straha da bi pri ponovnom obaranju i zarobljavanju mogli da odaju ilegalce koji su ih već jednom spasli. Ali, Jeger se svim snagama borio da ostane na frontu, da bi na kraju dobio dozvolu lično od generala Dvajta Ajzenhauera. A onda je postao prava leteća smrt za nemačke pilote. Prvo odlikovanje dobio je tako što je u jednom danu oborio pet meseršmita, a drugo kada je sa neba skinuo četiri foke-vulfa, takođe u jednoj misiji. Uspeo je da obori i jedan od prvih nemačkih mlaznih aviona, iako je njegov klipno-elisni lovac bio tehnički inferioran. Kraj Drugog svetskog rata dočekao je kao živa legenda i pilotski as sa ukupno četrnaest vazdušnih pobeda.

ZRELOST: Izgleda da je Jeger imao problema kada bi mu nivo adrenalina u krvi pao ispod određene tačke. Kada je vojska odmah posle rata počela da eksperimentiše sa konstruisanjem brzih aviona (u Maroku, danas je to vazduhoplovna baza “Edvards”), Jeger je jedva dočekao da postane probni pilot. Leteo je na desetak različitih tipova aviona istovremeno i imao sreću da izvuče živu glavu iz mnogih, skoro bezizlaznih situacija. Jeger je ne samo probio zvučni zid već je postavio i niz drugih rekorda. Tako je 1953. godine u pojačanom X-1 dostigao rekordnih 2,5 maha i 2600 kilometara na čas. Tom prilikom je razbio glavu o vetrobran kokpita i iskrivio kontrolnu palicu. Jedno vreme službovao je na američkim vojnim aerodromima u Evropi sedeći u avionima punim atomskih bombi za vreme sovjetske intervencije u Mađarskoj. Onda je 1963. godine pokušao da obori rekord u maksimalnoj visini leta – avion je poleteo “nebu pod oblake”, toliko visoko da su se umesto plavetnila ukazale zvezde, a onda otkazao. Spasavajući goli život Jeger je zadobio teške opekotine lica i izgubio jagodice na dva prsta. Ni rat u Vijetnamu nije želeo da propusti, tamo je komandovao borbenom eskadrilom. Između ostalog, bio je i komandant odgovoran za bezbednost američkih vazdušnih snaga i upravnik škole za vojne astronaute. Penzionisan je u činu brigadnog generala, 1975. godine, a godinu dana kasnije Kongres ga je odlikovao mirnodopskom medaljom časti.

I posle penzionisanja Jeger je leteo kad god je i čime god je hteo, da bi na dan pedesetogodišnjice njegovog antologijskog poduhvata vojska konačno rekla: “Čak, za boga miloga, dosta je!”. Za poslednji vojni let obavljen iznad baze “Edvards” Jeger je odabrao supermoderni F-15. Iako mu zakon dozvoljava da i dalje pilotira za civilne kompanije, posle 55 godina neprekidnog letenja, posle 10.000 sati provedenih u vazduhu (više od jedne cele godine!), posle 155 tipova vojnih aviona koje je isprobao, možda je konačno kucnuo čas da se kaciga okači o klin. A ni glamurozna Glenis više nije među živima, umrla je od raka 1990. godine.

REZIME: Kakav je bio Jeger u privatnom životu, u “retkim” trenucima kada je bio na zemlji? Ukratko rečeno: oštar, prepotentan, svadljiv, tvrdoglav kao mazga. Mnogo je radio, ali je mnogo i pio. Nije znao za strah, nije znao za bol, nije znao za emocije, bojao se samo svoje Glenis. Više puta je za dlaku izbegao smrt. Teže mu je palo što je isto toliko puta za dlaku izbegao izbacivanje iz armije. Mnogi su ga mrzeli, sasvim prirodno, toliko je bio bolji od svih.

Slava ga je sustizala sa zakašnjenjem, iako mu priznanja i ordenje nikad nisu manjkali. Sam Jeger, danas živahni pecaroš u izvrsnoj kondiciji, kaže da se iznenadio kada se tolika prašina digla oko njegovog podviga starog pola veka (”Do sada se televizija interesovala samo za narkomane i ludake!”). Paradoksalno, Čak i njegova porodica uvek su bili siromasi. Leteo je, verovali ili ne, bez pristojnog životnog osiguranja, a on i Glenis su dobar deo života proveli u trošnoj kućici u pustinji Mohava. Onda je 1983. godine Filip Kaufman snimio nezaboravan film “The Right Stuff” (gledali ste, valjda, “Put u kosmos”?) u kome je Jegera glumio Sem Šepard; deo stare slave ponovo je oživeo. Ipak, mnogo veće pare donela mu je jedna reklama za automobilske akumulatore. Iako je čitavog života leteo na najluđim, najopasnijim, najsavršenijim i najskupljim letelicama, Jeger nikad nije mogao da skupi “sitniš” za sopstveni avion (Harison Ford ih, na primer, ima četiri). Gnušao se civilnih test-pilota koji su stavljali glavu u torbu samo zbog gomile para: “Ja sam leteo zato što je to bila moja dužnost, a ne zbog novca. Leteo sam zbog letenja.” Za probijanje zvučnog zida nije dobio ništa, nikakav bakšiš, isplatili su ga u komplimentima i tapšanjima po ramenu, “tako i treba da bude”, kaže. Fotogenični kosmonauti i šetači po Mesecu koji su došli posle njega dobijali su čitava imanja na poklon i sklapali basnoslovne filmske ugovore. Njegova mesečna plata 1947. godine iznosila je smešnih 260 dolara, a za sto minuta očajnog filma u kome izigrava marinca ošišana Demi Mur je dobila 11 miliona zelembaća. Takav je život.

Sada je i Jeger, konačno, došao na svoje: u vazdušnoj bazi “Edvards” dobio je jednu ulicu, u toj istoj bazi vojska mu je nedavno priredila nezaboravnu feštu u čast poluvekovnog jubileja, a američka pošta je odštampala marku na kojoj je naslikan za komandama “Glamurozne Glenis”. Malo li je? Za njega, sasvim dovoljno: “Srećan sam što sam to uopšte doživeo”. Da bi odmah zatim dodao: “Ma nema veze, i da sam poginuo, ne bi bilo strašno. Vredelo je!”

(Vreme #366)

Crveno nebo za Ujka Sema

Bilo je rano jutro 3. oktobra 1957, kada je na kazahstanskom raketodromu Tjura-Tam u tadašnjem SSSR-u počeo transport moćne interkontinentalne balističke rakete R7 ka lansirnoj rampi udaljenoj oko kilometar i po od hangara za montažu. Ovoga puta u konusnom vrhu projektila nije se nalazila nuklearna bojeva glava, do tada uobičajeni “strateški” teret, već ispolirana lopta od aluminijuma prečnika 58 cm i teška 84 kg, sa četiri vitke antene duge po 2,5 m. Svoje životno delo pešice je ispratio glavni konstruktor i šef čitavog projekta Sergej Pavlovič Koroljev, praćen svitom svojih najbližih saradnika, partijskih i državnih birokrata. Čovek čiji je čitav život bio prožet idejom prvog kosmičkog leta i inspirisan slavnim delom oca kosmonautike Konstantina Ciolkovskog nikad nije ispiričao o čemu je razmišljao tokom te kratke, ćutljive šetnje.

START: Punjenje rakete gorivom počelo je već narednog jutra, u 5:45. Koroljev je pod pritiskom velike važnosti čitavog događaja lično nadgledao završne provere svih kritičnih sistema. Od svojih inženjera neprekidno je zahtevao da prijave svaku sumnjivu sitnicu: “Niko nas neće požurivati, još nije kasno da popravimo stvar”. Njegovi inženjeri, već godinama razapeti između razočarenja i radosti, kao da nisu osećali svu težinu predstojećeg istorijskog događaja za tako nešto jednostavno nije bilo vremena. Iste večeri uspešno su okončane i poslednje pripreme. U bunkeru iz koga se pružao sjajan pogled na raketu obasjanu desetinama reflektora, sa Koroljevom su se, između ostalih osoba od najvećeg poverenja, nalazili i njegov zamenik Leonid Voskresenski i dva oficira Crvene armije Aleksandar Nosov i Ivan Čekunov. Čim je počelo odbrojavanje, njih trojica su formalno preuzela na sebe sve poslove oko lansiranja. Minut pred poletanje, pošto je još jednim pogledom preleteo preko podataka sa instrumenata, Koroljev je poslednji put klimnuo glavom i Nosov je sa olakšanjem počeo da izdaje kratka, rutinska naređenja. Četvrtog oktobra 1957, tačno u 22:28, na zapovest Nosova, Čekunov je pritisnuo dugme za poletanje, aktivirano je 400 tona potiska iz svih pet motora 275 tona teške rakete i Sputnjik se, u oblaku vatre i dima, vinuo put kosmosa.

Iako je, gledano golim okom, izgledalo da se sve odvija prema planu, sitne funkcionalne greške skoro da su upropastile čitavu misiju. Zbog kašnjenja u paljenju motora, lansiranje je umalo obustavljeno. Drugi peh desio se posle samo šesnaest sekundi leta kada je otkazao sistem za ravnomerno pražnjenje rezervoara, zbog čega je potrošnja goriva bila prevelika i kvara na kerozinskoj pumpi tako da su se raketni motori ugasili jedan sekund pre planiranog vremena. Na sreću, odvajanje Sputnjika od nosača odigralo se bez greške oko pet minuta nakon poletanja tako da je prvi veštački satelit uspešno počeo da kruži oko Zemlje. Prva potvrda ubacivanja Sputnjika u orbitu došla je od inženjera i telemetrista smeštenih u kamionu nekih 800 metara od lansirne rampe. Međutim, Koroljev je tražio dodatne dokaze želeći da bude potpuno siguran. U limenoj utrobi Sputnjika nalazio se prost ali pouzdan radio-predajnik koji je na dve frekvencije emitovao jednostavan signal “bi-bip”. Jedino se njegovom uspešnom detekcijom mogao potvrditi definitivni uspeh projekta tako da su sve oči (i uši) bile uprte u konstruktora radio-stanice Vječeslava Lapoa.

IŠČEKIVANJE: Prvo se javila osmatračka stanica na Kamčatki i nedvosmisleno potvrdila prijem signala. Na ovu vest, bunker u kome se nalazila kontrola misije prosto je proključao od radosti. Koroljev s velikom mukom stišava oduševljenje svojih saradnika, upozoravajući ih da su drugovi sa Dalekog istoka možda pogrešno protumačili signal koji su primili. Tek kada i Lapo uhvati radio-talase sa Sputnjika, nakon njegove prve orbite oko Zemlje, slavlje može da počne. U bunkeru je nastala smrtna tišina, povremeno narušavana uzbuđenim disanjem prisutnih i sitnim pucketanjem u zvučnicima. A onda se začulo, isprva slabo, a zatim sve jače i jače veselo Sputnjikovo “bi-bip”. Sada je i Koroljev mogao da odahne: “Na ovaj dan čekao sam čitavog života”. Ljudi su od radosti počeli da se grle, smeju, ljube i plaču u isti mah.

Zbog pehova tokom lansiranja i preranog gašenja motora Sputnjik nije zauzeo predviđenu putanju, ali greška nije bila tolika da bi ugrozila uspeh misije. Minimalno rastojanje Sputnjika od Zemlje iznosilo je 228 km, dok bi u apogeju naraslo na 947. Parametri eliptične orbite bili su za nekih 80 km niži od planiranih što je dovelo do laganog gubitka visine usled intenzivnijeg kontakta sa atmosferom. Jedan obilazak Sputnjika oko Zemljine kugle trajao je 96.17 minuta, a telefon tadašnjeg sovjetskog lidera Nikite Hruščova okrenut je tek pošto je satelit kompletirao dve rotacije. Letelica je ušla u guste slojeve atmosfere i sagorela nakon tri meseca leta i više od 1400 kompletnih orbita oko Zemlje.

SKROMNOST: Reagovanja sovjetskih medija bila su iznenađujuće umerena, skoro zapanjujuće površna. “Pravda” od 5. oktobra u zabačenom uglu prve strane donosi hladni kominike državne informativne kuće TASS. U šturom tekstu od desetak protokolarnih rečenica bez ijednog konkretnog imena ili lokacije pominje se nekoliko oskudnih tehničkih detalja uz rutinski panegirik snazi sovjetske nauke, a čitaocima preporučuje da Sputnjik potraže dvogledom ili teleskopom na večernjem nebu.

Zapadnjaci su za dogadjaj saznali iste večeri na svečanom prijemu u čast Međunarodne geofizičke godine (1957/58), koji je u Vašingtonu priredila sovjetska ambasada. Brojni američki naučnici, izmešani sa svojim istočnim kolegama, diplomatama i špijunima nisu imali razloga za zadovoljstvo. Rivalski projekat lansiranja satelita pod nazivom “Vangard” (predvodnik) odavno je probio sve finansijske limite i vremenske rokove, bez opipljivog rezultata. Zabava se lagano odvijala u plesnoj dovorani na drugom spratu ambasade, da bi oko šest sati uveče Volter Saliven, prisutni novinar “Njujork tajmsa” bio pozvan na hitan telefonski razgovor. Šef vašingtonske filijale ga panično obaveštava da je TASS upravo objavio lansiranje Sputnjika. Saliven je u masi zvanica smesta potražio Ričarda Portera i Lojda Berknera, članove Međunarodnog komiteta za geofizičku godinu, i jedva im prošaputao: “Poleteo je!” Porter, inače crven u licu, sada je poprimio boju sveže uprženog ajvara, ali je Berkner sačuvao svoju urođenu južnjačku uglađenost i mirnoću. Pljesnuo je rukama i zamolio prisutne za malo pažnje kako bi mogao da se obrati svojim sovjetskim kolegama. Njegova čestitka bila je kratka, uglađena i sasvim iskrena. I dok su prebledelim i zatečenim Amerikancima počela da klecaju kolena i ispadaju čaše iz ruku, Rusi su poručili još votke. Kada je početni šok prošao, većina prisutnih se popela na krov ambasade, ne bi li golim okom pronašla Sputnjik na nebu (što je, naravno, bilo nemoguće). Jadni Amerikanci nisu ni bili svesni da im je satelit dva puta prošišao iznad glava i pre nego što su postali svesni da uopšte postoji. Idućeg jutra, na međunarodnoj konferenciji o geofizičkoj godini, šef sovjetske delegacije Anatolij Blagonravov objasnio je kolegama iz celog sveta detalje lansiranja.

PARANOJA: Sovjeti su potpuno potcenili utisak koji su svojim istorijskim poduhvatom ostavili na ostatak sveta. Amerikanci su odmah nakon saznanja da su Sovjeti poveli kosmičku trku zapali u masovnu histeriju. “Njujork tajms” je vest o događaju objavio već 5. oktobra, štampajući naslov ogromnim slovima preko svih pet stubaca prve stranice: “Sovjeti lansirali veštački satelit koji obilazi Zemlju brzinom od 18,000 milja na sat; sfera primećena četiri puta iznad SAD”. Druge novine imale su konkretnije apokaliptične vizije: “Sledeća stanica Mars”, “Zgaziće nas kao bubašvabe”, “Sovjeti lete ka Mesecu i Veneri", "Naša tehnologija inferiorna"...

Preterivanja je bilo i u Evropi. Tako britanski "Gardijan" tvrdi da Rusi imaju ogromnu prednost u pogledu raketne tehnologije dok francuski "Figaro" elaborira gorku pilulu za Amerikance "koji imaju malo iskustva sa poniženjima na polju tehnike”. Akutna paranoja potrajala je više od tri nedelje, sve dok radio-stanica ugrađena u Sputnjik nije ispraznila baterije i zaćutala. Amerikanci su godinama smatrali da širina dva velika okeana predstavlja dovoljnu zaštitu njihovog kopna od ruskih projektila, da bi sada dočekali da im svakih devedeset minuta iznad glave protutnji neuhvatljiva ruska “ptica trkačica” čije je “bi-bip” prosto paralo uši. Strah je naravno bio preteran, jer slanje šuplje konzerve od pola metra u kosmos nije isto što i precizno pogađanje ciljeva dalekih hiljadama kilometara, ali je povod bio dovoljan da se čitava nacija zagleda u sebe i zamisli se nad sopstvenim nedostacima i promašajima.

Prvi je na udaru, naravno, bio tadašnji američki predsednik republikanac Dvajt Ajzenhauer. Kriza sa Sputnjikom kod Amerikanaca je pojačala do tada već popularno uverenje da je njihov predsednik samo dokoni golf-igrač i stara dobričina koja ne mari mnogo za tekuće događaje. Republikanci su u prvim godinama hladnog rata bili u opoziciji, neprestano optužujući Harija Trumana za pobedu komunista u Kini i teške poraze u Koreji. Bila je to nova šansa za demokrate da istu medijsku artiljeriju koja ih je 1952. glatko oterala sa vlasti upotrebe ne bi li se ponovo vratili u igru. Guverner Vilijams, demokrata iz Mičigena, spevao je čitavu pesmicu o Sputnjiku i “poklonio” je svom predsedniku:

Ah, ti mala lopto, što jezdiš visoko
I veselo zviždiš iznad naših glava
Poruči planeti pod tobom duboko:
Crveno je nebo, a Ujka Sem spava.

Lider demokratske većine u Senatu Teksašanin Lindon Džonson saznao je za vest o lansiranju Sputnjika slušajući radio, tokom jedne od svojih čuvenih roštilj-zabava. Kasnije je ispričao da mu je nebo u tom trenutku izgledalo sasvim tuđe, kao posle japanskog bombarodvanja Perl Harbura. Iste crne misli morile su i njegovog saradnika Džordža Ridija koji je bolje od svih sabrao osećanja Amerikanaca: “Prosta je činjenica da Rusi više nisu tehnološki iza nas. Trebalo im je četiri godine da osvoje našu atomsku bombu, a samo devet meseci da naprave hidrogensku. Sada mi treba da stignemo njihov satelit."

LIKOVANJE: Sovjeti su munjevito shvatili kakav je strahovit efekat imao njihov uspeh na svetsku javnost. “Pravda” od 6. oktobra nije ni nalik svom skromnom izdanju od juče, naprotiv. Ispod naslova “Prvi veštački Zemljin satelit napravljen u SSSR-u” ređaju se neobjavljeni detalji čitave misije iz pera anonimnih komentatora, pošto su imena Koroljeva i njegovih sagovornika bila i ostala strogo čuvana tajna. Uredništvo se posebno naslađuje kurtoaznim čestitkama smrtnog rivala iz pera Džozefa Kaplana, predsednika Američkog nacionalnog komiteta za Međunarodnu geofizičku godinu. Štampane su, zatim, čestitke britanskog astronoma Lovela i poljskog akademika Novatskog koji je svoje pomalo poltronsko obraćanje sovjetskoj “braći” naslovio sa “Velika pobeda”. Pobedu, naravno, niko nije sporio. Štaviše, nije trebalo mnogo čekati pa da društveno angažovani pesnici opevaju celu Sputnjikovu epopeju. Ređaju se prigodni tekstovi: “Korak u budućnost”, “Istraživanje kosmičkih dubina”, štampaju se “redovi preletanja” Sputnjika iznad značajnijih svetskih gradova. “Pravda” ironično podseća Amerikance da ne propuste termin za susret sa Sputnjikom u Detroitu i Vašingtonu...

Bio je ovo pravi trenutak da se Amerikanci prisete svojih slavnih prethodnika koji su njihovu naciju učinili tehnološkim gigantom sveta. Ljudi poput Henrija Forda, Tomasa Edisona i Roberta Openhajmera usadili su u svoje sunarodnike osećaj industrijske i naučne superiornosti koju su Sovjeti svojim prvim kosmičkim poduhvatom opasno ugrozili. Počela je trka u kosmosu, trka u koju su se SAD uključile tek kada je takmac optrčao čitav krug fore. Rivalstvo bez premca u istoriji čovečanstva okončano je de facto tek kroz dvanaest godina Armstrongovim rečima sa Meseca: “Ovo je mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo”. Veliki za čovečanstvo, a bogami najveći za Ameriku.

Hruščov

Kako je Nikita Hruščov kasnije sam priznao, ni on se nije proslavio sluhom za istorijsku veličinu Sputnjika: “Kada je lansiranje obavljeno, telefonom su mi saopštili da je satelit zauzeo ispravan kurs i da uveliko obilazi Zemlju. Čestitao sam svim inženjerima i tehničarima na njihovom izvanrednom dostignuću i mirno otišao da spavam.” U stvarnosti, bilo je još gore. Kažu da se Hruščov tokom telefonskog razgovora vidno dosađivao i zevao, igrajući se svojim papučama, a da je najbližim saradnicima vest prokomentarisao krajnje ironično: “Koroljev i njegove rakete...”

(Vreme #365)