Crveno pomračenje

“Ako već ne možete da odete na Mesec, treba da odete u Bajkonur”, kažu oni koji su upoznali svu negostoljubivost prirode koja okružuje nekada najveći kosmodrom na svetu. Iz ove stepske ravnice, zimi nepodnošljivo hladne a leti nepodnošljivo vrele, Sovjeti su decenijama lansirali svoje rakete i dalekometne projektile bez straha da će se nakon 5000 milja letelica sručiti na Kinu, Tursku ili Japan. Nebo je ovde najčešće vedro, nema većih gradova u najbližoj okolini, nema radoznalih očiju, usamljenost je potpuna. Za samo nekoliko godina SSSR je odavde put svemira lansirao prvi satelit, prvo kuče, prvog čoveka, prvu ženu i prvu letelicu koja je pogodila Mesec.

Gagarin i Koroljev: Danas nije lako pretpostaviti da je baš ovo mesto bilo poprište jedne od najvećih bitaka za prestiž tokom hladnog rata. Čitavi blokovi stanova, nekada naseljenih inženjerima i astronautima, danas zvrje prazni. Trka u svemiru je okončana, personal redukovan, mnogo opreme je ostavljeno na milost i nemilost ćudima prirode, a nešto od toga čuva se kao spomenik. Recimo “područje 110”, mesto odakle je SSSR trebalo da izvede svoj najveći kosmički uspeh – lansiranje gigantske rakete koja će odvesti prvog čoveka na Mesec.

Sovjetski kosmički program odvijao se u najdubljoj, skoro patološkoj tajnosti. Identitet glavnih inženjera predstavljao je državnu tajnu. Njihovi naučni radovi nisu smeli da se publikuju, njihovi uspesi bili su anonimni, a neuspesi zataškavani. Radilo se u malim, izolovanim komunama daleko od glavnih saobraćajnica. SSSR uz to nikad nije zvanično priznao da je pokušao da odvede svoje ljude na Mesec. Kada je poduhvat propao, uložen je orvelovski napor da se svi tragovi o njemu izbrišu iz istorije.

U poslednjoj deceniji priča je ipak stigla do javnosti. Prva, frizirana verzija objavljena je u Kremlju 1989. godine. Ljudi koji su pre tri decenije učestvovali u ovom poduhvatu danas mogu slobodno da govore o svojim iskustvima. U međuvremenu je CIA deklasifikovala mnoge dokumente i satelitske slike iz tog perioda, i kockice mozaika počele su same da se slažu.

Kada su 12. aprila 1961. uspaničeni saradnici obavestili predsednika Kenedija da Gagarin upravo nadleće Sjedinjene Države, u njemu se smesta probudio takmičarski duh. Obraćajući se potpredsedniku Džonsonu, Kenedi postavlja pitanje: “Imamo li šanse da preteknemo Sovjete ako bismo postavili laboratoriju na orbiti? Da li bi vredelo da obletimo oko Meseca, da na Mesec spustimo raketu, ili da tamo pošaljemo čoveka i vratimo ga nazad? Postoji li neki drugi kosmički program sa spektakularnim rezultatom koji bismo mi prvi ostvarili?”

PRED STADOM OVACA: Verner fon Braun, genijalni nemački konstruktor koji se “dobrovoljno” pridružio američkom kosmičkom programu nakon kolapsa Hitlerove Nemačke i programa Fau-2, objasnio je Džonsonu da samo let na Mesec pruža “fer šanse” za pobedu. Braun je znao da će Sovjetima za tako nešto biti potrebna raketa bar deset do petnaest puta veća od one u koju je seo Gagarin. (jednu takvu raketu upravo su razvijale američke vazdušne snage s Braunom na čelu). I tako je u svom obraćanju Kongresu, 25. maja, Kenedi najavio let na Mesec, stavljajući ovaj izazov na sam vrh liste američkih prioriteta.

U to vreme Mesec nije bio na dnevnom redu SSSR-a. Međutim, najava projekta Apolo zagolicala je maštu Sergeja Koroljeva, najuticajnijeg od svih sovjetskih raketnih konstruktora. Njegov tim, smešten u jednoj artiljerijskoj bazi na periferiji Moskve, već se afirmisao lansiranjem Sputnjika, Gagarina i prve interkontinentalne balističke rakete. Jedna od njegovih letelica prva je pogodila površinu Meseca, druga je poslala prve snimke njegove nevidljive strane.

Koroljev je imao malo iluzija o sistemu kojem je služio. Kada je imao 31 godinu, Staljinov režim ga je optužio za odavanje tajni nemačkim raketašima i poslao ga da robija u rudnicima Kolime. Tek kada je izgubio sve zube i razboleo se od srca, premešten je u avio-radionicu pod kontrolom tajne policije. U to vreme on je bio samo jedan od pet miliona intelektualaca žrtava Staljinove paranoje tokom 1937. i 1938. godine. Posle rata Koroljev je pomilovan i poslat u Nemačku da se dočepa onog dela Fon Braunove naučne zaostavštine koji zapadni saveznici nisu razvukli. Odatle se vratio sa nacrtima projektila Fau-2, od kojih će kasnije napraviti čitavu seriju sovjetskih raketa, toliko dobrih i pouzdanih da ih Rusi i danas koriste.

U svojim memoarima, Nikita Hruščov opisuje utisak koji je Koroljev ostavio na Politbiro nedugo nakon Staljinove smrti: “Neću da preterujem. Ali, kada smo videli modele njegovih raketa i čuli njegova objašnjenja, osećali smo se kao stado ovaca koje prvi put vidi novu kapiju.” Međutim, kada je Koroljev 1964. godine zatražio dozvolu da u astronaute regrutuje jednog novinara, filmadžiju ili pesnika, računajući da će tako povećati javnu podršku za svemirska istraživanja, bio je glatko odbijen. NASA će tek decenijama kasnije shvatiti koliko je važno da u kosmos povremeno šalje učiteljice ili senatore.

Iako je CIA još 1962. godine procenila da će Sovjeti krajem decenije verovatno biti spremni da spuste čoveka na Mesec, elemenata za objektivnu analizu nije bilo. Kenedi je tokom predsedničke kampanje spekulisao sa sovjetskom prednošću u broju nuklearnih bojevih glava, povremeno je dižući na neverovatnih 3000 komada. Poneseni talasom straha od nuklearnog rata, Amerikanci su masovno kopali atomska skloništa. U stvarnosti, SSSR je bio zemlja “čarobnjaka iz Oza”, sa nejakom ekonomijom, gladnom nacijom i svemoćnom birokratijom. Kasnije će se pokazati da su Sovjeti u to vreme imali svega 25 raketa sposobnih da dobace do Severne Amerike, dok je broj stvarno ispravnih bio manji od pet. Ove rakete punile su se gorivom toliko dugo da je svaka od njih mogla biti uništena na zemlji mnogo pre no što poleti. Zato je lako razumeti zašto je Hruščov odbio Kenedijev prelog da se na Mesec krene udruženim snagama. Tokom zajedničkog rada Amerikancima bi možda postalo jasno da Sovjeti blefiraju, da nemaju ni projektile, ni industriju, rečju – da su slabi.

PREKO ARMIJSKIH LEĐA: Vodeći inženjeri SSSR-a bili su potpuno sigurni da su Amerikanci smrtno ozbiljni i da će državno rukovodstvo sada morati nešto da preduzme. Međutim, konsenzusa oko načina primerenog odgovora nije bilo. Jedni su se zalagali za štednju sredstava i izgradnju orbitalne stanice koja bi bila predmet stalne sekiracije čitavog kapitalističkog sveta; drugi su predlagali lansiranje egzotičnih međuplanetarnih letelica; treći, na čelu sa Koroljevom, verovali su u još jednu sovjetsku pobedu, ako treba i na Mesecu. Dok se državno rukovodstvo dvoumilo, svako je vukao na svoju stranu.

Ne treba zaboraviti da su se sovjetski inženjeri sve vreme nalazili u mnogo težem položaju od svojih zapadnih kolega. Dok je američki civilni kosmički program bio uglavnom nezavisan u odnosu na vojni, Sovjeti su angažovali iste fabrike, projektante i lansirne rampe kako za trku u kosmosu tako i za trku u naoružanju. Jedni isti ljudi morali su da pariraju Amerikancima u proizvodnji nuklearnih projektila, krstarećih raketa, bombardera, lovačkih aviona i ostalog vrhunskog naoružanja. Niko nije bio pošteđen svojih vojnih obaveza. Osim toga, sovjetska industrija bila je organizovana po modelu “kompanija-gradova”, prema kojem je lokalna fabrika odgovorna za funkcionisanje gradskih komunalnih sistema, ishranu stanovništva, rad škola, vrtića i bolnica. Dok je Fon Braun razmišljao samo o tome kako da što pre napravi Saturn V i pošalje Amerikance u kosmos, Koroljev se sa državnom birokratijom natezao čak i oko hrane, vodeći tešku političku bitku za svaku kaloriju u porciji.

Samo je neverovatna energija i menadžerska spretnost Koroljeva održavala sovjetski kosmički program u životu. Pošto je Crvena armija jedina raspolagala sredstvima dovoljnim za istraživanja, Koroljev je većinu svojih projekata ostvario preko njenih leđa. Kako kaže general Kerimov, svojevremeno zadužen da motri na Koroljeva: “Ako bismo zatražili raketu za lansiranje tereta od tri tone, on bi napravio jednu koja može da ponese svih sedam i na kraju lansirao Gagarina umesto našeg satelita.” Kada je Koroljev napravio prve crteže džinovske rakete N-1, bio je dovoljno pametan da pretpostavljenima ne kaže kako je u pitanju pogonsko sredstvo za let na Mesec. U pismu Kremlju on ističe da raketa treba da posluži za lansiranje špijunskih satelita, projektila sa više bojevih glava ili nuklearnih borbenih stanica. U februaru 1962, kada je realizacija ideje poodmakla i kada su generali shvatili da će ogromna raketa predstavljati laku metu za Amerikance tokom dugotrajnog tankiranja, Hruščov je odobrio da se ona upotrebi za let ne Mesec. Kada je 1964. postalo jasno da će doći do tumbanja u državnom vrhu, Koroljev nije žalio truda da prevari i njegovog naslednika, Leonida Brežnjeva. Znatno preuveličavajući fon Braunove napore, Koroljev upozorava da bi Amerikanci mogli da se spuste na Mesec već 1967, taman na vreme da pokvare proslavu pedeset godina boljševičke revolucije. To je bilo dovoljno da u avgustu 1964. KPSS objavi tajni dekret kojim se SSSR definitivno uključuje u “bitku” za Mesec.

Već u oktobru su počeli masivni građevinski radovi u Bajkonuru. Koroljev je bio 39 meseci iza Amerikanaca ali je još uvek verovao da može da pobedi. Trebalo je rešiti hiljadu problema, od dizajna modula u kojem će boraviti astronauti do tehnike spajanja letelica u kosmosu i spuštanja na Mesec. Ipak, najveći pojedinačni izazov bila je raketa-nosač N-1, koja je postojala samo na papiru. Kad se tome dodaju neefikasna organizacija isparcelisane avio-industrije SSSR-a i atmosfera surevnjivosti među najvažnijim direktorima i inženjerima, lako je shvatiti zašto je posao odmicao sporo. Osim toga, Koroljev je bio u vrlo lošim odnosima sa Valentinom Gluškom, tadašnjim vodećim konstruktorom velikih raketnih motora, i tu nikakva direktiva “odozgo” nije mogla da pomogne. Gluško je, naime, svojevremeno dao izjavu koja je Koroljeva oterala u Sibir. Iako je priznanje iznuđeno na silu, ono sigurno nije bilo osnova za iskreno prijateljstvo.

HLEBA ILI RAKETA: Koroljev se zato okrenuo konstruktorima avionskih motora koji su imali malo iskustva u raketnoj tehnici. Rešenje sa kojim su oni izašli pred Koroljeva bilo je pravo inženjersko čudo, toliko dobro da ga Amerikanci i danas kupuju od Rusa. Nažalost, motor je bio toliko mali da je u raketu N-1 trebalo ugraditi trideset komada. Niko, ni pre ni kasnije, nije napravio raketu sa više od deset motora. Da bi se koordiniRao rad tolikih pogonskih jedinica bila je neophodna zamašna elektronska “koreografija” koja bi sinhronizovala vibracije motora i stabilizovala čitavu raketu. A SSSR je sa mikroelektronikom kuburio kao i sa hlebom. Roald Sagdjejev, tadašnji šef Sovjetskog svemirskog instituta, kaže da su “pod carevima, i zvona morala da budu velika”: “Članove Politbiroa bilo je lako impresionirati velikim komadima gvožđurije. Za nešto sitno, poput elektronskih mozgova, oni nisu davali ni kopejke.”

I pored toga, kosmički podvizi SSSR-a još uvek su Amerikance bacali u očaj. U avgustu 1962. Sovjeti su lansirali dva kosmička broda istovremeno. Letevši na rastojanju od svega tri milje, stvarali su iluziju koordinisanog leta čitave eskadrile. Samo su malobrojni znali da je ova formacija ostvarena preciznim izborom trenutka lansiranja, bez imalo manevrisanja. “Uživali smo da od Amerikanaca pravimo budale”, kaže Vasilij Mišin, zamenik Koroljeva. Kako je trka za Mesec postajala intenzivnija, Sovjeti su počeli da reskiraju igrajući se životima svojih ljudi. Da bi tri čoveka nekako stala u malecki Voshod, izbačena su svemirska odela i sedišta za katapultiranje. Onda je, marta 1965. godine, u skoro samoubilačkoj misiji Voshoda 2, Leonov napravio prvu šetnju u svemiru. Njegovo mekano odelo se u vakuumu toliko nadulo da više nije moglo da prođe kroz vrata kapsule. Jedva savijajući ukrućene rukave i nogavice, Leonov je, posle dvanaest minuta praćakanja, nekako uspeo da se “raspumpa” i spase živu glavu. Prilikom povratka na zemlju, otkazala je automatika pa su se Leonov i Beljajev spustili koristeći ručne komande. Plašeći se da ne padnu na dalekovod ili, još gore, u Kinu, spustili su se na Ural i proveli čitavu noć smrzavajući se u snegu.

Koroljev se borio i sa konkurencijom u sopstvenim redovima. Vladimir Čelomej, briljantni šef biroa za konstruisanje krstarećih raketa bio je veliki kritičar bustera od trideset motora. Čelomej je imao mnogo realističniji plan za let oko Meseca pomoću skoro savršenog Protona, rakete koju je dizajnirao Valentin Gluško. Krajem 1965. ekspertska komisija dala je prednost Čelomejevom konceptu, ali se Koroljev nije predao. Modifikovao je svoj prvobitni plan tako što je svoj N-1 “ukrasio” elementima Čelomejeve rakete, ponudivši mu saradnju na projektu. Zahvaljujući svojim dobrim vezama sa političarima, Koroljev je još iste godine vratio Mesečev program pod svoje okrilje. Ipak, lični animoziteti bili su jači nego ikad, a ceo poduhvat jedva da je odmakao od početka. Bio je ovo najveći paradoks trke u svemiru: dok su Amerikanci, gladijatori slobodnog tržišta, uspeli da organizuju efikasnu administraciju koja ih je korak po korak vodila ka Mesecu, jednoumni, centralizovani i planski SSSR razdirala je pohlepa ljudi gladnih slave.

KOCKAR: Koroljev je umro od raka 1966, u 59. godini života. Sahranjen je, zajedno sa drugim velikanima SSSR-a, u zidinama Kremlja uz najviše počasti. Dobio je svoje ulice, gradove, čak i jedan krater na Mesecu. Teret trke pao je na leđa Vasilija Mišina, solidnog inženjera, ali bez dovoljno harizme i političkog dara. Ubrzo su Amerikanci preuzeli primat, izvodeći prvi sastanak dva broda u orbiti. Usledile su katastrofe koje su unazadile oba rivala: jedna posada Apola izgorela je tokom treninga, dok je Vladimir Komarov poginuo u Sojuzu 1 čiji se padobran zapetljao. U globalnim proporcijama ništa se nije promenilo. Kada je Apolo 8 na Božić 1968. spektakularno obleteo oko Meseca, bilo je jasno da je trka pri kraju.

”Koroljev je bio kockar”, kaže Sergej Hruščov, sin Nikite Hruščova, nekada inženjer u birou Viktora Čelomeja. “Stalno mi je govorio: 'Taj tvoj stil rada, korak po korak, je skroz pogrešan. Ja napravim raketu, pritisnem dugme, posmatram greške, onda napravim novu raketu, još bolju'. Znajući da su Amerikanci na domak spuštanja na Mesec, naslednici Koroljeva su 21. februara 1969. pritisnuli famozno dugme i lansirali prvu N-1 raketu, bez posade. Posle 68 sekundi, javile su se strahovite vibracije, popucale su cevi za dovod goriva, motori su se pogasili, a raketa se slupala preletevši samo tridesetak milja. Drugi test izveden je 3. jula. Dok je raketa na rampi dostizala punu snagu, jedan od motora je eksplodirao. Sigurnosni sistem uspeo je da pogasi sve preostale motore, osim jednog koji je radio taman toliko dugo da preturi čitavu raketu i izazove strahovitu eksploziju.

Sovjeti su načinili još jedan, očajnički potez ne bi li pretekli Amerikance, makar simbolično. U prvoj polovini 1969. tim stručnjaka radio je skoro bez spavanja na prototipu bespilotne letelice koja bi trebalo da se spusti na Mesec, pokupi nekoliko kamenčića i vratiti se nazad na Zemlju. Robot pod imenom Luna lansiran je 13. jula, kao petnaesti u čitavoj seriji. Taman kada je izgledalo da se sve odvija po planu, Luna nije uspela da aktivira svoju opremu za spuštanje “zaglibivši” se u Mesečevoj orbiti. Nil Armstrong se spustio na Mesec 20. jula 1969. godine, dok se Luna survala na Mesečevu površinu dan kasnije.

Građani SSSR-a nisu imali priliku da uživaju u TV prenosu stoleća. Ovo “zadovoljstvo” bilo je rezervisano za najveće ajkule iz državnog vrha i malobrojne naučnike i inženjere. U vestima državne televizije, dostignuće Apola 11 bilo je tek peta vest po redu, odmah iza pozdrava sovjetskim metalskim radnicima i proslave dana oslobođenja Poljske. Malobrojni optimisti verovali su da je ovo tek početak neke nove, još veće trke. Za većinu, obuzetu čudnom mešavinom zavisti i divljenja, ovo je bio neopozivi kraj nadmetanja. Ostali su samo vicevi, koje su u svom stoičkom maniru, Rusi pravili na sopstveni račun: “Loše vesti, drugovi: sad su i Kinezi sleteli na Mesec. Ali evo i dobre vesti: svi Kinezi!”.

Sovjetima je trebalo dve godine da rekonstruišu razorenu lansirnu rampu pre nego što su juna 1971. po treći put lansirali N-1. Raketa se slupala posle deset milja, prosuvši po stepi na hiljade sitnih delova koje turisti i dan-danas sakupljaju poput delova Berlinskog zida. Ni četvrti put nije bilo više sreće: N-1 je eksplodirao posle 107 sekundi leta. Taman kada su inženjeri pomislili da će iz petog pokušaja čudo Koroljeva od 30 svezanih motora konačno da proradi kako valja, političari su izgubili strpljenje. Na Mišinovo mesto doveden je Valentin Gluško koji je smesta okončao program počistivši ga čak i iz sećanja. Mišin je smenjen i proglašen za žrtvenog jarca. Izriban je pred Centralnim komitetom KPSS-a kao glavni krivac za poraz SSSR-a, da bi na kraju bio otpušten iz službe i izbrisan iz sovjetske kosmičke enciklopedije. Tako su Sovjeti izgubili trku za Mesec, a Vasilij Mišin, danas skromni stanovnik Sjedinjenih Država, kaže sa neskrivenom gorčinom: “Možda bismo i pobedili da smo se ponašali kao istinski komunisti.”

Plati pa lansiraj

Status kosmodroma u Bajkonuru možda najbolje ilustruje trenutno stanje ruskog kosmičkog programa. Svojevremeno su iz ovog zvezdanog grada Sovjeti lansirali oko 150 civilnih raketa po sezoni, dok je današnja ruska cifra bar pet puta manja. Štaviše, Bajkonur se i ne nalazi u Rusiji, već u susednom Kazahstanu. Svojoj ruskoj braći Kazahstanci naplaćuju više od 100 miliona dolara godišnje u vidu naknade za ustupanje dela svoje teritorije i vazdušnog prostora u kosmičke svrhe. Međutim, čak i kad pare “legnu”, Kazahstan servisira ruska lansiranja preko volje, a incidenti izbijaju sve češće. Tako se, nedavno, jedna ruska teretna raketa srušila na kazahstansku teritoriju neposredno nakon poletanja. Lokalne vlasti sada traže drakonsku odštetu od Rusa s obzirom na to da je šire područje Bajkonura kontaminirano rasutim gorivom i raznovrsnim metalnim otpadom. Dok i ovaj novac ne bude uplaćen, Kazahstanci uskraćuju svoju dozvolu za nova lansiranja. Pri tome ih nimalo ne brinu problemi astronauta zatočenih na orbitalnoj stanici Mir kojima je uništena raketa nosila preko potrebnu hranu i gorivo.

(Vreme #447)

Zvezdanim stazama

Kada je u aprilu 1961. godine, u jeku hladnog rata, Jurij Gagarin obleteo Zemlju kao prvi čovek u kosmosu, izgledalo je da Sovjeti pobeđuju svoje rivale na svim frontovima. Samo nedelju dana kasnije, Amerikanci su doživeli još jedan težak šamar globalnih razmera: operacija iskrcavanja na Kubu doživela je sraman fijasko u Zalivu svinja. Džon Kenedi, tadašnji američki predsednik, morao je hitno da povuče potez kojim će ojačati pokolebani borbeni moral svojih sugrađana. Odjednom, ništa nije bilo važnije nego pobediti Sovjete u kosmosu. No, samo su najbliži Kenedijevi saradnici mogli da pretpostave koliko će visoku metu predsednik postaviti tokom obraćanja članovima Kongresa u maju 1961: “Smatram da ova nacija treba da upotrebi sve svoje potencijale i do kraja ove decenije spusti čoveka na Mesec”, smireno je objavio Kenedi. “Zbog čega smo rešeni da prihvatimo ovaj izazov? Iz istih razloga zbog kojih je Lindberg preleteo Atlantik, zbog kojih se ljudi penju na najviše planine. Mi danas ne znamo kakvu korist od toga možemo očekivati. Ali smo odlučni da odemo na Mesec, ne zato što je to lako već zato što je teško, uvereni da će ovaj poduhvat probuditi ono najbolje u nama.”

Bio je to šok za malobrojne inženjere upućene u tajne kosmičkog leta. Alan Šepard je u Merkjuriju tek obavio prvi suborbitalni kosmički let, koji je trajao svega nekoliko minuta. A na Mesec se, prema Kenedijevim rečima, trebalo spustiti za manje od devet godina. Bilo je to kao da neko od školske košarkaške ekipe zahteva da za manje od decenije osvoji NBA titulu. Pa ipak, nacija je zdušno prihvatila iskušenja koje je projekat Apolo doneo sa sobom, obezbedivši najvažniji preduslov za uspeh poduhvata – novac. Budžet koji je NASA imala na raspolaganju bio je skoro neograničen. Svaki američki građanin, bilo kog pola ili uzrasta, odvajao je najmanje pola dolara nedeljno za osvajanje Meseca. U pogonima NASA radilo je više od 30.000 ljudi, a zajedno sa kooperantskim firmama ova brojka se penjala na neverovatnih 400.000. Poduhvat je dostigao takve razmere da se mogao porediti jedino sa projektom “Menhetn”, okončan proizvodnjom prve američke atomske bombe.

POČETNI MALER: Početni entuzijazam i dobri rezultati tokom više orbitalnih letova dvoseda Džemini, u kome su astronauti uvežbavali osnovne pilotske tehnike i sticali iskustvo neophodno za let na Mesec, brzo su splasli kada je postalo jasno da su tehničke teškoće i dalje velike. Razvoj gigantskog raketnog nosača Saturn V tekao je vrlo sporo. Ovim poslom rukovodio je Verner fon Braun, genijalni konstruktor zloglasnih nemačkih raketa Fau-2, bivši esesovac koga su zarobili zapadni saveznici pred kraj Drugog svetskog rata. Ni razvoj komandnog i mesečevog modula nije tekao ništa bolje. Najmračniji trenutak projekta Apolo zbio se 27. januara 1967, i to na zemlji, tokom rutinskog treninga posade u zatvorenoj komandnoj kapsuli. U kabini napunjenoj čistim kiseonikom izbio je požar koji se munjevito proširio na lako zapaljivu plastiku od koje je bio izrađen brodski “nameštaj”. Nažalost, izlazna brava kapsule bila je toliko komplikovana da čak ni atletski građeni Ed Vajt nije mogao da je otvori u ono malo vremena koliko mu je sudbina stavila na raspolaganje. Zajedno sa njim izgoreli su i Virdžil Grisom, jedan od sedmorice prvih američkih astronauta, i Rodžer Čafi, astronaut-početnik.

U leto 1968. godine sve vesti su bile loše. Nacija je bila šokirana ubistvima Martina Lutera Kinga i Roberta Kenedija, uz to i dodatno deprimirana slikama krvavog rata u Vijetnamu. Rok od deset godina već je polako isticao, a izveštaji CIA su sve češće govorili o mogućnosti da Sovjeti u trci za Mesec ponovo preteknu čitav svet. Stvari su počele lagano da se menjaju u avgustu, kada je Džordž Lou, inženjerski genije koji je iz senke nadgledao razvoj Apola, predložio da se više ne traći vreme na višestruke bespotrebne provere letelica, i zatražio da se prvi naredni brod pošalje put Meseca. Doduše, sletanje na Mesec bilo je još uvek nemoguće, pošto razvoj mesečevog modula nije bio završen, ali je zato let oko Meseca bio na dohvat ruke. Posle početne skepse, direktori NASA-e su se zagrejali za ovu ideju. Ubrzo je objavljeno da će, nakon uspešne provere komandnog modula Apola 7 u orbiti oko Zemlje, prva naredna posada poleteti put Meseca.

Ova iznenadna žurba izazvala je velike rokade astronautskih timova. Mek Divit, koji se sa svojim momcima spremao za još jedan eksperimentalni let u Apolu 8, nije bio preterano zagrejan za novu ideju. Na njegovo mesto uskočili su Borman, Lavel i Anders, i tako postali prvi ljudi koji su napustili sigurno okrilje majčice Zemlje uputivši se ka nekom drugom nebeskom telu. Prvi kosmički putnici dočekali su katolički božić 1968. u dobrom raspoloženju, čitajući Bibliju u mesečevoj orbiti. Gledajući kroz male prozore komandnog modula, astronauti su mogli lako da uporede negostoljubivi Mesečev pejzaž sa dalekom lepotom rodne planete.

DOBRI REZULTATI: U martu 1969. usledio je maratonski let Apola 9 oko Zemlje tokom kojeg su Mek Divit, Skot i Švajkart prvi put testirali kompletan Apolo ansambl, zajedno sa komandnim i mesečevim modulom. Rezultati su bili tako dobri da je odlučeno da se već u maju pristupi generalnoj probi. Upravljajući Apolom 10, Staford, Jang i Sernan približili su se Mesecu na samo 17 kilometara, a zatim se rutinski vratili nazad.

I tako je svanuo 16. jul 1969. Na lansirnoj rampi u močvarama Floride našla se posada Apola 11 koju su činili Nil Armstrong (kapetan), Edvin Baz Oldrin (pilot mesečevog modula) i Majkl Kolins (pilot komandnog modula). Njihov zadatak bio je da se konačno spuste na Mesec i tako uspehom okrune skoro decenijski napor čitave nacije. Neko bi možda pomislio da su ovi momci bili bolji od najboljih. Ustvari, ovaj zadatak mogla je da obavi svaka od utreniranih posada. Na Armstrongovu ekipu je, jednostavno, došao red.

Trostepena raketa Saturn V, koja je posadu i opremu Apola 11 izbacila u orbitu, bila je čudo neviđeno. Široka deset, visoka 110 metara i teška preko 3000 tona, ova raketa trošila je petnaest tona goriva u sekundi. Ni komandni brod Kolumbija nije zaostajao u složenosti. Kabina kupastog oblika, široka oko četiri i visoka tri metra, u kojoj su tokom leta boravila trojica astronauta bila je, ipak, neuporedivo komfornija u odnosu na klaustrofobičnu unutrašnjost Džeminija ili Merkjurija. Posada je bila rasterećena mnogih zamornih obaveza, jer je kompjuter vodio računa o potrebnim korekcijama kursa, preciznom paljenju i gašenju glavnog motora, odašiljanju telemetrijskih podataka na Zemlju i stotinama drugih sitnih obaveza. Ovo čudo elektronike ni izbliza nije ličilo na današnje personalne kompjutere: nedostajale su tastature, monitori, tvrdi diskovi... Za vojnog pilota, naviklog da jednu ruku drži na poluzi potiska dok drugom kontroliše komandnu palicu, upravljanje brodom nije imalo draž letenja u “običnom” borbenom avionu. Ovo je naročito iritiralo Kolinsa, čiji je glavni zadatak bio da pilotira brodom: “Jadno mi je ovo letenje – ništa ne radim, samo stiskam dugmiće.”

Kad već nije bilo nekog naročitog posla tokom leta ka Mesecu, posada je imala dosta vremena za slobodne aktivnosti: neobavezan razgovor sa kontrolom leta u Hjustonu, dokono gledanje kroz prozor, fotografisanje, uživanje u čarima bestežinskog stanja i, naravno, obavljanje osnovnih fizioloških potreba. U tom pogledu, Apolo 11 bio je toliko nesavršen i komplikovan da je većina astronauta do poslednjeg trenutka odlagala “ono što se odložiti ne može”.

”Mali posao” obavljao se tako što bi se navukao specijalni kondom koji je preko slavine i creva bio povezan sa spoljašnjim vakuumom. Od same pomisli da će svoju muškost morati da gurne direktno u ledenu kosmičku prazninu, astronautima se dizala kosa na glavi. No, i takav kakav je bio, “mali posao” bio je pesma u odnosu na obavljanje “velikog”. Volter Šira, prvi momak koji se u kosmosu praktično bavio izučavanjem ovog problema, nakon višednevnog obletanja oko Zemlje u Apolu 7 kiselo je preporučio svojim kolegama: “Odvojite bar sat vremena, skinite se do gole kože i pripremite gomilu papira za brisanje.” Ono što je Radovan III nazivao “rezultatima svoga rada” odlagalo se u specijalne džakove, čiji se rub prethodno lepio selotejpom za isturenu zadnjicu. Pošto u uslovima bestežinskog stanja ništa nije moglo da padne u vreću tek tako, sa strane je napravljen poseban džep u koji bi astronaut gurnuo svoje prste i pomagao “otpadnim produktima” da se uredno slože na dno. Kada bi i ovo poniženje bilo nekako okončano, sledila je – dezinfekcija. Pošto vreću nije bilo moguće tek tako zavrljačiti kroz prozor, u nju je trebalo ubaciti nekoliko kapsula žestokog baktericidnog sredstva. Da bi se reagens bolje izmešao sa ostalim “materijalom”, astronaut je morao da zatvorenu vreću još neko vreme nežno mesi rukama. “Ekološka katastrofa” stalno je lebdela nad glavom.

LET KROZ PRAZNINU: Mesečev modul Orao bio je napravljen iz dva dela: donjeg, četvrtastog, sa motorom za spuštanje i kracima paukolikog oblika kojima je letelica trebalo da se osloni na površinu Meseca, i gornjeg, nalik na izubijanu bilijarsku kuglu, u kome su dva astronauta boravila tokom spuštanja i povratka sa Meseca. Konstrukcija Orla bila je filigranska: debljina zidova ponegde je iznosila svega dva hiljadita dela milimetara. Dešavalo se da prilikom sklapanja neoprezni mehaničar ispusti klešta i tako probije tanki oklop broda.

Posle tri dana leta kroz 400.000 kilometara široku prazninu između Zemlje i Meseca, Kolins je ostao da u Kolumbiji kruži oko Meseca, dok su Armstrong i Oldrin prešli u Orla i otpočeli završno spuštanje na Mesec. Najveći deo posla trebalo je da obavi brodski kompjuter. U principu, on je mogao da čitav posao završi sam i glatko spusti astronaute na predviđeno mesto uz minimalnu ljudsku pomoć. Međutim, Armstrong je bio veoma skeptičan prema automatici, bojeći se da bi “ćoravi” kompjuter mogao da ih odvede pravo u krater ili ih slupa o kakvu veliku stenu. Zato je, na oko deset kilometara od površine Meseca, Armstrong preuzeo komande u svoje ruke i počeo da traži prikladno mesto za spuštanje. U tome je očigledno preterao pa je ciljnu tačku promašio za nekoliko milja, istrošivši pri tome skoro celokupno raspoloživo gorivo. Orao se spustio u “More tišina” 20. jula 1969. godine u 15 časova i 17 minuta po Hjustonu.

Tokom šest narednih sati, Armstrong i Oldrin su malo odremali, a zatim počeli da oblače specijalna odela za izlazak na Mesečevu površinu. Oduka o tome ko će prvi napustiti brod doneta je još na Zemlji, ali se do nje nije došlo tako jednostavno. Oldrin je, svojevremeno, svojim šefovima podneo spisak sa dvadeset razloga zbog kojih je najpodesnije da baš on prvi strči niz merdevine Orla. Međutim, tri sitna detalja odlučila su u Armstrongovu korist. Prvo, on je bio kapetan posade. Drugo, za razliku od Oldrina, Armstrong je bio civilno lice, a NASA je želela da se prvo spuštanje na Mesec oslobodi primesa svakog militarizma. I na kraju, promena redosleda izlaska iz broda zahtevala je da Armstrong i Oldrin zamene mesta ispred vrata kabine, u prostoru koji je bio malo veći od špajza za metle. Tokom jednog takvog pokušaja, Oldrin je umalo polomio komandnu tablu, šefovi su to videli, i diskusije o ovom pitanju više nije bilo.

Drugi problem bio je mnogo značajniji: u to vreme niko nije znao kako Mesečeva površina tačno izgleda. Bilo je vrlo umnih ljudi koji su tvrdili kako je Mesec toliko izudaran silnim meteoritima da je njegovo tlo pretvoreno u sloj najfinije prašine debeo nekoliko metara. Ova prašina mogla bi da proguta astronauta za nekoliko sekundi. Drugi su opet verovali da je, usled odsustva atmosfere i snažnog dejstva sunčevog zračenja, mesečevo tlo postalo hemijski aktivno i da je dovoljno da dođe u kontakt sa kiseonikom iz Orla pa da dođe do požara i eksplozije. Ma koliko ove pretpostavke bile fantastične, Armstrong se niz merdevine spuštao uz ekstremnu preciznost: dve prečke dole, jedna gore, da bi se na kraju zaustavio na platformi tik iznad tla. Onda je jednom nogom pažljivo ispipao površinu Meseca i konačno zakoračio na nju. Niti se tom prilikom zapalio, niti je u zemlju propao. U knjigama piše da je Armstrong tom prilikom izgovorio “Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo!” No, i danas postoje velike sumnje u verodostojnost ove istorijske rečenice.

RAZVIJANJE ZASTAVE: Armstrongu se, odmah zatim, pridružio i Oldrin. Pošto je razmotana američka zastava, nakon čestitki koje im je uživo uputio Ričard Nikson, astronauti su počeli malo slobodnije da se kreću po Mesecu isprobavajući razne stilove koračanja, skakanja i cupkanja u slaboj Mesečevoj gravitaciji. Njihova težina sada je iznosila samo šesti deo zemaljske, tako da su skokovi bimonovske dužine izvođeni bez ikakvih problema. Tokom dva i po časa provedenih “na terenu”, astronauti su postavili nekoliko naučnih instrumenata i sakupili oko 25 kilograma stenja i prašine. Njihov prvi “izlazak u prirodu” bio je istovremeno i poslednji. Nakon dvadeset časova provedenih na Mesecu, Armstrong i Oldrin su aktivirali gornji deo Orla, pridružili se Kolinsu na orbiti, a zatim su svi zajedno krenuli kući.

Kada je kapsula Kolumbije izvađena iz mora na nosač aviona Hornet, astronautima nije bilo dozvoljeno da radost podele sa oduševljenim sunarodnicima. Sva trojica su provela tri nedelje u karantinu, pošto su postojale minimalne šanse da su sa sobom na Zemlju doneli neki opasan mikroorganizam. Karantin je bio vrlo luksuzan, sa barom, trim-salom, finim sobama i odličnom hranom.

Po izlasku iz karantina, astronaute je dočekao novi, izmenjeni svet. Tek pošto su odgledali video-trake na kojima su po prvi put mogli sebe da vide sa strane shvatili su dimenzije divljenja s kojim su obični smrtnici pratili njihovu avanturu. Ispalo je da su, boraveći na Mesecu, propustili da na Zemlji učestvuju u kolektivnom doživljaju kakvog nije bilo ni pre ni posle toga. I možda se baš zbog toga pomalo depresivni Oldrin u jednom trenutku okrenuo ka Armstrongu i rekao mu: “Nil, pa mi smo promašili glavnu stvar!”

Posle Apola 11 Amerikanci su još šest puta leteli na Mesec i načinili još pet uspešnih sletanja. Čim je postalo jasno da Sovjeti nemaju ni novac ni tehnologiju da ponove nešto slično, Nikson je jedva dočekao da obustavi nove letove Apola i skreše budžet namenjen budućim poduhvatima. Fondovi NASA-e ubrzo su srezani sa 6 odsto na manje od 1 odsto ukupnog državnog budžeta. Umesto neverovatnih 90 milijardi dolara odvojenih samo za projekat Apolo, NASA danas dobija jedva 13 milijardi dolara godišnje. Ljudi koji su imali viziju odavno su napustili agenciju, a umesto njih došli su momci sa koledža, bez mnogo ambicija, sa jedinom željom da zadrže posao što je moguće duže. Od velikih planova (stalna baza na Mesecu, let na Mars...) nije ostalo skoro ništa, a na dosadne letove šatla koji svi odreda liče jedan na drugi više niko i ne obraća pažnju. Nekadašnji takmac koji je Amerikance naterao da pokažu sve što znaju – više ne postoji. Do nekog novog hladnog rata i nove trke za prestiž u kosmosu ostaje nam samo da čekamo ili prošetamo po mesečini.

Smetnje na vezama

Šta je tačno izgovorio Armstrong u trenutku kada je spustio nogu na Mesečevu površinu, ostaće večita tajna. Na trakama snimljenim tokom direktnog prenosa, u rečenici One small step for a man, one giant leap for mankind uopšte se ne čuje neodređeni član ispred man. Ispada da je Armstrong rekao: “Mali korak za ljude, veliki za čovečanstvo”, što deluje prilično “šuplje” i skoro besmisleno. Armstrong je posle tvrdio da je jedno slovo ispalo iz snimka zbog smetnje na vezama, ali se pažljivim preslušavanjem uočava da nikakvih problema u transmisiji nije bilo. Na direktno pitanje novinara (”Nil, zaboga, a šta si zaista rekao?”) Armstrong se samo zagonetno nasmešio i odgovorio: “To nikad nećemo znati.”

(Vreme #446)

Veliki ignorant

Šturi novinski izveštaji ograničili su se na vest da je 8. jula u mestu čije ime ni Amerikanci ne izgovaraju bez problema (Ojai, Kalifornija), vozeći svoj Harli Dejvidson, stradao Pit Konrad, jedan od najvećih astronauta svih vremena. Glave mu je došao njegov hobi da uživa u brzim kolima, brzim motociklima i, kako je sam govorio, “svemu što može da se kreće”. Čarls Pit Konrad rođen je 2. juna 1930. u Filadelfiji. Pošto je diplomirao na prestižnom univerzitetu u Prinstonu, stupio je u mornaricu i završio nekoliko pilotskih škola, među njima i elitnu mornaričku školu za probne pilote u Patuksent Riveru. Iako je dao sve od sebe da uđe u sada već legendarnu sedmorku prvih američkih astronauta, ipak je bio eliminisan zbog przničavog karaktera i velikog broja gafova koje je priredio lekarima tokom obimnih (često i ponižavajućih) medicinskih testova. Za astronauta je, ipak, izabran septembra 1962. godine, a prva prilika da leti ukazala mu se tek u avgustu 1965. kada je u kapsuli Džeminija 5, zajedno sa Gordonom Kuperom, postavio novi rekord u dužini boravka u kosmosu (191 sat). Bila je to prva velika pobeda Amerikanaca nad Sovjetima u trci za kosmički prestiž.

U septembru 1966. Konrad je imao ulogu komandnog pilota tokom trodnevne misije Džeminija 11. Društvo mu je pravio Dik Gordon, a let je obilovao događajima. Izvedeno je prvo uspešno spajanje sa drugim brodom na orbiti, a ostvaren je i rekord u visini leta od preko 850 statutnih milja. Tokom šetnje po kosmičkom prostoru, Gordon je umalo nastradao, pošto je izgubio orijentaciju tokom lebdenja. Kada mu je puls skočio na 180 otkucaja u minutu, sistem za hlađenje se pregrejao, a njegovo svemirsko odelo se toliko prepumpalo da je Konrad jedva uspeo da ga uvuče kroz tesna vrata kapsule.

GRABEŽ ZA SLAVOM: Stručnjaci kažu da je upravo Konradu bila namenjena uloga prvog čoveka na Mesecu. Prema prvobitnim planovima, njegov Apolo 12 trebalo je da kruniše napore jedne izuzetne generacije pilota i inženjera. Međutim, paničan (i kako će se kasnije pokazati iracionalan) strah da se Sovjeti nalaze na pragu istog cilja i da će se svet vrlo brzo probuditi sa crvenim Mesecom iznad glave, naterao je Amerikance da skrate pripreme i na put dugačak 400.000 kilometara pošalju Apolo 11. Tako su Nil Armstrong i Baz Oldrin za sebe prigrabili skoro svu slavu rezervisanu za prve ljude na Mesecu, dok je Konrad morao da se zadovolji onim što je posle Apola 11 preostalo.

Tako su Al Bin, Dik Gordon i Pit Konrad (kao komandant), krenuli na put u Apolu 12 rešeni da budu bolji i precizniji od svojih prethodnika. Jer, samo su retki iz komande leta znali da je Armstrongovo spuštanje na Mesec bilo blizu katastrofe. Mesto prizemljenja promašeno je za neshvatljivih deset kilometara, a u rezervoarima je, usled oklevanja i nespretnog manevrisanja, ostalo tako malo goriva da je pretila realna opasnost da misija bude ili prekinuta ili okončana katastrofalnim sunovratom na Mesečevu površinu. Ni Konradov let nije prošao bez problema: nedugo pošto se raketa nosač Saturn V sa posadom odlepila od zemlje, u raketu su udarile dve munje, ostavljajući Apolo 12 bez svih električnih podsistema. Ipak, 19. novembra 1969. Konrad je glatko i filigranski precizno spustio mesečev modul Orion u Okean oluja, jedva nekoliko stotina metara daleko od mesta gde se već nalazila sonda Survejer 3. “Opšala! Mali korak za Armstronga ali veliki za mene!”, rekao je Konrad pošto je stao na Mesečevo tle i tako zaradio pet stotina dolara. Naime, poznata italijanska novinarka Orijana Falači se, uoči leta Apola 12, opkladila sa Konradom tvrdeći da mu NASA nikad neće dozvoliti da u direktnom TV-prenosu sa Meseca “odvali” nešto ovako neozbiljno.

Poslednja Konradova misija, 1973. godine, vezana je za opravku svemirske stanice Skajlab koja je bila teško oštećena tokom lansiranja u orbitu. Njegova ekipa provela je 28 paklenih dana u kosmosu pre nego što je pregrejana i demolirana stanica dovedena u funkcionalno stanje. Za iskazano požrtvovanje i hrabrost, Konrad je odlikovan posebnom medaljom časti. Godinu dana kasnije povukao se iz mornarice, napustio kosmički program i posvetio se konstruisanju svemirskog broda koji bi, poput šatla, mogao da se koristi nekoliko puta. U prvo vreme sarađivao je sa Mek Donel Daglasom gde je dugo vremena imao status uglednog potpredsednika kompanije. Međutim, u želji da od sebe napravi prvog preduzetnika u orbiti, Konrad je 1995. pokrenuo sopstvenu firmu čiji je osnovni cilj bio komercijalizacija kosmosa.

ANONIMNOST: I pored četiri leta u vasionu od kojih bar tri spadaju u istorijske poduhvate, Pit Konrad nikada nije uspeo da prigrabi ni delić slave jednog Alana Šeparda, Džona Glena ili Nila Armstronga. Ordenja, tapšanja po ramenu, pompezni TV-nastupi, druženja sa političarima i društvenim kremom... sve je to presušilo nedugo pošto se Apolo 12 vratio na zemlju. U tom pogledu Konrad je podelio sudbinu Čaka Jegera, prvog čoveka koji je leteo brže od zvuka. Oba pilota provela su najveći deo života u skoro potpunoj anonimnosti.

Onda je, sredinom sedamdesetih, Ameriken Ekspres napravio seriju reklama za svoju kreditnu karticu stavljajući u prvi plan ljude čija su lica bila skoro nepoznata širem auditorijumu. Među njima su bili Vilijam Miler, potpredsednički kandidat iz izborne trke 1964. godine, i Mel Blank, čovek koji je pozajmio glas Dušku Dugoušku. Sledeći neke više marketinške zakone, reklamni producenti su smatrali da uz njih odlično pristaje i jedan pravi astronaut. Tako se Konrad ponovo pojavio na ekranima širom Amerike, zračeći svojim prepoznatljivim osmehom kojim su dominirali zubi “na razdeljak”, ironično se pitajući: “Da li me poznajete? Ja sam onaj što je šetao po Mesecu.” Stvari su se, bar nakratko, promenile. “Odjednom”, kaže Konrad, “nisam više mogao ni u klozet da odem a da mi neko ne priđe i ne kaže: ?Hej, momče, pa ja te poznajem!?” Kada je kompanija promenila reklamu, iznenadna slava isparila je brže nego što je došla. Možda baš zbog toga, Konrad o svojoj letačkoj karijeri priča bez mnogo patetike i velikih reči: “Kakva je korist od čestih vraćanja u prošlost? To vam je kao kad slušate propalog fudbalera koji vam po stoti put priča kako je pikao loptu za srednjoškolsku ekipu”. Iako poznat po svojim mnogobrojnim “lovačkim” pričama, Konrad je održao obećanje koje je sebi dao na dan kada je izabran za astronauta: kosmos ga nije nimalo izmenio. “Međutim, to nije ono što ljudi žele da čuju od mene”, kaže Konrad. “Običan svet pati od predrasuda i očekuje da im pričam o koncentraciji, strahu, božanskom proviđenju, ili bogu samom. Mnogo je teže poverovati u istinu. Let na Mesec predstavljao je rutinsku, ugodnu vožnju od početka do kraja. Moj život bio je mnogo ugroženiji tokom popravke Skajlaba morao sam da upotrebim sve svoje znanje i umeće ne bih li posao obavio kako valja. Zato ne želim da izlazim u dvorište samo da bih gledao u Mesec i prizivao uspomene. Dok sam boravio na njemu, moj jedini osećaj bio je da se nalazim na pravom mestu u pravo vreme. I ništa više od toga.”

Tokom prošlogodišnje euforije oko povratka vremešnog Džona Glena u kosmos, Konrad nije mogao da se uzdrži od pomalo ciničnih komentara: “Strpeću se još malo, dok ne dostignem Glenovih 77 godina, a onda će me NASA valjda ponovo poslati na Mesec. Ako neće, napraviću sopstvenu raketu, provozaću se o svom trošku”. Konrad, međutim, u ovome nije uspeo falilo mu je još osam godina. Čovek koji je proveo više od 6500 časova u najopasnijim i najbržim avionima svoga doba, koji je od dosade zaspao na orbiti u otvorenom Džeminiju i ostao živ, a onda šetao po Mesecu kao po plaži, poginuo je tako što je pao sa bicikla.

(Vreme #445)