Obični dani u kosmosu

Priča počinje 9. aprila 1959. godine kada je NASA predstavila prvih sedam američkih astronauta. Njihova imena (Skot Karpenter, Gordo Kuper, Džon Glen, Virdžil Grisom, Volter Šira, Alan Šepard i Dik Slejton) neizbirsivo su se urezala u istoriju. Svi oni dobrovoljno su se prijavili za projekat Merkjuri, gigantski poduhvat sa preko dva miliona angažovanih ljudi, koji je trebalo da odvede prvog čoveka u kosmos i odatle ga sigurno vrati. Selekcija astronauta obavljena je između 508 kandidata, uglavnom visokoškolovanih, iskusnih vojnih pilota i tehničara, od kojih je, nakon eliminacija, preostalo njih 18. Poslednja sedmorica odabrana su nakon višenedeljnih intenzivnih medicinskih analiza čiji su obim (preko trideset specijalističkih pregleda), detaljnost a ponekad i surovost prevazišli i najstrožije pilotske testove. NASA je insistirala na perfekciji: sedmorica odabranih srećnika bili su “skoro savršeni” primerci ljudskih bića, netaknutog zdravlja, maksimalne fizičke izdržljivosti i psihičke stabilnosti.

Ovaj tim momaka, koji će kasnije dobiti ime The Original Seven, obasut je opštim uvažavanjem, divljenjem i bezbrojnim (ne samo verbalnim) počastima nekoliko godina pre nego što će većina astronauta dobiti priliku da na delu iskaže svoju hrabrost i sposobnost. Bilo je to doba hladnog rata i američke trke sa Sovjetima na svakom polju, sa neistraženim svemirskim prostorom kao najatraktivnijom metom za dokazivanje nacionalnog prestiža. Sedmorica veličanstvenih predstavljali su američku verziju Davida koji treba da potuče komunističkog Golijata u borbi za prevlast na nebu.

PODOZRENJE: Kada je NASA odredila prvu sedmoricu astronauta, mnogi vrhunski probni piloti samo su prezrivo odmahnuli rukom. Najčuveniji od njih, Čak Jeger, prvi čovek koji je leteo brže od zvuka, u to vreme se bavio testiranjem superbrzih raketnih aviona iz serije X. Na pitanje novinara da li žali što nije izabran za astronauta, Jeger je ironično odgovorio: “Ne, nikako! Kakav mi je to poduhvat u kome prvi let treba da pripadne majmunu? A ni posle toga neće biti nikakvog pravog letenja. Merkjuri je potpuno automatizovan, pilot služi samo kao prtljag”. U to vreme Skot Krosfild se pripremao da “potera” raketoplan X-15 brzinom od sedam maha do visine od 80 kilometara. Za ljude poput Jegera i Krosfilda, koji su svakodnevno stavljali glavu u torbu isterujući maksimum iz najluđih, najsavremenijih i najopasnijih aviona tog doba bilo je nezamislivo da tokom leta imaju pasivnu ulogu običnog putnika. No i pored početnog omalovažavanja unutar esnafa probnih pilota, količina pažnje usredsređena na sedmoricu astronauta rasla je iz dana u dan.

Svojim strogim prezbiterijanskim vaspitanjem i krutim moralnim nazorima Džon Glen se razlikovao od svojih kolega. Nema sumnje da su svi astronauti radili vrlo teško, marljivo se pripremajući za put u kosmos, međusobno se takmičeći za mesto na prvom letu koje je garantovalo neizmernu slavu. Niko od njih se, takođe, nije odricao honorara za ekskluzive intervjue objavljivane u Lajf magazinu, jer je taj novac bio ogroman u poređenju sa skromnim vojničkim primanjima. Glen je, međutim, jedini ostao imun na lepe kuće i brza kola koja su ostali astronauti nabavljali pod vrlo povoljnim uslovima. I dalje je insistirao na spartanskom životu u neudobnim oficirskim prostorijama, ne propuštajući da vikendom obiđe svoju suprugu Eni vozeći jedan raspadajući krš od automobila. Umesto da u slobodno vreme sa kolegama ubija turu za turom piva u lokalnoj birtiji, Glen je više voleo da upražnjava ekstra-džoginge po okolini sakupljajući fotoreportere i novinare oko sebe.

NESTAŠLUCI: Devojke su takođe bile kamen spoticanja. Tih “kolačića”, kako su ih astronauti zvali, bilo je u izobilju na svakom koraku, u svakom trenutku: slatkih, lepih, okruglih, toplih, lako dostupnih, svakakvih. Iako su sedmorku činili porodični ljudi, bilo je teško odoleti neprekidno prisutnom iskušenju lakog, neobavezujućeg “druženja” sa curicama od čijeg izgleda zastaje dah. Glen se držao po strani, sve dok, kao najstariji od svih, nije sakupio momke u sobu za sastanke i zatražio od njih da prekinu sa “klopanjem kolačića”: “Gospodo, mi smo javne ličnosti i imamo šansu života da učinimo nešto veliko za sebe i svoju zemlju. Ja svoju šansu ne želim da prokockam samo zato što neko od vas neće da zakopča šlic!”. Šepard se glasno usprotivio izjavivši da je njegovo slobodno vreme njegova lična stvar sve dok postoji osećaj mere i dobrog ukusa. Nesporazum je nekako izglađen ali je Glen sada bio još izolovaniji od ostatka tima.

Gagarinov let u Vostoku 1 oko Zemlje, 12. aprila 1961, razbio je sve nade Amerikanaca da će upravo jedan od njihovih astronauta postati prvi čovek u kosmosu. Međutim, tim pre je potreba da neko od sedmorice ponovi sličan podvig dobila na težini i hitnosti. Za prvog amerikanca koji će leteti u kosmos NASA je odredila Alana Šeparda. Glen je bio šokiran ovakvom odlukom smatrajući da mu je takva čast nepravedno uskraćena, s obzirom na godine staža, rezultate treninga i ispoljene moralne kvalitete. Posle mnogo odlaganja, 5. maja 1961, minijaturna kapsula Merkjurija lansirana je u kosmos pomoću modifikovanog interkontinentalnog balističkog projektila Redstoun. Znalo se da je potisak rakete-nosača suviše slab da bi Šepard dostigao brzinu od 29.000km/h potrebnu za ulazak u zemljinu orbitu. Kapsula se po paraboličnoj putanji popela na visinu od 186 kilometara, značajno premašivši granicu od 80 kilometara koja se smatra donjom granicom kosmičkog prostora, i bućnula u okean na oko 500 kilometara od tačke poletanja. Iako je Šepardovo dostignuće bilo nemerljivo skromnije od Gagarinovog, Amerika se dostojno odužila svom heroju nebrojenim paradama, počastima, ordenjima i slični izlivima zahvalnosti i naklonosti.

TEK TREĆI: Džon Glen nije uspeo da pribavi “kartu” ni za drugo lansiranje ansambla Merkjuri-Redstoun. Nadležni su se, ovoga puta, odlučili za Virdžila Grisoma koji je trebalo samo da reprodukuje Šepardov balistički let, bez egzibicija. Njegova misija se, međutim, umalo završila katastrofom kada su se, po sletanju u Atlantik, prerano otvorila bočna vrata a voda počela da kulja u plutajuću kabinu. Grisom se jedva iščupao iz nje a onda zamalo udavio čekajući da helikopteri odustanu od spasavanja kapsule i konačno dođu po njega. Svi podaci zabeleženi na instrumentima u kabini sada su bili nedostižni, duboko na dnu mora, dok je Grisom umalo doživeo nervni slom. Na službenim saslušanjima koja su ubrzo usledila Grisom je uporno ponavljao da nije ni takao dugme kojim se aktivira eksplozivno punjenje za izbijanje vrata: “Otvorila su se sama od sebe, časna reč!” Inženjeri koji su projektovali fatalni taster i bravu izveli su na stotine eksperimenata tokom kojih su čitav sklop izlagali žestokim udarcima, visokim pritiscima i temperaturama a da se vrata nijednom nisu otvorila tek tako. Svejedno, istraga je okončana bez rezultata a Grisom je, ipak, ostao u redu za naredne letove. Jedino je ostao uskraćen za veći deo počasti u kojima je Šepard već uveliko uživao.

Šesnaest dana posle Grisomovog leta, 6. avgusta 1961, Sovjetski Savez je u orbitu nenajavljeno lansirao Vostok 2 kojim je upravljao astronaut German Titov. Kao od šale, brod je oko zemlje kružio čitav dan, načinivši sedamnaest punih orbita sa tri preleta iznad Sjedinjenih Država na visini od 200 kilometara i finalnim mekim spuštanjem na sovjetsko tle. Let Titova bio je toliko impresivan da su suborbitalna iskakanja Šeparda i Grisoma odjednom izgledala potpuno inferiorno i beznačajno. Bilo je očigledno da je kucnuo čas da se nemoćni nosač Redstoun zameni mnogostruko snažnijom raketom Atlas koja se na testiranjima bez posade pokazala prilično nepouzdanom. Jeger je bio u pravu: krajem novembra, probni orbitalni let uspešno je izveo Enos, natprosečno talentovani šimpanza koji je prošao skoro kompletan astronautski trening. Njegovo “poznavanje” vrhunske tehnologije redovno je utvrđivano elektrošokovima davanim preko elektroda prikačenih za tabane. Povremeno to nije bilo dovoljno da se nevaljala zver odvrati od upornih pokušaja da utekne pa su veterinari NASA morali da ga, i preko svoje volje, išibaju tankim gumenim crevom ili ga ostave na nedelju dana u sanduku od pola kubika, nasamo sa sopstvenim fekalijama. Na kraju se trud isplatio, Enos je obavio sjajan posao napravivši dve oribte oko Zemlje, a ansambl Merkjuri-Atlas funkcionisao je skoro savršeno.

USPEH: Tako je konačno došao red na Glena da pokaže šta zna. Lansiranje Merkjurija pod imenom Frendšip 7 prvobitno je bilo zakazano za 20. decembar ali su ga loše vremenske prilike iznad Kejp Kanaverala neprekidno odgađale. Pokušaj od 27. januara takođe je propao, i pored toga što je Glen ležao više od pet sati u kapsuli čekajući da se oblaci raziđu. Kada je odbrojavanje definitivno prekinuto Glen se vratio razočaran u sobu za presvlačenje da bi ga tu informisali kako se pojavio nerešiv problem sa njegovom ženom. Eni je tokom dramatičnog odbrojavanja odbila da u svoju kuću, ispred koje se već tiskalo nekoliko stotina novinara, primi i potpredsednika države Lindona Džonsona sa izabranom TV-ekipom, iz straha da će morati da da izjavu direktno u mikrofon. Sirota Eni je, naime, mucala i to tako strašno i dramatično da je pristajala isključivo na novinske intervjue. Glen je bio jako besan: “Ako ne želiš potpredsednika i kamermane u našem domu, onda sam ja stoprocentno s tobom i to možeš slobodno da im kažeš.” Džonson je tako ostao da cupka ispred vrata, a jedini novinar kome je Eni dozvolila da joj pravi društvo bio je Lajfov reporter.

Konačno, 20. februara 1962, Glen je ponovo uguran u kapsulu Merkjurija. Reč “uguran” ovde je sasvim prikladna: vrata na kapsuli bila su toliko mala da je ulazak u nju bio skoro nemoguć bez pomoći ljudi sa strane. Unutrašnji prostor bio je toliko skučen da se čovek u njemu osećao svezan kao pištolj u futroli. Ansambl Merkjuri-Atlas bio je težak 130 tona i visok kao solidna devetospratnica. Dok je u raketu ulivano 80 tona loksa, superhladnog tečnog kiseonika, čitava konstrukcija počela je da cvili i škripi od termičkih kontrakcija. Sve ovo nije preterano uzbuđivalo Glena – njegova jedina misao bila je: “Bože, ne daj da ja zeznem ovu stvar!”. Kada je velika sveća konačno potpaljena da bi se odmah potom ustremila ka nebu, Glen je bio u svom elementu. Za razliku od Grisoma čiji je puls tokom odbrojavanja (100), poletanja (150) i povratka na zemlju (171) odgovarao prilično uspaničenom čoveku, Glen je tokom čitavog leta bio hladan i smiren kao jogin, držeći puls u granicama normale (70-80). Kada se Merkjuri konačno našao u orbiti, sa ispražnjenom raketom Atlas koja se tumbala daleko iza njega, pribrano je počeo da opisuje ono što je video kroz prozor i periskop. “Oh, kakav pogled!”, uzviknuo je jezdeći na visini od 200 kilometara iznad Zemlje prekrivene oblacima. Vrlo brzo spazio je jednu neobičnu pojavu: kapsula je bila okružena gustom masom svetlucavih čestica koje su pratile brod na rastojanju od par metara. Glen je izgubio dosta vremena opisujući kako se delići nepoznatog porekla presijavaju spram nestvarno crne kosmičke praznine poput svitaca u noći. Niko na zemlji tada nije mogao da pretpostavi o čemu se radi i tek će naredne misije pokazati da se radilo o sićušnim delovima oplate kapsule.

Kada je postalo jasno da će Glen bez ikakvih problema obaviti prvu orbitu oko planete i tako ponoviti Gagarinov podvig, trebalo je da mu se preko radio veze javi lično predsednik Kenedi i uputi mu blagoslov i čestitke u ime čitave nacije. Međutim, za to više nije bilo vremena pošto je, u međuvremenu, otkazao automatski pilot: kapsula je počela da se opasno zanosi u jednu stranu i bilo je jasno da sa njom nešto nije u redu. Prvo se ućutao jedan od malih motora za finu korekciju položaja, a odmah zatim su i žiroskopi počeli da daju očigledno pogrešna očitavanja. U suštini, još nije bilo razloga za paniku. Sve dok se kapsula nalazila u orbiti njena prostorna orijentacija nije bila važna. Osim toga, postojale su i ručne kontrole koje su, po potrebi, mogle da zamene celokupnu automatiku. Jedini zaista kritičan trenutak bio je trenutak aktiviranja retro-raketa koje usporavaju kapsulu i precizno je uvode u silaznu putanju. Ukoliko je ugao spuštanja preveliki, termičko zagrevanje pri ulasku kapsule u atmosferu prosto bi progutalo letelicu i njenog putnika. Ukoliko je ugao spuštanja suviše blag, Glen bi se zaglavio u nešto nižoj orbiti, bez manevarskog goriva i nade u pomoć, osuđen na laganu smrt usled nedostatka kiseonika. Zbog toga je bilo neophodno da u momentu aktiviranja retro-raketa kapsula ima tačno definisani položaj na orbiti. Glen je ovakve opasne situacije rutinski rešavao stotinama puta u trenažeru na zemlji tako da ni sada nije osećao neki naročiti strah.

Više ga je brinula lampica u kokpitu koja je, sasvim paradoksalno, pokazivala da su se oslobodili naduvavajući jastuci koji kapsulu treba da drže na površini okeana nakon sletanja. Ako je to bilo tačno, veliki termički štit koji se nalazio na širem kraju letelice morao je biti razlabavljen a tada je već postojala realna opasnost da se pri ulasku u atmosferu otkači od kapsule. Tako nezaštićena, kapsula bi se pretvorila u rernu koja bi Glena ispržila kao šniclu, sve dok se i sama ne bi pretvorila u prah i pepeo. Nije postojao jednostavan način da se utvrdi da li je reč o trivijalnom električnom kvaru ili su jastuci zaista već bili oslobođeni. Ni kroz periskop, ni kroz prozor Glen nije mogao da vidi kraj letelice koji mu se nalazio tačno ispod leđa. Prošle su još dve orbite dok kontrola leta i Glen nisu utvrdili da je termički štit, srećom, i dalje na mestu.

Pred kraj treće orbite žiroskopi u kapsuli konačno su došli sebi, čak se i automatski pilot u dobroj meri povratio, ostavljajući Glenu da se ručno izbori sa relativno jednostavnim problemom zanošenja letelice. Retrorakete su uključene negde iznad Kalifornije a ugašene iznad Teksasa. Događaji su se, zatim, menjali kao na tekućoj traci: ulazak u jonosferu, prekid radio-veze sa kontrolom leta, ružičasti sjaj istopljenih delića termičkog štita koji su proletali pored prozora, narastajuće opterećenje letelice i astronauta usled sve jačeg kočenja, izbacivanje padobrana, jak trzaj izazvan otvaranjem kupola i, na kraju, sletanje na vodu. Frendšip 7 pao je u Atlantik svega 500 kilometara od mesta poletanja, vrlo blizu spasilačkog broda. Vrata kapsule nisu izletela iz okvira “sama od sebe”, a Glenu nije padalo na pamet da pokuša da iz kapsule pobegne plivajući. Njegov let trajao je 4 časa 55 minuta i 23 sekunde. Mirno čekajući da ga helikopteri pokupe, bio je potpuno srećan i zadovoljan onim što je učinio. Svoj zvanični izveštaj zaključio je rečenicom: “Bio je to samo jedan običan dan u kosmosu”.

POČASTI BEZ KRAJA: U američkoj istoriji teško je pronaći čoveka koji je za života bio obasut takvom količinom počasti kao Džon Glen nakon trijumfalnog završetka svoje svemirske misije. Parada ulicama Vašingtona, još raskošnija od one priređene u čast premijernog leta Alana Šeparda, predstavljala je početak masovne histerije koja se mesecima nije stišavala. Nakon prijema u Beloj Kući, gde mu je Kenedi svečano uručio prigodnu medalju, Glen je dobio priliku da govori na zajedničkoj sednici Kongresa i Senata sazvanoj specijalno u njegovu čast, kao da se radi lično o predsedniku, premijeru ili kralju kakve značajne države. Njegovo pegavo, sada već slavno lice, sijalo je od sreće dok se obraćao naciji: “Još uvek mi zastane knedla u grlu kad pored mene prođe američka zastava”. Tih nekoliko reči bilo je dovoljno da polovina publike počne da jeca od nabujalih emocija i patriotskih osećanja. A kada je ispružio ruku prema galeriji, predstavljajući kongresmenima svoje roditelje, tetke, stričeve i decu, posebno ističući svoju suprugu Eni, “Eni the Rock”, kako ju je nazvao, nastala je prava poplava suza. Poleteli su slinci i maramice, ramena prisutnih počela su da se tresu od neutešnog ridanja, neki su počeli da viču “Amen!” a oni pribraniji su ustali i počeli sumanuto da aplaudiraju...

Pa ipak, ništa se nije moglo uporediti sa dočekom koji je Glenu nedugo potom priređen u Njujorku. I pored sve pompe i glamura, niko u to vreme nije mogao da pretpostavi na koji način će ga prihvatiti grad sa svojih deset miliona stanovnika svih mogućih rasa, religija, jezika i običaja. U to vreme mnogi zakleti vojnici i oficiri u dubini svoje duše prekorevali su Njujorčane za manjak rodoljubivih osećanja. Stanovnici velike pomorske baze u Bruklinu poredili su Njujork sa slobodnom carinskom zonom, Hong Kongom, Bejrutom, Trstom, Jerusalimom ili Vavilonom. Podeljen između raznobojnih stranaca nepoznatog porekla, Njujork je smatran za grad bez države koji ne drži previše do američkih simbola i vrednosti.

Međutim, nekontrolisano ludilo počelo je već na aerodromu da bi se potom prenelo na brodvejske ulice. Teško je proceniti koliko je ljudi prisustvovalo najvećoj paradi u istoriji Amerike ali je sigurno da se radilo o bar četiri miliona (”i još pristižu”, rekli bi naši mitnigaši). I pored velike hladnoće, svi oni su se strpljivo tiskali po trotoarima, terasama, banderama, prozorima i krovovima okolnih zgrada pokušavajući da makar krajičkom oka ugledaju kolonu od sedam luksuznih kabrioleta, sa Glenom na čelu i ostalim članovima Originalne sedmorke iza njega. Jedni su mahali zastavicama, drugi su izvikivali parole (”Volimo te, Džoni”) dok su treći samo nemoćno plakali nesposobni da se odupru talasima nekontrolisanih osećanja. Sivi, dosadni grad sada je, odjednom, izgledao toplo i privlačno. Put kojim se kretala kolona bio je potpuno zatrpan svakojakim konfetama koje je raznežena masa bacala na astronaute. Ljudi su cepali sve što bi im palo pod ruku: telefonske imenike, dečije sveske, jelovnike, toalet-papir, lepu književnost i obične novine, bez razlike. Pa ipak, nekako je najčudnije bilo videti kako čuveni njujorški saobraćajci u svojim velikim plavim kaputima salutiraju nasred raskrsnica i plaču iz sve snage dok kolona prolazi pored njih.

Džon Glen od tada više nije bio “svoj čovek”. Iako je ubrzo postao kućni prijatelj Džona Kenedija i njegove porodice, nikad mu više nije bilo dozvoljeno da ponovo leti. Niko iz državne administracije nije želeo da se suoči sa rizikom da u jednoj takvoj misiji nastrada čovek koji simboliše jedno od najvećih dostignuća Amerike XX veka. Osujećen u kosmosu, ambiciozni Glen je na zemlji počeo da se bavi politikom, s promenljivom srećom.

Već 1964. godine povlači se iz kosmičkog programa Apolo da bi se u Ohaju kandidovao za senatorsko mesto. Međutim, povreda ga je sprečila da ostane u izbornoj trci do kraja. Godinu dana kasnije Glen, sada već u činu pukovnika, napušta mornaricu i počinje da radi kao direktor za račun nekoliko velikih firmi. Na izborima 1970. godine doživljava još jedan poraz. Međutim, to ga nije obeshrabrilo i 1974. konačno uspeva da sedne u seantorsku fotelju. Bio je reizabran još tri puta (1980, 1986, 1992) i tako postao prvi čovek iz Ohaja sa četiri uzastopna senatorska mandata. Neuspešnu predsedničku kapmanju, u koju se naivno upustio 1984. godine, okončao je dugom od tri miliona dolara.

Glenova dugogodišnja politička karijera ipak je znatno zaostajala za slavom koju je stekao za mnogo kraće vreme kao astronaut. Mnogi smatraju da je za to kriv loš izbor tema kojima se bavio u svojim javnim nastupima: dok su se oni promućurniji na vreme specijalizovali za uvek atraktivne Sovjete, nuklearno naoružanje, finansije i međunarodnu politiku, Glen sa opredelio za reformu obrazovanja i državnih institucija. Stekao je renome suvoparnog, preterano patetičnog govornika, naročito nakon govora na Konvenciji demokrata 1976. godine. U jednom od najvećih finansijskih skandala u američkoj istoriji Glen je, zajedno sa još četvoricom kongresmena, optužen da je činio usluge stranačkom sponzoru Čarlsu Kitingu, čoveku koji je kasnije osuđen za proneveru i reketiranje. Iako se na kraju ispostavilo da je Glen bio naivna žrtva sopstvene loše procene i da nije počinio nikakav prestup, šteta koju je pretrpeo njegov imidž bila je nenadoknadiva.

Kao prestižni demokrata učestvovao je u radu komisije koja se bavila istraživanjem zloupotrebe izbornih fondova tokom predsedničke kapmanje Bila Klintona, 1996. godine. Špekuliše se da je svoje mesto u šatlu Diskaveri, Glen obezbedio upravo zahvaljujući diskretnoj podršci koju je tom prilikom pružio aktuelnom predsedniku. Iako Glen oštro demantuje takvu mogućnost, čini se da je sumnjičavih sve više kako se datum poletanja (29. oktobar) približava.

Jedan od istinskih zaljubljenika u kosmos, Rik Tomlinson, predsednik prestižne fondacije Granice svemira, tvrdi da je NASA dezorijentisana i da nema jasnu viziju budućih poduhvata: “Mi se zadovoljavamo sedenjem na jarbolu za zastave dok je nebo i dalje neistraženo”. Tomlinson ne vidi ništa spektakularno u činjenici da je NASA, nakon tri decenije, konačno lansirala Glena po drugi put: “Čak i da je u pitanju izučavanje medicinskih fenomena poput procesa starenja, za to postoje bolji kandidati od Glena koji se mesta u raketoplanu dočepao prekoredno. Šta je, na primer, sa deset godina mlađim Džonom Jangom koji je dva puta leteo na Mesec i bio prvi čovek koji je pilotirao šatlom?”.

KRITIKA: Aleks Roland, nekada službenik NASA a danas ugledni istoričar sa Djuk univerziteta, smatra da je čitav rašomon sa slanjem Glena u orbitu verovatno bezazlen ali da banalizuje čitav svemirski program: “Umesto da gore pošalje jednog starog, isluženog senatora, NASA je morala da smisli nešto pametnije. Astronauti već osamnaest godina rade jedno te isto a da se i dalje ne vidi šta je time postignuto. Kad se vrate na zemlju pričaju nam o saradnji sa Rusima ili gledanju kroz prozor, kao da je reč o turistima a ne o ozbiljnim, posvećenim profesionalcima.”

Zvanično, Džon Glen je u posadi šatla dobio ulogu specijaliste za koristan teret. Međutim, s obzirom na njegovo odmaklo životno doba (sa 77 godina on je ubedljivo najstariji čovek koji je ikad leteo u kosmos), poslužiće i kao pokusni kunić za uporedno istraživanje gerontoloških fenomena i promena koje trpi ljudski organizam u uslovima dugotrajnog bestežinskog stanja. Mnogi od problema koji muče astronaute tokom višemesečnih letova (gubitak mišićne mase, demineralizacija kostiju, promene u vaskularnom sistemu, poremećaji u spavanju i orijentaciji) moraju biti rešeni pre nego što se uopšte pomisli na slanje ljudske posade ka Marsu ili nekoj drugoj dalekoj destinaciji. Osim toga, NASA će na Glenovom vitalnom primeru pokušati da shvati zbog čega neki ljudi stare “kvalitetnije” od ostalih.

Sasvim ironično, NASA je sa popisa astronuata nedavno skinula Storija Masgrejva (62), veterana koji je šest puta leteo u kosmos, sa obrazloženjem da je “previše star”. Iako izbegava da direktno komentariše Glenovu misiju, Masgrejv kaže da je šatl, zamišljen kao jeftino vozilo za prevoz do zemljine orbite, uveliko prevaziđen: “Reč je o konceptu šezdesetih godina, sa preko 36.000 raznih delova od kojih su mnogi kritični. Troškovi eksploatacije su ogromni, rizik je i dalje veliki a rezultati su skromni. Umesto da nešto učini na tom planu, NASA je uložila 20 milijardi dolara u projekat međunarodne orbitalne stanice a da još uvek nema nijedan šraf u orbiti. Međutim, najtužnije je to što se astronauti tokom leta na smrt dosađuju, mesecima konzumirajući lošu hranu i dokono gledajući kroz prozor.”

I dok Glenov let i dalje ostaje u domenu političkog marketniga, pri čemu ostaje da se vidi da li će rezultati predstojeće misije opravdati troškove od 477 miliona dolara, Masgrejv pomalo romantično smatra da let u kosmos ponovo mora da postane umetnost inače će izgubiti svaki smisao: “Ako ne istražujemo, sve ubrzo postaje dosadno.” A da bi istraživala NASA će morati da se pomuči i da, poput junaka Zvezdanih staza, hrabro krene tamo “gde nijedan čovek još nije išao”. Vremešni senator Glen u kokpitu Diskaverija kao da nam poručuje da ćemo se do početka jednog takvog poduhvata, bogami, načekati.

Karijera

Džon Glen rođen je 18. jula 1921. u Kembridžu (Ohajo). Marta 1942. godine pristupio je kadetima američke mornarice. Nakon jednogodišnjeg školovanja započeo je aktivnu vojnu službu na Maršalovim ostrvima. Tokom Drugog svetskog rata leteo je u 59 borbenih misija. Prve tri posleratne godine proveo je na ostrvu Guam patrolirajući Pacifikom. Usledio je Korejski rat tokom koga je Glen izvršio 27 borbenih zadataka u svom lovcu F-86 Sejber. Iako je njegov avion bio pogođen sedam puta, u poslednjih devet dana rata oborio je tri Miga iznad reke Jalu. Po završetku rata obreo se u bazi Patuksent River gde je završio jednu od najelitnijih američkih škola za probne pilote. Leteći na avionu F8U Krusejder postavio je transkontinentalni brzinski rekord preletevši rastojanje između Njujorka i Los Anđelesa za 3 sata i 23 minuta, supersoničnom prosečnom brzinom. Džon Glen ima više od 9000 sati leta, od toga preko 3000 sati na mlaznim avionima. Vlasnik je devet počasnih doktorata i mnogobrojnih visokih vojnih odlikovanja.

(Vreme #420)