Ubiše Godzilu!
Sve je počelo krajem prošle godine: jedan astronom iz Arizone, primećuje kako asteroid XF 11 pokazuje zabrinjavajuću sklonost da u “nezgodno vreme” ukrsti svoju nebesku putanju sa elipsom koju opisuje naša planeta. Koristeći ova osmatranja, dva japanska amatera dala su prve procene minimalnog rastojanja tokom predstojećeg bliskog susreta. Po njima, neće se desiti ništa strašno: Zemlja i asteroid će se mimoići kroz tri decenije, na rastojanju od 800.000 kilometara (od Zemlje do Meseca ima dvaput manje). Za paniku se, međutim, pobrinuo neki Piter Šelus iz Teksasa koji je računao, računao... i na kraju sračunao da će 26. oktobra 2028. godine, baš u trenutku kada bude išla špica drugog dnevnika RTS-a (a autor ovog teksta bude slavio godišnjicu braka), ovo rastojanje biti mnogo manje, jedva 40.000 kilometara. Naravno, novinari gladni senzacija su, po sistemu “šta zna dete šta je dvesta kila”, jedva dočekali da astronomski nepismenoj naciji objasne kako je ovo rastojanje toliko “bezobrazno” malo da se ni mogućnost direktnog sudara ne može isključiti. Štaviše, karambol je neizbežan! Nakon najave katastrofe neslućenih razmera, nastala je histerija s kojomse može uporediti jedino ova aktuelna, sa flekavom haljinicom popularne debeljuce iz Bele kuće.
SEJANJE PANIKE: U onome što je tada izrečeno na račun “neizbežne” kosmiče kolizije, verovatno je tačno jedino to da su siroti dinosaurusi istrebljeni nakon kataklizme koju je pre mnogo miliona godina izazvao udar meteorita od oko deset kilometara u prečniku. Naravno, takva razarajuća kolizija može se desiti i u budućnosti, ali su mediji vešto prikrili prostu činjenicu da su naše šanse da je reprizno doživimo jednake šansama Jugoslavije da postane prvak sveta u fudbalu (oko 0,0001%). Ozbiljni ljudi, sa ozbiljnim kompjuterima i ozbiljnim naučnim podacima, brzo su korigovali Šelusovu zlokobnu cifru zaokruživši je na realističnih i sasvim bezopasnih milion kilometara. Naši ljudi konačno su mogli da zaborave na strah kako će im jednoga dana surova priroda brutalno prekinuti zadovoljstvo gledanja drugog TV-dnevnika. No, i pored svega, Holivud se potrudio da munjevito iskoristi (čitaj: naplati) efekte koje je nekontrolisano sejanje panike ostavilo za sobom. Na tržište su izbačeni Deep Impact i Armageddon, filmovi koje je zaista teško uporediti jer se prosto ne zna koji je od njih tužniji i gori.
U suštini, radi se o potpuno identičnom scenariju sudnjega dana: jedan odvaljeni i prekasno primećeni komad kosmosa veličine Teksasa sprema se da za koji dan udari u Zemlju. Ukoliko se ne nađu heroji koji će hicem iz blizine razbucati pomahnitali asteroid (Armageddon), tj. kometu (Deep Impact), čovečanstvo će doživeti biblijsku kataklizmu opisanu u Jovanovom Otkrovenju. Planeta je na nogama i grozničavo prati da li će posada kosmičkog broda naoružanog nuklearnim glavama iskoristiti poslednju šansu ljudskog roda.
Dok tenzija raste, svaka država se na svoj način priprema za suočenje sa posledicama neuspeha. U Deep Impact-u, Amerikanci prave skloništa za šačicu srećnika izvučenih na lutriji koji će preživeti udarac zahvaljujući skloništima izgrađenim duboko pod zemljom. Iako ima pomalo defetizma, razumljive panike ili razočaranosti što se komšija, eto, izvukao a neko drugi nije, ipak imponuje mirnoća sa kojom samosvesni Amerikanci dočekuju smak sveta. Za to vreme, preko TV-a gledamo kako ostatak sveta munjevito tone u totalnu anarhiju: Rusijom haraju pljačkaške bande, Evropa i Afrika su na kolenima, jedino se Srbi ne pominju (sigurno im je bilo mrsko da pokažu kako se mi i dalje držimo “mirno i dostojanstveno”).
DOKUSURIVANJE: Da je reč o SF-filmu, najbolje svedoči uloga Morgana Frimena koji glumi crnog američkog predsednika (ajde!). Srećom, čovek je pošteno odradio svoj posao i spasao film od potpunog fijaska. Scenaristi su očigledno imali problema kako da, na jednoj strani, sačuvaju Zemlju u komadu, a na drugoj da gledaocima efektno pokažu šta bi jednog dana moglo da ih strefi. Tako je kometa u povoljnom trenutku raspolućena na dva dela. Onaj manji udario je u Zemlju negde na pučini Atlantika izazivajući mamutski plimski talas koji je počistio istočnu obalu Amerike sve do Vašingtona, duboko u kopnu SAD. Naročito je potresna scena kada se otac i ćerka, posle mnogo decenija, ponovo pronalaze na obali mora, dok se ispred njih formira najveći cunami u istoriji. Oni niti beže, niti paniče, niti su se upiškili u suknje i pantalone od straha kao što biste možda pomislili. Ne, oni jednostavno čekaju da se voda povuče, pa da odu kući, kao što bi čekali u pravom životu. Osim toga, izgleda da je totalno razaranje Bele kuće, prvi put viđeno u remek-nedelu Dan nezavisnosti, povoljno odjeknulo među američkim filmofilima (a bogami i ovde). Tako je i Deep Impact napravio nešto slično: ono što je preteklo nakon mučkog napada zlikovaca iz svemira, dokusurila je poplava.
Onaj drugi, mnogo veći i smrtonosniji deo komete uništiće u samoubilačkoj akciji, na polzu celog čovečanstva, Morganovi hrabri astronauti (jedan ćorav, drugi mator kao kornjača, treći je žensko, a ostale sam već zaboravio). Pre nego što se, u poslednjoj sekundi pred smak sveta, majušni svemirski brodić zarije u samo srce komete i pretvori je u impresivan vatromet visoko na nebu, ostalo je taman toliko vremena da se u živom TV-prenosu svaki član posade natenane oprosti sa tatom, mamom, ženom, decom, ljubavnicom, kafe-kuvaricom, predsednikom kućnog saveta, kučetom, papagajem i ostalim mezimcima. Plakao sam kao malo dete...
Sa druge strane, Armageddon je prepun falš-mesta koja nikako ne mogu da promaknu iole obrazovanom ljubitelju SF-a. Kako bi nekako prevazišli poražavajuću činjenicu da je Space Shuttle ograničen na nisku orbitu iznad Zemlje i nesposoban da dosegne Mesec, a kamoli asteroid koji proždire kilometre pred sobom, scenaristi su došli na ideju da u film ubace još jedno tankiranje goriva u šatl, verovatno inspirisani načinom na koji to radi Ferarijeva ekipa u Formuli 1. I tu se pojavljuju Rusi, sa svojom raštimovanom orbitalnom stanicom koju naseljavaju štrokavi astronauti čiji je jedini naučni zadatak da šljemaju votku kao da je tu i proizvode. Oni su, doduše, voljni da napune rezervoare šatla svim gorivom koje u delirijumu još nisu popili, ali imaju malih problema sa koordinacijom pokreta zbog nedovoljne količine krvi u alkoholu, i pored toga što na stanici perfektno funkcioniše veštačka gravitacija nepoznatog porekla (sklon sam verovanju da su, upravo zbog ovakvih propagandnih svinjarija, Lenjin i drugovi opravdano izmislili cenzuru). Podrazumeva se da će, na kraju, ruska orbitalna šklopocija da odleti u vazduh, tj. u vakuum, ali se misija nezadrživih Amera i pored toga nastavlja.
TECI SUZO: Način na koji dva šatla hvataju zalet zaokrećući oko Meseca kako bi se Brus Vilis i njegova vrla družina našli u repu malignog asteroida, govori da autori filma nisu pročitali ama baš ništa od autentičnih knjiga napisanih o davno okončanom projektu Apollo. Šatl pravi krivinu iza Mesečevih leđa naginjući krila kao da je reč o običnoj Cesni, a ne o kosmičkoj letelici koja pluta praznim prostorom u kome je zakretanje aerodinamičnih površina potpuno besmisleno. Međutim, prava tuga vas uhvati dok pokušavate da se uživite u dramu na njenom vrhuncu. Konačno, na meteoritu, Brus Vilis i ekipa uspevaju da izbuše dovoljno duboku rupu za nuklearnu bombu čija će eksplozija raspolutiti nevaljalu kamenčugu. Nažalost, iz nekih glupih razloga, jedan od njih mora da žrtvuje svoj život i iz blizine detonira paklenu mašinu. U patetičnoj sceni koja po gnjecavosti može da se uporedi jedino sa apsolutnom referencom #1, tj. govorom američkog predsednika u Danu nezavisnosti, Brus Vilis (a ko bi drugi) otima poslednju misiju od svog budućeg zeta. Tako je Vilisova ćerka (Liv Tajler) ostala siroče, a ne, daleko bilo, udovica još pre nego što se udala. Tecite, suze moje...
NEPRESAMIĆEN: I dok se zbog pomenuta dva filma ponosni Tiranosaurus Rex, poslednja autentična žrtva drevnog kosmičkog udara, prevrtao u grobu, zbog svog rođaka Godzille je, verovatno, umro još jednom. Priča počinje na nekom pacifičkom arhipelagu gde Francuzi nemilice vrše svoje sumanute nuklearne probe. U kontakt sa tako oslobođenim radioaktivnim zračenjem dolazi jedan slatki mali gušter, nalik na one iguane koje otkačeni Beograđani što drže do sebe gaje po stanovima. Interesantno je da se bedni gmizavac od tog doživljaja nije ni raspao, ni istopio, ni presamitio, ni smanjio, niti mu je niklo treće oko ili peta noga, niti su mu otpale četiri postojeće, niti mu se koža osula gnojnim čirevima... Jok! Žilavko se samo raskrupnjao, ojačao, ispravio na zadnje udove, narastao do dimenzija stospratnice i dodatno izbrusio svoj ubilački nagon prema kome je sve što mrda predmet slasne konzumacije.
Bila bi ovo još jedna dosadna priča da se Godzila zaputila u Japan (gde bi je po jubilarni 26. put sredio neki sajonara-samuraj) ili Grčku (gde bi je naši turisti na privremenom odmoru hranili paradajzom i paštetom). Umesto toga, verovatno vođena stihovima Frenka Sinatre (If I can make it there, I'll make it everywhere...), “bedna razvijotka” kreće na ručak u Njujork, iako je opštepoznato da tamo, osim posnih hamburgera i krompirića, nema bog zna šta da se pojede.
Naravno, u Velikoj Jabuci će nastati prava zafrkancija koja bi bila sjajna zabava za poklonike SF-parodija, da se čitava filmska ekipa nije svojski potrudila da nas pošto-poto ubedi u smrtnu ozbiljnost izmontirane situacije (ti isti momci ponose se činjenicom da su, ne tako davno, napravili jedan od najgorih SF-filmova svih vremena, već pomenuto referentno smeće Dan nezavisnosti). I tako se veselo čudovište čitav sat filma sjajno zabavlja na ulicama Menhetna, satirući slučajne prolaznike, gazeći fine automobile kao bubašvabe, nespretno rušeći čitave blokove zgodno razmeštenih solitera ili tek veselo mašući svojim ubitačnim repom. Onda bi se, sa lakoćom balerine, sakrilo u gradskoj kanalizaciji ili hodnicima metroa, potpuno nevidljivo za svu skupocenu američku tehniku, kao da je u pitanju dugme od košulje, a ne živo biće epskih dimenzija. Autoru ovih redova je, ipak, najviše imponovala spretnost sa kojom su elitni američki artiljerci i piloti uspevali da promaše cilj formata 200x100, sa rastojanja manjeg od 50 metara.
Na sreću, tu je Žan Reno, Francuz koji u Njujorku boravi inkognito ne bi li u ime Francuske sredio stvar koju je njegova Vlada zabrljala i tako filmu obezbedio neophodnu političku korektnost. Došlo je zadnje vreme: čovek, koji je briljirao u Velikom plavetnilu, sada glumi šintera koji po Menhetnu vija guštere za šaku dolara! Navijao sam za Godzilu kao Radovan Treći za Džordža, ali džaba. Medison je sravnjen sa zemljom, Njujork je oslobođen straha, a od mrtvog gmizavca već se prave cipele za bosu decu Afrike. Svi su radosni i veseli, čitavo čovečanstvo je spašeno (jer Amerikanci nikad ne misle samo na sopstvenu kožu već i na tuđu). Zapreteno u pepelu ruševina čami jedno gušterovo jaje veličine traktorske gume iz koga će, čim prođe period inkubacije, promućurni producenti već nekako iščačkati Godzilinu bebu. Jedva čekam.
U međuvremenu, dok mi traćimo vreme na konzumiranje gluposti, svet se gadno izopačio... Iako nas povremeno obraduju solidna ostvarenja poput Kontakta ili Petog elementa, gorka je istina da već petnaest godina nije snimljen ozbiljan SF-film dostojan Kjubrikove Odiseje (1973) ili Skotovog Blade Runnera (1982). Danas, Amerikanci troše milione dolara ne bi li saznali da li je njihov predsednik zaista nagazio neku bedeviju iz susedne kancelarije ili se samo folirao. Na drugoj strani, izgleda da nikome ne smeta što notorni homoseksualci u pojedinim saveznim državama legalno usvajaju decu. Ni mi, Srbi, nismo za bacanje: pogledajte koliko ljudi usred bela dana šeta Beogradom u papučama za plažu, puši u liftu, čita horoskop ili gleda TV-dnevnik. Zato će ovu posrnulu i od boga zaboravljenu planetu svaki čestiti meteorit da zaobiđe. A i da nas udari, velika bi šteta bila! Zato se ne bojte, neće grom u koprive...
(Vreme #410)