Obični dani u kosmosu

Priča počinje 9. aprila 1959. godine kada je NASA predstavila prvih sedam američkih astronauta. Njihova imena (Skot Karpenter, Gordo Kuper, Džon Glen, Virdžil Grisom, Volter Šira, Alan Šepard i Dik Slejton) neizbirsivo su se urezala u istoriju. Svi oni dobrovoljno su se prijavili za projekat Merkjuri, gigantski poduhvat sa preko dva miliona angažovanih ljudi, koji je trebalo da odvede prvog čoveka u kosmos i odatle ga sigurno vrati. Selekcija astronauta obavljena je između 508 kandidata, uglavnom visokoškolovanih, iskusnih vojnih pilota i tehničara, od kojih je, nakon eliminacija, preostalo njih 18. Poslednja sedmorica odabrana su nakon višenedeljnih intenzivnih medicinskih analiza čiji su obim (preko trideset specijalističkih pregleda), detaljnost a ponekad i surovost prevazišli i najstrožije pilotske testove. NASA je insistirala na perfekciji: sedmorica odabranih srećnika bili su “skoro savršeni” primerci ljudskih bića, netaknutog zdravlja, maksimalne fizičke izdržljivosti i psihičke stabilnosti.

Ovaj tim momaka, koji će kasnije dobiti ime The Original Seven, obasut je opštim uvažavanjem, divljenjem i bezbrojnim (ne samo verbalnim) počastima nekoliko godina pre nego što će većina astronauta dobiti priliku da na delu iskaže svoju hrabrost i sposobnost. Bilo je to doba hladnog rata i američke trke sa Sovjetima na svakom polju, sa neistraženim svemirskim prostorom kao najatraktivnijom metom za dokazivanje nacionalnog prestiža. Sedmorica veličanstvenih predstavljali su američku verziju Davida koji treba da potuče komunističkog Golijata u borbi za prevlast na nebu.

PODOZRENJE: Kada je NASA odredila prvu sedmoricu astronauta, mnogi vrhunski probni piloti samo su prezrivo odmahnuli rukom. Najčuveniji od njih, Čak Jeger, prvi čovek koji je leteo brže od zvuka, u to vreme se bavio testiranjem superbrzih raketnih aviona iz serije X. Na pitanje novinara da li žali što nije izabran za astronauta, Jeger je ironično odgovorio: “Ne, nikako! Kakav mi je to poduhvat u kome prvi let treba da pripadne majmunu? A ni posle toga neće biti nikakvog pravog letenja. Merkjuri je potpuno automatizovan, pilot služi samo kao prtljag”. U to vreme Skot Krosfild se pripremao da “potera” raketoplan X-15 brzinom od sedam maha do visine od 80 kilometara. Za ljude poput Jegera i Krosfilda, koji su svakodnevno stavljali glavu u torbu isterujući maksimum iz najluđih, najsavremenijih i najopasnijih aviona tog doba bilo je nezamislivo da tokom leta imaju pasivnu ulogu običnog putnika. No i pored početnog omalovažavanja unutar esnafa probnih pilota, količina pažnje usredsređena na sedmoricu astronauta rasla je iz dana u dan.

Svojim strogim prezbiterijanskim vaspitanjem i krutim moralnim nazorima Džon Glen se razlikovao od svojih kolega. Nema sumnje da su svi astronauti radili vrlo teško, marljivo se pripremajući za put u kosmos, međusobno se takmičeći za mesto na prvom letu koje je garantovalo neizmernu slavu. Niko od njih se, takođe, nije odricao honorara za ekskluzive intervjue objavljivane u Lajf magazinu, jer je taj novac bio ogroman u poređenju sa skromnim vojničkim primanjima. Glen je, međutim, jedini ostao imun na lepe kuće i brza kola koja su ostali astronauti nabavljali pod vrlo povoljnim uslovima. I dalje je insistirao na spartanskom životu u neudobnim oficirskim prostorijama, ne propuštajući da vikendom obiđe svoju suprugu Eni vozeći jedan raspadajući krš od automobila. Umesto da u slobodno vreme sa kolegama ubija turu za turom piva u lokalnoj birtiji, Glen je više voleo da upražnjava ekstra-džoginge po okolini sakupljajući fotoreportere i novinare oko sebe.

NESTAŠLUCI: Devojke su takođe bile kamen spoticanja. Tih “kolačića”, kako su ih astronauti zvali, bilo je u izobilju na svakom koraku, u svakom trenutku: slatkih, lepih, okruglih, toplih, lako dostupnih, svakakvih. Iako su sedmorku činili porodični ljudi, bilo je teško odoleti neprekidno prisutnom iskušenju lakog, neobavezujućeg “druženja” sa curicama od čijeg izgleda zastaje dah. Glen se držao po strani, sve dok, kao najstariji od svih, nije sakupio momke u sobu za sastanke i zatražio od njih da prekinu sa “klopanjem kolačića”: “Gospodo, mi smo javne ličnosti i imamo šansu života da učinimo nešto veliko za sebe i svoju zemlju. Ja svoju šansu ne želim da prokockam samo zato što neko od vas neće da zakopča šlic!”. Šepard se glasno usprotivio izjavivši da je njegovo slobodno vreme njegova lična stvar sve dok postoji osećaj mere i dobrog ukusa. Nesporazum je nekako izglađen ali je Glen sada bio još izolovaniji od ostatka tima.

Gagarinov let u Vostoku 1 oko Zemlje, 12. aprila 1961, razbio je sve nade Amerikanaca da će upravo jedan od njihovih astronauta postati prvi čovek u kosmosu. Međutim, tim pre je potreba da neko od sedmorice ponovi sličan podvig dobila na težini i hitnosti. Za prvog amerikanca koji će leteti u kosmos NASA je odredila Alana Šeparda. Glen je bio šokiran ovakvom odlukom smatrajući da mu je takva čast nepravedno uskraćena, s obzirom na godine staža, rezultate treninga i ispoljene moralne kvalitete. Posle mnogo odlaganja, 5. maja 1961, minijaturna kapsula Merkjurija lansirana je u kosmos pomoću modifikovanog interkontinentalnog balističkog projektila Redstoun. Znalo se da je potisak rakete-nosača suviše slab da bi Šepard dostigao brzinu od 29.000km/h potrebnu za ulazak u zemljinu orbitu. Kapsula se po paraboličnoj putanji popela na visinu od 186 kilometara, značajno premašivši granicu od 80 kilometara koja se smatra donjom granicom kosmičkog prostora, i bućnula u okean na oko 500 kilometara od tačke poletanja. Iako je Šepardovo dostignuće bilo nemerljivo skromnije od Gagarinovog, Amerika se dostojno odužila svom heroju nebrojenim paradama, počastima, ordenjima i slični izlivima zahvalnosti i naklonosti.

TEK TREĆI: Džon Glen nije uspeo da pribavi “kartu” ni za drugo lansiranje ansambla Merkjuri-Redstoun. Nadležni su se, ovoga puta, odlučili za Virdžila Grisoma koji je trebalo samo da reprodukuje Šepardov balistički let, bez egzibicija. Njegova misija se, međutim, umalo završila katastrofom kada su se, po sletanju u Atlantik, prerano otvorila bočna vrata a voda počela da kulja u plutajuću kabinu. Grisom se jedva iščupao iz nje a onda zamalo udavio čekajući da helikopteri odustanu od spasavanja kapsule i konačno dođu po njega. Svi podaci zabeleženi na instrumentima u kabini sada su bili nedostižni, duboko na dnu mora, dok je Grisom umalo doživeo nervni slom. Na službenim saslušanjima koja su ubrzo usledila Grisom je uporno ponavljao da nije ni takao dugme kojim se aktivira eksplozivno punjenje za izbijanje vrata: “Otvorila su se sama od sebe, časna reč!” Inženjeri koji su projektovali fatalni taster i bravu izveli su na stotine eksperimenata tokom kojih su čitav sklop izlagali žestokim udarcima, visokim pritiscima i temperaturama a da se vrata nijednom nisu otvorila tek tako. Svejedno, istraga je okončana bez rezultata a Grisom je, ipak, ostao u redu za naredne letove. Jedino je ostao uskraćen za veći deo počasti u kojima je Šepard već uveliko uživao.

Šesnaest dana posle Grisomovog leta, 6. avgusta 1961, Sovjetski Savez je u orbitu nenajavljeno lansirao Vostok 2 kojim je upravljao astronaut German Titov. Kao od šale, brod je oko zemlje kružio čitav dan, načinivši sedamnaest punih orbita sa tri preleta iznad Sjedinjenih Država na visini od 200 kilometara i finalnim mekim spuštanjem na sovjetsko tle. Let Titova bio je toliko impresivan da su suborbitalna iskakanja Šeparda i Grisoma odjednom izgledala potpuno inferiorno i beznačajno. Bilo je očigledno da je kucnuo čas da se nemoćni nosač Redstoun zameni mnogostruko snažnijom raketom Atlas koja se na testiranjima bez posade pokazala prilično nepouzdanom. Jeger je bio u pravu: krajem novembra, probni orbitalni let uspešno je izveo Enos, natprosečno talentovani šimpanza koji je prošao skoro kompletan astronautski trening. Njegovo “poznavanje” vrhunske tehnologije redovno je utvrđivano elektrošokovima davanim preko elektroda prikačenih za tabane. Povremeno to nije bilo dovoljno da se nevaljala zver odvrati od upornih pokušaja da utekne pa su veterinari NASA morali da ga, i preko svoje volje, išibaju tankim gumenim crevom ili ga ostave na nedelju dana u sanduku od pola kubika, nasamo sa sopstvenim fekalijama. Na kraju se trud isplatio, Enos je obavio sjajan posao napravivši dve oribte oko Zemlje, a ansambl Merkjuri-Atlas funkcionisao je skoro savršeno.

USPEH: Tako je konačno došao red na Glena da pokaže šta zna. Lansiranje Merkjurija pod imenom Frendšip 7 prvobitno je bilo zakazano za 20. decembar ali su ga loše vremenske prilike iznad Kejp Kanaverala neprekidno odgađale. Pokušaj od 27. januara takođe je propao, i pored toga što je Glen ležao više od pet sati u kapsuli čekajući da se oblaci raziđu. Kada je odbrojavanje definitivno prekinuto Glen se vratio razočaran u sobu za presvlačenje da bi ga tu informisali kako se pojavio nerešiv problem sa njegovom ženom. Eni je tokom dramatičnog odbrojavanja odbila da u svoju kuću, ispred koje se već tiskalo nekoliko stotina novinara, primi i potpredsednika države Lindona Džonsona sa izabranom TV-ekipom, iz straha da će morati da da izjavu direktno u mikrofon. Sirota Eni je, naime, mucala i to tako strašno i dramatično da je pristajala isključivo na novinske intervjue. Glen je bio jako besan: “Ako ne želiš potpredsednika i kamermane u našem domu, onda sam ja stoprocentno s tobom i to možeš slobodno da im kažeš.” Džonson je tako ostao da cupka ispred vrata, a jedini novinar kome je Eni dozvolila da joj pravi društvo bio je Lajfov reporter.

Konačno, 20. februara 1962, Glen je ponovo uguran u kapsulu Merkjurija. Reč “uguran” ovde je sasvim prikladna: vrata na kapsuli bila su toliko mala da je ulazak u nju bio skoro nemoguć bez pomoći ljudi sa strane. Unutrašnji prostor bio je toliko skučen da se čovek u njemu osećao svezan kao pištolj u futroli. Ansambl Merkjuri-Atlas bio je težak 130 tona i visok kao solidna devetospratnica. Dok je u raketu ulivano 80 tona loksa, superhladnog tečnog kiseonika, čitava konstrukcija počela je da cvili i škripi od termičkih kontrakcija. Sve ovo nije preterano uzbuđivalo Glena – njegova jedina misao bila je: “Bože, ne daj da ja zeznem ovu stvar!”. Kada je velika sveća konačno potpaljena da bi se odmah potom ustremila ka nebu, Glen je bio u svom elementu. Za razliku od Grisoma čiji je puls tokom odbrojavanja (100), poletanja (150) i povratka na zemlju (171) odgovarao prilično uspaničenom čoveku, Glen je tokom čitavog leta bio hladan i smiren kao jogin, držeći puls u granicama normale (70-80). Kada se Merkjuri konačno našao u orbiti, sa ispražnjenom raketom Atlas koja se tumbala daleko iza njega, pribrano je počeo da opisuje ono što je video kroz prozor i periskop. “Oh, kakav pogled!”, uzviknuo je jezdeći na visini od 200 kilometara iznad Zemlje prekrivene oblacima. Vrlo brzo spazio je jednu neobičnu pojavu: kapsula je bila okružena gustom masom svetlucavih čestica koje su pratile brod na rastojanju od par metara. Glen je izgubio dosta vremena opisujući kako se delići nepoznatog porekla presijavaju spram nestvarno crne kosmičke praznine poput svitaca u noći. Niko na zemlji tada nije mogao da pretpostavi o čemu se radi i tek će naredne misije pokazati da se radilo o sićušnim delovima oplate kapsule.

Kada je postalo jasno da će Glen bez ikakvih problema obaviti prvu orbitu oko planete i tako ponoviti Gagarinov podvig, trebalo je da mu se preko radio veze javi lično predsednik Kenedi i uputi mu blagoslov i čestitke u ime čitave nacije. Međutim, za to više nije bilo vremena pošto je, u međuvremenu, otkazao automatski pilot: kapsula je počela da se opasno zanosi u jednu stranu i bilo je jasno da sa njom nešto nije u redu. Prvo se ućutao jedan od malih motora za finu korekciju položaja, a odmah zatim su i žiroskopi počeli da daju očigledno pogrešna očitavanja. U suštini, još nije bilo razloga za paniku. Sve dok se kapsula nalazila u orbiti njena prostorna orijentacija nije bila važna. Osim toga, postojale su i ručne kontrole koje su, po potrebi, mogle da zamene celokupnu automatiku. Jedini zaista kritičan trenutak bio je trenutak aktiviranja retro-raketa koje usporavaju kapsulu i precizno je uvode u silaznu putanju. Ukoliko je ugao spuštanja preveliki, termičko zagrevanje pri ulasku kapsule u atmosferu prosto bi progutalo letelicu i njenog putnika. Ukoliko je ugao spuštanja suviše blag, Glen bi se zaglavio u nešto nižoj orbiti, bez manevarskog goriva i nade u pomoć, osuđen na laganu smrt usled nedostatka kiseonika. Zbog toga je bilo neophodno da u momentu aktiviranja retro-raketa kapsula ima tačno definisani položaj na orbiti. Glen je ovakve opasne situacije rutinski rešavao stotinama puta u trenažeru na zemlji tako da ni sada nije osećao neki naročiti strah.

Više ga je brinula lampica u kokpitu koja je, sasvim paradoksalno, pokazivala da su se oslobodili naduvavajući jastuci koji kapsulu treba da drže na površini okeana nakon sletanja. Ako je to bilo tačno, veliki termički štit koji se nalazio na širem kraju letelice morao je biti razlabavljen a tada je već postojala realna opasnost da se pri ulasku u atmosferu otkači od kapsule. Tako nezaštićena, kapsula bi se pretvorila u rernu koja bi Glena ispržila kao šniclu, sve dok se i sama ne bi pretvorila u prah i pepeo. Nije postojao jednostavan način da se utvrdi da li je reč o trivijalnom električnom kvaru ili su jastuci zaista već bili oslobođeni. Ni kroz periskop, ni kroz prozor Glen nije mogao da vidi kraj letelice koji mu se nalazio tačno ispod leđa. Prošle su još dve orbite dok kontrola leta i Glen nisu utvrdili da je termički štit, srećom, i dalje na mestu.

Pred kraj treće orbite žiroskopi u kapsuli konačno su došli sebi, čak se i automatski pilot u dobroj meri povratio, ostavljajući Glenu da se ručno izbori sa relativno jednostavnim problemom zanošenja letelice. Retrorakete su uključene negde iznad Kalifornije a ugašene iznad Teksasa. Događaji su se, zatim, menjali kao na tekućoj traci: ulazak u jonosferu, prekid radio-veze sa kontrolom leta, ružičasti sjaj istopljenih delića termičkog štita koji su proletali pored prozora, narastajuće opterećenje letelice i astronauta usled sve jačeg kočenja, izbacivanje padobrana, jak trzaj izazvan otvaranjem kupola i, na kraju, sletanje na vodu. Frendšip 7 pao je u Atlantik svega 500 kilometara od mesta poletanja, vrlo blizu spasilačkog broda. Vrata kapsule nisu izletela iz okvira “sama od sebe”, a Glenu nije padalo na pamet da pokuša da iz kapsule pobegne plivajući. Njegov let trajao je 4 časa 55 minuta i 23 sekunde. Mirno čekajući da ga helikopteri pokupe, bio je potpuno srećan i zadovoljan onim što je učinio. Svoj zvanični izveštaj zaključio je rečenicom: “Bio je to samo jedan običan dan u kosmosu”.

POČASTI BEZ KRAJA: U američkoj istoriji teško je pronaći čoveka koji je za života bio obasut takvom količinom počasti kao Džon Glen nakon trijumfalnog završetka svoje svemirske misije. Parada ulicama Vašingtona, još raskošnija od one priređene u čast premijernog leta Alana Šeparda, predstavljala je početak masovne histerije koja se mesecima nije stišavala. Nakon prijema u Beloj Kući, gde mu je Kenedi svečano uručio prigodnu medalju, Glen je dobio priliku da govori na zajedničkoj sednici Kongresa i Senata sazvanoj specijalno u njegovu čast, kao da se radi lično o predsedniku, premijeru ili kralju kakve značajne države. Njegovo pegavo, sada već slavno lice, sijalo je od sreće dok se obraćao naciji: “Još uvek mi zastane knedla u grlu kad pored mene prođe američka zastava”. Tih nekoliko reči bilo je dovoljno da polovina publike počne da jeca od nabujalih emocija i patriotskih osećanja. A kada je ispružio ruku prema galeriji, predstavljajući kongresmenima svoje roditelje, tetke, stričeve i decu, posebno ističući svoju suprugu Eni, “Eni the Rock”, kako ju je nazvao, nastala je prava poplava suza. Poleteli su slinci i maramice, ramena prisutnih počela su da se tresu od neutešnog ridanja, neki su počeli da viču “Amen!” a oni pribraniji su ustali i počeli sumanuto da aplaudiraju...

Pa ipak, ništa se nije moglo uporediti sa dočekom koji je Glenu nedugo potom priređen u Njujorku. I pored sve pompe i glamura, niko u to vreme nije mogao da pretpostavi na koji način će ga prihvatiti grad sa svojih deset miliona stanovnika svih mogućih rasa, religija, jezika i običaja. U to vreme mnogi zakleti vojnici i oficiri u dubini svoje duše prekorevali su Njujorčane za manjak rodoljubivih osećanja. Stanovnici velike pomorske baze u Bruklinu poredili su Njujork sa slobodnom carinskom zonom, Hong Kongom, Bejrutom, Trstom, Jerusalimom ili Vavilonom. Podeljen između raznobojnih stranaca nepoznatog porekla, Njujork je smatran za grad bez države koji ne drži previše do američkih simbola i vrednosti.

Međutim, nekontrolisano ludilo počelo je već na aerodromu da bi se potom prenelo na brodvejske ulice. Teško je proceniti koliko je ljudi prisustvovalo najvećoj paradi u istoriji Amerike ali je sigurno da se radilo o bar četiri miliona (”i još pristižu”, rekli bi naši mitnigaši). I pored velike hladnoće, svi oni su se strpljivo tiskali po trotoarima, terasama, banderama, prozorima i krovovima okolnih zgrada pokušavajući da makar krajičkom oka ugledaju kolonu od sedam luksuznih kabrioleta, sa Glenom na čelu i ostalim članovima Originalne sedmorke iza njega. Jedni su mahali zastavicama, drugi su izvikivali parole (”Volimo te, Džoni”) dok su treći samo nemoćno plakali nesposobni da se odupru talasima nekontrolisanih osećanja. Sivi, dosadni grad sada je, odjednom, izgledao toplo i privlačno. Put kojim se kretala kolona bio je potpuno zatrpan svakojakim konfetama koje je raznežena masa bacala na astronaute. Ljudi su cepali sve što bi im palo pod ruku: telefonske imenike, dečije sveske, jelovnike, toalet-papir, lepu književnost i obične novine, bez razlike. Pa ipak, nekako je najčudnije bilo videti kako čuveni njujorški saobraćajci u svojim velikim plavim kaputima salutiraju nasred raskrsnica i plaču iz sve snage dok kolona prolazi pored njih.

Džon Glen od tada više nije bio “svoj čovek”. Iako je ubrzo postao kućni prijatelj Džona Kenedija i njegove porodice, nikad mu više nije bilo dozvoljeno da ponovo leti. Niko iz državne administracije nije želeo da se suoči sa rizikom da u jednoj takvoj misiji nastrada čovek koji simboliše jedno od najvećih dostignuća Amerike XX veka. Osujećen u kosmosu, ambiciozni Glen je na zemlji počeo da se bavi politikom, s promenljivom srećom.

Već 1964. godine povlači se iz kosmičkog programa Apolo da bi se u Ohaju kandidovao za senatorsko mesto. Međutim, povreda ga je sprečila da ostane u izbornoj trci do kraja. Godinu dana kasnije Glen, sada već u činu pukovnika, napušta mornaricu i počinje da radi kao direktor za račun nekoliko velikih firmi. Na izborima 1970. godine doživljava još jedan poraz. Međutim, to ga nije obeshrabrilo i 1974. konačno uspeva da sedne u seantorsku fotelju. Bio je reizabran još tri puta (1980, 1986, 1992) i tako postao prvi čovek iz Ohaja sa četiri uzastopna senatorska mandata. Neuspešnu predsedničku kapmanju, u koju se naivno upustio 1984. godine, okončao je dugom od tri miliona dolara.

Glenova dugogodišnja politička karijera ipak je znatno zaostajala za slavom koju je stekao za mnogo kraće vreme kao astronaut. Mnogi smatraju da je za to kriv loš izbor tema kojima se bavio u svojim javnim nastupima: dok su se oni promućurniji na vreme specijalizovali za uvek atraktivne Sovjete, nuklearno naoružanje, finansije i međunarodnu politiku, Glen sa opredelio za reformu obrazovanja i državnih institucija. Stekao je renome suvoparnog, preterano patetičnog govornika, naročito nakon govora na Konvenciji demokrata 1976. godine. U jednom od najvećih finansijskih skandala u američkoj istoriji Glen je, zajedno sa još četvoricom kongresmena, optužen da je činio usluge stranačkom sponzoru Čarlsu Kitingu, čoveku koji je kasnije osuđen za proneveru i reketiranje. Iako se na kraju ispostavilo da je Glen bio naivna žrtva sopstvene loše procene i da nije počinio nikakav prestup, šteta koju je pretrpeo njegov imidž bila je nenadoknadiva.

Kao prestižni demokrata učestvovao je u radu komisije koja se bavila istraživanjem zloupotrebe izbornih fondova tokom predsedničke kapmanje Bila Klintona, 1996. godine. Špekuliše se da je svoje mesto u šatlu Diskaveri, Glen obezbedio upravo zahvaljujući diskretnoj podršci koju je tom prilikom pružio aktuelnom predsedniku. Iako Glen oštro demantuje takvu mogućnost, čini se da je sumnjičavih sve više kako se datum poletanja (29. oktobar) približava.

Jedan od istinskih zaljubljenika u kosmos, Rik Tomlinson, predsednik prestižne fondacije Granice svemira, tvrdi da je NASA dezorijentisana i da nema jasnu viziju budućih poduhvata: “Mi se zadovoljavamo sedenjem na jarbolu za zastave dok je nebo i dalje neistraženo”. Tomlinson ne vidi ništa spektakularno u činjenici da je NASA, nakon tri decenije, konačno lansirala Glena po drugi put: “Čak i da je u pitanju izučavanje medicinskih fenomena poput procesa starenja, za to postoje bolji kandidati od Glena koji se mesta u raketoplanu dočepao prekoredno. Šta je, na primer, sa deset godina mlađim Džonom Jangom koji je dva puta leteo na Mesec i bio prvi čovek koji je pilotirao šatlom?”.

KRITIKA: Aleks Roland, nekada službenik NASA a danas ugledni istoričar sa Djuk univerziteta, smatra da je čitav rašomon sa slanjem Glena u orbitu verovatno bezazlen ali da banalizuje čitav svemirski program: “Umesto da gore pošalje jednog starog, isluženog senatora, NASA je morala da smisli nešto pametnije. Astronauti već osamnaest godina rade jedno te isto a da se i dalje ne vidi šta je time postignuto. Kad se vrate na zemlju pričaju nam o saradnji sa Rusima ili gledanju kroz prozor, kao da je reč o turistima a ne o ozbiljnim, posvećenim profesionalcima.”

Zvanično, Džon Glen je u posadi šatla dobio ulogu specijaliste za koristan teret. Međutim, s obzirom na njegovo odmaklo životno doba (sa 77 godina on je ubedljivo najstariji čovek koji je ikad leteo u kosmos), poslužiće i kao pokusni kunić za uporedno istraživanje gerontoloških fenomena i promena koje trpi ljudski organizam u uslovima dugotrajnog bestežinskog stanja. Mnogi od problema koji muče astronaute tokom višemesečnih letova (gubitak mišićne mase, demineralizacija kostiju, promene u vaskularnom sistemu, poremećaji u spavanju i orijentaciji) moraju biti rešeni pre nego što se uopšte pomisli na slanje ljudske posade ka Marsu ili nekoj drugoj dalekoj destinaciji. Osim toga, NASA će na Glenovom vitalnom primeru pokušati da shvati zbog čega neki ljudi stare “kvalitetnije” od ostalih.

Sasvim ironično, NASA je sa popisa astronuata nedavno skinula Storija Masgrejva (62), veterana koji je šest puta leteo u kosmos, sa obrazloženjem da je “previše star”. Iako izbegava da direktno komentariše Glenovu misiju, Masgrejv kaže da je šatl, zamišljen kao jeftino vozilo za prevoz do zemljine orbite, uveliko prevaziđen: “Reč je o konceptu šezdesetih godina, sa preko 36.000 raznih delova od kojih su mnogi kritični. Troškovi eksploatacije su ogromni, rizik je i dalje veliki a rezultati su skromni. Umesto da nešto učini na tom planu, NASA je uložila 20 milijardi dolara u projekat međunarodne orbitalne stanice a da još uvek nema nijedan šraf u orbiti. Međutim, najtužnije je to što se astronauti tokom leta na smrt dosađuju, mesecima konzumirajući lošu hranu i dokono gledajući kroz prozor.”

I dok Glenov let i dalje ostaje u domenu političkog marketniga, pri čemu ostaje da se vidi da li će rezultati predstojeće misije opravdati troškove od 477 miliona dolara, Masgrejv pomalo romantično smatra da let u kosmos ponovo mora da postane umetnost inače će izgubiti svaki smisao: “Ako ne istražujemo, sve ubrzo postaje dosadno.” A da bi istraživala NASA će morati da se pomuči i da, poput junaka Zvezdanih staza, hrabro krene tamo “gde nijedan čovek još nije išao”. Vremešni senator Glen u kokpitu Diskaverija kao da nam poručuje da ćemo se do početka jednog takvog poduhvata, bogami, načekati.

Karijera

Džon Glen rođen je 18. jula 1921. u Kembridžu (Ohajo). Marta 1942. godine pristupio je kadetima američke mornarice. Nakon jednogodišnjeg školovanja započeo je aktivnu vojnu službu na Maršalovim ostrvima. Tokom Drugog svetskog rata leteo je u 59 borbenih misija. Prve tri posleratne godine proveo je na ostrvu Guam patrolirajući Pacifikom. Usledio je Korejski rat tokom koga je Glen izvršio 27 borbenih zadataka u svom lovcu F-86 Sejber. Iako je njegov avion bio pogođen sedam puta, u poslednjih devet dana rata oborio je tri Miga iznad reke Jalu. Po završetku rata obreo se u bazi Patuksent River gde je završio jednu od najelitnijih američkih škola za probne pilote. Leteći na avionu F8U Krusejder postavio je transkontinentalni brzinski rekord preletevši rastojanje između Njujorka i Los Anđelesa za 3 sata i 23 minuta, supersoničnom prosečnom brzinom. Džon Glen ima više od 9000 sati leta, od toga preko 3000 sati na mlaznim avionima. Vlasnik je devet počasnih doktorata i mnogobrojnih visokih vojnih odlikovanja.

(Vreme #420)

Ubiše Godzilu!

Nekada je trebalo čekati i po nekoliko decenija dok žitelji Holivuda ne naprave osveženu verziju nekog uspešnog filma. Sve se menja, pa i stare navike: sad se rimejk pravi uporedo sa originalom, pa šta upali. Kako inače razumeti zašto su nas, skoro simultano, zapljusnule bombastične reklame za dva identična filma: Deep Impact i Armageddon.

Sve je počelo krajem prošle godine: jedan astronom iz Arizone, primećuje kako asteroid XF 11 pokazuje zabrinjavajuću sklonost da u “nezgodno vreme” ukrsti svoju nebesku putanju sa elipsom koju opisuje naša planeta. Koristeći ova osmatranja, dva japanska amatera dala su prve procene minimalnog rastojanja tokom predstojećeg bliskog susreta. Po njima, neće se desiti ništa strašno: Zemlja i asteroid će se mimoići kroz tri decenije, na rastojanju od 800.000 kilometara (od Zemlje do Meseca ima dvaput manje). Za paniku se, međutim, pobrinuo neki Piter Šelus iz Teksasa koji je računao, računao... i na kraju sračunao da će 26. oktobra 2028. godine, baš u trenutku kada bude išla špica drugog dnevnika RTS-a (a autor ovog teksta bude slavio godišnjicu braka), ovo rastojanje biti mnogo manje, jedva 40.000 kilometara. Naravno, novinari gladni senzacija su, po sistemu “šta zna dete šta je dvesta kila”, jedva dočekali da astronomski nepismenoj naciji objasne kako je ovo rastojanje toliko “bezobrazno” malo da se ni mogućnost direktnog sudara ne može isključiti. Štaviše, karambol je neizbežan! Nakon najave katastrofe neslućenih razmera, nastala je histerija s kojomse može uporediti jedino ova aktuelna, sa flekavom haljinicom popularne debeljuce iz Bele kuće.

SEJANJE PANIKE: U onome što je tada izrečeno na račun “neizbežne” kosmiče kolizije, verovatno je tačno jedino to da su siroti dinosaurusi istrebljeni nakon kataklizme koju je pre mnogo miliona godina izazvao udar meteorita od oko deset kilometara u prečniku. Naravno, takva razarajuća kolizija može se desiti i u budućnosti, ali su mediji vešto prikrili prostu činjenicu da su naše šanse da je reprizno doživimo jednake šansama Jugoslavije da postane prvak sveta u fudbalu (oko 0,0001%). Ozbiljni ljudi, sa ozbiljnim kompjuterima i ozbiljnim naučnim podacima, brzo su korigovali Šelusovu zlokobnu cifru zaokruživši je na realističnih i sasvim bezopasnih milion kilometara. Naši ljudi konačno su mogli da zaborave na strah kako će im jednoga dana surova priroda brutalno prekinuti zadovoljstvo gledanja drugog TV-dnevnika. No, i pored svega, Holivud se potrudio da munjevito iskoristi (čitaj: naplati) efekte koje je nekontrolisano sejanje panike ostavilo za sobom. Na tržište su izbačeni Deep Impact i Armageddon, filmovi koje je zaista teško uporediti jer se prosto ne zna koji je od njih tužniji i gori.

U suštini, radi se o potpuno identičnom scenariju sudnjega dana: jedan odvaljeni i prekasno primećeni komad kosmosa veličine Teksasa sprema se da za koji dan udari u Zemlju. Ukoliko se ne nađu heroji koji će hicem iz blizine razbucati pomahnitali asteroid (Armageddon), tj. kometu (Deep Impact), čovečanstvo će doživeti biblijsku kataklizmu opisanu u Jovanovom Otkrovenju. Planeta je na nogama i grozničavo prati da li će posada kosmičkog broda naoružanog nuklearnim glavama iskoristiti poslednju šansu ljudskog roda.

Dok tenzija raste, svaka država se na svoj način priprema za suočenje sa posledicama neuspeha. U Deep Impact-u, Amerikanci prave skloništa za šačicu srećnika izvučenih na lutriji koji će preživeti udarac zahvaljujući skloništima izgrađenim duboko pod zemljom. Iako ima pomalo defetizma, razumljive panike ili razočaranosti što se komšija, eto, izvukao a neko drugi nije, ipak imponuje mirnoća sa kojom samosvesni Amerikanci dočekuju smak sveta. Za to vreme, preko TV-a gledamo kako ostatak sveta munjevito tone u totalnu anarhiju: Rusijom haraju pljačkaške bande, Evropa i Afrika su na kolenima, jedino se Srbi ne pominju (sigurno im je bilo mrsko da pokažu kako se mi i dalje držimo “mirno i dostojanstveno”).

DOKUSURIVANJE: Da je reč o SF-filmu, najbolje svedoči uloga Morgana Frimena koji glumi crnog američkog predsednika (ajde!). Srećom, čovek je pošteno odradio svoj posao i spasao film od potpunog fijaska. Scenaristi su očigledno imali problema kako da, na jednoj strani, sačuvaju Zemlju u komadu, a na drugoj da gledaocima efektno pokažu šta bi jednog dana moglo da ih strefi. Tako je kometa u povoljnom trenutku raspolućena na dva dela. Onaj manji udario je u Zemlju negde na pučini Atlantika izazivajući mamutski plimski talas koji je počistio istočnu obalu Amerike sve do Vašingtona, duboko u kopnu SAD. Naročito je potresna scena kada se otac i ćerka, posle mnogo decenija, ponovo pronalaze na obali mora, dok se ispred njih formira najveći cunami u istoriji. Oni niti beže, niti paniče, niti su se upiškili u suknje i pantalone od straha kao što biste možda pomislili. Ne, oni jednostavno čekaju da se voda povuče, pa da odu kući, kao što bi čekali u pravom životu. Osim toga, izgleda da je totalno razaranje Bele kuće, prvi put viđeno u remek-nedelu Dan nezavisnosti, povoljno odjeknulo među američkim filmofilima (a bogami i ovde). Tako je i Deep Impact napravio nešto slično: ono što je preteklo nakon mučkog napada zlikovaca iz svemira, dokusurila je poplava.

Onaj drugi, mnogo veći i smrtonosniji deo komete uništiće u samoubilačkoj akciji, na polzu celog čovečanstva, Morganovi hrabri astronauti (jedan ćorav, drugi mator kao kornjača, treći je žensko, a ostale sam već zaboravio). Pre nego što se, u poslednjoj sekundi pred smak sveta, majušni svemirski brodić zarije u samo srce komete i pretvori je u impresivan vatromet visoko na nebu, ostalo je taman toliko vremena da se u živom TV-prenosu svaki član posade natenane oprosti sa tatom, mamom, ženom, decom, ljubavnicom, kafe-kuvaricom, predsednikom kućnog saveta, kučetom, papagajem i ostalim mezimcima. Plakao sam kao malo dete...

Sa druge strane, Armageddon je prepun falš-mesta koja nikako ne mogu da promaknu iole obrazovanom ljubitelju SF-a. Kako bi nekako prevazišli poražavajuću činjenicu da je Space Shuttle ograničen na nisku orbitu iznad Zemlje i nesposoban da dosegne Mesec, a kamoli asteroid koji proždire kilometre pred sobom, scenaristi su došli na ideju da u film ubace još jedno tankiranje goriva u šatl, verovatno inspirisani načinom na koji to radi Ferarijeva ekipa u Formuli 1. I tu se pojavljuju Rusi, sa svojom raštimovanom orbitalnom stanicom koju naseljavaju štrokavi astronauti čiji je jedini naučni zadatak da šljemaju votku kao da je tu i proizvode. Oni su, doduše, voljni da napune rezervoare šatla svim gorivom koje u delirijumu još nisu popili, ali imaju malih problema sa koordinacijom pokreta zbog nedovoljne količine krvi u alkoholu, i pored toga što na stanici perfektno funkcioniše veštačka gravitacija nepoznatog porekla (sklon sam verovanju da su, upravo zbog ovakvih propagandnih svinjarija, Lenjin i drugovi opravdano izmislili cenzuru). Podrazumeva se da će, na kraju, ruska orbitalna šklopocija da odleti u vazduh, tj. u vakuum, ali se misija nezadrživih Amera i pored toga nastavlja.

TECI SUZO: Način na koji dva šatla hvataju zalet zaokrećući oko Meseca kako bi se Brus Vilis i njegova vrla družina našli u repu malignog asteroida, govori da autori filma nisu pročitali ama baš ništa od autentičnih knjiga napisanih o davno okončanom projektu Apollo. Šatl pravi krivinu iza Mesečevih leđa naginjući krila kao da je reč o običnoj Cesni, a ne o kosmičkoj letelici koja pluta praznim prostorom u kome je zakretanje aerodinamičnih površina potpuno besmisleno. Međutim, prava tuga vas uhvati dok pokušavate da se uživite u dramu na njenom vrhuncu. Konačno, na meteoritu, Brus Vilis i ekipa uspevaju da izbuše dovoljno duboku rupu za nuklearnu bombu čija će eksplozija raspolutiti nevaljalu kamenčugu. Nažalost, iz nekih glupih razloga, jedan od njih mora da žrtvuje svoj život i iz blizine detonira paklenu mašinu. U patetičnoj sceni koja po gnjecavosti može da se uporedi jedino sa apsolutnom referencom #1, tj. govorom američkog predsednika u Danu nezavisnosti, Brus Vilis (a ko bi drugi) otima poslednju misiju od svog budućeg zeta. Tako je Vilisova ćerka (Liv Tajler) ostala siroče, a ne, daleko bilo, udovica još pre nego što se udala. Tecite, suze moje...

NEPRESAMIĆEN: I dok se zbog pomenuta dva filma ponosni Tiranosaurus Rex, poslednja autentična žrtva drevnog kosmičkog udara, prevrtao u grobu, zbog svog rođaka Godzille je, verovatno, umro još jednom. Priča počinje na nekom pacifičkom arhipelagu gde Francuzi nemilice vrše svoje sumanute nuklearne probe. U kontakt sa tako oslobođenim radioaktivnim zračenjem dolazi jedan slatki mali gušter, nalik na one iguane koje otkačeni Beograđani što drže do sebe gaje po stanovima. Interesantno je da se bedni gmizavac od tog doživljaja nije ni raspao, ni istopio, ni presamitio, ni smanjio, niti mu je niklo treće oko ili peta noga, niti su mu otpale četiri postojeće, niti mu se koža osula gnojnim čirevima... Jok! Žilavko se samo raskrupnjao, ojačao, ispravio na zadnje udove, narastao do dimenzija stospratnice i dodatno izbrusio svoj ubilački nagon prema kome je sve što mrda predmet slasne konzumacije.

Bila bi ovo još jedna dosadna priča da se Godzila zaputila u Japan (gde bi je po jubilarni 26. put sredio neki sajonara-samuraj) ili Grčku (gde bi je naši turisti na privremenom odmoru hranili paradajzom i paštetom). Umesto toga, verovatno vođena stihovima Frenka Sinatre (If I can make it there, I'll make it everywhere...), “bedna razvijotka” kreće na ručak u Njujork, iako je opštepoznato da tamo, osim posnih hamburgera i krompirića, nema bog zna šta da se pojede.

Naravno, u Velikoj Jabuci će nastati prava zafrkancija koja bi bila sjajna zabava za poklonike SF-parodija, da se čitava filmska ekipa nije svojski potrudila da nas pošto-poto ubedi u smrtnu ozbiljnost izmontirane situacije (ti isti momci ponose se činjenicom da su, ne tako davno, napravili jedan od najgorih SF-filmova svih vremena, već pomenuto referentno smeće Dan nezavisnosti). I tako se veselo čudovište čitav sat filma sjajno zabavlja na ulicama Menhetna, satirući slučajne prolaznike, gazeći fine automobile kao bubašvabe, nespretno rušeći čitave blokove zgodno razmeštenih solitera ili tek veselo mašući svojim ubitačnim repom. Onda bi se, sa lakoćom balerine, sakrilo u gradskoj kanalizaciji ili hodnicima metroa, potpuno nevidljivo za svu skupocenu američku tehniku, kao da je u pitanju dugme od košulje, a ne živo biće epskih dimenzija. Autoru ovih redova je, ipak, najviše imponovala spretnost sa kojom su elitni američki artiljerci i piloti uspevali da promaše cilj formata 200x100, sa rastojanja manjeg od 50 metara.

Na sreću, tu je Žan Reno, Francuz koji u Njujorku boravi inkognito ne bi li u ime Francuske sredio stvar koju je njegova Vlada zabrljala i tako filmu obezbedio neophodnu političku korektnost. Došlo je zadnje vreme: čovek, koji je briljirao u Velikom plavetnilu, sada glumi šintera koji po Menhetnu vija guštere za šaku dolara! Navijao sam za Godzilu kao Radovan Treći za Džordža, ali džaba. Medison je sravnjen sa zemljom, Njujork je oslobođen straha, a od mrtvog gmizavca već se prave cipele za bosu decu Afrike. Svi su radosni i veseli, čitavo čovečanstvo je spašeno (jer Amerikanci nikad ne misle samo na sopstvenu kožu već i na tuđu). Zapreteno u pepelu ruševina čami jedno gušterovo jaje veličine traktorske gume iz koga će, čim prođe period inkubacije, promućurni producenti već nekako iščačkati Godzilinu bebu. Jedva čekam.

U međuvremenu, dok mi traćimo vreme na konzumiranje gluposti, svet se gadno izopačio... Iako nas povremeno obraduju solidna ostvarenja poput Kontakta ili Petog elementa, gorka je istina da već petnaest godina nije snimljen ozbiljan SF-film dostojan Kjubrikove Odiseje (1973) ili Skotovog Blade Runnera (1982). Danas, Amerikanci troše milione dolara ne bi li saznali da li je njihov predsednik zaista nagazio neku bedeviju iz susedne kancelarije ili se samo folirao. Na drugoj strani, izgleda da nikome ne smeta što notorni homoseksualci u pojedinim saveznim državama legalno usvajaju decu. Ni mi, Srbi, nismo za bacanje: pogledajte koliko ljudi usred bela dana šeta Beogradom u papučama za plažu, puši u liftu, čita horoskop ili gleda TV-dnevnik. Zato će ovu posrnulu i od boga zaboravljenu planetu svaki čestiti meteorit da zaobiđe. A i da nas udari, velika bi šteta bila! Zato se ne bojte, neće grom u koprive...

(Vreme #410)

My Mind is Going...

Priča o Odiseji počinje još 1948. godine kada je Artur Klark poslao svoju kratku pripovetku Sentinel (”Stražar”) na jedan konkurs BBC-a. Prošao je neslavno pošto nije ušao ni u uži izbor. Istu pripovetku Klark će 1964. ponuditi Kjubriku koji je u to vreme razmišljao o snimanju ozbiljnog naučnofantastičnog filma. Tako je počela intenzivna saradnja koja se završila scenarijom i knjigom. Snimanje filma pod radnim naslovom Journey Beyond the Stars otpočelo je u Engleskoj u decembru 1965. Do sledećeg maja su završene sve žive scene, a onda je potrošeno još osamnaest meseci na kreiranje preko dve stotine specijalnih efekata. Budžet filma, koji je odobrio Metro-Goldwyn-Mayer, prvobitno procenjen na šest miliona dolara, na kraju je bio uvećan za još četiri. Ukupno trajanje celokupnog isfilmovanog materijala dvesta puta je duže od trajanja konačne verzije (140 minuta).

TRALJAV START: Originalnu muziku za film pisao je Aleks Nort, kompozitor iz prethodnog Kjubrikovog filma Spartacus. Ispostavilo se da je njegov trud bio uzaludan, pošto je Kjubrik rešio da ostane veran klasičnoj muzici (”Tako je govorio Zaratustra”, “Na lepom, plavom Dunavu”) koju je koristio kao podlogu tokom snimanja, i to pre svega Štrausua čiji se lagani, svečani ritam dobro slagao uz mračnu pozadinu tehnički doteranih kosmičkih scena. Nakon pretpremijere koju su kritičari iskasapili malicioznim komentarima, Klark je, hladan kao stena, izjavio da Odiseja i nije film koji se može razumeti nakon samo jednog gledanja. Ovo je razbesnelo bosove iz MGM-a koji su pisca i režisera zamalo bacili u čeljusti onog lava koji urliče sa njihove špice za crtane filmove. Kjubrik je na kraju morao da izreže skoro sat vremena filma i učini još neke značajne zahvate u samoj priči, ali to ipak nije bilo dovoljno za pristojan početak.

Kada je aprila 1968. godine američka publika premijerno odgledala film 2001: A Space Odyssey, oficijelna kritika ga je dočekala na nož: jedni su tvrdili da je film “beskrajno dosadan, nerazumljiv i komplikovan”, drugi su se ograničili na rutinske komentare koji su odisali apatijom, ignorancijom ili ravnodušnošću, treći su se napadno hvalili kako su pola projekcije prespavali. Međutim, publika se nije dala prevariti i film je ubrzo postao tipičan blockbuster, ostvarivši ogroman profit i pored visokih troškova same produkcije. Bilo je pitanje trenutka kada će neki ugledni američki Topalović smoći snage da javno prizna: “Ljudi, pa ovo i nije tako loše!”. Danas se više niko ne usuđuje da ospori kako je u pitanju klasično delo, jedno od ugaonih kamenova filmske umetnosti, najbolji SF film svih vremena i neprevaziđeno multimedijalno iskustvo.

Prvi deo filma (The Dawn of Man) ne postoji u originalnoj kratkoj priči i u startu je bio zamišljen kao flashback, sećanje jednog od astronauta na daleku prošlost. Pleme australopitekusa, čovekovih predaka, nakon susreta sa crnim prizmatičnim monolitom, shvata kako gole ruke mogu da postanu smrtonosno oružje ako se “produže” krupnim kostima antilope. Ovo će od njih prvo stvoriti mesoždere, a onda i ubice koje će novo oruđe koristiti za obračun sa pripadnicima sopstvenog roda. Čitava evolucija ljudskog roda može se konzekventno izvesti, polazeći od te prve alatke ili oružja, koje egzaltirano bačeno u vazduh, prevodi priču u 2001. godinu. Drugi deo filma predstavlja, u najvećoj meri, ono što je Klark svojevremeno ponudio BBC-u. Hejvud Flojd putuje na Mesec kako bi se u tamošnjoj bazi Klavijus susreo sa super-tajnim otkrićem, prizmatičnim monolitom zakopanim pre četiri miliona godina ispod mesečeve površine. Predmet koji nepobitno dokazuje postojanje jedne druge, čovečanstvu nepoznate civilizacije, oživeće pri svom susretu sa Flojdom, emitujući zaglušujući signal u pravcu Jupitera.

HAL: I tako smo se našli na mamutskom brodu Discovery, na kome se nalaze astronauti Dejvid Boumen, Frenk Pul, trojica neidentifikovanih naučnika u zamrzivačima, i kompjuter HAL 9000 odgovoran za sudbinu cele misije. Svi zajedno hitaju na konačni susret sa nepoznatim (treći deo filma: Jupiter Mission, 18 Months Later). Paradoksalno je da Hal, mašina od koje vidimo samo crvene elektronske oči i čujemo mekane, i pomalo zagonetne rečenice psihološki je najbolje iznijansirani lik u filmu. Kjubrik je prvobitno nameravao da Halov glas poveri Martinu Balzamu, ali se on na probama pokazao kao previše emocionalan. U kombinaciji je bio i komedijaš Džeki Mejsn, koji je kasnije pozajmio svoj glas kompjuteru iz filma Vudija Alena Sleeper. Uloga je, na kraju, poverena Daglasu Rejnu, glumcu klasičnih Šekspirovih uloga, koji je posao odradio za samo dva dana. Kasnije je Rejn bio strašno nesrećan što mu je ova kratka, “nevidljiva” rola postala značajnija od svih ostalih, pa je odbijao da o Odiseji kaže makar i jednu reč.

Ko je Hal? Svakako najjači kompjuter koji je ikad napravljen, potpuno odgovoran za sudbinu broda jedina “osoba” na brodu koja zna tajne detalje putovanja. On je sveprisutan, svevideći i sveznajući: “Ja sam konstantno okupiran i potpuno zauzet ovom misijom, a to je upravo ono čemu jedno svesno biće može da se nada.” Posumnjavši da će nedovoljno savršena ljudska bića ugroziti uspeh Odiseje, Hal će usmrtiti tri hibernirana putnika i Frenka Pula, a onda se ustremiti i na usamljenog Dejva: “Ova misija je suviše važna da bih ti dozvolio da je ugroziš.” Dejv je na kraju prinuđen da isključi kompjuter: u antologijskoj sceni dok, teško dišući od napora, Dejv iskopčava Halove memorijske banke puštajući ih da plivaju kroz vakuum, Hal moli za milost padajući u sve dublju demenciju: “Dejzi, Dejzi, reci mi 'da' / Skoro sam lud, jer volim te ja... “

VASKRSNUĆE: Epilog je poznat: u četvrtom, poslednjem delu filma (Jupiter and Beyond the Infinite), na susret sa trećim monolitom koji lebdi u orbiti Jupitera, Dejv će otići sam. Proletevši kroz zvezdanu kapiju koja će se pred njim otvoriti, jedreći kroz predele iz snova od čije lepote i složenosti staje razum, završiće u nadrealnom apartmanu, svojevrsnom akvarijumu u kome će, kao zlatna ribica, okončati sopstveni život posmatran od superiornih bića oličenih u poslednjem monolitu. Njegova smrt istovremeno je i čin njegovog kosmičkog vaskrsnuća, Dejvid Boumen postaće “dete zvezda”...

Iako su i Klark i Kjubrik u domenu SF-a trezveni realisti zakleti da poštuju naučnu istinu i tehnološke trendove što je više moguće, njihovo predviđanje budućnosti je, ipak, prepuno grešaka. Na pragu trećeg milenijuma Mesec je dalji nego što je bio 1968, kada su astronauti Apola 8 prvi put obleteli oko njega. Ni Rusi ni Amerikanci danas ne poseduju raketu kojom ljudska posada može da preskoči jaz između Zemlje i Meseca. Filmska vizija kosmičkog broda budućnosti pretrpana je prekidačima, dugmićima i polugama, nedostaju tastature, monitori, prozirni kokpiti. Sa druge strane, današnji kompjuteri daleko zaostaju za Halom. Tačno je da računar Deep Blue svake godine igra šah sve bolje i da je nedavno porazio čak i svetskog prvaka. Međutim, optičko čitanje reči sa usana (ključni detalj iz filma) i dalje je čista fantazija, prepoznavanje govora još uvek je u fazi razvoja, a o kompjuterima koji su u stanju da samostalno uče, uvećavaju svoju bazu znanja i formiraju složene logičke relacije između naučenih pojmova da i ne govorimo. Pre trideset godina činilo se da su inteligentni kompjuteri odmah iza ćoška. Današnji računari su brži, veći, moćniji, ali i dalje nepopravljivo glupi, jednosmerni i dosadni kao vaške. Niko još uvek nema recept kako da od njih napravi mašine koje misle i “mudro zbore”.

To, međutim, nimalo ne umanjuje neprolaznu vrednost Odiseje. Svako je, uostalom, film razumeo na svoj način, i svako će na kraju morati da priču zaokruži i objasni kako zna i ume, ukoliko uopšte drži do svog intelektualnog prestiža. Čak i ako vam nije stalo do filozofiranja o budućnosti ljudskog roda, ako vas se tehnološke i ontološke spekulacije ne dotiču, i dalje možete da uživate u sporom ritmu filma, njegovim ispoliranim slikama, savršeno uklopljenom zvuku, oskudnim i bistrim dijalozima. Ostaje uverenje da su Klark i Kjubrik uspeli u nameri da uz svaki odgovor, koji bi se u Odiseji mogao naći, postave još deset novih, težih pitanja. “Neću se svađati sa vašom interpretacijom niti ću ponuditi neku svoju, pošto sam uvek verovao da je najbolje da film govori sam za sebe”, kaže Kjubrik. “Ako je Odiseja dodirnula vaše emocije, vašu podsvest, podstakla vas da razmišljate o mitološkom i religijskom u sebi, onda je film uspeo.”

VELIČINA NEPOZNATOG: Iako se film dotiče mnogih večnih pitanja, jedna tema, ipak, dominira: fenomen kontakta ljudskog roda sa nepoznatim i uzvišenim svetom koji se ne može razumeti našim površnim čulima. Klark kaže da ljudi iz MGM-a, srećom, nikad nisu shvatili kako Kjubrik i on prave religiozan film, inače nikad na njega ne bi potrošili tolike pare. Fascinacija nepojamnom veličinom onog dela kosmosa koji nam je još uvek nedostupan nigde više nije oslikana tako čisto i toplo kao kod Kjubrika. Setite se, recimo, kako to tragično izgleda u holivudskoj limunadi Independence Day: od jednog domaćeg kompjuterskog virusa Marsovcima gaće same spadaju, kao da se širom Mlečnog puta IBM-ovi kompjuteri i Windows 95 prodaju na svakom ćošku. Kjubrikova percepcija nepoznatnog je mnogo realističnija, nalik na iskustva retkih ljudi koji su imali priliku da se sretnu sa Nedokučivim. Tako je Nil Armstrong, prvi čovek koji je hodao Mesecom, po povratku na Zemlju prekinuo svoju briljantnu pilotsku i astronautsku karijeru, kupio dve krave muzare i otišao u američku preriju da od njih pravi puter. Njegov kopilot Baz Oldrin, izuzetan naučnik i oficir, kao da je sleteo u bure sa alkoholom, provodeći ostatak života u ponoru lakih droga i teških depresija. Obojicu je drama najvećeg putovanja u istoriji čovečanstva duboko potresla i delimično izbacila iz ležišta za ceo život. Teško da je Dejvid Boumen mogao da prođe drugačije pri svom susretu sa kosmičkim razumom od čije moći i veličine zastaje dah. Staložena jednostavnost njegovog samovanja, starenja i smrti u stilskom apartmanu iz doba Luja XVI, kao da govori kako je samo jedna prava avantura, jedan istinski doživljaj u životu sasvim dovoljan da se njegov ostatak provede u mirnom i zadovoljnom razmišljanju.

Samouki genije

Kjubrik je rođen u Bronksu, 1928. godine. U ranoj mladosti interesovali su ga džez, fotografija i šah. Zbog loših ocena i navale protežiranih veterana Drugog svetskog rata, nije uspeo da upiše koledž pa se zaposlio kao fotograf u magazinu Look. U slobodnom vremenu odlazi da sluša predavanja na Kolumbija univerzitetu, redovno posećuje kinoteku, ostvaruje ekstra prihode igrajući šah za novac. Od sopstvene ušteđevine snima 1951. svoj prvi dokumentarac: Day of the Fight, a ubrzo zatim još dva: Flying Padre i The Seafarers. Prvi “celovečernji” film napravio je tek pošto je od rođaka i prijatelja pozajmio 13.000 dolara. Kjubrikova filmografija je impozantna: Fear and Desire (1953), Killer's Kiss (1955), The Killing (1956), Paths of Glory (1957), Spartacus (1960), Lolita (1962), Dr. Strangelove (1963), 2001: A Space Odyssey (1968), A Clockwork Orange (1971), Barry Lyndon (1975), The Shining (1980), Full Metal Jacket (1987), i konačno, Eyes Wide Shut (1998). Kjubrik trenutno radi na još dva brojekta: Artificial Intelligence i Aryan Papers. Njegovi filmovi bili su dvadesetak puta nominovani za Oskara u različitim kategorijama. Ipak, dobio je samo jedan, za specijalne efekte u Odiseji. Pomenimo da je ovaj film trebalo da dobije i Oskara za šminku, ali je nagradu te godine odnela Planeta majmuna, pošto su članovi akademije pogrešno smatrali da su Kjubrikovi majmuni pravi.

(Vreme #396)

Narastanje ludila

(povodom četvrt veka od albuma Dark Side of the Moon)

Uvek sam bio lud, znam da sam lud,
kao i većina nas...
Vrlo je teško objasniti zašto si lud,

čak i kad nisi lud...

Išao sam u treći razred srednje škole kada sam sa konsignacije Technicsa u Skoplju dovukao svoj prvi gramofon, pojačalo i zvučnike. Malo provincijsko mesto u kome sam odrastao imalo je samo jednu prodavnicu u kojoj su se mogle nabaviti gramofonske ploče. Ispred ulaza, iznad koga je blještala neonska reklama sa inventivnim natpisom Robna kuća, stvarali su se redovi dva puta nedeljno, kad god bi iz Beograda doterali najnovija izdanja. Čekalo se za sve i svašta, dok se ne proda i zadnji omot, bez obzira da li je u pitanju sveži hit Gedže Uroševića ili četvti album Led Zeppelina. Ja nisam imao ništa, morao sam od nečeg da počnem, pa sam stajao u redu kao i drugi, najčešće i ne znajući šta ima da se kupi.

Moja prva ploča bila je Visage; kupio sam je zbog kič-omota koji je bio najlepši na polici, a pesmica Fade to Gray mi se tek naknadno svidela. Drugi put sam ugrabio Mötörhead, sa neka tri kretena u kožnim gaćama koja su urlikala kao da ih Turci nabijaju na kolac (Love Me Like a Reptile, na primer). Bilo je to šokantno iskustvo, komšije su počele da kupuju sedative, sestra je prestala da priča sa mnom, roditelji me umalo nisu odveli kod psihijatra. Srećom, imao sam druga koji je bio gluv na jedno uvo, pa sam mu poklonio ploču za rođendan računajući da mu od nje neće biti gore. On je tada ufiksirao da će nagluvost da ode, ako ono zapušeno uvo “produva” nečim adekvatnim i nikakva muzika mu nije bila dovoljno glasna za to. Sećam se blaženstva na njegovom licu kada je sa ploče zagudilo dvesta decibela udarne numere The Ace of Spades: “To! Jače! Otčepi!” Bolesnom uvu to nije pomoglo, ali je malo oštetilo i ono zdravo. Treći put mi je neko preporučio da kupim Žan Mišel Žara, da se malo razelektrišem udišući čist Oxygen. Meni je sve to nekako otmeno zvučalo, naročito mi se svideo koncept “ambijentalne muzike” o kome nisam ništa znao, ali sam slutio da je to prava stvar. Pazarim bez razmišljanja, dođem kući, otpakujem ploču, obrišem prašinu i pustim. Kad ja tamo, a ono međutim – omot jeste Žaretov, ali peva Asim Brkan, toliko sam muzički pismen bio: “Najlepšu haljinu večeras obuci!” Preslušam prvu stvar, preslušam drugu, razmišljam da nije možda neka kompilacija, sve se nešto nadam da će od treće ili četvrte da počne nešto “ambijentalno”, ali – mućak! Pobrkali omote i nalepnice, ukapiram tek kod prve pesme na B strani.

Onda sam prešao na klasiku, za nju se u robnoj kući niko nije otimao. Kupim odjednom četiri ploče. Koncert za klavičembalo i orkestar, opus taj i taj, Bahova je fuga pregolema. Bila je to lepa muzika samo malko teška za slušanje. I vrlo nepraktična za prepričavanje u društvu, jer su sve te simfonije sređene po brojevima kao telefonski imenik, pa sam ih stalno brkao. Ja sam imao dva razreda osnovne muzičke škole, umeo sam da na harmonici sviram kolca (naročito “Moravac”, i sad se sećam kako su prsti išli po dirkama: giličanje, giličanje, s tim, s tim, pa s ovim), pomalo sam razlikovao durove i molove ali to nisam umeo nikom da objasnim. Od klasike sam se strašno udebljao: nema te filharmonije koja svira manje od dvadeset minuta bez prekida, pa sam za svako preslušavanje morao da spremim sendvič ili dva, za slučaj da od silnog uživanja u muzici ogladnim. Kad su i najbolji prijatelji počeli da me napuštaju morao sam da prestanem sa Betovenom.

Već sam počeo da razmišljam kako ću da prodam gramofon, tu glupu spravu, da nekako izvadim štetu. Jednog vrelog letnjeg dana slučajno svratim u robnu kuću, išao sam da pronađem hozentregere umesto kaiša čije sam rupe “prerastao”. Prođem pored štanda sa pločama, na policama su obično držali samo prazne korice, a muziku čuvali ispod tezge. Od siline sunca koje je tuklo kroz izloge pravo u štand, karton se izvitoperio a slike izbledele, prizor koji je Salvador Dali kasnije predstavio onim svojim mlohavim i oklembešenim satovima. Vidim, još samo jedan omot stoji uspravno, valjda zato što je bio podvostručen, na rasklapanje. Sa nekom trouglastom prizmom, kosim zrakom svetla na levoj i duginim spektrom na desnoj strani, ličio mi je na udžbenik iz fizike. Ja sam u školi uvek bio dobar i znao sam da to sa bojama nije neka velika mudrost, da je to još Isak Njutn ko zna kad izučavao i opisao, ali mi je bilo čudno da na omotu ne piše njegovo ime. Zamolim za pomoć prodavca koji se upravo zabavljao kako da iz džezvice kafe rastoči pedeset šoljica za sve zaposlene u kući. “Saće da vidimo!”, kaže konačno.

Otvori on to ispred mene, sve neka sitna slovca na crnoj pozadini, nema slika, samo se one dugine boje vuku preko sredine, jedna nijansa malo iskače kao na EKG-u. Na zadnjoj korici nacrtana ona ista slika za prizmom kao i na prednjoj, samo okrenuta naopačke pa se boje sad slažu u beli snop. “Ko za sahranu”, komentariše prodavac. Ja ipak rešim da to kupim, bedak me neki terao danima, imao sam emocionalnih i ljubavnih problema u to vreme preko svake mere. Ako treba da se ubijem, nek to bude uz adekvatnu muziku. Vadi prodavac ploču iz fioke ispod stola, a u onom krugu na sredini gde obično piše samo sokoj stereo i spisak pesama koji sam ja obično čitao tek kad se ploča zavrti, stoji opet ona prizma i pored nje meni nepoznata reč Quadrophonic. “Majke mi, ovi su opsednuti”, kaže prodavac.

Tek kod kuće vidim da je u pitanju muzičar po imenu Pink Floyd i da se album zove The Dark Side of the Moon. To sa naslovom sam odmah provalio kao najveću grešku i silno se razočarao. Nebesko telo na koje se kompozitor poziva ima jednu stalno vidljivu i jednu stalno nevidljivu stranu, dok se svetla i tamna oblast periodično menjaju, kao i na Zemlji. Nije to isto, bato! Verovatno je Flojd mislio na Invisible Side of the Moon, ali je autor imao keca iz astronomije pa se greška provukla do današnjih dana. Iza imena Pink Flojda krila su se četri čoveka: Rodžer Voters (bas), Dejvid Gilmur (gitara), Rik Rajt (klavijature) i Nik Mejsn (bubnjevi), a ime benda sklepano je od imena za ovu priču potpuno nebitnih džez-muzičara: Pinka Andersona i Flojda Kaunsila. Nekad davno, sa ovom četvoricom je muzicirao i izvesni Sid Beret, koji je klopao LSD kao slon kikiriki, pa su ga oterali iako se on povremeno vraćao, naročito kad su na dnevnom redu bile pesme o ludacima.

Ne mogu da kažem da mi se ovaj antologijski album prodat u 25 miliona primeraka, koji je četrnaest godina zaredom ostao na Bilbordovoj listi najprodavanijih ploča, svideo na prvo slušanje. Posle Motorheda, Asima Brkana i Šostakoviča – sve je bilo prihvatljivo, ali suviše strano. Osim toga, bio sam čvrsto rešio da mi ova ploča bude zadnja šansa da nađem svoj muzički ukus, inače prelazim u narodnjake. Bio sam spreman i na gore stvari, recimo da počnem da odlazim u gradsku diskoteku. U početku nisam razumevao o čemu se tu radi: hiljade satova koji zazvone u isti mah, vrištanje ispresecano uvrnutim monolozima očigledno bolesnih tipova, odjeci koraka i brujanje aviona u niskom letu, introvertni tekstovi i muzika koja se lepi za pluća. Ipak, gramofon nisam prodao.

Tek mnogo godina kasnije uspeće mi da sagledam svu veličinu i surovu moć ovog savršenog dela koje u muzici dvadesetog veka stoji nadmoćno kao Klarkov monolit usred svemira. Moja spoznaja ove proste činjenice bila je postepena. Za početak, bio je to prvi (i poslednji) album koji nisam slušao na preskakanje i gde sam sve numere jednako voleo. Ova harmonična celina se matematički može opisati jedino kao sfera u kojoj su sve tačke jednako značajne, uravnotežene i savršeno simetrične. Kad god bih ovaj komad vinila stavljao pod gramofonsku ručku osećao sam kako se vazduhom razliva fina psihodelična supstanca prožeta fascinantnom i košmarnom pričom o mraku, o malim, nesrećnim ljudima, o pohlepi i moralnoj iskvarenosti onoga što se danas oholo naziva civilizacijom. U toj čorbi koju je majstorski zakuvao producent Alan Parsons, čovek začas pronađe svoje parče mesa. Čitav album zapljusnut je jedva razumljivim monolo zima, izjavama i mislima anonimnih ljudi, iščupanim rečenicama koje jedva dočaravaju temu o kojoj se govori. Tekst je sakupljen u višečasovnim intervjuima obavljenim sa slučajnim prolaznicima, koji su obrazlagali svoje poglede na neuračunljivost, nasilje i smrt. Pokušavali su to da objasne i Kant, Hegel, Frojd, teze o Fojerbahu i nikom to nije pošlo za rukom kao Flojdovcima, koji su sagledali svu duhovnu pustoš Mesečeve tamne strane natopljene samoćom, otuđenošću i očiglednim besmislom.

Kao i sve dobre ploče, i ova govori najviše o usamljenosti i promašenosti naših trivijalnih života. Kao rezultat svega toga nastaje sveprožimajuće ludilo za koje je teško utvrditi koliko je lično, a koliko ga prozivode nama slični nesrećnici. Pronaći će se u ovoj samotnoj priči svi oni koji su se, ustajući po hiljaditi put na isti način i odlazeći na isti dosadni posao istim dosadnim autobusom, bar jednom zapitali čemu sve to vodi. Sun is the same / In the relative way / But you're older..., kaže se u pesmi Time, što bi se dalo prevesti kao “obrni-okreni, sve mu to dođe na isto”, samo što je stih na engleskom mnogo poetičniji, skoro mističan. A nastavlja se sa ...Shorter of breath / And one day closer to death ili: “Umrećeš kad-tad”. U pesmi Breathe in the Air razrađuje se isti motiv samoubilačke autodestrukcije, nagona da se život ispunjava besmislenim sadržajem ne primećujući da se tako trči u iskopan grob (You race toward an early grave). Kada su počele mobilizacije za ratove, u kojima Srbija nije učestvovala, lepo sam mogao da vidim generale iz teme Us And Them kako iz pozadine komanduju poslednje “juriš!” i kako padaju prvi redovi nevoljnih vojnika samo da bi se linije na karti besmisleno pomerale sa jedne na drugu stranu: Forward, he cried from the rear / And the front rank died / General sat and the lines on the map / Moved from side to side... Bila je to melodija vaskrsnuta iz filma Zabriskie Point, studije američkog materijalizma iz perspektive jednog stranca. Ja sam i pre “Tamne mesečeve strane” naslućivao da na ovom zlehudom svetu postoje oni na jednoj, i mi na drugoj, i da sam ja definitivno na onoj pogrešnoj kojoj nije suđeno da svoj život ispuniti nečim naročito korisnim. Međutim, ovo je bio prvi put da mi to neko tako flagrantno i bez uvijanja baci u lice, da se nosim sa tom kletvom kako znam i umem. Tako sam postao fatalni pesimista.

Kompozicija albuma je mestimično omekšavana, mestimično izoštravana i pročišćavana. Gospel pevačica Klara Tori je u numeri The Great Gig in the Sky otpevala jedan sumanuti solo bez teksta, protkan orgazmičkim kricima, potmulim uzdisajima i nostalgičnim zavijanjem u talasima od koga se diže kosa na glavi. U pesmi Money, neretuširanoj slici prostačke žudnje za novcem, angažovan je saksofonista Dik Peri čiji bistar zvuk dodatno ističe poeziju sastavljenu od nekoliko kratkih, hiperbolizovanih rečenica. Bio je to prvi hit Pink Flojda koji se probio na američkih Top 40. Ipak, ja sam najviše uživao slušajući pretposlednju stvar, Brain Damage, gorku šizofrenu komediju ispletenu oko šuplje tintare jednog ludaka. Bolji poznavaoci Pink Flojda od mene (a takvih nije mnogo) tvrde da je pesmica posvećena Sidu Beretu, onom momku sa početka zajedničke svirke koji se raspao od tableta, i da stihovi “If the band you're in starts playing different tunes / I'll see you on the dark side of the moon” aludiraju na slomljena osećanja izgubljenog i izolovanog Bereta. Pokušavao sam da saznam šta se posle dešavalo sa tim talentovanim dečkom. Kažu da se pojavio usred miksovanja udarne numere Shine On You Crazy Diamond za naredni album Wish You Were Here, koja je, da ironija bude veća, napisana njemu u čast. Bio je, kažu, prilično razborit i svestan, spreman da “odradi svoj deo”.

Pre desetak godina gledao sam jedan niskobudžetni Karpenterov SF-film, zvao se They Live. Priča se vrti oko naočara pomoću kojih običan čovek može da razlikuje infiltrirane vanzemaljce od pripadnika sopstvene rase. E, taj par tamnih naočara ja sam dobio zajedno sa pločom The Dark Side of the Moon i od tada ih više ne skidam. Džabe je pričati da mi se svet od tada promenio. Nije, ostao je isto onako ružan, sebičan i pohlepan kakav je i bio, opisan i uredno složen u brazdama vinila starog četvrt veka. Sve rečeno i dalje važi, a poslednja misao istrgnuta sa ploče koja se simbolično gasi otkucajima ljudskog srca postaje sve aktuelnija: “Ne postoji tamna strana Meseca. Ustvari, on je sav mračan!” Bubnjar Nik Mejsn kaže da ludilo na ovoj planeti i dalje narasta. Ako u međuvremenu niste postali poštovalac umetničkog rada Asima Brkana ili, još gore, braće Galager i Oasis, preporučujem još jedno preslušavanje u samoći.

(Vreme #391)