U oku bika

Ko bi se toga još sećao? Čitavih 25 godina nakon lansiranja, Pionir 10 i dalje šalje signale kojima poručuje da njegova misija još nije okončana. Ova mala kosmička sonda ušla je u istoriju kao prva kojoj je pošlo za rukom da napusti Sunčev sistem ostavljajući za sobom i poslednju poznatu planetu i tako krene putem kojim još niko nije išao (sa izuzetkom kapetana Kirka i njegovog Enterprajza, naravno).

BLISKI SUSRET: Pionir 10, prečnika oko tri metra i težak 258 kg, ustremio se ka zvezdama tokom jedne olujne noći 2. marta 1972. godine, sa kosmodroma u Kejp Kenediju, vođen sigurnom rukom tzv. Luisovog inženjerskog tima koji je tih godina obavio nebrojena uspešna lansiranja “svega i svačega”. Kao raketni nosač upotrebljena je, prvi put, trostepena raketa Atlas Kentaur sa oko 200 tona kombinovanog potiska u prvom i 7 tona potiska u poslednjem stepenu. Ova moćna mašina ispalila je sondu u kosmos rekordnom brzinom od čitavih 52.000 km/h. Zahvaljujući ovakvom superiornom startu, Pionir je nakon svega 11 sati “fijuknuo” pored Meseca, a za samo 12 nedelja presekao Marsovu orbitu naciljavši Jupiter kao sledeću metu. Između ove džinovske planete i Marsa prostire se pojas asteroida širok oko 80 miliona kilometara, sačinjen od manjih ili većih stena uglavnom nepravilnog oblika. Neke od njih jedva da su veće od klikera, ali ima i onih koje se po veličini mogu uporediti sa Aljaskom. Zbog velike brzine sonde, sudar sa svakom česticom većom od milimetra mogao je da ima fatalne posledice. Nikakvih iskustava u tom pogledu nije bilo, nijedna kosmička letelica nije tuda ranije prošla. Mnogi astronomi pesimistički su smatrali da Pionir 10 ima male šanse da se kroz ovu “kamenu mećavu” provuče neoštećen, ali je karambol izbegnut i sonda se, kao prva u istoriji, našla pred kapijom Jupitera 3. decembra 1973. Privučena gravitacionim poljem planete i dodatno ubrzana tzv. efektom praćke, sonda je dostigla fantastičnih 130.000km/h i proletela tik iznad gornjih slojeva oblaka. Toga dana svih deset instrumenata na sondi funkcionisalo je skoro savršeno: pribavljene su prve fotografije Jupitera izbliza, locirano je magnetno polje i utvrđeno da se planeta sastoji uglavnom od tečnosti. I pre se znalo da Jupiter ima snažne radijacione pojaseve, ali niko nije mogao da oceni njihovu stvarnu jačinu. Intenzivno zračenje privremeno je zbunilo glavni kompjuter pa su neke od najvrednijih fotografija napravljenih iz najveće blizine izgubljene.

Randevu sa Jupiterom okončan je u novogodišnjoj noći 1973. godine, kada je sa daljine od 16 miliona kilometara emitovana poslednja razgovetna slika. Počeo je dug i samotan put Pionira 10 kroz prazan prostor u nepoznato. Usput su ispitivani efekti sunčevog zračenja u dubokom kosmosu, kao i količina i energetski spektar čestica koje u Sunčev sistem dopiru iz susednih delova Mlečnog puta. Za sve to vreme Pionir 10 je gutao milione kilometara pred sobom i išao, poput onog ružičastog Durasel-zeke, sve dalje, i dalje, i dalje... sve dok juna 1983. nije presekao orbitu Neptuna, a zatim, aprila 1990, i orbitu Plutona, i tako postao prvi proizvod ljudskih ruku koji je napustio Sunčev sistem. Teško je i pojmiti rastojanje na kome se Pionir trenutno nalazi od Zemlje. Astronomi bi rekli da se sonda trenutno probija kroz Kuiperov pojas, nekih deset milijardi kilometara daleko od nas. Čak i radio-signalu (čija je brzina apsolutni limit u kosmosu) treba oko deset sati da iz te bestragije dopre ovamo. Za ovu letelicu, Sunce je samo jedna od mnogih svetlih tačkica na ledenom, mračnom nebu.

PORUKA: Iduća stanica Pionira 10 je, najverovatnije, Aldebaran, crvena zvezda u oku Bika, sjajnog sazvežđa udaljenog 68 svetlosnih godina od Zemlje (1 svetlosna godina = 9. 500 milijardi kilometara). Ne bi li se hipotetičnim žiteljima tog dalekog sveta dostavila kakva-takva informacija o nama, na karoseriju sonde prikačena je zlatna pločica formata 15x22cm, na kojoj su naslikani po jedan muški i ženski primerak ljudskog roda. U znak dobre volje, goli muškarac ima podignutu desnu ruku, a gola žena nema ništa, tj. samo pleni svojim putenim oblinama. Idealne proporcije utvrđene su statistički, primenom kompjutera. Na pločici su skicirane konture letelice i prikazan naš Sunčev sistem, a tu je i molekul vodonika, najprostiji u prirodi. Ostale crtice i štraftice namenjene su intelektualno obdarenijim vanzemaljcima, a ni zemljani se sa tim ne bi lako snašli. Čitava ideja potekla je od velikog kosmičkog entuzijaste Karla Sagana, a crtež je napravila njegova supruga Linda Salcman.

U trenutku lansiranja Pionira 10, energiju potrebnu za funkcionisanje sonde davala su četiri radioizotopska termoelektrična generatora, od po 155W svaki. U vreme prolasaka pored Jupitera, ukupna generisana snaga pala je na samo 140W, da bi se ovih dana opasno približila granici od 100W ispod koje je svaka komunikacija sa sondom nemoguća. Iako će generatori delimično funkcionisati bar još nekoliko stotina godina, misija Pionira 10 oficijelno je okončana 19. marta 1997. godine. To ne znači da se NASA unapred odrekla svojeg “čeda” koje još uvek pokazuje znake vitalnosti. Transmisije sa Pionira 10 biće i dalje korišćene za trening osoblja zaduženog za praćenje objekata u dubokom svemiru. Nažalost, signal sa udaljene sonde je sve slabiji i slabiji tako da će svaki kontakt, čak i pomoću najosetljivijih prijemnika, postati nemoguć najkasnije za godinu dana. Ovakva završnica rastužuje one koji su učestvovali u konstruisanju i pripremi Pionira 10 za let. Tako, na primer, Jan Anderson iz JPL laboratorija, u vreme lansiranja tek jedan od angažovanih inženjera, kaže da se oseća kao da gubi nekog dragog starog prijatelja: “Meni je Pionir 10 napravio karijeru... Biće mi teško da se pomirim s tim da je konačno iščezao iz mog života”. Sa svojim mezimcem Anderson se poslednji put “čuo” 30. novembra ove godine koristeći antenu prečnika 70 metara. “Rekao bih da je Pionir 10 još uvek prilično zdrav”, optimistički kaže on, “ali je generator toliko slab da više ne može da prenese podatke sa instrumenata”.

VEČNOST: Bilo je slavnih prethodnika i još slavnijih naslednika u lancu od osam uspešnih letelica. Sonde Pionir 6-9, lansirane sredinom šezdesetih, i dalje se povremeno oglašavaju radio-signalima i reaguju na komande sa Zemlje, decenijama nakon što su okončale svoju osnovnu misiju. Poslednja letelica iz ove serije (Pionir 11), lansirana 5. aprila 1973, obišla je Jupiter, snimila famoznu crvenu mrlju i premerila satelit Kalisto, a onda izvela prvi uspešan susret sa Saturnom, septembra 1979. Generator se ugasio, a letelica otkazala tek krajem 1995, nakon više od šest milijardi pređenih kilometara. Ipak, ništa nije moglo da se primakne slavi Pionira 10. Od vremena njegovog lansiranja svašta se dešavalo: Gorbačov je dokusurio SSSR, u Beloj kući je sedelo šest američkih predsednika, Zvezda je osvojila Kup šampiona, raspala se SFRJ, Arkan je diplomirao na trenerskoj školi, a onaj simpatični Durasel-zeka je crko (prilikom snimanja zadnjeg reklamnog spota okrenuli su mu bateriju naopačke). Samo Pionir 10 i dalje radi jedno te isto, prevaljujući pola miliona kilometara dnevno i emitujući jedinu poruku za koju još ima snage: “Ja sam O.K!” Kakvu će sudbinu doživeti zlatna pločica koju sonda nosi vanzemaljcima teško da ćemo ikad saznati. Karl Sagan je nedavno preminuo, a sve mi se čini da ni mi ostali nećemo dočekati prve vesti sa Aldebarana. Tajna uspeha je u strpljenju i istrajnom čekanju Pionir 10 će tamo stići kroz dva miliona godina. Spram večnosti, to je tek treptaj oka.

Korak u nepoznato

U vreme kada je zamišljena serija kosmičkih letelica “Pionir” (početak 1958. godine) kosmička era je tek započela. Sovjeti su lansirali dva Sputnjika, Amerikanci su u orbitu oko Zemlje poslali Eksplorer i to je sve. Šta se krije u dubokom kosmičkom prostoru do koga prvi veštački Zemljini sateliti nisu mogli da dosegnu moglo se samo naslutiti. Prvih nekoliko “Pionira” trebalo je da naprave iskorak u pravcu Meseca, ali je uspeh bio polovičan. Pionir 1 lansiran oktobra 1958. prešao je oko 120.000 kilometara, a onda se sunovratio na Zemlju. Bolje sreće nije bio ni Pionir 2, novembra 1958, koji je uspeo da prevali svega 1500km. Solidnih 100.000 kilometara preleteo je tek Pionir 3 (decembar 1958). Posle početnih neuspeha konačno je usledio pun pogodak: Pionir 4 (mart 1959) dostigao je tzv. drugu kosmičku brzinu potrebnu za beg iz Zemljinog gravitacionog polja i za “samo” 60.000 kilometara promašio Mesec, ušavši u orbitu oko Sunca. Ovaj početni eksperimentalni ciklus okončan je uspehom Pionira 5 (marta 1960) koji je rutinski ponovio poduhvat svog prethodnika. Naredne letelice bile su mnogo ambicioznije i pred njima su se našli ozbiljni naučni zadaci: istraživanje Zemljine orbite, međuplanetarnog prostora, Sunčevog vetra i drugih kosmičkih fenomena. Naredne četiri letelice, Pionir 6 (decembar 1965), 7 (avgust 1966), 8 (decembar 1967) i 9 (novembar 1968), bez ikakvih su problema napustile Zemlju i ušle u orbitu oko Sunca. Ništa što je NASA kasnije proizvela nije se po izdržljivosti i pouzdanosti moglo meriti sa ove četiri sjajne mašine. Njihov radni vek, inicijalno procenjen na šest meseci, višestruko je premašen.

(Vreme #376)

Uranijum u glavi

“Biće sve manje resursa ako ne izmislimo nešto novo pored solarne energije. Fisiju ili fuziju, ako to ne izmislimo, biće nam sve teže”. Ovim proročanskim rečima se Milan Milutinović, predsednički kandidat udružene levice, obratio udruženim privrednicima kolubarskog kraja i tako vizionarski pokazao put kojim srpska privreda i nauka treba da idu... Kakva drva i ugalj, kakva nafta i ostali bakrači koji prljaju ruke i smrde dok gore – od sada Srbi ima da cede energiju iz čistih atoma. Solarna energija za nas odavno nema tajni, za to Milutinović ne treba da brine. Kud ćete bolji dokaz za to od Zemunske pijace – tezge su prepune kvalitetnih kasapskih kalkulatora sa sve četiri računske radnje kojima ne treba ni baterija ni žica od 220 volti već rade na sunčeve ćelije. Ovo čudo tehnike kod nas može da ima svako, što je najbolji dokaz da je ovde solarna energija ušla u svaki dom.

Međutim, kad su u pitanju fisija ili fuzija, biće da je Milutinović pobrkao one iste lončiće koje je nekad video u rukama Felipea Gonzalesa. Za “izmišljanje fisije” (kako kaže kandidat levice) – malko smo zakasnili, drugi su već pokupili kajmak. Još avgusta 1942. godine, Amerikanci su pokrenuli projekat “Menhetn” na čijem su se čelu našla tri naučnika (Robert Openhajmer, Enriko Fermi i Harold Uri) i jedan armijski general (Lesli Grouv). Decembra iste godine, ispod jednog čikaškog stadiona izvršeno je prvo lančano cepanje atoma (stadion je ostao čitav). Trogodišnja uspešna istraživanja okončana su konstrukcijom prve atomske bombe koja je uspešno “proradila” tj. eksplodirala 16. jula 1945. godine u pustinji Novog Meksika (Alamogordo). Zastrašujuće mogućnosti fisije tragično su iskusili japanski civili samo tri nedelje kasnije. Prvi nuklearni reaktor proradio je 1944. godine u Hanfordu (Vašington) i nije bio napravljen da greje narod ili pravi Teslinu naizmeničnu struju, već se iz njega vadio nuklearni eksploziv. Mirnodopsku nuklearnu elektranu prvi su sagradili Britanci, 1956. godine. Od tada je podignuto nekoliko stotina atomskih centrala, koje su u početku funkcionisale skoro savršeno sve dok nakon nekoliko katastrofa (ostrvo “Tri milje”, Černobil) nije postavljeno škakljivo pitanje bezbednosti.

Kao rezultat svetske antiatomske kampanje i naša zemlja je zakonom zabranila izgradnju fisionih elektrana. Kako će naši naučnici uspeti da izmisle nešto što su drugi izmislili još pre pola veka, a da pri tome ne prekrše zakon koji im takvo pronalazaštvo izričito zabranjuje – ostaje da se vidi. Doduše, ni zakona se ne treba držati kao pijan plota – tako je bar izjavio drug Tito, čovek koji je ostao upamćen po tome što je ubacio prvu lopatu betona u temelj nuklearke “Krško”. Toliko o fisiji.

Na žalost, kada je “izmišljanje fuzije” u pitanju, gospodin Milutinović ne samo da je pobrkao lončiće nego ih je nošen svojom patriotskom vizijom slupao u paramparčad. Fuzija je eksperimentalno osmotrena još tridesetih godina ali su prva istraživanja u vojne svrhe Amerikanci otpočeli mnogo kasnije.

Prva fuziona bomba “Majk” koju je konstruisao Edvard Teler, snage nekoliko miliona tona klasičnog eksploziva, detonirana je na Maršalovim ostrvima, novembra 1952. Na žalost čovečanstva, mirnodopska upotreba energije fuzije još je u povoju i pored silnih para koje se u te svrhe odvajaju. A zašto? Zato što je za ovako nešto neophodno ostvariti temperature od oko 50 do 100 miliona celzijusa uz skoro nezamislivu gustinu fuzionog goriva (izotopa vodonika) i sve to u kontrolisanom prostoru bez zidova. Sovjetski naučnici Igor Tam i Andrej Saharov dali su ideju za reaktor “Tokamak” koji je šezdesetih godina dao prve ohrabrujuće rezultate. Tek tri decenije kasnije, unutar JET reaktora Evropske unije, ostvarena je fuzija snage 1,6 megavata. Najveći uspeh do sada ipak pripada naučnicima sa univerziteta u Prinstonu, koji su 1993. u svom tokamaku dostigli rekordnih 5,6 megavata. Na žalost, i JET reaktor i tokamak “jedu” više energije nego što mogu da proizvedu. I tako će, po mišljenju najuglednijih fizičara današnjice, biti još mnogo decenija jer istraživanja idu sporo a uz to su i enormno skupa.

To je ta energija koju mi treba sad odmah da izmislimo i u koju se uzda gospodin Milutinović. Bankrotirana vlast koja ne može stanove svojih podanika da ugreje do propisane temperature od bednih dvadesetak celzijusa planira kako će da dostigne onu od pedeset miliona. Uz solarne kalkulatore na tezgama zemunske pijace dobićemo uskoro i džepne grejalice na fisiju i fuziju, sa sve toljagom za razbijanje atoma i tutkalom za njihovo ponovno spajanje. Umesto uglja i nafte, naša stovarišta i rafinerije prodavaće uran, plutonijum i vodonik. Biće nam toplo, naročito oko srca. Tako mali Đokica zamišlja energetiku. A energetika je, kako smo već citirali na početku, “uveliko futuristička nauka”. Nego, man'te se ćorava posla, dragi moji. Savetujem – sekiru u šake pa u šumu po drva!

(Vreme #371)

Astronauti na silu

Spektakularno lansiranje Sputnjika 1, 4. oktobra 1957. godine, učinilo je međunarodne pozicije SSSR-a jačim nego ikada ranije. Iako se tadašnji prvi čovek sovjetske imperije Nikita Hruščov nije preterano razumeo u “nebeska pitanja”, dozvolivši sebi da jedan od najepohalnijih događaja XX veka proprati samo rutinskom čestitkom upućenom Sergeju Koroljevu i njegovom inženjerskom timu, uticaj koji je Sputnjik ostavio na kapitalistički svet brzo ga je naterao da se zainteresuje za čitavu stvar. Skoro panično osećanje inferiornosti Zapada pred sovjetskom tehnikom koju su sa neskrivenom gorčinom i razočaranjem elaborirali svi najuticajniji mediji, kao i neočekivano poniženje za Ameriku čijim je nebom sada veselo špartao neuhvatljivi komunistički satelit, učinio je Hruščova nezamislivo srećnim. “Taj Koroljev definitivno nije obična zamlata”, priznao je samom sebi razmišljajući kako da iz ovog velikog čoveka iscedi što je moguće više.

“Slušaj, prijatelju”, rekao je Hruščov Koroljevu tokom njihovog narednog susreta u Kremlju, “priznajem da nisam verovao da ćeš uspeti da lansiraš satelit pre Amerikanaca. Ali, uspeo si, svaka čast. A sad lansiraj još nešto u kosmos, šta bilo nema veze, ali da to bude u čast proslave 40-godišnjice Oktobarske revolucije”. Koroljev se smesta vratio u svoju kancelariju. Umesto da se preda lagodnom životu i živi na lovorikama uspeha i slave poput svojih kolega sa Zapada, čiji je svaki uspeh bio propraćen bombastičnim intervjuima i izlivima taštine, Koroljev je morao ponovo da okupi svoje najbolje ljude i saopšti im novi zadatak. Ovoga puta nije bilo vremena za gubljenje, pošto je do godišnjice Revolucije ostalo jedva mesec dana, a Sputnjik 2 nije postojao čak ni na papiru.

TUŽAN KRAJ: I pored svega, bili su to najsrećniji dani u životu Sergeja Koroljeva. I sa današnjim kompjuterima bilo bi teško zamislivo da se bilo šta pošalje u kosmos u tako kratkom roku. Pa ipak, njemu je to pošlo za rukom. Da bi se zadatak obavio što efikasnije, procedura konstruisanja, proizvodnje i montaže maksimalno je pojednostavljena, svi tehnički crteži išli su iz projektnog biroa pravo u ruke radnika za mašinama. Eliminisana je skoro svaka kontrola kvaliteta, a odobrenja za ugradnju delova izdavala su se na osnovu površnog pregleda, zdravog razuma i inženjerskog iskustva.

Lansiranje Sputnjika 2 uspešno je obavljeno 3. novembra 1957. godine sa raketodroma u Bajkonuru pomoću modifikovane interkontinentalne balističke rakete R7 namenjene nošenju atomskih bojevih glava (reč je o dvostepenom raketnom nosaču sa četiri bustera na prvom stepenu i gorivom sačinjenim od kerozina i tečnog kiseonika; ista raketa korišćena je i za lanisranje Sputnjika 1). Koristan sadržaj smešten u kapsulu na vrhu rakete bio je težak 508 kilograma što je šest puta više od težine Sputnjika 1. Međutim, ono što je poduhvat učinilo sasvim posebnim jeste prisustvo živog putnika na kosmičkom brodu. U hermetizovanoj kabini, opremljenoj neophodnim uređajima za održavanje životnih uslova (bar za neko vreme), nalazila se keruša Lajka rase “avlijaner”, pokupljena pravo sa moskovskih ulica. Ovo simpatično pseto klempavih ušiju, teško jedva pet kilograma, bez poznatih roditelja ili staratelja, bez pedigrea i bez ikakvih astronautskih ambicija, čiji je beznačajni pasji život prolazio u potrazi za hranom, mimo sopstvene volje strpano je u limenu kantu i katapultirano u mrak, kako bi postalo prvo živo biće koje je obletelo Zemljinu kuglu.

Kapsula je bila opremljena instrumentima pomoću kojih su se podaci o Lajkinim životnim funkcijama emitovali u sovjetsku kontrolu leta tokom narednih sedam dana. Kako su tamošnji biofizičari kasnije saopštili, Lajka je uzimala hranu, lajala na Mesec i zvezde i verovatno se smrtno dosađivala lišena uzbudljivosti širokih moskovskih bulevara. Ova priča, kao i mnoge druge, ima tužan kraj Lajka je imala kartu u jednom smeru i njen povratak na Zemlju kao tehnički nemoguć nije bio ni planiran. Protiv ovakve svireposti protestovala su mnoga svetska udruženja za zaštitu životinja, ali u to doba ni ljudski životi nisu bili mnogo vredniji pa je sve ostalo na praznoj priči i verbalnim osudama. Jedno kuče manje-više, koga je briga za to kad su viši razlozi u pitanju.

Ipak, tužna sudbina nesrećnog psa čiji je život svakim satom visio o sve tanjoj niti potresla je tih dana mnoga srca širom sveta. Ne bi li Lajka dostojanstveno okončala svoj život, za poslednji “obrok” joj je pripremljena otrovna tableta koja je trebalo da joj prekrati patnje laganog gušenja. Legenda kaže da je Lajka progutala pilulu i dostojanstveno zaspala “žrtvujući svoj život u slavu Oktobarske revolucije”. Tako je bar njenu tužnu i samotnu smrt prokomentarisala oficijelna sovjetska propaganda. Međutim, u stvarnosti, poslednji Lajkini sati bili su mnogo suroviji: poslednji, ispražnjeni stepen raketnog nosača nije uspeo da se na orbiti odvoji od kapsule, što je dovelo do kvara na uređajima za termoregulaciju i nekontrolisanog pregrejavanja kabine od koga je Lajka i uginula, verovatno ne poživevši dovoljno dugo da proguta svoj poslednji obrok. Da je mogla da izgovori svoje famous last words, Lajka bi verovatno poručila: “Uključite mi erkondišn!”. Ono što je ostalo od Lajke sagorelo je prilikom ulaska Sputnjika 2 u gušće slojeve atmosfere, 14. aprila 1958. Tek četiri decenije kasnije Lajka će dobiti spomenik u Moskvi i to je kraj tužne priče.

IMA NEČEG: U naučnom pogledu ova misija nije donela bogzna šta, iako su biofizički podaci prikupljeni zahvaljujući Lajki bili potpuno novo iskustvo. Igrom slučaja propušteno je jedno značajno naučno otkriće, dokaz postojanja radijacionih pojaseva oko Zemljine kugle koji će kasnije pripasti Amerikancima, tj. Džejmsu van Alenu sa univerziteta Ajova. U Sputnjiku su se nalazila dva potpuno ispravna Gajgerova brojača pomoću kojih je tokom čitavih sedam dana meren nivo spoljašnje radioaktivnosti. Sakupljena masa podataka nedvosmisleno je potvrđivala da tamo napolju ima “nečeg”, ali su sovjetski naučnici jednostavno propustili priliku da izvedu završnu računicu i objasne svoje otkriće.

Svejedno, bio je to još jedan veliki uspeh za Sovjetski Savez, uspeh koji je Hruščov u svom govoru od 6. novembra povodom četrdesetogodišnjice revolucije sa uživanjem eksploatisao. Aludirajući na traljave i do tada neuspešne američke pokušaje da se popnu u orbitu svojim projektom “Vangard” (Vanguard = predvodnik), Hruščov likuje: “Izgleda da ime ‘predvodnik’ odražava američko ubeđenje da će njihov satelit biti prvi. Ali, pokazalo se da je sovjetski satelit ispred svih, da mi predvodimo. Obilazeći oko Zemlje sovjetski sateliti objavljuju kakav je visok nivo razvoja nauke, tehnologije i čitave ekonomije u Sovjetskom Savezu čiji ljudi grade novo doba pod zastavom marksizma-lenjinizma...”

Amerikanci su bili prosto van sebe od besa, bilo je krajnje vreme da se nešto učini. Tačno mesec dana nakon lansiranja Sputnjika 2, pred očima čitavog sveta okupljenog pred TV-kamerama trebalo je da se obavi lansiranje prvog američkog satelita. Na rampi za lansiranje nalazila se trostepena raketa sa oznakom TV-3 (skraćenica za “test-vozilo br. 3” ), prvobitno namenjena samo za eksperimentisanje, nikako i za ambiciozan poduhvat iznošenja tereta u orbitu. Međutim, ogorčena javnost je tražila da se prekine sa jalovim odugovlačenjem, da se konačno nešto pošalje u kosmos i tako vrati poljuljano poverenje nacije u sopstvene snage. Ni koristan sadržaj nije bio naročit, tek jedna radiozujalica od kilo i po, što je bilo više nego smešno u poređenju sa golemim Sputnjikom od pola tone sa sve Lajkom i složenim sistemima za održavanje života. Ipak, sve je to bilo manje bitno u poređenju sa nastojanjem da se dostignu visina i brzina orbitalnog leta. Požurivani i nedovoljno pripremljeni poduhvat završio je kao velika petarda, tj. kao kompletna katastrofa. Raketa se podigla nekoliko stopa iznad zemlje a onda se iskrenula, praćaknula, zapalila i na kraju spektakularno eksplodirala. Ostali su samo “dugmići”, što bi rekli Topalovići, tj. ostao je u životu samo majušni satelit koji je, odbačen silinom eksplozije, nekim čudom neoštećen ležao u obližnjoj livadi i dalje veselo emitujući svoje “bibip”. Kakva poslastica za sovjetsku propagandu! “Pravda” tako donosi reprint naslovne strane londonskog “Dejli Heralda” gde se ispod ogromnog naslova “Oh, kakav ćorak!” vide dve fotografije američke rakete. Prva, ispred koje piše “reklama” napravljena je neposredno pred start, a druga, ispod koje piše “stvarnost” samo koji sekund nakon katastrofe.

I kada je izgledalo da je sve propalo, Amerikanci su ipak pronašli spasonosno rešenje: poduhvat koji je trebalo da ih uvede u kosmičku eru konačno je poveren pravim ljudima nemačkim inženjerima pokupljenim iz Hitlerovih laboratorija nakon sloma Trećeg rajha. Ajzenhauer je bio svestan da su njegovi Nemci na čelu sa Vernerom fon Braunom i Ernstom Štulingerom bili bolji od Hruščovljevih. Sledeća, 1958. godina, predstavljala je prekretnicu u odmeravanju snaga dve supersile. A to je već nova priča.

Revolucija jede svoje pse

I Rusi i Amerikanci imaju dugu tradiciju slanja flore i faune u kosmos, sve u čast “crvenog oktobra” ili “američkog načina života”. Tamo gde čovek nije smeo ili (još) nije hteo rado su podmetani psi, majmuni, zamorci, prasići, žabe, gušteri, ribe, pčele, čak i mušice-sirćetuše, o cveću i drveću da i ne govorimo. Neke životinje usmrćene su planski, neke nisu uspele da se vrate, neke su postale heroji čiji su likovi štampani na poštanskim markama. Sovjeti su u orbitu najradije slali pse:

• Bars i Lisička (eksperimentalni Vostok, jul 1960). Raketa je eksplodirala tokom lansiranja usmrtivši svoje putnike.
• Strelka i Belka (Sputnjik 5, avgust 1960). Zajedno sa njima letelo je još četrdeset miševa, dva bezimena zečića i nešto rastinja. Posle jednog dana leta misija je završena hepiendom, mekim sletanjem na Zemlju.
• Pčolka i Muška (Sputnjik 6, decembar 1960). Jednodnevni boravak u kosmosu protekao je bez problema. Nažalost, kapsula je pri povratku ušla u atmosferu pod suviše strmim uglom i izgorela sa sve posadom. l Damka i Krasavka (Sputnjik, decembar 1960). Prilikom lansiranja otkazao je jedan od bustera tako da je izostao planiran ulazak u orbitu. Nakon kratkog suborbitalnog leta psi su nekim čudom ipak spaseni.
• Černuška (Sputnjik 9, mart 1961). Društvo su joj pravili morsko prase, punjeni lutak i raznovrsni zeleniš. Posle jednog orbitalnog kruga usledio je bezbedan povratak na Zemlju. l Zvezdočka (Sputnjik 10, mart 1961). Bila je ovo uspešna generalna proba pred epohalni Gagarinov let.
• Verterok i Ugoljok (Voshod 3, februar 1966). Ova dva psa ostala su u orbiti 23 dana, što je bio tadašnji rekord u dužini boravka u kosmosu. Ljudska posada nadmašiće ovaj rezultat tek osam godina kasnije (Skajlab 2, jun 1974). Posle više od tri nedelje leta misija je okončana uspešnim prizemljenjem. Na drugoj strani Amerikanci su u kosmos uglavnom slali majmune:
• Albert I i Albert II bili su pioniri majmunske astronautike. Krajem četrdesetih strpali su ih u zaplenjene nemačke projektile fau-2, a onda lansirali i usmrtili.
• Anonimni majmun i anonimni miš stradali su 1951. jer im se na popriličnoj visini nije otvorio padobran.
• Još jedan anonimni majmun sa jedanaest miševa dotakao je rub kosmosa septembra 1951. vrativši se živ i zdrav na zemlju.
• Majmun Gordo (Jupiter AM-13, decembar 1958) utopio se pošto je nakon sletanja zakazao uređaj za naduvavanje dušeka pomoću kojih se kapsula održava na površini vode.
• Majmuni Ejbl i Bejker (Jupiter AM18, maj 1959) popeli su se na nekih 500 km visine i proveli devet minuta u bestežinskom stanju. Amerikanci su ovom prilikom izveli prvo uspešno vraćanje živih bića iz kosmosa na zemlju.
• Rezus majmun Sem (Merkjuri "mali Džo" 2. decembar 1959) izveo je spektakularni suborbitalni let u specijalnom "anti-ge" odelcetu krojenom po meri. Dostigao je visinu od oko 100 kilometara, a onda je sleteo u Atlantik. Pošto su ga izvukli iz vode, odneli su ga u vazdušnu bazu Lengli kako bi se pridružio izabranici svoga srca mis Sem. Semov veterinar koji je prisustvovao srećnom okupljanju familije kaže da se susret odlikovao skoro ljudskom toplinom. Interesantno je da je mis Sem izvela sličan poduhvat (Merkjuri "mali Džo", 4. januar 1960). Porodični talenat, očigledno.
• Šimpanza Hem (Merkjuri, 2. januar 1961), još jedan suborbitalni let kao poslednja priprema za suborbitalni let Alana Šeparda. l Šimpanza Enos (Merkjuri, 5. novembar 1961) izveo je prvi orbitalni let, dva kruga oko Zemlje sa hepiendom. Bila je ovo poslednja provera Merkjurija pred let Džona Glena koji će postati prvi Amerikanac u orbiti. Od svih životinja majmun Enos je bio najozbiljniji astronaut. Poreklom iz Majamija, imao je preko 1250 sati treninga u američkoj vazdušnoj bazi Holoman i čitav semestar “školovanja” na univerzitetu Kentaki. Za razliku od ostalih majmuna koji su se na orbiti uglavnom majmunisali do mile volje, Enos je imao odgovoran zadatak da svakih petnaest minuta pritisne po jedno različito dugme. Iako je zbog nedovoljne visine leta napravio jedan krug oko Zemlje manje nego što je bilo predviđeno, povratak je prošao bez problema i Enos je bućnuo u more blizu Bahama. Kada se konačno našao na palubi spasilačkog broda, skakao je po njemu lud od sreće što je još živ, zahvalno se rukujući sa svojim spasiocima.
• anonimni majmun lansiran je u Biosatelitu 3, tri nedelje pred Armstrongovo spuštanje na mesec, 1969. Trebalo je da njegov boravak u kosmosu potraje barem četiri nedelje, ali je nesrećni astronaut totalno dehidrirao posle samo devet dana. Zbog toga je prevremeno vraćen na zemlju, ali je ubrzo uginuo.
• Jedan japanski novinar je 1990. godine odneo nekoliko zelenih žaba na stanicu Mir. Životinjama koje su poslednjih godina rutinski letele u kosmos američkim šatlom ne zna se ni ime ni broj. Ipak, nijedan od ovih nevoljnih “astronauta” više nije mogao da dostigne slavu Lajke. Možda joj se tek približila Strelka koja se po povratku iz kosmosa vratila “normalnom životu” i “porodici” donevši na svet šest zdravih štenaca. Sa pedigreom čuvene majke bili su predviđeni da daleko doguraju. Jedno od njih, dospelo je čak u Belu kuću, sa sve mašnicom oko vrata, kao poklon za tadašnjeg predsednika SAD Džona F. Kenedija.

(Vreme #369)

Glavom kroz zid

Pravi čovek u pravo vreme na pravom mestu – upravo je to bio slučaj sa armijskim probnim pilotom Čakom Jegerom, koji se u jesen 1947. godine nalazio na aerodromu Marok, negde u pustinji Mohava na jugu Kalifornije. Njegov zadatak bio je sasvim prost – trebalo je da postane prvi čovek koji će da leti brže od zvuka i pri tome da ne pogine. Ovo drugo je, izgleda, bio komplikovaniji deo poduhvata jer su neuspešni pokušaji probijanja “zvučnog zida” do tada već odneli živote mnogih nesrećnih pilota. Međutim, Jeger je u odnosu na obične smrtnike imao značajnu prednost – za svoj život uopšte nije mario, a takve obično čuva bog lično.

ĐAVOLSKA NAPRAVA: Letelica X-1 koja je trebalo da dostigne brzinu koju stručnjaci označavaju kao mah 1 nastala je tokom 1946. godine kao plod zajedničkog istraživačkog rada “Bel” kompanije, Nacionalnog savetodavnog komiteta za aeronautiku (NACA) i američke vojske. Jeger kaže da je postojalo bar tuce načina da čovek izgubi glavu leteći u ovom projektilu na raketni pogon. Avion je imao raspon krila od deset metara i bio težak oko 2500 kg; u njegove rezervoare mogle su da stanu četiri tone goriva. Bio je opremljen raketnim motorom sa četiri nezavisne komore za sagorevanje, a nivo generisanog potiska regulisan je njihovim nezavisnim paljenjem i gašenjem. Za rad motora korišćeno je oko hiljadu litara “votke” (ako se tako može nazvati razblaženi etil-alkohol) i otprilike isto toliko superhladnog tečnog kiseonika. Da bi se uštedelo gorivo za poletanje, X-1 je u vazduh podizan pomoću leteće tvrđave B-29, a pilot se u raketoplan spuštao “u letu”, pravo iz bombardera. Prilikom spuštanja motori su takođe bili ugašeni, tako da je X-1 ponirao kao jedrilica. U “asketskom” kokpitu sa bočnim ulazom i bez katapultirajućeg sedišta bilo je mesta samo za jednog pilota. Avion kojim je Jeger leteo dobio je naziv “Glamurozna Glenis”, po njegovoj voljenoj supruzi, Glenis Fej Dikhaus.

Početkom oktobra 1947. godine Jeger je dostigao brzinu od 0,94 maha i umalo nastradao pošto su mu pri maksimalnoj brzini otkazale sve komande. Na sreću, bio je dovoljno priseban da isključi motore, smanji brzinu i ponovo stekne kontrolu nad letelicom. Nekoliko dana kasnije, kazaljka mahmetra ponovo se zaustavila na istoj cifri, a Jeger upada u novu nevolju: prilikom jedrenja ka zemlji na unutrašnjoj strani vetrobrana formirao se neprozirni sloj leda koji se nije mogao ukloniti grebanjem. Zahvaljujući pratnji dva “Lokidova” lovca P-80, koja su ga navodila i izdavala mu uputstva, Jeger je uspeo da izvede sletanje naslepo ne oštetivši avion. Analiza traka sa oscilografa pokazala je da je “Glamurozna Glenis” bila neuporedivo bliža granici snova nego što je na prvi pogled izgledalo. Prema svim pokazateljima, Jeger je leteo brzinom od 0,997 maha na visini od oko 12.000 metara, ili oko 1059 kilometara na čas. Tri čoveka bila su najpozvanija da donesu odluku o daljim koracima: glavni inženjer NACA Volt Vilijams, armijski oficir Džek Ridli i predstavnik “Belovih” fabrika Dik Frost. Vilijams je smatrao da se ovom dostignuću ne sme davati preterani publicitet, strahujući da bi armijski vrh mogao da padne u euforiju i požuri čitavu operaciju pre nego što inženjeri i sam Jeger budu potpuno spremni, sa fatalnim posledicama po letelicu i pilota. Osim toga, nedostajao je ključni dokaz probijanja zvučnog zida: niko od zemaljskog personala nije čuo očekivano “bum!”, jak prasak koji prati supersonični let (ovaj karakterističan zvuk bio je poznat na osnovu iskustva sa nemačkim projektilima fau-2). I tako je doneta odluka da se sa povećanjem brzine nastavi krajnje obazrivo. Ko zna koliko bi ovo natezanje sa “sitnim decimalima” potrajalo, da Jeger u sebi već nije odlučio da “prekrati gnjavažu”.

MAH 1: Svanuo je 14. oktobar, sve pripreme za novi let su bile već obavljene. Samo su Vilijams i Ridli znali da je dan ranije Jeger pao sa konja i polomio rebra. Uplašen da bi mu vojni lekar mogao za neko vreme zabraniti da leti, Jeger je na previjanje otišao kod civilnog doktora. Da stvar bude još bizarnija, nakon ukazane pomoći Jeger odlazi na ludu žurku van baze i u povratku, verovatno pod dejstvom alkohola koji je voleo skoro koliko i svoju Glenis, pada sa motocikla. Ugruvan i slomljenih rebara Jeger više nije bio u stanju da pridržava teška vrata pri ulasku u kokpit, pa mu je Ridli krišom doturio komad drške od metle kojim će podglaviti ulaznu bravu. Na Jegerov zahtev, vetrobran aviona opran je običnim deterdžentom za sudove kako bi se sprečilo zaleđivanje. Oficijelne instrukcije za let bile su precizne i rezervisane: Jeger je trebalo da dostigne brzinu od 0,96 maha i da dodatno ubrza tek ako bude apsolutno uveren da je sve u redu. Tačno u deset bombarder B-29 vinuo se u vazduh noseći sa sobom Jegera i X-1.

Na oko 1500 metara visine Jeger se jedva ušunjao u kokpit, psujući i stenjući od jakih bolova u grudima. “Hajde da ovo već jednom okončamo”, poručio je pilotima u lovcima koji su pratili njegov let. Tačno u 10:25, na visini od šest kilometara, “Glamurozna Glenis” lišena kopči kojima je bila vezana za B-29 započela je svoj samostalni, ispostaviće se – istorijski let. Nakon kratke provere rada motora, Jeger je počeo da povećava visinu, jedno vreme leteći samo sa polovinom raspoložive snage, da bi odmah zatim “potpalio” sve četiri komore za sagorevanje i aktivirao maksimalnih 3000 kilograma potiska. Svake sekunde avion je postajao sve lakši halapljivo trošeći zalihe goriva, brzina i visina leta počeli su munjevito da rastu. Kazaljka mahmetra očas je prešla preko 0,8 a odmah zatim i preko 0,9 maha. Na visini od 13.100 metara Jeger je prešao u horizontalan let i ugasio dve komore da bi načas proverio stanje aviona – sve je bilo u najboljem redu. A onda je doneo odluku da ponovo aktivira treću komoru. Sada već sasvim lagan avion dobio je strahovito ubrzanje, gutajući kilometre pred sobom. Igla na mahmetru pokazala je 0,98 maha, a onda počela da podrhtava da bi na kraju izletela sa skale. Jeger je procenio da je tog trenutka dostigao brzinu od 1,05 maha. Nakon dvadesetak sekundi supersoničnog leta, isključio je raketni motor i počeo da klizi prema zemlji. A tamo dole već je bilo jasno da je zvučni zid probijen, detektovan je i karakteristični supersonični prasak. Tačnije analize su pokazale da je Čak Jeger leteo brzinom od 1,06 maha ili 1125 kilometara na čas, brže nego ijedan čovek do tada.

Njegova Glenis kaže da ni po čemu nije mogla da pretpostavi da je Čak toga dana probio zvučni zid. Posle sletanja uskočio je pored nje u auto i rekao: “Mrtav sam umoran, idemo kući”. Tek kada su za njim dotrčali Dik Frost i ostali i počeli da ga tapšu po ramenu, znala je da se nešto veliko dogodilo. Iste večeri bilo je zakazano veliko slavlje kod Panča, lokalnog ugostitelja “specijalizovanog” za pilote, ali je terevenka u zadnji čas otkazana pošto je armijski vrh sve proglasio državnom tajnom. Štaviše, zvanična informacija o ovom podvigu objavljena je tek sredinom naredne godine. “Ostatak planete” probio je zvučnu barijeru tek četiri godine kasnije.

MLADOST: Ko je, u stvari, bio Čak Jeger? Rođen je 14. februara 1923. u Majri, u dubokoj provinciji zapadne Virdžinije. Posle dve godine njegova porodica prelazi u Hemlin, mestašce od 500 duša koje je u odnosu na Majru bilo pravi velegrad. Život ruralne Amerike u to doba bio je težak i siromašan – jedna dinja ili lubenica bile su pravi imetak. Nakon završetka osnovne i srednje škole Čak se 1942. prijavio na konkurs za “letećeg narednika”, popularni vojni program kojim su regrutovani mladi piloti. Njegov prvi let bio je prava katastrofa jer se posle pola sata provedenih u vazduhu ispovraćao kako sam kaže, “na sve strane”. To ga nije obeshrabrilo, ubrzo je naučio kako da pobedi morsku bolest i uživa u letenju. Na jednoj igranci u Orovilu, kalifornijskoj palanci, upoznaje Glenis. Godinu dana kasnije upućen je u Evropu kao pilot lovačkog aviona, pravo na zapadnoevropsko bojište.

U svojoj devetoj borbenoj misiji oborio je dva nemačka aviona da bi u martu 1944. i sam bio srušen iznad okupirane Francuske. Zahvaljujući pokretu otpora nekako se domogao sigurnosti španske granice. U to vreme oborenim pilotima nije se lako dozvoljavalo da ponovo lete u borbenim misijama iz straha da bi pri ponovnom obaranju i zarobljavanju mogli da odaju ilegalce koji su ih već jednom spasli. Ali, Jeger se svim snagama borio da ostane na frontu, da bi na kraju dobio dozvolu lično od generala Dvajta Ajzenhauera. A onda je postao prava leteća smrt za nemačke pilote. Prvo odlikovanje dobio je tako što je u jednom danu oborio pet meseršmita, a drugo kada je sa neba skinuo četiri foke-vulfa, takođe u jednoj misiji. Uspeo je da obori i jedan od prvih nemačkih mlaznih aviona, iako je njegov klipno-elisni lovac bio tehnički inferioran. Kraj Drugog svetskog rata dočekao je kao živa legenda i pilotski as sa ukupno četrnaest vazdušnih pobeda.

ZRELOST: Izgleda da je Jeger imao problema kada bi mu nivo adrenalina u krvi pao ispod određene tačke. Kada je vojska odmah posle rata počela da eksperimentiše sa konstruisanjem brzih aviona (u Maroku, danas je to vazduhoplovna baza “Edvards”), Jeger je jedva dočekao da postane probni pilot. Leteo je na desetak različitih tipova aviona istovremeno i imao sreću da izvuče živu glavu iz mnogih, skoro bezizlaznih situacija. Jeger je ne samo probio zvučni zid već je postavio i niz drugih rekorda. Tako je 1953. godine u pojačanom X-1 dostigao rekordnih 2,5 maha i 2600 kilometara na čas. Tom prilikom je razbio glavu o vetrobran kokpita i iskrivio kontrolnu palicu. Jedno vreme službovao je na američkim vojnim aerodromima u Evropi sedeći u avionima punim atomskih bombi za vreme sovjetske intervencije u Mađarskoj. Onda je 1963. godine pokušao da obori rekord u maksimalnoj visini leta – avion je poleteo “nebu pod oblake”, toliko visoko da su se umesto plavetnila ukazale zvezde, a onda otkazao. Spasavajući goli život Jeger je zadobio teške opekotine lica i izgubio jagodice na dva prsta. Ni rat u Vijetnamu nije želeo da propusti, tamo je komandovao borbenom eskadrilom. Između ostalog, bio je i komandant odgovoran za bezbednost američkih vazdušnih snaga i upravnik škole za vojne astronaute. Penzionisan je u činu brigadnog generala, 1975. godine, a godinu dana kasnije Kongres ga je odlikovao mirnodopskom medaljom časti.

I posle penzionisanja Jeger je leteo kad god je i čime god je hteo, da bi na dan pedesetogodišnjice njegovog antologijskog poduhvata vojska konačno rekla: “Čak, za boga miloga, dosta je!”. Za poslednji vojni let obavljen iznad baze “Edvards” Jeger je odabrao supermoderni F-15. Iako mu zakon dozvoljava da i dalje pilotira za civilne kompanije, posle 55 godina neprekidnog letenja, posle 10.000 sati provedenih u vazduhu (više od jedne cele godine!), posle 155 tipova vojnih aviona koje je isprobao, možda je konačno kucnuo čas da se kaciga okači o klin. A ni glamurozna Glenis više nije među živima, umrla je od raka 1990. godine.

REZIME: Kakav je bio Jeger u privatnom životu, u “retkim” trenucima kada je bio na zemlji? Ukratko rečeno: oštar, prepotentan, svadljiv, tvrdoglav kao mazga. Mnogo je radio, ali je mnogo i pio. Nije znao za strah, nije znao za bol, nije znao za emocije, bojao se samo svoje Glenis. Više puta je za dlaku izbegao smrt. Teže mu je palo što je isto toliko puta za dlaku izbegao izbacivanje iz armije. Mnogi su ga mrzeli, sasvim prirodno, toliko je bio bolji od svih.

Slava ga je sustizala sa zakašnjenjem, iako mu priznanja i ordenje nikad nisu manjkali. Sam Jeger, danas živahni pecaroš u izvrsnoj kondiciji, kaže da se iznenadio kada se tolika prašina digla oko njegovog podviga starog pola veka (”Do sada se televizija interesovala samo za narkomane i ludake!”). Paradoksalno, Čak i njegova porodica uvek su bili siromasi. Leteo je, verovali ili ne, bez pristojnog životnog osiguranja, a on i Glenis su dobar deo života proveli u trošnoj kućici u pustinji Mohava. Onda je 1983. godine Filip Kaufman snimio nezaboravan film “The Right Stuff” (gledali ste, valjda, “Put u kosmos”?) u kome je Jegera glumio Sem Šepard; deo stare slave ponovo je oživeo. Ipak, mnogo veće pare donela mu je jedna reklama za automobilske akumulatore. Iako je čitavog života leteo na najluđim, najopasnijim, najsavršenijim i najskupljim letelicama, Jeger nikad nije mogao da skupi “sitniš” za sopstveni avion (Harison Ford ih, na primer, ima četiri). Gnušao se civilnih test-pilota koji su stavljali glavu u torbu samo zbog gomile para: “Ja sam leteo zato što je to bila moja dužnost, a ne zbog novca. Leteo sam zbog letenja.” Za probijanje zvučnog zida nije dobio ništa, nikakav bakšiš, isplatili su ga u komplimentima i tapšanjima po ramenu, “tako i treba da bude”, kaže. Fotogenični kosmonauti i šetači po Mesecu koji su došli posle njega dobijali su čitava imanja na poklon i sklapali basnoslovne filmske ugovore. Njegova mesečna plata 1947. godine iznosila je smešnih 260 dolara, a za sto minuta očajnog filma u kome izigrava marinca ošišana Demi Mur je dobila 11 miliona zelembaća. Takav je život.

Sada je i Jeger, konačno, došao na svoje: u vazdušnoj bazi “Edvards” dobio je jednu ulicu, u toj istoj bazi vojska mu je nedavno priredila nezaboravnu feštu u čast poluvekovnog jubileja, a američka pošta je odštampala marku na kojoj je naslikan za komandama “Glamurozne Glenis”. Malo li je? Za njega, sasvim dovoljno: “Srećan sam što sam to uopšte doživeo”. Da bi odmah zatim dodao: “Ma nema veze, i da sam poginuo, ne bi bilo strašno. Vredelo je!”

(Vreme #366)

Crveno nebo za Ujka Sema

Bilo je rano jutro 3. oktobra 1957, kada je na kazahstanskom raketodromu Tjura-Tam u tadašnjem SSSR-u počeo transport moćne interkontinentalne balističke rakete R7 ka lansirnoj rampi udaljenoj oko kilometar i po od hangara za montažu. Ovoga puta u konusnom vrhu projektila nije se nalazila nuklearna bojeva glava, do tada uobičajeni “strateški” teret, već ispolirana lopta od aluminijuma prečnika 58 cm i teška 84 kg, sa četiri vitke antene duge po 2,5 m. Svoje životno delo pešice je ispratio glavni konstruktor i šef čitavog projekta Sergej Pavlovič Koroljev, praćen svitom svojih najbližih saradnika, partijskih i državnih birokrata. Čovek čiji je čitav život bio prožet idejom prvog kosmičkog leta i inspirisan slavnim delom oca kosmonautike Konstantina Ciolkovskog nikad nije ispiričao o čemu je razmišljao tokom te kratke, ćutljive šetnje.

START: Punjenje rakete gorivom počelo je već narednog jutra, u 5:45. Koroljev je pod pritiskom velike važnosti čitavog događaja lično nadgledao završne provere svih kritičnih sistema. Od svojih inženjera neprekidno je zahtevao da prijave svaku sumnjivu sitnicu: “Niko nas neće požurivati, još nije kasno da popravimo stvar”. Njegovi inženjeri, već godinama razapeti između razočarenja i radosti, kao da nisu osećali svu težinu predstojećeg istorijskog događaja za tako nešto jednostavno nije bilo vremena. Iste večeri uspešno su okončane i poslednje pripreme. U bunkeru iz koga se pružao sjajan pogled na raketu obasjanu desetinama reflektora, sa Koroljevom su se, između ostalih osoba od najvećeg poverenja, nalazili i njegov zamenik Leonid Voskresenski i dva oficira Crvene armije Aleksandar Nosov i Ivan Čekunov. Čim je počelo odbrojavanje, njih trojica su formalno preuzela na sebe sve poslove oko lansiranja. Minut pred poletanje, pošto je još jednim pogledom preleteo preko podataka sa instrumenata, Koroljev je poslednji put klimnuo glavom i Nosov je sa olakšanjem počeo da izdaje kratka, rutinska naređenja. Četvrtog oktobra 1957, tačno u 22:28, na zapovest Nosova, Čekunov je pritisnuo dugme za poletanje, aktivirano je 400 tona potiska iz svih pet motora 275 tona teške rakete i Sputnjik se, u oblaku vatre i dima, vinuo put kosmosa.

Iako je, gledano golim okom, izgledalo da se sve odvija prema planu, sitne funkcionalne greške skoro da su upropastile čitavu misiju. Zbog kašnjenja u paljenju motora, lansiranje je umalo obustavljeno. Drugi peh desio se posle samo šesnaest sekundi leta kada je otkazao sistem za ravnomerno pražnjenje rezervoara, zbog čega je potrošnja goriva bila prevelika i kvara na kerozinskoj pumpi tako da su se raketni motori ugasili jedan sekund pre planiranog vremena. Na sreću, odvajanje Sputnjika od nosača odigralo se bez greške oko pet minuta nakon poletanja tako da je prvi veštački satelit uspešno počeo da kruži oko Zemlje. Prva potvrda ubacivanja Sputnjika u orbitu došla je od inženjera i telemetrista smeštenih u kamionu nekih 800 metara od lansirne rampe. Međutim, Koroljev je tražio dodatne dokaze želeći da bude potpuno siguran. U limenoj utrobi Sputnjika nalazio se prost ali pouzdan radio-predajnik koji je na dve frekvencije emitovao jednostavan signal “bi-bip”. Jedino se njegovom uspešnom detekcijom mogao potvrditi definitivni uspeh projekta tako da su sve oči (i uši) bile uprte u konstruktora radio-stanice Vječeslava Lapoa.

IŠČEKIVANJE: Prvo se javila osmatračka stanica na Kamčatki i nedvosmisleno potvrdila prijem signala. Na ovu vest, bunker u kome se nalazila kontrola misije prosto je proključao od radosti. Koroljev s velikom mukom stišava oduševljenje svojih saradnika, upozoravajući ih da su drugovi sa Dalekog istoka možda pogrešno protumačili signal koji su primili. Tek kada i Lapo uhvati radio-talase sa Sputnjika, nakon njegove prve orbite oko Zemlje, slavlje može da počne. U bunkeru je nastala smrtna tišina, povremeno narušavana uzbuđenim disanjem prisutnih i sitnim pucketanjem u zvučnicima. A onda se začulo, isprva slabo, a zatim sve jače i jače veselo Sputnjikovo “bi-bip”. Sada je i Koroljev mogao da odahne: “Na ovaj dan čekao sam čitavog života”. Ljudi su od radosti počeli da se grle, smeju, ljube i plaču u isti mah.

Zbog pehova tokom lansiranja i preranog gašenja motora Sputnjik nije zauzeo predviđenu putanju, ali greška nije bila tolika da bi ugrozila uspeh misije. Minimalno rastojanje Sputnjika od Zemlje iznosilo je 228 km, dok bi u apogeju naraslo na 947. Parametri eliptične orbite bili su za nekih 80 km niži od planiranih što je dovelo do laganog gubitka visine usled intenzivnijeg kontakta sa atmosferom. Jedan obilazak Sputnjika oko Zemljine kugle trajao je 96.17 minuta, a telefon tadašnjeg sovjetskog lidera Nikite Hruščova okrenut je tek pošto je satelit kompletirao dve rotacije. Letelica je ušla u guste slojeve atmosfere i sagorela nakon tri meseca leta i više od 1400 kompletnih orbita oko Zemlje.

SKROMNOST: Reagovanja sovjetskih medija bila su iznenađujuće umerena, skoro zapanjujuće površna. “Pravda” od 5. oktobra u zabačenom uglu prve strane donosi hladni kominike državne informativne kuće TASS. U šturom tekstu od desetak protokolarnih rečenica bez ijednog konkretnog imena ili lokacije pominje se nekoliko oskudnih tehničkih detalja uz rutinski panegirik snazi sovjetske nauke, a čitaocima preporučuje da Sputnjik potraže dvogledom ili teleskopom na večernjem nebu.

Zapadnjaci su za dogadjaj saznali iste večeri na svečanom prijemu u čast Međunarodne geofizičke godine (1957/58), koji je u Vašingtonu priredila sovjetska ambasada. Brojni američki naučnici, izmešani sa svojim istočnim kolegama, diplomatama i špijunima nisu imali razloga za zadovoljstvo. Rivalski projekat lansiranja satelita pod nazivom “Vangard” (predvodnik) odavno je probio sve finansijske limite i vremenske rokove, bez opipljivog rezultata. Zabava se lagano odvijala u plesnoj dovorani na drugom spratu ambasade, da bi oko šest sati uveče Volter Saliven, prisutni novinar “Njujork tajmsa” bio pozvan na hitan telefonski razgovor. Šef vašingtonske filijale ga panično obaveštava da je TASS upravo objavio lansiranje Sputnjika. Saliven je u masi zvanica smesta potražio Ričarda Portera i Lojda Berknera, članove Međunarodnog komiteta za geofizičku godinu, i jedva im prošaputao: “Poleteo je!” Porter, inače crven u licu, sada je poprimio boju sveže uprženog ajvara, ali je Berkner sačuvao svoju urođenu južnjačku uglađenost i mirnoću. Pljesnuo je rukama i zamolio prisutne za malo pažnje kako bi mogao da se obrati svojim sovjetskim kolegama. Njegova čestitka bila je kratka, uglađena i sasvim iskrena. I dok su prebledelim i zatečenim Amerikancima počela da klecaju kolena i ispadaju čaše iz ruku, Rusi su poručili još votke. Kada je početni šok prošao, većina prisutnih se popela na krov ambasade, ne bi li golim okom pronašla Sputnjik na nebu (što je, naravno, bilo nemoguće). Jadni Amerikanci nisu ni bili svesni da im je satelit dva puta prošišao iznad glava i pre nego što su postali svesni da uopšte postoji. Idućeg jutra, na međunarodnoj konferenciji o geofizičkoj godini, šef sovjetske delegacije Anatolij Blagonravov objasnio je kolegama iz celog sveta detalje lansiranja.

PARANOJA: Sovjeti su potpuno potcenili utisak koji su svojim istorijskim poduhvatom ostavili na ostatak sveta. Amerikanci su odmah nakon saznanja da su Sovjeti poveli kosmičku trku zapali u masovnu histeriju. “Njujork tajms” je vest o događaju objavio već 5. oktobra, štampajući naslov ogromnim slovima preko svih pet stubaca prve stranice: “Sovjeti lansirali veštački satelit koji obilazi Zemlju brzinom od 18,000 milja na sat; sfera primećena četiri puta iznad SAD”. Druge novine imale su konkretnije apokaliptične vizije: “Sledeća stanica Mars”, “Zgaziće nas kao bubašvabe”, “Sovjeti lete ka Mesecu i Veneri", "Naša tehnologija inferiorna"...

Preterivanja je bilo i u Evropi. Tako britanski "Gardijan" tvrdi da Rusi imaju ogromnu prednost u pogledu raketne tehnologije dok francuski "Figaro" elaborira gorku pilulu za Amerikance "koji imaju malo iskustva sa poniženjima na polju tehnike”. Akutna paranoja potrajala je više od tri nedelje, sve dok radio-stanica ugrađena u Sputnjik nije ispraznila baterije i zaćutala. Amerikanci su godinama smatrali da širina dva velika okeana predstavlja dovoljnu zaštitu njihovog kopna od ruskih projektila, da bi sada dočekali da im svakih devedeset minuta iznad glave protutnji neuhvatljiva ruska “ptica trkačica” čije je “bi-bip” prosto paralo uši. Strah je naravno bio preteran, jer slanje šuplje konzerve od pola metra u kosmos nije isto što i precizno pogađanje ciljeva dalekih hiljadama kilometara, ali je povod bio dovoljan da se čitava nacija zagleda u sebe i zamisli se nad sopstvenim nedostacima i promašajima.

Prvi je na udaru, naravno, bio tadašnji američki predsednik republikanac Dvajt Ajzenhauer. Kriza sa Sputnjikom kod Amerikanaca je pojačala do tada već popularno uverenje da je njihov predsednik samo dokoni golf-igrač i stara dobričina koja ne mari mnogo za tekuće događaje. Republikanci su u prvim godinama hladnog rata bili u opoziciji, neprestano optužujući Harija Trumana za pobedu komunista u Kini i teške poraze u Koreji. Bila je to nova šansa za demokrate da istu medijsku artiljeriju koja ih je 1952. glatko oterala sa vlasti upotrebe ne bi li se ponovo vratili u igru. Guverner Vilijams, demokrata iz Mičigena, spevao je čitavu pesmicu o Sputnjiku i “poklonio” je svom predsedniku:

Ah, ti mala lopto, što jezdiš visoko
I veselo zviždiš iznad naših glava
Poruči planeti pod tobom duboko:
Crveno je nebo, a Ujka Sem spava.

Lider demokratske većine u Senatu Teksašanin Lindon Džonson saznao je za vest o lansiranju Sputnjika slušajući radio, tokom jedne od svojih čuvenih roštilj-zabava. Kasnije je ispričao da mu je nebo u tom trenutku izgledalo sasvim tuđe, kao posle japanskog bombarodvanja Perl Harbura. Iste crne misli morile su i njegovog saradnika Džordža Ridija koji je bolje od svih sabrao osećanja Amerikanaca: “Prosta je činjenica da Rusi više nisu tehnološki iza nas. Trebalo im je četiri godine da osvoje našu atomsku bombu, a samo devet meseci da naprave hidrogensku. Sada mi treba da stignemo njihov satelit."

LIKOVANJE: Sovjeti su munjevito shvatili kakav je strahovit efekat imao njihov uspeh na svetsku javnost. “Pravda” od 6. oktobra nije ni nalik svom skromnom izdanju od juče, naprotiv. Ispod naslova “Prvi veštački Zemljin satelit napravljen u SSSR-u” ređaju se neobjavljeni detalji čitave misije iz pera anonimnih komentatora, pošto su imena Koroljeva i njegovih sagovornika bila i ostala strogo čuvana tajna. Uredništvo se posebno naslađuje kurtoaznim čestitkama smrtnog rivala iz pera Džozefa Kaplana, predsednika Američkog nacionalnog komiteta za Međunarodnu geofizičku godinu. Štampane su, zatim, čestitke britanskog astronoma Lovela i poljskog akademika Novatskog koji je svoje pomalo poltronsko obraćanje sovjetskoj “braći” naslovio sa “Velika pobeda”. Pobedu, naravno, niko nije sporio. Štaviše, nije trebalo mnogo čekati pa da društveno angažovani pesnici opevaju celu Sputnjikovu epopeju. Ređaju se prigodni tekstovi: “Korak u budućnost”, “Istraživanje kosmičkih dubina”, štampaju se “redovi preletanja” Sputnjika iznad značajnijih svetskih gradova. “Pravda” ironično podseća Amerikance da ne propuste termin za susret sa Sputnjikom u Detroitu i Vašingtonu...

Bio je ovo pravi trenutak da se Amerikanci prisete svojih slavnih prethodnika koji su njihovu naciju učinili tehnološkim gigantom sveta. Ljudi poput Henrija Forda, Tomasa Edisona i Roberta Openhajmera usadili su u svoje sunarodnike osećaj industrijske i naučne superiornosti koju su Sovjeti svojim prvim kosmičkim poduhvatom opasno ugrozili. Počela je trka u kosmosu, trka u koju su se SAD uključile tek kada je takmac optrčao čitav krug fore. Rivalstvo bez premca u istoriji čovečanstva okončano je de facto tek kroz dvanaest godina Armstrongovim rečima sa Meseca: “Ovo je mali korak za čoveka ali veliki za čovečanstvo”. Veliki za čovečanstvo, a bogami najveći za Ameriku.

Hruščov

Kako je Nikita Hruščov kasnije sam priznao, ni on se nije proslavio sluhom za istorijsku veličinu Sputnjika: “Kada je lansiranje obavljeno, telefonom su mi saopštili da je satelit zauzeo ispravan kurs i da uveliko obilazi Zemlju. Čestitao sam svim inženjerima i tehničarima na njihovom izvanrednom dostignuću i mirno otišao da spavam.” U stvarnosti, bilo je još gore. Kažu da se Hruščov tokom telefonskog razgovora vidno dosađivao i zevao, igrajući se svojim papučama, a da je najbližim saradnicima vest prokomentarisao krajnje ironično: “Koroljev i njegove rakete...”

(Vreme #365)

Quo Vadis, Bili?

Na prestižnoj i rado citiranoj listi najbogatijih ljudi ove planete koju redovno objavljuje časopis “Forbs” najbolje se (već treću godinu zaredom) kotira vlasnik Majkrosofta Bil Gejts, čiji je buđelar procenjen na 36 milijardi i 400 miliona dolara. Tek malo bogatiji od njega je brunejski sultan Hasan Bolkija, čiji je “bedni” imetak težak okruglo 38 milijardi. Ipak, između ove dvojice trulih bogataša postoji znatna razlika: dok je sultan svoje pare uglavnom nasledio i tek ih neznatno uvećao podmećući burad ispod nafte koja i bez njega šiklja iz peska, Bili je svoje bogatstvo stekao sam. Poređenja radi, medijski mogul Ted Tarner, vlasnik CNN-a i još koječega, jedva sastavlja kraj sa krajem sa samo dve milijarde dolara, dok je engleska kraljica Elizabeta, sa svojih 350 miliona u čarapi, prava sirotica.

Do basnoslovnih para Bili je stigao zahvaljujući svojoj pameti, kombinaciji pravih poteza i srećnih okolnosti, kao i gluposti IBM-a koji u bledunjavom cvikerašu nije na vreme prepoznao aždaju. Sve je to istorija, prepričana mnogo puta. Danas Majkrosoft drži apsolutni monopol na tržištu operativnih sistema i kancelarijskih programa za personalne računare. Ključni potezi kompanije sjajno su koordinirani sa napretkom drugog novokomponovanog američkog džina – Intela, firme koja isporučuje lavovski deo mikroprocesora i prateće elektronike za personalce, čiji su profiti tek nešto manji od Majkrosoftovih. Ove dve korporacije danas mnogi vide kao jednu, podrugljivo tvrdeći da kompletnim tržištem PC računara vlada monopol “Intelsofta”, fantomske firme čiju je tešku pesnicu osetio skoro svako ko je sa Intelom ili Majkrosoftom pokušao da se takmiči.

MAJKROSOFT: Kako komplot nazvan “Intelsoft” funkcioniše u praksi? Ako ste među prvima kupili personalni računar, u njemu je verovatno kucao Intelov 8086 ili 80286 procesor, imali ste oko pola megabajta memorije, a kao operativni sistem koristili ste Majkrosoftov DOS, verzija 3.30. Funkcionisalo je, nije da nije. Uz par korisnih aplikacija (poput Lotusovog programa “1-2-3” za unakrsna izračunavanja) i igara (ruski tetris, a šta bi drugo), život je bio sasvim podnošljiv. Sam Gejts u to vreme poručuje: “640 kilobajta memorije treba svakome da bude dovoljno”. I bilo je. Onda je Majkrosoft na tržište izbacio isti prozivod u novom pakovanju – famozni Windows operativni sistem, ispod čije haube se nalazi običan DOS sa poboljšanim vizuelnim identitetom. Nakon nekoliko verzija i prepravki, odomaćila se ona sa rednim brojem 3. Gejts sve vreme tvrdi da će novi operativni sistem raditi na svim postojećim mašinama, bez problema. Hoće, ali sporo, nepodnošljivo sporo. Ovde uskače Intel, koji nudi rešenje za nastali problem: nove, brze i još brže čipove 80386 i 80486 koji, nažalost, ne pašu na stare šasije. Dakle, stare kompjutere treba baciti u kante i kupiti nove, preživeće jedino tastatura (mnogi su i nju bacili, po sistemu “kad ide june, nek ide i uže”). Od ove nadogradnje omrsili su se i proizvođači memorije, diskova, monitora, video-kartica i ostalih drangulija bez kojih se ne može.

Taj Windows 3.1 nije bio baš pitomo zvere, ali se dalo naučiti redu. Klik ovde, klik onde, pa se ubaci još malo memorije, pa se pozove klinac iz kraja koji se razume u stvar i tako ste opet na onome na čemu ste već jednom bili: imate vaše omiljene programe za unakrsne tablice i pisanje tekstova, a tetris je sad u boji. Bili vam je dao malo fore da se priviknete na nov štimung vašeg računara, kako biste se za njega vezali što više. Jednoga dana, kada sva svoja važna pisanija, crteže, faksove i adrese budete smestili u njegovu utrobu, postali ste, hteli vi to ili ne, verni sledbenik svih budućih poteza mudroga Gejtsa. A kad ste se tako lepo “primili”, on može da vam radi šta hoće.

Pre dve godine lansiran je Windows 95, najavljen kao novi, još veći prozor od onog prethodnog. Mnogi su se odmah uhvatili za glavu, s razlogom. Taman su stari Windows 3.1 naštelovali kako treba i finansijski se oporavili od investicija u hardver, kad ono – Jovo nanovo. Ovoga puta Bili je bio mnogo suroviji: novi programi će se od sada praviti samo za novi operativni sistem. Naivčine koje su poverovale ciničnim Bilovim obećanjima kako će W95 raditi čak i sa Intelovim 80386 procesorom u svega 4 megabajta rama (onih 640 kilobajta više nije pominjao), imaju šansu da instalaciju novog operativnog sistema okončaju oko dvehiljadite. U očaju i paničnom strahu da vas tehnološki napredak ne mimoiđe, opet ste bacili skoro svu postojeću opremu, čak i tastaturu, koja svemu tome ništa nije kriva, opet ste morali da kupite još memorije, veći disk, bolju video-karticu i, naravno, jači mikroprocesor koji (kakva slučajnost!) Intel već ima na lageru u ogromnim količinama.

Novi operativni sistem napravljen je po ugledu na mikrotalasnu pećnicu: svi bi voleli da je imaju, a niko ne zna kako radi. Da biste naštelovali W95 kako treba, više vam nije dovoljan onaj klinac iz kraja, koji je u međuvremenu emigrirao u Redmond da piše programe za Majkrosoft. Nema više momka koji će za tanjir šampita srediti svaki vaš problem, treba vam tuce njih, za svaki problem ponaosob. Iole ozbiljna situacija ne može se rešiti bez brljanja po nečemu što se u W95 zove “registar”, a u suštini predstavlja tempiranu bombu koja samo čeka dodir nespretne ruke pa da eksplodira. Najveći stručnjaci za kompjutere, oni što žive od pisanja za lokalne kompjuterske novine, koje opet žive od onih koji ne mogu da žive od problema koje im kompjuteri prave, obično imaju samo jedan savet: reinstalirajte program od početka i molite boga da stvar proradi. Kad bi se tako popravljali automobili, majstori bi zbog promene ulja i filtera svaki put vadili motor iz karoserije i vraćali ga nazad.

WWW: Bilijeva aktuelna opsesija zove se Internet. Globalna kompjuterska mreža nikla je mimo Majkrosofta koji je godinama sa strane gledao kako se njeni pipci uvlače u škole, fabrike, institucije i domove. Da biste iole komotno mogli da skakućete po ganglijama Interneta, treba vam dobar program – ubedljivo najbolji je Netskejp, a njegovi izumitelji su odavno zaradili svojih prvih milion dolara. Lepota Netskejpa je upravo u njegovoj jednostavnosti. U poređenju sa Majkrosoftovim kancelarijskim paketom, ovaj program izgleda kao perorez u odnosu na Black&Decker bušilicu sa dodacima. Čak i osoba sumnjive inteligencije neće imati problema da pomoću Netskejpa pronađe sveže rezultate engleske Premijer lige. Onda je Gejtsu palo na pamet da se i na ovom polju dočepa svog parčeta kolača i tako je počela neviđena kampanja za Internet Eksplorer, alternativni pretraživač Interneta čija je najveća vrlina to što je potpuno besplatan. Umesto da program prave od nule, Majkrosoftovi programeri “pozajmili” su dizajn i strukturu Mozaika, pretraživača koji nikad nije dostigao popularnost Netskejpa, delimično i zato što je razvijen za interne potrebe američkih koledža. Detalji ovog škakljivog aranžmana nikad nisu objavljeni.

Kakav je da je, Eksplorer ima nenadmašan odnos kvalitet/cena za jedan ozbiljan proizvod. Njegova misija je jednostavna: on treba da uništi Netskejp koji ne može sebi da priušti luksuz da poklanja svoj glavni i doskoro jedini proizvod. Kad glavni konkurent ispusti dušu, ili se proda za male pare, Bili će da vidi šta će da napravi od Interneta i po kojoj ceni će da prodaje ono što je do tada poklanjao. Nažalost, izgleda da su i ljudi u Netskejpu izgubili kompas, što se često dešava malim firmama kojima Majkrosoft duva za vrat, pa su izbacili novu verziju svog Internet paketa koja pokušava da se takmiči sa Majkrosoftom u složenosti i glomaznosti. A tu je Majkrosoft uvek bio nenadmašan.

Izgleda da brzina kojom Eksplorer davi Netskejp ne zadovoljava Gejtsa. Da bi se ljudi što brže vezali za njegov još uvek inferiorni proizvod (kako drugačije nazvati program koji se napadno deli potpuno džabe, a upotrebljava ga manje od 30 odsto korisnika Interneta), sprema se nova verzija operativnog sistema koja će se na tržištu pojaviti krajem ove ili početkom naredne godine pod imenom Windows 97, Memfis, Nešvil ili već tako nekako. Ovoga puta vam neće biti ostavljena ni najmanja mogućnost da se okanete Eksplorera i njegovu sličicu smestite tamo gde joj je i mesto (u kantu za đubre), s obzirom na to da će dotični program od sada biti u fokusu čitavog operativnog sistema i sa njim toliko isprepletan da bi svaki pokušaj amputacije bio fatalan (po računar, naravno). Nakon što je tržište temeljno zaluđeno pričama o tome kako će nova verzija operativnog sistema biti čudo neviđeno, u izgladnelu masu puštena je nedorađena verzija Internet Eksplorera 4.0. Ovaj program ne predstavlja eksperimentalni softver (tzv. beta-verziju) namenjen dobrovoljcima (kamikazama) koji će ispitati vrline i nedostatke programa pred definitivnu komercijalizaciju, već običan softverski dinamit koji će sa 100 odsto verovatnoće bar jednom srušiti vašu kompjutersku kulu od karata. Ne laćajte se, dakle, šarene laže koju ovih dana čitaocima poklanjaju skoro svi časopisi koji drže do sebe, jer taj Eksplorer funkcioniše kao drveni šporet (čim se potpali, otpočne samodestrukciju). Čak i tradicionalno poltronske kompjuterske revije koje žive od reklamnih dotacija “Intelsofta” i prateće šrafciger-industrije (Del, Majkron, Gejtvej, Viglen), i koje bi pre objavile da je Zemlja ravna k'o tepsija nego što bi napisale da je nešto od reklamiranih proizvoda obično smeće, ovoga puta jedva prikrivaju svoje razočaranje.

No, to sigurno neće obeshrabriti Majkrosoft da i dalje prosto otima kompjutere ne bi li na njih postavio svoj novi Eksplorer, šta košta da košta. Vrhunac ove kampanje svakako predstavlja investicija Majkrosofta od oko 200 miliona dolara u trošni Epl, koji će ovu finansijsku injekciju otplatiti dobrovoljnom ugradnjom Eksplorera u svoje nove mašine (samo im još to treba, pa će da ih krene). Nekadašnji Majkrosoftov rival dostojan poštovanja sada vegetira na infuziji koju mu propisuje smrtni neprijatelj i uz to u računare ugrađuje softver koji na Meku nema nikakvu tradiciju. Koliko će sedativa zbog toga morati da popije prosečni mekovac koji više voli Netskejp, iznad svega prezire “Intelsoft” PC-industriju i Windows operativni sistem a u liku Gejtsa vidi Satanu lično – ostaje da se vidi.

INTEL: Ni drugo krilo “Intelsofta” ne traći vreme. Najaktuelniji proizvod Intela svakako je gama Pentijum procesora, a jedine dve rivalske firme, AMD i Sajriks, nailaze na slične probleme kao i Netskejp u sudaru sa Majkrosoftom. Sve bi bilo sasvim razumljivo i prihvatljivo da je Intelov proizvod superioran u pogledu cene i kvaliteta – ali nije! Prvi Pentijum procesori imali su skandaloznu grešku u jedinici za rad sa brojevima u pokretnom zarezu tako da je u određenim okolnostima rezultat deljenja bio netačan, tj. “odokativan”. Arogantni Intel prvo je pokušao da čitav problem gurne pod tepih (”našli su koga će da uče tablicu množenja”), da bi konačno objavio kako će obeštetiti samo one mušterije koje dokažu da su pretrpele štetu. Čim je iza Intela stao Majkrosoft, tvrdeći kako korisnici njegovih kancelarijskih programa nemaju razloga za strah, bilo je jasno da je Intel spasen. Prva značajna revizija Pentijum procesora pod nazivom “Pentijum pro” bila je čist promašaj: stari, spori programi radili su još sporije, a na one brze se ionako niko nije žalio. Velika buka digla se i oko takozvane MMX ekstenzije Pentijuma, tj. oko 57 novih i vrlo kompleksnih multimedijskih funkcija upresovanih u čip. Iako ovaj dodatak skoro udvostručuje cenu postojećem Pentijumu na 200MHz, a prosečnom korisniku Vorda ili Eksela treba koliko i Tarzanu sandale, o MMX-u danas priča i poslednja šuša i pored surove činjenice da dobitak na brzini u specijalno optimiziranim aplikacijama (koje ćete tek morati da kupite) ne prelazi petnaestak odsto.

Intelovo nedonošče “Pentijum pro” definitivno je usmrćeno premijerom Pentijum II mikroprocesora, najjače karte koju Intel trenutno ima u rukama. Ovo “čudo” paprene cene toliko je redizajnirano da se ne može ugraditi u postojeća podnožja starih procesora. Trebaće vam nova matična ploča, po ko zna koji put. Pentijum II je naišao na neočekivano hladan prijem, a rođendansku feštu definitivno je pokvario bivši inženjer Teksas instrumentsa Robert Kolins, koji je obelodanio da i ovaj procesor ima “bubu”. Za razliku od svog čuvenog prethodnika koji se zlopatio sa deljenjem, novi pentijum se muči sa zaokruživanjem. Pomenuti Kolins je, inače, noćna mora za Intel koji bi mu rado platio veliku svotu samo da ukloni sa Interneta svoju pezentaciju Intelovih najvećih blamaža (www.x86.org). On tvrdi da novi bag u Intelovom silicijumu nije nimalo bezazlen s obzirom na to da je jedna slična greška (doduše softverska) verovatno bila uzrok eksplozije rakete Arijana 5. Nema šanse da se Intel sa ovim složi, a vodeće firme okupljene oko “Intelsofta” prosto se utrkuju ne bi li razbile strah kod svojih kupaca tvrdeći da sitna falinka ne pogađa njihov softver i hardver. No, čašu je ipak prelila najava Didžitala da će tužiti Intel zbog kršenja patentnih prava. Vodeći svetski PC kolumnista Džon Dvorak tvrdi da bi ovoga puta Intel mogao da izgubi sudski spor.

Jedini pravi Intelov rival je AMD koji već godinama pravi brže i jeftinije mikroprocesore potpuno kompatibilne sa Intelovim pentijumima ali, nažalost, stalno kaska osvajajući proizvode koje je Intel već postavio na tržište. Sada postoje dobre šanse za ravnopravnu trku. AMD je svoj novi procesor K6 dovršio na vreme i dobio sve pohvale, ostavljajući na brzinskim testovima iza sebe klasični pentijum i pentijum pro. K6 lepo paše na postojeće matične ploče: da biste Intelov pentijum zamenili AMD-ovim procesorom, treba vam jedino šrafciger. Meta koju je K6 postavio za pentijum II prilično je visoka: dok su im brzine rada uporedive, cene nisu jer je K6 znatno jeftiniji. Nažalost, sve dok ne bude završena fabrika u Drezdenu, AMD nema zadovoljavajuće kapacitete kojima bi garantovao potrebne količine i rokove isporuke. Ovu situaciju Intel vešto koristi – ukoliko nanjuši da njegovi komitenti kontaktiraju sa AMD-om, obično usledi munjevit prekid isporuka, a neverni partner ostaje na cedilu. Osim toga, Intel je toliko pun para da može sebi da priušti da nekoliko modela svojih procesora prodaje i sa gubitkom, ne bi li se otarasio konkurencije na Majkrosoftov način. Nove, znatno niže cene Intelovih čipova već su objavljene.

Šta ćete, razvoj aplikacija za vaš stari Windows je okončan, moraćete da zažmurite, odvojite nekoliko hiljada maraka i napravite, još jednom, svoj kompjuter od početka: na policama vas već čekaju Windows 97 i pentijum II sa sve MMX-om. To se zove progres. Jednoga dana možda vam u goste pravo iz Redmonda navrati onaj momak iz kraja pa vam objasni šta znače i čemu služe “briefcase”, “registry”, “coolbar”, “active x”, “ole 2” i ostale zezalice koje vam golicaju znatiželju (”čemu ovo služi... a uz to i ne radi”). Oni talentovaniji verovatno će razumeti i kako radi pomenuta mikrotalasna pećnica, pa u čitavoj priči otkriju neki tajni i autoru ovog teksta nepoznati smisao. Ali, za ime boga, ovoga puta ne bacajte tastaturu, ona sigurno još može da posluži.

(Vreme #359)

Karambol u orbiti

Još od 1961. godine, kada je Gagarin, nošen svojim Vostokom 1, uspeo da provede devedeset minuta u kosmosu i napravi istorijski krug oko Zemljine kugle, čovečanstvo je prosto opsednuto željom da u svemiru ostane što duže. Deset godina posle prvog leta čoveka u kosmos, Rusi šalju u orbitu Salyut 1, devet tona tešku orbitalnu stanicu, čije je lansiranje bilo klasični “podbačaj”. Letelica nije mogla da dostigne potrebnu visinu, tako da je nakon šest meseci ušla u gušće slojeve atmosfere i izgorela. Onda je usledila još jedna havarija, jer se Salyut 2 raspao tokom lansiranja. “Kad mogu Rusi, možemo i mi”, verovali su Amerikanci, koji su se 1972. godine po šesti put spustili na Mesec i tako euforično okončali ciklus Apollo. Iz ovog programa preostale su im rakete-nosači (Saturn V), komandni i servisni moduli, kao i velika količina pouzdane opreme koju su iskoristili da bi 1973. godine lansirali čuveni Skylab, ambiciozno zamišljenu orbitalnu stanicu koja se od samog početka suočila sa problemima. Na Skylabu su boravile samo tri posade, u ukupnom trajanju od 171 dan, pri čemu su prve dve uglavnom popravljale masivna oštećenja nastala tokom poletanja. Napuštena stanica je zatim više od pet godina beskorisno plutala kosmosom i lagano gubila visinu, da bi jula 1979. nekontrolisano uletela u atmosferu. Od ovog događaja dokoni novinari napravili su spektakl pod geslom “Skylab pada pravo u vaše dvorište”, rudarski šlemovi kojim ste se “provereno” mogli zaštititi od krhotina raspadnute letelice prodavali su se kao alva. Ostaci Skylaba, na sreću, uglavnom su bućnuli u Indijski okean, a nekoliko parčića pronađeno je u slabo naseljenim područjima jugozapadne Australije.

U međuvremenu, Rusi su strašno napredovali i u periodu od 1974. do 1982. lansirali svoje prve uspešne orbitalne stanice. Salyut 3 i Salyut 5 bili su konstruisani za potrebe vojske, tako da se o njima zna relativno malo. Prva prava orbitalna stanica namenjena civilnoj upotrebi bila je Salyut 4, ali su se Rusi pročuli tek po Salyutu 6, koji je postavljen u orbitu 1977. Na njemu su kosmonauti proveli skoro dve pune godine (676 dana), prosto se utrkujući u dužini neprekidnog boravka u kosmosu. Tri meseca pre nego što će 1982. ispražnjeni Salyut 6 sagoreti u atmosferi, lansirana je i poslednja orbitalna stanica iz ove serije – Salyut 7, na kojoj je 1984. jedna ekipa astronauta boravila rekordnih 237 dana.

DEO ISTORIJE: Sve ove orbitalne stanice odavno su deo istorije. Izuzev poslednje, pod nazivom Mir, čije je jezgro (core) lansirano 20. februara 1986. Mir ima šest vrata za spajanje sa drugim kosmičkim letelicama i dodatnim modulima kojima se trajno povećava korisna zapremina stanice, poboljšane kabine za rad i odmor, moćne solarne panele za napajanje energijom i znatno usavršene istraživačke instrumente i prateću opremu. Jezgro Mira, teško oko 21 tonu, dugačko oko 13 i široko 4 metra, podeljeno je na radni i životni prostor. U stambenoj sekciji svaki član posade ima svoju sopstvenu kabinu sa stolicom i vrećom za spavanje, a tu su i “kupatilce” sa pravim tušem i skromna kuhinjica. Radna zona predstavlja mesto odakle se osmatra i kontroliše čitav kompleks. Sve prostorije predviđene za boravak ljudi maksimalno su “humanizovane”: podovi su ravni i zastrti tepihom, zidovi zrače pastelnim bojama, a tavanice su difuzno osvetljene. Marta 1987. godine Rusi su stanici pripojili prvi modul, astrofizičku opservatoriju Kvant 1, tešku 20 tona, tek malo manju od jezgra, čime je “useljivi” prostor kompleksa skoro udvostručen. Sledeći modul Kvant 2, lansiran februara 1990, opremljen je instrumentima za biotehnološka istraživanja kao i vazdušnom bravom za izlazak u “šetnju” (kosmosom, naravno). Mesec dana kasnije prikačen je i Kvant 3, tehnološki modul poznat pod nazivom Kristall, namenjen proizvodnji i testiranju poluprovodničkih materijala koje je nemoguće napraviti na Zemlji. Od ostale opreme tu je i mala botanička bašta namenjena ispitivanju biljaka, kao i vrata za spajanje Mira sa ruskim šatlom Buran (danas ova vrata koristi američki Space Shuttle, pošto se projekat Buran u međuvremenu zaglavio). Modul Spektr, opremljen uređajima za izučavanje atmosfere i površine Zemlje, stigao je 1995. Kada se na stanici nalaze američki astronauti, Spektr je njihova ekskluzivna rezidencija. Poslednji je, 1996. godine, prikačen modul Priroda, natovaren aktivnim i pasivnim radio-instrumentima i senzorima, različitim tipovima spektormera za merenje debljine ozonskog omotača i koncentracije aerosola. Današnji kompleks orbitalne stanice Mir više je nego impozantan – to je pravi mali soliter na oko 400 km visine iznad Zemlje koji se povremeno proširuje brodovima za transport robe i astronauta (ruski Soyuz i bespilotni teretnjak Progress, kao i američki Space Shuttle).

PRVA POSADA: Godinama je Mir funkcionisao skoro savršeno, bez većih problema. Prva posada (astronauti Kizim i Solovyev) kao od šale je provela 53 dana u kosmosu podešavajući opremu i dovodeći stanicu u red. Onda su posade počele da se redovno smenjuju, ostajući u orbiti sve duže, da bi 1987. godine Romanenko postavio novi rekord u dužini boravka čoveka u kosmosu (326 dana). Usledio je period relativno smanjenog interesovanja laičke publike za funkcionisanje Mira, naučnici su mogli da se na miru posvete svojim istraživanjima, kosmonauti su dokono udarali recke po zidovima stanice odbrojavajući dane do povratka kući. U međuvremenu je pao Berlinski zid i propao SSSR, ali je Mir, bar onaj u kosmosu, ostao čitav. Nakon pada gvozdene zavese, za projekat orbitalnih stanica počeli su da se interesuju i Amerikanci kojima je brzo postalo jasno da će im trebati decenije da stignu Ruse u tehnici pravljenja i ispitivanju orbitalnih kolonija. “Ima li neko prazno mesto gore kod vas?”, pitao je neki direktor NASE. Nadležni baćuška nije smogao snage da kaže odlučno njet novom svetskom poretku i... tako sada na Miru Rusi redovno dosađuju Amerikancima, Amerikanci povremeno dosađuju Rusima, a Amerikanci i Rusi svima ostalima, kao što je i red... Sve bi teklo u duhu “bratstva i jedinstva” da se jedna malerozna ekspedicija nije “pobrinula” da dospe na prve novinske stupce.

U to vreme na Miru se nalazila posada broj 23 koju su sačinjavali Vasili Tsibliev (komandir) i Aleksandr Lazutkin (inženjer leta). Tsibliev (43) je vrhunski istreniran astronaut, sa više od 1600 časova leta na vojnim avionima i 200 dana prethodnog boravka u kosmosu (bio je vođa rusko-francuske posade tokom 1993. godine). Lazutkin (39) je novajlija, njemu je ovo tek prvi let, iako se za kosmonauta sprema još od 1992. godine. Rusi su na Mir doleteli još u februaru da bi im se u maju priključio Amerikanac Mike Foale (40), provereni astronaut sa više od 640 časova boravka u svemiru. Foale je bio član prve posade Space Shuttlea koja se spojila sa Mirom.

SUDAR: Taman je počeo da sviće 25. jun kada su astronauti izvestili kontrolu leta da je teretnjak Progress M-34 pun smeća izbačenog sa stanice, za vreme rutinskog testa ručne kontrole pristajanja letelice na Mir, udario u solarni panel u neposrednoj blizini modula Spektr. Tsibliev, koji se u trenutku nesreće nalazio za komandama, kaže da je Progress doleteo prebrzo i da ga je bilo nemoguće zaustaviti. Pritisak u stanici počeo je brzo da pada – bilo je očigledno da je Spektr probušen pa se pristupilo njegovoj hermetizaciji i izolaciji od ostalog dela letelice. Pola časa kasnije pritisak na Miru konačno se stabilizovao na 675 milimetara živinog stuba, dovoljno da astronautima počne da zuji u ušima, a zatim počeo lagano da raste do uobičajenih 750. Instrumenti su pokazivali da je ovakva akcija bila neophodna pošto je pritisak u Spektru ubrzo pao na nulu. Najnesrećniji je, svakako, bio Foale koji se osećao kao da mu je kamion uleteo pravo u spavaću sobu – ostao je bez skoro svih ličnih stvari, kompletnu naučnu opremu NASE koja je ostala zarobljena u Spektru i da ne pominjemo. Evo šta sirotan traži da mu otadžbina hitno pošalje: sanduče za prvu pomoć, patike za treninig, ekspandere, Phillips mašinicu za brijanje, četkicu i tri paste za zube, laptop kompjuter, štampač i još neke drangulije.

Iako su rezerve hrane, vode i vazduha kao i Soyuz kojim se posada može po potrebi hitno evakuisati sa Mira ostali netaknuti, posledice sudara ipak su bile ozbiljne. Zbog oštećenja solarnih panela i Spektra koji predstavljaju glavne generatore za čitav sistem, na Miru su uvedene restrikcije električne energije: isključeni su moduli Kvant 2 i Kristall, podsistem za reciklažu urina i ugljen-dioksida, a umesto njih aktivirani su pasivni sistemi koji ne rade na struju. Da bi se nadomestio nedostatak elektrike koji povremeno dostiže i čitavih 50 odsto potreba, počele su hitne pripreme za najnužnije popravke. U tu svrhu je sa Zemlje 5. jula lansiran Progress M-35 koji je na Mir dovezao potrebnu opremu i rezervne delove, među njima i specijalni “tanjir” sa pletenicom od 22 kabla koji treba da premosti upropašćeni Spektr i poveže tri neoštećena solarna panela sa akumulatorima u jezgru. Taman kada su se pripreme ruskih astronauta za izlazak u prazan prostor, predviđen za 14. jul, privodile uspešnom kraju, tokom rutinske medicinske kontrole (13. jula) detektovana je jaka aritmija kod Tsiblieva koja je naterala kontrolu leta da odloži čitavu operaciju na neodređeno vreme. Iskusni Rus nije mogao da izdrži iscrpljenost, permanentni stres i nesanicu protiv koje se borio pilulama, srce ga je “otkucalo” tako da je iščekivana intervencija morala da bude odložena. NASA je u to vreme razmatrala mogućnost da Foale, koji već ima jedno iskustvo sa lebdenjem u vakuumu, zameni rashodovanog Tsiblieva tokom popravke, a onda je usledio novi peh.

”KVRC”: U kasno popodne, 17. jula, kabl u modulu Kristall kojim se brodskom kompjuteru dostavljaju podaci sa senzora za brzinu i orijentaciju Mira, slučajno je izvučen iz štekera. Ko je gledao “Odiseju u svemiru” sigurno se seća kako je David Boumen isključio Halla 9000, kompjuter koji se “malo” pokvario i pobio posadu: dok Dave odšrafljuje memorijske blokove, Hall prvo traži objašnjenje (”Just what do you think you are doing, Dave?”), da bi zatim počeo da moli za milost (”My mind is going... I can feel it... I'm afraid, Dave”). Takve poezije na Miru nije bilo – kompjuter je samo “kvrcnuo” i pao u nesvest, nestalo je osvetljenja, a stanica je počela da se nekontrolisano “tumba” zajedno sa svojim stanarima. Solarne ćelije više nisu zauzimale propisani položaj u odnosu na Sunce, tako da su se akumulatori očas ispraznili. Napori da se letelica umiri, solarni paneli dovedu u optimalan položaj, a kompjuter “podigne” trajali su sve do ranih jutarnjih časova, dok su se prazne baterije punile još naredna dva dana. Kontrola leta odbila je da imenuje krivca, smatrajući da se greške dešavaju svuda, pa i u kosmosu.

Time je, makar privremeno, stavljena tačka na misiju posade Mir 23. Tsibliev i Lazutkin idu kući polovinom avgusta, dve nedelje pre roka. Opsežnu operaciju popravke oštećenog Mira izvešće naredna posada (Solovyov i Vinogradov), koja se u Zvezdanom gradu već priprema za delikatnu misiju. Iz ekipe je privremeno ispao Francuz Leopold Eyharts, čije prisustvo na Miru trenutno nije neophodno. Autor ovog teksta ipak se čudi da umesto njega nije pozvan neki Srbin (o našim pripremama za sletanje na Mars, “Vreme” je već pisalo), s obzirom na to da niko nije utreniran da bolje od nas vozi olupinu ili živi pod svakodnevnim restrikcijama električne energije.

A Mike? Vredni Mike Foale, koji se poslednjih nedelja svojski trudio da pomogne indisponiranim kolegama i pokupio opšte simpatije brinući o ličnoj higijeni čak i u najtežim trenucima, ostaće na stanici sve do polovine ili kraja septembra, kada bi trebalo da ga zameni još jedna Amerikanka u kosmosu Wendy Lawrence. Ako žena nije u stanju da sredi krš koji su za sobom ostavila tri muškarca – ko jeste?

Publicitet

Uočljiva je razlika u publicitetu koji nesrećnim događajima daju ruska i američka strana. Amerikanci su relativno skoro imali katastrofu koja je odnela sedam ljudskih života (eksplozija Challengera, 1986). Sve njihove misije sada se planiraju mnogo brižljivije, do poslednjeg detalja, a na najmanju mogućnost ugrožavanja bezbednosti astronauta pokreće se složeni mehanizam procene rizika i eventualnog spasavnja. NASA je, osim toga, uvek bila civilna agencija koja živi od publiciteta i para poreskih obveznika koji žele da znaju kako se taj novac troši. Rusi imaju tu nesreću da ni dan-danas ne znaju tačno gde prestaje vojna a počinje civilna nadležnost, mnogi detalji večno ostaju skriveni od očiju javnosti. Iako sećanje na poslednju rusku kosmičku tragediju polako bledi (dekompresija kabine prilikom sletanja usmrtila je tri astronauta Soyuza 11, 1971), brojni incidenti na Miru kao i propast letelice Mars '96 govore da je ceo ruski kosmički program u dubokoj krizi – krizi poverenja u sopstvene kvalitete. Stoički primajući svoje neuspehe, Rusi i dalje tvrde da kako su oni u kosmosu 11 godina u kontinuitetu. Ovo iskustvo im, verovatno, omogućava da neočekivane situacije rešavaju kombinacijom improvizacije i dobrog treninga. Za razliku od američke sitničavo isplanirane i bombastično propraćene Space Shuttle koreografije, ruski letovi i dalje se oslanjaju na mišiće i zdrav razum. Iako su Rusi od svojih astronauta napravili žive legende, na dan kada je Mir ostao bez struje, nijedan TV urednik nije našao za shodno da ovo objavi kao udarnu vest, a kamoli da prekine program (”Pa šta ako je neko malo oštetio stanicu? Jel' neko umro? Nije!”). NASA, ipak, brine. U junu 1998. godine treba da počne izgradnja međunarodne orbitalne stanice, najveće do sada, u kojoj će učestvovati 16 zemalja, a prvi potez treba da povuku baš Rusi. Vladimir Solovyov, šef ruske kontrole leta, tvrdi da se sve odvija po planu: “Tačno je da smo imali teškoće. Ali to ne znači da smo izgubili svoj prestiž. Naša sposobnost da se suočimo sa teškoćama i uspešno ih prevaziđemo čini taj prestiž još većim”.

(Vreme #353)

Parkiranje na Marsu

Interesovanje za Mars staro je koliko i samo čovečanstvo. Posle Meseca i Venere, treperavi Mars je najsjajnije telo na noćnom nebu i prirodna meta nebrojenih posmatrača, od Vavilonaca i starih Grka, naoružanih jedino oštrim očima, do današnjih astronoma opremljenih vrhunskom teleskopskom artiljerijom najrazličitijeg kalibra. Ipak, prosečan Zemljanin nije mnogo odmakao od predstave ili, bolje rečeno, od mita o Marsu koji su u drugoj polovini prošlog veka izgradila dva maštovita astronoma. Posmatrajući kroz svoj teleskop tamne pruge isprepletane preko crvenkaste Marsove površine, Italijan Giovanni Schiaparelli je 1887. objavio postojanje planetarnog sistema povezanih kanala. Ovo otkriće je Amerikanac Percival Lowell upotrebio kao ključni dokaz inteligentnog života na Marsu, tumačeći kanale kao trag veštačkog sistema za navodnjavanje inače suve i puste planete. Dakle, Marsovci su tu, na stotinak miliona kilometara od nas!

Trebalo je mnogo vremena da se ova zabluda razbije. Kasnija pomna osmatranja pokazala su da mrke linije nisu nikakve zelene oaze već nanosi neplodnog peska i prašine formirani sezonskim vetrovima. Mars je, sada se već detaljno zna, prilično sablasno mesto za život i podseća na naše visoke, hladne i suve pustinje. Dan na ovoj sićušnoj planeti traje koliko i na Zemlji, dok je jedna marsovska godina skoro dva puta duža od naše. Pejzaž je monoton, uglavnom ravan, prošaran stenjem boje rđe. Retka atmosfera se najvećim delom sastoji od ugljen-dioksida, a pritisak je oko 100 puta manji od pritiska na površini Zemlje. Tanak atmosferski omotač, bez ozonskog sloja, ostavlja površinu planete bez zaštite, potpuno izloženu ubitačnom kosmičkom zračenju. Prosečna dnevna temperatura nije veća od -30°C, a tokom dana varira za više od 100°C. Vodenih tokova nema, a vodena para može se detektovati samo u tragovima. Povremeno, površinom duvaju vetrovi dovoljno jaki da podignu veliku masu sitnih čestica, formirajući oblake koji sakrivaju površinu planete po nekoliko dana, čak i meseci.

Metafora o Marsovcima, međutim, ostala je do dana današnjeg. Da je dočekao najnovija naučna dostignuća, Lowell bi imao barem delimičnu satisfakciju. Nečeg je tamo, ipak, bilo. Indicije da je Mars nekad imao deblju i topliju atmosferu, pogodnu za život, prilično su ozbiljne. Misija Vikinga utvrdila je postojanje dubokih kanjona koji su nekad davno bili rečna korita. Jedan takav kanjon (Valles Marineris), dugačak oko 4000 kilometara i dubok skoro deset, predstavlja najveći poznat objekat takve vrste u čitavom solarnom sistemu. Istražujući jedan komad Marsa, meteorit težak oko 2 kilograma i star preko 4 milijarde godina, koji je zahvaljujući žestokom udaru komete doleteo na Zemlju i kao meteorit završio u ledu Antarktika pre oko 13.000 godina, naučnici su naišli na jasne tragove organskih jedinjenja svojstvenih živim formama, minijaturne karbonske fosile veličine bakterija i brojna hemijska jedinjenja nalik onima koja proizvode primitivni zemaljski mikroorganizmi. Zahvaljujući ovom senzacionalnom otkriću, moglo bi se reći da nismo sami u kosmosu, ali je teško verovati da ćemo u skoroj budućnosti naići na nešto složenije od bubašvabe.

ŠETAČ: ...I tako smo došli do Pathfindera, supermoderne međuplanetarne sonde čiji je trogodišnji razvoj koštao tek 150 miliona dolara, a to je relativno mala svota u odnosu na dosadašnja istraživanja ove vrste. Jedan od profanih ciljeva američke nacionalne agencije za aeronautiku i kosmos NASA, bio je da se američkim poreskim obveznicima pokaže kako spektakularni kosmički poduhvati ne moraju biti skupi. Iako će se ukupna cena čitave misije ipak popeti na 280 miliona dolara, Pathfinder je i dalje 15 puta jeftiniji od hvaljenog Vikinga 1. Postoji, međutim, još nešto što će NASA prvi put upotrebiti u istraživanjima Sunčevog sistema. To je rover (engl. šetač), inteligentno, autonomno vozilo, sposobno da se samo stara o sebi dok istražuje najbližu okolinu mesta spuštanja. NASA planira da novom opremom detaljno ispita geološka, morfološka, magnetska i mehanička svojstva tla i stena, da zabeleži najfinije meteorološke promene i eventualno izmeri efekat erozije na nekoliko stotina kvadratnih metara okolne površine Marsa.

Završne pripreme letelice za lansiranje počele su još u aprilu 1996. godine, nizom drakonskih testova kojima je proverena pouzdanost celokupne konstrukcije. Posle intenzivnog “maltretiranja” i rigorozne kontrole kritičnih elemenata, kompjuterskog softvera i mernih instrumenata, Pathfinder je prebačen na kosmodrom u Cape Canaveralu, smešten na vrh rakete-nosača Delta II i konačno poleteo put Marsa 4. decembra 1996. Let je, u skladu sa predviđanjima, trajao tačno sedam meseci, i pored nekoliko korekcija putanje. Bliski susret letelice sa Marsom dogodio se prvih dana jula, a zatim je započela delikatna operacija spuštanja lendera na površinu planete. Proces prizemljenja je potpuno automatizovan i stavljen pod kontrolu računara na samoj letelici. U pitanju je IBM RAD 6000, komercijalni kontrolni kompjuter ojačane konstrukcije, snage boljeg Power PC-a, sa 128Mb memorije. Kompjuter je isprogramiran tako da u preciznom vremenskom redosledu aktivira složene podsisteme koji treba letelicu da uspore i neoštećenu spuste na tlo.

Procedura prizemljenja započeta je 90 minuta pre nego što je lender dodirnuo površinu Marsa. Prvo je ispušten sav rashladni fluid koji je sprečavao pregrevanje letelice tokom leta, a zatim je, na pola sata pre spuštanja i na rastojanju od oko 8500km, odbačen cruiser, servisni deo letelice koji je ulaskom u Marsovu orbitu izvršio svoj zadatak. Kosmički brod je ušao u atmosferu na visini od oko 125km, brzinom od oko 29.000km/h, pod tačno određenim uglom. Poniranje pred velikim uglom ne bi dalo dovoljno vremena da letelica prođe sve planirane faze spuštanja; dok bi zbog premalog ugla brod mogao da se “odbije” od gornje slojeve atmosfere i da bude izgubljen. Marsova atmosfera, iako tanka i retka, bila je dovoljna da smanji brzinu broda na oko 1400km/h. Od pregrevanja tokom ovog aerodinamičkog kočenja lender je zaštićen specijalnom školjkom i termičkim štitom razvijenim za misiju Viking, koji pri maksimalnom usporenju apsorbuje više od 100 megavata toplotne energije. Svaki delić letelice u ovoj fazi trpi strahovito opterećenje, oko 20 puta veće nego na Zemlji. Jednostruki padobran prečnika 7m izbačen je na visini od oko 6km iznad tla, tri minuta nakon ulaska u atmosferu, i dodatno je usporio letelicu do nekih 230km/h. Aktiviranjem pirotehnike, dvadesetak sekundi kasnije, odbačen je i prednji termički štit pošto je brzina letelice postala dovoljno mala. Međutim, najkomplikovaniji deo spuštanja tek je trebalo da se odigra!

PRIZEMLJENJE: Lender letelica, čiji spoljni omotač podseća na tri zatvorene cvetne latice, počinje da se odvaja od zadnjeg oklopa broda koji na sebi nosi otvoren padobran, ravnomerno klizeći naniže duž metalnog kaiša, sve dok rastojanje između lendera i zadnjeg štita nije dostiglo 20 metara. Ovo rastojanje bilo je sasvim dovoljno da se lender zaštiti od izduvnih gasova iz tri raketna motora na čvrsto gorivo ugrađenih u oklop i oslobodi dovoljan prostor za naduvavanje vazdušnih jastuka koji treba da obave meko prizemljenje. Kada se lender zaustavio na kraju kaiša, aktiviran je Honeywellov radar za precizno merenje visine pomoću koga je, 32 sekunde pre sletanja, sa visine od 1500m detektovana površina Marsa, a zatim koordinisana završna sekvenca spuštanja. Na visini od oko 300 metara i svega osam sekundi pre spuštanja aktivirana su dva pirotehnička upaljača: prvi je presekao kablove koji su osiguravali vazdušne jastuke, a drugi je, četvrt sekunde kasnije, aktivirao gasne generatore koji su za samo tri desetinke sekunde naduvali sva tri vazdušna jastuka do punog prečnika od 5,2m čime je čaura lendera bila potpuno zatvorena i zaštićena. Četiri sekunde kasnije, sa lendera su kroz spojni kaiš kompjuterski aktivirani releji kočećih raketnih motora u zadnjem oklopu broda. Svaki od tri motora u stanju je da pruži konstantan potisak od jedne tone tokom dve sekunde. Kratkotrajno aktiviranje ovih motora, na nekih stotinak metara iznad tla, bilo je dovoljno da u potpunosti zaustavi poniranje lendera na oko 15m visine. Kaiš između lendera i zadnjeg oklopa broda je zatim presečen, a lender, zaštićen naduvanim jastucima, slobodnim padom se spustio na površinu Marsa u reon poznat kao Ares Vallis. Zbog nagiba koji je spojni kaiš imao u trenutku kidanja, pad lendera verovatno nije bio vertikalan. Prvi proračuni pokazuju da je lender udario o tle brzinom od skoro 90km/h pod uglom od 30 stepeni u odnosu na horizontalu i da je nekoliko puta odskočio od tla pre nego što se potpuno zaustavio. Visina odskoka morala je biti veća od 10 metara, a rastojanje između uzastopnih tačaka udara dostizalo je 100 metara.

Umotan u još uvek naduvane, iako mestimično izbušene jastuke, Pathfinder se tako, konačno, skrasio na Marsu, u rano jutro 4. jula, upravo na dan najvećeg američkog nacionalnog praznika, taman za emisiju Good Morning America (slučajnost?). Kako bi čaura lendera mogla da se otvori, pirotehnikom su razorene bravice koje su spajale latice čaure po ivicama, a zatim je počelo jednočasovno izduvavanje i pakovanje zaštitnih jastuka. Izgleda da je tu bilo manjih problema, jer se neki od izduvnih ventila jastuka “zapušio” što, na sreću, nije ugrozilo funkcionisanje ostalih sistema. Konačno, kucnuo je i čas da se otvore tri latice lendera. Pošto je bilo sasvim moguće da se lender ne dočeka “na noge”, tj. da čaura lendera ostane da leži na svom boku umesto na osnovi, u svaku laticu ugrađen je pogonski motor velikog obrtnog momenta. Prvo je otvorena latica kojom se lender oslanjao na tlo, čime je lender doveden u uspravan položaj. Zatim su otvorene preostale dve. Operacija ispumpavanja jastuka i otvaranja latica trajala je preko tri sata. Proces sletanja odvijao se potpuno automatski. Osoblje na Zemlji bilo je lišeno čak i radio veze, jer je predajnik bio isključen kako bi se zaštitio od pregrevanja tokom aerodinamičkog kočenja. Veza je, po planu, automatski uspostavljena oko 3,5 sata nakon sletanja.

HARDVER: U međuvremenu, lender je dobio ime Carl Sagan Memorial Station, u čast čoveka koji je godinama radio kao savetnik NASA, čiji su životni entuzijazam i ljubav prema kosmosu “inficirali” milione amatera. Nepokretni deo stanice, oblika otvorenog cveta, opremljen je složenim instrumentima i visoko kvalitetnom kamerom koja može da napravi nov kadar okoline svake dve sekunde. Ipak, najviše se očekuje od rovera, supermoderne naprave koja treba da se malo “promuva” površinom Marsa, makar ništa drugo ne uradila. Vozilo je kršteno imenom Sojourner, prema afroameričkoj reformatorki Sojourner Truth, koja je živela u doba Američkog građanskog rata i prepešačila zemlju uzduž i popreko propovedajući jednakost među ljudima. Ono Truth je otpalo jer reč Sojourner i onako označava putnika. Dan posle sletanja, Sojourner je otkloparao niz specijalno napravljenu rampu lendera i dotakao površinu Marsa. Mašala, ili kako bi Amerikanci rekli: Touchdown!

Spolja gledano, Sojourner izgleda prilično naivno i podseća na skejtbord ili kakav sličan tandrčak: dugačak je 65cm, širok 48cm, visok 30cm i težak 10kg, sa šest točkova od po 13cm u prečniku. U suštini, to je čudo neviđeno i košta 25 miliona dolara. Svaki od točkova ima nezavisan pogon, tako da se Sojourner sa lakoćom iskopava čak i iz mekog peska. Vozilo može da pređe preko svake prepreke čije su dimenzije uporedive sa veličinom točka i da se nagne u stranu i do 60 stepeni a da se ne prevrne. Prednji i zadnji točkovi imaju nezavisno upravljanje, pa se vozilo po potrebi može okrenuti u mestu. Brzina kretanja iznosi centimetar u sekundi. Energiju potrebnu za funkcionisanje Sojournera obezbeđuje tandem solarnih ćelija površine 0,2 kvadratna metra i akumulatora, do maksimalne snage od 30W, iako je za normalan pogon dovoljno samo 10W. Komponente rovera koje nisu u stanju da podnesu najniže dnevne temperature na Marsu (-110°C) nalaze se u izolovanom i permanentno zagrevanom elektronskom sandučetu. Sojourner na sebi nosi tri kamere, dve spreda, koje formiraju stereoskopsku sliku terena, i jednu “običnu”, sa zadnje strane.

U srcu vozila kuca kompjuter (Intelov osmobitni čip 80C85, 176kb ROM, 576kb RAM) sa 70 senzorskih kanala za komunikaciju sa spoljašnjim svetom i opsluživanje kamera, modema, motora i eksperimentalne elektronike. Kretanje se kontroliše uključivanjem i isključivanjem pogonskih motora. Kada su motori isključeni, kompjuter proračunava optimalne trajektorije koristeći video sistem sastavljen od lasera i kamere, kojim se detektuju prepreke na putu. Vozilo se kreće potpuno autonomno, permanentno vodeći računa o dostizanju predviđene lokacije. Roverom se upravlja preko modema na lenderu i samom vozilu, a svi značajni podaci emituju se na Zemlju. Komande koje rover izvršava generišu se u zemaljskoj kontroli misije, na moćnoj Silicon Graphics radnoj stanici. Kad god vozilo stigne u predviđenu kontrolnu tačku, obično pre nego što na Marsu padne noć, kamere na lenderu i roveru kreiraju trodimenzionalnu sliku terena, na osnovu koje će operator utvrditi naredne kontrolne tačke i neophodne korekcije putanje usled grešaka u navigaciji. Sve generisane komande šalju se na Mars, u lender, koji će ih sačuvati sve dok ih rover ne zatraži početkom narednog dana.

TVIN PIKS I JOGI: Sojourner će prvenstveno biti posvećen samom sebi, manje ostalim naučnim zadacima. U predviđenih sedam dana, koliko iznosi procenjeni životni vek rovera, ispitivaće se kvalitet kontakta točkova sa podlogom, proučavaće se sposobnost autonomnog kretanja, testiraće se rad kompjutera pri izbegavanju velikih prepreka na putu i proračun rizika pri kretanju, izmeriće se količina generisane energije i toplote, a kamerom sa rovera snimiće se i stepen oštećenja na lenderu. Kako saznajemo, rover je upravo pristigao na prvu izabranu lokaciju i na markiranu stenu postavio alfa-protonski spektrometar pomoću koga će biti utvrđen hemijski sastav zemljišta. No, velike termičke oscilacije učiniće svoje u najkraćem vremenu: Sojourner će, jednostavno, prestati da se kreće kada otkaže fina elektronika na njemu. Lender će nastaviti da samuje još godinu dana, šalje slike okoline i atmosferske podatke, a onda će se i njegovo elektronsko oko ugasiti...

Šta se očekuje od ove misije? Autora ovog teksta najviše interesuje da li bi Sojourner uspeo da preživi džombe na srpskim saobraćajnicama, ali ovakva istraživanja nisu predviđena. Šalu na stranu, ukoliko se dobro pokaže, neki veći, jači i bolje opremljeni Sojourner mogao bi da postane standardan deo opreme svih budućih međuplanetarnih letelica. Spektakularnih vesti, poput onih o otkriću života na Marsu, verovatno neće biti, izuzev ako iza nekog “ćoška” Sojourner ne otkrije McDonald's restoran, ili mu kakav “mali zeleni” ne naplati kaznu za pogrešno parkiranje ili presporu vožnju. Panorama snimljena kamerom sa lendera izgleda beznadežno dosadno, i da nisu primećena dva brežuljka koja su dobila ime Twin Peaks i jedan debeljuškasti kamen po imenu Jogi, imao bi se utisak da je Pathfinder pao in the middle of nowhere. Međutim, broj onih kojima je dovoljna sama pomisao da je čovek sposoban da inteligentnim “projektilom” veličine nekoliko metara pogodi metu daleku ko-zna-koliko miliona kilometara zadivljujuće je veliki. Pogotovu, ako je taj čovek – Amerikanac.

Šta nas čeka u budućnosti? U svemiru je prilična gužva, novi randevu sa Marsom zakazan je već za septembar kada je predviđeno da u orbitu oko Marsa uđe Mars Global Surveyor, koji je trenutno oko 17 miliona kilometara daleko od cilja. NASA u džepu ima još desetak kompleksnih misija, što samostalno što u saradnji sa Rusima, koje na kraju treba da razreše dilemu oko života na Marsu. Mi ovdašnji ćemo ipak morati da sačekamo 2007. godinu kada je, prema navodima jednog našeg “dobro obaveštenog” lista, predskazano i spektakularno spuštanje Srba na Mars. Prema tom poduhvatu, Armstrongovo osvajanje Meseca izgledaće kao plivanje preko plitkog potoka. Umesto onog patetičnog i tipično američkog: “Došli smo u miru, u ime celog čovečanstva”, kladio bih se da će naša prva poruka sa Marsa da glasi: “Devize, devize...”. Ali, nema veze. Da se pritrpimo još deset godina, Bože zdravlja, pa da ovaj istorijski uspeh proslavimo ispred gradske ili savezne skupštine (tačna lokacija biće naknadno objavljena).

Rusi...

Istraživanja Marsa se nastavljaju. Ona ozbiljna, izvršena pomoću međuplanetarnih letelica počela su pre skoro 35 godina. Početni potez povukli su Rusi (Sovjeti, ako tako više volite), ali je njihov Mars 1 lansiran 1962. bio ćorak i otkazao posle 70 miliona pređenih kilometara. Slično se dve godine kasnije proveo i Zond 2, koji se primakao planeti ali nije uspeo da pošalje bilo kakav koristan podatak. Uspeh konačno beleže sonde Mars 2 i Mars 3, lansirane 1971. godine, koje su se nakon višemesečnog leta planski srušile na površinu Marsa emitujući nešto malo podataka sve dok oprema nije otkazala. Sve ostalo u ruskom istraživanju Marsa bilo je čista katastrofa. Četiri nove letelice lansirane su tokom 1973. godine: Mars 4 je promašio cilj, Mars 5 je uspeo da uđe u orbitu ali je otkazao posle nekoliko dana, dok su sonde Mars 6 i 7 na Zemlju poslale zanemarljivu količinu podataka i tako neslavno okončale čitav projekat. Rusima je trebalo mnogo godina da se oporave od ovih neuspeha, tako da su se u sličan poduhvat upustili tek 1988. godine, kada je propalo spuštanje sondi Phobos 1 i 2 na površinu jednog od dva minijaturna Marsova satelita. Prva je izgubljena ljudskom greškom, a druga je jednostavno prestala da se odaziva na radio-poruke sa Zemlje taman kada je trebalo da dotakne Fobos. Poslednji ruski poduhvat samo je još jedna katastrofa u nizu: Mars '96, lansiran prošle godine, bućnuo je u more odmah nakon poletanja pošto je raketni nosač Proton otkazao i skrenuo sa kursa.

...protiv Amerikanaca

Za razliku od svojih ruskih kolega, koji su, bar kada su Mars i Venera u pitanju, imali ambicioznu nameru da obavezno “opipaju” površinu planete, Amerikanci su se, u početku, zadovoljavali skromnijim i lakše dostižnim naučnim ciljevima. Počelo je, kako je i red, neuspehom: Mariner 3, lansiran 1964, imao je fatalan problem sa padobranom. Međutim, proslavio se Mariner 4 koji je 1965. protutnjao pored Marsa i poslao 21 fotografiju. Četiri godine kasnije slede još veći uspesi: Marineri 6 i 7 napravili su više od 200 sjajnih fotografija. Dovoljno da se oprosti neuspeh Marinera 8 koji se raspao još na lansirnoj rampi. Mariner 9 lansiran je u maju 1971, bez problema je ušao u Marsovu orbitu i za godinu dana funkcionisanja emitovao 7329 kvalitetnih fotografija, sasvim dovoljno da se mapira čitava površina planete. U avgustu 1975. godine započela je do tada najkomplikovanija i medijski najbolje propraćena misija istraživanja neke od planeta Sunčevog sistema – ka Marsu je poleteo Viking 1. Posle jedanaest meseci rutinskog leta kroz prazan kosmički prostor, letelica se podelila na dva dela: orbiter, koji je nastavio da obilazi planetu, i lender, koji se meko spustio na Marsovu površinu. Ovaj deo letelice bio je prava mala laboratorija, opremljena sa dve kolor kamere, mehaničkom rukom za uzimanje uzoraka tla, aparatima za detektovanje života, seizmološkim i atmosferskim instrumentima. Iako spektakularno najavljeni i brižljivo osmišljeni, biohemijski eksperimenti imali su negativan ishod, s obzirom na to da nisu detektovani produkti metabolizma svojstveni živim organizmima. Ipak, tokom nekoliko godina savršenog funkcionisanja Vikinga 1 i njegovog blizanca Vikinga 2 sakupljeno je mnogo korisnih i do tada nepoznatih podataka, snimljeno je preko 50.000 fotografija, a to je bio dovoljan razlog da se laka srca odvoje pare za nova istraživanja. Amerikanci su, doduše, doživeli jedan težak neuspeh 1993. pošto se Mars Observer “ućutao” neposredno pred susret sa Marsom, ali – ko to još pamti?

(Vreme #351)