Karambol u orbiti
Još od 1961. godine, kada je Gagarin, nošen svojim Vostokom 1, uspeo da provede devedeset minuta u kosmosu i napravi istorijski krug oko Zemljine kugle, čovečanstvo je prosto opsednuto željom da u svemiru ostane što duže. Deset godina posle prvog leta čoveka u kosmos, Rusi šalju u orbitu Salyut 1, devet tona tešku orbitalnu stanicu, čije je lansiranje bilo klasični “podbačaj”. Letelica nije mogla da dostigne potrebnu visinu, tako da je nakon šest meseci ušla u gušće slojeve atmosfere i izgorela. Onda je usledila još jedna havarija, jer se Salyut 2 raspao tokom lansiranja. “Kad mogu Rusi, možemo i mi”, verovali su Amerikanci, koji su se 1972. godine po šesti put spustili na Mesec i tako euforično okončali ciklus Apollo. Iz ovog programa preostale su im rakete-nosači (Saturn V), komandni i servisni moduli, kao i velika količina pouzdane opreme koju su iskoristili da bi 1973. godine lansirali čuveni Skylab, ambiciozno zamišljenu orbitalnu stanicu koja se od samog početka suočila sa problemima. Na Skylabu su boravile samo tri posade, u ukupnom trajanju od 171 dan, pri čemu su prve dve uglavnom popravljale masivna oštećenja nastala tokom poletanja. Napuštena stanica je zatim više od pet godina beskorisno plutala kosmosom i lagano gubila visinu, da bi jula 1979. nekontrolisano uletela u atmosferu. Od ovog događaja dokoni novinari napravili su spektakl pod geslom “Skylab pada pravo u vaše dvorište”, rudarski šlemovi kojim ste se “provereno” mogli zaštititi od krhotina raspadnute letelice prodavali su se kao alva. Ostaci Skylaba, na sreću, uglavnom su bućnuli u Indijski okean, a nekoliko parčića pronađeno je u slabo naseljenim područjima jugozapadne Australije. U međuvremenu, Rusi su strašno napredovali i u periodu od 1974. do 1982. lansirali svoje prve uspešne orbitalne stanice. Salyut 3 i Salyut 5 bili su konstruisani za potrebe vojske, tako da se o njima zna relativno malo. Prva prava orbitalna stanica namenjena civilnoj upotrebi bila je Salyut 4, ali su se Rusi pročuli tek po Salyutu 6, koji je postavljen u orbitu 1977. Na njemu su kosmonauti proveli skoro dve pune godine (676 dana), prosto se utrkujući u dužini neprekidnog boravka u kosmosu. Tri meseca pre nego što će 1982. ispražnjeni Salyut 6 sagoreti u atmosferi, lansirana je i poslednja orbitalna stanica iz ove serije – Salyut 7, na kojoj je 1984. jedna ekipa astronauta boravila rekordnih 237 dana.
DEO ISTORIJE: Sve ove orbitalne stanice odavno su deo istorije. Izuzev poslednje, pod nazivom Mir, čije je jezgro (core) lansirano 20. februara 1986. Mir ima šest vrata za spajanje sa drugim kosmičkim letelicama i dodatnim modulima kojima se trajno povećava korisna zapremina stanice, poboljšane kabine za rad i odmor, moćne solarne panele za napajanje energijom i znatno usavršene istraživačke instrumente i prateću opremu. Jezgro Mira, teško oko 21 tonu, dugačko oko 13 i široko 4 metra, podeljeno je na radni i životni prostor. U stambenoj sekciji svaki član posade ima svoju sopstvenu kabinu sa stolicom i vrećom za spavanje, a tu su i “kupatilce” sa pravim tušem i skromna kuhinjica. Radna zona predstavlja mesto odakle se osmatra i kontroliše čitav kompleks. Sve prostorije predviđene za boravak ljudi maksimalno su “humanizovane”: podovi su ravni i zastrti tepihom, zidovi zrače pastelnim bojama, a tavanice su difuzno osvetljene. Marta 1987. godine Rusi su stanici pripojili prvi modul, astrofizičku opservatoriju Kvant 1, tešku 20 tona, tek malo manju od jezgra, čime je “useljivi” prostor kompleksa skoro udvostručen. Sledeći modul Kvant 2, lansiran februara 1990, opremljen je instrumentima za biotehnološka istraživanja kao i vazdušnom bravom za izlazak u “šetnju” (kosmosom, naravno). Mesec dana kasnije prikačen je i Kvant 3, tehnološki modul poznat pod nazivom Kristall, namenjen proizvodnji i testiranju poluprovodničkih materijala koje je nemoguće napraviti na Zemlji. Od ostale opreme tu je i mala botanička bašta namenjena ispitivanju biljaka, kao i vrata za spajanje Mira sa ruskim šatlom Buran (danas ova vrata koristi američki Space Shuttle, pošto se projekat Buran u međuvremenu zaglavio). Modul Spektr, opremljen uređajima za izučavanje atmosfere i površine Zemlje, stigao je 1995. Kada se na stanici nalaze američki astronauti, Spektr je njihova ekskluzivna rezidencija. Poslednji je, 1996. godine, prikačen modul Priroda, natovaren aktivnim i pasivnim radio-instrumentima i senzorima, različitim tipovima spektormera za merenje debljine ozonskog omotača i koncentracije aerosola. Današnji kompleks orbitalne stanice Mir više je nego impozantan – to je pravi mali soliter na oko 400 km visine iznad Zemlje koji se povremeno proširuje brodovima za transport robe i astronauta (ruski Soyuz i bespilotni teretnjak Progress, kao i američki Space Shuttle).
PRVA POSADA: Godinama je Mir funkcionisao skoro savršeno, bez većih problema. Prva posada (astronauti Kizim i Solovyev) kao od šale je provela 53 dana u kosmosu podešavajući opremu i dovodeći stanicu u red. Onda su posade počele da se redovno smenjuju, ostajući u orbiti sve duže, da bi 1987. godine Romanenko postavio novi rekord u dužini boravka čoveka u kosmosu (326 dana). Usledio je period relativno smanjenog interesovanja laičke publike za funkcionisanje Mira, naučnici su mogli da se na miru posvete svojim istraživanjima, kosmonauti su dokono udarali recke po zidovima stanice odbrojavajući dane do povratka kući. U međuvremenu je pao Berlinski zid i propao SSSR, ali je Mir, bar onaj u kosmosu, ostao čitav. Nakon pada gvozdene zavese, za projekat orbitalnih stanica počeli su da se interesuju i Amerikanci kojima je brzo postalo jasno da će im trebati decenije da stignu Ruse u tehnici pravljenja i ispitivanju orbitalnih kolonija. “Ima li neko prazno mesto gore kod vas?”, pitao je neki direktor NASE. Nadležni baćuška nije smogao snage da kaže odlučno njet novom svetskom poretku i... tako sada na Miru Rusi redovno dosađuju Amerikancima, Amerikanci povremeno dosađuju Rusima, a Amerikanci i Rusi svima ostalima, kao što je i red... Sve bi teklo u duhu “bratstva i jedinstva” da se jedna malerozna ekspedicija nije “pobrinula” da dospe na prve novinske stupce.
U to vreme na Miru se nalazila posada broj 23 koju su sačinjavali Vasili Tsibliev (komandir) i Aleksandr Lazutkin (inženjer leta). Tsibliev (43) je vrhunski istreniran astronaut, sa više od 1600 časova leta na vojnim avionima i 200 dana prethodnog boravka u kosmosu (bio je vođa rusko-francuske posade tokom 1993. godine). Lazutkin (39) je novajlija, njemu je ovo tek prvi let, iako se za kosmonauta sprema još od 1992. godine. Rusi su na Mir doleteli još u februaru da bi im se u maju priključio Amerikanac Mike Foale (40), provereni astronaut sa više od 640 časova boravka u svemiru. Foale je bio član prve posade Space Shuttlea koja se spojila sa Mirom.
SUDAR: Taman je počeo da sviće 25. jun kada su astronauti izvestili kontrolu leta da je teretnjak Progress M-34 pun smeća izbačenog sa stanice, za vreme rutinskog testa ručne kontrole pristajanja letelice na Mir, udario u solarni panel u neposrednoj blizini modula Spektr. Tsibliev, koji se u trenutku nesreće nalazio za komandama, kaže da je Progress doleteo prebrzo i da ga je bilo nemoguće zaustaviti. Pritisak u stanici počeo je brzo da pada – bilo je očigledno da je Spektr probušen pa se pristupilo njegovoj hermetizaciji i izolaciji od ostalog dela letelice. Pola časa kasnije pritisak na Miru konačno se stabilizovao na 675 milimetara živinog stuba, dovoljno da astronautima počne da zuji u ušima, a zatim počeo lagano da raste do uobičajenih 750. Instrumenti su pokazivali da je ovakva akcija bila neophodna pošto je pritisak u Spektru ubrzo pao na nulu. Najnesrećniji je, svakako, bio Foale koji se osećao kao da mu je kamion uleteo pravo u spavaću sobu – ostao je bez skoro svih ličnih stvari, kompletnu naučnu opremu NASE koja je ostala zarobljena u Spektru i da ne pominjemo. Evo šta sirotan traži da mu otadžbina hitno pošalje: sanduče za prvu pomoć, patike za treninig, ekspandere, Phillips mašinicu za brijanje, četkicu i tri paste za zube, laptop kompjuter, štampač i još neke drangulije.
Iako su rezerve hrane, vode i vazduha kao i Soyuz kojim se posada može po potrebi hitno evakuisati sa Mira ostali netaknuti, posledice sudara ipak su bile ozbiljne. Zbog oštećenja solarnih panela i Spektra koji predstavljaju glavne generatore za čitav sistem, na Miru su uvedene restrikcije električne energije: isključeni su moduli Kvant 2 i Kristall, podsistem za reciklažu urina i ugljen-dioksida, a umesto njih aktivirani su pasivni sistemi koji ne rade na struju. Da bi se nadomestio nedostatak elektrike koji povremeno dostiže i čitavih 50 odsto potreba, počele su hitne pripreme za najnužnije popravke. U tu svrhu je sa Zemlje 5. jula lansiran Progress M-35 koji je na Mir dovezao potrebnu opremu i rezervne delove, među njima i specijalni “tanjir” sa pletenicom od 22 kabla koji treba da premosti upropašćeni Spektr i poveže tri neoštećena solarna panela sa akumulatorima u jezgru. Taman kada su se pripreme ruskih astronauta za izlazak u prazan prostor, predviđen za 14. jul, privodile uspešnom kraju, tokom rutinske medicinske kontrole (13. jula) detektovana je jaka aritmija kod Tsiblieva koja je naterala kontrolu leta da odloži čitavu operaciju na neodređeno vreme. Iskusni Rus nije mogao da izdrži iscrpljenost, permanentni stres i nesanicu protiv koje se borio pilulama, srce ga je “otkucalo” tako da je iščekivana intervencija morala da bude odložena. NASA je u to vreme razmatrala mogućnost da Foale, koji već ima jedno iskustvo sa lebdenjem u vakuumu, zameni rashodovanog Tsiblieva tokom popravke, a onda je usledio novi peh.
”KVRC”: U kasno popodne, 17. jula, kabl u modulu Kristall kojim se brodskom kompjuteru dostavljaju podaci sa senzora za brzinu i orijentaciju Mira, slučajno je izvučen iz štekera. Ko je gledao “Odiseju u svemiru” sigurno se seća kako je David Boumen isključio Halla 9000, kompjuter koji se “malo” pokvario i pobio posadu: dok Dave odšrafljuje memorijske blokove, Hall prvo traži objašnjenje (”Just what do you think you are doing, Dave?”), da bi zatim počeo da moli za milost (”My mind is going... I can feel it... I'm afraid, Dave”). Takve poezije na Miru nije bilo – kompjuter je samo “kvrcnuo” i pao u nesvest, nestalo je osvetljenja, a stanica je počela da se nekontrolisano “tumba” zajedno sa svojim stanarima. Solarne ćelije više nisu zauzimale propisani položaj u odnosu na Sunce, tako da su se akumulatori očas ispraznili. Napori da se letelica umiri, solarni paneli dovedu u optimalan položaj, a kompjuter “podigne” trajali su sve do ranih jutarnjih časova, dok su se prazne baterije punile još naredna dva dana. Kontrola leta odbila je da imenuje krivca, smatrajući da se greške dešavaju svuda, pa i u kosmosu.
Time je, makar privremeno, stavljena tačka na misiju posade Mir 23. Tsibliev i Lazutkin idu kući polovinom avgusta, dve nedelje pre roka. Opsežnu operaciju popravke oštećenog Mira izvešće naredna posada (Solovyov i Vinogradov), koja se u Zvezdanom gradu već priprema za delikatnu misiju. Iz ekipe je privremeno ispao Francuz Leopold Eyharts, čije prisustvo na Miru trenutno nije neophodno. Autor ovog teksta ipak se čudi da umesto njega nije pozvan neki Srbin (o našim pripremama za sletanje na Mars, “Vreme” je već pisalo), s obzirom na to da niko nije utreniran da bolje od nas vozi olupinu ili živi pod svakodnevnim restrikcijama električne energije.
A Mike? Vredni Mike Foale, koji se poslednjih nedelja svojski trudio da pomogne indisponiranim kolegama i pokupio opšte simpatije brinući o ličnoj higijeni čak i u najtežim trenucima, ostaće na stanici sve do polovine ili kraja septembra, kada bi trebalo da ga zameni još jedna Amerikanka u kosmosu Wendy Lawrence. Ako žena nije u stanju da sredi krš koji su za sobom ostavila tri muškarca – ko jeste?
Publicitet
Uočljiva je razlika u publicitetu koji nesrećnim događajima daju ruska i američka strana. Amerikanci su relativno skoro imali katastrofu koja je odnela sedam ljudskih života (eksplozija Challengera, 1986). Sve njihove misije sada se planiraju mnogo brižljivije, do poslednjeg detalja, a na najmanju mogućnost ugrožavanja bezbednosti astronauta pokreće se složeni mehanizam procene rizika i eventualnog spasavnja. NASA je, osim toga, uvek bila civilna agencija koja živi od publiciteta i para poreskih obveznika koji žele da znaju kako se taj novac troši. Rusi imaju tu nesreću da ni dan-danas ne znaju tačno gde prestaje vojna a počinje civilna nadležnost, mnogi detalji večno ostaju skriveni od očiju javnosti. Iako sećanje na poslednju rusku kosmičku tragediju polako bledi (dekompresija kabine prilikom sletanja usmrtila je tri astronauta Soyuza 11, 1971), brojni incidenti na Miru kao i propast letelice Mars '96 govore da je ceo ruski kosmički program u dubokoj krizi – krizi poverenja u sopstvene kvalitete. Stoički primajući svoje neuspehe, Rusi i dalje tvrde da kako su oni u kosmosu 11 godina u kontinuitetu. Ovo iskustvo im, verovatno, omogućava da neočekivane situacije rešavaju kombinacijom improvizacije i dobrog treninga. Za razliku od američke sitničavo isplanirane i bombastično propraćene Space Shuttle koreografije, ruski letovi i dalje se oslanjaju na mišiće i zdrav razum. Iako su Rusi od svojih astronauta napravili žive legende, na dan kada je Mir ostao bez struje, nijedan TV urednik nije našao za shodno da ovo objavi kao udarnu vest, a kamoli da prekine program (”Pa šta ako je neko malo oštetio stanicu? Jel' neko umro? Nije!”). NASA, ipak, brine. U junu 1998. godine treba da počne izgradnja međunarodne orbitalne stanice, najveće do sada, u kojoj će učestvovati 16 zemalja, a prvi potez treba da povuku baš Rusi. Vladimir Solovyov, šef ruske kontrole leta, tvrdi da se sve odvija po planu: “Tačno je da smo imali teškoće. Ali to ne znači da smo izgubili svoj prestiž. Naša sposobnost da se suočimo sa teškoćama i uspešno ih prevaziđemo čini taj prestiž još većim”.
(Vreme #353)