Rusi (opet) nisu na Marsu

Fobos-Grunt u montažnoj sobi

Sonda Fobos-Grunt lansirana je raketom “Zenit” sa kosmodroma u Bajkonuru 8. novembra 2011. i po planu stigla u nisku tranzitnu orbitu oko Zemlje. Za ovu misiju Rusi su konstruisali do sada najveću interplanetarnu letelicu tešku 13 tona (od čega 7,5 otpada na gorivo). Uz standardno osmatranje Marsa sa orbite pomoću desetak savremenih instrumenata, primarni cilj misije je meko spuštanje dela sonde na minijaturni Marsov satelit Fobos (zapravo “krompir” nepravilnog oblika, ne veći od desetak kilometara) i vraćanje oko 200g uzoraka na Zemlju. Naučnici se nadaju da će ispitivanjem ovog materijala saznati mnogo o mehanizmu nastanka planeta i čitavog Sunčevog sistema.

Time se ova do sada najsloženija međuplanetarna misija ne iscrpljuje: Fobos-Grunt nosi i specijalne epruvete sa visokootpornim bakterijama (“vodeni medvedi”) koje takođe treba da budu vraćene kući. Ako bakterije opstanu, biće to dokaz da život može da preživi ekstremne kosmičke uslove. Bio bi to veliki podstrek za teoriju  “panspermije” prema kojoj se život širi sa planete na planetu u skokovima, pomoću kometa i asteroida koje prenose seme života sa jednog na drugo mesto, tokom bezbrojnih kosmičkih kolizija. Na kraju, tu je i mala usluga Kinezima: Fobos-Grunt vuče i prikolicu, Jinghuo-1, prvi kineski orbiter koji treba da izučava Mars.

Sonda Fobos-Grunt

SLUŽBENI OPTIMIZAM: Da bi se kompozicija usmerila ka crvenoj planeti bilo je neophodno da se raketni motori aktiviraju još dva puta. To se, međutim, nije desilo. Fobos-Grunt je tamo gde je i bio - iznad naših glava. Svi grozničavi pokušaji da se povrati kontrola nad letelicom ostali su bezuspešni. Da stvar bude gora, sadašnja orbita je nestabilna - usled trenja sa visokim slojevima atmosfere, letelica svakoga dana gubi dva kilometra visine. Umesto višegodišnjeg puta do Marsa i nazad, ruska tehnika vraća se kući u narednih nekoliko nedelja, i to u obliku potencijalno opasnog “vatrometa”. Iako Vladimir Popovkin, direktor Ruske svemirske agencije (Roskosmosa) kaže da još uvek nije sve izgubljeno i da vremena za oporavak letelice ima do početka decembra, teško je naći još nekog ko deli njegov službeni optimizam. Već sada se može reći da je ruski povratak na Mars okončan spektakularnim neuspehom, baš kao i prethodni pokušaj od pre 15 godina (Mars 96), baš kao i svi prethodni ruski (tj. sovjetski) letovi na Mars (skoro dvadeset u nizu, vidi okvir).

Tačan uzrok najnovijeg fijaska još uvek nije poznat. U prvi mah, činilo se da je zakazao sistem za orijentaciju letelice u prostoru. Taj sistem utvrđuje poziciju letelice pomoću položaja karakterističnih zvezda. Ako položaj letelice nije poznat, sistem za upravljanje ne zna kada treba da aktivira raketne motore. Po drugima, problem je softverske prirode. Pokušaj da se na letelicu prebaci novi upravljački program sa novim setom instrukcija nije uspeo, verovatno zato što je ključna brodska antena zaklonjena rezervoarima za gorivo koji još uvek nisu odbačeni. Najviše se, ipak, sumnja na hardverski kvar za koji nema leka (Rusija odavno kaska za Zapadom kada je u pitanju razvoj elektronike otporne na niske temperature i kosmičko zračenje).

Razmere neuspeha Roskosmosa toliko su velike da ugrožavaju ne samo rusku reputaciju u nauci i kosmičkim istraživanjima već podrivaju i vojno-politički prestiž čitave države. Samo tokom ove godine Rusija je, u različitim fazama leta, izgubila tri navigaciona i jedan vojni satelit. Najsvežije je sećanje na epizodu iz avgusta kada je propalo lansiranje ruskog teretnog broda sa opremom i zalihama za Međunarodnu svemirsku stanicu. Ista raketa koristi se i za letova sa ljudskom posadom tako da je nesreća mogla da ima katastrofalne posledice. Stoga je razumljiv odijum ruske javnosti koja traži glave odgovornih na panju. U tome prednjači bulevarska štampa koja zahteva da se nesposobni inženjeri i direktori konačno identifikuju i prekomanduju u provincijske električare i vodoinstalatere. Po prvi put se pominju krivično gonjenje odgovornih i primerene zatvorske kazne.

Raketa koja je zakazala:
"Zenit" stiže na lansirnu rampu 

TUŽNA STVARNOST: Već sada se može reći da je najveći krivac, zapravo, nezainteresovana ruska država i njena nerealna kosmička strategija. Ideja da se skromnim ulaganjima mogu postići značajni rezultati možda je primerena trenutnoj ekonomskoj situaciji, ali u praksi redovno dovodi do neuspeha i teških razočarenja. Čitav projekat Fobos-Grunt košta oko 160 miliona dolara, što je možda mnogo u očima prosečnog Rusa, ali je u kosmičkim razmerama običan sitniš dovoljan samo za kikiriki i semenke. Ilustracije radi, zajednički poduhvat NASA i ESA sa sličnim ciljem (vraćanje uzoraka Marsovog tla na Zemlju) imaće budžet od oko 8 milijardi dolara. Novi američki rover za Mars (“Kjuriositi”) čije se lansiranje očekuje do kraja godine košta dve i po milijarde dolara. A šta tek reći za svemirski teleskop “Džems Veb” koji do kraja decenije treba da nasledi vremešni “Habl”, sa budžetom od najmanje 18 milijardi?

Kad nema para, nema ni ljudi. Mladi inženjeri koji u Rusiji nešto nauče o kosmičkim tehnologijama po pravilu emigriraju i hleb traže na Zapadu koji zna da plati njihovo znanje i talenat. Oni koji ostanu da rade u domovini nemaju od koga da uče (jer je stara garda odavno otišla), niti imaju s čim da rade jer je oprema beznadežno zastarela. U vreme velikog Gagarinovog jubileja Rusija kuburi sa elementarnim stvarima. Tako je, recimo, praćenje letelica moguće samo sa Ruske teritorije. Amerikanci svoje letelice vide u svakom trenutku, sa kopna, mora i iz kosmosa, dok Rusi moraju da mole druge države i astornome-amatere da im jave gde se nalazi Fobos-Grunt. Kina ima četiri mobilne brodske stanice pomoću kojih može da osmatra svoje letelice sa bilo koje tačke zemljine kugle, Rusija nijednu.

Projekat je od samog početka bio u problemima. Lansiranje predviđeno za 2009. godinu moralo je usled nespremnosti da bude odloženo do narednog “prozora za lansiranje” (povoljnog položaja Zemlje i Marsa). U leto 2011, obraćajući se ruskoj Dumi, direktor Roskosmosa Vladimir Popovkin priznao je da više nema ni para ni vremena i da Fobos-Grunt sadrži 90% novih, nedovoljno testiranih komponenti. Deputati su, međutim, ignorisali ovo upozorenje smatrajući da je rizik prihvatljiv i opravdan. Rusija se, u suštini, oslonila na sreću i božiju pomoć.

Izgleda da bog, međutim, ima neka preča posla. U trenutku predaje ovoga teksta u štampu nesrećni Fobos-Grunt i dalje se nalazi u stanju duboke kome: pacijent je više mrtav nego živ, ostaje još samo da nam sa “kreveta” padne na glavu. Do sada su slični događaji prolazili bez velike štete jer su komadi letelica padali u more ili slabo nastanjene krajeve. Ali, ovo je Fobos-Grunt, superteška kategorija i baksuz nad baksuzima, pad na Crveni trg ili (dalekobilo) Terazije nikog ne bi trebalo da iznenadi.

Ekološka bomba

Lanisranje Fobos-Grunta,
8. novembar 2011

Fobos-Grunt sa sobom nosi oko sedam tona raketnog goriva čije su obe komponente, hidrazin i azot-tetroksid, veoma toksične. Da stvar bude gora, na sondi se nalazi i manja količina radioaktivnog kobalta-57.

Hidrazin je skoro idealna pogonska materija jer se lako pali a prilikom sagorevanja razvija veliku količinu vrelih gasova. Međutim, hidrazin je otrovan: u manjim koncentracijama izaziva glavobolju, iritaciju očiju i disajnih puteva, dezorijentaciju i povraćanje a u većim može da dovede do edema pluća, poremećaja rada srca, kolapsa i kome sa brzim smrtnim ishodom. Ispitivanja na životinjama pokazala su da je hidrazin kancerogen i da izaziva rak jetre. Baš zbog toga, hidrazin se koristi kao pognosko sredstvo samo u kosmičkim letelicama koje, po svojoj nameni, imaju “kartu u jednom pravcu”, tj. ne vraćaju se ne Zemlju. Kada se 2008. godine pojavila opasnost da jedan isluženi špijunski satelit sa značajnim ostatkom hidrzainskog goriva u rezervoraima padne na Zemlju, Amerikancu ga uništili raketom lansiranom sa Zemlje, za svaki slučaj.

Šansa da velika količina goriva iz Fobos-Grunta dospe na Zemlju veoma je mala ali ne i ravna nuli. Konačan ishod zavisi od toga u kakvom se agregatnom stanju nalazi gorivo. Ukoliko je u tečnom, aluminijumski rezervoari će eksplodirati a gorivo sagoreti na velikoj visini. Ako je gorivo zamrznuto, postoji mnogo veća mogućnost da jedan njegov deo dospe na zemlju.

Baš zbog svoje veličine i količine otrova koji sa sobom nosi, Fobos-Grunt predstavlja najveću ekološku bombu koja je ikad letela iznad naših glava. Na žalost, malo toga može da se učini kako bi se ta bomba neutralisala ili na kontrolisan način usmerila u gušće slojeve atmosfere. Fobos-Grunt može da padne bukvalno bilo gde, sigurni su jedino beli medvedi i pingvini u polarnim krajevima.

Neuspele ruske ekspedicije na Mars

Marsov satelit Fobos izbliza

Jedni bi rekli da je Mars proklet. Drugi - da Rusi, jednostavno, ne umeju i ne mogu. Istine radi, treba imati u vidu da je Mars prilično “uklet” cilj za istraživanje. Amerikanci su u prošlosti imali brojne neuspehe, ali su ih sada potisnuli u drugi plan neverovatnim uspehom svojih rovera (“Spirit” i “Oportjuniti”). Evropljani i Japanci takođe nemaju čime da se pohvale, ali je broj njihovih pokušaja relativno mali. Rusija je, nesumnjivo, najgore prošla:

Mars 1960A (Korabl 4), 1960 
Cilj: Dva prolaska pored Marsa.
Rezultat: Neuspešno lanisranje usled otkaza trećeg stepena raketnog nosača. Nakon petominutnog leta, sonda nije uspela da uđe u Zemljinu orbitu.

Mars 1960B (Korabl 5), 1960 
Cilj: Dva prolaska pored Marsa.
Rezultat: Neuspešno lanisranje usled otkaza trećeg stepena raketnog nosača. Sonda dostigla visinu od samo 120 kilometara i nije uspela da uđe u Zemljinu orbitu.

Mars 1962A (Korabl 11), 1962 
Cilj: Prolazak pored Marsa
Rezultat: Raspad letelice u niskoj Zemljinoj orbiti.

Mars 1962B (Korabl 13), 1962
Cilj: Spuštanje na Mars
Rezultat: Letelica dostigla Zemljinu orbitu ali je pokušaj njenog postavljanja u putanju ka Marsu propao usled greške motora. Sonda ostala zaglavljena u Zemljinoj orbiti.

Mars 1, 1962
Cilj: Sakupljanje podataka tokom čitavog leta ka Marsu. Prolazak pored Marsa, na visini od svega 10.000 kilometara.
Rezultat: Izgubljena veza sa sondom na putu ka Marsu usled greške u sistemu za orijentaciju glavne antene. Pre toga sakupljena zanemarljiva količina podataka.

Zond 2, 1964
Cilj: Prolazak pored Marsa.
Rezultat: Komunikacija sa sondom izgubljena na putu za Mars, nakon greške u korekciji putanje.

Mars 1969A (Mars 2M#521), 1969
Cilj: Ulazak sonde u Marsovu orbitu, fotografisanje terena i spektografska analiza. Prvi pokušaj da se u Marsovoj atmosferi detektuje postojanje vodene pare.
Rezultat: Niz tehnički problema doveo je do eksplozije raketnog nosača posle svega nekoliko minuta leta.

Mars 1969B (Mars 2M#522), 1969
Cilj: Identičan kao za Mars1969A.
Rezultat: Jedan od motora zapalio se još na lansirnoj rampi. Raketa se srušila svega par kilometara od lansirne rampe. Rasuto toksično raketno gorivo nošeno vetrom kontaminiralo je ceo raketni kompleks koji je ostao neupotrebljiv sve do obilnih kiša.

Kosmos 419, 1971
Cilj: Postaviti prvi orbiter u stabilnu Marsovu orbitu pre američkih sondi Mariner 8 i 9.
Rezultat: Sonda je uspešno postavljena u nisku orbitu oko Zemlje. Na žalost, tajmer koji je trebalo da aktivira motor kojim se sonda usmerava ka Marsu bio je pogrešno programiran: umesto na jedan i po sat od lansiranja, tajmer je greškom bio postavljen na jednu i po godinu Motor se nikad nije aktivirao a sonda se srušila na zemlju posle svega dva dana.

Mars 2, 1971
Cilj: Spuštanje lendera na Mars, panoramsko fotografisnja okoline i merenje parametara tla i atmosfere. Lender je imao i mali rover na skijama, povezan sa lenderom pomoću kabla.
Rezultat: Orbiter je uspešno postavljen u Marsovu orbitu. Lender je ušao u Marsovu atmosferu predviđenom brzinom ali pod oštrijim uglom od planiranog. To je dovelo do otkaza sistema za spuštanje tako da kočeći padobran nikad nije otvoren. Lender se srušio na tle na nepoznatoj lokaciji i tako postao prvi objekat na Marsu napravljen ljudskom rukom (ploča sa sovjetskim grbom verovatno je ostala cela). Orbiter je tokom kraćih aktivnih perioda sakupio zanemarljivu količinu podataka.

Mars 3, 1971
Cilj: Identičan onom koji je imao Mars 2.
Rezultat: Orbiter je uspešno postavljen u Marsovu orbitu. Lender je imao više uspeha od svog prethodnika. Kombinujući aerodinamičko kočenje, padobrane i retro-rakete, lender se meko spustio na površinu Marsa i počeo sa radom. Nakon 15 sekundi, komunikacija sa lenderom je nepovratno izgubljena, ili zbog otkaza opreme na samom lenderu ili zbog kvara na orbiteru koji je imao ulogu komunikacionog releja. Sa površine Marsa pribavljena je samo jedna nekompletna, tamna i veoma zamućena slika koja sugeriše da je lender sleteo usred peščane oluje.

Mars 4, 1973
Cilj: Fotografisanje Marsa sa orbite.
Rezultat: Sonda se našla nadomak Marsa ali je zbog kvara na elektronici izostalo kočenje retro-raketama. Umesto da uđe u Marsovu orbitu, sonda je proletela pored planete na rastojanju od oko 2.000 kilometara i završila u orbiti oko Sunca.

Mars 5, 1973
Cilj: Isti kao i za Mars 4.
Rezultat: Sonda je uspešno ušla u Marsovu orbitu. Dve foto-televizijske kamere bile su programirane da naprave po dvadeset slika tokom svakog obilaska planete. Nakon 22 orbite, došle je do dehermetizacije odašiljača što je onemogućilo dalju komunikaciju sa letelicom. Tokom devet dana rada sakupljeno je oko 60 fotografija.

Mars 6, 1973
Cilj: Meko spuštanje lendera na površinu Marsa, izučavanje Marsove atmosfere.
Rezultat: Lender je ušao u Marsovu atmosferu i neprekidno emitovao podatke tokom 224 sekunde spuštanja. Komunikacija iznenada prekinuta kada je lender bio neposredno iznad Marsove površine. Iako su prikupljeni podaci sadržali prva konkretna merenja parametara Marsove atmosfere, veći deo podataka izgubljen je usled problema sa elektronikom (degradacija mikročipova tokom dugog putovanja do Marsa).

Mars 7, 1973
Cilj: Meko spuštanje lendera na Mars.
Rezultat: Lender se odvojio od ostatka letelice četiri sata pre vremena i promašio Mars za oko 1300 kilometara. Razlog je verovatno bio isti kao i kod Marsa 6 - loš kvalitet elektronike koja nije izdržala ekstremne uslove kosmičkog leta.

Fobos 1, 1988
Cilj: Ambiciozno zamišljeno istraživanje Sunca, međuplanetarnog prostora, Marsa i Fobosa iz Marsove orbite.
Rezultat: Sonda se nalazila na putu ka Marsu kada je na nju sa Zemlje prebačen nov set instrukcija. Svi naknadni pokušaji da se uspostavi veza sa letelicom ostali su bezuspešni. Istraga je pokazala da je Fobos 1 u svom programskom kodu imao čitav set instrukcija koje služe za tesitranje na Zemlji. Tokom  tih testova, rutinski se isključuju pojedini podsistemi letelice kako bi se izbegli lažna upozorenja a pažnja skoncentrisala na ispitivanu funkcionalnost. Usled banalne greške u komandama primljenim sa Zemlje, sonda je potpuno neplanirano izvršila jednu od test-operacija, isključivši pritom sistem za orijentaciju letelice. Bez tog sistema, letelica više nije mogla da drži svoje solarne panele okrenutim prema Suncu. Baterije su se ispraznile a letelica “ugasila”.

Fobos 2, 1988
Cilj: Kao i kod Fobosa 1. Orbiter je nosio dva mala lendera, jedan mobilan i jedan stacionaran, čiji je zadatak bio da se meko spuste na Fobos.
Rezultat: Sonda je stigla u Marsovu orbitu i uspešno obavila sve zadatke osim poslednjeg, onog najvažnijeg. Na oko 50 metara visine iznad Fobosa, sonda se naprasno ućutala, verovatno usled kvara na kompjuterskom sistemu. Svi pokušaji da se povrati kontrola nad letelicom ostali su bezuspešni.

Mars 96, 1996
Cilj: Ambiciozan, do granice megalomanije, koliko naučni toliko i politički. Sakupljajući informacije iz orbite, direktno sa Marsove površine ili ispod nje, trebalo je još jednom podsetiti čitav svet da je Rusija i dalje svetska kosmička velesila. Letelica se sastojala od orbitera (26 naučnih instrumenata), dva lendera sa projektovanim vekom trajanja od godinu dana (sa po osam instrumenata za površinska merenja) i dva penetratora (specijalne sonde koje mogu da se ukopaju do 5 metara u dubinu Marsa, svaka sa po deset instrumenata).
Rezultat: Za lansiranje Marsa 96 upotrebljena je relativno nova četvorostepena raketa “Proton” koja je pre toga korišćena samo dvaput. Ubacivanje sonde u nisku Zemljinu orbitu proteklo je po planu. Da bi se sonda postavila na međuplanetarnu trajketoriju bila su potrebna još dva paljenja motora. Ni do danas nije razjašenjeno koje paljenje je izostalo. Poznat je samo epilog: umesto da se nađe na dugačkom putu do Marsa, sonda se zaputila prečicom do Zemlje. Ostaci sonde pali su negde izmeđi Bolivije i Tihog okena, najverovatnije u Čile. Pokušaj da se locira dvesta grama radioaktivogi plutonijuma (koristi se za pogon strujnih generatora) ostali su bezuspešni, iako se radi o strateškom materijalu od kojeg se može napraviti i nuklearna bomba.

[Vreme #1089]

Plivanje u oblaku

Ako makar malo pratite novosti iz oblasti informacionih i internet tehnologija, verovatno ste zapazili da stručnjaci (a i oni koji to nisu) sve češće koriste reči i fraze kao što su cloud, cloud computing, virtuelizacija, SaaS... Reklo bi se da nas je ponovo zapljusnuo talas fraza i skraćenica zagonetnog značenja sa kojima smo i do sada jedva izlazili na kraj. Međutim, ako biste se i ovog puta opredelili za ignoranciju – pogrešili biste. U pitanju je suštinski nov način pružanja i korišćenja usluga putem interneta kao univerzalnog sredstva za prenos informacija.

Da pođemo prvo od najjednostavnije odrednice, tek da se malo opismenimo. Znamo da cloud znači "oblak", ali šta ta reč traži u informatici? Uobičajeno je da se na šemama koje prikazuju način povezivanja kompjutera i druge mrežne opreme sa internetom, sam internet crta kao oblačić. Taj oblačić označava mesto gde se nalazi vaše sanduče sa elektronskom poštom, vaša internet prezentacija ili Facebook stranica. A gde je to fizički? U eri sve bržeg interneta tačna lokacija postaje sve manje bitna. Najjednostavniji odgovor bio bi "tamo negde" ili, na lepom srpskom jeziku, "u klaudu".

U stručnim tekstovima reč cloud danas najčešće označava skup umreženih računara sa pripadajućim procesorima, diskovima, memorijom i specijalizovanim softverom koji služi kao "inteligentni lepak" za ove komponente. Tako nastaje grid, platforma nove generacije za isporuku najraznovrsnijih servisa i aplikacija putem interneta. Kompanije kao što su Google, Amazon, Facebook ili Twitter baziraju svoje današnje poslovanje upravo na cloud infrastrukturi i svako ko ima GMail ili Facebook nalog zapravo je korisnik jednog od cloud servisa.

KONFIGURACIJA: Nego, zar nismo i ranije koristili kompjutere povezane u mreže? Danas čak i sasvim mala firma ima desetak računara, pa opet ne govorimo o tome da imamo cloud na svakom ćošku. Poenta je da prava cloud platforma predstavlja mnogo više od prostog skupa velikog broja računara na jednom mestu. Zahvaljujući naprednim softverskim i hardverskim tehnologijama, cloud briše granice koje nameću pojedinačni računari tako da se oni, spolja gledano, svi zajedno vide kao jedan kolosalni, virtuelni računar (otud i izraz virtuelizacija) čiji se resursi mogu koristiti na parče, na zahtev, onda kada je potrebno, onoliko koliko je potrebno.

Zvuči komplikovano, ali u suštini nije. Uzmite, na primer, problem vaše kompanijske prezentacije ili email servera koji sakuplja poštu za sve zaposlene. U najjednostavnijoj, uradi-sam varijanti, za tako nešto potrebna vam je internet konekcija, računar, tj. server i neko ko će umeti da ga konfiguriše, instalira potreban softver, da ga nadzire, popravlja, unapređuje i čuva od zloupotrebe. Potrebni su vam, dakle, i hardver i softver i neko ko zna s tim da radi. Taj hardver je najčešće predimenzionisan i skup, zato što ga kupujete tako da podrži neki vaš očekivani rast (ne možete svaki čas da ga zamenite nečim boljim i jačim, zar ne), a to opet znači da ćete najveći deo vremena (dok su vam potrebe još male) taj hardver koristiti samo sa delom raspoložive snage. Kompanija srednje veličine može da ima na desetine ovakvih servisa, veliki broj servera i malu armiju skupo plaćenih stručnjaka koja će održavati čitav sistem. Kad na to dodate i bazu podataka sa kupcima vaših proizvoda i usluga i elektronsku dokumentaciju čija se količina neprekidno uvećava, sistem postaje toliko složen da sa njim mogu da se uspešno nose samo najveće i najbogatije kompanije, ali po cenu ogromnih troškova poslovanja.

CENA: U pomoć, naravno, može da priskoči vaš internet provajder od kojeg možete da iznajmite prostor za vašu internet-prezentaciju, kupite određeni broj email sandučića ili neki treći servis. Međutim, ako ste iole uspešni u svom poslu, biće vam potreban čitav server za svaku od ovih usluga. Zakup takvih servera i servisa nije jeftin, jer ono što vi ne želite da uradite u svojoj uradi-sam varijanti mora da uradi vaš internet provajder. Tako je bilo sve doskora. I tako je još uvek kod mnogih internet provajdera koji i dalje slede koncept nasleđen iz duboke prošlosti.

Ograničenja ovakvog modela poslovanja dovela su do razvoja cloud tehnologija koje, u suštini, krajnjeg korisnika u potpunosti oslobađaju potrebe da razmišlja o hardveru i fizičkim mašinama, a provajderu omogućavaju da svoje servise plasira na racionalan način, po modelu koji je prilagođen posebnim potrebama svakog korisnika. Šta to znači u praksi? Umesto da vaš email server internet prezentaciju ili poslovnu aplikaciju smesti na jedan fizički server, provajder će je smestiti na svoju cloud platformu tako da "pliva u oblaku" raspoloživih resursa desetina umreženih kompjutera. Poenta je da se uz svaki takav servis ili aplikaciju može alocirati tačno onoliko hardverskih resursa koliko vam je u datom trenutku potrebno. Treba vam još procesorske snage? Nema problema, ulogujte se na svoj kontrolni panel i dodelite još jedan procesor svom virtuelnom serveru. Još malo memorije? I to može, na potpuno isti način! Disk se napunio? Povećajte ga! Ako vam, eventualno, u doba opšte recesije potrebe postanu manje, smanjite troškove poslovanja tako što ćete se lišiti resursa koji vam više nisu potrebni. Smeštajući svoj server, servis ili aplikaciju kod svog provajdera na cloud platformu dobijate nešto što nikad do sada niste imali: elastičnost i fleksibilnost, tj. mogućnost da angažovani hardverski potencijal dimenzionišete (stručnjaci bi rekli – skalirate) tačno na meru koja vam je potrebna ili na meru koju sebi možete da priuštite, čak i ako se te potrebe menjaju na dnevnoj osnovi. Uz to, resursi koji su vam dodeljeni na cloud platformi garantovani su vam u svakom trenutku, bez obzira na to što u istom oblaku "pliva" na desetine drugih aplikacija sa najrazličitijim podešavanjima.

Sve to važi bez obzira na to da li vam je za vaš server, servis ili aplikaciju potreban Windows, Linux ili neki treći operativni sistem. U roku od par minuta dobićete svoj virtuelni server potpuno spreman za eksploataciju. A to je tek početak: izgradnja složenih aplikacija na cloud platformi danas po jednostavnosti i intuitivnosti više podseća na slaganje lego-kockica nego na težak posao koji uključuje fizičke servere, kablove, mnogo pametnih ljudi, dugotrajne softverske instalacije i beskonačnu količinu frustracije.

REŠENJE: Uštede za vaš biznis su nemerljive. Pre svega, plaćate samo ono što trošite, a trošite samo onoliko koliko vam treba, ni manje ni više od toga. Odjednom, više vam nije potreban ceo sektor za nabavku i održavanje hardvera a uz to dobijate i kvalitet koji sami nikad ne možete da obezbedite. Broj stručnjaka potrebnih da održavaju vaš informatički sistem takođe se smanjuje: većinu aplikacija i servisa koji su vam potrebni za rad danas možete da dobijete "na klik" od svog cloud provajdera, u roku od nekoliko minuta (tzv. Software as a Service ili SaaS), pri čemu odgovornost za ispravno funkcionisanje softvera prebacujete sa sebe na drugog. Uz to, današnje cloud platforme dostigle su standarde dostupnosti, stabilnosti, robusnosti i sigurnosti podataka koji su do juče bili nezamislivi, a sve to uz troškove koji su neuporedivo niži od onih koje biste imali kada biste sami "zidali" svoju informatičku infrastrukturu od nule. Da stvar bude lepša, prebacujući svoje podatke i aplikacije u cloud, jednostavno ste ih učinili dostupnim sa svakog mesta i svakog uređaja koji ume da se "zakači" na internet, uključujući tu i vaš iPhone ili Android telefon.

Naravno, ništa nije idealno i svaka tehnologija ima svoje rizike i nedostatke. Kad svoje aplikacije i poslovne podatke prebacite "na klaud", dobra internet konekcija postaje još značajnija jer bez nje vaš posao može da stane. Neke kompanije zaziru od clouda strahujući da svoje dragocene poslovne podatke i aplikacije postave na tuđu platformu na kojoj ima i drugih korisnika. Praksa, međutim, pokazuje da su ovakvi strahovi preterani i da je broj "neprijatnih situacija" minimalan, naročito ako se u startu opredelite za pouzdanog internet provajdera.

Ti "mali strahovi" sigurno neće osujetiti dalji ekspanzivni rast cloud servisa i cloud tehnologija u svetu. Sve više biznisa, aplikacija, servisa i podataka seliće se "u oblak", ne zato što iza ove tehnologije stoje moćne firme koje puno ulažu u reklamu, već zato što cloud nudi ono što svi prepoznaju kao svoj primarni interes: smanjenje troškova poslovanja i bolji kvalitet. Ovo "naoblačenje" (da se izrazimo meteorološki) uveliko je zahvatilo i naše prostore, pre svega zahvaljujući trudu onih provajdera koji su tradicionalno ulagali najviše truda u istraživanje i razvoj novih servisa.

Za sve one koji žele da iz prve ruke čuju koji su dometi današnje cloud tehnologije, da saznaju nešto više o cloud servisima koji se već nude na ovim prostorima ili možda prepoznaju rešenje za neke svoje stare informatičke i poslovne probleme, EUnet organizuje Internet Business Forum, u hotelu Hajat u Beogradu 19. aprila 2011. godine sa početkom u 9 h. Skup će otvoriti Džastin Heris, direktor za razvoj cloud tehnologija kompanije Computer Associates, svetskog lidera na polju savremenih informatičkih servisa.

Vreme #1058

Jurij Gagarin je video sve

Gagarin neposredno
pred poletanje

Jurij Gagarin poleteo je u svemir na "Vostoku 1" iz pustinjskih stepa Kazahstana, u zoru 12. aprila 1961. godine, sa mesta na kome se danas nalazi Bajkonur, najveći svetski kosmodrom. Nije bilo odbrojavanja, tipično američke izmišljotine za podizanje adrenalina, nije bilo direktnog TV prenosa niti najave u štampi. Kada je sve bilo na svom mestu, Sergej Koroljev, suvereni lider sovjetskog kosmičkog programa i glavni konstruktor, stisnuo je crveno dugme i raketa se odlepila od zemlje. "Pojehali!", rekao je Gagarin koji će par minuta kasnije postati prvi čovek u kosmosu: "Vidim Zemlju... vidim oblake... vidim sve... i prelepo je!"

Iako mu je u regularnim uslovima bila namenjena uloga pasivnog putnika, Gagarin nije bio potpuno bespomoćan. U kabini je imao imao koverat sa ključem pomoću kojeg je mogao da preuzme ručnu kontrolu nad brodom u svakom trenutku. Osim toga, orbita “Vostoka” garantovala je i “besplatnu povrtanu kartu”. Čak i da mu motor za kočenje potpuno otkaže, brod bi se usled relativno niske putanje i trenja sa višim slojevima atmosfere sam spustio na Zemlju u roku od deset dana. Za taj kritični period Gagarin je imao dovoljno hrane i vode. Srećom, te rezerve ostale su netaknute.

Šta je Gagarin radio u kosmosu? Isto ono što su radili i njegovi neposredni sovjetski i američki sledbenici - ništa. S obzirom da niko nije mogao da garantuje da će čovek tokom kosmičkog leta biti u stanju da obavlja iole složene zadatke, ceo posao upravljanja brodom poveren je automatici ili je prepušten kontrolorima na Zemlji (najčešće Koroljevu lično). Jedini pravi posao Gagarina na orbiti bio je da razgovara sa komandom leta i opisuje ono što vidi kroz dva mala prozora na kabini. Danas svi znamo da je naša planeta okrugla, plava i lepa, da njom dominiraju plavi okeani i beli oblaci, ali je Gagarin prvi koji se u to uverio sopstvenim očima.

Nikita Hruščov, Jurij Gagarin i Leonid Brežnjev

Posle jedne orbite i 108 minuta leta prvom kosmičkom brzinom (8 km/sec), Gagarin se ponovo našao na zemlji, u ruralnom delu saratovske regije. Prvi svedoci njegovog povratka bili su “slučajni prolaznici”: seljanka sa ćerkom i jedna krava. Gagarinova pojava u narandžastom astronautskom odelu sa šlemom na glavi izazvala je strah među meštanima. “Ne plašite se”, smirivao ih je Gagarin, “ja sam Sovjet kao i vi, vraćam se iz kosmosa i treba mi telefon da pozovem Moskvu.”

Čim je potvrđeno da se Gagarin spustio zdrav i čitav, TASS je emitovao vest sa detaljima leta a narod je spontano počeo da se okuplja na ulicama Moskve. Poduhvat je predstavljen kao besprekoran ali je, u suštini, bio na ivici katastrofe. Neposredno pred povratak u atmosferu došlo je do greške prilikom odvajanja servisnog od komandnog modula u kojem se nalazio Gagarin. Žice koje su spajale ova dva dela ostale su čitave tako da su oba modula uronila u atmosferu istovremeno, jedan pored drugog. Došlo je do tumbanja i prevrtanja kapsule, temperatura u njoj je opasno narasla ali se situacija stabilizovala kada su žice između modula izgorele. Gagarin je umalo izgubio svest pri opterećenju od 8g, ali se povratio tokom nekoliko narednih minuta i srećno prizemljio.

Jurij Gagarin otpozdravlja sovjetskim vojnicima

Nakon svog istorijskog leta Gagarin je morao da nauči kako da nosi teret sopstvene slave. Po prvi put u karijeri izgledao je zbunjeno i pomalo nelagodno kada ga je na Crvenom trgu pozdravila oduševljena masa od nekoliko stotina hiljada ljudi. Usledile su počasti, ordenja, priznanja ali i funkcije: Gagarin je ubrzo izabran za deputata Vrhovnog Sovjeta. Vlasti se nisu ustezali da ga koriste u dnevno-političke svrhe, ponekad mu stavljajući u usta i reči koje nikad nije izgovorio. Najčuveniji Gagarinov citat izmislio je Nikita Hruščov: “Bio sam gore i koliko god da sam gledao i tražio, Boga nisam video”.

Ceo svet otimao se za Gagarinovo prisustvo: ručao je s britanskom kraljicom, bio je specijalan gost Fidela Kastra na proslavi godišnjice kubanske revolucije, poljubila ga je Đina Lolobriđida, letovao je s partijskom vrhuškom na Krimu... Dobio je preko milion pisama sa čestitkama i izrazima divljenja, više od najvećih tadašnjih filmskih zvezda. Jedno vreme bio je ambasador dobre volje, najbolji ambasador kojeg je SSSR ikad imao, ali je taj posao vrlo brzo počeo da ga zamara: “Ja se nisam opredelio da budem astronaut samo jednom pa da onda odustanem.” Na sopstveno insistiranje vratio se u astronautsku trupu, iako više nikad nije leteo u kosmos. Ostao je u trenažnom programu ali se više bavio organizacionim i inženjerskim poslovima, daleko od prave mogućnosti da zazume mesto u nekoj narednoj misiji.

Prelomni trenutak u njegovoj karijeri desio se 24. aprila 1967. kada je tokom prizemljenja Sojuza 1 usled neispravnog padobranskog sistema poginuo njegov kolega Vladimir Komarov. Za taj let Gagarin je imao ulogu rezervnog pilota i da je kojim slučajem Komarov bio bolestan, njegovu sudbinu verovatno bi doživeo Gagarin. Država više nije želela da toleriše mogućnost da tokom nekog narednog leta ostane bez svoje najveće legende i Gagarinova astronautska karijera bila je završena.

Gagarin je, ipak, nastavio da leti, ovoga puta na lovačkim avionima, sa ambicijom da postane vrhunski borbeni pilot. Na žalost, nije mu bilo suđeno da predugo uživa u svom novom poslu i neizmernoj slavi. Poginuo je zajedno sa svojim instruktorom u Migu-15, 27. marta 1968. godine tokom rutinskog trenažnog leta. Gotovo istog trenutka počele su da kruže različite teorije o pravim uzrocima nesreće, od onih zdravorazumskih pa sve do krajnje fantastičnih (zavera CIA, samoubistvo...).

SSSR je sproveo četiri istrage o incidentu: dve je izvršila policija, jednu vojska i jednu KGB. Zaključeno je da je Gagarinov avion bio neadekvatno opremljen za let u tada veoma lošim vremenskim uslovima i da je do udesa došlo usled iznenadnog gubitka kontrole nad letelicom. Neposredni uzrok nesreće nije jasno utvrđen, ali se spekulisalo da je do kovita došlo usled sudara sa jatom ptica ili bliskog susreta sa nekim drugim avionom. Ostavljena je i mogućnost da je do katastrofe došlo usled naglog manevra kojim su piloti pokušali da izbegnu meteorološki balon ili jaku vremensku nepogodu ispred sebe.

Zvanični državni izveštaj nije zaustavio nezavisne istražitelje. Jedan od njih je Igor Kuznjecov, penzioni general sovjetske avijacije koji je uložio godine truda ne bi li utvrdio punu istinu na osnovu dela dokumentacije sa koje je u međuvremenu skinuta oznaka državne tajne. Kuznjecov nedvosmisleno tvrdi da je do nesreće došlo zbog neispravno postavljenog vazdušnog ventila koji predstavlja vezu između kokpita i spoljašnje sredine. Izgleda da je Gagarin u jednom trenutku shvatio da je ventil u pogrešnom položaju i da posadi preti gubitak pritiska u kabini pa je rešio da naglim obrušavanjem spusti avion u niže, sigurnije slojeve atmosfere. Danas se zna da ovakav manevar, ukoliko se izvede prebrzo, može da dovede do gubitka svesti članova posade, ali se čini da Gagarin tim saznanjem nije raspolagao.

Po jednima, krivac za neispravno postavljen ventil je sam Gagarin jer se radilo o avionu na kojem je on redovno leteo. Međutim, Kuznjecov tvrdi da ima dokumente koji pokazuju da je neposredno pre Gagarinovog leta avion koristila neka druga, za sada neindentifikovana posada, i da je upravo ona napravila ključnu grešku ostavljajući ventil u neispravnom položaju. I pored novih dokaza, zvanična Rusija i dalje ostaje pri stavu da ne postoje nova saznanja koja bi opravdala ponovno otvaranje istrage.

Jubilarna marka
sa Gagarinovim likom

Gagarin je imao samo 34 godine u trenutku pogibije. Njegovi posmrtni ostaci su kremirani a urna sa pepelom nalazi se u zidinama Kremlja. Pedeset godina nakon Gagarinovog leta, kao da smo se vratili na sam početak. Nakon penzionisanja svemirskog šatla, ruski "Sojuz" danas je jedino sredstvo kojim američki i ruski astronauti mogu da dosegnu zemljinu orbitu. Taj "Sojuz" jedva da je za korak odmakao od "Vostoka" kojim je Koroljev poslao Gagarina u kosmos.

Poreklo uspeha

Kako primećuje Žerar de Grot, autor knjige "Tamna strana Meseca", Sovjetski početni uspesi u kosmičkoj trci bili su kolateralna posledica njihovih koncepcijskih grešaka u konstrukciji nuklearnog oružja. Sovjetske bojeve glave bile su prevelike i preteške, za njihovu interkontinenatlnu isporuku bile su potrebne rakete teže i jače od američkih. Sovjeti su pragmatično zaključili da se te iste glomazne rakete mogu iskoristiti kako bi se do tada netaknuto nebo okitilo simbolima komunističke nadmoći što su efektno demonstrirali lansiranjem Sputnjika, Lajke i Gagarina u Zemljinu orbitu.

Naslovna strana "Tajma"

Tadašnji Američki predsednik, Dvajt Ajzenhauer, nije pridavao veći značaj početnim sovjetskim uspesima i uporno je odbijao da Ameriku uključi u “besmisleno takmičenje u dizanju tegova”. Poduhvat slanja čoveka u kosmos smatrao je skupom, neizvesnom i rizičnom avanturom bez ikakve upotrebne vrednosti. Kada mu ja NASA prvi put predložila program "Apolo" i spuštanje čoveka na Mesec, Ajzenhauer ga je glatko odbio. Kada je NASA pokušala da dodatno “zasladi” čitavu priču i "Apolo" predstavi kao početak jednog dužeg nacionalnog pregnuća (osvajanje Marsa i drugih planeta), Ajzenhauer je napusito sastanak i otišao da igra golf.

Ajzenhauerovan naslednik, Kenedi, nasledio je svu skepsu svog prethodnika, i sam verujući da postoje neuporedivo korisnije stvari koje se mogu učiniti na Zemlji. Ono što Kenedi, međutim, nije mogao da predvidi je glad nacije za herojima. Amerikanci su u Gagarinu videli junaka kojeg oni nemaju, koji im je potreban svuda i u svakoj disciplini pa makar se radilo i o “dizanju kosmičkih tegova”. Ta potreba postala je još izraženija nakon fijaska u Zalivu svinja koji je ozbiljno naudio Američkom imidžu i dodatno osnažio poziciju SSSR-a kao vodeće svetske supersile.

I dalje nepokolebljiv u javnim nastupima, Kenedi je u ovalnoj sobi sve više paničio. “Da li postoji nešto u čemu možemo da prestignemo Ruse?”, bilo je pitanje koje je Kenedi postavio svojim vodećim stručnjacima. Odgovor je bio više nego jasan: trebalo je definisati novu trku, dovoljnu tešku i složenu da natera SSSR da se pomuči “od nule”, bez oslanjanja na već razvijenu i dokazanu tehnologiju. I tako je Kenedi izabrao najbliži cilj koji SSSR nije mogao da dostigne svojim raketama koje su uveliko gospodarile Zemljinom orbitom. U svom čuvenom govoru iz 1961. godine (“Pre nego što ova decenija prođe...”), Kenedi je odabrao Mesec kao cilj kojem treba da konvergira cela američka nacija.

Bio je to briljantan govor, ali zasnovan na diskutabilnim argumentima: enormno skup let čoveka na Mesec nije predstavljen kao nešto što će, direktno ili indirektno, doprineti napretku nauke ili blagostanju prosečnog Amerikanca. Umesto toga, Kenedi je objavio da država, nakon niza poraza i poniženja, napušta trčanje na kratke staze i prelazi na maraton. Amerikanci su otišli na Mesec baš kao što se Hilari popeo na Everest a Pikar spustio u Marijanski rov, samo zato što postoje mesta na kojima još niko nije bio.

U svojim kasnijim istupanjima, Kenedi je bio daleko manje ubedljiv. Govorio je kako je potpuno svestan da bi novac mogao da se potroši na mnogo pametniji način, za obrazovanje, zdravstvo ili socijalnu zaštitu. “Vi, naučnici... vi ste najveći krivci za to”, branio se Kenedi pred novinarima, “da ste mi dali neki spektakularan cilj ovde na zemlji, recimo da uklonimo svu so iz Tihog okeana, ja bih Vas podržao. Vi mi niste dali nikakvu alternativu a ja sam morao da se opredelim za nešto veliko”.

Baš zbog toga, NASA nikada nije do kraja prihvatila način na koji je projekat Apollo osmišljen i vođen, i pored astronomski državnih ulaganja i široke društvene podrške. NASA je više volela dugoročnu perspektivu i kontinuitet, manje ali otvorene naučne projekte koji se logično nastavljaju jedan na drugi. U novom poretku stvari nacionalna agencija pretvorila se u mašinu koja je trebalo da proizvodi astronaute-heroje, nacionalni prestiž i ništa više. Skoro čitav stari kadar NASA napustio je službu čim je postalo jasno da "Apolo" predstavlja slepi sokak, projekat koji će biti ugašen čim postane jasno da je SSSR izgubio trku. Zašto se Amerikanci više nikad nisu vratili na Mesec? Za de Grota odgovor je jednostavan: “Zato što su tamo već bili s pogrešnim razlogom”.

I pored toga, “herojski” koncept osvajanja svemira još uvek nije sasvim iščezao. Danas su sateliti i kosmiče sonde primarno sredstvo za prikupljanje novih saznanja o našoj planeti i svemiru koji nas okružuje, ali se i dalje smatra da velikog napretka neće biti sve dok čovek ne sleti na Mars iz razloga koji se nigde potanko ne objašnjavaju na iole racionalan način. Od pitanja konkretnog naučnog doprinosa jedne tako skupe i beskrajno komplikovane misije, izgleda da je mnogo važnije da li će taj čovek biti Amerikanac, Rus, Indus, Kinez ili Evropljanin... Ruku na srce, lako bi to mogao da bude i neki naš državljanin jer mi već ispunjavamo dva osnovna preduslova: u stanju smo da taštinom pariramo celom svetu, a sa dva-tri nova kredita lako bismo pokrili i sve troškove.

Savršena biografija

Sa stanovišta “poželjnog standarda” koji su propisivale tadašnje sovjetske vlasti, Gagarinova biografija bila je besprekorna. Rođen je 1934. godine u Kljušinu, malom kolhozu na oko 150 kilometara zapadno od Moskve u skromnoj radničkoj porodici, kao treće od četvoro dece. Njegov otac bio je svestrani zanatlija, zidar i drvodelja, dok je majka radila u lokalnoj mlekari. Rat je teško pogodio Gagarinovu porodicu: otac je mobilisan, nacisti su im oduzeli kuću a brata Valentina i sestru Zoju odveli u Poljsku, u zarobljeništvo. Sledeću zimu majka je sa Jurijem provela u zemunici.

Gagarin ovenčan slavom

Gagarinov prvi susret sa avionima bio je slučajan: tokom rata na ledinu pored njihovog sela prinudno se spustio jedan sovjetski “Jak”, sav izrešetan u vazdušnom okršaju. Kada je ispred sebe ugledao pilote čije su grudi blještale od silnih značaka i odlikovanja, Gagarin je trenutno bio “zaražen” željom da kad-tad i sam poleti. Iako je počeo da zarađuje za život kao radnik u čeličani, okrenuo se matematici i fizici, da bi na kraju upisao tehničku školu u Saratovu. Tokom četvrte godine školovanja ponudili su mu da se okuša u pilotiranju i tu šansu je oberučke prihvatio. Prvi samostali let izveo je 1955. godine, da bi zatim mesecima kampovao pod šatorom na samom aerodromu, koristeći svaku priliku da ugrabi još koji let. Brzo je stekao reputaciju spretnog momka koji je u stanju da meko prizemlji avion čak i u najtežim uslovima.

Na nagovor svog instruktora, Gagarin pristupa sovjetskoj armiji koja ga šalje u elitnu pilotsku školu u Orenburgu koju završava sa najboljim ocenama. Tamo je upoznao i svoju suprugu Valju koja je za njega često tvrdila da previše radi i uči: “On oštri svoje zube na granitu nauke čitav svoj život i ne namerava da stane”. U slobodno vreme Gagarin trenira trčanje, plivanje, hokej i košarku, čita Dikensa i Puškina ali i radove Konstantina Ciolkovskog, oca savremene astronautike. Kada je na radiju 1957. godine čuo vest da je lansiran Sputnjik, prvi veštački satelit, Gagarin je znao da počinje era osvajanja kosmosa i da u njoj želi mesto za sebe.

Jurij Gagarin sa suprugom Valentinom
i ćerkama Galinom i Jelenom

Ubrzo je država krenula da sakuplja kandidate za astronaute. Besprekoran u školi, još bolji u avionu, cenjen i poštovan od kolega, bistar i odlučan, sa fizičkom kondicijom koja mu je omogućavala da i najteže psiho-fizičke testove prođe s osmehom na licu, Gagarin se lako našao u izabranom društvu od dvadeset pilota, kandidata za prvi let (mnogi su otpali zbog svoje fizičke korpulentnosti i nemogućnosti da se uvuku u minijaturnu kabinu “Vostoka"). Usledila je dugotrajna i surova obuka koju većina nije mogla da podnese. Tadašnji astronautski dril bio je neuporedivo teži od današnjeg i povremeno je više ličio na besmislenu torturu nego na korisnu vežbu. Gagarin je rutinski provodio po 24 časa u zvučno izolovanoj kabini bez svetla da bi zatim sedao u centrifugu sa ubrzanjem od 13g. U to vreme niko nije znao kakvim će iskušenjima biti biti izložen čovek u kosmosu tako da je cilj procesa obuke bio da iz svakog čoveka izvuče apsolutni maksimum.

Najbolji kandidati, njih šestorica, upućeni su u moskovsku vojnu bolnicu “Burdenko” na detaljna medicinska ispitivanja. Gagarin je od doktora dobio najvišu ocenu: “Za ovakvo telo i um, stratosfera nije nikakva prepreka”. Nedelju dana pred let “Vostoka”, u trci su ostala još samo dva kandidata: Jurij Gagarin i German Titov. Titov je takođe bio vrhunski pilot, pomalo tašt i egocentričan, uvek u centru pažnje, naročito kad bi demonstrirao svoje visoko obrazovanje i poznavanje poezije. Bio je nesporni favorit inženjera i administracije ali je Gagarin imao veći prestiž kod kolega pilota.

Par dana kasnije izbor je pao na Gagarina. Po mnogima, prevagnula je podrška iz senke koja je došla sa najvišeg mesta. Nikita Hruščov je, izgleda, favorizovao Gagarina, s kojim je delio skromno seosko poreklo, na račun Titova čiji je otac bio učitelj. Ako Gagarin, seljačko dete, može da bude prvi u kosmosu, zar nije logično da i Hruščov bude prvi u SSSR-u? Sa ovim se Titov nikad nije do kraja pomirio. Iako će par meseci kasnije i on leteti na “Vostoku 2”, titula drugog čoveka u kosmosu delovala mu je beznačajno. Mnogo decenija kasnije, na samrtnom odru, Titov i dalje nije krio svoju gorčinu: “Oni koji kažu da sam zagrlio Gagarina i čestitao mu na izboru - lažu!”

Po drugima, konačnu odluku doneo je Sergej Koroljev, vrhovni autoritet sovjetskog kosmičkog programa. Koroljev je imao prisan odnos sa obojicom ali je prema Gagarinu imao i dodatnu dozu srdačnosti (“Evo mog malog orla...”). Sam Gagarin nije bio iznenađen, čitav njegov život bio je okrenut trenutku koji je konačno stigao. Koroljev je kasnije govorio da je izbor Gagarina bio logičan jer je on u svakom pogledu bio izuzetan: “U situaciji kada smo svi mi bili nervozni i zabrinuti, kada je delovalo da je jedino neuspeh zagarantovan, Jurij bi uvek uspevo da sačuva svoj savršeni mir. Njegovo dobro raspoloženje bilo je zarazno, njegov humor razgaljujući, njegov osmeh anđeoski. Taj čovek je sijao kao sunce”.

Poslednji dan u svom domu pred istorijski let Gagarin je proveo zabavljajući svoje dve male ćerke. “Vidi ti nju”, govorio je mlađoj, “otac joj se sprema na put u kosmos, a ona je baš sad rešila da napuni pelene”. Svoju poslovičnu hladnokrvnost Gagarin je očuvao i na lansirnoj rampi: pola sata pred poletanje imao je puls 65.

Skriveni detalji

Poslednja faza Gagarinovog povratka na Zemlju bila je posebno kritčna: padobranski sistem kapsule bio je nedovoljno efikasan tako da nije mogao da smanji njenu brzinu do nivoa koji bi putnik mogao da preživi u trenutku udara o tle. Zato je unapred bilo predviđeno da Gagarin iskoči iz kapsule na visini od oko 7.000 metara i meko se prizemlji sopstvenim padobranom.

Zvanični sovjetski spisi nigde ne pominju ovaj detalj, verovatno zato što su standardi letačkih rekorda i dostignuća koje je propisala Međunarodna aeronautička federacija (FAI) zahtevali da pilot mora da bude u kabini od početka do kraja leta. U strahu da bi međunarodna javnost mogla da ospori Gagarinov podvig iz formalnih razloga, podatak o Gagarinovom padobranskom sistemu namerno je izostavljen. Štaviše, vlasti su naredile Gagarinu da na konferenciji za štampu izjavi kako se na zemlju spustio zajedno sa kapsulom. Tako je Gagarin od strane FAI sertifikovan kao prvi čovek koji je leteo u kosmos. SSSR će priznati istinu tek 1971. godine ali Gagarinov let i pored toga nije zvanično diskvalifikovan.

Svetski odjeci

Vest o Gagarinovom uspehu obletela je planetu munjevitom brzinom. Britanski mediji među prvima su objavili senzacionalne vesti: "Ruski Kolumbo stigao u vasionu". U Americi takvog oduševljenja nije bilo. Novinari su u pola pet izjutra pokušali da dobiju izjavu od Džona Pauersa, portparola NASA. Ovaj im je, bunovan i ne shvatajući šta se zbiva, besno odgovorio: "Šta sad hoćete? Ovde svi spavaju!" Sutradan su se u američkoj štampi pojavili naslovi u stilu: "Sovjeti poslali čoveka u kosmos. Portparol NASA kaže da Amerika spava". Ruku na srce, to nije bilo sasvim tačno, Amerikanci su već imali sličan projekat ("Merkjuri"), ali je njihov najslavniji astronaut u to vreme bio Hem, šimpanza sa letačkom karijerom od 17 minuta. Pojavila se karikatura na kojoj jedan majmun kaže drugom: "Možda smo malo iza Rusa, ali smo za utehu mnogo ispred Amerikanaca!"

Nakon Gagarinovog leta više ništa nije bilo isto, Amerika je brzo reagovala. Usledila je besomučna trka u kosmosu između dve supersile koja će, zapravo, pokazati da je moć SSSR-a bila preuveličana. Amerikanci su dobili trku u kosmosu tako što su u “Apolo” program uložili 25 milijardi tadašjnih dolara, deset puta više od svojih večitih rivala. Ispostavilo se da je sovjetski program bio, zapravo, demonstracija genija jednog čoveka, Sergeja Koroljeva, koji je neočekivano preminuo na operacionom stolu 1966. godine. Nakon toga, niko u SSSR-u nije bio u stanju da njegove zamisli izvede do kraja. Svi pokušaji lansiranja gigantske sovjetske rakete za Mesec (N1) završili su se spektakularnim vatrometima. "Šteta", kaže Aleksej Leonov, legendarni sovjetski astronaut koji je prvi iz kabine broda izašao u kosmički prostor, "znali smo da nemamo čime da se spustimo na Mesec, ali smo verovali da još uvek možemo prvi da napravimo krug oko njega". Ta njegova želja ostala je neostvarena: nijedan astronaut SSSR-a nikad nije otišao dalje od Zemljine orbite.

Trenutak američkog trijumfa, prvi korak Armstronga na Mesecu 1969. godine, nisu doživeli ni Koroljev ni Gagarin. Trka u kosmosu definitivno je okončana simboličnim gestom saradnje, spajanjem "Apola" i "Sojuza" na orbiti 1975. godine.

"Šarik"

Gagarinov “Vostok” predstavljao je kompoziciju tešku 150 tona koju su činili raketni nosač “Vostok-K” i orbitalni modul “Vostok 3KA”. Raketni nosač, sposoban da u orbitu iznese koristan teret od oko pet tona bio je trostepen, sa četiri bočno postavljena bustera u prvom i dva vertikalno monitara raketna motora u drugom i trećem stepenu. Kao gorivo korišćen je kerozin a kao oksidant tečni kiseonik. Orbitalni modul bio je podeljen u dva dela. U prvom, servisnom delu, nalazio se veći deo opreme i motor za usporavanje. Komandni deo oblika deformisane lopte (“šarik”) prečnika dva i po metra bio je hermetizovan i spartanski opremljen za boravak jednog astronauta. Kapsula je, u suštini, bila obična metalna konzerva i nije imala mogućnost precizne orijentacije prilikom povratka na zemlju tako da je bila izolovana termičkim štitom sa svih strana (otud i sferičan oblik).

[Vreme #1057]

Put na Mars i privatni biznis

Svaki američki predsednik bar jednom tokom svog mandata održi konferenciju za štampu posvećenu novoj viziji i strategiji koju NASA za njegovog vakta treba da sledi. Obama u tom pogledu nije izuzetak. Kada je završio dva malo važnija posla (saniranje posrnulog finansijskog sistema i reformu zdravstvene zaštite), Obama je 15. aprila otputovao u svemirski centar "Kenedi" na Floridi i, sasvim očekivano, najavio "odlučan zaokret", baš kao i njegov prethodnik. Obamin plan (koji tek treba da odobri Kongres), napravljen je na osnovu nešto umekšanih zaključaka koje je donela "avgustovska komisija", stručno telo koje je letos oformio američki predsenik sa ciljem da analizira dokle se stiglo sa realizacijom plana koji je Džordž Buš promovisao u januaru 2004. godine. 

Da se ukratko podsetimo šta je sve to Buš obećao američkoj naciji: penzionisanje šatla kao prevaziđenog i skupog kosmičkog prevoznog sredstva (2010. godine), razvoj i prvi let novog istraživačkog broda sa ljudskom posadom (2014), slanje serije robotizovanih sondi na Mesec (2015), povratak ljudi na Mesec i osnivanje stalne lunarne baze (2020) i, na kraju, spuštanje ljudi na Mars (2030). Da bi se ovako ambiciozni ciljevi ostvarili, NASA je započela sa razvojem novog, moćnog raketnog nosača (Ares) i nove letelice za duboki kosmos koja bi mogla da nosi 3-4 astronauta (Orion). Čitav projekat dobio je ime Constelation ("Sazvežđe") i u njega je NASA već uložila oko 10 milijardi dolara od planiranih 50.

Obama je pošao od činjenice koju niko ne spori: Constellation će, sasvim sigurno, probiti i budžet i rokove. Kad je već tako, bolje ga je zaustaviti već sada, ne samo zbog direktnih troškova razvoja: "Da nam neko danas na srebrnom tanjiru servira potpuno završen, funkcionalan sistem, morali bismo da mu kažemo 'ne, hvala', jer bi godišnji operativni troškovi bili previsoki". Zato Obama zahteva da NASA odustane od daljeg razvoja Aresa i umesto toga počne sa razvojem novog teškog raketnog nosača, na novim principima, oslanjajući se na inovacije i nove tehnologije. Predsednik smatra da do 2015. godine NASA treba da definiše nov koncept rakete koja će biti sposobna da ljude ponese daleko iza Zemljine orbite. Orion je pošteđen, ali je sveden na mnogo skromniju meru. Ovaj brod, inicijalno koncipiran kao "nabildovani" komandno-servisni modul iz programa "Apolo" u kojem bi astronauti prevaljivali milione kilometara širom Sunčevog sistema, Obama sad vidi samo kao "čamac za spasavanje" astronauta sa Međunarodne svemirske stanice. Tu stanicu Amerika će nastaviti da servisira i finansira sve do 2020. godine iako nakon ovogodišnjeg penzionisanja šatla (o kojem Obama nije govorio mnogo), američki astronauti duže vremena neće imati čime da stignu do nje (izuzev ako Rusima ne plate 50 miliona dolara po sedištu u "Sojuzu").

Svestan ovog problema, Obama je rešen da spas potraži u američkim kompanijama koje bi se pod tržišnim uslovima bavile lansiranjem ljudi i tereta u Zemljinu orbitu. Rasterećena ovog "trivijalnog posla", NASA bi tako dobila više para i vremena da se bavi razvojem raketa i tehnologija za duboki svemir. Prema Obami, jedna takva raketa, Ares umesto Aresa, bila bi spremna oko 2025. godine i prvi put bi bila upotrebljena za slanje ljudi na neki od obližnjih asteroida. Ono što je Obama definitivno precrtao je Mesec kao tranzitna stanica: "Već smo bili tamo, nema svrhe ponavaljati ono što je već učinjeno". Umesto toga, Obama očekuje da jedan brod sa ljudskom posadom obleti Mars oko 2035. godine, a sletanje ljudske posade na Mars usledilo bi nedugo potom. "Računam da ću još uvek biti tu da to vidim", rekao je američki predsednik.

Plan, naravno, ima i svoju finansijsku stranu: Obama, uz već odobrena sredstva kojima NASA raspolaže, planira da u državnu svemirsku agenciju iz budžeta upumpa još oko 6 milijardi dolara tokom narednih pet godina. Ne mnogo, ali dovoljno da podvuče koliko su predsedniku važna kosmička istraživanja čak i u vreme finansijske krize kada Amerika seče ćoškove i troškove gde god može: "Ovo je suština: niko nije više od mene odan programu leta ljudi u kosmos. Ali to mora da se radi na pametan način, ne onako kako smo to činili do sada."

Ipak, bilo je dosta onih koji nisu poverovali u punu iskrenost predsednikovog izlaganja. 

Pre svega, sumnjiv je argument da Constellation treba likvidirati samo zbog rokova i troškova. Sam postupak terminacije projekta odneće dodatne 2-3 milijarde dolara, samo da se počisti zaostali krš. Osim toga, od kad NASA postoji, praktično nijedan veliki projekat nije bio završen onako kako je planirano, "on budget and on time". To je, u velikoj meri, upravo posledica načina na koji NASA radi sa spoljnim dobavljačima: da bi dobile posao, kooperantske firme često unapred lažu ili kada su troškovi ili kada su rokovi u pitanju. U praksi, najčešće lažu debelo i masno, i to po obe ključne tačke. 

Osim toga, istovremenim penzionisanjem šatla i likvidacijom Constellation projekta, jedna armija ljudi neminovno će ostati bez posla. Time će naročito biti pogođene države kao što su Teksas, Florida i Alabama u kojima je skoncentrisan glavni deo operacija NASA. S obzirom da Obama ima nameru da posao lansiranja ljudi i tereta u Zemljinu orbitu liberalizuje i poveri svim zainteresovanim kompanijama, jedan deo vrhunskih stručnjaka u koje je NASA godinama ulagala moraće posao da potraži na sasvim drugoj strani. Koncentrisano znanje i iskustvo NASA rasuće se po čitavoj Americi, da se više nikad ne nađe na jednom mestu. "Kongres neće moći skrštenih ruku da gleda kako se lakomisleno napuštaju neki ključni principi, kako se ignorišu dosadašnji rezultati, uporan rad koji je uvek rezultovao uspesima i tako uništava čitav program ljudskog leta u kosmos", rekao je Ričard Šelbi, republikanski senator iz Alabame. Obama nasuprot tome tvrdi da, u zbiru, nova strategija neće smanjiti broj zaposlenih u kosmičkoj industriji predviđajući, štaviše, povećanje broja radnih mesta za oko 12.000, uz državni finansijski stimulus od oko 40 miliona dolara. 

Sve i da bude tako, ostaje pitanje koliko brzo će američke komapnije moći usvoje sva potrebna znanja i tehnologije da bi se uključile u ovaj posao. Vremena se menjaju, privatni biznis sazreva a let u kosmos nije tako velika "nauka" kao nekad. Tokom narednog meseca verovatno ćemo videti lansiranje "Falkona 8", privatne rakete čiju je izradu finansirao osnivač PayPala, Elon Mask. Maskova raketa može da nosi tovar do Međunarodne kosmičke stanice, ali je tako koncipirana da može da nosi i astronaute, po ceni koja je 60% niža od Ruske. Sličnu ponudu i kapsulu "Dream Chaser" za šest astronauta ponudila je i jedna kompanija iz Nevade.

Svejedno, astronauti se nikad nisu radovali prevelikom oslanjanju NASA na nezavisne korporacije koje se rukovode isključivo profitom. Kada su Alana Šeparda, prvog Amerikanca u kosmosu, pitali šta ga je najviše uplašilo tokom negovog istorijskog leta, on je odgovorio: "činjenica da letim u raketi koju su napravili najjeftiniji ponuđači". 

Odustajanje od Meseca kao međustanice na putu ka zvezdama izazvalo je najveće podele u stručnoj javnosti. Za jedne, takav potez je logičan. Ko danas željno iščekuje reprizu nečega što je reprizirano već nekoliko puta? "Ima još mnogo drugih mesta koja treba istražiti", kaže Obama. Međutim, većina kritičara smatra da preskakanje Meseca i direktan skok do asteroida i Marsa liči na pokušaj dementnog atletičara da se vrati na maratonsku stazu iako je zadnji put trčao na sto metara pre više od 40 godina. Neki se još sećaju reči koje je 1972. izgovorio Judžin Sernan, komandir Apola 17 i poslednji čovek na Mesecu: "Napuštamo ovo mesto onako kako smo i došli, u miru i s nadama čitavog čovečanstva. Bog nam je svedok da ćemo se jednoga dana ovde ponovo vratiti". Sasvim razočaran, Sernan danas kaže: "Zaista sam verovao da će se ove moje reči obisitiniti mnogo pre. Sad vidim da od toga nema ništa".

I na kraju, tu su Obamini kritičari koje svoje uporište nalaze u tradiciji, patriotizmu i dosadašnjoj američkoj liderskoj poziciji u kosmosu. Nekoliko legendarnih američkih astronauta, pre svih Nil Armstrong (prvi čovek na Mesecu) i Džim Lavel (dvaput obleteo Mesec u Apolu 8 i 13), nisu birali teške reči da izraze svoje razočaranje: "Sa ovakvim planom Amerika ozbiljno rizikuje da postane drugorazredna kosmička sila, uz katastrofalne posledice po moral i snagu čitave nacije. Kosmički letovi inspirisali su generacije Amerikanaca, od toga smo, na direktan ili indirektan način imali ogromne koristi za društvo i privredu, a sada nas, umesto povratka na Mesec koji smo tek započeli očekuju neizvesne decenije i maglovit put". Doduše, ima i astronauta koji su podržali predsednika, poput Baza Oldrina (Armstrongovog saputnika sa Apola 11). Zli jezici bi rekli da je on do sada podržao svakog američkog predsednika, pa i Obamu, i da je preleteo najviše kilometara kao počasni gost u predsedničlkom avionu Air Force One. 

Istorija je već zaboravila šta je Buš obećao 2004. godine, verovatno će vrlo brzo zaboraviti i šta je Obama rekao 2010, ako ne odmah a ono kad naredni predsednik reši da s Obaminim planom uradi isto ono što je Obama uradio s Bušovim. Od sličnih obraćanja američkih predsednika zubu vremena odoleva još jedino govor Džona Kenedija iz 1961. "Ja verujem", rekao je Kenedi, "da pre kraja ove decenije ova nacija može da spusti čoveka na Mesec i odatle ga sigurno vrati". Tako i beše. A da li je Obama bio vizionar istog kalibra, videćemo na Marsu, ako tada bude bilo nas a, bogami, i Obame.

Kuda poći

Na današnjem stupnju razvoja kosmičke tehnike, Sunčev sistem ne nudi puno atraktivnih destinacija koje bi ljudi mogli da dosegnu u narednom periodu. U komšiluku su nam Merkur i Venera, ali ove planete su previše vrele i negostoljubive za astronaute, uz to nemaju ni atraktivne satelite. Jupiter, Saturn i ostali gasoviti džinovi su predaleko bar za narednih 50-100 godina, dostupni jedino za međuplanetarne sonde. Mesec i Mars jedini imaju sredinu koju astronauti mogu da podnesu na duže ili kraće vreme, iako je tehnologija potrebna za to odavno likvidirana i tek treba da bude iznova stvorena. Od ostalih tela u Sunčevom sistemu tu su još jedino asteroidi, neki od onih koji nam se "vrzmaju" po okolini, eventulano Fobos i Dejmos, Marsovi sateliti koji su pre zarobljeni asteroidi nego "regularni" sateliti.

U istraživanje asteroida ulaže se dosta u poslednje vreme: mnogi od njih potencijalno mogu da se nađu na kolizionoj putanji sa Zemljom, a sudar sa asterodiom većim od par stotina metara imao bi katastrofalne posledice. Bolje razumevanje asteroida neophodno je ne samo zbog rekonstrukcije istorije Sunčevog sistema (pa i nas samih), već i za razvoj efikasnih metoda "odvraćanja" ovih svemirskih lutalica od naše ranjive planete. U tom smislu, Obamina trampa (uzeću vam Mesec, daću vam asteorid), možda izgleda pomalo razočaravajuće, ali sa gledišta nauke i praktičnih saznanja verovatno ima smisla.

(Vreme #1007)

Let baksuznog Apolona

Kada se 11. aprila 1970. Apolo 13 vinuo put Meseca (peti takav let, treći sa ciljem da se stigne do same Mesečeve površine), američka javnost već se uveliko zasitila ovakvih poduhvata. Direktnih TV uključenja bilo je malo, šou Doris Dej nudio je mnogo više zabave, a članovi porodica astronauta morali su da dođu u kontorlu leta da bi mogli da vide i čuju svoje junake. Inženjerima i direktorima NASA nije bilo lako da nađu racionalan argument za još jednu skupu Apolo reprizu u zemlji koja je prolazila kroz tešku društvenu krizu i vijetnamski rat. Čak i kada se finansijski i politički argumenti ostave po strani, bilo je razloga da se program prekine. Apolo je bio toliko komplikovan poduhvat da je bilo pitanje vremena kada će neki skriveni sistemski propust isplivati na površinu nepotrebno ugrožavajući živote astronauta i nacionalnu reputaciju. Misija Apola 20 već je bila otkazana (slično će se desiti i sa Apolom 18 i 19), a dalja proizvodnja rakete-nosača Saturn V obustavljena.

Ipak, odavno planirani let Apola 13 nije bio direktno ugrožen. I tako su se Džim Lovel (komandant), Džon Svajdžert (pilot komandnog modula) i Fred Hejz (pilot lunarnog modula), nakon dva dana, sedam sati i 54 minuta od poletanja, našli na oko 60.000km od Meseca u ansamblu sastavljenom od komandno-servisnog modula "Odisej" i lunarnog modula "Akvarijus". Svaki od ova dva modula ima po dva dela: jedan sa opremom i drugi opremljen za boravak posade. Paukoliki lunarni modul namenjen je spuštanju dva astronauta na Mesec dok komandni modul kupastog oblika predstavlja jedini deo rakete koji se vraća na Zemlju i u njemu trojica astronauta provode najveći deo vremena. Servisni deo cilindričnog oblika naslonjen je na komandni modul i opremljen najraznovrsnijim uređajima i sistemima. Od onih značajnijih tu su glavni motor sa pogonskim tankovima, po dva rezervoara vodonika i kiseonika koji napajaju tri gorivne ćelije u kojima se proizvodi električna energija i pitka voda, velika antena za komunikaciju sa zemljom i retro-rakete za finu orijentaciju. Bila je to standardna konfiguracija, toliko puta ispitana i na zemlji i u letu.

Situacija je bila redovna, jedini neraspoloženi astronaut bio je Svajdžet koji se tek na pola puta do Meseca setio da je zaboravio da popuni poresku prijavu. Idila je trajala sve dok komanda leta nije zatražila da očita nivo kiseonika i vodonika u rezervoarima servisnog modula. Ovi super-kriogeni elelementi imaju tendenciju se na niskim temperaturama zgrušavaju tako da je pre merenja bilo neophodno homogenizovati masu malim "mikserima" ugrađenim u same rezervoare. Nekoliko sekundi nakon uključivanja mešača, astronauti su osetili žestok udar koji je ceo ansambl izbacio iz ravnoteže. U prvom trenutku sumnjalo se na udar mikro-meteorita ili neki sličan bizaran događaj. Ubrzo je postalo očigledno da je rezervoar kiseonika broj 2 prazan a da curi i onaj prvi. Od dve strujne sabirnice koje su kanalisale struju proizvedenu u gorivnim ćelijama, jedna je pokazivala nulti napon dok je napon na drugoj brzo opadao. Kada je prva gorivna ćelija prestala da radi, astronauti su osetili razočaranje jer je sletanje na Mesec zahtevalo da sve tri gorivne ćelije budu ispravne. Kada je otkazala i poslednja zavladao je strah: trebalo je spasavati gole živote.

"Hjustone, imali smo problem", čulo se iz kosmosa. Dovoljno da se Apolo 13 vrati se na na sve TV stanice i da Amerika zaboravi na Doris Dej. Drama koja je usledila postala je vest dana širom sveta. Pomoć su ponudile sve zemlje sveta, uključujući i SSSR.

Ubrzo je komandni modul ostao sasvim bez struje. Iako taj modul ima nezavisne hemijske baterije, njihovo korišćenje nije dolazilo u obzir jer su one bile neophodne za poslednju fazu leta i povratak na Zemlju. Servisni modul postao je mrtav balast a komandni modul mračna kutija nesposobna da podrži život trojice astronauta. Srećom, lunarni modul bio je neoštećen tako da su ga astronauti iskoristili kao privremeni "čamac za spasavanje". Povlačenje posade u tesni "Akvarijus" rešilo je astronaute neposrednih briga, ali su one dugoročne ostale: lunarni modul mogao je da podrži dvojicu astronauta tokom dva dana, ali ne i svu trojicu tokom tri ili pet dana koliko se procenjivalo da će spasavanje potrajati. Sve unapred pripremljene procedure bile su bezvredne - nijedna od njih nije pretpostavljala da će čitav komandno-servisni modul postati neupotrebljiv.

Ono što će astronauti i komanda leta uraditi u narednih par dana, sve do 17. aprila kada se posada uspešno vratila na Zemlju, danas se smatra najvećim uspehom NASA, i pored svih zvezdanih trenutaka koje je agencija imala pre i posle Apola 13. Ta mešavina profesionalizma, stručnosti, kreativnosti, umetnosti improvizacije, hrabrosti i predanosti u ekstremnim, nepredviđenim uslovima nikad više nije bila viđena. Lavel i drugovi tako su za dlaku izbegli da postanu prvi astronauti koji su doživeli smrt u kosmosu. Astronauti su ginuli i pre, ali nikad tako daleko od Zemlje. Mnogi su ih kasnije pitali da li su pri sebi imali kapsule sa cijanidom za slučaj da povratak na Zemlju propadne. Bila je to besmislica: za samoubistvo u kosmosu hemija nije potrebna, dovoljno je otvoriti vrata od kabine pa da smrt bude skoro trenutna.

Na dan kada se Lavelova posada srećno vratila kući, predsednik Nikson odlikovao je posadu, Džina Kranca i druge direktore leta Predsedničkom medaljom slobode. Nikson nikad nije imao previše razumevanja za ambicije NASA, naročito ne za futurističke projekte poput leta na Mars koji se ne bi politički isplatili tokom njegovog predsedničkog mandata. Nakon za malo izbegnute katastrofe Apola 13, njegovi savetnici bili su ubeđeni da će ga lako nagovoriti da otkaže sve naredne misije. Međutim, Nikson je, na iznenađenje svih, odbio da to učini. Predsednik nije mario za zvezde, ali je mnogo voleo heroje.

Apolo 13 ih je imao sasvim dovoljno.

Problem do problema

Kiseonik: Prva briga koja je svima pala na um bila je, zapravo, i najmanja. Ispostavilo se da bi rezerve kiseonika potrajale mnogo duže od ostalih kritičnih sistema. Lunarni modul imao je znatne rezerve kiseonika s obzirom da je atmosfera u njemu morala da se obnavlja nakon svakog izlaska astronauta na Mesečevu površinu. Postojale su i dodatne boce sa kiseonikom u komandnom modulu kao i rezerve kiseonika u astronautskim odelima. Realno, rezerve su bile dovoljne da održe tri čoveka u životu tokom 8-10 dana.

Trajektorija: Postoji mnogo načina da se leti od Zemlje do Meseca. Prvi Apolo letovi obavljeni su po takzovanoj "free return" trajektoriji ili, u prevodu, po putanji sa "besplatnom povratnom kartom". Ovakva trajektorija u idealnom slučaju predstavlja jako izduženu "osmicu" koja u centrima krugova ima Zemlju i Mesec. Teoretski, brod može da leti ovom trajektorijom a da uopšte ne troši gorivo na promenu kursa, jednostavno vođen gravitacionim silama dva nebeska tela. Ovakva putanja je daleko najsigurnija jer i u slučaju kompletnog otkaza glavnog motora obezbeđuje povratak u Zemljinu orbitu, takoreći bez ikakve intervencije.

Međutim, kada je NASA počela da cilja delove Meseca koji su teže dostupni (poput kratera "Fra Mauro", konačnog odredišta Apola 13), ovakva putanja više nije bila optimalna. Zato je Apolo 13 relativno rano na svom putu ka Mesecu napustio svoju "free return" putanju i zaputio se, poput Apola 12, "stazom kojom se ređe ide", tj. "hibridnom trajektorijom" koja zahteva nekoliko korekcija kursa, bez unapred rezervisane povratne karte. Da je do havarije došlo nešto ranije i da se motor "Odiseja" mogao koristiti, komanda leta bi naredila tzv. "direktni prekid misije", što podrazumeva polukružni zaokret u kosmosu i brz povratak kući. Ali, na domak Meseca i sa obogaljenim Odisejem, ovakav manevar više nije bio moguć. Umesto toga, jedan od prvih zadataka posade i kontrole leta nakon havarije bio je da kompoziciju Odisej-Akvarijus vrati na putanju besplatnog povratka u što kraćem roku. S obzirom da se na glavni raketni motor Odiseja nije moglo računati, izmena kursa obavljena je motorom Akavrijusa koji uopšte nije bio predviđen za ovakve svrhe (njegov jedini zadatak bio je da meko spusti dva astronauta na mesec). Ni upravljanje svojeglavom kompozicijom koja je neprekidno klizala sa kursa i pretila da izgubi željenu orijentaciju, kombinacjiom motora i komandi koja nikad ranije nije bila isprobana u praksi nije bilo ništa jednostavnije. Pa ipak, promena kursa je uspela i astronauti su se našli na povratnoj stazi. Ta staza vodila je oko Meseca, uz još jednu korekciju kursa kako bi se "naciljao" Pacifik kao mesto sletanja (gde su bile skoncentrisane masivne američke pomorske snage) umesto južnog Atlantika ili Indijskog okeana.

Ovakva korekcija putanje neplanirano je odvela astronaute daleko iza nevidljive Mesečeve strane, mnogo dalje nego bilo koju posadu Apola, pre ili posle njih. Tako su Lavel, Svajdžert i Hejz i zvanično postali ljudi koji su otišli najdalje od kuće. Da stvar bude još paradoksalnija, povratak u Pacifik bio je tako precizan da je komandni modul zamalo pao na palubu Ivo Džime, najbližeg nosača aviona (rastojanje je bilo manje od dva kilometra). Nijedna druga Apolo ekspedicija nije ponovila ovako precizno sletanje.

Navigacija: Da bi se znalo kako se i kuda leti, neophodno je da brod u svakom trenutku ima ispravnu orijentaciju u prostoru. Tačna orijentacija naročito je bitna pred samo aktiviranje motora i tokom njihovog  rada jer i najmnja greška može brod da odvede na potpuno pogrešnu trajektoriju, čak i na onu sa koje više nema povratka. Orijentacija u kosmosu obično se vrši pomoću zvezda: uprošćeno rečeno, dovoljno je da identifikujete nekoliko poznatih zvezda na nebu pa da na osnovu uglova pod kojim ih vidite vrlo precizno znate kako je brod okrenut. Komandno-servisni modul mogao je karakteristične zvezde da traži automatski, ali lunarni modul nije imao takvu aparaturu.

Astronauti su zato obučeni da sami uoče potrebne "svetionike" na nebu, ali je nakon havarije u servisnom modulu, čitav vidokrug oko broda bio preplavljen otpadom i krhotinama nastalim tokom eksplozije. Kroz oblak svakovrsnog svetlucavog šuta ispravna identifikacija zvezda bila je skoro nemoguća. Poslednje rezerve struje iz servisnog modul iskorišćene su upravo da bi se koordinate poznatih zvezda prebacile iz kompjutera komandnog modula u lunarni modul. Naknadne provere ispravne orijentacije vršene su vrlo primitivno: astronauti su u datom trenutku dobijali instrukcije da okrenu brod tako da im sunce sija u teme kroz jedan prozor, da bi kroz drugi prozor i krst teleskopa proverili da li vide Zemlju ili ne.

Struja: Za razliku od komandnog modula, lunarni modul nije imao gorivne ćelije i oslanjao se samo na klasične baterije projektovane za dva dana rada. Da bi se njihov vek produžio, bilo je neophodno pogasiti skoro sve što nije bilo esencijalno: od svetla u kabini do kompjutera. Hejz je brzo sačinio listu stvari koje se ne smeju isključiti: radio-veza, 1.3 ampera; kontrola vazduha, 6 ampera... Sve u svemu oko 20 ampera, manje od polovine regularne potrošnje. Time je vek trajanja baterija produžen na prihvatljivih 5 dana, dovoljno do trenutka povratka na Zemlju. Sa tako malo struje, direktni prenosi iz kosmosa morali su da budu otkazani, čak je i obična radio-komunikacija sa Zemljom bila otežana.

Ugljen-dioksid: Vazduh u kojem je procenat CO2 prevelik je toksičan, čak i ako u njemu ima sasvim dovoljno kiseonika. Ako bi koncentracija CO2 dostigla 8%, posada bi nakon 5-10 minuta pala u san bez buđenja. U regularnim uslovima, vazduh se prečišćava od viška CO2 pomoću filtera načinjenih od litijum-hidroksida. Da bi filteri radili, neophodno je da vazduh kroz njih struji pomoću ventilatora koji rade na struju. S obzirom da je komandni modul ostao bez struje njegov sistem za kondicioniranje vazduha bio je beskoristan. Akvarijus je imao svoje filtere, ali oni su bili napravljeni tako da traju mnogo kraće, otprilike koliko i samo spuštanje na Mesec. Rezervni filteri nalazili su se u servisnom delu mesečevog modula a njemu se moglo pristupiti samo sa spoljne strane, nakon spuštanja na Mesec. Jedini izlaz bio je da se litijumski filteri iz komandnog modula prebace u lunarni modul što ne bi bio problem da su ti filteri "pasovali". Na žalost "Odisejevi" filteri bili su četvrtastog oblika dok su ležišta za filtere u Akvarijusu bila manja i okrugla.

NASA je napravila tim ljudi čiji je zadatak bio da od materijala koji je dostupan astronautima napravi nekakav "adapter" koji će veliki četvrtasti filter umetnuti na okruglo sedište. Rešenje je nađeno nakon mnogo grozničavih sati eksperimentisanja, kada je nivo CO2 u kabini već počeo da dostiže zabrinjavajući nivo. Improvizovano rešenje napravljeno je od plastike, kartona i lepljive trake a višak rupa zapušen je vlažnim maramicama i čarapama.

Hladnoća: Sa svim sistemima na minimumu, održavanje normalne temperature u brodu postalo je nemoguće. Temperatura je ubrzo pala na manje od 10C, protiv čega su se astronauti borili kako su znali i umeli, uglavnom duplim gaćama i apsolutnim mirovanjem. U uslovima bestežinskog stanja oko tela se stvara sloj zagrejanog vazduha koji je relativno postojan usled nepostojanja konvekcije. Međutim, najmanji pokret bio je dovoljan da "razveje" ovaj tanušni sloj izolacije tako da je svaka kretnja bila praćena napadima drhtavice. Naročito su mrzla stopala, pa su se astronauti ispomagali dobro izolovanim čizmama predviđenim za šetnju po mesecu. S obzirom da je bilo predviđeno da po Mesecu šetaju dvojica astronauta, jedan par čizama je nedostajao. Treći astronaut snalazio se tako što je prstima masirao promrzle tabane. Unutrašnjost broda bila je toliko hladna da se astronautima "video dah" čak i nakon spuštanja komandnog modula u Pacifik i ekstremnih temperatura kojima je modul bio izložen tokom prolaska kroz Zemljinu atmosferu.

Kondenzacija: Niska temperatura dovela je do kondenzacije vlage koja se neprekidno gomilala u vazduhu usled disanja i znojenja. Ubrzo su svi instrumenti, zidovi i prozori kabine bili prekriveni tankom skramom vode koju je bio neophodno ukloniti kako bi se obavile najjednostavnije stvari (očitavanje brojača ili provera kursa). Tokom ponovnog aktiviranja komandnog modula neposredno pred povratak u Zemljinu atmosferu, strahovalo se da će kondenzat sakriven iza komandnih tabli dovesti do još nekog kratkog spoja koji bi, ovoga puta, zaista mogao da bude fatalan. Srećom, nakon 1967. i požara u modulu Apola 1 na zemlji koji je ubio trojicu astronauta, komandni modul bio je tako dobro osiguran od varničenja da je ceo proces reaktivacije električnih uređaja prošao bez problema.

Voda: Hemijskom reakcijom vodonika i kiseonika u gorivnim ćelijama dobijala se ne samo električna energija već i pitka voda. Prestankom rada gorivnih ćelija, nestašica vode postala je akutna tako da je Lavel bio prinuđen da postojeće rezerve deli na kašičicu. Ovo, naizgled, nije predstavljao ozbiljan problem s obzirom da je u uslovima bestežinskog stanja osećaj žeđi mnogo manje izražen nego na Zemlji. Međutim, usled smanjenog unosa tečnosti astronauti su imali ozbiljan debalans elektrolita u organizmu, što se direktno odražavalo i na njihove psiho-fizičke sposobnosti. Lavel je u jednom trenutku umalo napravio katastrofalnu grešku, spremajući se da umesto pomoćnih motora aktivira onaj glavni, nešto što je kasnije objašnjeno teškom dehidracijom i iscrpljenošću.

Da stvar bude gora, voda nije bila potrebna samo za piće već i za hlađenje nekih delova elektronike sklonih pregrevanju. Tako su se rezerve vode tanjile još brže. Međutim, postojalo je rešenje i za to: da je voda za hlađenje sistema sasvim presušila, astronauti bi urinirali direktno u rashladni sistem.

Urin: Čak i trivijalni problemi odjednom su postali teško rešivi. Prema redovnoj proceduri, urin se u svemir izbacivao iz komandnog modula kroz specijalno crevo sa električnim grejačima koji su sprečavali smrzavanje tečnosti. Kako je komandni modul ostao bez struje korišćen je alternativni ispust u Odiseju, ne tako sofisticiran ali funkcionalan. Prilikom jednog istakanja urina, komanda leta je naredila da se sa tim prekine, jer su se kristali urina gomilali oko broda i otežavali precizno daljinsko očitavanje položaja i brzine. Zabrana je bila privremena, ali su je zbog greške u komunikaciji astronauti shvatili kao permanentnu i počeli da gomilaju kese i kanistere sa urinom svud oko sebe, što je u nedostatku adekvatnog prostora i posuda bio ozbiljan problem. Da stvar bude teža, astronauti su tokom grozničavih aktivnosti nakon havarije, a sve radi uštede u vremenu, urinirali u kese koje se regularno nose ispod odeće, ali samo unutar svemirskih odela. Neminovna curenja dovela su do toga da su se astronauti bukvalno kupali u sopstvenom urinu što je, uz smanjen unos tečnosti, povećavalo rizik od infekcije. Nastradao je Hejz koji se na Zemlju vratio sa teškim uretritisom od kojeg se kasnije dugo lečio.


Toplotni štit: Kada su stigli nadomak Zemljine atmosfere astronauti su reaktivirali komandni modul koristeći njegove očuvane baterije a zatim odbacili servisni modul kako bi ga fotografisali. Ispostavilo se da je poveliki segment njegovog perimetra bio razoren. Nakon toga, uz jedno setno i veliko "hvala", odbačen je i Akvarijus, lunarni modul koji im je, zapravo, spasao život. I servisni i lunarni modul sagoreli su u Zemljinoj atmosferi. Ostala je poslednja briga: komandni modul u atmosferu ulazi svojom tupom osnovom koja je od aerodinamičkog zagrevanja (reda nekoliko hiljada stepeni celzijusa) zaštićena debelim termo-izolacionim slojem visoke čvrstoće i otpornosti. Niko nije mogao da bude sasvim siguran da havarija u servisnom delu (na koji je komandni modul direktno naslonjen) nije izazvala oštećenja i na aerodinamičkom štitu. Mala oštećenja nisu mogla da budu problem jer se radilo o ablativnom materijalu koji se prilikom zagrevanja topi i lagano spada sa letelice, usput popunjavajuće sitne prskotine u materijalu. Međutim, velike rupture mogle su da budu fatalne (nešto što se mnogo kasnije desilo šatlu "Kolumbija"). S obzirom da je inspekcija štita bila nemoguća, ovaj problem nije detaljnije ni ispitivan. Sve je prepušteno sreći i božijoj volji.

Uzroci havarije

Istraga je pokazala da je do havarije došlo usled "dugog i složenog niza nesrećnih okolnosti, brojnih ljudskih grešaka i neadekvatnog dizajna samog rezervoara sa tečnim kiseonikom". Kako je istraga pokazala, sporni rezervoar broj 2 bio je svojevremeno ugrađen na Apolo 10, ali je nakon toga demontiran kako bi bio usavršen. Kao sasvim nov i detaljno testiran u skladu sa procedurom, ugrađen je ponovo na Apolo 13 i spremljen za dalje probe na zemlji. Tokom jednog od rutinskih eksperimenata, rezervoar je napunjen tečnim kiseonikom bez problema, ali je njegovo pražnjenje iznenada zakazalo. Više od 11 dana inženjeri su grozničavo pokušavali da smisle način kako da istoče rezervoar ali bez rezultata. Jedan takoreći nebitan detalj dospeo je u centar pažnje: ispostavilo se da je usled greške mehaničara prilikom demontaže sa Apola 10, rezervoar nekontrolisano pao sa visine od oko 5 centimetara. Takav "smešan" pad nije mogao da ošteti složenu unutrašnju strukturu rezervoara, ali je verovatno pokrivio sistem drenažnih cevi koje služe za pražnjenje rezervoara (ove cevi se, inače, ne koriste u regularnom letu).

Jednostavna ideja da se sporni rezervoar baci i zameni novim nije prihvaćena jer bi takava operacija zahtevala složenu demontažu većeg dela servisnog modula, što bi verovatno dovelo do dodatnih troškova i odlaganja misije bar za mesec dana. Umesto toga, inženjeri su došli na ideju da iskoriste grejače ugrađene u sam rezervoar. Podizanjem temperature u rezervoaru, pritisak kiseonika u njemu narastao bi do mere potrebne za otvaranje sigurnosnog ventila rezervoara (nalik na onaj koji ima svaki bojler) kroz koji bi lagano iscureo sav (ili veći) deo uskladištenog kiseonika. Ovakva "ventilacija" sadržaja bila bi veoma lagana i kontrolisana, jer bi termostat, takođe ugrađen u rezervoar, isključivao grejač čim temperatura u rezervoaru dostigne 27 stepeni. Realizaciju ove ideje odobrili su Džim Lavel i Ken Matingli, nesuđeni pilot komandnog modula (vidi okvir).

Grejač i termostat priključeni su na električnu mrežu i proces pražnjenja rezervoara počeo je baš kao što je i zamišljeno. Međutim, na jedan važan detalj niko nije obrati pažnju. Sredinom šezdesetih godina NASA je za pogon i testiranje komponenti koristila napon od 28V, ali je on kasnije podignut na mnogo praktičnijih 65V. U skladu sa tim, zamenjeni su i prilagođeni svi električni i elektronski podsistemi, ali je termostat na rezervoaru nekako promakao, valjda zato što je rezervoar bio izrađen u prethodnom periodu. Priključen na mnogo viši napon od nominalnog, termostat je "zalepio". Kontakti termostata zaduženog za prekid i aktiviranje rada grejača zavarili su se u položaju koji je grejaču omogućio da radi u kontinuitetu, bez prekida.

Ovo je dovelo do nekontrolisanog rasta temperature u rezervoaru, do nivoa od oko 500C u dužem vremenskom periodu. Na žalost, ovo niko nije primetio jer je merač temperature u rezervoaru pokazivao svega 30C, s obzirom da njegova temperaturna skala nije mogla da pokaže veću vrednost. Na to su se nadovezale i druge ljudske greške: niko nije primetio da struja neprekidno protiče kroz grejač, iako bi zahvaljujući termostatu, grejač morao da ima povremene prekide u radu. Takođe, nikom nije bilo sumnjivo što se pritisak u rezervoaru značajno smanjio za svega nekoliko sati umesto za nekoliko dana kao što se to očekivalo prema proračunu.

Sam rezervoar imao je dovoljno čvrstu konstrukciju da izdrži visoku temperaturu i pritisak daleko veći od projektovanog tako da je, spolja gledano, sve bilo u najboljem redu. Međutim, visoke temperature dovele su do topljenja teflonske izolacije na žicama u samom rezervoaru, pri čemu su naročito kritične one koje dovode struju u elektromotore koji pokreću lopatice za homogenizaciju sadržaja rezervoara. Od tog trenutka, rezervoar je postao ekstremno opasan - najmanja varnica između golih žica mogla je da dovede do katastrofe. Sam teflon u rezervoaru je nezapaljiv u normalnim okolnostima, ali u kontaktu sa čistim kiseonikom iz rezervoara gori sporo ali postojano.

Upravo to se i desilo tokom leta Apola 13. Nakon pokretanja motora za homogenizaciju sadržaja rezervoara došlo je do iskrenja koje je dovelo do požara u rezervoaru. Pogrešno se smatra da je rezervoar usled toga eksplodirao (da se to desilo, šteta bi bila daleko veća, ako ne i katastrofalna). Rezervoar je tako projektovan da se u slučaju ekstremnih opterećenja kontrolisano "raspada": na njemu je, verovatno, došlo do stvaranja velike naprsline kroz koju je u kratkom roku iscureo kompletan kiseonik. Ovo je, opet, dovelo do porasta pritiska u servisnom modulu do tačke kada to oplata više nije mogla da izdrži. Eksplozivni udar koji su osetili astronauti verovatno je izazvan izletanjem jednog od panela oplate, a ne eksplozijom rezervoara. Mehanička oštećenja unutrašnje strukture verovatno su zahvatila i cevi vezane rezervoar kiseonika broj jedan tako da je pritisak i u njemu počeo da pada, nešto laganije nego u rezervoaru broj 2 (zato su astronauti kroz prozor broda još dugo mogli da vide pramenove gasa koji curi iz servisnog modula). Bez kiseonika, rad gorivnih ćelija više nije bio moguć i Odisej je ubrzo ostao bez električne energije.

"Hjustone, imamo problem!"

Čuvena rečenica ("Houston, we have a problem!") kojom Svajdžert, a zatim i Lovel obaveštavaju komandu leta da se desio incident bezbroj puta je citirana i odavno je ušla u popularnu kulturu, ali u stvarnosti nikad nije izgovorena u ovoj formi. Tačan transkript glasi: "Houston, we've had a problem!" Sličnih literarnih ulepšavanja bilo je i ranije, kao kad je Armstrong nakon prvog koraka na Mesecu rekao: "...small step for men..." a istorija to zabeležila kao "small step for a man...".

Posada

Malo je poznato da je posada Apola 13 inicijalno izgledala sasvim drugačije. Za komandanta misije bio je viđen Alan Šepard, legendarni veteran, jedan od "sedmorice veličanstvenih" projekta "Merkjuri" i prvi Amerikanac koji je napravio sub-orbitalni kosmički let. Međutim, Šepard je morao da operiše srednje uho kako bi rešio akutan problem sa ravnotežom i orijentacijom. Operacija je uspela ali mu je oprovak uskratio značajan deo treninga pa je umesto na Apolu 13 Šepard leteo tek na Apolu 14. Umesto njega, mesto je zauzeo drugi proslavljeni veteran, Džim Lavel, koji je dva puta leteo na "Džeminiju" a zatim i na istorijskom Apolu 8 (prvo napuštanje Zemljine orbite i prvi let oko Meseca). Za Lavela, ovo je bila poslednja prilika da kruniše svoju sjajnu karijeru nečim neuporedivim: hodanjem po Mesecu.

Pilot komandnog broda trebalo je da bude Ken Matingli, ali je on, nedugo nakon poletanja došao u kontakt sa virusom rubeola na koji nije bio imun. Do poslednjeg dana Matingli se nadao da ga lekari neće skinuti sa misije, makar mu dali konjsku dozu gama-globulina. Međutim, NASA je bila nemilosrdna i na njegovo mesto je postavila Džeka Svajdžerta, rezervnog pilota. Jedino je Fred Hejz, pilot lunarnog modula zadržao originalno mesto u posadi.

Posle Apola 13, Lavel, Svajdžert i Hejz, iako ovenčani najvećim državnim priznanjima, nikad više nisu leteli u kosmos. Lavel se, sad već prestar za nova iskušenja, okrenuo biznisu i publicistici da bi na kraju otvorio i sopstveni restoran. Hejz je imao ambiciju da ostane astronaut ali nije dogurao dalje od probnih, niskih letova šatla. Svajdžert se nakon tavorenja u NASA okrenuo politici da bi 1982. godine bio izabran za kongresmena (u prethodnom pokušaju da dobije republikansku nominaciju pobedio ga je Nil Armstrong). Na žalost, Svajdžert nikad nije preuzeo funkciju na koju je izabran: umro je nekoliko dana pre polaganja zakletve.

(Vreme #1006)