Kako su nastajali hemijski elementi, od alhemije do CERN-a: Zlatna prašina sa zvezda

Iako duša u tamu tone,

U savršenoj svetlosti ona će da plane;
Previše sam volela zvezdano nebo
Da bih se plašila tamne strane.

(„Stari astronom“, Sara Vilijams)

Pre dve nedelje mnogi svetski mediji preneli su vest kojoj je zajednički imenitelj bio bombastičan naslov „Ispunjen san alhemičara, naučnici iz CERN-a pretvorili olovo u zlato“. Doduše, već na početku vesti bi stajalo i „... ali samo na delić sekunde“.

CERN, Mejrin, Švajcarska, 2004.

Kako je, zapravo, proizvedeno zlato u CERN-u? Korišćenjem najveće mašine na svetu, akceleratora čestica čije je zvanično ime „veliki sudarač hadrona“ (LHC). CERN-ov akcelerator predstavlja jedan gigantski kružni torus čiji obim iznosi 27 kilometara, oko koga se nalaze super-provodljivi magneti ohlađeni takoreći do apsolutne nule koji služe da kontrolišu brzinu i putanju čestica u torusu.

Akcelerator obično ubrzava dva snopa jonizovanih atomskih jezgara u suprotnim smerovima do brzine koja je tek nešto manja od brzine svetlosti. Kada je potrebna brzina, samim tim i energija ubrzavanih čestica dovedena do potrebnog nivoa, putanje snopova se ukrštaju kako bi se izazvali čeoni sudari čestica koje se kreću u suprotnom pravcu. Tokom sudara proizvodi se masa novih čestica čije se karakteristike pažljivo prate komplikovanim detektorima pomoću kojih je moguće odrediti o kakvom tipu čestica se radi, kolika je njihova masa, naelektrisanje ili životni vek.

Veliki sudarač hadrona (LHC) u CERN-u, 2015.

Sudari u akceleratoru

Sve ovo liči na eksperiment u kome biste čeono sudarili dva automobila kako biste, analizirajući krš koji ste kreirali tom prilikom, utvrdili od čega je auto zapravo napravljen. Na osnovu delova koje je sudar razbacao utvrdićete da auto ima „četiri metra lima i pet meteri dima“, akumulator, svećice, zupčanike, kočnice, klipove, a na ovim prostorima i „jelkicu“ okačenu za retrovizor koja ne miriše već pet godina, krstaču sa ikonom Svetog Nikole ispod koje piše „S Bogom u saobraćaju“, flašicu svete vodice i razglasni sistem koji je preskup i za „Pink flojd“, a podešen je na najgoru turbo-narodnjačku radio-stanicu u kosmosu, pa i šire.

U akceleratoru ogromna većina sudara ne proizvede ama baš ništa interesantno, ali s vremena na vreme desi se nešto vredno daljeg izučavanja, čak i epohalno. Tako je, uostalom, otkriven i famozni Higsov bozon, kod laika poznat i po (apokrifnom) nazivu „Božija čestica“, bez koje nije moguće objasniti zašto stvari oko nas imaju masu.

Detektor "ALICE" u LHC-u, CERN

Svaki sudar u CERN-u registruje se u jednom od dva specijalizovana detektora, „ALICE“ i „CMS“. Ovi instrumenti nisu identični niti funkcionišu na potpuno isti način, ali su napravljeni tako da se skoro svako otkriće u jednom od njih može verifikovati u drugom. Ipak, svaki od njih specijalizovan je i za određene eksperimente za koje je drugi detektor manje pogodan.

Tako, recimo, „Alisa“ može da detektuje sudare masivnih atomskih jezgara u kojima je količina proizvedenih „automobilskih delova“ ogromna. Energije su toliko velike da je moguće „smrviti“ materiju do nivoa „kvark-gluonske plazme“, egzotičnog stanja materije koje je postojalo tek milioniti deo sekunde nakon „Velikog praska“. U ovom stanju protoni i neutroni razbijeni su na svoje sastavne delove (kvarkove) koji deluju jedni na druge razmenjujući gluone.

Prvi snimci sudara u LHC-u

Snimci sudara načinjenih u akceleratoru najčešće deluju potpuno haotično i nemoguće ih je analizirati „na brzinu“, kao što bi neki vešt rendgenolog samo jednim pogledom uočio naprslu kost. Snimci se, umesto toga, skladište u ogromne baze podataka da bi ih naknadno analizirali čitavi timovi naučnika: kompjuterska analiza bi odbacila 99% snimaka na kojima se ne vidi ništa interesantno, prepuštajući onaj poslednji procenat stručnjacima koji znaju da prepoznaju stvari koje nikad ranije nisu viđene.

Hemijski elementi i njihov „atomski broj“

Da bismo objasnili kako je u CERN-u proizvedeno zlato, moramo da se prisetimo nekih bazičnih stvar iz domena fizike i hemije (i tako spasemo ovo znanje od zaborava pošto škole ne rade, a kad će – ne znamo). Atomi su, kao što su nas davno učili u vreme kad se još uvek išlo u škole, sastavljeni od jezgra u kome su pozitivno naelektrisani protoni izmešani sa električno neutralnim neutronima. Daleko od atomskog jezgra (toliko daleko da je materija koja nas okružuje, zapravo, jedno veliko „ništa“ tek tu i tamo „posuto“ nekom česticom) nalaze se negativno naelektrisani elektroni.

Pošto elektron i proton imaju identično naelektrisanje suprotnog znaka a broj elektrona i protona je jednak, atom je, kada ga gledamo kao celinu, električno neutralna tvorevina. Broj neutrona može da varira tako da svaki hemijski element može da ima više „izotopa“, varijanti sa istim brojem protona ali različitim brojem neutrona. Izotopi jednog te istog elementa, po pravilu, imaju skoro identična hemijska svojstva, pošto su ona definisana pre svega svojstvima oblaka elektrona koji okružuju atomsko jezgro.

Model atoma

Broj protona u jezgru, tzv. „atomski broj“, definiše o kom hemijskom elementu se radi. Atom vodonika u jezgru ima jedan proton, atom ugljenika šest, atom gvožđa 26, atom žive 80, a atom urana 92. Dodajte samo jedan proton u atomsko jezgro i dobićete potpuno novi element: ugljenik će postati azot, gvožđe će preći u kobalt, od žive nastaje talijum (ako ne znate ništa o talijumu, pogledajte odličan film „Dnevnik Janga, trovača“), a od urana neptunijum.

Da li je ove „transmutacije“, pretvaranje jednog elementa u drugi, lako izvesti? Neke od njih se odvijaju spontano. Pojedine kombinacije protona i neutrona su nestabilne i spontano se transformišu u „nešto drugo“.

Tako je, na primer, atom ugljenika sa 6 protona i 6 neutrona stabilan. Ali onaj sa 6 protona i 8 neutrona, označen sa C14, je nestabilan: jedan neutron spontano će se pretvoriti u proton a jezgro će izbaciti jedan elektron, tako da ukupna količina naelektrisanja ostane sačuvana. Od atoma ugljenika nastaje atom azota uz emisiju elektrona. U ovom klasičnom primeru tzv. beta-raspada potrebno je 5.730 godina da se polovina C14 atoma pretvori u azot (ovaj podatak ima ogroman značaj kada se procenjuje starost fosilnih ostatka praistorijskog živog sveta).

Sa druge strane, uzmite atom urana sa 92 protona i 146 neutrona (tzv. U238). Kod njega vreme poluraspada iznosi fantastičnih 4,5 milijardi godina. Tokom tog perioda atom U238 ima 50% šanse da transmutira u torijum tako što će iz sebe izbaciti jezgro helijuma sa dva protona i dva neutrona (tzv. alfa-raspad). Ova činjenica omogućava nam da procenimo starost najdugovečnijih stena i samim tim utvrdimo približnu starost Zemlje kao planete.

Oba opisana procesa predstavljaju jedinstvenu pojavu koju jednostavno označavamo kao „radioaktivnost“. Ako priroda već ume da jedan element pretvori u drugi, zašto to ne bismo mogli i mi da izvedemo na veštački način – dovoljno je da u jezgro ubacimo ili iz njega izbacimo poneki proton i tako dobijemo potpuno novi hemijski element, zar ne?

Proces fisije

Problem je u tome što je jako teško ugurati proton u atomsko jezgro: treba prevladati ogromnu silu odbijanja koja postoji između pozitivno naelektrisanog jezgra i pozitivnog protona. Još je teže izbaciti proton iz jezgra: kada se jednom nađe u njemu, on je zarobljen dejstvom najjače sile u prirodi (jake nuklearne sile) i da bi se ona prevladala neophodne su još veće energije.

Umesto toga, „nešto novo“ može se dobiti i ubacivanjem neutrona u jezgro: neutron je električno neutralan i nema problem da se približi jezgru koliko god treba. Kada povećate broj neutrona u jezgru, to jezgro može da postane nestabilno, da se raspadne na dva manja (kao kod atomske fisije), ili da se kroz niz sukcesivnih alfa i beta-raspada transformiše u neki drugi hemijski element.

Pretvaranje olova u zlato

Pretvaranje olova u zlato unutar LHC-a

Ok, dosta škole, i ovo je bilo previše, sad smo spremni da objasnimo kako su u CERN-u naučnici olovo pretvorili u zlato. Jednostavno, tako što su ukrstili dva ekstremno ubrzana snopa olovnih jezgara i posmatrali šta će se desiti prilikom njihovog sudara. Kada je sudar čeon, nastaje vatromet elementarnih čestica, ogromna količina sitnog „krša i loma“, baš kao kad slupate dva ferarija pri maksimalnoj brzini.

Ali, ponekad dva jezgra olova prođu vrlo blizu jedan drugog a da do direktnog sudara ne dođe. Iako atomska jezgra često zamišljamo kao loptice nalik na šarenu malinu, pod dejstvom jakog magnetnog polja u LHC-u ova jezgra poprimaju oblik spljoštenog valjka. Kada se dva ovakva valjka mimoiđu svojim krajevima na jako malom rastojanju, dolazi do elektromagnetne reakcije praćene emisijom fotona. Kada foton pogodi jedno od jezgara, ono postaje nestabilno što dovodi do spontane emisije nekoliko protona i neutrona (na sličan način bi vam Majk Tajson jednim usputnim krošeom izbio tri zuba iz glave).

Ako pogledate Mendeljejevljev periodni sistem elemenata, onaj koji vam je nekad visio na zidu tinejdžerske sobe (sećate se, ona velika tabela, odmah pored postera Mileta Kitića), videćete da olovo ima 82 protona. Tri mesta levo od olova nalazi se kućica sa hemijskim elementom koji ima tri protona manje od olova (79) ispod koga piše – zlato!

Iako je zlato i ranije bilo proizvođeno u nuklearnim reaktorima, ovo je prvi put da je njegovo stvaranje registrovano u situacijama koje bi se opisale kao „bliski susret, ali bez sudara“. Pojava je vrlo retka, na nekoliko desetina hiljada čeonih sudara desi se tek jedan ovakav, „usputni“, koji dovodi do stvaranja atoma zlata Au197. Merenja izvedena specijalnim kalorimetrom pokazala su da tokom jedne sekunde svog rada LHC može da proizvede 89.000 atoma zlata, uz znatno veću količinu atoma žive i talijuma.

Zlatna poluga

Šta se sa svim ovim „silnim“ zlatom dalje dešava? Generisana zlatna jezgra imaju tako visoku energiju da magneti koji okružuju torus akceleratora ne mogu da ih drže pod kontrolom: za manje od mikrosekunde, jezgro zlata udariće u zid akceleratora. Ali na zidu akceleratora neće ostati nikakva „pozlata”: jezgro zlata će se raspasti u paramparčad, na protone i neutrone, kao da zlata nikad nije ni bilo.

Proračuni pokazuju da je LHC, od kada je po drugi put pušten u rad pa do sada, generisao 86.000.000.000 atoma zlata. Kako snaga LHC-a bude dostizala planirani maksimum, i „proizvodnja“ zlata će se nešto povećati, ali će celokupna produkcija biti više nego skromna. Procenite sami: da biste sakupili samo jedan gram, potrebno vam je oko 3.000.000.000.000.000.000.000 atoma zlata.

Kada biste celokupnu dosadašnju proizvodnju pomnožili sa hiljadu, kada biste nekako uspeli da svo to zlato skupite na gomilu, i dalje biste imali jedva milijarditi deo jednog grama zlata, što je nedovoljno čak i za verenički prsten koji bi razmenile dve bubamare. Ili, kako to duhovito reče Ričard Kari, novinar portala „The Register“, cela ta gomilica zlata lakša je od „težine prdeža u vakuumu“.

LHC

Kada se na to dodaju kolosalni troškovi (LHC tokom rada troši 120 megavata električne energije, dovoljno za grad od 100.000 stanovnika), ispašće da je ovakav način proizvodnje zlata najskuplji od svih mogućih i da je više u pitanju naučni kuriozitet i potreba LHC-a da svoju skupu eksploataciju opravda vestima koje su dovoljno interesantne da zaintrigiraju maštu prosečnog poreskog obveznika.

Kako funkcionišu zvezde 

Ok, zaključili smo da je veštačka proizvodnja zlata moguća, ali i da je ekonomski potpuno neisplativa. Svo zlato u kosmosu nastalo je prirodnim putem, ali kako? Odakle su stigle te silne zlatne poluge, „tozla tebra“, burme, minđuše i ostali nakit, odakle su stigli ostali elementi bez kojih nema života kao što su ugljenik, kiseonik, azot, fosfor, gvožđe? U prirodi danas srećemo mnoštvo drugih elemenata, zaključno sa uranom koji je u periodnom sistemu 92. po redu.

Opšteprihvaćena teorija „Velikog praska“ koja objašnjava nastanak kosmosa iz prvobitnog stanja ogromne gustine i temperature, predviđa da je između trećeg i dvadesetog minuta istorije kosmosa (čija se starost danas procenjuje na oko 13,8 milijardi godina) nastalo svega nekoliko hemijskih elemenata: vodonik (75%), helijum (25%), uz zanemarljivo prisustvo litijuma i poneki atom berilijuma ili bora. Nakon dvadeset minuta prvobitne ekspanzije, kosmos se toliko raširio i ohladio da su sve nuklearne reakcije (koje traže velike temperature i gustine) jednostavno prestale.

Veliki prasak, umetnička vizija

Rešenje enigme je u zvezdama, u načinu na koju zvezde funkcionišu. Uzmite Sunce u čijem se središtu već 4,6 milijardi godina na temperaturi od oko 15 miliona stepeni odvija fuzija koja konvertuje vodonik u helijum. Masa generisanog helijuma manja je od početne mase vodonika, a ta razlika (oko 4 miliona tona u sekundi) se u skladu sa čuvenom Ajnštajnovom jednačinom E=mc2 pretvara u ogromnu količine energije. Sunce je samoregulišuća mašina: težnji zvezde da kolabira pod dejstvom sopstvene gravitacije suprotstavlja se repulzivna sila koja se održava zahvaljujući konstantnom prilivu energije iz Sunčevog jezgra.

Ali takvo stanje neće trajati večno: u Sunčevom jezgru postepeno se akumulira „helijumski pepeo“ koji ne učestvuje u nuklearnim reakcijama, ali apsorbuje veću količinu generisane toplote od okolnog vodonika. Usled toga, temperatura u jezgru raste, samim tim i intenzitet nuklearne reakcije. To za posledicu ima činjenicu da Sunce svakog dana biva malo veće i malo sjajnije (jer Sunce proizvodi sve više energije).

Međutim, u jednom trenutku sve rezerve vodonika u jezgru biće utrošene, količina generisane energije će opasti i doći će do gravitacionog sažimanja zvezde sve dok jezgro, sada sastavljeno od čistog helijuma, ne postane dovoljno gusto da taj kolaps zaustavi. Energija oslobođena kompresijom Sunca dovodi i do drastičnog povećanja temperature jezgra, tako da započinje fuzija u „ljusci“ vodonika koja okružuje helijumski pepeo u centru.

Volfgang Pauli

Količina pepela se i dalje povećava, što opet dovodi do povećanja temperature, nastaje pozitivna povratna sprega koja ne može da traje večno. Sunce biva sve toplije i veće, sve dok kroz otprilike pet milijardi godina ne duplira svoju energetsku produkciju, što će Zemlju pretvoriti u sprženu stenu.

Pritisak u centru Sunca sada je toliko veliki da elektroni iz atoma helijuma formiraju fluid koji se od daljeg kolapsa brani tzv. „degenerativnim pritiskom“. Taj pritisak posledica je Paulijevog principa isključivosti, po kome dva elektrona ne mogu imati isto kvantno stanje. Banalizovano do kraja, elektrone možete nagurati u jako mali prostor, ali postoji maksimalna gustina koju je nemoguće preći. Kažemo da je helijumsko jezgro dostiglo stadijum degenerisane materije.

Kada temperatura u jezgru dostigne fantastičnih 100 miliona stepeni, počinje fuzija helijuma u ugljenik i kiseonik. Proces počinje spektakularnim „helijumskim bljeskom“: u svega nekoliko minuta biće fuzionisano oko 6% raspoloživog helijuma, a tokom tog munjevitog proces biće oslobođena energija koju je Sunce nekad generisalo za 200.000 godina.

Хелијумски бљесак

Sada se u jezgru zvezde gomilaju ugljenik i kiseonik, oko njega je ljuska u kojoj se odvija helijumska fuzija, a iznad nje još jedna ljuska u kojoj se još uvek fuzioniše vodonik. Helijum sagoreva vrlo brzo: fuzija vodonika u jezgru trajaće ukupno oko 10 milijardi godina. Fuzija helijuma neće potrajati ni 100 miliona godina.

Kada rezerve helijuma budu potrošene, Sunce će postati nestabilno, termalno pulsiranje odbaciće spoljašnje slojeve zvezde u kosmički prostor u vidu spektakularnih planetarnih nebula bogatih elementima kojih u ranom kosmosu nije bilo (ugljenik, azot, kiseonik). Od Sunca će ostati samo ogoljeno, usijano jezgro, uglavnom sastavljeno od ugljenika.

Poređenje zvezde IK Pegasi (levo), njenog pratioca, belog patuljka (u sredini) i Sunca

Sunce će svoj život završiti kao beli patuljak koji zrači toplotom koja se u njemu zadržala. Biće potrebne hiljade milijardi godina da se taj beli patuljak ohladi do tačke kada će postati potpuno nevidljiv.

Nastanak elemenata

Sunce nije dovoljno veliko da bi nakon utroška helijuma moglo da nastavi sa fuzijom ugljenika u teže elemente. Ali velike zvezde jesu: pritisak i temperatura u njihovom jezgru dovoljno su veliki da se u njima ugljenik dalje fuzioniše u kiseonik, neon i magnezijum.

Kada je zvezda oko deset puta masivnija od Sunca njena unutrašnja struktura počinje da liči na glavicu luka, pri čemu se u svakoj ljusci fuzioniše drugi hemijski element. U centru masivne zvezde taloži se inertno gvožđe, poslednji element koji zvezda može da proizvede fuzijom, a oko tog gvozdenog „klikera“ ređaju se koncentrične ljuske u kojima se redom fuzionišu silicijum, magnezijum, kiseonik, neon, ugljenik, helijum i vodonik. Što je ljuska bliža centru, brzina fuzije je veća a količina proizvedene energije manja. Jezgro od gvožđa prelazi u svoju degenerisanu formu koja se od potpunog kolapsa brani već pomenutim degenerativnim pritiskom elektronskog fluida.

Gvožđe je poslednja tačka i za fuziju i za fisiju. Svi elementi lakši od gvožđa generišu energiju prilikom fuzije, svi elementi teži od gvožđa generišu energiju prilikom fisije. Jedino gvožđe troši energiju i prilikom fisije i fuzije i zato predstavlja poslednji element koji se može generisati nuklearnim reakcijama u unutrašnjosti zvezda, ma kako masivna zvezda bila.

Unutrašnjost masivne zvezde sa gvožđem u centru

Kada se ugasi fuziona „peć“, u svim okolnim ljuskama ne postoji više ništa što bi sprečilo kolaps, kompletno urušavanje zvezde. Spoljašnji slojevi propadaju ka gvozdenoj sferi u jezgru izazivajući njeno dodatno zagrevanje. Kada temperatura u središtu dostigne fantastičnih 10 milijardi stepeni, jezgro zvezde veliko kao planeta Mars biće u deliću sekunde sabijeno u loptu prečnika 10-20 kilometara.

Supernova, umetnička vizija

Degenerativni pritisak elektrona više ne pomaže, jezgra gvožđa se raspadaju, centar zvezde sada liči na ekstremno gustu „supu“ sastavljenu od relativno slobodnih protona, neutrona i elektrona. Kolaps zvezde podići će temperaturu jezgra do bilion stepeni, a gustinu do tačke kada se protoni i elektroni spajaju u neutrone. U centru zvezde nastaje neutronska kugla koja se od daljeg sabijanja sada brani degenerativnim pritiskom neutrona (baš kao i elektroni, i neutroni se opiru beskonačnom nagomilavanju). Transformacija jezgra u homogenu neutronsku kuglu oslobodiće više energije nego što je zvezda generisala tokom čitavog svog postojanja.

Tokom urušavanja spoljašnjih slojeva masivne zvezde, materija dostiže čak 15% brzine svetlosti. U svega nekoliko sekundi, kinetička energija sve te propadajuće mase dostiže vrednost koja je 50 puta veća od energije koju će Sunce generisati za 10 milijardi godina. Udar te mase o neutronsko jezgro je skoro elastičan, jer je neutronska struktura u centru ekstremno kompaktna i tvrda.

Nastaje razarajući udarni talas koji se nezadrživo širi unazad. Za posmatrača sa strane izgleda kao da je zvezda kompletno razorena eksplozijom iznutra. Ova pojava poznata je kao „supernova“: kada udarni talas dostigne delove zvezde koji su odavno odbačeni ili još uvek nisu stigli do jezgra, oni počinju da zrače u širokom opsegu talasnih dužina pri čemu temperatura dostiže milion stepeni.

Nebula "Kraba", ostatak supernove iz 1054. godine

Nekoliko nedelja nakon kolosalne eksplozije, ostaci zvezde i dalje će imati sjaj koji će u potpunosti zaseniti čitavu matičnu galaksiju. U ekstremnim slučajevima još masivnijih zvezda, čak i neutronsko jezgro zvezde kolabira, ovoga puta bez ikakvih kočnica, sve dok ne nastane crna rupa.

Neutronski zahvat

Zvezde su vrhunski alhemičari, ali tokom svog „regularnog“ života mogu da stvore samo određen broj hemijskih elemenata: ugljenik, azot, kiseonik, neon, magnezijum, silicijum, sumpor, argon, kalcijum, titanijum, hrom i gvožđe. Kako su nastali ostali hemijski elementi? Kroz proces poznat kao „neutronski zahvat“: kada ubacite neutron u atomsko jezgro, ono može da ga prihvati ili vrati nazad.

Međutim, ponekad dolazi do već opisanog radioaktivnog raspada kada se menja broj protona u jezgru, samim tim i vrsta hemijskog elementa. Ponekad je proizvod radioaktivnog raspada takođe nestabilan, pa se proces nastavlja sve dok se ne formira stabilno jezgro.

Neutronski zahvat u prirodi je redak jer slobodnih neutrona u prirodi praktično i nema – prepušten sam sebi, van atomskog jezgra, neutron je nestabilan i pretvoriće se u proton u roku od nekoliko minuta. Međutim, tokom eksplozije supernove nastaje obilje slobodnih neutrona koji su u stanju da reaguju sa ostacima umiruće zvezde.

Kada atomsko jezgro pogodi samo jedan neutron, kažemo da je u pitanju „spori zahvat“ (s-proces). Kada atomsko jezgro praktično istovremeno pogodi veći broj neutrona, kažemo da je u pitanju „brzi zahvat“ (r-proces) koji rezultuje egzotičnim atomskim jezgrom sa ogromnim viškom neutrona. Bez obzira da li je u pitanju spori ili brzi zahvat, dobijena jezgra kroz sukcesivni proces radioaktivnog raspada mogu da proizvedu potpuno nove hemijske elemente koji će otplutati u slobodan kosmički prostor.

S-proces i R-proces kreiranja novih elemenata

• Elementi kreirani sporim procesom: fluor, natrijum, aluminijum, fosfor, hlor, brom, stroncijum, cirkonijum, molibden, niobijum, kalaj, barijum, olovo...
• Elementi kreirani brzim procesom: kalijum, mangan, kobalt, bakar, cink, galijum, germanijum, arsen, selen, srebro, jod, cezijum, iridijum, platina, zlato, torijum, uranijum...
• Elementi koji se kreiraju kroz oba procesa: nikl, paladijum, kadmijum, volfram, živa, bizmut...

Bilo da su kreirani sporim ili brzim procesom, svi ovi elementi neuporedivo su manje zastupljeni u prirodi od lakših elemenata poput ugljenika, azota, kiseonika ili silicijuma, koji se u ogromnim količinama kreiraju klasičnim fuzionim procesom u masivnijim zvezdama.

Kako nastaje zlato

Da bi se, međutim, kreirao jedan atom zlata, potrebno je da jezgro gvožđa, takoreći simultano, pogodi tačno 141 neutron. Minimalna pauza u prilivu ovih neutrona dovešće do trenutnog raspada nestabilnog jezgra gvožđa, čime se prekida lanac koji vodi do atoma zlata. Zato će čak i u ekstremnim uslovima koji vladaju tokom eksplozije supernove vrlo mali broj atoma gvožđa biti konvertovan u zlato. To objašnjava činjenicu da na Zemlji na svaki gram zlata dolaze dve tone peska.

Zlato u prirodi mogu da proizvedu i neki drugi procesi, kao što je sudar dve neutronske zvezde. Neutronska zvezda je zapravo ono čvrsto jezgro preostalo nakon eksplozije supernove. Iako su neutronske zvezde male (svega 20-25 kilometara u prečniku), njihova masa veća je od ukupne mase Sunca. Gustina neutronske zvezde toliko je velika da bi jedna kafena kašičica napunjena materijalom neutronske zvezde imala težinu od oko milijardu tona.

Da biste utekli sa površine neutronske zvezde potrebno je da dostignete 50% brzine svetlosti. Predmet bačen na površinu neutronske zvezde sa visine od jednog metra u trenutku udara imao bi brzinu od 1.400 km/s. Zato su sudari neutronskih zvezda jednako spektakularni kao i eksplozije supernove, a u izbačenom materijalu nalazi se čitava gama hemijskih elemenata, uključujući i zlato.

Srce nebule "Kraba" u čijem se centru krije neutronska zvezda

Treći izvor zlata su magnetari, neutronske zvezde sa izuzetno jakim magnetnim poljem. Ovo polje je toliko snažno da bi vam iščupalo ključeve iz džepa sa rastojanja od pola miliona kilometara. Usled njegovog dejstva površina neutronske zvezde izložena je ogromnim naponima. Kada negde dođe do pukotine nastaje eksplozivno oslobađanje energije i materijala, pravi „stelarni zemljotres“ u kome se oslobodi više energije nego na Suncu za 100.000 godina. Izbačena materija sadrži veću količinu težih hemijskih elemenata, među njima i zlato.

U velikoj priči svemira, neutronske zvezde, magnetari i supernove nisu samo spektakularni završeci. U njihovim fascinantnim eksplozijama iskovani su svi hemijski elementi koji su nedostajali ranom svemiru da bi zatim bili rasuti u kosmički prostor, kako bi milionima godina kasnije od njih bile stvorene nove zvezde, planete, život, pa čak i plemeniti metali koje toliko cenimo.

Zlato u burmi koju ponosno nosite, gvožđe u vašoj krvi i kalcijum u vašim kostima rođeni su u vatrenom srcu umiruće zvezde. Mi smo, bukvalno, sazdani od zvezdane prašine i svako od nas nosi u sebi odjeke drevnih kosmičkih kataklizmi.

U potrazi za „kamenom mudrosti“

CERN-ov eksperiment liči na ostvarenje sna svakog alhemičara: „hrizopeja“ (chrysopoeia), drevni izraz za proces kojim se „običan“ metal, poput gvožđa, bakra, olova ili kalaja transformiše u „plemeniti“ metal, pre svega zlato, platinu ili srebro. Pored ovog, alhemičari su se bavili i drugim ciljevima: da stvore „eliksir života“ koji bi garantovao besmrtnost ili „panaceu“, lek za sve bolesti ovog sveta.

Alhemijski simbol za kamen
mudrosti: svaka figura predstavlja
jedan od osnovnih elemenata:
zemlju, vatru, vodu i vazduh 

Nastojanje alhemičara da stvore „kamen mudrosti“ poznato je i pod nazivom „Magnum opus“ („Veliki rad“). „Kamen mudrosti“ predstavlja mističnu supstancu u čijem prisustvu svaki metal postaje zlato, iako se taj „kamen“ u alhemičarskim spisima najčešće opisuje kao crvenkasti ili beli prašak. Sa druge strane, „Magnum opus“ podrazumevao je ne samo veštinu u baratanju hemikalijama i sposobnost da se jedna boja materije promeni u drugu, već i kompletnu ličnu i spiritualnu transformaciju.

Drevni alhemičari krenuli su od stare antičke teze da je svet stvoren od četiri elementa (zemlja, vatra, voda i vazduh) kome je kasnije pridodat i peti: eter (neki bi umesto toga rekli „ljubav“, kao u filmu „Peti element“, Luka Besona). Na to su dodali neka svoje elementarne laboratorijske tehnike i terminologiju koja se u tragovima zadržala do današnjeg dana.

Kao što poezija ima svog Homera, alhemija ima svog Hermesa Trismegistusa. Ni za jednog od njih nemamo neoborive dokaze da su zaista postojali. Alhemičar je, skoro sigurno, izmišljen, u istoriji je opisan kao spoj grčkog boga Hermesa i egipatskog boga Tota.

Njemu se pripisuje osnivanje filozofsko-religijskog pravca poznatog kao „hermetizam“, koji u sebi objedinjuje širok spektar ezoteričnih znanja, segmente grčke i egipatske mitologije, gnosticizam, alhemiju, astrologiju i božansku magiju. Hermetizam je tokom istorije imao veliki uticaj na razvoj raznih mističnih tradicija i „tajnih“ učenja, i u velikoj meri je predstavljao inspiraciju za sve kasnije generacije alhemičara.

Hermes Trismegistus prenosi solarno i lunarno alhemijsko znanje svojim učenicima, priikaz iz 17. veka

Od značajnijih alhemičara treba pomenuti Džabr Ibn Hajana iz osmog veka, koga su kasnije nazvali „ocem hemije“. Ovaj persijski alhemičar napisao je na stotine radova o kamenu mudrosti i eliksiru života, ali i o nekim praktičnim, vrlo značajnim i korisnim laboratorijskim tehnikama kao što su destilacija, kristalizacija i kondenzacija.

Tu je, zatim, Albertus Magnus, nemački alhemičar i sveštenik iz trinaestog veka. U njegovim radovima, alhemijska učenja isprepletana su s Aristotelovom filozofijom. Bio je jedan je od prvih alhemičara koji se sistemski bavio analizom različitih supstanci detaljno opisujući njihova svojstva. Svojim radom inspirisao je ne samo alhemičare koji su ga nasledili, već i one koji su hemiju kasnije profilisali kao nauku koja se zasniva na eksperimentima i činjenicama.

Rodžer Bejkon

Rodžer Bejkon, filozof i pripadnik franjevačkog reda, bio je svestran intelektualac širokih interesovanja iz 13. veka. Poznat i kao „doktor Mirabilis“, poseban značaj pridavao je empirijskom iskustvu i nauci kao veštini opservacije. Iako nije „praktikovao“ alhemiju, verovao je u njene isceliteljske moći i sposobnost da proizvede supstance koje mogu da produže život. Kao i svaki alhemijski zanesenjak i Bejkon je bio opčinjen zlatom, tako da je napisao nekoliko radova na temu kamena mudrosti.

Sličan stav imao je i Paracelzijus, švajcarski alhemičar i lekar iz 16. veka, koji je napravio malu revoluciju u medicini tvrdeći da alhemijske supstance potencijalno imaju veću isceliteljsku moć nego tradicionalno lekovito bilje.

Pomenimo i interesantnu sudbinu Nikolasa Flamela, koji je za života bio običan francuski pisar i prodavac knjiga. Ne postoji nijedan pouzdan dokaz da se Flamel ikada u životu bavio alhemijom, farmacijom ili medicinom. Živeo je tiho u Parizu i umro 1418. ostavljajući naslednicima relativno skromno imanje.

Pod okolnostima koje nikada nisu do kraja razjašnjene, dve stotine godina nakon njegove smrti, proširila se legenda da je Flamel napravio kamen mudrosti tako što se udubio u jednu misterioznu knjigu od 20 stranica koju je kupio za dva florina 1357. godine. Dvadeset godina pokušavao je da pronikne u njen sadržaj, a onda se zaputio u Španiju ne bi li našao nekog ko bi mu pomogao da je dešifruje.

Na putu za Santijago de Kompostelu sreo je jednog jevrejeskog konvertita, mudraca koji mu je objasnio da je reč o „Knjizi Avrama, Jevreja“ u kojoj se nalazi i originalni recept za kamen mudrosti. Koristeći savete koje je dobio, Flamel je konačno uspeo da dešifruje čudesnu knjigu i običan metal pretvori prvo u srebro, a zatim i u zlato.

Kuća Nikolasa Flamela u Parizu, danas restoran

Na kraju je napravio i eliksir života, koji je njemu i njegovoj supruzi obezbedio besmrtnost. Flamelova kuća i danas postoji u Parizu, zaštićena je kao najstarija kuća napravljena od kamena, a postoji i ulica koja nosi njegovo ime.

Očevi evropskog porcelana

Jedan od značajnijih alhemičara sa neobičnom životnom pričom bio je Johan Fridrih Betger, koji je svoju karijeru počeo oko 1700. godine kao praktikant u jednoj berlinskoj apoteci. Očaran hemijom i njenim mogućnostima, rešio je da se osami i posveti pravljenju „tinkture“ koja je mogla da služi i kao kamen mudrosti i kao eliksir života.

Pošto je kao (al)hemičar već bio na glasu, njegove aktivnosti nisu dugo mogle da ostanu sakrivene. Pruski kralj Fridrih I, poznat po svom bahatom rasipništvu, rešio je, za svaki slučaj, da Betgeru obezbedi adekvatnu protekciju (čitaj: da ga utamniči dok tinktura ne bude „skuvana“).

Johan Fridrih Betger

Betger je nekako uspeo da utekne, ali je u begu uhvaćen i vraćen u Drezden, gde se našao u (ne)milosti kralja Saksonije Avgusta Jakog, poznatog po šupljim džepovima, praznoj kasi i neutoljivoj želji za zlatom. Zaključao je mladog alhemičara u laboratoriju (zapravo tamnicu) i naredio mu da smisli način kako da gvožđe pretvori u zlato i tako sačuva svoju glavu. Ne može se reći da je kralj bio nestrpljiv – bio je svestan da će Betgeru biti potrebne godine da napravi „kamen mudrosti“. 

Uslovi u kojima je Betger boravio bili su teški: u vlažnoj i mračnoj zatvorskoj ćeliji često je poboljevao udišući otrovna isparenja svojih nesrećnih eksperimenata, bezuspešno pokušavajući da napravi famoznu tinkturu i povrati svoju slobodu. Četiri godine kasnije, nezadovoljan napretkom, kralj je doveo Erenfrida Čirnhausa, poznatog lokalnog naučnika da nadgleda Betgerov rad.

U početku se Betger držao podalje od Čirnhausa, koji se prevashodno bavio porcelanom pokušavajući da dešifruje tajnu njegove proizvodnje koju su Kinezi čuvali više od dva milenijuma. Kada je Betger shvatio da su svi njegovi pokušaji da napravi zlatnu tinkturu iscrpljeni, okanuo se ćoravog posla i pridružio Čirnhausu, računajući da mu je sada rad na tajni porcelana jedina šansa da sačuva živu glavu.

Erenfrid fon Čirnhaus

Tokom 1707. godine kralj im je obezbedio novu laboratoriju, a Čirnhaus i Betger počeli su da beleže prve uspehe. Naredne godine pribavili su naročito kvalitetnu belu glinu (kaolin), koju su pomešali sa alabasterom (vrstom gipsa) i dobili nešto što liči na porcelan. Do ključnog prodora došlo je kada su u smesu dodali kvarcni pesak i „kinesku stenu“ (jednu vrstu minerala vulkanskog porekla). Nakon pečenja smese na 1.300oC, nastao je prvi autentični evropski porcelan.

Iako je umesto zlata dobio tanjire, čajnike i šoljice, kralj je bio zadovoljan. U to vreme porcelan je bio veoma vredan, toliko vredan da su ga nazivali „belim zlatom“. Betger je pušten iz tamnice, a Čirnhaus je dobio bogatu nagradu koja je trebalo da mu bude isplaćena kada proradi prva evropska fabrika porcelana. Međutim, Čirnhaus je iznenada preminuo 1708. godine a Betger nije bio u stanju da proizvodnju pokrene bez njegove pomoći.

Jedan od prvih primeraka evropskog porcelana

Godinu dana kasnije, kao spasilac će se pojaviti Melhior Štajnbrik, upravnik Čirnhausove zaostavštine koji je u njegovim papirima pronašao i recept za porcelan. U saradnji sa Betgerom, napravio je male korekcije i osmislio organizaciju potrebnu za masovnu proizvodnju.

Johan Betger je 1709. godine konačno obavestio kralja da je rad na pravljenju porcelana uspešno završen. Za to je nagrađen mestom direktora prve (i još uvek najčuvenije) evropske fabrike porcelana u Majsenu.

Iako su ga kasnije mnogi osporavali tvrdeći da je Čirnhausov doprinos bio mnogo veći i da fabrike ne bi bilo da Štajnbrik nije preuzeo inicijativu, da je Betger od njega na tacni dobio sve (računajući tu i recept i fabriku), Betgerov doprinos istoriji evropskog porcelana ne može se potceniti. Bavljenje alhemijom ponekad je donosilo i neočekivane plodove.

Fabrika porcelana u Majsenu

Njutn i alhemija

Najčuvenijeg alhemičara ostavili smo za kraj. Mnogi, naime, ne znaju za činjenicu da je Isak Njutn, verovatno najveći um u istoriji nauke, veliki deo života posvetio alhemiji. Poznat po svojoj univerzalnoj teoriji gravitacije, radovima iz oblasti matematike i optike, često se zaboravlja da je Njutn imao brojna druga interesovanja koja se tek marginalno dodiruju s naukom.

Požar u Njutnovoj laboratoriji, gravira iz 1874.

Od deset miliona reči koliko je Njutn zapisao i sačuvao, skoro milion se odnosi na alhemiju. Tog „pisanija“ verovatno bi bilo još više da, tokom jednog od eksperimenata, nije došlo do požara u njegovoj laboratoriji koji je progutao najveći deo njegovih alhemijskih spisa (Njutn je krivicu svalio na svog psa koji je preturio sveću, ali je cela priča po svojoj prilici izmišljena).

Njutn se, s kraćim prekidima, bavio alhemijom preko 40 godina ali je malo toga publikovao, pre svega zato što je bio perfekcionista. Postoje, recimo, jasne indicije da je Njutn utvrdio temelje diferencijalnog računa i matematičke analize još 1666. godine, ali da je finalni rad publikovao tek 1704. godine, u vreme kada je Lajbnic došao do istih rezultata. To je dovelo do međusobne svađe oko toga ko je napravio najveći iskorak u matematici još od vremena Arhimeda (Iako je Njutn optužio Lajbnica da je plagirao njegove neobjavljene radove, današnja nauka ima stav da su oba naučnika stigla do istog rezultata nezavisno jedan od drugog).

Sa druge strane, Njutn je imao strah da bi rezultati njegovih istraživanja u pogrešnim rukama mogli da proizvedu mnoga zla. Zbog toga je pisao retko, a i kad je to radio izražavao se u simbolima, crtežima i šiframa, sa malo jasnih, razumljivih rečenica.

Portret Isaka Njutna, Godfri Neler, 1689.

Na kraju, nije mu na ruku išla ni politička atmosfera tog doba. Engleski vlastodršci i bogataši nisu blagonaklono gledali na alhemičare: postojao je strah da bi „kamen mudrosti“ mogao da proizvede tolike količine zlata da bi njegova vrednost bila potpuno obesmišljena. Postojao je čak i zakon koji je strogo zabranjivao „umnožavanje zlata“, a nije bio redak slučaj da uporni alhemičar na kraju završi na lomači, simbolično vezan za pozlaćeni stub.

Njutnovo koketiranje sa alhemijom nije se baziralo ni na kakvim principima hemije kao moderne nauke. Jednostavno, za to je bilo prerano: tek nekoliko decenija nakon Njutnove smrti Lavoazije će uzdići hemiju na nivo ostalih prirodnih nauka.

Njutnov savremenik bio je Robert Bojl koji je takođe bio alhemičar, ubeđen da su so, živa i sumpor u osnovi svake materije, ali je istovremeno ostavljao prostor i za „neku drugu hemiju“ kao nauku o „kompoziciji supstanci“. Te Bojlove ideje, koje su za svoje vreme bile veoma napredne, Njutn je potpuno ignorisao. 

Uz teorijsko bavljenje alhemijom, Njutn se bavio i eksperimentima, mešajući i zagrevajući razne soli, kiseline, minerale i metale, pomno beležeći rezultate do kojih je došao, na već opisani, kriptični način. Ti eksperimenti su mu, verovatno, skratili život – u to vreme malo se znalo o toksičnom dejstvu pojedinih supstanci.

Dijanino drvo

Kao i svi alhemičari tog doba, Njutn je bio opčinjen hemijskom strukturom poznatom kao „Dijanino drvo“ koja nastaje kristalizacijom amalgama srebra. Recepti su bili raznoliki ali su, u najvećem broju slučajeva, bila potrebna samo dva sastojka: srebro-nitrat i živa.

U zavisnosti od koncentracija, temperature i posude formirali su se kristali dendritske strukture koji su delovali „živo“, poput razgranatog drveta ili busena trave. Za alhemičare, bio je to jedan od ključnih dokaza da su minerali, na neki svoj čudesan način, povezani sa životom.

Njutn je bio duboko ubeđen da su „kamen mudrosti“, „eliksir života“ i mnoge druge dragocene stvari odavno izmišljene, a onda duboko zaturene u istorijskim, pre svega verskim spisima, od kojih su mnogi bili apokrifni. Odraz tih tekstova Njutn je tražio u drevnim predanjima i Bibliji, kojoj se uvek vraćao kao nespornom izvoru istine.

Otud i njegova sklonost ka opskurnom i okultnom, ubeđenje da se tajne sveta mogu otkriti upornim dešifrovanjem mističnih tekstova i simbola drevnih alhemičara i filozofa. Onaj ko bi uspeo u tome, verovao je Njutn, bio bi u stanju da pronikne u Božiji um, u poredak koji upravlja čitavom vaseljenom.

Njutnova skica dela Solomonovog hrama

Bio je opsednut arhitekturom Solomonovog hrama u Jerusalimu, napisao je čitavu knjigu o tome kako se u njegovim proporcijama i dimenzijama krije božanska mudrost koju je Solomon nesvesno stekao. Njutn je, takođe, sebe smatrao jednim od onih koje je Bog obdario sposobnošću da do kraja razumeju suštinu Biblije, da iz događaja opisanih u njoj predvide ono što će se tek desiti.

Iako je za sobom ostavio svega nekoliko radova sa religioznom tematikom koji se nikako ne mogu smatrati pravom naukom, Njutn, i pored svog temeljnog izučavanja Biblije, nikad nije izneo nijedno egzaktno predskazanje. Doduše, u jednom dokumentu iz 1704. godine Njutn pominje da sudnji dan neće nastupiti pre 2060. godine:

„Ovo kažem ne da bih potvrdio kada će doći kraj svega nego da zaustavim ishitrene pretpostavke lakoumnih ljudi koji svaki čas proriču sudnji dan, diskreditujući sveta proročanstva svaki put kada bi se predskazanje pokazalo pogrešnim.“

Spis Isaka Njutna iz 1704. godine

Cela priča ponovo je postala aktuelna 2003. godine kada su mnoge novine (britanski „Daily Telegraph“, izraelski „Maariv“, kanadski „National Post“) na svoje naslovne strane ponovo stavili 2060. godinu kao Njutnov datum „kraja istorije“, a sve na bazi dva dokumenta koja je Njutn napisao pred kraj svog života bez namere da ih objavi.

Ti dokumenti otkriveni su u Jevrejskoj nacionalnoj biblioteci u Jerusalimu i nisu nimalo jednostavni za čitanje. U njima se eksplicitno ne pominje 2060. kao godina smaka sveta, ali zamršena računica koju je Njutn izveo koristeći brojeve izvučene iz Biblije vodi direktno do navedene godine.

Alhemija i astrologija

Ponekad se povlači veštačka paralela između alhemije i astrologije. Tačno je da se u oba slučaja radi o kvazi-naučnim disciplinama, ali sa jednom bitnom razlikom. Alhemičari su tražili kamen mudrosti i eliksir života i nisu ga našli (ne računajući „besmrtnog“ Nikolasa Flamela i Harija Potera).

Niko nije imao štetu od toga, osim što su neki, možda, ostali razočarani krajnjim rezultatom. Štaviše, postoje dokazi da su alhemičari, i pored svojih uzaludnih eksperimenata, indirektno dali značajan doprinos razvoju hemije i medicine kao modernih nauka.

Astrolozi su, ipak, mnogo opasniji soj: njihov samouvereni diletantizam, njihove zodijačke kuće, znaci, podznaci, retrogradni Merkuri i ostale budalaštine direktno su uticale na to da se neke ljudske veze nikad ne uspostave ili prerano prekinu, iako je prirodni ishod mogao da bude drugačiji i mnogo srećniji. Neka deca se zbog glupavih astrologa nikad nisu rodila, a neka su porasla u nesrećnim porodicama, sve zbog verovanja u to da nekakav majušni, beskrajno daleki i nevidljivi  Pluton, ima sudbonosni uticaj na nekog ili nešto.

Bezazleni alhemičari odavno su iščezli iz istorije, ali zato astrolozi i dalje jašu na talasima neiscrpne, reklo bi se i narastajuće ljudske gluposti. Ali to je već neka druga priča, ova je i onako predugačka.

RTS OKO

Asteroid YR4 s nadimkom „Ubica grada“ juri ka Zemlji i stiže 22. decembra 2032: Strah i njegove sluge

Asteroid YR4 otkriven je krajem prošle godine sa opservatorije „Rio Hurtado“ u Čileu. Njegova veličina još uvek nije precizno utvrđena, kreće se između 50 i 100 metara (grubo gledano, YR4 nalazi se u rangu tunguskog meteorita koji je eksplodirao iznad Sibira 1908. godine), a njegova masa procenjena je na oko 220.000 tona. Asteroid je već dobio nadimak „city killer“, s obzirom na razmere štete koja se može očekivati ukoliko dođe do sudara sa Zemljom, 22. decembra 2032. godine.

Prema prvim procenama najugroženiji su istočni Pacifik, severni deo Južne Amerike, Atlantik, Afrika i južna Azija. Destruktivna moć ovog asteroida deset puta je veća od one koju je demonstrirao vulkan Tonga 2021. godine tokom eksplozivne erupcije i cunamija koji je pogodio nekoliko država. U trenutku susreta sa Zemljom asteroid će imati brzinu od oko 60.000 km/h.

Ono što u ovom slučaju zaista zabrinjava je vremenski raspon koji nam stoji na raspolaganju od trenutka otkrića pa do mogućeg sudara: manje od deset godina. U svim prethodnim sličnim slučajevima taj period bio je značajno duži. Ako se ispostavi da je neka intervencija neophodna kako bi se asteroid učinio bezopasnim, na raspolaganju imamo jako malo vremena (zato što se vreme potrebno za pripremu jedne ozbiljne kosmičke misije obično meri godinama, a često i decenijama). 

Reklo bi se da je nešto krupno zatajilo u celom sistemu za rano upozorenje i praćenja opasnih kosmičkih objekata u koji je uloženo mnogo novca i za koji smo mislili da će nam u svakoj sličnoj situaciji dati više vremena da adekvatno reagujemo.

Opasnost koju asteroidi predstavljaju po Zemlju meri se tzv. Torino skalom koja je definisana brojevima od 0 do 10. Asteroidi označeni nulom ne predstavljaju nikakvu opasnost: ili se kreću daleko od nas, ili su toliko mali da će sagoreti u Zemljinoj atmosferi pre nego što izazovu bilo kakvu štetu. Jedinicom su označeni asteroidi koji predstavljaju hipotetičnu, relativno malu opasnost, potrebno je samo intenzivnije praćenje. Na skali od 2 do 4 su asteroidi koji imaju nešto veću šansu za sudar ali je očekivana šteta i dalje ograničena, skoncentrisana na relativno mali region.

Ilustracije radi, najveću ikada dodeljenu ocenu, četvorku, imao je asteroid Apofis tokom jednog kratkog perioda u decembru 2004, pre nego što su ga preciznija izračunavanja putanje vratila na nulu. U kategoriji od 5 do 7 nalaze se ozbiljne pretnje sa visokom verovatnoćom i velikim destruktivnim potencijalom. Kategorije 8 i 9 rezervisane su za sigurne sudare sa masivnim asteroidima uz katastrofalne posledice globalnog karaktera. Asteroid kategorije 10 jednostavno bi okončao postojanje civilizacije na ovoj planeti, čovečanstvo i svi tragovi njegovog postojanja bili bi temeljno izbrisani.

Kada imate situaciju kao što je ova sa asteroidom YR4, najvažnije je sprovesti dodatna posmatranja kako bi se precizno utvrdila masa, veličina, brzina i položaj asteroida. Kad imate te podatke, računar će na osnovu njih izračunati položaj asteroida tokom narednih nekoliko decenija, samim tim i mogućnost sudara sa Zemljom tokom dužeg vremenskog perioda. Ovako precizna izračunavanja moguća su zahvaljujući činjenici da se gravitaciona sila, jedina koja određuje kretanje nebeskih tela, može sračunati na osnovu jednostavne Njutnove formule i da su današnji računari dovoljno moćni da simuliraju kretanje mehaničkih sistema sastavljenih od više desetina hiljada objekata.

Dijalog između Majke Zemlje i Halejeve komete"
meksičkog umetnika Hozea Gvadalupe Posada, 1899

Do sada su svi naknadni proračuni išli u prilog smanjivanja rizika, tako da u ovom trenutku praktično svi asteroidi (osim YR4) imaju skor 0 na Torino skali. Nažalost, nove kalkulacije u slučaju YR4 idu u suprotnom pravcu: krajem januara verovatnoća sudara bila je 1,2% dok je 6. februara dostigla čitavih 2%. Kako vreme bude proticalo, menjaće se i verovatnoća sudara, pri čemu su moguća samo dva ishoda: ili će ona pasti na nulu, što znači da smo bezbedni, ili će dostići svih 100%, što bi značilo da je sudar neminovan

Nadajmo se da ćemo do aprila imati jednu od ove dve konačne vrednosti jer će se nakon toga asteroid toliko udaljiti od Zemlje da će biti praktično nevidljiv, čak i za najjače teleskope. Novu priliku da precizno osmotrimo i premerimo YR4 imaćemo tek u junu 2028. godine kada će se asteroid ponovo primaći Zemlji. Tačna veličina asteroida neće moći da bude utvrđena sve dok se ne nađe u radarskom dometu, a to neće biti pre 2032. godine... 

Odbrana i zaštita

Šta možemo da uradimo ukoliko vreme, posmatranja i precizniji proračuni ipak pokažu da je YR4 i dalje na putanji sudara sa Zemljom? S obzirom da je asteroid relativno mali, može biti da je evakuacija područja koje će biti direktno pogođeno najefikasnije rešenje. Možda je najjednostavnije da pustimo da asteroid udari tamo gde mu se „ćefne“ i istrpimo materijalnu štetu. Ako bi se to desilo u Njujorku, procenjuje se da bi stradala stakla u većem delu grada, a da bi u širem centru kolabirale mnoge drvene strukture.

Mnogo toga zavisi i od kompozicije meteorita, tj. da li je reč o kompaktnoj, čvrstoj steni ili gomili labavo povezanog „šodera“. U najgorem slučaju, ako je asteroid veći, masivniji i kompaktniji nego što nam se sad čini, oslobođena energija bila bi uporediva sa nuklearnom bombom snage deset megatona, a zona kompletne devastacije imala bi prečnik od najmanje 20 kilometara.

U tom slučaju moraćemo da pribegnemo aktivnim merama i probamo da stvar uzmemo u svoje ruke. Realno, postoje svega dva načina da se kolizija spreči: razaranje asteroida na manje delove termonuklearnim bombama ili njegovo skretanje sa putanje sudara. Prvi način je rizičan – svetske kosmičke sile do sada nisu slale nuklearno oružje u kosmos (što zabranjuju i međunarodne konvencije), a može se samo zamisliti veličina tragedije koja bi mogla da nastane ukoliko bi lansiranje megatonskog projektila u kosmos pošlo po zlu. Ne postoji ni prethodno iskustvo: bombu je potrebno aktivirati tačno u određeno vreme, na optimalnom rastojanju od asteroida. Koje je to vreme i koje rastojanje – niko ne za. Prvi pokušaj detonacije bombe verovatno bi bio i poslednji, za naknadne pokušaje jednostavno ne bi bilo vremena.

Misija Dimorfos

Drugi način, izmenu kursa asteroida upotrebom tzv. „kinetičkog impaktora“, uspešno je  27. septembra 2022. demonstrirala NASA, kada se sonda „Dart“ (engleska reč za pikado strelicu) spektakularno „zakucala“ u asteorid Dimorfos brzinom od 22.000 km/h. Isključiva svrha ovog eksperimenta bila je da se utvrdi mogućnost korekcije kretanja asteroida upotrebom sonde bez korišćenja bilo kakvih eksplozivnih sredstava.

Dimorfos je, inače, stena oblika dijamanta, veličine 160 metara, koja orbitira oko asteroida Didimos prečnika 780 metara. Veći asteroid nalazi se na sigurnom rastojanju od Zemlje i na njegovu putanju ovaj „kosmički karambol“ nije uticao.

Putanja Dimorfosa veoma dobro je izučena. Kada je ta putanja upoređena s putanjom nakon kolizije, NASA je mogla vrlo precizno da izračuna koliku promenu pravca i brzine je izazvao sudar s majušnom kosmičkom sondom (najveća dimenzija „impaktora“ nije prelazila dva metra). Pre sudara Dimorfosu je za jedan krug oko Didimosa bilo potrebno 11 časova i 55 minuta.

Iako su preliminarni proračuni pokazivali da bi ovo vreme u slučaju idealno preciznog udarca trebalo da bude kraće za nekoliko minuta, konačan rezultat bio je mnogo impresivniji: vreme jedne orbite skraćeno je za više od pola sata.

Možda ovih tridesetak minuta deluju zanemarljivo, ali ako promene u kretanju asteroida izazovete dovoljno rano, one će vremenom eskalirati u mnogo veća odstupanja. Izmenite putanju asteroida za samo nekoliko metara na dovoljno velikom rastojanju nekoliko godina pre sudara i sva je prilika da će on na kraju promašiti Zemlju za mnogo hiljada kilometara. S obzirom da je YR4 po svojoj prilici manji od Dimorfosa, jedan projektil „Dart“ kalibra verovatno bi mogao da otkloni svaku opasnost. U tom pogledu, reklo bi se da nam iskustvo ne manjka.

Na papiru postoje i neki drugi, mnogo egzotičniji metodi, ali do sada nije izveden nijedan konkretan eksperiment. Recimo, moguće je za asteroid zakačiti veliko „solarno jedro“ koje bi, pod dejstvom „sunčevog vetra“, odvuklo asteroid sa kritične putanje. Drugi način korekcije kursa asteroida predviđa da se u blizinu asteroida postavi neko masivno telo (još kad bi samo znali gde da ga nađemo), koje bi svojom gravitacijom postepeno menjalo trajektoriju asteroida. Treći način bi podrazumevao da se za asteroid veže kolosalni raketni motor koji bi se zatim aktivirao i svojim potiskom odgurao asteroid na bezopasnu putanju.

Kakva god da bude naša reakcija, ona mora da bude plod međunarodne saradnje. Tu su vodeće svetske kosmičke sile i njihove agencije, tu su i međunarodne agencije koje koordinišu saradnju u slučaju globalne pretnje a deluju pod okriljem OUN, pre svega IAWN (mreža koja izdaje upozorenja u slučaju opasnosti iz kosmosa) i SMPAG (Savet za planiranje kosmičkih misija). Tu je i realno očekivanje javnosti da iz ove avanture izađemo bez ikakve štete.

Inače, prema poslednjim informacijama, verovatnoća da će zaista doći do sudara asteroida YR4 i Zemlje ne samo da nije opala već je, tokom pisanja ovog teksta, porasla na 2,3%.

Da li je to malo ili mnogo? Procenite sami: tolika je, grubo gledano, šansa da ako bacite dve kockice za jamb dobijete dve šestice (uspevalo vam je, zar ne?). Ili da vam bačeni novčić pet puta za redom padne na istu stranu, da osoba na koju ste slučajno naleteli piše levom rukom, da se ove godine u nekoj civilizovanoj zemlji zaglavite u liftu ili da iz špila karata iz prve izvučete „keca“ u piku.

Sad vam, odjednom, 2,3% ne izgleda tako malo, zar ne? A Brus Vilis se u poslednje vreme ne oseća najbolje... Sagradili smo imperije, izmislili filozofiju i religiju, slali molitve nebu, „gospode, baci ciglu i budi precizan“ i... eto vam ga sad! Nebo kao odgovor šalje čitavu stenu. Pa vi vidite šta ćete s njom.

Šta smo do sada videli?

Na osnovu analize fosila i geoloških zapisa sačuvanih u Zemljinoj kori, danas znamo da se naša planeta bar pet puta do sada našla na ivici potpune katastrofe, suočena s naglim gubitkom ogromnog broja biljnih i životinjskih vrsta. Broj manjih incidenata, kada je biosfera morala da pretrpi velike, ali ne i fatalne udarce, meri se stotinama. Ti udarci živom svetu nizali su se, u skoro pravilnim vremenskim razmacima, sve do današnjeg dana i nema sumnje da će se slični događaji dešavati i u budućnosti.

Neke od ovih katastrofa došle su pravo niotkuda, iz dubokog kosmosa, izazvane udarima kometa i asteroida koji slobodno plove kroz Sunčev sistem. Svakako najpoznatiji takav događaj zbio se pre oko 66 miliona godina (poslednja od pet pomenutih masivnih katastrofa), kada je pad meteorita prečnika deset kilometara u oblasti poluostrva Jukatan u Meksiku uništio preko tri četvrtine živog sveta, sve životinje teže od dvadeset kilograma, a među njima i sve dinosauruse (sa izuzetkom ptica) koji su do tog trenutka suvereno vladali čitavom planetom.

Iza udarca meteorita ostao je krater Čiksulub (Chicxulub) prečnika 200 km, dubok hiljadu metara, koji je otkriven tek početkom sedamdesetih godina prošlog veka kada su geolozi Antonio Kamargo i Glen Penfild, u potrazi za naftom na Jukatanu, uočili abnormalne mineralne strukture, uz visoki sadržaj iridijuma koji je na Zemlji redak, ali redovno zastupljen u meteoritima.

Asteroid koji je ubio dinosauruse

Mehanizam uništenja bio je jednostavan: meteorit je imao ogromnu masu i veliku brzinu, samim tim i veliku kinetičku energiju. U trenutku udara, praktično sva ta energija bila je pretvorena u toplotu: nastao je vatreni front koji je uništavao sve pred sobom ostavljajući ogromnu količinu neprozirnog pepela i prašine. Kada je vatreni talas konačno stao, sunce je postalo praktično nevidljivo, nastalo je iznenadno ledeno doba koje je samo ubrzalo proces opšteg izumiranja.

Takve stvari dešavale su se u davnoj prošlosti, ali se dešavaju i u savremeno doba. Ključni dokaz nam „visi“ nad glavom: danas se smatra da je Mesec nastao kondenzacijom „krša“ koji je nastao pre oko 4,5 milijardi godina, u kolosalnom sudaru tek rođene Zemlje i Teje, planete koja je u toj koliziji potpuno uništena.

Mnogi kosmički incidenti ostavili su „ogrebotine“ na licu naše planete. Jedan od najupečatljivijih tragova nalazi se u Arizoni: krater Berindžer širok jedan kilometar koji je napravio gvozdeni meteorit pre 50.000 godina.

Krater "Berindžer" u Arizoni

Takođe, postoji velika verovatnoća da je oko 10.000 stanovnika jednog kineskog sela poginulo 1490. godine upravo od udarca iz kosmosa. Pad meteorita iznad Tunguske oblasti u Sibiru 1908. godine opustošio je preko 2.000 kvadratnih kilometara i oborio preko 80 miliona stabala. Meteorit je verovatno eksplodirao u vazduhu s obzirom da krater na zemlji nikad nije pronađen.

Setimo se i meteorita koji se raspao iznad Čeljabinska 2013. godine. Iako meteorit nije bio veći od 20 metara, preko 1.500 ljudi moralo je da zatraži lekarsku pomoć, a oko 7.300 zgrada pretrpelo je oštećenja.

Senka Nemezisa

Prema nekim istraživanjima paleontologa, globalne kataklizme povezane sa masovnim izumiranjem živih bića dešavaju se svakih 25 miliona godina, i sva je prilika da su bar neki od ciklusa uspona i padova živog sveta na Zemlji povezani s katastrofalnim udarcima iz nebeskog komšiluka. Zasad nema pravog objašnjenja odakle potiče ovakva hronološka pravilnost.

Najsmelija hipoteza predviđa postojanje Nemezisa, tamne, dosad neotkrivene planete na dalekoj periferiji Sunčevog sistema koja periodično prolazi kroz tzv. Ortov oblak, stanište stotina hiljada kometa zaostalih iz vremena kada se Sunčev sistem tek formirao. Perturbacije koje izaziva Nemezis svojim kretanjem kroz Ortov oblak mogu biti dovoljne jake da neke od kometa „iskoče iz svog ležišta“ i zapute se ka unutrašnjosti Sunčevog sistema, pravo ka Zemlji.

Udar komete Šumejker-Levi

Za naučnike se prelomni trenutak odigrao 1994. godine, kada se tek otkrivena kometa Šumejker-Levi raspala a njeni fragmenti sudarili s Jupiterom: svaki fragment ostavio je tamnu fleku, džinovski vrtlog u Jupiterovoj atmosferi, dovoljno velik da u njega stane čitava Zemljina lopta. Bio je to vrlo opipljiv dokaz da se kolizije dešavaju češće nego što to mislimo i da je njihov destruktivni potencijal dovoljno veliki da proguta celu našu planetu.

Nakon toga uložen je veliki trud da se kosmičko stenje popiše i klasifikuje prema stepenu opasnosti. NASA je ustanovila centar za praćenje bliskih asteroida većih od jednog kilometra (ATLAS) i izolovala nekoliko stotina objekata čije se putanje opasno ukrštaju s našom.

Prema današnjim procenama, svaki asteroid veći od desetak metara predstavlja potencijalni izvor opasnosti. Smatra se da bi sudar s asteroidom prečnika 1 km bio u stanju da uništi jedan višemilionski grad, da bi asteroid prečnika 10 km mogao da opustoši čitav kontinent, dok bi sudar s asteroidom veličine 100 kilometara izazvao potpunu apokalipsu, brz kraj čovečanstva i celokupnog života na Zemlji.

Verovatnoća sudara

I pored toga što je Sunčev sistem prepun asteroida i kometa (do danas je mapirano preko 40.000 ovakvih nebeskih tela), verovatnoća da dođe do kolizije je veoma mala. Razlog za to je veoma jednostavan: kosmička rastojanja su ogromna, a prostor između nebeskih tela dovoljno velik da se u njemu svako oseća „komotno“. Uz to, nebeska tela putuju po eliptičnim putanjama koje su najčešće koncentrične i retko kad se međusobno seku.

Ako Sunce predstavite košarkaškom loptom, Zemlja bi bila predstavljena kamenčićem veličine dva milimetra na rastojanju od oko trideset metara. Najudaljenija planeta, Pluton, nalazila bi se na rastojanju od skoro kilometar i ne bi bila veća od trunčice prašine.

Sunčev sistem je, dakle, prazan, ali je broj „kamenčića“ u njemu ipak dovoljno veliki da se fatalni sudari moraju desiti, pre ili kasnije. Kako kaže Mark Bejli, direktor opservatorije Armah u Severnoj Irskoj: „To vam je sigurno kao amin u crkvi.“

Udari asteroida u Zemlju

Ovo su potvrdile i kompjuterske simulacije. Australijski inženjer Majkl Pejn je u svoj kompjuter uneo čitav Sunčev sistem, služeći se egzaktnim astronomskim podacima. Rezultati su bili upozoravajući: u poslednjih 10.000 godina naša planeta bila je bar 350 puta pogođena razornim projektilima iz svemira koji su izazvali ljudske žrtve i klimatske promene.

Ni budućnost nije mnogo svetlija: Pejnova simulacija predviđa da će se u narednih deset milenijuma desiti 110 fatalnih incidenata u kojima će neposredno stradati 13 miliona ljudi, 300 eksplozija ravnih onoj tunguskoj, 12 okeanskih udara sa cunamijima od kojih će svaki odneti po pola miliona žrtava i četiri kopnena udara s jednako tragičnim učinkom. 

Druge opasnosti iz svemira

Na kraju, pomenimo da asteroidi nisu jedina opasnost koja nam preti iz kosmosa. Ukoliko u Sunčev sistem uplovi neki masivni objekat kao što je lutajuća („rogue“) planeta, ona bi svojim gravitacionim dejstvom mogla Zemlju da odvuče u orbitu koja bi imala mnogo hladniju ili topliju klimu, u oba slučaja sa katastrofalnim posledicama.

Ostaci supernove iz 1054. godine, maglina "Rak"

Takođe, ako bi u okolini od 50 svetlosnih godina došlo do eksplozije supernove, umiruće masivne zvezde koja je potrošila svoje nuklearno gorivo, udarni talas koji bi stigao do Zemlje sasvim sigurno bi imao zastrašujuće posledice (ilustracije radi, tokom eksplozije supernove oslobodi se energija uporediva sa energijom čitave galaksije).

Na kraju, tu su i lutajuće crne rupe, za koje smo sigurni da postoje samo ne možemo da ih nađemo jer su – crne. Svaka od njih mogla bi da proguta Zemlju za doručak.

Posebno veliki destruktivni potencijal imaju super-snažni, kratkotrajni impulsi gama-zračenja („gamma-ray bursts“) čije poreklo nije do kraja razjašnjeno (verovatno nastaju tokom spajanja crnih rupa ili neutronskih zvezda), ali imaju dovoljno veliku energiju da potpuno sterilišu našu planetu ukoliko se dese unutar sfere od 10.000 svetlosnih godina.

Takođe, naše Sunce je nepredvidivo, njegova korona povremeno izbacuje ogromne količine vrele plazme u raznim pravcima, ponekad u količinama koje su opasne za celu planetu. I da ne zaboravimo vanzemaljce. Oni su već tu, među nama, reptilijanci, čuli ste već za to, pa da se ne ponavljam.

A šta smo videli na filmu?

Iako su vesti o mogućim sudarima Zemlje sa manje ili više opasnim asteroidima popularno štivo, naročito u žutoj štampi koja nema prostor rezervisan za nauku, kamoli urednika koji se u nju koliko-toliko razume, sa naslovima koji svojom katastrofičnom intonacijom lede krv u žilama (bar kod onih koji to žuto smeće redovno konzumiraju pa žuto i razmišljaju), filmska industrija jedva da je proizvela par filmova na ovu temu vrednih pomena.

Neki od njih nastali su u vreme kada nam se neki sumnjivi asteroid „muvao“ oko glave nekoliko nedelja, dok mu putanja nije precizno sračunata i odbačena kao bezopasna.

Tako nešto desilo se sa asteroidom XF11 tokom 1997. godine, kada je izvesni Piter Šelus iz Teksasa sračunao da će se ovaj asteroid 2028. godine naći na manje od 40.000 kilometara od Zemlje (deset puta bliže od Meseca). A kad je rastojanje tako malo, ni mogućnost sudara ne može se sasvim isključiti.

„Neminovni“ kraj sveta nije, međutim, razlog da holivudski moguli za proizvodnju pretencioznih budalaština ne pokušaju da zarade još koji dolar, makar posle nemali vremena da ih potroše. U roku od godinu dana, pojavila su se dva visko-budžetna filma sa potpuno istom temom: „Deep Impact“ (kod nas prikazan pod naslovom „Veliki udar“) i „Armagedon“ (oba su zaradila lepe pare koje nisu propale jer nas je XF11 na kraju promašio za 4 miliona kilometara).

U suštini, radi se o potpuno identičnom scenariju sudnjega dana: jedan odvaljeni i prekasno primećeni komad kosmosa veličine Teksasa sprema se da za koji dan ili nedelju udari u Zemlju. Ukoliko se ne nađu heroji koji će udarcem iz blizine razbucati pomahnitali asteroid („Armagedon“), tj. kometu („Veliki udar“), čovečanstvo će doživeti kataklizmu opisanu u Jovanovom Otkrovenju.

„Veliki udar“

Planeta je na nogama i grozničavo prati da li će posada kosmičkog broda naoružanog nuklearnim glavama iskoristiti poslednju šansu ljudskog roda.

Dok tenzija raste, svaka država se na svoj način priprema za suočenje sa posledicama neuspeha. U „Velikom udaru“, Amerikanci prave skloništa za šačicu srećnika izvučenih na lutriji koji će preživeti udarac zahvaljujući skloništima izgrađenim duboko pod zemljom. Iako ima pomalo defetizma, razumljive panike ili razočaranosti što se komšija, eto, izvukao a neko drugi nije, ipak imponuje trezvenost sa kojom disciplinovani Amerikanci dočekuju smak sveta (što nekako odudara od slika iznošenja TV-aparata kroz razbijene izloge radnji koje smo gledali tokom svake veće (ne)prirodne nesreće u Americi).

Za to vreme, preko TV-a gledamo kako ostatak sveta munjevito tone u totalnu anarhiju: Rusijom haraju pljačkaške bande, Evropa i Afrika su na kolenima, jedino se „pristojna Srbija“ ne pominje, valjda zato što je pristojna.

Film „Veliki udar“ je koliko-toliko spasao Morgan Friman u ulozi američkog predsednika, iako mu poslednja poruka naciji neposredno pred udar ne služi mnogo na čast (u stilu „ko vas j***“). Scenaristi su očigledno imali problema kako da, na jednoj strani, sačuvaju Zemlju u komadu, a na drugoj da gledaocima efektno pokažu šta bi jednog dana moglo da ih strefi.

Tako je kometa u povoljnom trenutku raspolućena na dva dela. Onaj manji udario je u Zemlju negde na pučini Atlantika izazivajući mamutski cunami koji je počistio istočnu obalu Amerike sve do Vašingtona, duboko u kopnu SAD. Osim toga, izgleda da je totalno razaranje Bele kuće, prvi put viđeno u filmskom remek-nedelu „Dan nezavisnosti“, povoljno odjeknulo među američkim filmofilima (a bogami i ovde), pa je i „Veliki udar“ napravio nešto slično: ono što je preteklo nakon mučkog napada iz svemira, dokusurila je poplava.

Onaj drugi, mnogo veći i smrtonosniji deo komete uništiće u samoubilačkoj akciji, na polzu celog čovečanstva, Morganovi hrabri astronauti (jedan ćorav, drugi mator kao kornjača, a ostale sam već zaboravio). Pre nego što se, u poslednjoj sekundi pred smak sveta, majušni svemirski brodić zarije u samo srce komete i pretvori je u impresivan vatromet visoko na nebu, ostalo je taman toliko vremena da se u živom TV-prenosu svaki član posade natenane oprosti sa tatom, mamom, ženom, decom, ljubavnicom, kafe-kuvaricom, predsednikom kućnog saveta, kučetom, papagajem i ostalim mezimcima.

„Armagedon“

U „Armagedonu“, Brus Vilis, majstor za bušenje rupa u svemu i svačemu, okuplja „elitnu“ družinu čiji je zadatak da u fatalni asteroid zakopa nekoliko atomskih bombi kako bi ga kasnije razbucali na sitne parčiće. Ta „rudarska“ ekipa deluje potpuno „falš“ – svi u timu imaju tako fine ruke tako da je od početka jasno da nikad u životu lopatu nisu uzeli u ruke, kamoli rukovali mašinom složenijom od tostera.

Konačno na meteoritu, Brus Vilis i ekipa uspevaju da izbuše dovoljno dubok jendek za nuklearnu bombu čija će eksplozija raspolutiti veliki kamen. Nažalost, iz nekih glupih razloga, jedan od njih mora da žrtvuje svoj život i iz blizine detonira paklenu mašinu.

U patetičnoj sceni koja po gnjecavosti može da se uporedi jedino sa apsolutnom referencom #1 (govorom američkog predsednika u već pomenutom „Danu nezavisnosti“), Brus Vilis (a ko bi drugi) otima poslednju misiju od svog budućeg zeta (Bena Afleka). Tako je Vilisova filmska ćerka (Liv Tajler) ostala siroče, a ne, daleko bilo, udovica još pre nego što se udala. I tako je Brus Vilis po jubilarni 43. put poginuo i 87. put spasio čovečanstvo.

I pored toga što film odiše dražesnim mirisom holivudske sapunice, „Armagedon“ je ipak ostavio nešto vredno iza sebe: kadrove iz kojih svako može da vidi da je Liv Tajler verovatno najlepša žena na svetu („S kakvim međedom meni život prođe“, kaže matori Crnogorac svom sinu dok pored njih prolaze lepotice sa nudističke plaže u filmu „Lepota poroka“).

A tu je i solidna numera „I don’t want to miss a thing“ u izvođenju grupe Aerosmit, koja se još uvek često vrti na radio-stanicama (pesma je svojevremeno bila kandidovana i za Oskara, ali je nagrada otišla nekom drugom).

Kod sudbine

Treći film koji bih ovde pomenuo je „Knowing“ (kod nas prikazivan pod naslovom „Kod sudbine“) iz 2009. godine u režiji Aleksa Projasa, koji se deceniju ranije proslavio remek-delom „Dark City“ („Mračni grad“). Glavni junak filma je astrofizičar Džon Kestler sa MIT koledža koga glumi Nikolas Kejdž koji već decenijama besomučno skače iz filma u film, često bez ikakvog kriterijuma ne brinući mnogo o „umetničkom dojmu“, pa ni o svojoj budućoj zaostavštini.

U tom pogledu najlakše ga je uporediti sa Stivenom Sigalom čija je filmografija duža od „Ilijade“ i „Odiseje“ zajedno, ali sa jednom značajnom razlikom. Sigal je u svom frenetičnom „stvaralačkom zanosu“ apsolutno konzistentan i sve što je dosad napravio može da se opiše jedino kao prvoklasno smeće namenjeno intelektulanoj sirotinji (u jednoj karikaturi, Sigal, koji inače ima i ruski pasoš, preti da će nastaviti da snima filmove ako Zapad ne prestane sa napadima na Putina).

Sa druge strane, Nikolas Kejdž povremeno ispadne „glumčina“ (što on, zapravo, i jeste, ali ga boli uvo za to) i „ubode“ neki film koji je vredan pamćenja („Lord of War“, „Adaptation“, „Leaving Las Vegas“, „Wild at Heart“, „Matchstick Men“, „Raising Arizona“, „Pig“). „Knowing“ je jedan od takvih filmova.

Priča počinje pre mnogo decenija, kada su đaci jedne osnovne škole dobili zadatak da nacrtaju kako će izgledati svet budućnosti. Svi ti crteži stavljeni su u „vremensku kapsulu“ koja je zatim zapečaćena da bi bila otvorena tek posle pedeset godina. Stari crteži podeljeni su novim đacima, a sin profesora Kestlera dobio je zapise devojčice po imenu Lusinda.

Zbunjen onim što je video u njima, sin ih pokazuje svom ocu koji ubrzo postaje opsednut njihovim sadržajem: umesto šarenih slika, Lusindin dokument sadrži niz naizgled nepovezanih brojeva za koje će profesor ubrzo otkriti da predviđaju datume budućih katastrofa od kojih su se neke već desile (11. septembar, uragan „Katrina“), dok su tri još uvek u budućnosti.

Dve će se vrlo brzo materijalizovati, tačno u predskazano vreme, ali ostaje treća za koju je Lusinda predvidela da će pogoditi „EE“ (što će profesor protumačiti kao „Everybody Else“).

Verujem da mnogi nisu odgledali ovaj film pa ću ovde prestati s prepričavanjem, jer film svakako vredi pogledati, naročito sad kad treba da prekratimo vreme dok nas nešto ne „zvekne“ iz kosmosa. Priča je dinamična, intrigantna i dobro osmišljena, gluma na vrhunskom nivou, a kraj u stilu koji od Aleksa Projasa i očekujete: jednostavan, logičan i vizuelno perfektan.

„Melanholija“

Bilo je tu još pokušaja da se eksploatiše slična tema, kao što je „Greenland“ iz 2020. godine sa Džerardom Batlerom i Monikom Bakarin, drugom najlepšom ženom na svetu, odmah posle Liv Tajler. Ali ako treba izabrati samo jedan koji se ističe svojim pristupom, atmosferom i originalnošću, to je sigurno „Melanholija“ Larsa fon Trira iz 2011. godine sa sjajnom glumačkom ekipom na čelu sa Kirsten Danst i Šarlot Genzbur (ni ovaj apokaliptični film nije mogao da prođe bez lepih žena), uz podršku glumčina kao što su Aleksandar i Stelan Skarsgard, Šarlota Rempling i Džon Hart.

U ovom filmu, naša planeta uplela se u komplikovanu igru sa „Melanholijom“, kosmičkim objektom koji astronomi označavaju kao „rogue planet“. Reč je o planeti koja nema svoju matičnu zvezdu (u tom pogledu liči na „ronina“, lutajućeg samuraja bez gospodara), koja slobodno plovi kosmičkim prostorom, prolazeći kroz različite planetarne sisteme sa nepredvidivim uticajem na njihova ustaljena kretanja.

I dok taj, ispostaviće se smrtonosni ples Zemlje i Melanholije traje, uz povremenu lažnu nadu da se fatalni sudar može izbeći, akteri na Zemlji žive svoje dane, svaki na svoj način, u raspoloženju koje varira od panike i očaja do fatalizma i potpunog mirenja sa sudbinom.

U ovom remek-delu Larsa fon Trira, centralno mesto ima depresija sagledana kroz optiku sveopšte kosmičke destrukcije. U fokusu su dve sestre, Džastin (Kirsten Danst) i Kler (Šarlota Genzbur), koje u susretu sa apokalipsom potpuno menjaju svoj karakter: ispostaviće se da depresivna Džastin odjednom postaje pribrana i racionalna, kao da nalazi utehu u narastajućem haosu, dok Kler, naizgled čvrsta i lagodno ušuškana u svoj život, biva preplavljena strahom koji izmiče kontroli.

„Melanholija“ je, istovremeno, i vizuelno fantastičan film, sa mnogo artističkih kadrova koje ćete upamtiti čak i ako njihov smisao ne možete (a možda i ne treba) da odgonetnete. Film vas vodi kroz osećanja koja prate i odgovarajuće boje: od zlatne topline koja prati Džastin i njeno venčanje do pastelnih, hladno-plavih tonova koji ilustruju nadiranje tame, očajanja i totalne anihilacije.

Tu i tamo prožet Vagnerovom muzikom, film završava nezaboravnom, melanholičnom scenom u kojoj je trenutak uništenja, uz sav svoj užas, ispunjen i nekom vrstom nadmoćnog spokoja jer je, najzad, čekanju došao kraj, kraj koji briše sve naše strahove i brige. 

RTS OKO