Sateliti kao idealne mete

Satelit "Starlink"

Sve vodeće svetske kosmičke sile već decenijama na nebu imaju značajnu satelitsku infrastrukturu koja u relanom vremenu prati situaciju na zemlji, bavi se špijuniranjem ili direktno učestvuje u ratnim operacijama kontrolišući rakete, dronove ili artiljerijsku vatru. O tačnom broju ovih satelita može samo da se nagađa ali ih siguno ima više od stotinu. Međutim, u poslednje vreme, sve je veći broj privatnih, komercijalnih satelitskih mreža čiji se kapaciteti takođe mogu upotrebiti u vojno-obaveštajne svrhe. Veliki broj kompanija nudi satelitske snimke terena pri čemu lokaciju i vreme snimanja možete sami da izaberete. Još je veći broj kompanija koje nude najraznovrsnije satelitske telekomunikacione usluge. Nije tajna da Ukrajina, takoreći od samog početka ruske invazije, koristi ove resurse i da se sve više oslanja na satelitske fotografije i radarske snimke visoke rezolucije načinjene iz kosmosa. Sa druge strane, za Rusiju su ovi kapaciteti nedostupni, i zbog zapadnih sankcija i iz bezbednosnih razloga. Reklo bi se da “premoć” u kosmosu, koju Ukrajina neočekivano ima u odnosu na Rusiju, počinje u sve većoj meri da se preslikava i u stanje na terenu. Jasno je da Rusija tim stanjem nije zadovoljna. Kulminacija tog nezadovoljstva desila se na jednom od sastanaka u Ujedinjenim nacijama kada je ruski diplomata Konstantin Voroncov bez mnogo uvijanja rekao da zapadni “kvazi-komercijalni sateliti”, koji takoreći javno pružaju podršku ukrajinskoj vojsci u svakodnevnim operacijama, predstavljaju legitimnu vojnu metu. 

Da li je ovo prazna pretnja ili predstoji širenje sukoba u kosmos? Rusija već aktivno ometa satelitske komunikacije koje bi mogle da budu od koristi Ukrajincima a zabeležen je i veliki broj pokušaja da se satelitske mreže hakuju i onesposobe. Međutim, uspeh ovakvih mera je ograničen. Ono čime Rusija preti je nešto sasvim novo: mogućnost da se komercijalni sateliti unište korišćenjem projektila ispaljenih sa zemlje. Rusija to svakako može, baš kao i Amerika, Kina ili Indija. Ali, koliko je to svrsishodno? 

Ostavimo sad po strani političke implikacije širenja sukoba u kosmos. Amerika je već reagovala saopštenjem u kojem kritikuje ruski stav i najavljuje oštar odgovor ukoliko bude napadnuta američka civilna infrastruktura. Pretpostavimo da je Rusija dovoljno nesmotrena i odlučna da sukob proširi na kosmos i tako čitavom sukobu da potpuno novu dimenziju. S kakvim izazovima bi se Rusija susrela? 

Pre svega, u pitanju je izbor mete. Komercijalna satelitska mreža veoma je razuđena, najčešće sastavljena od nekoliko stotina pa čak i hiljada malih i relativno jeftinih satelita koji se nalaze na velikim rastojanjima. Koji od njih izabrati kao metu? Čak i da Rusija uništi čitavo tuce satelita, to će mrežu samo delimično onesposobiti pre nego što se ona rekonfiguriše i vrati u regularno stanje. Uzmite, na primer, “Starlink” Elona Maska: ova mreža telekomunikacionih satelita obezbeđuje internet servise u svakoj tački Zemljine kugle, pre svega u njenim ruralnim delovima gde je klasični internet pristup nemoguć ili ograničen. Trenutno se u orbiti oko zemlje nalazi preko 2.000 “Starlink” satelita a planirano je da ih, samo u prvoj fazi, bude oko 12.000, u krajnjoj instanci i svih 30.000. Ako uništite stotinu ovakvih satelita, ne postiže apsolutno ništa osim što ćete na sebe navući sav bes Sjedinjenih Država. 

Pritom, Rusija ne raspolaže beskonačnim arsenalom projektila kojima može rutinski da “skida” satelite sa neba zato što su ove rakete izuzetno komplikovane i skupe. Pitanje je i u kojoj meri Rusija može da ih zameni novim s obzirom da teško dolazi do savremenih procesora, elektronike, žiroskopa i drugih kritičnih delova. Uz to, satelit predstavlja malu i veoma brzu metu tako da uspeh nije zagarantovan čak i ako imate protiv-satelitsku raketu koja je, teoretski, dorasla zadatku. Tipičan satelit kreće se brzinom od 3 do 8 kilometara u sekundi u zavisnosti od toga da li se nalazi u viskoj, geostacionarnoj, ili niskoj Zemljinoj orbiti. Veličina mete ne prelazi par metara (čak i Međunarodna svemirska stanica, najveći objekat koji se trenutno nalazi iznad Zemlje, ne prelazi 100 metara u prečniku). Jedino što napadaču potencijalno ide na ruku je činjenica da se sateliti kreću po pravilnim, predvidljivim eliptičnim putanjama u skladu sa jednostavnim zakonima nebeske mehanike koje je još Njutn postavio. 

Rusiju trenutno ponajmanje brine međunarodno kosmičko pravo. Amerika, Rusija, Kina, Indija... sve ove zemlje uspešno su testirale anti-satelitske rakete bar jednom ne obazirući se mnogo na postojeće pravne norme. Glavni dokument koji reguliše korišćenje kosmosa zove se “Outer Space Treaty” (“Sporazum o kosmičkom prostoru”) ali on zabranjuje jedino postavljanje nuklearnog naoružanja u Zemljinu orbitu. Korišćenje konvencionalnog naoružanja u kosmosu kao i korišćenje satelita u vojne svrhe nije regulisano i spada u sivu zonu (vidi okvir). 

Ostaje, međutim, činjenica da razaranje satelita u orbiti oko zemlje predstavlja krajnje neodgovoran čin. Kad god se letelica raspadne u orbiti, iza nje ostaje na hiljade krhotina različite veličine čije je let nekontrolisan. Najveći deo ovog “otpada” ostaje u orbiti a samo će zanemarljiv deo sagoreti u Zemljinoj atmosferi. Svaka od ovih krhotina ima dovoljno veliku brzinu i energiju da ošteti ili potpuno uništi drugi satelit, letelicu sa ljudskom posadom ili svemirsku stanicu. Zabeležen je slučaj kada je delić farbe otpao sa isluženog satelita i pogodio vetrobran spejs-šatla. Krhotina je tom prilikom u staklu napravila brazdu dubine 10 centimetara, što predstavlja skoro polovinu debljine vetrobrana. Onaj ko uništi satelit na orbiti može, na posredan način, da uništi i svoj sopstveni, “šrapnelima” nastalim u eksploziji. Veliki sukob u kosmosu mogao bi da dovede do toga da čitav prostor neposredno iznad Zemljine atmosfere postane prepun “kosmičkog šuta”, potpuno devastiran i neupotrebljiv za bilo šta. Teško je verovati da u ovom trenutku Putin ili bilo ko drugi može na sebe da preuzme takvu odgovornost.

Na duge staze, da li je rat u kosmosu neizbežan? Nisu sve zemlje jednako ranjive pa i ne gledaju jednako na njegove posledice. Najviše od rata u kosmosu zaziru Amerikanci jer je stepen njihove zavisnosti od satelitskih sistema mnogo veći nego što je to slučaj sa Kinom, Rusijom ili Indijom. Američka država i njene kompanije poseduju više od polovine trenutno aktivnih satelita a delovi te flote prestavljaju strateški nacionalni resurs. Uzmite, na primer, američki sistem za infracrveno osmatranje i rano upozoravanje u slučaju protivničkog nuklearnog udara (SBIRS): u njemu se nalazi svega deset satelita. Dovoljno je likvidirati tri ili četiri pa da Amerika ostane bez ključnog sistema za rano upozoravanje. Zato Amerika postepeno menja svoju filozofiju: umesto skupih, velikih satelita koji predstavljaju skoro idealnu vojnu metu, težište razvoja pomera se ka satelitima koji su manji, redundantni i koje je moguće lansirati u većem broju. 

Ako sa druge strane pogledamo kojom brzinom se razvijaju potrebna tehnička sredstva i koliki značaj imaju resursi smešteni u kosmosu, reklo bi se da je samo pitanje vremena kada će se zapucati i iznad “Karmanove linije” koja simbolično odvaja Zemlju od kosmičkog prostora. Kosmički rat, međutim, nije filmski “rat zvezda”, sudar dve flote letelica koje sumanuto pucaju jedna na drugu. Kosmički rat je, zapravo, rat protiv satelita. Ti sateliti možda ne bacaju bombe (postoji hiljadu bržih i jednostavnijih načina da se protivnik bombarduje) ali su i dalje nezamenljivi, bez obzira da li su u pitanju vojne ili civilne aktivnosti. Ako bi sateliti preko noći nestali, izgubili bismo GPS signal i pojam o tačnom vremenu, navigacija bi se vratila starim, primitivnim sredstvima, prestale bi da se obavljaju bankarske transakcije, prognoza vremena bila bi nemoguća, nestali bi sistemi za rano upozorenje u slučaju prirodnih katastrofa, raspao bi se današnji telekomunikacioni sistem, internet bi bio na klimavim nogama... U svakom ratu protivnici ciljaju tačku protivnika koja je najosetljivija a sateliti su skoro idealna meta: teško ih je učiniti nevidljivim i za radare i za optičke sisteme a, osim toga, nijedan satelit nije sposoban da izdrži iole ozbiljniji mehanički udar. To što sateliti do sada nisu bili legitimna meta možemo da “zahvalimo” samo nedostacima današnje ratne tehnike. Kako stoje stvari, svi ti nedostaci biće otklonjeni u bliskoj budućnosti.  

Elon Mask, “Starlink” i Ukrajina

U prvim danima invazije Rusija je u velikoj meri razorila telekomunikacionu i internet infrastrukturu Ukrajine. Bio je to sračunat potez usmeren na stvaranje osećaja nemoći, straha i panike. Veliki deo stanovništva našao se u informacionom mraku a u naročito teškoj situaciji bila je komanda ukrajinske armije koja je praktično izgubila vezu sa svojim isturenim jedinicama. Ukrajinska vlada nije dugo oklevala: obratila se za pomoć Elonu Masku s molbom da im  omogući korišćenje resursa satelitske mreže “Starlink”. 

Mask je u kratkom roku odgovorio pozitivno i vrlo brzo su u Ukrajinu krenuli da stižu kamioni natovareni specijalnim terminalima koji služe za uspostavljanje veze sa satelitima “Starlink” sistema. Veliki broj Ukrajinaca, vladinih službi i komunalnih preduzeća prešao je na satelitski internet a nije nikakva tajna da je to isto učinila i ukrajinska vojska. Ukrajinska država je ponovo “progledala”. Vlada Ukrajine se zvanično zahvalila Masku na velikodušnosti, s obzirom da je ceo aranžman izveden bez finansijske nadoknade. 

Međutim, atmosfera saradnje i poverenja nije dugo potrajala. Početkom oktobra Elon Mask je na Tviteru izneo svoj predlog za okončanje rata u Ukrajini koji podrazumeva ukrajinsku vojnu neutralnost, ostanak Krima u Rusiji (“...zato što je Krim u Rusiji još od 1783. godine, sve do greške koju je napravio Hruščov”) i ponavljanje referenduma na drugim anektiranim teritorijama pod kontrolom Ujedinjenih nacija. Mask je svoj predlog stavio na glasanje i nije slavno prošao (preko 60% učesnika u Tviter-anketi bilo je protiv) a naročito oštri bili su ukrajinski zvaničnici koji su Masku poručili da slobodno može da se “nosi” sa svojim predlogom. Jedini koji su aplaudirali bili su Rusi: nije mala stvar kada najbogatiji čovek na planeti “prizna” da Krim pripada Rusiji.

Da li zbog silnog razočaranja, nerazumevanja ili nečeg trećeg (“Samo sam želeo da izbegnemo Treći svetski rat”), Mask je, nedugo potom, u novom tvitu napisao da njegov “Starlink” neće moći večno da pruža besplatne usluge ukrajinskoj vladi. Svuda u svetu satelitske usluge su enormno skupe i u tom pogledu “Starlink” nije nikakav izuzetak. U svom pismu Pentagonu, Elon Mask procenjuje da će troškovi održavanja internet terminala koje je stavio na raspolaganje Ukrajini preći 400 miliona dolara za godinu dana i moli da mu se ti troškovi bar delimično refundiraju. I još jednom se Mask našao pod baražom kritika, ne samo iz Ukrajine već i čitavog sveta (naravno, sa izuzetkom Rusije). Mask je optužen da želi da ostavi Ukrajince na cedilu u prelomnom ratnom trenutku na šta je Mask rekao da su mu iz Ukrajine već rekli da se nosi i da on samo ispunjava želje tamošnjih vlasti. Ipak, Mask je na kraju morao da ustukne: “Neka sve ide dođavola. ‘Starlink’ još uvek gubi novac, rivalske kompanije nastavljaju da se finansraju parama poreskih obveznika a mi ćemo i dalje nastaviti da pružamo usluge ukrajinskoj vladi potpuno besplatno”. Ironično ili ne, Mask je čitav “slučaj” zaključio rečenicom: “Svi mi činimo dobra dela, povremeno”. 

Kosmičko pravo

Ključni dokument koji reguliše upotrebu kosmosa i kosmičkih resursa zove se “Outer Space Treaty”. Nastao je 1967. godine na inicijativu Amerike i Velike Britanije. Sporazum je do danas prihvatilo preko stotinu zemalja, uključujući i sve kosmičke velesile. Po duhu veoma liči na “Sporazum o “Antartiku” iz 1961. godine koji Antartik definiše kao zajedničko dobro koje se može koristiti samo u naučne svrhe. Na sličan način kosmički sporazum definiše kosmos kao resurs čitavog čovečanstva koji se može koristi samo u civilne svrhe, u duhu međunarodne tolerancie i saradnje. Niko nema pravo da prisvoji ili “ogradi” bilo koji deo kosmosa ili bilo kojeg nebeskog tela u njemu, uključujući Mesec i druge objekte u Sunčevom sistemu. Ključna tačka sporazuma kaže da u kosmosu nije dozvoljena izgradnja vojnih baza niti je dozvoljeno postavljanje ili testiranje nuklearnog naoružanja. U sporazum su kasnije dodate još četiri velike celine: pravilnik o aktivnostima na Mesecu (sve u cilju izbegavanja mogućih konflikata), klauzula o odgovornost za štetu prouzrokovanu kosmičkim letelicama (nešto kao polisa o auto-odgovornosti), deklaracija o astronautima (koja astronaute definiše kao amabasadore čovečanstva) i registar kosmičkih brodova. 

Iako je sporazum zaživeo i još uvek ima nepodeljenu podršku (bar na papiru), daleko od toga da on predstavlja celovito rešenje. Mnogi njegovi delovi su nejasni, neodređeni, čak i prevaziđeni. Sporazum, recimo, ne govori ništa o konvencionalnom naoružanju ili eksploataciji kosmičkih resursa. Danas znamo da asteroidi u Sunčevom sistemu sadrže zalihe metala koje su dovoljne da vekovima pokrivaju potrebe čitavog čovečanstva. Nekoliko kompanija već je izrazilo svoj interes da krene sa iskopavanjem ovog rudnog bogatstva ali nije jasno šta će se desiti ako se za jedan te isti resurs ili lokaciju (vodu na južnom Mesečevom polu, na primer) zainteresuje više kompanija iz različitih država. Takođe, sporazum zabranjuje smeštaj i upotrebu oružja za masovno uništenje u kosmosu ali ne govori ništa o upotrebi konvencionalnog naoružanja. Nije jasno definisano ni šta tačno predstavlja upotrebu kosmosa u vojne svrhe.

Kakogod, dorada “Sporazuma o Kosmosu” svakako je neophodna. Kina i Rusija su 2014. godine predložile dopunu sporazuma koja predviđa zabranu konvencionalnog naoružavanja kosmosa. Amerika do današnjeg dana nije prihvatila ovaj predlog smatrajući ga neizbalansiranim ali još uvek nije izašla sa svojim kontra-predlogom. Zbrka je i terminološka: šta sve tačno obuhvata pojam kosmičkog oružja? Mehanička ruka montirana na kosmički brod može da se koristi u mirnodopske svrhe ali isto tako može da onesposobi nečiji satelit. U nedosatku državne akcije, jedan komitet Ujedinjenih nacija na kraju je usvojio dvadesetak smernica koje regulišu “ponašanje u Kosmosu” ali je ovaj dokument ograničenog dometa, što zbog nedovoljne preciznosti, što zbog svog neobavezujućeg karaktera. 

Od Ivanovog čekića do “Ratova zvezda”

Čim su prvi sateliti počeli da “špartaju” nebom iznad nas, neko je počeo da smišlja kako da ih odatle “skine”. U prvo vreme, početkom šezdesetih godina, fokus nije bio na anti-satelitskim raketama jer su tadašnje rakete zemlja-vazduh imale ograničenu brzinu i domet. Verovalo se da je mnogo jednostavnije uništiti rivalski satelit vatrom sa sopstvene kosmičke letelice. Amerikanci su u te svrhe modifikovali brod sa dvočlanom posadom “Džemini” ali nije poznato da li je neki od njih zaista upotrebljen kao antisatelitsko oružje.

"Kartek", jedini top koji je pucao u kosmosu

Iz tog doba datira i sovjetski projekat “Almaz” (“Dijamant”). Reč je o modifikovanoj orbitalnoj stanci “Saljut” (preteča stanice “Mir”) koja je zamišljena kao vozilo pomoću koga je moguće izvršiti inspekciju i uništenje satelita na orbiti. Bila je to jedina kosmička letelica koja je na sebi imala klasično naoružanje: modifikovani protivavionski top “Kartek” kalibra 23 milimetra. Oružje je bilo krajnje nezgrapno: da bi se naciljala meta bilo je potrebno promeniti orijentaciju čitave orbitalne stanice. Sojveti nisu imali mnogo poverenja u sopstveno naoružanje a nisu imali ni iskustva jer niko pre njih nije ispalio metak u kosmosu. Testiranje oružja obavljeno je tek kada je letelica bila prazna, svega nekoliko sati pre nego što će biti uništena u gustim slojevima atmosfere: iz topa je ispaljeno nekoliko projektila u pravcu Zemlje a rezultati eksperimenta nikad nisu bili obelodanjeni.

Amerikanci su 1962. godine izveli eksperiment pod nazivom “Starfish Prime”: lansirali su nuklearnu bombu i aktivirali je u kosmosu, na visini od oko 400 kilometara, negde iznad Havaja kako bi utvrdili da li elektromagnetni impuls stvoren tokom detonacije može da uništi neki od satelita u blizini. Rezultati su bili neočekivani: bomba je deaktivirala brojne satelite, neke američke, neke sovjetske. Amerika je brzo uvidela da od ovakvog “slepog” oružja nema mnogo vajde pa je u međunarodni “Sporazum o kosmičkom prostoru” ugradila klauzulu o zabrani korišćenja nuklearnog oružja u kosmosu.  Za to vreme SSSR je lansirao dva “borbena satelita”, prvi 1963. i drugi 1968. godine. Sateliti su se uspešno sastali u orbiti da bi zatim bili uništeni kontrolisanom eksplozijom.

Amerikanci uništavaju
satelit u orbiti 1985. godine

Anti-satelitski projektili postaju realnost tek početkom osamdesetih godina. Prvo uspešno uništavanje satelita u orbiti izveli su Amerikanci 1985. godine kada je projektil lansiran sa aviona F-15 pogodio rashodovani satelit na visini od 550 kilometara iznad Zemlje. Eksplozija je stvorila opasan oblak od 250 delova satelita koji su se jasno mogli pratiti na radaru. Američki Kongres je, u strahu od posledica ovakvih eksperimenata, privremeno zaustavio dalja istraživanja. Projekat dobija na zamahu u drugom mandatu Ronalda Regana koji je smatrao da doktrina o “uzajamno garantovanom nuklearnom uništenju” predstavlja “samoubilački pakt” čija je jedina svrha da Americi veže ruke. Regan je čvrsto verovao da Amerika treba da razvija svoj antinuklearni arsenal sve dok ne bude sigurna da nijedan sovjetski nuklearni projektil neće moći da padne na američko tle. Smatrao je da je nalaženje sigurne odbrane najbolji način da se nuklearno oružje eliminiše iz arsenala protivničkih armija. Nastala je inicijativa “Ratovi zvezda” (Ime je neformalno. Regan je u jednom svom govoru iz 1983. godine SSSR nazvao “zlom imperijom”. Fraza je prvi put upotrebljena upravo u navedenom filmskom serijalu). Tokom ove operacije Amerika je uložila ogroman novac u razvoj novog anti-satelitskog i anti-nuklearnog arsenala. U drugoj polovini osamdesetih eksperimentisano je i sa “šinskim topovima”, novom vrstom oružja kod kojeg se probojno zrno ubrzava do hipersoničnih brzina dejstvom jakog elektro-magnetnog polja. Najviše novca otišlo je u razvoj defanzivnih lasera stacioniranih na zemlji. Program THEL, koji su zajednički realizovali Amerikanci i Izraelci trajao je skoro deset godina i zabeležio je umeren uspeh (u fazi leta oboreno je 50 raketnih i artiljerijskih projektila).

Kad ima para, i mašta, naročito ona destruktivna, bolje funkcioniše. Međunarodne konvencije ne dozvoljavaju smeštaj nuklearnog oružja u kosmos ali ne zabranjuju da u zemljinu orbitu postavite ono konvencionalno. Pojavili su se nacrti novih, egzotičnih tipova naoružanja: akceleratorske “puške” koje ubrzavaju subatomske čestice do kolosalnih brzina, kosmičke mine namenjene uništavanju protivničkih satelita... Jedan od ranih projekata podrazumevao je da se u orbitu postave ogromna “koplja” od volframa (tvrd i otpran metal), svako sa svojim malim motorom. Motor ima zadatak da ogromnu metalnu šipku usmeri ka cilju na zemlji. Volfram je dovoljno čvrst da preživi povratak kroz atmosferu i u cilj udari hipersoničnom brzinom uništavajući svaki, pa i najbolje oklopljeni cilj sirovom kinetičkom energijom. Umesto koplja od volframa može da posluži i obližnji asteroid (tzv. “Ivanov čekić”), ali takva mogućnost još uvek se nalazi u sferi naučne fantastike. 

Nijedno od ovih “genijalnih” rešenja nije zaživelo: ili su bila suviše komplikovana, ili neefikasna, ili suviše skupa a najčešće sve zajedno. Jedino su laserski sistemi još uvek aktuelni s obzirom da imaju sve širu primenu u konvencionalnom ratovanju (jedan satelit “oslepljen” je korišćenjem lasera sa zemlje 1997. godine). Reganov projekat američke nuklearne supremacije nadživeo je raspad SSSR-a ali je uglavnom vegetirao sve dok ga nije likvidirao Barak Obama. Anti-satelitske rakete danas su praktično jedino sredstvo kojim je realno moguće locirati i onesposobiti satelit u orbiti. Kina je 2007. godine testirala jedno takvo oružje na svom rashodovanom satelitu. Eksplozija je, na zgražavanje Amerike, Britanije i Japana, proizvela preko 40.000 ultra-brzih krhotina većih od jednog centimetra koje predstavljaju realnu opasnost za sve što se nađe na njihovom putu (jedna od ovih krhotina uništila je ruski satelit 2013. godine). Amerika je odgovorila 2008. godine tako što je projektilom SM-3 razorila svoj stari špijunski satelit. Sličnu stvar uradila je i Indija u martu 2019. godine (“misija Šakti”), i to toliko neobrazivo da je Međunarodna svemirska stanica morala da izvede preventivni manevar kako ne bi naletela na ostatke eksplozije (preko 60 krupnih komada kosmičkog hardvera).  

Uz antisatelitske rakete razvijaju se i druga sredstva, pre svega ona koja mogu da “oslepe” ili privremeno onesposobe protivničke satelite korišćenjem jakog radio-šuma ili lasera. Kina je već objavila da ima nameru da razvije sistem koji će uništiti svaki satelitski sistem ukoliko to zahteva nacionalna bezbednost, čak i ako se radi o “Starlinku” koji većina stručnjaka zbog njegove “razuđenosti” danas smatra neuništivim. Amerika eksperimentiše s minijaturnim satelitima, ne većim od frižidera, koji su dovoljno “spretni” i okretni da mogu da poprave sopstveni ili onesposobe protivnički satelit. Rusija je u februaru 2020. godine “parkirala” dva svoja satelita svega par stotina kilometara daleko od aktivnog američkog vojnog satelita, očigledno sa namerom da izazove nelagodu kod svog večitog suparnika i vidi ono što se na protivničkoj letelici da videti. Amerikancima su bila potrebna dva uzastopna manevra kako bi se otresli neželjenih pratioca. Svega dva meseca kasnije Rusija je testirala svoju novu antisatelitsku raketu. I to nije kraj...

Vreme #1661

Odbrana Zemlje od “kosmičkog stenja”

Bizaran eksperiment ili nešto mnogo važnije? Ovo pitanje postavili su mnogi koji su 27. septembra na kanalu NASA posmatrali spektakularni sudar sonde “Dart” sa asteroidom Dimorfos. Iako se sudar desio na preko 11 miliona kilometara daleko od Zemlje, sve je izvedeno savršeno  precizno: “Dart” je, prema planu, pogodio Dimorfos svega 17 metara daleko od centra asteroida. Za one koji su bili direktno uključeni u ovu misiju nije bilo dileme: postignuto je nešto neverovatno. Lori Glejz, stručnjak za planete NASA, kaže da je svanula nova era čovečanstva: "Dolazi vreme kada ćemo biti sposobni da zaštitimo čovečanstvo od potencijalno katastrofalnih udaraca iz kosmosa. Nikada ranije nismo imali tu mogućnost”.

Da bismo bili u stanju da razumemo veličinu ovog događaja moramo da se vratimo u prošlost. Od trenutka svog postanka, pre oko 3,7 milijardi godina, pa sve do danas, život na Zemlji neprekidno evoluira postajući sve raznovrsniji, složeniji i rasprostranjeniji. Ali to ne znači da je ovaj proces tekao glatko, naprotiv. Na osnovu analize fosila i geoloških zapisa sačuvanih u zemljinoj kori, naučnici danas znaju da se naša planeta bar pet puta do sada našla na ivici potpune katastrofe, suočena s munjevitim gubtkom ogromnog broja biljnih i životinjskih vrsta. Broj manjih incidenata, kada je biosfera morala da pretrpi velike ali ne i fatalne udarce, meri se stotinama. Ti udarci živom svetu nizali su se, u skoro pravilnim vremenskim razmacima, sve do današnjeg dana i nema sumnje da će se slični događaji dešavati i u budućnosti.

Neke od ovih katastrofa došle su pravo niotkuda, iz dubokog kosmosa, izazvane su udarima kometa i asteroida koji slobodno plove kroz Sunčev sistem. Svakako najpoznatiji takav događaj zbio se pre oko 66 miliona godina (poslednja od pet pomenutih masivnih katastrofa) kada je sudar Zemlje s kosmičkom stenom veličine desetak kilometara uništio preko tri četvrtine živog sveta, sve životinje teže od dvadeset kilograma a među njima i famozne dinosauruse koji su do tog trenutka suvereno vladali čitavom planetom. Udarac meteorita izazivao je ubistvenu kombinaciju okeanskog cunamija i vatrenog fronta koji su razarali sve pred sobom. Katastrofa je, nakon svega, ostavila ogromnu količinu neprozirnog pepela i prašine. Usledile su munjevite klimatske promene: Sunce je postalo jedva vidljivo, temperatura je pala, nastalo je iznenadno ledeno doba koje će potrajati dovoljno dugo da desetkuje živi svet koji je nekim čudom preživeo neposredni udarac.

Dimorfos

Kako smo, sa ovog vremenskog rastojanja, tako sigurni da je upravo udarac iz kosmosa okončao eru dinosaurusa? Jednostavno, tako što smo pronašli krater. Reklo bi se da je to, zbog njegove očekivane veličine, bio jednostavan zadatak, ali je do otkrića došlo tek krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Možda zato što se krater jednim delom nalazi ispod poluostrva Jukatan dok se ostatak nalazi u vodama Meksičkog zaliva. Ovaj krater ima kolosalne dimenzije, preko 180 kilometara u prečniku i 20 kilometara u dubinu. Ključni dokaz dala je hemija: danas znamo da meteoriti sadrže veće količine elemenata koji su na Zemlji relativno retki. Jedan takav element, iridijum, pronađen je u fosilnim tragovima koji su nastali neposredno nakon udara meteorita. 

U prošlosti je, sasvim sigurno, bilo još većih kosmičkih katastrofa ali su krateri stariji od par stotina miliona godina uništeni erozijom i obnavljanjem Zemljine kore usled pomeranja tektonskih ploča. Najveći pouzadno identifikovani udarni krater nalazi se u basenu Vredefort u Južnoj Africi, ima prečnik koji se procenjuje na 200-300 kilometara i star je preko dve milijarde godina. Očuvane kratere svih veličina možemo da proučavamo na Mesecu: tamo nema ni atmosfere, ni vode, samim tim ni erozije, niti postoji kretanje tektonskih ploča koja bi uništilo tragove udara meteorita. Izubijano Mesečevo "lice" najbolje svedoči o veličini opasnosti koja nam iz kosmosa preti.    

Prvi pisani tragovi o udarcu meteorita u naseljeno mesto potiču iz srednjeg veka. Brojni kineski hroničari zabeležili su da je grad Čingjang 1490. godine iznenada bio zasut kišom vrelih kamenica. Posledice su bile užasne: stradalo je najmanje 10.000 ljudi a oni koji su nekim čudom preživeli bili su prinuđeni da napuste grad. Kasnija istraživanja potvrdila su razmere katastrofe ali ne i uzrok s obzirom da ostaci meteorita i udarni krater nikad nisu pronađeni. Bez obzira na to, većina istoričara i dalje smatra da je tragični događaj izazvao upravo meteorit.

Tunguska katastrofa

Danas je svakako najpoznatija tzv. “Tunguska katastrofa” koja se desila iznad istočno-sibirske tajge 30. juna 1908. godine. Tokom eksplozije meteorita prečnika 50 metara oslobođeno je fantastičnih 12 megatona energije što je napravilo pustoš na površini od preko 2.000 kvadratnih kilometara (ilustracije radi, najjača termo-nuklearna bomba ikad napravljena, sovjetska “Car bomba”, imala je snagu od oko 50 megatona, erupcija vulkana Krakatau iz 1883. godine i svih 200). Eksplozija je porušila preko 80 miliona stabala a stradalo je i nekoliko lovaca. Veće ljudske žrtve izbegnute su samo zato što je čitava oblast bila veoma slabo naseljena. Da se događaj odigrao iznad neke od svetskih metropola, broj žrtava merio bi se stotinama hiljada. 

Poslednji značajan događaj ove vrste desio se iznad Čeljabinska, 15. februara 2013. godine kada je na visini od oko 30 kilometara eksplodirao meteorit prečnika 20 metara. Eksplozija je bila sjajnija od sunca, mogla je da se vidi sa rastojanja većeg od 100 kilometara i imala je razornu moć kao bomba od 500 kilotona što je tridesetak puta više od snage atomske bombe bačene na Hirošimu. Najveći deo oslobođene energije apsorbovala je atmosfera ali je udarni talas nastao nakon eksplozije i dalje bio u stanju da napravi značajnu štetu. Preko 1.500 ljudi pretrpelo je ozbiljne povrede, uglavnom od krhotina prozorskog stakla. Bez prozora ostalo je oko 7.200 zgrada što je bio ozbiljan problem za gradske vlasti u uslovima niskih zimskih temperatura. Srećom, sve je okončano bez ljudskih žrtava. 

Čeljabinsk

Baš iz ovih razloga danas se pažljivo posmatraju svi veliki asteroidi koji se kreću u blizini Zemlje. Interes za odbranu od “kosmičkog stenja” javio bi se možda i ranije da kojekakvi šarlatani na čelu sa Imanuelom Velikovskim, autorom “Svetova u sudaru”, nisu čitav problem sveli na prazne špekulacije i bolesno smele fantazije. Za naučnike prelomni trenutak odigrao se 1994. godine kada se tek otkrivena kometa Šumejker-Levi sudarila s Jupiterom i napravila vrtlog dovoljno velik da u njega stane čitava Zemljina kugla. Bio je to vrlo opipljiv dokaz da se kosmičke kolizije dešavaju i da je njihova destruktivna energija dovoljno velika da zbriše ceo ljudski rod. Nakon toga uložen je veliki trud da se kosmičko kamenje popiše i klasifikuje po tome koliko je opasno po našu planetu. NASA je ustanovila centar za praćenje bliskih asteroida većih od jednog kilometra i izolovala oko 440 stena čije se putanje opasno ukrštaju s našom. I druge razvijene zemlje odvojile su znatna sredstva za formiranje službi za osmatranje ovih potencijalnih ubica iz svemira. Naravno, i Holivud je dao svoj prilog, snimljeni su neki epohalno glupi filmovi (“Deep Impact”, “Armagedon”), koji nam umirujuće poručuju da će nas Brus Vilis već nekako izbaviti kad za to kucne čas.

Problem je u tome što se Brus Vilis ne oseća najbolje.

Do sada smo imali bar dve incidentne situacije u kojima smo učestvovali kao pasivni posmatrači. U decembru 1994. godine asteroid XL1 primakao se Zemlji na oko 100.000 km (Mesec je skoro četiri puta dalji). Jednako opasno bilo je i 14. juna 2002. godine kada je asteroid 2002MN veličine fudbalskog igrališta neopaženo "fijuknuo" pored Zemlje brzinom od oko 36.000 km/h, promašivši nas za manje od 120.000 km. Interesantno je da je opasan "leteći objekat" primećen tek tri dana nakon incidenta pošto nam je doleteo iz pravca Sunca tako da ga je bilo nemoguće spaziti na vreme. Da je udario gde ne treba, proizveo bi efekat ravan eksploziji nuklearnog projektila hiljadu puta jačeg od onog bačenog na Hirošimu.

Dimorfos izbliza

Sistematskim istraživanjem danas je obuhvaćeno preko 95% svih kosmičkih objekata koji predstavljaju ozbiljnu opasnost. Zahvaljujući tome, možemo da isključimo mogućnost globalne kataklizme u narednih nekoliko stotina godina. Ali, u našem kosmičkom dvorištu nalazi se i mnogo hiljada manjih stena koje je jako teško pratiti u kontinuitetu a čiji bi udarac još uvek mogao da izazove lokalnu katastrofu. Statistika kaže da asteroidi veličine dvadesetak metara udaraju u Zemlju bar jednom u sto godina. Smatra se da ih u našoj blizini ima preko 5 miliona od čega je svega 0.5% otkriveno. Još su opasniji asteroidi čiji prečnik iznosi 150 metara, u našoj blizini ih ima preko 2 hiljade od čega je otkriveno manje od polovine. 

Kako se boriti protiv ove opasnosti?

Rana detekcija je od suštinske važnosti. To nam može dati dovoljno vremena da upoznamo asteroid, utvrdimo od čega se sastoji, da proverimo da li je u pitanju čelična gromada ili labavi konglomerat stenja i leda, da postavimo na njega radio-far kako bismo precizno merili njegovu putanju i, na kraju, da preduzmemo konkretnu akciju, da ga jednostavno uništimo ili bar skrenemo asteroid sa putanje kolizije.

Prva mogućnost deluje primamljivo, pogotovo ako se uzme u obzir da čovečanstvo, prema podacima iz ove godine, raspolaže sa preko 12.700 nuklearnih bojevih glava. Bliski susret s potencijalno smrtonosnim asteroidom valjda bi nas naterao da se konačno ujedinimo i da oružje za masovno uništenje upotrebimo za odbranu čovečanstva. Ipak, ovaj način odbrane ima i svoje tehničke probleme. Zamislite samo raketu, natovarenu silnim megatonima bojevih glava, kojoj se desi fatalni kvar prilikom poletanja?     

Drugi metod obećava mnogo više. Da bi se sudar izbegao, dovoljno je promeniti kurs ili brzinu asterioda za vrlo malu veličinu. Ako to uradite na dovoljno velikom rastojanju, nekoliko godina pre sudara, akumulacija malih promena tokom dužeg vremenskog perioda verovatno bi "siguran pogodak" pretvorila u "pogodak zamalo". Do sada je predloženo mnogo raznovrsnih metodata za promenu kursa asteroida. Pre svega, tu su masivni raketni projektili koji bi delovali isključivo svojom kinetičkom energijom. Moguće je, zatim, na asteroid postaviti raketni motor velike snage. Ako obezbedite dovoljnu količinu goriva i pustite motor da radi dovoljno dugo, promena kursa je zagarantovana. Jedan egzotični metod koristio bi solarna jedra koja bi pod dejstvom sunčevog vetra odvukla stenu daleko od Zemlje. Postoji i mogućnost da se u blizini asteroida “parkira” masivna letelica koja bi svojim gravitacionim poljem odvukla asteroid u željenu stranu. Tu su, zatim, laserski topovi i ko-zna-šta-sve-još, nešto od tehnike koja već postoji i mnogo više naučne fantastike. Po nekim procenama, čovečanstvu će biti potrebno bar trideset godina da razvije efikasne tehnike promene kursa asteroida što je vremenski period na koji verovatno možemo da računamo.

Jer, i pored toga što je Sunčev sistem prepun asteroida i kometa (do danas je mapirano preko 40.000 ovakvih nebeskih tela), verovatnoća da dođe do kolizije veoma je mala. Razlog za to je prost: kosmička rastojanja su ogromna, a prostor između nebeskih tela dovoljno velik da se svako oseća "komotno". Uz to, nebeska tela putuju po eliptičnim putanjama koje se retko kad seku, sustižu ili prestižu. Ako Sunce predstavite košarkaškom loptom, Zemlja bi bila predstavljena kamenčićem veličine dva milimetra na rastojanju od oko trideset metara. Pluton bi se nalazio na rastojanju od skoro kilometar i ne bi bio veći od trunčice prašine. Najveći asteroid, Ceres, sa svojih 300 kilometara, četrdeset puta je manji od Zemlje. Sunčev sistem je, dakle, prazan ali je broj "kamenčića" u njemu ipak dovoljno velik da se fatalni sudari moraju desiti, pre ili kasnije. 

Meteorski krater u Arizoni

Kompjuterske simulacije pokazuju da je u poslednjih 10.000 godina naša planeta bila bar 350 puta pogođena razornim projektilima iz svemira. Ni budućnost nije mnogo svetlija: proračuni predviđaju da će se u narednih deset milenijuma desiti preko 100 fatalnih incidenata u kojima će neposredno stradati 13 miliona ljudi, da će se desiti 300 eksplozija ravnih onoj tunguskoj, 12 okeanskih udara sa cunamijima od kojih će svaki odneti po pola miliona žrtava i četiri kopnena udara s jednako tragičnim učinkom.

Nećemo biti u stanju da se odbranimo ako na vreme ne budemo počeli da se spremamo za opasnost koja će neminovno doći. Pripreme podrazumevaju izvođenje eksperimenata koji na bezazlenoj kosmičkoj meti treba da potvrde validnost teorijskog koncepta. Upravo zato je NASA  spektakularno “zakucala” svoju sondu “Dart” u asteorid Dimorfos, brzinom od 22,000km/h. Naravno, ovaj eksperiment ne treba da nas brine jer Zemlji, ni pre ni posle udara, nije pretila nikakva opasnost. Dimorfos je stena oblika dijamanta, veličine 160 metara, koja orbitira oko asteroida Didimos prečnika 780 metara. Veći asteorid nalazi se na sigurnom rastojanju od Zemje i na njegovu putanju ovaj “kosmički karambol” nije mogao značajnije da utiče. Kamere na sondi napravile su nekoliko sjajnih fotografija oba asteroida neposredno pred udar. U krupnom planu lepo se vidi “gomila smeća”, površina prepuna rasutog kamenja oštrih ivica i nepravilnog oblika. 

Dimorfos je veoma pažljivo odabrana meta. Meteorit njegove veličine ne bi ugrozio opstanak čovečanstva ali bi njegov udar napravio krater veći od hiljadu metara, uz devastaciju koja bi obuhvatila još veću površinu. Uz to, putanja Dimorfosa veoma dobro je izučena. Kada se ta putanja uporedi s putanjom nakon kolizije, NASA će moći vrlo precizno da izračuna koliku promenu pravca i brzine je izazvao sudar s kosmičkom sondom. Tačnost podataka treba da potvrde snimci napravljeni pomoću male italijanske letelice “LiciaCube” koja je sudar snimala sa sigurnog rastojanja. Pre sudara Dimorfosu je za jedan krug oko Didimosa bilo potrebno 11 časova i 55 minuta. Ako je udarac sonde bio delotvoran, ovo vreme trebalo bi sada da bude kraće za nekoliko minuta. Ovi “sitni” minuti i takoreći beznačajne promene putanje sutradan, u slučaju nekog asteroida koji bi predstavljao stvarnu pretnju, mogu da spasu čitavu planetu. 

Prema prvim snimcima, reklo bi se da je NASA zabeležila “pun pogodak” i da čovečanstvo može malo mirnije da spava. Možda danas još uvek nismo u stanju da izbegnemo svaku opasnost iz kosmosa ali misija “Dart” daje nadu da, posle mnogo milijardi godina neprekidnog kosmičkog bombardovanja, više nismo sasvim bespomoćni. Planeta Zemlja uzvraća udarac. 

Razmere opasnosti

Kraj dinosaurusa

Šteta koju pad meteorita na Zemlju može da izazove drastično se povećava sa njegovom veličinom:

<1 m: Nema štete. Ovo su, zapravo, "zvezde padalice" koje, ukoliko ste uporni, lako možete da opazite svake noći. Poželite nešto! Broj zvezda padalica višestruko se uvećava kad god Zemlja proleće kroz neki meteorski roj. Većina ovakvih meteorita u potpunosti sagori pre nego što dostigne 70 km visine. 

1 m: Manja šteta. Sa Zemlje se jasno vidi vatrena lopta koja se lagano gasi kako meteorit usporava i gubi visinu. Na mestu udara ostaje manji krater. Udarac ima dovoljnu snagu da ubije čoveka, probije krov kuće ili demolira automobil.

100 m: Znatna šteta. Sa Zemlje se vidi vatrena lopta mnogo sjajnija od Sunca. Veliki požari na mestu udara, lokalna ekonomska katastrofa, moguće istrebljenje osetljivijih životinjskih vrsta, manje promene u globalnoj klimi. Oslobođena energija daleko je veća od one koju imaju najveće termo-nukelarne bombe

1 km: Velika pretnja čitavoj civilizaciji. Spontani požari i masovna stradanja u čitavoj zoni udara. Krater je dovoljno velik da pokrije čitav jedan grad. Cunamiji duž svih obala okeana. Nagle klimatske promene. Izostanak kompletne poljoprivredne proizvodnje na obe hemisfere u narednih godinu dana. Eksplozija socijalnih problema. Moguća anarhija u svetskim razmerama.

10 km: Katastrofa epskih proporcija. Neposredni efekti udara osećaju se decenijama. Istrebljenje najvećeg dela živih bića. Ogromne klimatske promene. Globalno zamračenje planete. Perspektiva čovečanstva krajnje neizvesna.

100 km: Sumrak čovečanstva i svih viših životnih formi. Kraj.

Nemezis

Istrebljenje dinosaurusa pre 65 miliona godina nije jedini događaj koji se direktno povezuje sa udarom meteorita. Prema nekim istraživanjima paleontologa, globalne kataklizme povezane sa masovnim izumiranjem živih bića dešavaju se sa zadivljujućom pravilnošću, svakih 25 miliona godina, i sva je prilika da su bar neki od ciklusa uspona i padova živog sveta na Zemlji povezani s katastrofalnim udarcima iz nebeskog komšiluka. Zasad nema pravog objašnjenja odakle potiče ovakva hronološka pravilnost. Svakako najsmelija hipoteza predviđa postojanje Nemezisa, nevidljivog Sunčevog saputnika koji obitava na dalekoj periferiji Sunčevog sistema. Reč je o patuljastoj zvezdi ili velikoj planeti koja u svom periodičnom kruženju oko Sunca povremeno zaluta u tzv. “Ortov oblak”, stanište stotina hiljada kometa preostalih nakon formiranja Sunčevog sistema. Perturbacije koje izaziva Nemezis svojim kretanjem kroz Ortov oblak mogu biti dovoljne jake da neke od kometa "iskoče iz svog ležišta" i zapute se ka unutrašnjosti Sunčevog sistema, ka Zemlji i drugim svetovima.

Nervozni generali

Svake godine u Zemljinu atmosferu uleti oko 30 meteorita većih od jednog metra. Ovakvi meteoriti često eksplodiraju u vazduhu oslobađajući energiju uporedivu s energijom manje nuklearne eksplozije. Naučnici i vojni eksperti odavno pokušavaju da utvrde šta bi se moglo desiti ukoliko do ovakve eksplozije dođe u zoni ratnog konflikta. Jedna takva eksplozija u istočnoj Ukrajini, u trenutku kada ceo svet strahuje od Putinovog prsta na nuklearnom obaraču, mogla bi da stvori potpunu konfuziju oko toga da li je nuklearno oružje zaista upotrebljeno.  Generala Sajmona Vordena iz američke Svemirske komande hronično brine i zategnuta indijsko-pakistanska situacija, s obzirom na to da obe zemlje imaju nuklearno oružje i ne odriču se prava da ga upotrebe: "Jedna eksplozija meteorita iznad glave nekog napetog generala mogla bi lako da bude inicijalna kapisla za nuklearni rat. Svega nekoliko zemalja u svetu ima dovoljno kvalitetnu opremu pomoću koje jasno mogu da se razlikuju prirodne eksplozije meteorita od eksplozija izazvanih vojnim projektilima. Zato je neophodno hitno osnivanje međunarodnog centra za praćenje ovakvih atmosferskih pojava kako bi se isključila svaka mogućnost nehotičnog nuklearnog sukoba."

Torinska skala

Kao što postoji Rihterova skala za merenje jačine zemljotresa, tako postoji i Torinska skala kojom se meri nivo opasnosti od sudara za svaki od poznatih asteroida. Ova skala ima 11 podeljaka: 

• 0: asteroid je bezopasan, ne postoji mogućnost sudara;
• 1: normalno stanje, ekstremno mala mogućnost sudara;
• 2-4: potrebno intenzivno astronomsko praćenje;
• 5-7: preteća situacija, značajna verovatnoća bliskog susreta;
• 8-9: siguran sudar s katastrofalnim lokalnim ili regionalnim posledicama;
• 10: siguran sudar, katastrofa globalnih razmera, veliki rizik po sudbinu čovečanstva i ostalog života na zemlji.

Svi poznati asteroidi na današnji dan imaju ocenu “nula”. U poslednjih dvadeset godina preko 50 asteroida dobilo je ocenu “jedan”. Nakon detaljnijih osmatratanja svi su ponovo klasifikovani kao bezopasni.

Vreme #1657

Planeta zemlja uzvraća udarac: Zakucavanje asteroida Dimorfos

Od trenutka svog postanka, pre oko 3,7 milijardi godina, pa sve do danas, život na Zemlji neprekidno evoluira postajući sve raznovrsniji, složeniji i rasprostranjeniji. Ali to ne znači da je ovaj proces tekao glatko, naprotiv. Na osnovu analize fosila i geoloških zapisa sačuvanih u zemljinoj kori, naučnici danas znaju da se naša planeta bar pet puta do sada našla na ivici potpune katastrofe, suočena s munjevitim gubtkom ogromnog broja biljnih i životinjskih vrsta. Broj manjih incidenata, kada je biosfera morala da pretrpi velike ali ne i fatalne udarce, meri se stotinama. Ti udarci živom svetu nizali su se, u skoro pravilnim vremenskim razmacima, sve do današnjeg dana i nema sumnje da će se slični događaji dešavati i u budućnosti.

Neke od ovih katastrofa došle su pravo niotkuda, iz dubokog kosmosa, izazvane su udarima kometa i asteroida koji slobodno plove kroz Sunčev sistem. Svakako najpoznatiji takav događaj zbio se pre oko 66 miliona godina (poslednja od pet pomenutih masivnih katastrofa) kada je sudar Zemlje s kosmičkom stenom veličine desetak kilometara uništio preko tri četvrtine živog sveta, sve životinje teže od dvadeset kilograma a među njima i famozne dinosauruse koji su do tog trenutka suvereno vladali čitavom planetom. Mehanizam uništenja je jednostavan: udarac meteorita stvara vatreni front koji razara sve isped sebe a za sobom ostavlja ogromnu količinu neprozirnog pepela i prašine. Nakon toga sunce postaje praktično nevidljivo, nastaje iznenadno ledeno doba koje će desetkovati živi svet koji je nekim čudom preživeo trenutak udara.

Takve stvari dešavale su se u davnoj prošlosti ali se dešavaju i u savremeno doba. Udarac meteorita iznad oblasti Tunguska u Sibiru 1908. godine opustošio je preko 2.000 kvadratnih kilometara i oborio preko 80 miliona stabala. Setimo se i meteorita koji je eksplodirao iznad Čeljabinska 2013. godine. Iako meteorit nije bio veći od 20 metara, preko 1.500 ljudi moralo je da zatraži lekarsku pomoć. Kako veličina meteorita raste, tako rastu i posledice koje on ostavlja za sobom. Danas se veruje da bi sudar sa asteroidom veličine 100 kilometara izazvao brz kraj čovečanstva i celokupnog života na Zemlji. Takav događaj ne samo da je moguć, na duge staze on je neizbežan. 

Zato se danas pažljivo posmatraju svi veliki asteroidi koji se kreću u blizini Zemlje. Zahvaljujući tome, možemo da isključimo mogućnost globalne kataklizme u narednih nekoliko stotina godina. Ali, u našem kosmičkom dvorištu nalazi se i mnogo hiljada manjih stena koje je jako teško pratiti u kontinuitetu a čiji bi udarac još uvek mogao da izazove lokalnu katastrofu. Kako se boriti protiv njih?

Kada bi neka od ovih stena krenula ka Zemlji, čovečanstvo bi moralo brzo da reaguje. Postoje svega dva načina da se kolizija spreči: razaranje asteorida termo-nuklearnim bombama ili njegovo skretanje sa putanje sudara. Prvi način primenio je Brus Vilis u poprilično lošem filmu “Armagedon”, drugi je 27. septembra upotrebila NASA kada se svojom sondom “Dart” spektakularno “zakucala” u asteorid Dimorfos brzinom od 22,000km/h. Naravno, ovaj eksperiment ne treba da nas brine jer Zemlji, ni pre ni posle udara, nije pretila nikakva opasnost. Dimorfos je stena oblika dijamanta, veličine 160 metara, koja orbitira oko asteroida Didimos prečnika 780 metara. Veći asteorid nalazi se na sigurnom rastojanju od Zemje i na njegovu putanju ovaj “kosmički karambol” nije uticao. 

Putanja Dimorfosa veoma dobro je izučena. Kada se ta putanja uporedi s putanjom nakon kolizije, NASA će moći vrlo precizno da izračuna koliku promenu pravca i brzine je izazvao sudar s kosmičkom sondom. Tačnost podataka treba da potvrde snimci napravljeni pomoću male italijanske letelice “LiciaCube” koja je sudar snimala sa sigurnog rastojanja. Pre sudara Dimorfosu je za jedan krug oko Didimosa bilo potrebno 11 časova i 55 minuta. Ako je udarac sonde bio delotvoran, ovo vreme trebalo bi sada da bude kraće za nekoliko minuta. Ovi “sitni” minuti i takoreći beznačajne promene putanje sutradan, u slučaju nekog asteroida koji bi predstavljao stvarnu pretnju, mogu da spasu čitavu planetu. Jer, ako putanju asteroida izmenite za samo nekoliko metara na dovoljno velikom rastojanju, nekoliko godina pre sudara, sva je prilika da će on na kraju promašiti Zemlju za mnogo hiljada kilometara.

Prema prvim snimcima, reklo bi se da je NASA zabeležila “pun pogodak” i da čovečanstvo može malo mirnije da spava. Možda danas još uvek nismo u stanju da izbegnemo svaku opasnost iz kosmosa ali misija “Dart” daje nadu da, posle mnogo milijardi godina neprekidnog kosmičkog bombardovanja, više nismo sasvim bespomoćni. Planeta Zemlja uzvraća udarac. 

Vreme

Put na Mesec, ponovo

Prvi pokušaj lansiranja “Artemisa 1” završio se naslavno: direktor leta otkazao je čitavu operaciju kada je na štoperici ostalo svega 40 minuta. Neposredno pred let ništa nije išlo kako treba: prvo su nastali problemi sa točenjem super-hladnog vodonika u glavni rezervoar. Zatim je na konstrukciji rakete primećena pukotina za koju se srećom ispostavilo da je parče leda nastalo tokom pretakanja goriva. I kada je izgledalo da je najteži deo priprema okončan, pojavio se problem sa jednim od motora koji inženjeri nikako nisu mogli da rashlade do potrebne temperature. Lansiranje je na kraju odloženo a prvi naredni termin je 2. septembar. Kako sada stvari stoje, biće to trka s vremenom: stručnjaci tek treba da pronađu “đuntu” koja je otkazala i pokušaju da “nabudže” onu sa “sitnim nutom”. Pod uslovom da “pasuje”.

Ime “Artemis” nije izabrano slučajno - u grčkoj mitologiji Artemis (Artemida) je boginja prirode, rađanja, lova, divljine, streličarstva i Meseca, sestra bliznakinja Apola (Apolona), boga muzike, umetnosti, Sunčeve svetlosti i znanja. Projekat “Apollo” je pre više od pola veka odveo Amerikance po prvi put na Mesec. Projekat “Artemis” tamo treba da ih vrati i barem delimično nadoknadi decenije koje je pojeo šatl. Iako je u početku smatran za kosmičko vozilo budućnosti, šatl nikad nije ispunio očekivanja i na kraju je, i pored više od stotinu realizovanih misija, ostao upamćen samo po katastrofama “Čelindžera” i “Kolumbije” koje su odnele 14 života. Šatl je, kao projekat, završio na slepom koloseku, koncept raketoplana za višekratnu upotrebu na kraju je napušten a inženjeri su se vratili klasičnom dizajnu koji je bio tako uspešan tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Tokom trajanja “Apollo” projekta 12 astronauta hodalo je Mesečevom površinom, preko 20 ih je napustilo Zemljinu orbitu i boravilo u “dubokom” kosmosu. Nijedno lansiranje nije bilo neuspešno. Jedina nesreća zabeležena je u ranoj fazi, tokom obuke u simulatoru na zemlji kada su u požaru stradala trojica astronauta. Osvajanje kosmosa nikad nije bilo bezopasno.

Kompozicija “Artemis 1”, u suštini, ima dva osnovna dela: primarni raketni nosač (takozvani “Space Launch System” ili SLS) i brod “Orion” koji će u bliskoj budućnosti moći da nosi četvoročlanu ljudsku posadu. Ovaj “ansambl” zajedno nikad nije leteo u kosmos, zato je “Artemis 1” toliko značajan. U pitanju je najveća raketa koja je ikad napravljena i može se porediti samo sa Saturnom V, raketom koju je konstruisao “američki” Nemac Verner fon Braun. SLS ima visinu od oko 60 metara a sa “Orionom” i tornjem za spasavanje na njemu dostiže i svih 100, što je visina koju nema ni Kip slobode u Njujorku. Međutim, visina nije preterano bitna, mnogo je važniji maksimalni potisak koju raketni nosač može da obezbedi. U slučaju SLS-a to je oko 4.000 tona što je za 15% više u odnosu na legendarni Satun V (ukupna masa čitave kompozicije iznosi oko 2.600 tona). U nisku zemljinu orbitu SLS može da izbaci teret od oko 95 tona.

NASA se generalno trudila da za prve letove “Artemisa” iskoristi komponente koje ima na lageru, pre svega one koje su nadživele epohu šatla. Delovi koji su ugrađeni u SLS do sada su učestvovali u preko 50 svemirskih misija. To što su komponente već testirane u praksi smanjilo je troškove i ubrzalo njihovu ponovnu sertifikaciju za let. 

SLS ima dva bustera na čvrsto gorivo koji su skoro identični onima koji su korišćeni za letove “šatla”. Busteri na čvrsto gorivo rade relativno kratko i obezbeđuju lavovski deo potiska ali imaju i jednu veliku manu: kada ih jednom “potpalite”, ne postoji mogućnost da ih više isključite. Busteri gore sve dok ne potroše celokupno gorivo kojim raspolažu i ako nešto krene naopako, mogućnosti za korekciju su minimalne. U ovom slučaju,  radi se o recikliranom i neznatno usavršenom hardveru šatla (dodat je jedan segment kako bi se povećala količina goriva i produžilo vreme rada za četvrtinu) s tom razlikom da busteri više nemaju padobran čime je eliminisana mogućnost njihove ponovne upotrebe. 

Centralni deo SLS-a čini ogroman rezervoar za gorivo karakteristične narandžaste boje (nalik na onu koju smo mogli da vidimo na glavnom rezervoaru šatla) za čije dno su vezana četiri velika motora (RS-25) preuzeta sa rashodovanih šatlova (trenutno ih na lageru ima 12, dovoljno za nekoliko narednih misija). Ovi motori tokom poletanja generišu oko četvrtinu ukupnog potiska i kao gorivo koriste 2.75 miliona litara super-hladnog tečnog kiseonika i vodonika. Ni ovi motori neće moći da se koriste višekratno: kade obave svoj posao iznošenja “Oriona” nadomak niske Zemljine orbite, kompletan SLS ansambl biće odbačen. Oba bustera i ispražnjeni centralni rezervoar sa motorima završiće na kraju u dubinama Atlantskog okena.

Između centralnog rezervoara i “Oriona” nalazi se drugi stepen, kratak cilindar sa jednim raketnim motorom (RL-10, kasnije će ih biti četiri). Ovaj motor nastavlja da ubrzava “Orion” sve dok brod ne dostigne  stabilnu orbitu oko Zemlje. Nakon nekoliko krugova oko Zemlje, motor drugog stepena aktivira se još jednom čime letelica dospeva na trans-lunarnu putanju koja vodi direktno na Mesec, nakon čega se drugi stepen odbacije. Letelica će proći kroz Van Alenove radijacione pojaseve i preseći putanje komunikacionih satelita u niskoj i GPS satelita u visokoj Zemljinoj orbiti. 

Spuštanje na Mesec nije predviđeno, letica bi trebalo da napravi 5-6 širokih krugova oko Meseca uz dva bliska prolaza koji će je dovesti na samo 100 kilometara od Mesečeve površine. Ako sve bude išlo po planu, “Orion” će se naći na rastojanju od 450.000 kilometara u odnosu na Zemlju. Kada se uzme u obzir da je Mesec od Zemlje udaljen oko 385.000 kilometara, lako je izračunati da će se “Orion” naći čak 65.000 kilometara iza Mesečeve orbite, što će biti rekordno veliko rastojanje za letelice koje mogu da nose ljudsku posadu.

Tokom čitavog puta “Orion” će prevaliti više od dva miliona kilometara. Misija bi trebalo da potraje između 39 i 42 dana, mnogo duže nego što će kasnije trajati misije sa ljudskom posadom (oko 10 dana). Dodatno vreme potrebno je kako bi se obavili i po potrebi ponovili svi potrebni testovi na letelici. Pošto na njoj nema posade, inžinjeri će biti spremni da u tehničkim ispitivanjima idu “do kraja” dovodeći letelicu na sam rub tehničke izdržljivosti. Jedino tako može se utvrditi da li je letelica sigurna za boravak kosmonauta. 

Kada svi eksperimenti budu obavljeni, “Orion” će se, uz pomoć sopstvenog motora i Mesečeve gravitacione praćke, naći na povratnoj putanji. Poslednja faza leta uvek je dramatična. Orion će odbaciti svoje solarne panele i čitav servisni modul, da bi prešao na interni, baterijski pogon. Povratak u Zemljinu atmosferu desiće se na visini od oko 120 kilometara pri brzini od 40.000 km/h, značajno većoj od one koja je uobičajena u ovoj fazi leta. Samim tim, i usporenje će biti veće tako da će letelica trpeti i veće opterećenje, sve do 9G, (9 puta veće od opterećenja na zemlji u stanju mirovanja). Ilustracije radi, Tom Kruz je u filmu “Top Gun: Maverick” dostigao 10G i jedva “pretekao”. Veliko aerodinamičko opterećenje uvek prati i povećanje temperature: termički štit “Oriona” moraće da izdrži temperaturu od najmanje 2.800C. Kada brzina dovoljno opadne, termički štit biće odbačen a otvoriće se padobranski sistem sa tri velike kupole koji će meko spustiti komandni modul “Oriona” na površinu Tihog Okeana negde kraj obale Kalifornije. Komandni modul “Oriona” (kapsula za astronaute) jedini je element konstrukcije koji se može ponovo iskoristiti. Svi ostali elementi napravljeni su za jednokratnu upotrebu.

Ako ste u koncepciji i letu “Artemisa” prepoznali detalje iz davno završenog projekta “Apolo” - u pravu ste. Sličnosti ima mnogo više nego razlika. 

“Artemis 1” predstavlja prvu u nizu od tri uzastopne misije koje čoveka treba da vrate na Mesec. Naredna bi trebalo da predstavlja kopiju prve, s tom razlikom da će se u “Orionu” nalaziti i astronauti. Treća ekspedicija trebalo bi da uključi i meko spuštanje na Mesec, tačno ono što su Nil Armstrong i Baz Oldrin izveli 1969. godine tokom misije “Apolo 11”. Jedino će lokacija spuštanja biti potpuno drugačija. Umesto ekvatorijalnog Mesečevog pojasa, astronauti “Artemisa” spustiće se u blizini južnog pola. Danas znamo da u okolini Mesečevih polova postoje krateri čiji je dno stalno u sunčevoj senci i da se tu mogu pronaći značajne količine zamrznute vode. Voda predstavlja ne samo osnovnu ljudsku potrebu, disocijacijom vode dobijaju se vodonik i kiseonik, osnovni elementi raketnog pogonskog goriva. Kiseonik je naročito kritičan resurs tokom kosmičkih letova - astronauti u svakom trenutku moraju da imaju značajnu rezervu ovog gasa. Takođe, ovo je prilika da NASA ispravi i jednu veliku istorijsku nepravdu: svi astronauti koji su do sada bili na Mesecu bili su belci i muškarci, za žene i pripadnike drugih rasa tu nije bilo mesta. 

Četvrta misija trebalo bi da bude obavljena na značajno usavršenoj letelici, sa jačim prvim stepenom i dodatnim motorima u drugom, sa verovatnim ciljem uspostavljana trajne orbitalne stanice u Mesečevoj orbiti. Sa povećanjem snage raketnih motora povećaće se i teret koji “Orion” može da ponese na Mesec, sa 26 na 45 tona. Orbitalna stanica u okolini Meseca mogla bi da posluži kao polazna tačka za neke naredne misije i još ambicioznije ciljeve. S obzirom da je NASA već najavila da “Artemis” neće imati više od jednog lansiranja godišnje, teško je očekivati da se trijumfalni povratak desi pre 2025. godine. 

Nakon toga, NASA namerava da ka Mesecu šalje nove posade u regularnim vremenskim intervalima čiji bi primarni zadatak bio da u permanentno osenčenim Marsovim kraterima pronalaze rezerve vode koje bi neke buduće generacije astronauta mogle da iskorste za proizvodnju raketnog goriva i kiseonika. Da li će se tako nešto i desiti, ostaje da se vidi. Odlazak na Mesec i povratak sa njega već smo gledali. Izazov bi bio - otići i ostati, napraviti stalnu lunarnu postaju, na Mesečevoj površini ili u Mesečevoj orbiti. Nakon toga, reklo bi se da je jedina realna odrednica Mars. Oni koji misle da je to samo još jedan korak u istom pravcu zaboravljaju koliko je Mars daleko, koliko je putovanje do njega dugačko (oko pola godine u jednom smeru) i da negativni uticaji prolongiranog kosmičkog zraćenja i bestežinskog stanja na ljudski organizam još uvek nisu dovoljno istraženi. Čak i kad toga ne bi bilo, ostaje ogroman problem obezbeđivanja potrebne količine hrane, vode, kiseonika i drugih potrepština za jedan tako dugotrajan let. 

Kakvog uopšte smisla ima ponavljati nešto što je već uspešno obavljeno pre više od pola veka? Na Mesecu je boravilo šest ljudskih posada, poslednja se odatle vratila 1972. godine. Reči koje je pritom izgovorio Judžin Sernan još uvek odzvanjaju u glavama nas, malo starijih: “Danas napuštamo Mesec [...] odlazimo kao što smo i došli i, uz Božiju pomoć, vratićemo se opet, u miru i sa nadam za čitavo čovečanstvo”. U međuvremenu, Amerika je mnogo toga zaboravila i sada ponovo uči da hoda. Takođe, većina stanovnika ove planete nikad nije imala priliku da uživo gleda kako se astronauti šetaju po Mesecu, za njih je to urbana legenda a “Artemis” šansa da prvi put lično učestvuju u svemu. Ostaju nam teoretičari zavere koji znaju da ljudi nikad nisu bili na Mesecu i koji nepokolebljivo veruju da je sve to snimio Stenli Kjubrik u nekoj peščari Arizone. Ko će biti režiser ovoga puta, čekamo da nam jave.

Neke zanimljivosti

Na projektu “Artemis” sarađuje više državnih svemirskih agencija i ogroman broj partnerskih kompanija koje proizvode ključne komponente sistema. Iako američka NASA snosi najveći deo troškova i, samim tim, diktira uslove i dinamiku rada, tu je i Evropska svermirska agencija (ESA) koja je, u saradnji sa “Erbasom” za “Orion” napravila servisni modul. Bustere je napravio “Nortrop Gruman”, centralni rezervoar izradio je “Boing” dok je motore na tečno gorivo obezbedio “Aerodžet”. 

Za razliku od orbitera iz vremena “Apolla” koji je za pogon svojih uređaja i instrumenata koristio akumulatore i hemijsku energiju gorivnih ćelija, “Orion” će koristiti energiju koju proizvode četiri zrakasto raspoređena foto-električna panela. Ovi paneli vrlo su efikasni generatori električne energije: svaki od njih može da proizvede dovoljno struje za dva prosečna domaćinstva.

To što na brodu nema ljudske posade ne znači da u njemu niko ne “stanuje”. U astronautskim sedištima nalaze se tri manekenske lutke. Prve dve lutke, Helga i Zohar, imaju samo torzo i na sebi nose preko 5600 senzora za merenje radijacije, s tim da Zohar na sebi ima specijalno “AstroRad” odelo za zaštitu od zračenja. Po povratku na Zemlju, naučnici će uporediti količinu zračenja koju su primile obe lutke i proveriti efikasnost zaštitnih mera. Treći lutak, “Munikin Kampos” dobio je ime po Arturu Kamposu, inženjeru koji je odlučujuće doprineo da se misija “Apollo 13”, nakon eksplozije u servisnom modulu, ipak završi bez žrtava. Kampos je obučen u kompletno astronautsko odelo sa mnogobrojnim senzorima za merenje temperature, ubrzanja, vibracija i radijacije. Uz ova tri ćutljiva stanara, u kapsuli su i dve vesele plišane lutke odevene u narandžasti kosmonautski komplet: “Snupi”, poznati junak iz stripa “Peanuts” kojeg je za maskotu izabrala NASA i “Shaun the Sheep”, brljiva ovčica iz istoimene animirane britanske serije koju je izabrala ESA. Lutkice nisu tu samo radi ukrasa: one imaju “odgovoran zadatak” da detektuju nultu gravitaciju tako što će početi da lebde u komandnom modulu “Oriona” kada letelica dospe u bestežinsko stanje.

Iako “Artemis 1” ima prevashodan cilj da potvrdi valjanost tehničkog koncepta i spremnost letelice da ponese ljudsku posadu, to ne znači da misija nema i ozbiljne naučne ciljeve. Naprotiv! Na letelici se nalazi i 10 minijaturnih satelita oblika kocke, svaki težak jedva nekoliko kilograma. Svi oni biće izbačeni u susret Mesecu neposredno nakon što se “Orion” nađe na trans-lunarnoj putanji. Jedan od satelita treba da razapne svoje jedro i nošen Sunčevim vetrom odleti do izabranog asteroida odakle treba da  pošalje spektakularne snimke visoke rezolucije. Drugi, japanski, treba da se meko spusti na Mesečevu površinu. Treći nosi sa sobom uzorak kvasca kako bi ispitao uticaj kosmičkog zračenja na žive organizme. Par satelita ima instrumente kojima mogu precizno da lociraju zalihe vode na Mesecu. Bilo je puno originalnih Ideja za ove mini-satelite ali je ponestalo vremena za relazaciju tako da su tri mesta na kraju ostala nepopunjena. 

U “Orionu” se nalazi mnogo tehničkih uređaja i softverskih aplikacija koje srećemo u svakodnevnom životu a koje bi jednog dana i astronauti mogli da koriste. Tu je “Amazonov” digitalni asistent “Aleksa” koji se pokazao sposobnim da kontroliše brojne kućne uređaje (rasveta, grejanje), upravlja zabavnim sadržajima (audio, video) ili, prosto, da daje brze odgovore na “nemoguća pitanja”. Tu je i novi konferencijski sistem baziran na “Cisco Webex” tehnologiji koji treba da olakaša komunikaciju astronauta, kako međusobno tako i sa kontrolom leta. Sve ove pametne sprave spadaju u kategoriju “Internet of things”. Reč je o stvarima iz svakodnevnog života kojima je udahnut novi život priključivanjem na internet tako da, recimo, vaša pegla može da se konsultuje s veš mašinom. 

Iz hangara u kojem je montiran i temeljno testiran, “Artemis 1” je do lansirne rampe prevezen 16. avgusta na specijalnom traktoru koji dizajnom više liči na neko vozilo iz “Ratova zvezda”. Ova pokretna platforma sa gusenicama kreće se izuzetno sporo, maksimalna brzina ne prelazi 1.5 km/h (tri puta sporije od ljudskog hoda). Brže od toga platforma niti može, niti sme da se kreće inače bi se teret jednostavno prevrnuo. Posle vožnje koja je trajala deset sati raketa je postavljena na legenardnu lansirnu rampu 39B. Sa ovog mesta otpočele su 53 misije šatla a pre šatla još desetak misija iz programa “Apolo” i “Skajlab”.

Rokovi i novac

“Artemis 1” ima šanse da bude tehnički uspešan ali sa finansijske strane teško da može da dobije prelaznu ocenu, bar za sada. 

Program “Artemis” potekao je iz programa “Constellation” koji je formulisao predsednik Džordž Buš 2005. godine sa ciljem da vrati Ameriku u duboki kosmos i eventulano je odvede na Mars. Realizacija projekta dobrano je odmakla pre nego što su troškovi krenuli da se gomilaju sumanutom brzinom. Projekat je jednostavno bio preambiciozan i kada su 2010. godine planirani troškovi dostigli kolosalnih 500 milijardi dolara, predsednik Obama bio je prinuđen da “povuče ručnu”, restartuje ceo projekat i napore preusmeri na lakše dostižan cilj, Mesec. Raketni nosači koji su do tada bili razvijeni, “Ares I” i “Ares V”, jedostavno su odbačeni i zaboravljeni, pretekao je jedino brod za posadu “Orion” koji je imao i jednu “probnu vožjnu” tokom 2014. godine. 

“Artemis” je prvi put zvanično najavljen 2017. godine iako je rad na SLS-u i “Orionu” počeo još 2011. godine, odmah posle odluke Obame da penzioniše “Constellation”. Ispotaviće se da ni “Artemis” nije bio mnogo jeftiniji ali se nekako provukao pored političara koje pare poreskih obveznika više vole da troše na nešto što će im doneti brže političke poene. Samo do 2018. godine NASA je utrošila oko 12 milijardi dolara a do kraja 2021. godine i svih 20. 

Nervoza je počela da raste kada je NASA počela da pomera datum prvog lansiranja. Inicijalni predviđeno za novembar 2017. godine, pomereno je za jul 2018. pa onda za decembar 2019, sredinu 2021... U poslednje tri godine troškovi projekta otišli su u nebesa. Ako nastave da rastu sadašnjim tempom, očekuje se da na “Artemis” do 2025. godine bude potrošeno preko 90 milijardi dolara, što je veliki novac čak i za Ameriku. Inicijalno je procenjeno da će za jedan let “Artemisa” biti potrebne dve milijarde ali, kako sada stvari stoje, teško da će i četiri biti dovoljne. Takav finansijski pritisak NASA ne može da izdrži čak ni na kraće staze (jedno lansiranje raketom “Falkon Heavy” koja može da nosi 70% tereta “Artemisa” košta svega 150 miliona dolara). 

Istina je da sav tav novac nije uludo bačen. Odgovarajući na kritike javnosti koja optužuje nacionalnu svemirsku agenciju za raspiništvo, loš menadžment i nepouzdane partnere, čelnici NASA podsećaju da na projektu “Artemis” sarađuje čitava armija naučnika i da je na konstrukciji uposleno preko 3.800 firmi iz svih 50 saveznih država. “Artemis”, po njihovom mišljenju, predstavlja kapitalnu nacionalnu investiciju. Tamo gde drugi vide samo gomilu metala, NASA vidi armiju najboljih stručnjaka koji zajednički rade u korist američke budućnosti. Osim toga, NASA se nada da će “Artemis” krenuti stopama “Džejmsa Veba”. I “Džejms Veb” je nemilice probijao rokove i na kraju koštao mnogo više nego što se očekivalo, ali ga je javnost prigrlila kao novu ikonu čim su se pojavile prve spektakularne fotografije. Ako se misija “Artemisa 1” okonča uspešno, otvoriće se i prečica do srca američke javnosti.

Koncept “Artemisa” nije bez konkurencije. I sada je na raspolaganju “Falcon Heavy” koji, doduše, nije tako moćan kao SLS ali i dalje predstavlja jedino u praksi provereno vozilo za lansiranje velikih tereta. Elon Mask i “Space X” rade na kolosalnom raketnom nosaču “Starship” koji će, svojim dimenzijama i snagom u potpunosti zaseniti SLS i “Artemis”. Ova grdosija biće visoka oko 120 metara i imaće dva stepena, sa 33 “Raptor” motora na metanski pogon u prvom i 6 u drugom, sa maksimalnim potiskom od 7.200 tona. Uz još veći potisak, “Zvezdani brod” će imati i dodatnu prednost: najveći deo komponenti moći će ponovo da se koristi što će drastično smanjiti troškove lansiranja. Tu su i Džef Bezos i njegova kompanija “Blue Origin”sa projektom “New Glenn”. Iako ovaj raketni nosač neće biti tako moćan kao SLS ili “Starship”, i dalje se radi o impozantnoj letelici. A uskoro se očekuje i kineski “Dugi marš 9”, možda i ruski “Jenisej”. Konkurencija je uvek bila dobra stvar.

Vreme #1652

Saradnja i ratovi u kosmosu

Međunarodna svemirks stanica (ISS)

U trenutku kada je Jurij Borisov, nedavno postavljeni direktor Ruske svemirske agencije “Roskomos”, nakon sastanka sa predsednikom Putinom, neformalno saopštio rusku odluku o napuštanju Međunarodne svemirske stanice (ISS) do 2024. godine, izgledalo je da je rusko-američkoj saradnji u kosmosu posle više od dve decenije došao kraj. Bilo je to istinsko iznenanđenje jer su samo dve nedelje ranije Rusija i Amerika potpisale sporazum o razmeni astronauta kako bi američki astronauti mogli da lete na ruskim brodovima i obratno. Uz to, Amerika je dala čvrste garancije da će ISS ostati u upotrebi sve do 2030. godine a verovatno i duže. 

 Kasnije su Rusi malo revidirali svoj stav (“još uvek nemamo ništa napismeno”), verovatno shvatajući da se u tako kratkom roku nikakva ruska alternativna orbitalna stanica ne može postaviti u orbitu. Kako sada stvari stoje, rok je produžen i vrlo je moguće da se Rusi ostati tu gde jesu bar još 5-6 godina. Do tada bi, kako kaže direktor leta Vladimir Solovjev, nova ruska orbitalna stanica, ROSS, trebalo da uđe u operativnu upotrebu. “Nema nikakvog smisla da prekidamo sa letovima u kosmos pa da se tamo opet vraćamo”, kaže Solovjev, “tek kada ROSS postane operativan, napustićemo ISS”. A dok se to ne desi, na Međunarodnoj orbitalnoj stanici nastavlja se posao kao i obično. Naravno, ništa više nije kao pre - ukrajinski rat, sasvim logično, doveo je i do povećanih tenzija između američke (NASA) i evropske (ESA) svemirske agencije na jednoj strani i ruskog “Roskosmosa” na drugoj. 

Doba sloge: Ruska i američka posada ISS

Ipak, sve ovo treba uzeti sa rezervom jer Borisov ostavlja mogućnost da se o daljem ostanku Rusije u programu ISS razgovora pod uslovom da Zapad ukine sankcije koje pogađaju rusku svemirsku industriju koja je posebno pogođena nedostatkom kompjuterskih komponenti, specijalizovanog softvera i kritičnih komponenti. Amerika je u relativno kratkom roku uspela da prepolovi količinu visoko-tehonološke robe do koje Rusija može da dođe što će u krajnjem imati razarajući efekat na razvoj ruske avijacije i kosmotehnike. 

 Nije ovo prvi put da se ISS koristi kao sredstvo razračunavanje dve vodeće vojne supersile. Nešto slično već se desilo 2014. godine kada je Rusija pokušala da svemirsku stanicu iskoristi kao sredstvo kojim će Zapad naterati da prizna aneksiju Krima. Rusija je čak najavila da će trenažni centar za obuku astronauta premestiti upravo na Krim. Za Amerikance koji u to vreme nisu imali čime da stignu od orbitalne stanice osim na ruskim “Sojuzima” ovo je bilo pitanje časti: da bi leteli na Sojuzu, američki astronauti morali bi da prođu obuku na okupiranom Krimu, pod ruskom zastavom. Usledile su pojačane američke ekonomske sankcije na šta je “Roskosmos” zapretio potpunim prestankom saradnje sa američkim astronautima. “Nije to veliki problem”, likovali su ruski zvaničnici na društvenim mrežama, “Amerikanci uvek mogu svoje ljude da pošalju na ISS pomoću trambuline ili leteće metle”! 

Svemirska stanica pravo je čudo međunarodne saradnje. Prvi njeni delovi lansirani su 1998. godine a od 2000. godine na njoj se konstantno nalazi manja ili veća ekipa astronauta. Reč je o modularnom kompleksu veličine fudbalskog igrališta koji orbitira oko zemlje na visini od oko 400 kilometara. Uz malo bolji dvogled, možete ga videti i golim okom. Izgrađen je u neka bolja vremena, pre svega zahvaljujući saradnji Amerikanaca i Rusa sa očiglednom namerom da se međusobna saradnja izdigne na viši nivo, naročito nakon zavšetka trke u kosmosu, pada gvozdene zavese i raspada SSSR-a. Na stanici se već decenijama smenjuju naučne posade iz Amerike, Rusije, Kanade, Japana i još 11 evropskih zemalja. 

Provokacija: Ruski astronauti na ISS sa zastavom samoproglašene Luganske Narodne Republike

Stanica je, grubo gledano, podeljena na Ruski i Američki deo koji samo na prvi pogled deluju neazvisno (svaki deo ima po jedan toalet, kuhinju, spavaći deo, radionice i slično). U suštini, ti delovi su namerno tako isprepleteni da samo zajedno mogu funkcionišu: u američkom delu se, na primer, nalaze žiroskopi koji kontrolišu prostornu orijentaciju stanice kao i solarni paneli koji generišu električnu energiju za potrebe čitave stanice dok se u ruskom sektoru nalaze raketni motori pomoću kojih se obavlja povremena korekcija visine i putanje orbitalnog kompleksa. Čak i vizuelno, veoma je lako razlikovati američke i ruske delove letelice: američki segmenti imaju belu boju dok su se Rusi opredelili za narandžastu nijansu lososa. Stanica, inače, ima ukupno 17 modula prilagođenih za stalni boravak posade: osam su obezbedili Amerikanci, šest Rusi, dva Japanci i jedan Evropljani. 

U ovakvoj podeli zaduženja Rusija se ne libi da ukaže do kakvih bi tragičnih posledica moglo da dođe do ukoliko ruski astronauti zaista napuste stanicu, jednom za uvek. Bivši šef “Roskosmosa”, Dmitrij Rogozin, čovek koji ne troši mnogo vremena na biranje reči, podseća da se svemirska stanica može držati na orbiti isključivo motorima “Progresa”, ruskih teretnih brodova pričvršćenih za neku od ulaznih kapija stanice: “Bez nas, postoji realna mogućnost da stanica teška 500 tona padne na Indiju ili Kinu. Uz to, stanica ne leti iznad Rusije, nama ne preti nikakva opasnost. Da li je Zapad spreman da preuzme odgovornost za eventualne posledice”? 

Lepša prošlost: misija Apolo-Sojuz i kraj trke u kosmosu 

Ipak, teško je verovati da Putin namerava da napusti ISS samo zato da bi ostatak sveta ucenjivao katastrofičnim scenarijima. S kojim zato ciljem Putin želi da napusti međunarodnu svemirsku stanicu i pored činjenice da je Rusija u nju već uložila milijarde rubalja? Teško je zamisliti da će Rusija, usred rata u Ukrajini i međunarodnih sankcija, biti u stanju da za kratko vreme uspeti da na nekom drugom mestu replicira uslove koje već već ima. Nova stanica traži ogromna finansijska sredstva i vrhunsku tehnologiju od koje je Rusija već mesecima odsečena. Uz to, čak i bez sankcija, Rusija je u poslednje vreme popuno izgubila imidž kosmičke velesile i, ako se izuzmu letovi do svemirske stanice i nazad, Rusija odavno nije imala neki istraživački poduhvat u kosmosu kojim bi mogla da se pohvali. Napredak Ruske kosmičke tehnike toliko je spor (ako ga uopšte ima) da bi Gagarin, da je kojim slučajem živ, s lakoćom seo za komande “Sojuza” i sam sebe ispalio u kosmos, ništa se tu radikalno nije promenilo još od vremena Sputnjika, Koroljeva i Lajke. 

Putin kaže da će se Rusija okrenuti sopstvenoj orbitalnoj stanici i sopstvenom kosmičkom programu. Ali čemu orbitalne stanice uopšte služe? Pre svega, to su laboratorije koje omogućavaju izučavanje dugotrajnog dejstva nulte gravitacije na ljudski organizam. Sve dok potpuno ne razumemo taj uticaj i ne budemo znali kako da se borimo sa najčešćim negativnim posledicama tog uticaja kao što su osteoporoza, gubitak tonusa i mišićne mase, ne treba ni pomišljati na let do Marsa koji bi, samo u jednom pravcu, trajao bar šest meseci. 

S druge strane, nulta gravitacija omogućava eksperimente s egzotičnim materijalima koje je u zemaljskim uslovima praktično nemoguće kreirati jer se njihove komponente, usled različite gustine, teško ili nikako ne mešaju. Primer ovakvih materijala su, na primer, optički kablovi veoma visoke prozirnosti (samim tim i minimalne svetlosne apsorpcije), neke metalne legure, ultra-tanki i laki materijali na bazi grafena i slično. 

Putinovi astronauti već imaju uslove da se svim time bave na postojećoj Svemirskoj stanici. Ne može se reći da im tu manjka prostora niti da su izloženi šikaniranju ostatka posade zbog “trodnevne specijalne ratne operacije” u Ukrajini koja traje već mesecima. Naprotiv, Ruski astronauti su u više navrata pokazali da ih nimalo ne brine šta o njima misle kolege iz drugih zemalja. Nedavno su tako u orbiti proslavili pad Lisičanska iz ukrajinskih u ruske ruke, sa sve zastavicama dve samoproklamovane ruske republike. NASA je osudila ovaj čisto politički gest podsećajući da je ISS nastao kao plod međunarodne saradnje brojnih država u cilju napretka nauke i tehnike u miroljubive svrhe. 

Ovo nije bio prvi politički incident takve vrste u kosmosu. U novembru je Rusija projektilom sa zemlje uništila jedan ugašeni telekomunikacioni satelit pretvorivši ga u oblak od oko 1.500 krhotina, od kojih su se neke našle direktno na putanji ISS. Bio je to prilično bezobziran gest jer su se u opasnosti našli i ruski i američki astronauti. Nekoliko sati nakon detonacije i jedni i drugi krili su se po hodnicima svemirske stanice pokušavajući da nađu sigurno mesto od potencijalnih šrapnela. 

To, ipak, ne znači da je rat u Ukrajini poptuno prekinuo kontakte ruskih i američkih astronauta na orbitalnoj stanici. Nedavna promena konmandata orbitalne stanice, kada je dužnost preuzeo Amerikanac Maršburn od svog ruskog kolege Škaplerova, bila je i prilika da se prozbori neka birana reč i podseti da astronauti nisu učesnici u ratu. Škaplerov je rekao da “mi na zemlji imamo svoje probleme ali smo zato u orbiti jedna posada, jedna porodica”, izrazivši uverenje da će Maršburn biti dobar komandant na dobrobit obe strane. 

Put do ROSS-a za Rusiju neće biti nimalo lak, pre svega usled razgranatih i sveobuhvatnih sankcija koje pogađaju sve segmente ruske industrije. Kako kaže Jurij Borisov, iskušenja su ogromna: “Zadatak mene i mojih kolega nije da sedimo i čekamo neka bolja vremena. Moramo odmah da nađemo rešenje da svojoj državi isporučimo kosmičke servise koji su joj potrebni, bez obzira da li se radi o telekomunikacijama, geološkim istraživanjima, meteorologiji ili navigaciji. 

Šta će onda nova orbitalna stanice doneti Rusima kao njenim jedinim vlasnicima? U naučnom smislu - ne mnogo više u odnosu na ono što već imaju, ali im, zato, u političkom smislu donosi samostalnost. Jer ISS već ima vrhunsku opremu i još bolje uslove za bavljenje naučnim radom. Rusi će potrošiti barem deceniju da bi imali delić mogućnosti koje imaju već danas. Tačno je da će ruskim “otcepljenjem”, zapadne zemlje ostati bez mogučnosti da na ISS lete ruskim “Sojuzima” ali taj element teško da više ima bilo kakvu težinu jer u današnje vreme Amerikanci imaju više načina da dolete do ISS bez ikakve ruske pomoći. Ukratko, mogućnost da Rusi svojom odlukom o povlačenju naude zemljama sa kojima su do juče zajednički eksploatisali ISS ravna je nuli. 

Zapad svoje opcije tek treba da istraži, sasvim je moguće da ih Ruska odluka u tom pogledu dodatno požuri. Neki preliminarni potezi već su povučeni. NASA je već dodelila novac kompanijama koje treba da izađu sa pretprojektom buduće kosmičke naseobine. Tu su “Blue Origin” (iza kojeg stoji vlasnik “Amazona” Džef Bezos), “Nanoreks” u partnerstvu sa “Lokid Martinom”, “Nortrop Gruman” i “Aksiom Spejs” koji ima ambiciozan plan da u orbitu pošalje sopstvenu orbitalnu stanicu. Ono što brine Amerikance je činjenica da će ISS možda otići u penziju pre nego što nova stanica bude bila na raspolaganju. Nastao bi period u kome Amerikanci jednostavno ne bi imali svoje boravište u kosmosu. 

Sa druge strane, Kinezi već uveliko teraju po svom, oni su nedavno lansirali drugi modul svoje orbitalne stanice “Tiangong”, tamo stalno neko živi i radi i reklo bi se da im ide sasvim dobro. Za razliku od Amerikanaca i Rusa oni su svoji na svome i mogu svoju orbitalnu stanicu da koriste onako kako žele, i u vojne i u mirnodopske svrhe. 

Spejs šatl na nekadašnjoj stanici Mir

Zasad je najmanje verovatna opcija da će nova Ruska orbiltalna stanica biti još jedan ratni poligon, ovoga puta u kosmosu. Sadašnja ISS ima mirnodopski karakter i nijedna od nacija nema pravo da stanicu koristi za vojne svrhe (osmatranje i špijuniranje, testiranje egzotičnog naoružanja i slično). Onog trenutka kada Putin bude “seo” u svoju orbinalnu stanicu, sva ograničenja padaju u vodu - Rusi ni ovako nikom ne polažu računa, kamoli u kosmosu. 

Razloga za brigu ima dosta: za Putinovog vakta “Roskosmos” nije imao takoreći nijedan značajan naučno-istraživački poduhvat u kosmosu. Njegov bivši šef, Dmitrij Rogozin, više vremena je trošio na promovisanje ekstremno nacionalističkih ciljeva Ruske invazije na Ukrajinu. Jedno vreme je i otvoreno pretio odlaskom Rusa sa ISS ukoliko Amerika ne ukine sankcije protiv dve ruske firme optužene za trgovinu oružjem. Rogozin je, inače, poznat i kao veliki poštovalac “lika i dela” Radovana Karadžića i Ratka Mladića otvoreno se zalažući za njihovo izbavljenje iz “Haških tamnica” gde “robijaju za tuđe grehe”, naročito ističući svoje česte susrete sa njima od 1994. do 1996. godine. Još bizarnije zvuči Rogozinov apel da Rusija zabrani Amerikancima da istražuju Veneru jer je “Venera ruska planeta”. Tačno je da su Ruske sonde zabeležile do sada jedina uspešna spuštanja na usijanu površinu Venere ali sve međunarodne kosmičke konvecnije polaze od činjenice da su sva nebeska tela dobro čitavog čovečanstva koje nijedna država ne sme da svojata. 

U tom politikanstvu Rogozin je bio toliko revnostan da je potpuno zaboravio na svoj osnovi posao pa ga je Putin nedavno smenio (što Rogozinu ne smeta da i dalje, skoro svakodnevno, svojim zapaljivim rečnikom pomera granice pristojnosti koje je sam sebi postavio). Ipak, Putin ništa ne radi na prečac pa i sad neki plan sigurno mora da postoji. Kad se zna koliko je Putin opsednut, kako sam kaže, “projektilima koji dolaze ni od kud i od kojih nema odbrane”, koliko ga impresionira savremeno naružanje i vojna tehnologija uopšte, i kad se na to doda skoro potpuna ravnodušnost prema mirnodopskim naučnim dostignućima, ne može se sasvim odbaciti ni mogućnost postepene militarizacija kosmosa, još jedne trke u naoružavanju koju Putin ne može da dobije ali zato dobro dođe da zakomplikuje i onako već komplikovane stvari na zemlji. Nekada je to bilo nezamislivo ali sada više nije. Naravno, niko ne treba da očekuje još jednu “Zvezdu smrti”. Ni ona fiktivna, iz “Ratova zvezda”, nikad nije bila završena pa neća ni ova. Ali samo Putin zna ša mu je krajnji naum i, ako je on zaista rešio da militarizuje Zemljinu orbitu, teško će ga u tome sprečiti konfuzna međunarodna zajednica koju više brine sezona grejanja od zemaljske i kosmičke pravde. 

Nama ostaje samo da se nadamo da se najmračniji scenario “raspada” Međunarodne svemirske stanice ipak neće realizovati i da će Ukrajinski rat biti završen mnogo pre nego što kucne čas da Rusi napuste međunarodnu saradnju i ISS. Jer, i pored konstantno zategnutih odnosa između Amerike i Rusije i retorike koja je manje ili više zapaljiva, obe strane su, kroz istoriju, imale dovoljno sluha da jedna drugoj pruže ruku, na zemlji i u kosmosu, i tako doprinesu svetskom miru. Setimo se misije Apolo-Sojuz, zajedničkog leta američkih i sovjetskih astronauta iz 1975. godine, pa onda letova “spejs šatla” na nekadašnju rusku orbitalnu stanicu “Mir”, sve do najnovije saradnje na ISS. Bila su to vremena kada nam se činilo da se rađa jedno novo doba mira, prosperiteta, uzajamnog poštovanja i saradnje. Ali, na žalost, ta vremena su, izgleda, prošla. 

Zato ne čudi što i sve veći broj Amerikanaca na ISS gleda kao na nepotreban okov oko nogu. Ugledni američki astronom Džonatan Mekdauel smatra da nas svako dalje ulaganje novca u svemirsku stanicu udaljava od istinskog napretka: “Ako svemirska stanica nije potrebna Rusima, onda nije potrebna ni nama. Pustimo Ruse da naprave nešto za sebe a mi se okrenimo nečemu mnogo ambicioznijem kao što je “Gejtvej”, baza u Mesečevoj orbiti ili na njegovoj površini. To bi, nesporno, bio korak napred, ka Marsu i još dalje. 

Vreme #1648