Bart Ratan pred ciljem

U svetu avijacije nije neobično da međunarodne organizacije i fondacije stimulišu razvoj vazduhoplovstva nudeći bogate nagrade onima koji prvi dostignu određeni cilj. U prvoj polovini prošlog veka bilo je više od stotinu takvih nagrada, a jednu od njih, vrednu 25.000 dolara, osvojio je Čarls Lindberg, prvi čovek koji je preleto Atlantik (1927). Nagrade su imale izuzetno stimulativan efekat na razvoj tada skromne avio-industrije, bizinsa koji u današnje vreme obrće i do 250 milijardi dolara godišnje.

Fondacija Ansari X-prize, iza koje stoje tako moćna (i basnoslovno bogata) imena, poput Pola Alena, jednog od osnivača "Majkrosofta", ustanovljena je da bi promovisala jeftin, jednostavan, masovan i svima dostupan let u kosmos. Fondacija je propisala vrlo striktne kriterijume: da biste podigli 10 miliona dolara, potrebno je da od sopstvenih para (bez državnih donacija) napravite letelicu koja će biti u stanju da tročlanu posadu odnese na visinu od 100 kilometara i to ponovite istom letelicom u naredne dve nedelje. Drugim rečima, potrebno je da za sobom ostavite bar 99% zemljine atomsfere (troposferu, stratosferu i mezosferu) i zađete u kosmos, duboko u jonosferu (ilustracije radi, šatl leti na 3-4 puta većoj visini). Misija liči na nešto skromniju verziju pionirskog leta Alana Šeparda (prvog Amerikanca u kosmosu) koji je 5. maja 1961. godine raketom "Merkjuri-Redston" dostigao visinu od 185 kilometara tokom petnaestominutnog suborbitalnog leta. Konkurencija je velika: za nagradu se trenutno takmiči 26 timova širom sveta, a realne šanse da osvoje nagradu imaju samo dva: kanadski "da Vinči" i američki Scaled Composites.

Kanađani su svoju centralu smestili u Toronto, njihova letelica Wild Fire trenutno je u fazi montaže i testiranja dok su piloti na obuci u simulatorima. Letelica se lansira iz balona punjenog toplim vazduhom, kao pogon koristiti kerozin i tečni kiseonik a na zemlju se spušta upravljivim padobranom. Na projektu su angažovani isključivo volonteri, i do sada je na njemu potrošeno više od 100.000 radnih sati (najveći volonterski projekat u istoriji Kanade).

Rivali iz Scaled Composites su, ipak, bliži osvajanju nagrade. Reč je o firmi koju je 1982. godine osnovao Bart Ratan, legendarni avio-konstruktor, jedan od najvećih inovatora u svetu avijacije. Svaka letelica koju je "potpisao" bila je priča za sebe, uvek originalna, drugačija od svega dotad viđenog, vizuelno neobična, inženjerski smela i, obično, veoma skupa. Ispod njegovog "čekića" izlazile su letelice egzotičnih imena, poput VariViggen, Quickie, Solitaire i Catbird. Njegov "Vojadžer" je u decembru 1986. godine po prvi put obleteo čitavu zemljinu kuglu bez usputnih spuštanja i dolivanja goriva.

Osnovni principi Ratanovih konstrukcija su efikasnost, primena savremenih, ultra-lakih (uglavnom kompozitnih) materijala i racionalno trošenje goriva. Tokom svoje blistave karijere Ratan je dobio praktično sva značajna priznanja koja se dodeljuju izuzetnim avio-konstruktorima: od nacionalne nagrade za izuzetan dizajn (tri puta), preko predsedničke medalje koju mu je dodelio Ronald Regan do nagrade američkog Društva test-pilota.

U međuvremenu, Ratan je prodao svoju firmu ali je u njoj i dalje zadržao mesto glavnog izvršnog direktora. Danas je osvajanju nagrade fondacije Ansari bliži nego ikad. Njegova hiper-moderna kosmička letelica Space Ship One već je u decembru 2003. godine letela brže od zvuka da bi 13. maja 2004. godine dostigla rekordnih 65 kilometara visne iznad pustinje Mohava u Kaliforniji. Letelica je u slobodni let puštena iz specijalno konstruisanog aviona White Knight na visini od oko 15 kilometara, da bi zatim sopstvenim raketnim motorom bila lanisrana u stratosferu. "Leteo sam pravo uvis, velikim ubrzanjem", kaže pilot Majk Melvil, "dok sam gledao kako nebo menja boju iz zemljaski plave u kosmički crnu osećao sam najveće uzbuđenje u životu. Platio bih milion dolara za još jedan ovakav let."

Ozbiljni vazuhoplovni i kosmički izazovi obično nisu problem kada iza njih stanu čitave države sa velikim budžetom. Rusi nikad nisu objavili precizne podatke o parama koje su potrošene tokom svemirske trke šezdesetih godina prošlog veka (budžet je bio praktično neograničen), dok se za Amerikance pouzdano zna da su u to vreme trošili i do 20 milijardi (ondašnjih) dolara godišnje.

Možda zbog toga današnja nagrada fondacije Ansari od 10 miliona dolara za onog ko ponovi Šepardov podvig od pre četiri decenije deluje skromno, naročito ako se zna da će troškovi pobednika biti mnogo veći. Ratanova firma finansira se isključivo privatnim kapitalom, bez para poreskih obveznika, što njegovu misiju čini još težom. Međutim, ako na nagradu dodate i svu slavu koja uz nju ide, uz rezervisano mesto u istoriji letenja, uz sve turiste dubokih džepova spremnih da sednu u Space Ship One i debelo plate "doživljaj svog života" – shvatićete da sama nagrada i nije najvažnija. Bude li uspeha, pare će doći same po sebi.

(Politika)

Buš u kosmosu

Bila je sreda, 13. decembar 1972. godine, kada je Judžin Sernan, stojeći kao poslednji čovek na Mesecu, rekao: "Napuštamo ovo mesto onako kako smo i došli, u miru i s nadama čitavog čovečanstva. Bog nam je svedok da ćemo se jednoga dana ovde ponovo vratiti." Više od trideset godina kasnije, tamo se još niko nije vratio i još se ne zna kada će.

Bila je sreda, 14. januar 2004. godine kada se Džordž Buš obratio naciji iz centrale NASA u Vašingotnu. U relativno kratkom, ali emotivno intoniranom govoru koji je više puta prekidan aplauzima, Džordž Buš je nagovestio dalje pravce razvoja američkog kosmičkog programa: "Pre dva veka Luis i Klark krenuli su da ispitaju nepoznata prostranstva Lujzijane, tek kupljene od Francuske. Oni su preduzeli ovu istraživačku ekspediciju u nadi da će njihova otkrića trasirati put za one koji ih slede. Iz istih razloga, Amerika se otisnula u kosmos jer su istraživački duh i želja za razumevanjem prirode deo našeg nacionalnog karaktera. Danas uzimamo novi kurs, od danas NASA ima novi fokus i novu viziju budućih istraživanja."

Iako je Bušovo obraćanje bilo puno retoričkih i patriotskih momenata, ono je ipak bilo mnogo konkretnije nego što se očekivalo. Pre svega, Buš je konstatovao da već četvrt veka Amerika nije konstruisala novo kosmičko vozilo i da je permanentno oslanjanje na spejs-šatl postalo kontraproduktivno. Čovek se u posednjih trideset godina nije odmakao od Zemlje više od 600 kilometara, što je rastojanje od Bostona do Vašingtona. "Vreme je da Amerika preduzme nove korake", rekao je Buš.

U te korake pre svega spada kompletiranje međunarodne svemirske stanice do 2010. godine. Buš je rekao da će Amerika u tom pogledu ispuniti svoje obaveze prema ostalih 15 država uključenih u ovaj program, iako je javna tajna da njegova administracija ovu stanicu smatra finansijskom crnom rupom. I pored katastrofe "Kolumbije", šatlovi će ponovo leteti, ali će celokupna flota biti povučena iz upotrebe oko 2010. godine, nakon trideset godina službe. Šatl će biti zamenjen novim istraživačkim vozilom sa posadom, koje treba da bude napravljeno do 2008. godine. Prvi let sa posadom biće obavljen najkasnije 2014. "Ovo vozilo biće u stanju da nas izvede iz Zemljine orbite i ponese ka drugim svetovima. Naš prvi neposredan zadatak je da se vratimo na Mesec do 2020. godine i od njega napravimo bazu za naredni skok u svemir. U tu svrhu, počevši od 2008. godine, poslaćemo seriju robotizovanih letelica na Mesec koje će pripremiti teren za dolazak ljudi, počeviši od 2015.", rekao je Buš. Ovoga puta, na Mesecu će biti izgrađena stalna svemirska baza pogodna za višemesečni ljudski boravak. Kada ovaj razvojni korak bude kompletiran, negde oko 2020, postojaće svi uslovi za let na Mars. Čovek bi se morao naći na Marsu najkasnije do 2030. godine. "Čovečanstvo teži nebesima isto kao što ga je nekad privlačila morska pučina ili nepoznati kontinenti. Mi smo odlučili da nastavimo da istražujemo kosmos jer to poboljšava kvalitet našeg života i podiže naš nacionalni duh. Ovo nije trka, već putovanje koje smo započeli i za koje još ne znamo gde će se završiti. I zato, hajde da ga nastavimo", zaključio je Buš.

Proteklih godina ništa nije nagoveštavalo da će se stav državne administracije prema NASA drastično izmeniti. Budžet za 2003. godinu bio je restriktivan koliko i svih prethodnih, pri čemu je drastično srezan budžet za projekte koji su "jeli" previše para (poput međunarodne svemirske stanice) ili nemaju neposrednu korist (poput istraživanja spoljnih planeta sunčevog sistema). Delovi spejs-šatl programa predviđeni su za prebacivanje iz delokruga NASA u ruke privatnih kompanija, a jaču finansijsku potporu dobio je jedino program istraživanja upotrebe nukelarnih reaktora na kosmičkim letelicama, i pored glasnog protivljenja raznih "zelenih" stranaka i udruženja.

Buš smatra da je sada obezbedio dovoljnu materijalnu potporu za realizaciju svojih vizija. Trenutni budžet NASA iznosi oko 85 milijardi dolara za narednih pet godina. Početnih 11 milijardi dolara biće obezbeđeno redistribucijom već dodeljenih sredstava. Buš je takođe najavio da će od Kongresa tražiti da NASA svake godine dobije još po jednu "vanrednu" milijardu dolara. Svestan da su ove pare samo početna investicija, Buš je obećao da će se dodatna sredstva obezbeđivati u skladu sa postignutim uspesima.

Govor sličnog "vizionarskog kapaciteta" održao je u maju 1961. godine Džon Kenedi, u to vreme mlad i ambiciozan američki predsednik. U svom obraćanju članovima Kongresa Kenedi je pred naciju postavio velike zadatke, i uz to bio dovoljno hrabar da ih vremenski oroči. "Ja verujem", rekao je Kenedi, "da pre kraja ove decenije ova nacija može da spusti čoveka na Mesec i odatle ga sigurno vrati." Za one koji su sumnjičavo vrteli glavom smatrajući da se Amerika upušta u opasnu avanturu, Kenedi je imao spreman odgovor: "Mnogi pitaju zašto smo izabrali baš ovaj cilj. To je isto kao da pitaju zbog čega se treba popeti na najvišu planinu ili zašto je Lindberg preleteo Atlantik. Mi smo odlučili da odemo na Mesec i učinimo još štošta, ne zato što su takve stvari lake, već zato što su teške. Izazov koji nas čeka pomoći će nam da bolje organizujemo i izmerimo svoje sposobnosti. Taj izazov mi ne želimo da odložimo i siguran sam da ćemo na kraju pobediti."

U tom trenutku izgledalo je da se Kenedi zaleteo: samo mesec dana ranije Sovjeti su poslali Gagarina na put oko Zemljine kugle, dok je Amerika mogla da se pohvali jedino suborbitalnim letom Alana Šeparda, neuporedivo skromnijim od Gagarinovog. Bili su to tek prvi koraci u kosmosu i Mesec je izgledao beskonačno daleko. Osim toga, kosmos je bio poprište hladnog rata u kojem je SSSR dobijao skoro sve bitke. Poniženja na nebu bila su praćena i poniženjima na Zemlji: nacija je još bila u šoku nakon političkog i vojnog fijaska u Zalivu svinja. Međutim, istorija je potvrdila da Kenedi nije preterivao i da je njegova ambicija bila realna: Armstrong i Oldrin su se 1969. godine spustili na Mesec.

Šta je to što je Kenediju (i njegovim politčkim naslednicima) obezbedilo uspeh i zašto je Buš, suočen sa izazovom sličnih dimenzija, u neuporedivo težoj poziciji? Kenedi je mogao da računa na opštenacionalni konsenzus, dok tog konsenzusa u Bušovo vreme nema. Hladnoratovska trka sa SSSR bila je odličan stimulans za razvoj kosmičkog programa, dok danas Amerika nema pravog rivala i uglavnom se trka sama sa sobom. Prve ankete pokazuju da više od polovine Amerikanaca smatra da je pametnije potrošiti pare na programe socijalne i zdravstvene zaštite nego na Mesec i Mars. U godinama nakon Kenedijevog govora, budžet NASA je redovno udvostručavan, uz dodatni porez od pola dolara nedeljno koji su ćutke plaćali svi: odrasli, deca, nezaposleni, bogati i siromašni, bez izuzetka. Za prvi let na Mesec, NASA je potrošila 25 milijardi ondašnjih dolara (preko 175 milijardi današnjih). Buš sada obećava jednu milijardu dolara ekstra sredstava za NASA, što je simbolično povećanje u odnosu na redovnih 15 milijardi. Čak i sa ovim povećanjima budžet NASA ostaće unutar margine od jedan odsto federalnog budžeta. "Takvi nas koraci neće vratiti na Mesec", kaže Bil Nelson, jedini sadašnji član Kongresa koji je leteo u svemir. "Ako NASA može da računa na povišicu od svega nekoliko procenata, onda su Mesec i Mars za nas i dalje nedostižni." Senator Džon Glen, koji je u razmaku od par decenija dva puta leteo u kosmos, smatra da će poduhvat stajati bar hiljadu milijardi dolara. A to su ogromne pare sa kojima se može meriti jedino veličina budžetskog deficita ili visina izdvajanja za vojsku. To čitavoj Bušovoj viziji daje jednu dozu naivnosti: vratiti se na Mesec sa tako skromnim sredstvima liči na pokušaj da se čašom vode ozeleni Sahara.

Bušovih kritičara je, zaista, mnogo: od onih koji insistiraju da se dolari potroše ovde za nalaženje leka protiv raka ili side, preko onih koji podsećaju da je tajming loš i da rat protiv terorizma i intervencije u Iraku i Avganistanu moraju da imaju politički i finansijski prioritet, do onih koji smatraju da je Mars predaleko i da Buš potcenjuje složenost čitavog poduhvata. Trajanje leta do Meseca i nazad meri se danima, do Marsa – mesecima i godinama. Niko ne zna kako će tako dugotrajan let, prolongirano bestežinsko stanje i izlaganje kosmičkoj radijaciji uticati na ljudski organizam i prateću opremu. Osim toga, malo šta od potrebne tehnike postoji u ovom trenutku. Kratkovidi Kenedijevi naslednici, Ričard Nikson pre svih, ne samo da su stavili tačku na letove na Mesec već su prestali da finansiraju i razvoj opreme koja je tako nešto omogućavala. Sasvim paradoksalno, zemlja koja je danas nesporni svetski lider u svakom pogledu, danas nije u stanju da ponovi poduhvate od pre nekoliko decenija.

Znatno je manje onih koji su s odobravanjem i optimizmom dočekali Bušovo obraćanje. Dejv Veldon, kongresmen iz Floride, smatra da je ovo najbolje što se kosmičkom programu desilo u nekoliko poslednjih decenija: "Kada se osvrnemo i pogledamo iza sebe, vidimo da u proteklih 30 godina nismo imali jasan cilj. Mislim da nas je predsednik ponovo vratio na pravi kolosek, a jedna nacija bogata kao što je naša to sebi sigurno može da priušti." Slično misli i Ralf Hol, predsednik kongresnog komiteta za nauku: "Čini mi se da su ljudi u poslednje dve godine imali više želje da odu do bakalnice nego u kosmos. Predsednikova inicijativa došla je u pravo vreme da nas razdrma i vrati u kontakt sa svetom koji nas okružuje."

Da li je u pitanju realna inicijativa, predizborni marketing ili još jedna potvrda stare poslovice da "predsednik predlaže, a Kongres odlaže", pokazaće vreme. Ono što oseća većina Amerikanaca možda je najbolje sublimirala Nadin Barlou, ekspert za Mars sa univerziteta u Arizoni: "I do sada su nas zasipali lažnim obećanjima. Poverovaću kad budem videla sopstvenim očima."

(Vreme #681)

Mars napadnut

Nagli porast interesa naučnika za Mars nema mnogo veze sa njegovim astrološkim ili simboličkim značenjima – trenutna grozničava aktivnost prirodna je posledica činjenice da se svakih nekoliko godina Mars i Zemlja nađu na minimalnom rastojanju, pogodnom za prelet međuplanetarnih sondi. Prošlog leta ovo rastojanje bilo je još "minimalnije" nego obično, tako da su mnogi iskoristili priliku da na Mars pošalju nešto svoje.

Evropska svemirska agencija (ESA) je poslala sondu Beagle 2, nazvanu po brodu kojim je Čarls Darvin u XIX veku lutao po svetu i ispitivao poreklo vrsta. Ime nije izabrano slučajno jer se i ESA i Čarls Darvin bave fundamentalim pitanjima nastanka i razvoja života. Beagle je, za pojmove kosmičkih ekspedicija, relativno jeftin projekat od samo 50 miliona dolara. Lender, deo koji se meko spušta na Mars, u spakovanom stanju liči na veći kofer zaobljenih ivica a u raspakovanom na izvrnuti kišobran. Težak je oko 33 kilograma i napunjen sofisticiranom mernom opremom koja postaje aktivna kada se "kofer" raspakuje. Jednom prizemljen, lender nema mogućnost kretanja jer je mobilnost žrtvovana na račun raznovrsnijeg i preciznijeg merenja.

Beagle pokušava da bez uvijanja odgovori na pitanje koje ima brojne naučne i filozofske implikacije: ima li na Marsu života? Ako ga danas nema, da li ga je bilo? Ako ga je bilo, kakvi se tragovi danas mogu naći? S obzirom da sva nama poznata živa materija sadrži vodu, pitanje postojanja vode na Marsu mnogo je interesantnije za biologe nego za geologe ili hemičare. Potraga za vodom na Marsu zapravo je potraga za životom, za nekom njegovom formom koja bi mogla da liči na zemaljsku. Upravo zato Beagle je opremeljen uređajima za analizu atmosfere i uzimanje uzoraka tla i malom laboratorijom u kojoj se prikupljeni uzorci mešaju sa čistim kiseonikom i zagrevaju ne bi li se detektovali i najmanji tragovi ugljeničnih jedinjena (pre svega metana), vode i drugih ostataka izvorno organskog porekla.

Pitanje vode na Marsu nije bez razloga u centru pažnje. Iako je današnji Mars veoma negostoljubiv, suv i kamenit svet (maksimalne dnevne temperature ne prelaze -30°C, atmosfera je 100 puta ređa nego na Zemlji i sastavljena skoro isključivo od ugljen-dioksida), mnogi geološki tragovi nađeni na snimcima iz orbite sugerišu da je klima pre nekoliko milijardi godina bila vlažnija i toplija, a da je zatim došlo do nagle, katastrofalne promene. Brojni kanjoni, najduži i najdublji u Sunčevom sistemu, useci, krateri, peskoviti nanosi i uvale zasad se mogu objasniti jedino aktivnošću nekadašnjih rečnih tokova, hiljadama puta moćnijih od Amazona. Niko danas ne zna gde je i zbog čega nestala tolika voda. Ali, ako je vode zaista bilo, onda je sasvim moguće da se ona, makar u srznutom stanju, nalazi zapretena negde ispod površine planete, čuvajući u sebi konzervisane ostatke nekadašnjeg života.

NASA se takođe priključila rešavanju ove misterije ali na način koji je, u naučnom smislu, indirektan, a u finansijskom i dijametralno suprotan. Umesto za jednu jeftinu i laku stacionarnu sondu, NASA je od Laboratorije za mlaznu propulziju (JPL) naručila dva identična high-tech rovera, Spirit i Opportunity, svaki težak oko 180 kilograma i vredan preko 400 miliona dolara. Umesto da direktno pokušaju da detektuju vodu i organske materije u tlu i atmosferi, roveri su prvenstveno namenjeni geološkim merenjima iz kojih će se, na posredan način, sagledati i nekadašnja hidrološka aktivnost, ako je te aktivnosti uopšte i bilo. NASA smatra da mobilnost rovera (u idealnim uslovima ova vozila mogu da pređu i kilometar dnevno) omogućava ispitivanje većeg broja različitih stena pri čemu, u ovom trenutku, direktna potraga za vodom i živom materijom nije u planu. I dok je Beagle u tehnološkom smislu potpuno originalan i ne liči ni na jednu sondu do sada, roveri NASA su, u manjoj i većoj meri, uveličane kopije Sojournera, "skejtborda" koji je pokupio opšte simpatije kotrljajući se po Marsu 1997. godine.

Iako nauka načelno ne zna za granice i favorizuje internacionalnu saradnju na dobrobit čovečanstva, u praksi često biva drugačije. Tako se političko i ekonomsko rivalstvo Evrope i Amerike, prenelo i na njihove svemirske agencije a odatle i u kosmos, pa i na Mars. Suprotno od onog što biste možda očekivali, Evropljani su prvi zapodenuli kavgu. Kolin Pilindžer, ugledni stručnjak ESA, u više navrata je tvrdio kako će saznanja do kojih će doći Beagle imati neuporedivo veći naučni značaj od onih do kojih će doći NASA, i pored toga što su fizički i finansijski resursi koje je sebi mogla da priušti ESA neuporedivo manji. "Mi ne idemo na Mars kao turisti", kaže Pilindžer, "to što je Beagle jeftin ne znači da mu je jedina namena da na Marsu pobode zastavu". Američki stručnjaci su uglavnom ignorisali ovakve tvrdnje uz zvanični komentar NASA da "ne treba mešati babe i žabe. ESA ima jedan cilj, mi imamo drugi i u tom pogledu smo više komplementarni nego suprotstavljeni".

Osnovni principi međuplanetarnih letova odavno su postavljeni i provereni u praksi, ali je čitav posao daleko od rutinskog. Mars, ili "planeta smrti" kako je stručnjaci zovu, u je tom pogledu posebno opasna destinacija - statistika pokazuje da je od tridesetak dosad obavljenih misija tek svaka treća imala kakav-takav uspeh. Pritom su, do Spirita, obavljena samo tri meka spuštanja na Marsovu površinu i sva pripadaju Amerikancima (Viking 1 i Viking 2, 1976 i Mars Pathfinder/Sojourner, 1997). Rusi su, nakon manjih početnih uspeha sa Marsom 2 i 3 (1971) naređali sve same neuspehe, poslednji iz 1996. godine kada je sonda Mars'96 "otkrila" vodu, ali ne na Marsu već na Zemlji, pošto je pala u more odmah nakon poletanja. Amerikanci su imali promenljivu sreću tokom serije Mariner ekspedicija tokom šezdesetih i sedamdesetih godina, pri čemu ih slična sreća prati i u današnje vreme. Tako su Surveyor i Odyssey uspešno ušli u Marsovu orbitu (1997, 2003), ali se zato Mars Observer vredan milijardu dolara ućutao neposredno pred Marsom (1993). Slično su prošli i Mars Climate Orbiter (izgubljen zbog početničke greške u navigaciji, 1999) i Mars Polar Lander (uništen tokom neuspešnog sletanja, 1999).

Šta je to što međuplanetarne letove čini tako komplikovanim? Pre svega - rastojanja koje sonde moraju da prevale. Od Zemlje do Marsa, put je dug skoro 500 miliona kilometara, svetlosti je potrebno pola sata da pređe ovo rastojanje. Kako se sonda primiče Marsu, manevri koje ona mora da vrši ne bi li završila u Marsovoj orbiti postaju sve složeniji dok je vreme potrebno da komande sa Zemlje stignu do sonde sve duže. S obzirom na veliku brzinu koju letelica ima tokom međuplanetarnog leta, greška u proračunu od svega par kilometara ili sekundi može da rezultira pogrešnim kursem sa kojeg više nema povratka. Dobar primer za to je 850 miliona dolara vredna japanska sonda Nozomi lansirana 1998. godine. Prva korekcija kursa bila je neuspešna, tako da je ulazak u Marsovu orbitu, predviđen za 1999. godinu, odložen na nekoliko godina. U međuvremenu, Nozomi je, skoro sasvim bez goriva, dodatno oštećen tokom jedne solarne oluje. Komnikacija sa Nozomijem vremenom je bivala sve teža, da bi krajem prošle godine Japanci konačno digli ruke od njega i priznali potpuni fijasko.

Druga kritična faza leta je sam čin spuštanja na Mars. Na početku spuštanja letelica ima brzinu od oko 19300km/h koju je do trenutka prizemljenja neophodno svesti na nulu. Dodatni problem je i tanka Marsova atmosfera, uglavnom sastavljena od ugljen-dioksida, koja je toliko retka da ne dozvoljava korišćenje klasičnih padobrana tokom poslednje faze prizemljenja. Mars Pathfinder uspešno je testirao jedan novi metod spuštanja koji danas koriste i NASA i ESA. U prvoj fazi kočenje se vrši klasičnim aerodinamičkim štitom, u drugoj padobranom za velike brzine, u trećoj retro-raketama da bi u četvrtoj fazi, na par desetina metara iznad tla, letelica bila zaštićena velikim vazdušnim jastucima i puštena da se slobodnim padom "skrasi" na površini Marsa. Nakon što se letelica konačno smiri, nakon tridesetak odskoka visokih i do deset metara, zaštitni jastuci se ispumpavaju, oprema se rasklapa i prava misija počinje.

Beagle je lansiran sa ruskog kosmodroma u Bajokonuru. Nadomak crvene planete stigao je na leđima Mars Expressa, letelice koja, između ostalog, treba da služi i kao komunikacioni relej na relaciji Beagle-Zemlja (Mars Express ima i sopstveni radar sposoban da detektuje vodu i nekoliko kilometara ispod površine planete). Automatizovana sekvenca spuštanja aktivirana je uoči katoličkog božića i nema sumnje da se Beagle danas nalazi na površini Marsa. U jednom ili u mnogo delova, to je već drugo pitanje. Po proceduri, Beagle je trebalo da se oglasi kratkom melodijom britanske pop-grupe Blur ali su svi pokušaji da se sa Beagleom uspostavi kontakt ostali bezuspešni. Pritom su korišćene moćne radio opservatorije na Zemlji, antene matičnog Mars Expressa i Mars Global Surveyora, orbitera koji se takođe nalazi u Marsovoj orbiti. Neke slabe nade da će komunikacija biti uspostavljena još postoje s obzirom da je Beagle programiran da u slučaju izostanka kontakta sa Zemljom sam sebe rekonfiguriše i pokuša da se oglasi nekim od rezervnih protokola. Međutim, Beagle je jeftina mašina sa malo redundantnih delova i ukoliko je došlo do otkaza nekod od ključnih elemenata (a sva je prilika da se upravo to desilo), misija je izgubljena.

Dva rovera NASA lansirana su u razmaku od oko mesec dana. Prvi od njih, Spirit, srećno je dotakao površinu Marsa 3. januara 2003. Za mesto sletanja izabran je krater Gusev, po geološkim indikacijama verovatno dno nekadašnjeg jezera, dok će Opportunity aterirati 25. januara na suprotnu stranu planete, u oblast Meridiani Planum bogatu gvožđem. Sletanje Spirita prošlo je "knjiški", rover se pomolio iz svog zaštitnog "tetrapaka" i uspostavio kontakt sa kontrolom leta tačno u minut. U trenutku pisanja ovog teksta, analiziraju se prvi snimci okoline i pravi optimalan plan kojim će se rover kretati kada se sa rampe na kojoj se trenuntno nalazi spusti u pesak i kamenje Marsa. Početak istraživanja kasni jer se jedan od zaštitnih jastuka izduvao neposredno ispred rampe, tako da će rover morati da potraži alternativni izlaz iz "garaže". Roveru je potrebno nekih nedelju dana da "protegne" svoje okrugle noge, napuni baterije i konačno se iskotrlja iz čaure koja ga je štitila tokom sletanja.

Roveri su konstruisani tako da odolevaju surovoj Marsovoj klimi. Njihov prethodnik, Sojourner, uspeo je da pređe nekih stotinak metara tokom svoje dvanaestonedeljne misije. Uz malo sreće, svaki od rovera preći će bar deset puta veće rastojanje, u dnevnim etapama dugim i do 40 metara. Roveri svu opremu i mernu tehniku nose sa sobom: tu je panoramska kamera koja je na Zemlju već poslala snimke do sada neviđene rezolucije i oštrine, tri spektrometra (prvi za identifikaciju minerala, drugi za identifikaciju jedinjenja gvožđa i treći za utvđivanje sastava stena), geološki mikroskop i specijalna "grebalica" za uklanjanje površinskog sloja stena. Veliki deo ove fine naučne opreme napravljen je u Evropi, ponajviše u Nemačkoj. Po nekim procenama, svaki rover bi trebalo da funkcioniše bar tri meseca odolevajući surovim marsijanskim noćima tokom kojih temperatura pada i ispod -100°C. Rover je opremljen radio-izotopskim grejačima, svaki sa po tri grama plutonijum-dioksida koji temperaturu elektronike održavaju iznad minimalno dozvoljenih -55°C. Kada ovi grejači oslabe, baterije izgube svoj prvobitni kapacitet, rastojanje između Zemlje i Marsa poraste a solarne ćelije budu prekrivene slojem marsovske prašine, rover će se krajem marta smrznuti i zauvek ućutati.

NASA je ovaj trenutak nespornog uspeha iskoristila da se delimično oporavi od nedavne katastrofe šatla "Kolumbija". Internet sajt posvećen Marsovim roverima zabeležio je preko milijardu poseta u prvih nekoliko dana januara, a slika koju je Spirit poslao odmah nakon sletanja verovatno je najtraženija fotografija u istoriji interneta. Šon O'Kif, prvi čovek NASA, objavio je da će mesto na kome se Spirit trenutno nalazi dobiti ime "Memorijalna stanica Kolumbija" (na roveru se nalazi i posebna pločica sa imenima sedmoro stradalih astronauta). Na ovaj način NASA je simbolično htela da kaže da se istraživanje kosmosa mora nastaviti, ne samo zato što je "istraživanje sama esencija civilizacije" već i zato da žrtve koje su na tom putu neizbežne ne bi ostale uzaludne. NASA ponovo iza sebe ima znatiželjenu javnost i bar nakratko može da uživa u ćutanju "jastrebova" iz Kongresa koji smatraju da se pare poreskih obveznika mogu potrošiti i ovde, na Zemlji. Događaj je, inače, pravi šlagvort za dugo najavljivano obraćanje Džordža Buša naciji koje treba da ukaže na glavne pravce razvoja američkog kosmičkog programa u budućnosti. Nezvanično, Buš se sprema da tokom ove nedelje najavi povratak na Mesec, osnivanje stalne kolonije u kosmosu i let ljudi na Mars. Možda je u pitanju samo predizborni marketnig a možda i pokušaj da Buš ostane zapamćen u istoriji kosmičkih istraživanja slično kao Džon Kenedi koji je inicirao program Apollo i osvajanje Meseca tokom šezdesetih godina. No o tome više u jednom od narednih brojeva "Vremena".

Pristupačne destinacije

Od svih destinacija u Sunčevom sistemu, Mesec i Mars su jedine koliko-toliko pristupačne destinacije, pogodne za permanentno naučno izučavanje. Merkur je beznadežno spržen i previše blizu Sunca, Venera ima agresivnu atmosferu i suviše je vrela za dugotrajnije misije, Jupiter, Saturn i ostale planete su predaleke. Iako je neuporedivo dalji od Meseca, Mars je nebesko telo sa kojim se ljudi daleko brže i lakše identifikuju. Uobičajeno je reći za nekog da je "pao s Marsa", nikad sa Meseca. Jedino sa Marsa nam dolaze vanzemaljci, sa Meseca nam nikad nije došlo ništa osim plime i oseke. Na Marsu stanuju Marsovci, Mesec je još uvek nenaseljen. Mars je bog rata, Mesec je ikona romantičnih i zaljubljenih.

(Vreme #680)

E-mail

Nekad je bila privilegija imati e-mail adresu. Danas je privilegija nemati je. Ili imati samo jednu, malo poznatu, kao u dobra stara vremena. Civilizacija, ili njen progres, ono što zapravo predstavlja "zadovoljavanje potreba koje do juče nisu ni postojale", polako uništava poslednje oaze privatnosti koje su do juče bile neprikosnovene. Taj trend je nezaustavljiv: ljudi dobrovoljno upadaju u mrežu globalnih komunikacija, pristajući da ih ostatak tretira kao uvek prisutan, pasivni objekat koji neprekidno treba zasipati potpuno beskorisnim ili sasvim idiotskim informacijama.

Nekad je e-mail bio čudo neviđeno. Moja prva e-mail adresa bila je saxon%vreme.com@moumee.calstatela.edu, pošta je putovala okolo-naokolo po tri dana dok se konačno ne bi skrasila u jednom redakcijskom računaru. Svaku poruku koju sam razmenjivao sa svojim ispisnicima, srećnim emigrantima na američkim univerzitetima, pobožno sam godinama čuvao, takva je to poezija bila. Uzmimo moje elektronsko poštansko sanduče od jutros: vijagra – povoljno, bingo od milion dolara na lutriji na kojoj nisam ni učestvovao, besplatno putovanje na Tahiti, nekoliko poslovnih ponuda (Sani Abača, Klaudio Kabila, Kunle Martins, Čarls Mosanga i ostali ugnjeteni nigerijski biznismeni), vesti iz kulture (Sandra Bulok konačno dobila svoj porno sajt, oho-ho), tračevi skandal-industrije (Dajana&Dodi, Majkl Džekson&deca) i jedna poruka od prijatelja sa čestitkama za Novu godinu. Jadni moj prijatelj, kad bi samo znao s kakvim se kabilama i abačama nadmeće za trenutak moje pažnje... Kažu da će, prema nekim istraživanjima, za godinu-dve "spam" (elektronska pošta koja nikom normalnom ne treba) imati veći obim saobraćaja nego koristan sadržaj. Ja sam već odavno stigao u 2020-u.

Kad pokleknem od tovara elektronskog smeća koje dobrovoljno preuzimam od svog internet provajdera svakog jutra, najčešće izađem iz kuće da prošetam klinca. Kad nisam kod kuće, onda sam na mobilnom. Čak i ako ga isključim, mobilni operater će upozoriti one koji su neuspešno pokušavali da me pozovu da sam ponovo dostupan. Isključivanje mobilnog garantuje jedino privremenu samoću, ali u njoj nema uživanja jer će se ona pretvoriti u zamarajuću zvonjavu čim uzmem telefon u ruke. Kad bih krišom promenio broj, bio bih nevaspitan ako ga ne bih svima rastrubio. Ako bih krišom izgubio telefon, bio bih budala. Nekako mi je najjednostavnije da ga dam klincu, da se njime igra i nadam se da će ga kad-tad tresnuti o parket. Ali ne vredi – ma koliko mu pokazivao šta treba da uradi, jedino što zna je da ga prisloni na uvo i kaže "halo!".

SMS poruke su takođe neizbežne, dostavljaju ih i po tri dana nakon slanja. Sve je to tako zamršeno i isprepletano da se rečima ne da iskazati: neko mi pošalje e-mail, meni stigne SMS poruka da mi je e-mail stigao. Pošaljem e-mail kroz SMS, ili SMS-om kupim internet vreme od svog provajdera kako bih mogao da pročitam e-mail. Ili odem na internet da bih poslao SMS koji će neko da primi kao e-mail uz podsećanje SMS-om. Kad sednem pred TV, bombarduju me porukama koje ne stižu u telefon nego pravo na ekran. Imam i nezgodan posao, programerski. Kada mi se program pokvari, stigne mi SMS. Ustajem u pola noći da vidim šta je to crklo na mom softveru u tamo nekom Albukerkiju. Dok pokušavam da nekako rešim problem, usput zatrpavan pozivima onih koji bi hteli da sa mnom razgovaraju preko interneta, razmišljam kako se, zapravo, dopisujem s mašinama, razgovaram s mašinama i ćutke trpim njihovo neprekidno zanovetanje. Mašine vole da pričaju sa mnom vikednom, oko pola tri ujutru.

Svakodnevno se smišljaju nove ludosti: telefon je nekad prenosio samo glas. Zahvaljujući GPRS-u, ili kako se to već zove, sad se šalju i slike. Telefon je bio zgodan baš zato što sagovornici nisu mogli da se vide, razgovor u gaćama ili papučama praćen sočnim gestikulacijama bio je sasvim legalan i često razgaljujući. Kako stvari stoje, za godinu-dve moraću da se umijem i očešljam pre nego što podignem slušalicu. Osim toga, e-mail, SMS i ostale instant novotarije favorizuju treš komunikaciju u kojoj nije bitan ni jezik, ni stil, ni lepa reč ni tanana osećanja. U SMS staje samo 160 slova, zgodno jedino za haiku-poeziju. Kad otkucate par smislenih poruka od tih 160 slova, palčevi su vam tako utrenirani da njima možete da zabijate eksere u dasku. Takođe je poznato da dugačke e-mailove niko ne čita. Šta se desilo s vremenima kada ste svojoj nesuđenoj dragani pisali pismo na roze hartiji olovkom koju ste čuvali samo za posebne prilike? Niko više ne piše takve stvari. Niti iko ima volje da čeka na odgovor slušajući jedino kako mu se korpa za smeće roguši od zgužvanih i odbačenih literarnih pokušaja. Danas svako svakog hoće odmah, svejedno šta. Nedavno sam otkrio da od čitave azbuke, kosih tankih i uspravnih debelih, olovkom znam jedino da se potpišem. Za sve ostalo koristim kompjuter i abecedu.

Jedan sam od onih koji misle da ovolika poplava mobilnih telefona i e-mail adresa nije izazvana željom ljudi da bolje komuniciraju, nego potrebom većine hroničnih luzera da saopšte drugima da i oni zbog nečeg postoje, valjda zato što ih možete naći svuda i u bilo koje vreme. Ili zato što šaljući svoj stupidni SMS nekoj levoj TV stanici mogu nakratko da imaju utisak da se svet malo mrdnuo zbog njih. Većinu korisnika mobilnog telefona i interneta niti ko zove niti im ko piše, izuzev Nigerijaca i dilera vijagre. Baš kao što ni većina ne zna zašto svakog ponedeljka seda u automobil i kreće iz Vržogrnjaca pravo u centar grada (srećom, većina to shvati tokom radne nedelje pa se do četvrtka gužva na ulicama prepolovi).

Poneko se i pobuni, ali su takvi malobrojni. Kao Umberto Eko. Ili kao Donald Knut, jedan od vrhunskih stručnjaka iz oblasti kibernetike i programiranja: "Ja sam srećan čovek, počevši od 1. januara 1990. godine kada sam prestao da koristim e-mail. Koristio sam ga prethodnih 15 godina, i čini mi se da je to sasvim dovoljno. E-mail je zgodan za ljude koji žele da trče ispred stvari. Ja više volim da budem iza njih. Ako želite da kontaktirate sa mnom, pošaljite obično pismo." I ja sam pokušavao da se sakrijem od drugih, makar simbolično. Kada sam na kućna vrata stavio pločicu bez prezimena, alarmirao se kućni savet ("A zašto vi krijete svoj identitet?"). Moj idol je, međutim, osoba N.N. od koje sam pre neku godinu dobio vizit-kartu, belo parče kartona sa imenom ispod kojeg je pisalo samo "niko i ništa". Paradoksalno ili ne, od svih ljudi koji su mi ostavljali svoje šarene legitimacije najbolje se sećam čoveka čije sam ime zaboravio, a ostalo nikad nisam ni znao.

(Vreme #679)

Matrix Reloaded: Odmor, razonoda i zgrtanje para

Sanjao sam jedan san,
ali me je sad taj san napustio.

(Morfeus)

Teško je napraviti dobar nastavak slavnog originala. Ako za referencu uzmemo www.imdb.com, verovatno najbolji filmski sajt na internetu koji filmove rangira isključivo po sistemu "jedan čovek – jedan glas", makar taj glas pripadao čoveku koji je završio filmsku akademiju ili se nalazio u publici Džerija Springera, na prste jedne ruke mogu se prebrojati filmovi čiji je nastavak dobacio makar na puškomet od originala. Bez konkurencije je Kopolin Kum, čiji prvi i drugi nastavak drže prvo i treće mesto na listi 250 najboljih filmova na pomenutom sajtu. Tu su još i drugi deo Gospodara prstenova – Dve kule, zatim dva filma Džordža Lukasa, Imeprija uzvraća udarac i Povratak Džedaja, i na kraju dva Kameronova dela, Aliens i Terminator 2. Svi ostali nastavci, tako bar publika kaže, uglavnom su napravljeni ne bi li se iscedio i poslednji dolar iz armije poklonika koje je orginal posejao za sobom.

Matrix Reloaded je verovatno najiščekivaniji nastavak u istoriji filma. Nakon uspeha koji je 1999. godine doživeo prvi deo (četiri Oskara, 460 miliona dolara od bioskopskih prikazivanja i nešto manje od DVD izdanja i pratećih autorskih prava), kreatori Matrixa, braća Endi i Leri Vahovski, mogli su da računaju sa raskošnim budžetom od 127 miliona dolara (prethodni nastavak koštao je 80). Ove pare spiskane su tokom snimanja i montaže u Australiji (Fox Studios), u periodu od marta 2001. do avgusta 2002, da bi investicija počela obilato da se isplaćuje pre desetak dana kada je film premijerno prikazan u 3600 bioskopa širom sveta, plus Sava centar. Film je počeo da se prikazuje praktično bez reklame: Warner Brothers se oslonio na kontrolisano puštanje šturih informacija, propagandu "od uva od uva", promociju novog DVD izdanja prvog dela filma, reklamiranje video-igre koja prati film (Enter the Matrix) i Animatrixa (animirani serijal sa Matrix motivima). Unapred se znalo da će Matrix Reloaded biti pun finansijski pogodak: prvi vikend doneo je zaradu od oko 92 miliona dolara čime se film smestio na drugo mesto liste vikend-rekordera, između Spajdermena (115 miliona dolara) i Hanibala (nastavka filma Kad jaganjci utihnu, 58 miliona). Za manje od dve nedelje prikazivanja film je inkasirao oko 150 miliona i to samo od američkih bioskopa. Finansijski uspeh filma još je značajniji jer se zbiva u godini u kojoj holivudska industrija beleži zabrinjavajući pad prihoda.

Tu je i kraj svim superlativima koje Matrix Reloaded nesporno zaslužuje. Zapravo ostaje još jedan: Oskar za specijalne efekte koji će Matrix Reloaded sigurno dobiti naredne godine, ukoliko mu ga ne otme Matrix Revolutions, završni deo serijala koji će biti prikazan u novembru. Možda smo nešto slično naslućivali još od Aliena, Terminatora ili Gospodara prstenova, ali tek nakon Reloaded verzije Matrixa možemo da tvrdimo kako nema te ideje, akcije ili scene koja se u svom kompletnom ludilu ne može preneti na filmsko platno. Iako su specijalni efekti urađeni sa takvom eksplozivnom preciznošću da vam od nje procvrči mozak, kad odgledate film i malo bolje razmislite, videćete da su u pitanju "fazoni i fore" iz prethodnog dela, kopirani sa maksimalnim uveličanjem, vrlo često i do grotesknih dimenzija. Usporenih, zamrznutih i zarotiranih kadrova sada ima mnogo više, agent Smit je počeo da se razmnožava, Nio uspeva da rukama zaustavi i veće stvari a ne samo metke, karate i kung-fu su u svetu Matrixa konačno postali efikasniji od bilo kakvog pištolja. Nekad groteska prija oku, kao u sceni kada Nio razbaca po vazduhu stotinak kloniranih Smitova, nekad je ona prosto izvor dosade: nakon još jedne beskonačne scene kung-fu baleta padate u iskušenje da akterima tuče udarite po dva šamara i pošaljete ih kući.

Pod teretom tolikih specijalnih efekata, priča nije izdržala, survavši se sa skoro teološkog nivoa iz prvog Matrixa na nivo sapunskog zapleta: odjednom su se pojavile zabrinute supruge, napaljeni klinci, sujetni komandanti, rege-mudraci kojima nedostaje još samo Bob Marli, gramzivci, lažljivci, vernici i nevernici, zapuštene cure željne poljupca i ostala lako razumljiva ljudska boranija sa zvučnim imenima pokupljenim iz istorije ili religije (Niobi, Persefon, Mifune, Meroving...). Iako Matrix Reloaded nema rasplet (pošto je on u celosti prebačen u Matrix Revolutions), zaplet je, ipak, tu: Nio (Keanu Rivs) sa jedne strane pokušava da spase Zion (grad slobodnih ljudi koji će bez njega pasti u naredna 72 sata), a sa druge, da spase Triniti, tj. Keri En Mos (koja će dobrovoljno "pasti" pod naletima Niovog neodoljivog šarma još u ranoj fazi filma). Neko pomaže (Morfeus, Lorens Fišburn), a neko odmaže (agent Smit, agent Smit, ... i agent Smit, a glume ih Hugo Vejving, Hugo Vejving, ... i Hugo Vejving).

Kako primećuje Pol Klinton, kritičar CNN-a, priča koju nudi Matrix Reloaded ne omogućava da se likovi Nia, Triniti ili Morfeusa dalje razviju: "Od silnog ponavljanja počinje da boli glava, jer koliko god puta da Nio razbuca agenta Smita, on se iznova vraća, i vraća, i vraća... baš kao i onaj ružičasti zeka iz reklame za Duracell baterije". Osim toga, prvi deo Matrixa, sa svojom epskom pričom o sukobu čoveka i mašina, pojavio se u vreme kada se verovalo da će problem 2000. godine zablokirati polovinu računara na Zemlji. Četiri godine kasnije pokazalo se da su ovaj problem, iako marginalan, isforsirale firme koje su se "specijalizovale" da ga otklanjaju za velike pare, tako da odnos čoveka i kompjutera danas nije onako "zategnut" kao pre.

I tako smo dobili film koji svojim dizajnom, ritmom, bojama i zvukom veoma liči na video igru, i to prilično dobru: redovi akcije i naracije smenjuju se u pravilnim intervalima, akcija je začinjena odličnom muzikom a naracija dubokim frazama, po mogućstvu tautološkim ili metafizičkim. Međutim, svako ko je poslednjih godina pratio dinamično tržište video igara može jedino da kaže: "If you're trying to impress me, you've failed!" (rečenicu je, inače, prvi upotrebio Homer Simpson kada su mu pokazali skelet čoveka star dva miliona godina koji ima manje kostiju od njega). Video igrice su, naime, odavno postavile visoke standarde i u mnogim elementima predstavljaju jaku alternativu filmovima poput Reloaded verzije Matrixa. Čak i prosečne igre imaju odličnu priču koju najčešće piše scenarista od karijere, zaplet koji vam noćima ne dâ da spavate, iznijansirane likove koji se ne zaboravljaju, veštačku inteligenciju koja radnju čini realističnijom a svaku igru unikatnom, malo misterije, filozofije, ezoterije i mnogo akcije. A šta je tek sa onim natprosečnim? Uzmimo na primer Half-Life koji je preko pedeset puta proglašen za kompjutersku igru godine i nekoliko puta za najbolju igru svih vremena. Glavni junak Half-Lifea Gordon Frimen, baš kao i Nio u Matrixu, u početku samo pokušava da drži korak sa događajima, ali kasnije postaje svestan svoje mesijanske misije. Scenario je sličan: postoje paralelni svetovi koji se međusobno prožimaju, nastavljaju jedan na drugi ili prepliću po nevidljivim meridijanima, postoje mala vrata pomoću kojih se jedna "stvarnost" kao čarapa izvrće u drugu. U oba naslova postoje identični motivi konspiracije, ugroženosti ljudskog roda od dehumanizovane sile, kompjuterske, nezemaljske, državne ili neke hibridne. Čak su i čitave scene analogne: ulazak pobunjenika u Zion, kompjuterski dizajniran i ispoliran do perfekcije u Matrixu, ipak je samo bleda senka ulaska Gordona Frimena u podzemni federalni kompleks Black Mesa, centralno mesto priče. Da potegnemo i najteži argument: Matrix ima milionsku armiju obožavalaca ali ni Half-Life ne zaostaje. Na njegovim temeljima rođen je Counter Strike, kolektivna opsesija miliona klinaca od koje žive sve igraonice i sajber-kafići i pate mnoge škole u gradu. Half-Life je, međutim, napravljen 1998. godine a Matrix Reloaded tek 2003. You've failed to impress me!

Takođe, nije poznato odakle braći Vahovski ideja da je leteći čovek nešto što može lako da se proguta, bilo u kompjuterskom programu ili u fantastičnom filmu. Opštepoznata je činjenica da je poslednja letačka dozvola izdata Supermenu i da je ona poništena kada je Kristofer Riv pao sa konja. Keanu Rivs, koji sa svojim tamnim naočarima, drvenom facom i mimikom kamenih predsednika uklesanih u Rašmor planinu brzinom taneta leti kroz tesne gradske ulice a za sobom vuče oblak isprevrtanih automobila, bolje pristaje uz lomatanje iz Pritajenog tigra odnosno Skrivenog zmaja negoli na nešto što zdrav razum može da proguta, čak i metaforično.

Nema nikakve sumnje da je Matrix 1 remek-delo: film se pojavio niotkuda i na elegantan način još jednom postavio večna pitanja. Kakve potencijalne opasnosti krije razvoj kompjutera i veštačke inteligencije? Da li su te opasnosti predimenzionisane ili sasvim realne? Da li je svet oko nas realan ili je samo projekcija nečije superiorne fantazije? Može li se iz tog fiktivnog sveta pobeći sopstvenom voljom? Gde je granica između naše i božanske volje, između stvarnosti i fikcije, između duha i materije, između slobodnog izbora i sudbine? Da li gospodarimo sopstvenim životom ili smo samo nesvesno oruđe u tuđim rukama? Zašto nam je neophodan heroj? Zašto ga neprekidno tražimo u drugima, a nikad u sebi? I kako se Triniti uopšte uvlači u onako tesne pantalone?

U knjizi Kratka povest vremena Stivena Hokinga, jednog od najvećih umova današnjice, postoji priča o bakici koja fizičara prekida usred predavanja tvrdeći kako je ona saznala da čitav kosmos počiva na leđima velike kornjače. "Da, gospođo", kaže fizičar, "ali na čemu stoji ta kornjača?" "Nećete me zbuniti", kaže bakica, "ispod nje su takođe kornjače, sve do samog kraja." Najveće dostignuće originalnog Matrixa jeste to što je običnim ljudima pružio mogućnost da se prave pametni i bave pseudofilozofijom, kao da se razumeju u velika pitanja. Matrix je kreiran tako da nijedno objašnjenje ili paralela (Morfeus – Platon, Nio – futuristički Hrist, Triniti – Marija Magdalena) nije ni tačno ni netačno u celini jer su autori ostavili rupe u scenariju koje svako može da popunjava sopstvenom pameću ili glupošću.

Izgleda da su kreatori Matrixa vremenom došli do zaključka da od teške filozofije samo boli glava i da je došlo vreme za odmor, razonodu i zgrtanje para. Zato je, možebiti, pametnije da gledanje trećeg dela Matrixa zamenite igranjem Half-Lifea. Po ko zna koji put iz početka, ili u nekoj Reloaded verziji – svejedno...

Braća Vahovski

Endi i Leri Vahovski, režiseri Matrixa, svesno su se opredelili da ostanu u senci svog velikog dela. Od 1999. godine nisu dali nijedan intervju, tako da se o njima može suditi samo na osnovu nevelikog filmskog opusa i svedočenja njihovih saradnika. Osim Matrixa, Vahovski su do sada režirali samo jedan lezbijski krimić, Bound, iz 1996. godine, sa Đinom Geršon i Dženifer Tili (film je stekao kultni status unutar relativno skromnog auditorijuma). Leri, star 37 godina, pasionirani je čitalac i veliki istraživač, dok je tri godine mlađi Endi uglavnom u njegovoj senci. U jednom od retkih intervjua braća za sebe kažu: "Interesuju nas mitologija i arhetipovi, ono što nam se dopadne pokušavamo da reinstaliramo u moderan kontekst." Džoel Silver, čovek koji je producirao sve nastavke Matrixa, kaže da su mu braća oprostila što je producirao i takve gluposti kao što su Assassins (Stalone & Banderas): "Njihov najveći interes su kung-fu filmovi iz Hongkonga, japanaska animacija, stara grčka predanja, kompjuterske igre, bajke i istočnjački misticizam. Matrix je ono što dobijete kada se sve to pomeša." Vahovski su, inače, poprilično sujetni: kada su drugi počeli da kopiraju filmske trikove iz Matrixa (poput Tomb Raidera, Čarlijevih anđela ili Spajdermena) ili ih čak i ismevaju (kao u sjajnom crtaću Šrek), braća su bila istinski povređena.

I danas se ne zna kako braća raspodeljuju posao između sebe, ko je izmislio Matrix većim a ko manjim delom. Nikada nije primećeno da o jednoj stvari braća imaju različito mišljenje. Niko ih nije čuo da se raspravljaju. "Nije normalno da na njih dvojicu gledate kao na jedan mozak u dva tela", kaže Silver, "ali se vremenom na to ipak naviknete."

Matriksomanija

Matrix je radikalno izmenio današnju pop-kulturu, možda zato što i sam predstavlja mešavinu svih značajnih stilova, žanrova i učenja karakterističnih za današnju "kulturu široke potrošnje". Niklo je na hiljade Matrix veb sajtova gde ste do mile volje mogli da "tražite duboka značenja u inače plitkoj pop-mitologiji" (Rodžer Ebert, "Chicago Times"). Uticaj Matrixa je ponekad trivijalan i ogleda se u povećanoj prodaji jajolikih naočara za sunce ili DVD plejera sa besplatnim primerkom Matrixa unutra, ali je ponekad i fatalan, kao u slučaju dva tinejdžera, Erika Harisa i Dilana Klejbolda, koji su mrzeli srednju školu u koju su išli preteći ostalima da će "slomiti autoritete", "uzeti sudbinu u svoje ruke" i "pobeći iz Matrixa". Na kraju su 31. marta 1999, odeveni kao Nio i Triniti, pobili dvanaest učenika svoje škole pre nego što su i sami izvršili samoubistvo.

(Vreme #647)

Google i Googol

Radeći na problemu pronalaženja relevantnih informacija iz ogromne količine podataka, dva stenfordska poslediplomca, Sergej Brin i Lari Pejdž, razvila su 1996. godine originalan metod za analizu linkova na web stranicama. Umesto da relevantnost svake web stranice u odnosu na traženi pojam utvrđuju isključivo na osnovu sadržaja, Sergej i Lari su posebnu težinu dali linkovima. Ako imate link na stranici A koji vodi do stranice B, onda je to jedan glas stranice A za stranicu B. Što više glasova stranica prikupi, to je njena relevantnost veća a njen glas teži. Algoritam koji su razvili, poznat kao PageRank, vremenom je usavršavan tako da se danas relevantnost svake stranice određuje na osnovu 500 miliona različitih parametara. Njihova prva verzija internet pretraživača, BackRub, ocenjena je vrlo pohvalno od kolega sa univerziteta i pozitivne kritike počele su da cirkulišu internetom. S obzirom na to da su kuburili sa novcem, Lari je potreban hardver sklapao od jeftinih komponenti (prvi štampač imao je kućište od Lego kockica). S obzirom na sve veći broj web stranica koje su smeštali u svoju bazu podataka i sve širi krug korisnika, Sergej i Lari nikad nisu imali dovoljno računara i prateće opreme.

Prvi prodor napravili su 1998. godine kada su na kreditne kartice kupili oko hiljadu gigabajta računarske memorije po bagatelnim cenama i smestili sav hardver u Larijevu spavaću sobu. Sergejeva soba postala je njihova prva kancelarija. Neprekidno polirajući svoju tehnologiju, istovremeno su se bacili i na traženje sponozora, s obzirom na to da im je vrlo brzo postalo jasno da sami ne mogu da drže korak sa troškovima.

POČETAK U GARAŽI: Prvo su se obratili jednom od osnivača Jahua, Dejvidu Fajlou, bez naročitog uspeha. Međutim, Endi Behtolshajm, jedan od osnivača Sun Microsystemsa, glatko im je napisao ček na 100.000 dolara i naslovio ga na Google Inc. Firma pod ovim imenom nije postojala, tako da je ček u trenutku izdavanja bio nenaplativ. Pošto su od rođaka i prijatelja pribavili osnivački kapital od oko milion dolara, Gugl je zvanično krenuo sa radom 7. oktobra 1998. u jednoj garaži u Menlo Parku (Kalifornija). Krajem iste godine stiže im prvo veliko priznanje: "PC magazin" ih uvršćuje u listu 100 najboljih sajtova i mašina za pretraživanje.

U februaru 1999. Gugl se sa svojih desetak zaposlenih seli u u Palo Alto. Veb sajt www.google.com već beleži 500.000 korisničkih pretraga dnevno. Redhat, največi svetski distributer Linuxa postaje prva komercijalna mušterija, delimično zato što Gugl koristi isključivo Linux na svojim serverima. Veliki igrači im se pridružuju, velika imena dobijaju posao u Guglu a par giganata iz Silicijumske doline ulaže 25 miliona dolara za pravo glasa u upravnom odboru. Firma se seli u Mauntin Vju (Kalifornija), u svoje današnje prostorije, tzv. Googleplex. Nakon još dve značajne nagrade, Webby i People's Voice Award, Gugl u junu 2000. godine objavljuje da u svojoj bazi ima podatke za preko milijardu web stranica i tako postaje najveća mašina za pretraživanje interneta.

Sergej, današnji predsednik kopmanije, kaže da je Gugl uspeo zato što je od početka imao dobar koncept i orijentaciju. Pretraživanje web stranica je, po učestanosti, druga aktivnost na internetu, odmah iza razmene elektronske pošte. Za razliku od sličnih kompanija koje su nastale 1996. i 1997. godine sa idejom da postanu "Jahu umesto Jahua", Gugl je od početka smatrao da će, sa rastom interneta, efikasna mašina za pretraživanje sa relevantnim rezultatima postati korisnija od beskrajno razgranatih kataloga u Jahu stilu.

Gugl dnevno odgovori na preko 200 miliona upita, pri čemu tokom najvećeg opterećenja obradi nekoliko hiljada korisničkih zahteva u sekundi. Zahtev se tipično izvršava za oko 0,3 sekunde i podrazumeva pretragu baze podataka u kojoj se nalazi preko tri milijarde indeksiranih web stranica u najrazličitijim formatima, nešto manje od milijardu konferencijskih (Usenet) poruka i 250 miliona slika. Guglovi "robotići", "spajderi" ili "botovi", potpuno autonomni programi koji permanentno "špartaju" internetom, beležeći nove stranice i ažurirajući informacije o već postojećim, iznova "preriljaju" čitav internet za oko mesec dana. Četiri od pet internet pretraga obavlja se pomoću Gugla.

Zaposliti se u Guglu, tj. postati "gugler", teže je nego dobiti posao u Majkrosoftu. Dnevno u firmu stigne 1500 biografija, godišnje se primi oko 300 novajlija, a proces analize, intervjuisanja i finalnog ocenjivanja uzme oko deset radnih dana po svakom od njih. Da biste prošli makar eliminacije neophodno je da vaš rezime bude natprosečan, da imate mrvu genijalnosti u sebi i da iza sebe imate originalne reference iz oblasti koje su interesantne za Gugl. To je teorija. U praksi, neophodno je da budete "pametnjaković", ne samo po tatinom i maminom mišljenju, da imate doktorat nekog univerziteta mnogo jačeg od "narodnog", da ono što radite zasnivate na naučnim dostignućima i da ste potpuno posvećeni svojoj struci. Gugl svake godine pokupi 90 odsto najboljih doktora nauka iz oblasti pretraživanja informacija. Gugl danas ima oko 800 guglera koji veruju da je njihova jedina misija da kreiraju nešto što je najbolje na svetu. Iako im pare sigurno ne manjkaju (godišnji prihodi Gugla procenjuju se na oko 300 miliona dolara), gugleri i dalje veruju da je dobar kompjuter važniji od kuće na morskoj obali ili sportskog automobila. Gugl do sada nije osetio informatičku recesiju koja je tokom poslednje dve-tri godine razorila na hiljade dot-komova (firmi čija je jedina prava imovina – web sajt). Ljudi jednostavno vole Gugl.

OD ČEGA ŽIVE "GUGLERI": Interna organizacija kompanije je vrlo specifična. Umesto klasične piramide na čijem se vrhu nalazi neprikosnoveni gazda a na dnu armija anonimnih mrava udarnika, sa višeslojnim rukovodećim aparatom čija kompetentnost opada od podnožja ka vrhu, Gugl se vremenom opredelio za rad u malim timovima od po dva-tri ravnopravna člana eliminišući menadžerski sloj. Svaki tim ima skoro neograničenu slobodu da realizuje svoje ideje bez velikog uplitanja sa vrha i motivisan je da probleme rešava samostalno. Umesto jednog ili dva opsežna referata mesečno, mala ekipa menadžera na vrhu sada dobija oko 160 kratkih izveštaja. Zaposleni su stimulisani da eksperimentišu i da rezultate svojih istraživanja stavljaju na uvid korisnicima u relativno ranoj fazi: tipičan primer za ovo je Google News, novi servis koji nije proizvod strateških planova menadžmenta, već originalna ideja Krišne Barat, jednog od guglera. Ovakvih eksperimentalnih projekata ima još desetak, a da li će ijedan od njih izaći iz svoje beta-faze ili će propasti, zavisi samo od broja korisnika i njihovog konačnog suda. Neuspešan projekat sam po sebi ne donosi negativne poene onima koji su u njegovoj realizaciji učestvovali: loši rezultati biće konvertovani u pozitivno iskustvo za naredne projekte. Bitno je jedino da projekat osuđen na propast propadne što pre. Nijedan započeti projekat nema neposrednu komercijalnu osnovu: osnovna deviza Gugla još od privh dana osnivanja bila je – ako bude interesa, novac će doći sam po sebi (u prvih 18 meseci postojanja, Gugl nije zaradio ni cent). Dok traje razvoj, o novcu se ne razmišlja. Kada se okupi dovoljan broj korisnika, novac će već početi da kaplje.

Od čega, zapravo, žive gugleri? Osnovni izvor prihoda su oglasi koji se plasiraju na stranicama rezultata pretrage, isključivo u tekstualnom obliku (kako brzina učitavanja stranica ne bi trpela), i to na prilično "demokratski način". Ako, na primer, tražite informaciju o automobilima, Gugl će vam priložiti i par reklamnih linkova do sajtova velikih proizvođača. Kompanije koje su Guglu platile više, pojavljivaće se češće u oglasima, ali samo inicijalno. U kasnijem periodu, reklamni linkovi na koje klikne veći broj korisnika pojavljivaće se češće od onih na koje ne klikne niko. Štaviše, "mrtvi" linkovi bivaju brzo eleminisani iz oglasne ponude, bez obzira na uložena sredstva oglašivača. Gugl jednostavno neće da zatrpava svoje izuzetno lojalne korisnike sadržajem koji nikom ne treba, makar on bio i marektinškog karaktera.

Drugi važan izvor prihoda je prodaja Gugl tehnologije. Velike kompanije poput CNN-a ili IBM-a imaju ogromne web prezentacije, što za javnost (internet), što za potrebe svojih partnera i zaposlenih (intranet). Jedino Gugl ima tehnologiju pomoću koje se do relevantne informacije dolazi na najbrži mogući način. U pitanju je takozvani Google in a Box, žuto ofarbani server koji je sam sebi dovoljan i koji odmah po priključenju na kompanijsku mrežu počinje da traga za informacijama, vrši njihovu obradu, rangiranje i klasifikaciju. Kad god na nekom velikom kompanijskom sajtu uočite mali Gugl logo, znajte da kompanija plaća Guglu najmanje 25.000 dolara godišnje.

Za razliku od Jahua i mnogih drugih koji uz katalogizaciju i pretraživanje interneta nude e-mail, kupi–prodaj i druge servise obilato zatrpane reklamama, Gugl je i dalje ostao veran svojoj prvobitnoj orijentaciji. Naslovna stranica Gugla je i dalje spartanska, kao što je to bila i pre pet godina, bez reklama i suvišne grafike. Štaviše, veličina naslovne stranice Gugla limitirana je na par stotina bajtova i tačno 37 reči – kada imate milione korisnika, svaki dodatni bajt predstavlja rizik da pretraga postane sporija a internet link zagušeniji. Gugl i dalje ima samo jedan bazičan servis, pretraživanje interneta, i ne želi da na svoju naslovnu stranu dodaje sadržaje koji će sputavati korisnike sa skromnijim hardverom. I dok će novopečeni internet surfer imati problema da zaključi čemu sve današnji Jahu služi, za Gugl je i dalje očigledno da ima samo jednu osnovnu svrhu: da bude najbolja, najpametnija i najjača mašina za pretraživanje.

Vlasnici Gugla nemaju nameru da prodaju svoju kompaniju, iako bi im to danas donelo negde između jedne i tri milijarde dolara. I dalje su opsednuti starom idejom: napraviti mašinu koja će umeti da pronađe, obradi i klasifikuje i poslednji delić informacije. Oficijelno zaposleni gugleri nisu jedini koji rade na razvoju. Gugl je odnedavno omogućio programerima širom sveta da razvijaju sopstvene aplikacije na bazi Gugl tehnologije i sa njom rade šta god žele, računajući da će talas novih ideja doneti korist kompaniji na duge staze.

Lako je razumljivo zašto svaka kompanija koja drži do sebe nastoji da se njen web sajt visoko kotira na relevantnim Guglovim pretragama. Možda "Britanika" zna mnogo, ali ako nekog ni Guglom ne možete da nađete, taj definitivno ne postoji. Kreatori web sajtova koriste čitav niz recepata, malih i velikih trikova, preporuka, vradžbina i dovijanja ne bi li ih Gugl rangirao bolje od konkurencije, naročito kada su u pitanju jednostavne pretrage po opštepoznatim pojmovima. Još veća umetnost je biti prvi. Autor ovog teksta uspeo je da napravi web sajt koji je Gugl rangirao kao broj 1 kada je u pitanju jedan od ključnih pojmova našeg nacionalnog identiteta – čuvenih "deset s lukom". Kako je uspeo u tome? Prvo vam treba jedna beba, stara otprilike sedam meseci. Za ostatak pitajte Gugl.

O imenu

Google je dobio ime modifikovanjem reči googol koja u matematici označava jedinicu iza koje sledi stotinu nula. Ovaj matematički naziv je neformalan, verovatno zato što ga je skovao Milton Sirota, devetogodišnji nećak matematičara Edvarda Kasnera. Ovo je prilično veliki broj, i u kosmosu ne postoji ništa u googol primeraka. Čak i kad prebrojite sve zvezde na nebu, zrnca peska u Sahari i Dafinine štediše zajedno, opet ih je manje od jednog googola. Za one koji se spremaju za učešće u nekom kvizu, recimo da postoji i googolplex, broj koji ima jednu jedinicu i googol nula.

Google ispod haube

Svoj renome najbrže mašine za pretraživanje Gugl u velikoj meri duguje svojoj hardverskoj infrastrukturi. Gugleri su vrlo rano zaključili da ukoliko svoju računarsku mrežu budu zasnovali na skupim serverima najvećih svetskih proizvođača, postoji realna opasnost da bankrotiraju usled ogromnih troškova. Umesto toga, opredelili su se za kupovinu velikog broja jeftinih, identičnih servera, zasnovanih na Intel procesorima i pouzdanim tvrdim diskovima iz ekonomske klase. Na ovaj hardver dolazi operativni sistem Linux, Gugl softver koji povezuje servere u jednu inteligentnu celinu i gigabitni internet link. Gugl je razvio sopstveni sistem za balansiranje opterećenja mreže tako da se svaki novi zahtev za pretragu upućuje serveru čije je opterećenje najmanje. Sistem je visoko redundantan: ako otkaže jedan disk u serveru, njegovu ulogu transparentno će preuzeti drugi disk. Ako otkaže čitav server, njegovu ulogu preuzeće susedni server u istom klasteru (grupi). Gugl ima rešenje i za slučaj da otkaže čitav klaster, tako da je teško zamislitit situaciju u kojoj će vam sve njegovo blago odjednom postati nedostupno.

Guglova "farma" servera trenutno ima oko deset hiljada računara, a njihov broj se svakoga dana uveća za oko trideset. Svi serveri su identično konfigurisani tako da je servisiranje i proširenje mreže veoma pojednostavljeno. Ukupna količina arhiviranih informacija meri se terabajtima a glavna baza podataka raspodeljena je na nekih 10.000 diskova. Kada mreža raste tempom od 25 odsto mesečno, fizički smeštaj uređaja počinje da predstavlja problem: Gugl od svojih dobavljača hardvera insistira na kompaktnom dizajnu jer po kompanijskim standardima u prostor veličine jednog kubnog metra mora da stane bar 80 servera.

Svi traže Šakiru

Gugl na kraju svake godine objavljuje svoj Zeitgeist, ili "Duh vremena" – vrlo detaljan pregled onoga što korisnici Gugla najčešće traže. Završni izveštaj za 2002. godinu napravljen je na osnovu statističke obrade 55 milijardi korisničkih zahteva. Evo nekoliko najinteresantnijih rezultata:

Najveći porast interesovanja

1. Spajdermen 2. Šakira 3. Zimska olimpijada 4. Svetski kup u fudbalu 5. Avril Lavinj

Najveći pad interesovanja

1. Nostradamus 2. Napster 3. Svetski trgovački centar 4. Antraks 5. Osama bin Laden

Najtraženije žene

1. Dženifer Lopez 2. Britni Spirs 3. Šakira 4. Hale Beri 5. Dženifer Lav Hjuit

Najtraženiji muškarci

1. Eminem 2. Bred Pit 3. Neli 4. 2pac 5. Vin Dizel

Najtraženije robne marke

1. Ferari 2. Soni 3. Nokija 4. Dizni 5. Ikea

Najtraženiji sportisti

1. Dejvid Bekam 2. Ana Kurnjikova 3. Ronaldo 4. Kobi Brajant 5. Zidan

Najtraženiji muzičari

1. Eminem 2. Šakira 3. Madona 4. Neli 5. 2pac

Najtraženije destinacije

1. Pariz 2. Kanada 3. Njujork 4. Indija 5. Las Vegas

Najtraženije slike žena

1. Britni Spirs 2. Pamela Anderson 3. Dženifer Lopez 4. Šakira 5. Ana Kurnjikova

Najtraženije slike muškaraca

1. Eminem 2. Bred Pit 3. Neli 4. 2pac 5. Vin Dizel

(Vreme #642)

Kolumbija: Hipersonična smrt

Šatl "Kolumbija" lansiran je polovinom januara kako bi na orbiti bili izvedeni brojni naučni eksperimenti, među njima i neki koje je naručio Pentagon. Nakon planiranih šesnaest dana rutinskog rada, posada je u subotu 1. februara u 8:15 (EST) uključila kočeće rakete i zaputila se ka Zemlji. Povratak na Zemlju je najdelikatnija faza svakog kosmičkog leta u kojoj greške nisu dozvoljene. Pre svega, letelica treba da se spušta precizno određenim koridorom koji je širok svega nekoliko kilometara. Koridor ne sme da bude ni suviše strm da se letelica ne bi pregrejala i izgorela niti suviše ravan da se letelica ne bi "odbila" od gušćih slojeva atmosfere i završila zaglavljena u nekoj nižoj, nepravilnoj orbiti. Takođe, letelica treba da ima ispravnu orijentaciju u odnosu na nadolazeću vazdušnu struju kako bi termički štit apsorbovao ogromnu količinu generisane toplote. Baš zbog toga se zadatak kontrolisanja trajektorije i položaja letelice prepušta kompjuterima i tu se od samog početka kosmičke ere skoro ništa nije promenilo – tokom spuštanja posada predstavlja manje-više pasivan teret. U slučaju "Kolumbije" izgleda da su kompjuteri dobro obavljali posao, s obzirom na to da do pred sam kraj nije bilo nikakvih naznaka da je protokol spuštanja bio narušen.

BEZ NADE: Prvi signal da nešto nije u redu pojavio se u 8:53, kada je komanda leta uočila da na šatlu ne rade senzori za merenje temperature na hidrauličkoj opremi levog krila. Komanda leta inače vidi mnogo više podataka nego sama posada, jer se podaci koji se stalno mere i prikupljaju na šatlu neprekidno slivaju u kontrolni centar, beleže i analiziraju (zato šatlovi i nemaju "crnu kutiju"). Incident sa nekoliko senzora obično ne označava kritičan problem jer je šatl prekriven stotinama senzora koji mere sve važne parametre konstrukcije letelice: naprezanja, pritiske, temperature, deformacije. Kvar senzora ne utiče na normalno funkcionisanje letelice, pa je u ovom slučaju komanda leta procenila da nema potrebe da alarmira posadu. Tri minuta kasnije, u 8:56, izmereni su povećan pritisak i temperatura u točku glavne noge stajnog trapa u levom krilu. U 8:58 otkazuju još tri senzora u levom krilu, da bi u 8:59 bila izgubljena sva telemetrija sa leve noge stajnog trapa. Ovaj otkaz je na monitorima u kokpitu šatla proizveo upozoravajuću poruku koju je posada videla. Dok je posada razgovarala o problemu sa kontrolom leta, potpuno je prekinuta audio komunikacija. Istovremeno, telemetrijski podaci koji se sa šatla automatski slivaju u kontrolu leta postaju isprekidani i nepravilni.

Minut kasnije, tačno u 9:00, 36 sekundi nakon gubitka veze sa posadom i šesnaest minuta pre zakazanog sletanja na Floridu, otkazuje sva telemetrija i kontrola leta nema više nikakve podatke o ponašanju šatla. U tom trenutku šatl se nalazi na oko 65 kilometara iznad Teksasa, leti 18,3 puta brže od zvuka i trpi maksimalno aerodinamičko opterećenje. Kontrola leta nekoliko minuta pokušava da uspostavi izgubljenu komunikaciju sa posadom, ali bez rezultata. Javljaju se već i prvi očevici iz Teksasa i Luizijane koji kažu da su čuli zaglušujuću buku i videli usijane kugle koje su parale bistro nebo. U to vreme niko od njih nije znao da su zapravo videli šatl koji se raspada i sagoreva u atmosferi. U 9:16, kada je bilo očigledno da šatl neće sleteti po planu, administrator NASA Šon O’Kif informiše predsednika Buša, koji se u to vreme nalazi u Kemp Dejvidu, o najverovatnijem tragičnom ishodu. U 11:00 više nije bilo nikakve sumnje i zastave su već spuštene na pola koplja. Dva sata kasnije zvaničnici NASA obaveštavaju javnost da je šatl definitivno izgubljen a čitava posada poginula.

Delovi šatla pali su na 50 milja široko i više stotina milja dugačko područje zapadnog Teksasa i Luizijane. Srećom, niko nije stradao iako je bilo delova koji su probijali krovove kuća inicirajući manje požare. Parčići šatla u raspadanju bili su toliko vreli da su ih uredno zabeležili meteorološki sateliti iznad tog područja. Mnogi delovi nađeni na zemlji bili su potpuno deformisani i izgoreli do neprepoznatljivosti, ali je bilo i onih koje je i laik mogao da identifikuje: pilotska kaciga, amblem misije, mlaznik motora, rezervoar goriva... Stanovništvo je pozvano na opreznost pošto je u šatlu bilo hidrazina, veoma toksičnog i korozivnog raketnog goriva. Stanje posmrtnih ostataka posade nije poznato, iako su na dva mesta pronađeni delovi tela koje tek treba identifikovati.

Kada je 28. januara 1986. godine eksplodirao Čelindžer, najviše simpatija i emocija poklonjeno je Kristi Mekalof, američkoj učiteljici iz Nju Hempšira. Ona je u konkurenciji 1000 prijavljenih učiteljica izabrana za let da bi na kraju kao priučeni astronaut stradala pred očima svojih đaka. Od sedmoro astronauta "Kolumbije" najčešće se pominju Ilan Ramon, prvi Izraelac u kosmosu, i Kalpana Čavla, eminentni naučnik i nacionalna heroina Indije sa dva leta u kosmos. Uz njih su stradali i komandir Rik Hazbend, pilot Vilijem Mekul i članovi posade Majkl Anderson, Dejvid Braun i Loren Klark. Izrael je na mesto nesreće poslao svoju vojnomedicinsku ekipu kako bi eventualno pronađeni posmrtni ostaci njihovog prvog astronauta bili tretirani u skladu sa jevrejskim verskim običajima.

Da li su astronauti imali neku šansu za spas onog trenutka kada su primetili da su stvari nepovratno krenule nizbrdo? Nažalost, nisu. Prve verzije šatla imale su dva člana posade a standardni deo opreme bila su katapultirajuća sedišta, slična onima koja se rutinski ugrađuju u borbene avione. Kasnije je posada šatla narasla na sedam članova i katapultirajuća sedišta su izbačena kao suviše skupa i glomazna. Umesto toga posada je dobila padobrane i mogućnost da preko specijalne konzole napusti šatl u slučaju neminovne nesreće. Međutim, ni padobrani ni specijalna sedišta nisu ni od kakve koristi kod hipersoničnih brzina. Osim toga, sva je prilika da su se događaji odigravali munjevito i da nesrećna posada nije ni imala vremena da traži izlaz iz nemoguće situacije.

LJUDI U SUNČANIM NAOČARAMA: Na redu je istraga za koju se najavljuje da će biti opsežna, korektna i transparentna. Sprovešće je sama NASA, ali, nezavisno od nje, i mnoge druge državne i vojne agencije koje raspolažu ljudima sa tamnim naočarima u sivim mantilima. Svi oni koji su na biLo koji način imali kontakt s poslednjom misijom "Kolumbije" trenutno pečate svoje stolove i predaju papire. Za proučavanje ove dokumentacije biće potrebni meseci: da bi jedno lansIranje dobilo zeleno svetlo, potrebno je pribaviti oko milion različitih potpisa dok je štos potrebnih formulara visok otprilike koliko i sam šatl na lansirnoj rampi.

Šta je uzrok katastrofe šatla? Trenutno može samo da se nagađa, ali su sve oči uprte u incident koji se dogodio 80 sekundi nakon poletanja. Tada je jedno parče izolacione pene otpalo sa glavnog rezervoara i naletelo na krilo šatla što je, u najgorem slučaju, moglo da bude uzrok loma neke od termoizolacionih ploča kojima je šatl prekriven ili strukturnog oštećenja krila. "Kolumbija" je koristila remodeliranu verziju Lokidovog spoljašnjeg rezervoara, lakšu i sa manje ekološki opasnih materijala. Izolacija glavnog rezervoara, sprejom nanet sloj sunđerastog materijala debljine dva centimetra, i do sada se mestimično ljuštio tako da su parčići izolacije naletali na sam šatl, ali bez posledica. Nakon pregleda dosta grubog TV snimka, NASA je zaključila da bezbednost misije nije ugrožena i da sve aktivnosti treba nastaviti po planu. Čak i da šteta jeste bila konstatovana, pitanje je šta bi se moglo preduzeti s obzirom na to da se oštećene ploče i druga ozbiljna strukturna oštećenja ne mogu sanirati u orbiti. U tom slučaju, posada je već nakon poletanja bila osuđena na smrt, a da to nije ni znala. Po drugima, nešto je ipak otkazalo u mehanizmu za kontrolu položaja letelice. Tokom spuštanja šatl liči na ciglu s krilima koja se u optimalnom položaju održava eleronima na krilima, bez korišćenja motora. Ukoliko šatl dospe u nepravilan položaj, ogromna aerodinamička i termička opterećenja mogu s lakoćom da pokidaju čitavu strukturu. Jedino što se definitivno odbacuje kao uzrok nesreće jeste terorizam. Uz svu aktuelnu paranoju, niko nije ni pokušao da pad "Kolumbije" poveže sa Al Kaidom ili Sadamom Huseinom.

Šta god da je u pitanju, ostaje nejasno kako se šatl raspao tako brzo i kako to da nijedan od nebrojenih senzora na letelici nije signalizirao kritičan kvar. Ono čime kontrola leta raspolaže najčešće se svodi na podatak tipa "off scale low", što znači da je ili izmerena nenormalno mala vrednost ili su senzori bili fizički uništeni. Poslednji telemetrijski podaci ukazuju da je tokom poslednjih pet minuta temperatura u levom krilu bila za oko 60 stepeni viša nego u desnom i da se neposredno pred gubitak svake komunikacije šatl nekontrolisano nagnuo na levu stranu, da je kompjuter automatski pokušao da koriguje položaj i da, verovatno, nije uspeo u tome. Ron Ditmor, šef šatl projekta, kaže da još nema nijednu indiciju šta je moglo da uzrokuje ovakvo ponašanje. To što je šatl "Kolumbija" bio najstariji u floti (prvi put je lansiran davne 1981. godine) ne treba da igra nikakvu ulogu: letelica je redovno održavana, do katastrofe je uspešno letela 27 puta a nakon toga je podvrgnuta temeljnoj kontroli i značajnim tehničkim prepravkama.

ZEMAljSKI OKOVI: Na kraju ostaje i pitanje kakve će reperkusije imati tragedija "Kolumbije" na buduća svemirska istraživanja. Najveći udarac pretrpeće međunarodna svemirska stanica koju zajednički opslužuju američki šatlovi i ruski "sojuzi" i "progresi". Bez šatla, stanica će se naći u velikim problemima jer ruski brodovi mogu da nose samo delić šatlove opreme i ljudstva. Rusi uz to standardno kubure sa sredstvima, delovima, produkcijom i statusom svog kosmodroma u Kazahstanu, pa je teško verovati da će samo oni, bez izdašne međunarodne pomoći, biti u stanju da zakrpe rupu u nebu koju je napravila "Kolumbija". Iako zasad nema razloga za paniku (tri astronauta zatečena na stanici imaju dovoljno zaliha do polovine juna), može se lako dogoditi da stanica, lišena podrške sa Zemlje, postane prazna kanta koja će se poput Skajlaba godinama vrteti iznad naših glava zaboravljena od svih dok se na kraju spektakularno ne sruči na Zemlju.

Tri preostala šatla (Endevor, Atlantis i Diskaveri) verovatno će otići u istoriju i muzeje. I pre ove katastrofe bilo je dosta mišljenja da je šatl vozilo za prošli vek koje je suviše skupo (minimalno oko pola milijarde dolara po lansiranju, najčešće mnogo više) i komplikovano za održavanje. Šatl je inicijalno zamišljen kao svemirski taksi koji će moći da leti veoma često, jeftino i uz minimalne popravke. U stvarnosti, šatlovi lete samo 7–8 puta godišnje (umesto planiranih 20–65) jer je potreban šestomesečni rad armije skupo plaćenih inženjera i tehničara da bi se šatl nakon jednog leta proverio i osposobio za drugi. Šatl nije znatno oborio cene lansiranja komercijalnog tereta (troškovi se i dalje mere stotinama dolara po kilogramu korisnog tereta) niti je ubio rusku, evropsku ili japansku konkurenciju. Sasvim razumljivo, jer šatl ima prevelik broj dragocenih delova koji se koriste samo jednokratno, poput ogromnog spoljašnjeg tanka za gorivo koji izgori u atmosferi. Teško je verovati da će nakon dve ogromne tragedije iko imati dovoljno hrabrosti da potpiše dozvolu za sledeće lansiranje čak i pod pretpostavkom da se utvrdi nesporni uzrok nesreće. Ako istraga preduzeta nakon katastrofe Čelendžera (a trajala je skoro dve godine) nije pružila dovoljno informacija da se izbegne naredna nesreća, teško je verovati da će istraga koja je upravo započela doneti zaključke i preporuke koje bi šatl odjednom učinile sigurnim. Nekadašnje priče o šatlovima koji su projektovani za 35 godina redovne službe i barem 100 letova u kosmos deluju deplasirano jer danas nedostaje 14 ljudskih života i 40 odsto flote (poređenja radi, projekat slanja čoveka na Mesec "Apolo" iz šezdesetih godina odneo je tri ljudska života, i to u simulatoru na Zemlji). Da stvar po nacionalni ponos bude još teža, Amerikanci nemaju nikakvu brzu alternativu za ponovno slanje ljudi u kosmos. Sasvim paradoksalno, uprkos nespornom tehničkom napretku i proticanju vremena, lanci koji ih vezuju za Zemlju danas su jači nego ikad.

Kobni termički štit

Šatl na orbiti ima tzv. prvu kosmičku brzinu od osam kilometara u sekundi (28.800 kilometara na čas). S obzirom na to da je letelica teška oko 90 tona, ona raspolaže ogromnom kinetičkom energijom koja se, do trenutka sletanja, kompletno pretvori u toplotu. Jednostavna računica pokazuje da šatl tokom sletanja oslobodi onoliko energije koliko grad veličine Beograda potroši za skoro dva dana. Svu tu energiju treba da apsorbuje termički štit šatla sastavljen od oko 22.000 parčića – neki su mali i tanki poput podne pločice, dok su oni najopterećeniji debeli i do deset centimetara. Šatl je oblepljen ovim pločama sa svih strana, s tim što su one na trbuhu šatla crne boje a one na gornjem delu trupa bele kako bi reflektovale što više sunčevog zračenja dok je šatl u orbiti. Svako parče termoizolacije ima unikatan oblik.

Za izradu ovih ploča koristi se vrhunska tehnologija tzv. kompozitnih materijala koja je poslednjih decenija revolucionarno izmenila konstrukciju savremenih letelica. Kompozitni materijali su lagani, veoma čvrsti i otporni na ekstremna termička, hemijska i mehanička opterećenja. Oko 70 odsto ploča napravljeno je od silicijumskih vlakana. Ova vlakna mešaju se sa mineralnim smolama i nejonizovanom vodom, zatim se tako dobijena masa sipa u plastične kalupe, presovanjem se istiskuje suvišna tečnost i na kraju se čitava masa peče na oko 1000°C dok ne dobije željenu formu. Crne ploče pokrivaju delove šatla koji su izloženi najvećem zagrevanju (prvenstveno donji deo trupa), često i do 1500°C. Na ovoj temperaturi ploče su toliko usijane da svetle crvenom bojom.

U početku je NASA imala dosta problema sa oštećenim, polomljenim ili otpalim pločama, iako šatl nikada nije bio ozbiljno ugrožen ovakvim defektima. Kasnije je tehnologija izrade i montaže ploča toliko usavršena da je termički štit smatran veoma pouzdanim i praktično neprobojnim. S obzirom na to da telemetrijski podaci sakupljeni do raspada "Kolumbije" ukazuju da je šatl imao ispravnu orijentaciju i nagib u odnosu na horizont od propisanih 56 stepeni, izgleda da je neko mehaničko oštećenje termičkog štita (možda i samo jedna oštećena ploča na najopterećenijem mestu) bilo uzrok pregrevanja, dezorijentacije letelice i naglog loma konstrukcije. Veliko je pitanje da li će se konkretan uzrok raspada "Kolumbije" ikad utvrditi: dobar deo strukture izgoreo je u atmosferi, a delovi koji su pali na zemlju nalaze se u vrlo lošem stanjem, rasuti na tako širokom prostranstvu da će njihovo sakupljanje trajati mesecima, možda i godinama.

Era spejs šatla

12. april 1981, "Kolumbija": Početak ere spejs šatla, prvi let u svemir.
12. novembar 1981, "Kolumbija": Prvi koristan teret u orbiti.
11. novembar 1981, "Kolumbija": Prva četvoročlana posada.
18. jun 1983, Čelendžer: Seli Rajd postaje prva Amerikanka u svemiru. Prva petočlana posada.
30. avgust 1983, Čelendžer: Gion Blaford postaje prvi Afroamerikanac u kosmosu. Prvo noćno lansiranje i prvo noćno prizemljenje.
28. novembar 1983, "Kolumbija": Prva šestočlana posada, prvi put se koristi spejslab, svemirska laboratorija smeštena u teretnom prostoru šatla.
3. februar 1984, Čelendžer: Prva "slobodna" šetnja svemirom. Astronaut se kroz slobodan prostor kreće posebnom stolicom sa autonomnim pogonom, bez fizičke veze sa šatlom.
6. april 1984, Čelendžer: Prva popravka satelita u orbiti.
30. april 1984, Diskaveri: Čarls Voker postaje prvi "civil" u orbiti.
5. oktobar 1984, Čelendžer: Prva sedmočlana posada, Ketrin Saliven postaje prva žena koja je slobodno šetala kosmosom.
28. januar 1986, Čelendžer: Nakon 73 sekunde leta šatl eksplodira. Deo šatla sa sedmočlanom posadom pada na dno okeana, gde se i danas nalazi. Dalji letovi šatla su suspendovani. Dvogodišnja istraga pokazala je da je uzrok nesreće curenje goriva iz jednog od dva bustera.
28. septembar 1988, Diskaveri: Prvi let nakon katastrofe Čelendžera.
24. april 1990, Diskaveri: Verovatno najvažnija naučna misija. U orbitu je postavljen svemirski teleskop Habl, orbitalna opservatorija koja od tada neprekidno šalje fascinantne snimke najudaljenijih svemirskih objekata.
12. septembar 1992, Endevor: prva Afroamerikanka (Mae Džejmison), prvi bračni par u kosmosu.
2. decembar 1993, Endevor: najkompleksnija misija. Na Hablu je instalirana korektivna optika kako bi se eliminisala zamućenja na snimcima. Najduža svemirska šetnja.
3. februar 1995, Diskaveri: šatl proleće pored ruske svemirske stanice Mir. Posade razmenjuju pozdrave mašući kroz okna letelica.
27. jun 1995, Atlantis: šatl se uspešno spaja sa Mirom. Stoto američko lansiranje ljudi u kosmos, prva razmena članova posade na orbiti.
19. novembar 1996, "Kolumbija": najduži let šatla: 423 sata, 53 minuta.
15. maj 1997, Atlantis: Posada šatla pomaže u velikoj popravci ruskog Mira.
2. jun 1998, Diskaveri: Poslednja poseta Miru.
29. oktobar 1998, Diskaveri: Američki senator Džon Glen, prvi Amerikanac u kosmosu i jedan od sedmorice "veličanstvenih" iz projekta "Merkjuri", ponovo leti u kosmos u 77. godini života i tako postaje najstariji čovek u kosmosu.
23. jul 1999, "Kolumbija": Prvi put je jedna žena komandir posade – Ajlin Kolins. Let se umalo završio katastrofom jer je tokom poletanja iz šatla iscurelo oko dve tone vodoničnog goriva.
10. oktobar 2000, Diskaveri: Veliki jubilej: stota misija šatla.
5. decembar 2001, Endevor: Uz neviđene mere obezbeđenja obavljen je prvi let šatla nakon terorističkog napada na Njujork 11. septembra.
1. februar 2003, "Kolumbija": Prilikom povratka na Zemlju šatl se raspada. Strada svih sedam članova posade. Svi naredni letovi šatla su suspendovani.

(Vreme #631)