Zašto sunce sija

Ako sam video dalje od ostalih,
bilo je to zato što sam stajao na ramenima divova.
Isak Njutn

Nobelova nagrada za fiziku za 2002. godinu pripala je Rejmonu Dejvisu (87), Masatoši Košibi (76) i Rikardu Đakoniju (71). Prva dvojica nagrađena su za svoje rezultate na polju izučavanja fenomena Sunčevih neutrina, dok je treći naučnik nagradu dobio kao pionir u astronomiji X-zraka. Laicima ova štura novinska vest ne znači mnogo, ali ako kažemo da su Dejvis i Košiba nagradu dobili baveći se jednim od najstarijih pitanja čovečanstva ("Šta je izvor Sunčeve energije?"), priča postaje mnogo zanimljivija.

Sve do XIX veka nije bilo pokušaja da se na naučno zasnovan način objasni zbog čega Sunce sija. Suncem kao nebeskim telom bavili su se jedino astrolozi, mitolozi, teolozi i ostala dogmatska (kvazi)inteligencija. O suncu kao izvoru života govori se tek 1833. godine u radovima čuvenog astronoma Džona Heršela: "Sunčevi zraci osnovni su uzrok praktično svakog kretanja koje se dešava na zemljinoj površini. Zahvaljujući njegovoj oživljujućoj snazi iz neorganske materije nastaju biljke, bez kojih nema ni životinja, ni ljudi, ni ogromne energije stavljene ljudima na raspolaganje u vidu naslaga uglja."

Koliko je Sunce staro? I zbog čega sija? Heršel nije uspeo da definiše neki konkretan odgovor na ova dva večita pitanja, ali je prvi shvatio koliko su ona međusobno povezana. Količinu energije koju Sunce isijava relativno je lako odrediti merenjem intenziteta sunčeve svetlosti na zemljinoj površini, i to jednim vrlo jednostavnim eksperimentom (recimo, merenjem vremena za koje se istopi kocka leda pod dejstvom sunčeve svetlosti). Ako znamo koliko je Sunce staro, možemo da odredimo i koliko je energije ono ukupno do sada emitovalo u kosmos. Što je Sunce starije, potrebni su sve jači izvori energije kako bi održali njegov konstantan sjaj tokom sve dužeg vremenskog perioda.

KALVIN VS DARVIN: Zahvaljujući entuzijazmu jednog nemačkog profesora psihologije, a kasnije velikog fizičara, Hermana fon Helmholca, polovinom XIX veka uvrežilo se shvatanje da je Sunčevo zračenje posledica sažimanja njegove materije pod dejstvom gravitacionih sila. Međutim, glavni impuls ranom izučavanju prirode Sunčeve energije dao je, sasvim neočekivano, Čarls Darvin, autor ideje o evolutivnom nastanku i razvoju živog sveta na Zemlji. Darvin je bio svestan da je za evoluciju potrebno veoma dugo vreme, pa je u svom čuvenom delu O nastanku vrsta prirodnom selekcijom pokušao da odredi neke konkretne cifre. Posmatrajući brzinu erozije jedne doline u južnoj Engleskoj, Darvin je izračunao da će prirodi biti potrebno oko 300 miliona godina da je potpuno izbriše sa lica zemlje, dovoljno sporo i za najsporije evolutivne procese. Darvin je time učinio veliki naučni iskorak: procene o starosti sveta koje su davali proučavaoci Biblije i drugih starih knjiga merile su se tričavim hiljadama godina. Darvin je bio prvi koji je na naučno zasnovan način potvrdio da Zemlja, a samim tim i Sunce moraju biti mnogo, mnogo stariji.

Darvinova procena unela je veliku nelagodnost među astronome: ako je Sunce zaista toliko staro, onda je još teže objasniti šta je uzrok njegove ogromne snage na tako duge staze. U raspravu se uključio i lord Kelvin, čuveni fizičar koji je formulisao drugi zakon termodinamike i formirao apsolutnu temperaturnu skalu. Kelvin je bio veliki Darvinov protivnik i odmah je osporio njegovu procenu brzine geoloških procesa. Kelvin doduše priznaje da nikakva hemijska reakcija ne može biti izvor Sunčeve svetlosti s obzirom na to da "čak ni najžešća reakcija supstanci u količini ravnoj Sunčevoj masi ne bi potrajala duže od 3000 godina". Kao izvor Sunčeve energije Kelvin, kao i njegovi prethodnici, u prvo vreme označava gravitacionu energiju Sunčeve mase. Međutim, pritisnut astronomskim dokazima iz kojih sledi da ovako osmotrena gravitaciona energija ne bi potrajala dovoljno dugo, Kelvin 1862. godine modifikuje svoju teoriju i s velikom ubedljivošću i elokvencijom tvrdi da Sunčeva energija nastaje kao plod udara bezbrojnih meteorita o Sunčevu površinu. S obzirom na to da je kosmos praktično neiscrpan resurs meteorita, Kelvin je smatrao da je na ovaj način objasnio izvor Sunčevog zračenja tokom oko 20 miliona godina. "Ko smo mi", pita Kelvin, "pa da, kao Darvin, tvrdimo da nešto može da traje 300 miliona godina?"

Kelvin je bio toliko cenjen, rečit i uverljiv da je Darvin teško podneo osporavanje svoje teorije. Danas, međutim, znamo da je Darvin bio vrlo blizu istine, a da je Kelvin bio u zabludi: metodom radioaktivnog datiranja meteorita utvrđeno je da je naša planeta stara oko 4,6 milijardi godina, a Sunce i svih pet.

Gde leži uzrok greške lorda Kelvina? Jednostavno, u njegovo vreme nije se znalo praktično ništa o nuklearnim silama i procesima na subatomskom nivou. Bez dovoljno uporišta u naučnim saznanjima, lord Kelvin je posegao za smelom spekulacijom. Pa ipak, i Kelvin i Darvin zaslužuju priznanje kao naučnici koji su shvatili da sve naučne teorije, bile one fizičke, biološke, istorijske ili matematičke, moraju biti međusobno neprotivrečne.

E = mc²: Do pravog proboja u izučavanju porekla Sunčeve energije došlo je tek 1896. godine, kada je Anri Bekerel otkrio fenomen prirodne radioaktivnosti. U jednoj fioci Bekerel je slučajno ostavio uranijumske uzorke preko fotografskih ploča umotanih u crnu hartiju. Nekoliko dana kasnije zaprepašćeno je utvrdio da su ploče osvetljene i da se na njima nalaze izvrsni snimci uranijumskih kristala. Njegov pronalazak dobio je na značaju 1903. godine kada je Pjer Kiri utvrdio da neke radioaktivne radijumove soli imaju temperaturu višu od temperature okoline i samim tim predstavljaju postojan izvor toplotne energije. Darvin je među prvima prihvatio teoriju da radioaktivni procesi mogu biti izvor Sunčeve energije. Za uzvrat, mnogi fizičari su (poput Ernsta Radeforda koji je prvi izmerio energiju alfa-čestica) podržali Darvina smatrajući da radioaktivnost može da bude postojan izvor Sunčeve energije tokom dugog vremenskog perioda potrebnog za odigravanje prirodne evolucije.

Astronomi i astrofizičari ponovo su okrenuli svoje instrumente ka Suncu i sa žaljenjem utvrdili da tamo ima vrlo malo radioaktivnih materija. Sunce je, kao i čitav kosmos, uglavnom sačinjeno od lakih, stabilnih elemenata: vodonika i helijuma. Napretka nije bilo sve dok 1905. godine Albert Ajnštajn nije formulisao svoju čuvenu relaciju koja povezuje masu i energiju: E=mc2. Jednostavno rečeno, Ajnštajn je pokazao da su masa i energija samo dva različita vida postojanja materije i da se vrlo mala masa može konvertovati u ogromnu količinu energije. Drugi ključni proboj napravio je F. W. Aston, koji je preciznim eksperimentom utvrdio da je masa četiri atoma vodonika nešto veća od mase jednog atoma helijuma.

Ove dve činjenice povezao je u jednu briljantni engleski astrofizičar ser Artur Edington 1920. godine. Po njemu, izvor Sunčeve energije mogao bi biti proces fuzije (spajanja) četiri atoma vodonika u jedan atom helijuma. S obzirom na to da je masa materije na početku procesa fuzije veća od mase na kraju, nedostajuća masa manifestovala bi se, shodno Ajnštajnovoj relaciji, kao energija Sunčevog zračenja. Po Edingtonu, konverzija svega 0,7 odsto mase Sunca u energiju dovoljna je da mu obezbedi neumanjen sjaj tokom najmanje 100 milijardi godina. Edington je prvi shvatio kakav se strašan potencijal krije u energiji fuzije i predvideo da, pod uslovom da je u pravu, ova energija može biti iskorišćena "na dobrobit čovečanstva, ali i za njegovo samoubistvo". Kada je Edvard Teler konstruisao prvu fuzionu (hidrogensku) bombu, Edingtonova upozorenja postala su sasvim realistična.

ENERGIJA SAMOUBISTVA: U prvo vreme nije bilo lako podržati Edingtonovu teoriju. Svaki atom vodonika u svom središtu ima jedan pozitivno naelektrisani proton. Da bi došlo do fuzije, potrebno je da se spoje četiri čestice istog naelektrisanja, i pored toga što tradicionalna fizika tvrdi da se čestice istog naelektrisanja međusobno odbijaju. Tek je razvoj kvantne mehanike pokazao da je ovaj proces moguć na visokim pritiscima i temperaturama (Gamov 1928. godine, Vajczeker 1938. i drugi) da bi u aprilu 1938. godine čitavu teoriju zaokružio genijalni nuklearni fizičar Hans Bete. On je matematički dokazao da se energija zvezde generiše kontrolisanom termonuklearnom fuzijom u njenom središtu na dva povezana načina: konverzijom vodonika u helijum (na zvezdama poput Sunca) i konverzijom helijuma u teže elemente (tzv. CNO ciklus) korišćenjem ugljenika kao katalizatora (na masivnijim zvezdama). Bete je prvi predvideo temperaturu Sunčevog jezgra sa greškom manjom od 20 odsto u odnosu na vrednost za koju se danas veruje da je tačna (16 miliona stepeni) i utvrdio vezu koja postoji između veličine i sjaja zvezde.

Beteov rad zahtevao je eksperimentalnu proveru. Kako uopšte proveriti hipotezu o tome šta se zbiva duboko u Suncu milionima kilometara daleko od Zemlje? Svetlosti stvorenoj u Sunčevom jezgru potrebno je oko deset miliona godina pre nego što se dočepa Sunčeve površine, odnosno pre nego što možemo da je opazimo sa Zemlje. Čak i tada ona malo govori o tome šta se zaista zbiva u nedostupnoj unutrašnjosti. Međutim, način je ipak postojao: ako je teorija o konverziji vodonika u helijum tačna, onda bi ovaj nuklearni proces morao da generiše poplavu vrlo neobičnih čestica – neutrina.

Postojanje neutrina prvi je predvideo Volfgang Pauli 1930. godine koji će 1945. godine za to dobiti Nobelovu nagradu. Eksperimentalno ih je detektovao Frederik Rajns tek 1955. godine i za taj eksperiment takođe dobio "Nobela" 1995. Neutrino je praktično neuhvatljiv: on prolazi kroz "običnu" materiju s neverovatnom lakoćom. Ako postavite čitavu Zemljinu kuglu na put jednom neutrinu, imaćete šansu manju od 1:1.000.000.000.000 da ga zaustavite. S druge strane, neutrini su vrlo brojni: dok ste pročitali prethodnu rečenicu, kroz nokat na vašem palcu prošlo je više od 100 milijardi neutrina a da to niste ni primetili. Neutrino će kroz čelik prevaliti put koji prevali svetlost kroz prazan prostor za sto godina. Međutim, bez hvatanja neutrina generisanih na Suncu nema ni ključnog dokaza da je teorija o fuzionom poreklu Sunčeve energije tačna.

Godine 1964. Rejmon Dejvis, ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade, i Džon Bakol predložili su eksperiment za hvatanje solarnih neutrina pomoću podzemnog rezervoara od 100.000 galona perhloretilena (koristi se za hemijsko čišćenje odeće). Ovaj fluid sadrži hlor koji u vrlo retkim prilikama reaguje s neutrinom i proizvodi atom radioaktivnog argona. Raspad argona moguće je detektovati snopom superosetljivih kamera, kako je Dejvis to ranije već pokazao. Koliko je sâm eksperiment bio "pipav" neka ilustruje činjenica da je pred naučnicima bio zadatak da ulove svega desetak atoma argona tokom nedelju dana u prostoru veličine olimpijskog bazena.

USRED MRAKA: Dejvis je eksperiment koji će mu mnogo kasnije doneti najprestižniju svetsku nagradu izveo 1968. godine, koristeći 1500 metara duboko okno napuštenog rudnika zlata. Postojanje solarnih neutrina bilo je konačno dokazano, iako ih je bilo dva-tri puta manje nego što je teorija predviđala. Tokom 30 narednih godina, Dejvis će uhvatiti svega 2000 neutrina – bio je to pravi Sizifov posao! Kasniji ponovljeni eksperimenti i preciznija merenja samo su istakli ovu razliku, iako nijedan fizičar tokom dvadeset narednih godina nije osporio tačnost teorijskih predviđanja ili eksperimentalnih rezultata. Vremenom je ovaj paradoks formulisan kao problem "nedostajućih neutrina".

Konačnu presudu doneo je takozvani Kamiokande eksperiment, koji su 1986. godine izveli Masatoši Košiba, drugi ovogodišnji laureat Nobelove nagrade za fiziku, Joji Tocuoka, Judžin Beler i Alfred Man. Upotrebili su ogroman vodeni rezervoar napravljen za izučavanje stabilnosti materije prepravljen tako da se njegova supersenzitivna oprema može upotrebiti za detekciju neutrina. Rezervoar se nalazio milju duboko unutar jednog starog rudnika cinka u Japanskim Alpima. Košiba je prvo teorijski a zatim i eksperimentalno dokazao da neutrini u interakciji s vodom oslobađaju elektrone koji se mogu detektovati sistemom fotomultiplikatora. Košiba je razvio i metod kojim se solarni neutrini mogu razlikovati od onih koji potiču sa drugih zvezda, nešto što Dejvis ranije nije mogao. I ovoga puta je broj detektovanih neutrina bio manji od očekivanih. Slične rezultate potvrdili su eksperimenti u Rusiji (Sage), Italiji (Gallex i Gno) i još jednom u Japanu (Super-Kamiokande).

Dakle, znamo li danas zašto Sunce sija ili ne? I pored nesuglasica između teorije i eksperimenta, postoje značajni pokušaji da se razlika između teorije i eksperimenta naučno objasni. Prema modelu iz 1968. godine dvojice ruskih naučnika Gribova i Pontekorva, može biti da neutrino ima suviše "nestabilnu ličnost" da bi mogao da bude uhvaćen u očekivanom broju. Oni smatraju da se u unutrašnjosti Sunca generišu neutrini koji nisu međusobno identični, već imaju tri različita stanja i mase. Putujući prema Zemlji, neutrino osciluje između stanja u kome ga je lako detektovati i jednog u kome je njegova detekcija praktično nemoguća. Ono što je izmereno u eksperimentu zapravo je trag samo onih neutrina koji su u trenutku prolaska kroz rezervoare bili u stanju koje omogućava njihovu detekciju. Otuda verovatno i potiče razlika između teorije i eksperimenta. Ovu pretpostavku verifikovao je japanski Super-Kamiokande tim na atmosferskim neutrinima proisteklim iz kosmičkog zračenja. Međutim, ni danas tačno ne znamo šta uzrokuje nestabilnu prirodu solarnih neutrina. Nekoliko velikih eksperimenata u toku je u Italiji, Kanadi, Japanu, Rusiji i SAD i neće biti nikakvo čudo ako Sunce nekom ponovo donese Nobelovu nagradu za fiziku.

Dejvis i Košiba su vest o nagradi dočekali sa urođenom skromnošću. Košiba je izjavio da je "vrlo srećan" i izvinio se novinarima što ga je vest zatekla neprikladno odevenog, dok je Dejvis, oboleo od Alchajmerove bolesti, rekao da nagradu nije očekivao ali je sa entuzijazmom pričao o svom rezervoaru duboko pod zemljom i hlebu koji je sam mesio u rudniku tokom eksperimenta. Iako u prošlosti često nije bilo saglasnosti oko dodele Nobelove nagrade od samog trenutka saopštavanja imena laureata, ove godine svi se slažu da je nagrada, iako s velikim zakašnjenjem, ipak otišla u prave ruke.

(Vreme #615)

Bliski susret s asteroidom

Iako se nova nebeska tela otkrivaju svakodnevno, retko kada se dešava da vest o tome osvane na naslovnim stranicama skoro svih dnevnih novina: asteroid 2002NT7, stena prečnika dva kilometra otkrivena početkom jula iz opservatorije u Novom Meksiku, definitivno se nalazi u komšiluku naše planete, sa dobrim šansama da nam "svrati u goste" 1. februara 2019. godine. Proračuni su preliminarni i zasad nedovoljno precizni – još je teško reći hoće li do sudara doći ili ne, ali nema sumnje da će susret biti blizak a mimoilaženje tesno. Na takozvanoj Torino skali, koja brojem od 0 (bezopasan) do 10 (totalna destrukcija) izražava potencijalnu opasnost asteroida po Zemlju, NT7 je preliminarno ocenjen jedinicom što znači da je "neophodno praćenje i pažljivo osmatranje", ali da opasnost još uvek nije neposredna. Neka vas ne zavara ovako mali rizik: NT7 je prvo nebesko telo koje je dobilo "prelaznu ocenu". Izgleda kao da nemamo sreće: objekat ovakve veličine udari u Zemlju jednom u milion godina a izgleda da je jedno okruglo "milionče" isteklo baš za našeg vakta.

ŠTA DA SE RADI: Kako kaže Beni Pejzer, stručnjak za meteorite sa univerziteta "Džon Mur" u Engleskoj, "u scenariju najgoreg mogućeg slučaja, sudar Zemlje sa NT7 verovatno ne bi doveo do istrebljenja ljudskog roda, ali bi čovečanstvo bilo vraćeno u uslove kamenog doba sa radikalno degradiranim ekonomskim i socijalnim uslovima", Pejzer je prilično siguran da će uporedna merenja koja se upravo obavljaju u preko 200 svetskih opservatorija u narednom periodu anulirati mogućnost sudara sa NT7, ali je još sigurniji da će se kad-tad neko nebesko telo zaista naći na kolizionom kursu: "To vam je sigurno kao ‘amin’ u crkvi!" S njim se slaže i Mark Bejli, direktor opservatorije Armah u Severnoj Irskoj: "Za nekoliko nedelja ili meseci pokazaće se da ono što nam sada izgleda kao sudar predstavlja mali ali dovoljan promašaj." Naime, asteroid NT7 dovoljno je velik da se njegovo kretanje može predvideti sa vrlo visokom tačnošću mnogo godina unapred, što znači da će, bude li sudara, naučnici vrlo brzo izaći s preciznim mestom i vremenom udesa. "To nam može dati dovoljno vremena da upoznamo asteroid, utvrdimo od čega se sastoji, da proverimo da li je u pitanju čelična gromada ili labavi konglomerat stenja i leda, da postavimo na njega radio-far kako bismo precizno merili njegovu putanju i, na kraju, da preduzmemo konkretnu akciju i skrenemo asteroid sa putanje", kaže Bejli. Treba imati u vidu i da Međunarodna astronomska unija, jedina ovlašćena da daje zvanične prognoze i kalkulacije rizika, još nije objavila svoj stav.

Naravno, ljudi su prepuni ideja o tome kako sprečiti katastrofu ispostavi li se da je NT7 baš na našem kursu. Da bi se sudar izbegao, dovoljno je promeniti kurs ili brzinu asterioda za vrlo malu veličinu. Ove male razlike multipliciraju se tokom svake orbite oko sunca, a NT7 ih ponavlja na svake dve godine. Akumulacija malih odstupanja na vremenskoj skali od 17 godina verovatno bi "siguran pogodak" pretvorila u "pogodak zamalo". A da bi se malo promenio kurs asteroida, na raspolaganju nam je nuklearna tehnika, raketni motori dosad neviđene snage, solarna jedra koja bi zakačena za asteroid pod dejstvom sunčevog vetra odvukla stenu daleko od Zemlje i ko-zna-šta-još. Tako Boris Kartogin, direktor ruskog Energomaša, predlaže korišćenje laserskih topova postavljenih u Zemljinoj orbiti. Mali je problem što laseri takve snage danas ne postoje, ali bi ih, kako Kartogin smatra, bilo moguće napraviti baš u njegovoj firmi i lansirati do 2019. godine. Po drugim procenama, čovečanstvu će biti potrebno bar trideset godina da razvije efikasne tehnike promene kursa asteroida velikih poput NT7, što je vremenski period koji nemamo na raspolaganju bude li se sa NT7 ostvario "najgori mogući scenario".

I pored toga što je Sunčev sistem prepun asteroida i kometa (do danas je mapirano preko 40.000 ovakvih nebeskih tela), verovatnoća da dođe do kolizije je veoma mala. Razlog za to je veoma jednostavan: kosmička rastojanja su ogromna, a prostor između nebeskih tela dovoljno velik da se svako oseća "komotno". Uz to, nebeska tela putuju po eliptičnim putanjama koje se retko kad seku, sustižu ili prestižu. Ako Sunce predstavite košarkaškom loptom, Zemlja bi bila predstavljena kamenčićem veličine dva milimetra na rastojanju od oko trideset metara. Najudaljenija planeta, Pluton, nalazila bi se na rastojanju od skoro kilometar i ne bi bila veća od trunčice prašine. Najveći asteroid, Ceres, sa svojih 300 kilometara, četrdeset puta je manji od Zemlje. Sunčev sistem je, dakle, prazan ali je broj "kamenčića" u njemu ipak dovoljno velik da se fatalni sudari moraju desiti, pre ili kasnije.

Lepota nebeske mehanike krije se u njenoj jednostavnosti. Od svih prirodnih sila na kretanje nebeskih tela utiče samo jedna, gravitaciona sila, koju je Isak Njutn, inspirisan padom jabuke sa drveta (tako bar legenda kaže), precizno definisao svojim zakonom gravitacije. Ovaj zakon je vrlo jednostavan, ne treba vam fakultet da biste ga shvatili niti jak kompjuter da biste se njime "poigrali". Zamislite skup nebeskih tela u kome se svaka dva privlače precizno definisanom silom, izaberite početne položaje i brzine, unesite sve to u kućni kompjuter i pustite da tehnika odradi svoje (to se zove "simulacija") – ako je vaš program dovoljno precizanmoći ćete s velikom preciznošću da pogodite položaje i brzine svih tela, kako u prošlosti tako i u budućnosti.

ISTORIJA KATAKLIZMI: Upravo to je uradio australijski inženjer Majkl Pejn, koji je u svoj kompjuter uneo čitav Sunčev sistem, služeći se egzaktnim astronomskim podacima. Rezultati su bili upozoravajući: u poslednjih 10.000 godina naša planeta bila je bar 350 puta pogođena razornim projektilima iz svemira koji su izazivali ljudske žrtve i klimatske promene. Ni budućnost nije mnogo svetlija: Pejnova simulacija predviđa da će se u narednih deset milenijuma desiti 110 fatalnih incidenata u kojima će neposredno stradati 13 miliona ljudi, 300 eksplozija ravnih onoj tunguskoj, 12 okeanskih udara sa cunamijima od kojih će svaki odneti po pola miliona žrtava i četiri kopnena udara s jednako tragičnim učinkom.

Mogu li se na Zemlji naći dokazi kataklizmi koje predviđaju proračuni poput Pejnovog? Verovatno – da, iako nauka o tome nema jedinstven stav. Najbliža realnosti (iako još osporavana) jeste pretpostavka da je pad meteorita veličine Menhetna na sever poluostrva Jukatan izazvao istrebljenje dinosaurusa pre oko 65 miliona godina. Snaga udara iznosila je oko deset miliona megatona TNT-a. Kolizija je u atmosferu izbacila ogromne količine dima i prašine a Zemlju je prekrila tama narednih šest meseci. U nedostatku svetla, u atmosferi punoj sumpora, biljke su prestale da vrše fotosintezu tako da je došlo do brzog izumiranja životinjskih vrsta duž prirodnog lanca ishrane. Tokom nekoliko narednih stoleća zavladalo je ledeno doba. Nalazi fosila potvrđuju da je nekih 75 odsto živih bića nestalo u kratkom geološkom periodu od svega par hiljada godina. Ovako raščišćena pozornica bila je spremna za eksploziju nove životinjske vrste, sisara, čija će jedna podvrsta razviti superiornu inteligenciju bez koje danas ne bismo imali Džerija Springera, "Grand šou" i koncerte na Marakani.

Svi ostali dosad zabeleženi "kosmički incidenti" predstavljaju samo manje ogrebotine na licu naše planete. Jedan od najupečatljivijih tragova nalazi se u Arizoni: krater Berindžer širok jedan kilometar koji je napravio gvozdeni meteorit pre 50.000 godina. Takođe, postoji velika verovatnoća da je oko 10.000 stanovnika jednog kineskog sela poginulo 1490. godine upravo od udara iz kosmosa. U novije istorijsko vreme bilo je više bliskih susreta s opasnim stenjem iz svemira. Najimpresivniji je udarac tzv. "tunguskog meteorita", koji je 1908. godine pao na nenaseljeni deo Sibira uništivši oko 2000 kvadratnih kilometara šume i skoro svu zatečenu divljač. Meteorit je eksplodirao u vazduhu, tako da njegov krater nije ni nađen. Nešto kasnije, 1937. godine, asteroid Hermes prečnika jedan kilometar protutnjao je pored Zemlje na rastojanju od "smešnih" milion kilometara.

ŠTA ČEKA BRUS VILIS: Međutim, prošlo je dosta vremena pre nego što je čovečanstvo počelo da ozbiljnije razmatra mogućnost narednog katastrofalnog "saobraćajnog udesa" u kosmosu. Interes bi se javio možda i ranije da kojekakvi šarlatani na čelu sa Imanuelom Velikovskim, autorom Svetova u sudaru, nisu čitav problem sveli na prazne špekulacije i bolesno smele fantazije. Za naučnike se prelomni trenutak odigrao 1994. godine kada se tek otkrivena kometa Šumejker-Levi sudarila s Jupiterom i napravila vrtlog dovoljno velik da u njega stane čitava Zemljina lopta. Bio je to vrlo opipljiv dokaz da se kolizije dešavaju i da je njihova destruktivna energija dovoljno velika da konzumira ceo ljudski rod. Nakon toga uložen je veliki trud da se kosmičko stenje popiše i klasifikuje po tome koliko je opasno po našu planetu. NASA je ustanovila centar za praćenje bliskih asteroida većih od jednog kilometra i izolovala oko 440 stena čije se putanje opasno ukrštaju s našom. I druge razvijene zemlje odvojile su znatna sredstva za formiranje službi za osmatranje ovih potencijalnih ubica iz svemira. Snimljeni su i epohalno glupi filmovi (Deep Impact, Armagedon), koji nam umirujuće poručuju da će nas Brus Vilis već nekako izbaviti kad za to kucne čas.

Od tada smo imali bar dve incidentne situacije, a Brus Vilis nije preduzeo ama baš ništa. U decembru 1994. godine asteroid XL1 primakao se Zemlji na oko 100.000 km (ilustracije radi, Mesec je skoro četiri puta dalji). Jednako opasno bilo je i 14. juna ove godine kada je, potpuno neopaženo, asteroid 2002MN veličine fudbalskog igrališta "fijuknuo" pored Zemlje brzinom od oko 36.000 km/h, promašivši nas za manje od 120.000 km. Interesantno je da je opasan "leteći objekat" primećen tek tri dana nakon incidenta pošto nam je doleteo iz pravca Sunca tako da ga je bilo nemoguće spaziti na vreme. Da je udario gde ne treba, proizveo bi efekat ravan eksploziji nuklearnog projektila hiljadu puta jačeg od onog bačenog na Hirošimu. Postoji, doduše, relativno mala šansa (1:100.000) da će se naredni randevu sa ovom stenom 2062. godine završiti "vatrometom".

Zasad nema mesta panici, iako je osećanje da vam brzinom od desetak kilometara u sekundi u susret hrli gromada čija se veličina meri kilometrima – prilično neprijatan. Malobrojni pojedinci koji su neprekidno upozoravali na takvu opasnost sada su dobili svojih pet minuta. Tako, recimo, britanski poslanik Lembik uporno ponavlja: "Govorio sam vam da je ovo samo pitanje trenutka. Ako nas nesreća ovom prilikom i mimoiđe, nešto zaista veliko udariće nas pre ili kasnije." Većina se ipak poziva na račun verovatnoće: obrni-okreni, šanse da kroz sedamnaest godina dođe do udesa i dalje su male. Međutim, ovaj račun ume i da zavara – kolika je, recimo, pre sedamnaest godina bila verovatnoća da Jugoslavija zarati sa celim svetom? Vrlo mala, pa se ipak desilo. Na ovim prostorima, dakle, ništa nije nemoguće. Ako želite prognozu autora ovog teksta: asteroid će nas mimoići, a ako tako ne bude – udariće baš na nas.

Šta čeka taj Brus Vilis?

Nervozni generali

Svake godine u Zemljinu atmosferu uleti oko 30 meteorita većih od jednog metra. Ovakvi meteoriti često eksplodiraju u vazduhu oslobađajući energiju uporedivu s energijom manje nuklearne eksplozije. Naučnici i vojni eksperti pokušavaju da utvrde šta bi se moglo desiti ukoliko do ovakve eksplozije dođe u regionima koji su na ivici ratnog konflikta. Generala Sajmona Vordena iz američke Svemirske komande naročito brine aktuelna indijsko-pakistanska situacija, s obzirom na to da obe zemlje imaju nuklearno oružje i ne odriču se prava da ga upotrebe: "Jedna eksplozija meteorita iznad glave nekog napetog generala s prstom na obaraču mogla bi lako da bude inicijalna kapisla za nuklearni rat. Ni Indijci ni Pakistanci nemaju dovoljno kvalitetne senzore pomoću kojih bi jasno razlikovali prirodne eksplozije meteorita od eksplozija izazvanih vojnim projektilima. Zato je neophodno hitno osnivanje međunarodnog centra za praćenje ovakvih atmosferskih pojava kako bi se isključila svaka mogućnost nehotičnog nuklearnog sukoba."

16. mart 2880.

Još jedan asteroid predstavlja realnu pretnju po naš kosmički dom: asteroid 1950DA, prečnika jedan kilometar, ocenjen je dvojkom na Torino skali, što znači da su mu šanse za sudar sa Zemljom negde oko 1:300. Bude li do sudara došlo, ovaj asteroid proizvešće eksploziju snage 45.000 megatona TNT-a. Na mestu udara ostaviće krater prečnika 20 kilometara, dok će zona totalne destrukcije biti šira od 300 kilometara. Bude li asteroid pao negde u okean, proizvešće cunami-talas visok 25 metara koji će poplaviti priobalje svih svetskih kontinenata stotinama kilometara u dubinu. Ipak, o tome neka brinu neke druge generacije: bliski susret odigraće se, prema sadašnjim proračunima, 16. marta 2880, neki dan pre ili kasnije...

Nemezis

Istrebljenje dinosaurusa pre 65 miliona godina nije jedini događaj koji se direktno povezuje sa udarom meteorita. Prema nekim istraživanjima paleontologa, globalne kataklizme povezane sa masovnim izumiranjem živih bića dešavaju se svakih 25 miliona godina i sva je prilika da su bar neki od ciklusa uspona i padova živog sveta na Zemlji povezani s katastrofalnim udarcima iz nebeskog komšiluka. Zasad nema pravog objašnjenja odakle potiče ovakva hronološka pravilnost. Svakako, najsmelija hipoteza predviđa postojanje Nemezisa, tamne, dosad neotkrivene planete na dalekoj periferiji Sunčevog sistema koja povremeno zaluta unutar tzv. Ortovog oblaka, staništa stotina hiljada kometa. Perturbacije koje izaziva Nemezis svojim kretanjem kroz Ortov oblak mogu biti dovoljne jake da neka od kometa "iskoči iz svog ležišta" i zaputi se ka unutrašnjosti Sunčevog sistema, pravo ka Zemlji.

Razmere opasnosti

Šteta koju pad meteorita na Zemlju može da izazove radikalno zavisi od njegove veličine

<1 m Nema štete. Ovo su, zapravo, "zvezde padalice". Većina sagori na oko 70 km visine. Poželite nešto!

1 m: Manja šteta. Sa Zemlje se jasno vidi vatrena lopta koja se lagano gasi kako meteorit usporava i gubi visinu. Na mestu udara ostaje manji krater. Udarac ima dovoljnu snagu da ubije čoveka, probije krov kuće ili demolira automobil.

100 m: Znatna šteta. Sa Zemlje se vidi vatrena lopta mnogo sjajnija od Sunca. Veliki požari na mestu udara, lokalna ekonomska katastrofa, moguće istrebljenje osetljivijih životinjskih vrsta, manje promene u globalnoj klimi.

1 km: Velika pretnja čitavoj civilizaciji. Spontani požari i masovna stradanja u čitavoj zoni udara. Krater je dovoljno velik da pokrije čitav jedan grad. Cunamiji duž svih obala okeana. Nagle klimatske promene. Izostanak kompletne poljoprivredne proizvodnje na obe hemisfere u narednih godinu dana. Socijalna eksplozija. Moguća anarhija u svetskim razmerama.

10 km: Katastrofa epskih proporcija. Neposredni efekti udara osećaju se decenijama. Istrebljenje najvećeg dela živih bića. Ogromne klimatske promene. Globalno zamračenje planete. Perspektiva čovečanstva krajnje neizvesna.

100 km: Brzi kraj čovečanstva i svih viših životnih formi.

(Vreme #604)

Balonom oko sveta

Ozbiljni eksperimenti sa balonima počeli su još krajem XVIII veka. Prvi balon napravila su braća Žozef i Etijen Mongolfije, francuski industrijalci iz grada Anoneja. Na tu ideju došli su sasvim slučajno: dok su bacali stare spise u kamin, primetili su kako jedna prazna papirna kesa zapaljenih ivica uporno lebdi iznad plamena. Nakon nekoliko uspešnih eksperimenata izvedenih u tajnosti, braća su 4. juna 1783. godine bila spremna za prvi javni nastup: u centar grada postavili su svoj balon napravljen od papira i platna, sa otvorom okrenutim naniže, a zatim ispod njega zapalili gomilu slame. Kada je balon bio sasvim formiran i napunjen, braća su presekla zatege i balon se vinuo u vazduh, sve dok nije dostigao visinu od preko hiljadu metara.

Slavu braće Mongolfije zapretio je da pomrači profesor Šarl, čiji je balon napravljen od svile premazane kaučukom i napunjen vodonikom preleteo čitav Pariz, 26. avgusta 1783. godine. Balon se srušio u njive, pravo među prestravljene i neuke seljane, koji su ga u "samoodbrani" potpuno izbušili vilama i grabuljama. Puštanje Šarlovog balona s divljenjem je posmatrao i američki naučnik i diplomata Bendžamin Frenklin. Kada se neki skeptik iz publike usudio da pita "a čemu ovo služi?", Frenklin mu je uvređeno odbrusio: "To je kao da pitate čemu služi tek rođena beba!".

Braća Mongolfije nisu gubila vreme. Za 19. septembar 1783. bio je zakazan prvi let iznad Pariza sa živim putnicima. U korpi od pruća podvešenoj ispod balona nalazili su se jedan ovan, plovka i petao. Puštanju balona prisustvovao je i Luj XVI s kraljicom Antoanetom i kompletnom dvorskom svitom. Pevac je tokom prizemljenja slomio krilo, ali je kralj i pored toga bio prezadovoljan. Prvi ljudi koji su imali hrabrosti da uđu u korpu takođe su bili Francuzi: balonista Pilat de Rozije i radoznali vojvoda od Arlanda. Oni su 21. novembra 1783. balonom prešli samo pet kilometara, ali su u vazduhu ostali skoro pola sata. Samo dve godine kasnije De Rozije će postati i prva žrtva u istoriji aeronautike pošto mu je balon pukao tokom preletanja Lamanša.

Tehnički gledano, razvoj balona od tada je tekao u dva pravca. Na jednoj strani bili su baloni punjeni toplim vazduhom a na drugoj oni koji su se punili lakim gasovima (prvo vodonikom a zatim i helijumom). Prvi su bili jednostavniji za manevrisanje jer se promena visine ostvarivala paljenjem i gašenjem ložišta u grlu balona, dok su drugi bili tehnički jednostavniji, bez komplikovanog ložišta i balasta goriva, ali i opasniji i skuplji (mnogi balonisti izgubili su život usled požara koji bi zahvatio visokozapaljivi vodonik). Baloni su se koristili u avanturističke, naučne ali i vojne svrhe. Tako su, na primer, prva protiv-vazdušna artiljerijska oruđa bila napravljena da bi se gađali baloni iz kojih je protivnik osmatrao liniju fronta.

Mnogo pre no što su braća Rajt otvorila eru motorne avijacije, balonisti su postizali impresivne rezultate, poput Pola Tisandijea koji se 1897. godine popeo na 8900 metara visine ili nemačkih naučnika Bersona i Siriha koji su 1901. godine dostigli 10.500 metara iznad Berlina. Danas baloni s ljudskom posadom dostižu i preko 30 kilometara visine, a oni naučni, meteorološki, lete i mnogo više. Trenutno se razrađuju planovi za geostacionarne balone sa solarnim pogonom koji bi trebalo makar delimično da zamene mnogo skuplje i tehnički zahtevnije telekomunikacione satelite.

ZAVODLJIVA AVANTURA: Međutim, sve do poduhvata Stiva Foseta, nikome nije uspelo da u balonu samostalno obleti zemljinu kuglu bez usputnih spuštanja. Ovaj zadatak, inače, predstavlja jedan od poslednjih izazova u aeronautici, čak i u današnje vreme supersoničnih aviona i kosmičkih brodova. Ideja je intrigirala čak i Žila Verna, koji je svojim romanom Pet nedelja u balonu (1868) zapalio maštu Evropljana i Amerikanaca. Balon je dobio zapaženo mesto i u avanturama Filasa Foga, Vernovog junaka iz Puta oko sveta za 80 dana (1873). Međutim, prošlo je više od jednog veka pre nego što su registrovani prvi ozbiljni pokušaji da se balonom obleti svet.

Maksi Anderson je sa svojim helijumskim balonom "Žil Vern 3" imao nekoliko pokušaja tokom 1981. i 1982. godine koji su propali ili zbog lošeg vremena ili zbog cepanja balona. Džon Petren je 1988. godine poleteo iz Perta u Australiji sa željom da se pomoću hibridnog balona punjenog helijumom i toplim vazduhom dočepa Argentine, ali su ga snažni visinski vetrovi primorali da odustane. Pehovi su pratili i Larija Njumana tokom 1992. i 1993. godine: dva puta nije uspeo ni da poleti zbog olujnih vetrova, treći put je probušio balon naletevši na vrh planine, da bi ga četvrti put vazdušne struje odnele na zapad umesto na istok i primorale na sletanje kada se ventil za punjenje balona zaglavio u zatvorenom položaju. Neki od pokušaja propali su i pre no što su počeli, poput letova Dika Ratana (Aeolus 1) i Boba Martina (Odyssey) koji su otkazani usled nedostatka sredstava i nesuglasica sa sponzorima. Treba imati u vidu da nijednom od ovih pilota ne manjka veštine i iskustva: Maksi Anderson i Lari Njuman su 1978. godine izveli prvo preletanje Atlantika balonom. Njuman je bio i član ekipe koja je 1981. godine u balonu preletela Tihi okean. Dik Ratan je, takođe, ušao u istoriju pošto je postao prvi pilot koji je obleteo zemljinu kuglu avionom, bez sletanja i bez usputnog dolivanja goriva.

Najuporniji je, međutim, bio Stiv Foset, bogati čikaški trgovac u poznim pedesetim godinama koji sebi može da priušti letenje najboljim i najskupljim balonima. Foset se bavi i drugim sportovima – već se popeo na šest od deset najviših planina na planeti i drži nekoliko rekorda u brzom jedrenju. Preplivao je Lamanš 1985. godine, bio je 47. u trkama psećih zaprega na Aljasci 1992, učestvovao je u čuvenoj trci "24 časa Le Mana" 1996. godine, a izdržao je i čitav domorodački trijatlon na Havajima, čuven po svojoj težini.

Njegov prvi pokušaj iz 1996. godine sa balonom Global Challenger završio se neslavno usled ruptura u oplati balona, problema s propanskim gorionicima i neispravnog auto-pilota. Foset se, međutim, nije predavao: ponovo je naduvao svoj balon i poleteo, ovoga puta iz Misurija 13. januara 1997. godine i preleteo Atlantik bez ikakvih problema. Pet dana kasnije, smrzavajući se u kapsuli iznad Saudijske Arabije, Foset je zaključio da troši mnogo više goriva za održavanje visine i kursa nego što je planirao i da nema ni teoretske šanse da kompletira krug. Imao je problema i sa Libijcima i Iračanima koji mu nisu dozvolili prelet preko svoje teritorije tako da je trošio dragoceno gorivo kako bi izbegao protiv-avionsku artiljeriju. Nakon šest dana leta, pošto je oplovio polovinu globusa, duboko razočaran spustio se u Indiju. Naredni pokušaj iz 1998. godine umalo mu nije odneo život pošto se zapaljeni balon sa 8800 metara visine stropoštao u Koralno more severoistočno od Australije.

RAZOČARANJE: Najveće razočaranje Foset je doživeo u martu 1999, kada je dvojac Pikar–Džons konačno obleteo zemljinu kuglu u balonu. Od tada pa do danas Foset pokušava da postane prvi čovek koji je izveo istovetan poduhvat, ali potpuno samostalno. U još jednom neuspešnom pokušaju prošlog avgusta Foset je postavio svetski rekord u neprekidnom letenju balonom (12 dana i 12 časova) pre nego što se stropoštao na jednu farmu stoke u Brazilu.

Ove godine Foset ništa nije prepustio slučaju. Opredelio se za kružni let iznad južne hemisfere, gde inače živi fini svet, poput Australijanaca i Novozelanđana, i tako izbegao da se nateže oko preleta s ćudljivim vladarima država tropske i suptropske regije. Osim toga, put preko južne hemisfere mnogo je kraći od puta preko ekvatora, a pri tom ipak dovoljno dug da bi bio priznat kao svetski rekord. Kako bi se u potpunosti spremio za izazov, Foset je imao pripreme u Koloradu koje su se uglavnom svodile na trčanje u etapama od po deset kilometara na visini od 3500 metara, ali i na logičke vežbe kojim je svoj mozak pripremao za ispravno rasuđivanje u uslovima sniženog vazdušnog pritiska.

Sam balon je, po takozvanom Rozije modelu, projektovao i napravio Donald Kameron u svojoj firmi Cameron Baloons u Bristolu. U gornjem delu balona je helijum koji zauzima oko 80 odsto zapremine. Helijum je lagan, stabilan i hemijski potpuno inertan gas koji obezbeđuje glavni deo potiska. Ostatak zapremine balona ispunjen je toplim vazduhom koji dogrevaju tri gorionika postavljena u grlu balona. Variranjem temperature toplog vazduha postiže se lagana i kontrolisana promena visine. Kao gorivo koristi se komprimovana mešavina propana i etana smeštena u 40 eksternih rezervoara. Za vrh glavne kupole vezan je "šator" ispod koga se nalazi manje helijumsko jezgro. Ovo drugo jezgro u sprezi s većim daje potrebnu stabilnost u uslovima brzih vazdušnih strujanja. S podvešenom kapsulom balon je visok oko 55 metara.

Balon nema sopstveni pogon – da bi se kretao, neophodan mu je vetar. Pravac kretanja održava se tako što se balon podiže i spušta na visinu na kojoj duvaju vetrovi željenog pravca. A da bi pilot uopšte mogao da ode na spavanje, ugrađen je i auto-pilot koji upravlja gorionicima tako da balon leti na konstantnoj visini. Kapsula (gondola) balona Spirit of Freedom napravljena je od kevlara i karbonskih vlakana i napunjena skupom komunikacionom i navigacionom opremom. U opremu spadaju i dva grejača koja u kapsuli održavaju pristojnu radnu temperaturu.

... I TRIJUMF: U poslednjem, šestom pokušaju Foset je poleteo iz Nortama u Australiji 19. juna 2002. Vetrovi su ga nosili preko južnog Pacifika, Čilea, Argentine, južne Afrike i Indijskog okeana. Kurs balona meren je pomoću globalnog satelitskog sistema za pozicioniranje i navigaciju (GPS), a kontakt sa zemljom bio je permanentan i višestruk: satelitski telefon i imejl predstavljali su primarno sredstvo komunikacije dok je visokofrekventni radio dometa 150 kilometara služio kao rezerva. Zbog štednje elektrike, poruke su se, ipak, razmenjivale vrlo retko.

Komunikacija je ovde veoma bitna: na zemlji su za Foseta radili brojni stručnjaci za meteorologiju, balonsku tehniku i kontrolori leta koji vode računa da neka "tvrda letelica" ne naleti na balon. Naravno, tu je i Badvajzer, sveprisutni glavni sponzor. Važniji od svih su meteorolozi: zahvaljujući pravovremenom upozorenju, Foset je uspeo da izbegne tri velike usputne oluje i upravlja visinom svog balona tako da ga vetrovi nose uvek u željenom smeru. U slučaju nesreće, Fosetu je na raspolaganju bila i oprema za spasavanje slična onoj koju koriste vojni piloti.

Šta je to što ovaj poduhvat čini tako teškim? Dugolinijski letovi izvode se, po pravilu, na visinama od pet do deset kilometara, pri temeraturi daleko ispod nule. Foset boravi u tesnoj, stvarima nabijenoj kapsuli koja nije hermetizovana (svega 5,5 kubika vazduha, manje nego u prosečnom zatvoru), boreći se sa vazdušnim strujama, ćudima tehnike, olujama i nesanicom (četiri sata spavanja dnevno u vreći na tvrdoj podlozi, u nastavcima od po 45 minuta). Tokom dana sunce zagreva gas u balonu tako da on ima tendenciju da se nekontrolisano podiže, dok se tokom noći gas hladi i visina počinje da se spontano smanjuje. Samo u kratkim vremenskim intervalima balon leti po horizontalnoj liniji bez intervencije pilota. Za razliku od Pikara i Džonsa koji su spavali naizmence i imali hermetizovanu kabinu, Foset se u uslovima niskog pritiska nije odvajao od maske za inhaliranje kiseonikom skidajući je samo između dva zalogaja hrane. Fosetovi obroci su uz to jednolični i bezukusni, sastavljeni od dehidriranih namirnica koje nakon prskanja vodom na kratko poprime jestivi oblik. Najrizičniji deo leta skopčan je sa napuštanjem kapsule i izlaskom na plastični krov tokom ručne zamene ispražnjenih rezervoara sa gorivom, pri brzini leta od oko 100 km/h (Fosetov balon ume da leti i preko 300 km/h). No, i pored svih muka, najveće poniženje svakako je korišćenje primitivnog toaleta sastavljenog od kofe i flaše čiji vas neprijatni miris prati nedeljama.

Obruč oko planete zatvoren je 2. jula kada je balon Spirit of Freedom na visini od 9000 metara, negde u moru južno od Australije, preleteo 117. stepen istočne geografske širine. Let za pun krug dug 31.380 kilometara trajao je 12 dana, 12 sati, 16 minuta i 13 sekundi. Ovoga puta Foset nije morao da se petlja sa Sadamom i Gadafijem, a imao je i dovoljno goriva i kiseonika. Bio je to uspešan, samim tim i dosadan let, uz svega par minornih problema: 23. juna našao se na samo pedesetak metara iznad vode pritisnut kišom i olujom. Samo dan kasnije, jedan od gorionika smrzao se u uključenom položaju, balon se pregrejao a Foset se našao blizu teoretskog plafona leta. Najveći problemi, međutim, pojavili su se na samom kraju poduhvata, prilikom spuštanja balona, pošto je iznad dostupnog australijskog kopna vladalo rđavo vreme sa jakim vetrovima. Trenutak sletanja zato je neprestano odlagan, s obzirom da je bilo skoro nemoguće naći pogodnu tačku u zavetrini. Foset se naprasno prizemljio tek dva dana kasnije i tom prilikom jedva spasao živu glavu – pošto mu nije uspelo da odmah ispumpa balon, vetar ga je ponovo zahvatio i više od 20 minuta ga tumbao i razvlačio po tlu. Kada se balon nekako izduvao, a ugruvani Foset iskobeljao iz prevrnute kapsule i gomile užadi, prvi su ga pozdravili farmeri sa jedne od najvećih stočnih farmi u Australiji, u zabiti oko 300 kilometara južno od Brdsvila.

Foseta je najrečitije pohvalio Ričard Brenson, još jedan milioner koji je bezuspešno pokušavao da izvede identičan podvig: "Ono što je Foset uradio smelije je od Lindbergovog leta preko Atlantika. Bar nekoliko puta bio je na ivici smrti a ipak nije odustao." Foset je za kraj jula najavio svoj novi poduhvat: let zmajem u stratosferu, na preko 20 kilometara visine. "Sama pomisao na ovo me prožima jezom", kaže Brenson, "pokušaću da ga odgovorim od ove sulude ideje." Znajući Foseta, ne treba ni sumnjati da Brenson u ovome neće uspeti. Na pitanje zašto je šest puta izlagao opasnosti sopstveni život pokušavajuću da uradi skoro nemoguću stvar, Foset hladno odgovara: "Zato što je to divna avantura."

I Fosetov balon Spirit of Freedom već je postao deo istorije: nalazi se na putu za Smitsonijan institut gde će se naći na počasnom mestu, odmah do Lindbergovog "Duha Sent Luisa".

(Vreme #601)

Elektronsko-ekonomski aušvic

Očajni ljudi čine očajničke pokušaje. Ova stara izreka najbolje opisuje nameru izraelske vlade da duž zelene linije, to jest, granice sa Zapadnom obalom, pretežno naseljenom Palestincima, instalira "specijalni sistem za pojačani nadzor i kontrolu". U stvarnosti, radi se o izgradnji sofisticirane barijere koja bi jednom za svagda odvojila Izraelce od Palestinaca i onemogućila ove druge u nastojanju da se ilegalno infiltriraju u jevrejsku državu.

Projekat "virtuelne ograde" obuhvatiće instalaciju specijalnih senzora duž granice koji će izraelskim snagama za brze intervencije automatski dojavljivati svaki pokušaj nedozvoljenog ulaska u Izrael. U pitanju je poslednja reč tehnike: senzori se neće oslanjati na fizičke barijere, a po potrebi moći će da se transliraju u dubinu sopstvene ili protivničke teritorije. Novi sistem graničnog obezbeđenja pod radnim nazivom Merhav Tefer biće automatski aktiviran ukoliko izraelska vlada donese odluku da se naprečac povuče sa Zapadne obale (nešto slično već se desilo u maju 2000. godine prilikom izraelskog povlačenja iz Libana).

KARAKTERISTIKE: U završnoj fazi novi elektronski zaštitni pojas biće širok oko pet i dug oko 350 kilometara, a vlada će uložiti još dve milijarde šekela (450.000.000 dolara) u podizanje fizičkih prepreka u oblastima gde se jevrejska i arapska naselja prepliću, ili nalaze u neposrednoj blizini (Jerusalim i Tulkarm). Investicija će prvo biti realizovana u zonama gde palestinski bombaši samoubice ulaze u Izrael (pojas Gaze, znatno manji po veličini, već je ograđen), ali i tamo gde se Jevreji i Palestinci prepiru oko sitnica.

"Hoću da mi vrate moju kosačicu za travu i makaze za živicu", kaže vremešni Palestinac koji je pre 25 godina pozajmio svoj alat jevrejskim komšijama i nikad ga nije dobio natrag. "Kosačica ostaje kod nas dok se ne potpiše novi mirovni sporazum. Osim toga, Palesticni su bučni, imaju idiotsku muziku koja podseća na dobovanje noktiju po stolu, njihovi psi nakljukani su laksativima i kake po našim dvorištima", uzvraćaju jevrejski susedi.

Projekat razdvajanja naišao je na oštre kritike kako Izraelaca tako i Palestinaca, naravno, iz sasvim suprotnih razloga. Mnogi Izraelci tvrde da ograda neće sprečiti bombaše samoubice, ali da će pomoći vojsci i policiji da čvršće kontrolišu čitavu državu. Zabrinuti su i jevrejski naseljenici koji su izgradili brojna naselja na Zapadnoj obali odtkada je 1967. godine Izrael okupirao ovaj deo teritorije, strahujući da će se privremeni betonski i elektronski zidovi vremenom pretvoriti u trajne, ostavljajući ih i s pogrešne strane granice. Portparol doseljenika Ezra Rozenfeld tvrdi: "Bude li se Izrael vratio na granice od pre 1967. godine, jedan međunarodni aerodrom naći će se na samo deset kilometara od palestinskih terorističkih uporišta." A na samu pomisao da će barijera proći kroz (za obe strane sveti grad) Jerusalim i tako udariti temelj kasnijoj trajnoj podeli grada, ramenima sležu i Izraelci i Palestinci. Iako je uvreženo shvatanje da je istočni Jerusalim arapski, u njemu živi i dosta Jevreja, tako da je nemoguće provući bilo kakvu demarkacionu liniju kroz grad a da mnogo ljudi obeju vera ne ostane na "pogrešnoj strani". Osim toga, Jevreji se zaklinju da je "nepodeljeni Jerusalim večni glavni grad Izraela".

ZELENO SVETLO: Možda se baš zbog toga izraelski premijer Šaron (kao i većina desno orijentisanih političara) dugo opirao ovoj ideji: pre svega, ona od Izraela zahteva da povuče jasnu granicu prema susedima, a to je nešto što nijedan izraelski političar do sada nije želeo da učini. Osim toga, izgradnja ograde skopčana je s ogromnim troškovima (oko milion dolara po kilometru). Zeleno svetlo dato je tek kada je obelodanjeno da je najveći broj bombaša samoubica ušao u Izrael upravo preko zelene linije.

I dok mnogi Izraelci ipak vide razliku između Zapadne obale i otadžbine, nova granica je za Palestince samo još jedna prepreka više u zemlji koja je ionako ispresecana nebrojenim kontrolnim punktovima. "U ovoj oblasti postoji 11 palestinskih sela koja će Izrael konfiskovati i asimilirati za potrebe svog rasističkog projekta", kaže Halil Tofak, palestinski kartograf. "Palestincima neće biti dozvoljeno da obrađuju svoju zemlju jer će ona biti anektirana." Osim toga, postoji bojazan da će u bliskoj budućnosti Izrael zalupiti vrata mirovnim pregovorima ostavljajući Palestince zatočenim u "ekonomskom Aušvicu", dodatno pogoršavajući ionako tešku ekonomsku situaciju.

Svejedno, Izraelci su već položili prve betonske ploče i elektronske vodove duž zelene linije, na sto kilometara dugom potezu od Salema ka Tel Avivu. Izraelskim dunđerima nije lako – prinuđeni su da nose puške, pancire i vojničke šlemove, s obzirom na to da se prva palestinska naselja nalaze na puškomet od "gradilišta". S najvećim entuzijazmom na posao gledaju izraelski obaveštajci i bezbednjaci. Tako general Jicak, komandant granične policije duž zelene linije, tvrdi da će nova ograda stoprocentno zaustaviti teroriste: "Ograda koju smo kompletriali 1994. godine duž pojasa Gaze već je dokazala svoju vrednost – nijedan bombaš samoubica nije došao s te strane. Iako u početku nećemo imati kompletnu ogradu duž čitave Zapadne obale, nju neće biti lako zaobići pošto naši vojnici prate sve pokrete iza zelene linije".

Tehnički gledano, ograda je zamišljena kao kombinacija mehaničkih prepreka i savremene elektronike. U svom većem delu, biće napravljena od bodljikave žice. Tamo gde se ograda nađe u dometu kalašnjikova i snajpera iz obližnjih palestinskih naselja, biće podignuti betonski zidovi. Na najkritičnijim mestima biće podignuta tri metra u visinu, elektrificirana i načičkana kamerama i senzorima osetljivim na pokret. Tamo gde bude potrebe, položaj granice će se tumačiti "fleksibilno". Pošto, recimo, izraelski general Šaul Mofaz ima kuću u naselju Kohav Jair, na samoj zelenoj liniji, granica će biti pomerena 500 metara u dubinu susednog palestinskog sela Falamah kako betonski zid ne bi bio podignut tačno ispred generalove kuće.

I dok umereni Palestinci na čelu s Arafatom gledaju na ovaj projekat kao na kršenje Sporazuma iz Osla koji garantuje slobodan protok ljudi i robe, radikalne organizacije poput Hamasa i Islamskog džihada trljaju ruke. Jedan od Hamasovih zvaničnika kaže da je ovo velika pobeda za Palestince: "Ko još priča o koegzistenciji? Niko! Izraelci su rešili da pobegnu iza svoje ograde. Ona neće sprečiti naše bombaše, ali će zato izbrisati poslednje tragove dobre volje između Palestinaca i Izraelaca".

ISTORIJA: Izuzev što je zasnovana na najsavremenijim naučno-tehnološkim dostignućima, izraelska unilateralna separacija od Palestinaca nije preterano originalna. Prvi materijalni tragovi ograđenih ljudskih zajednica potiču upravo s Bliskog istoka i stari su skoro deset milenijuma. Stari zavet pominje drevni grad Jerihon, iznad koga se dizala visoka stražarska kula, ograđena masivnim zidom i dubokim šancem. Vremenom su fortifikacije postajale jače i složenije, a graditeljski poduhvati sve monumentalniji. Gradnja Velikog kineskog zida počela je u sedmom veku p. n. e. da bi pet vekova kasnije zid dostigao dužinu od preko 5000 kilometara. Ova drevna brana civilizovane Kine od divljih severnih plemena restaurirana je u XIV veku, u vreme dinastije Ming, a radovi na dodatnih 1000 kilometara potrajali su duže od 200 godina. Rimski vladari, pre svih Trajan i Hadrijan, podigli su u I i II veku čitav sistem zidova i utvrđenih linija po obodu imperije koja se protezala sve do Hadrijanovog zida u Britaniji.

Prohujali su vekovi, drvo i kamen ustupili su mesto čeliku i betonu, ali je princip ostao isti. U nastojanju da drže Nemce na odstojanju, Francuzi su duž svoje istočne granice sazidali liniju Mažino, tehničko čudo dugo preko 900 kilometara koje se pružalo od Švajcarske do Ardena u Belgiji. Linija Mažino sastojala se od nebrojnih utvrđenih tačaka, bunkera i kupola s fiksnim ili pokretnim krovom. Ova uporišta, najčešće načinjena od betona ili uklesana u prirodni kamen, okružena bodljikavom žicom, minskim poljima i protivoklopnim zamkama, bila su povezana lavirintom tunela i internom železnicom. Svaka utvrđena tačka imala je jaka čelična vrata, podzemni izvor energije, filtere za vazduh, prostorije za odmor i spavanje. Maršal Peten imao je veliko poverenje u "filozofiju" linije Mažino tvrdeći da je "rizik minimalan, a komfor maksimalan". U maju 1940. nemački Blitzkrieg protutnjao je Belgijom i Holandijom tako da su se Nemci našli "iza leđa" linije Mažino a da je nigde nisu frontalno napali: najveći delovi ove monumentalne instalacije osvojeni su praktično bez ispaljenog metka. Nakon rata Peten je pogubljen, a francuski farmeri su od države otkupili velike delove linije Mažino kako bi u njenim mračnim podrumima i vlažnim lagumima gajili pečurke.

Nemci su krajem Drugog svetskog rata mnogo uložili u izgradnju linije Zigfrid koja je trebalo da zaštiti industrijsko srce Nemačke od invazije saveznika iz pravca Luksemburga, Holandije i Francuske. Strateški gledano, Zigfrid je bio bolje osmišljen od linije Mažino: zaobilaženje je bilo praktično nemoguće, a umesto jednog prstena odbrane postojala su dva, kombinovana s prirodnim preprekama kao što je reka Rajna. Saveznici su uspeli da naprave prvu brešu u oktobru 1944, ali su bukvalno ostali bez goriva tako da je Zigfrid opstao sve do marta 1945. Za razliku od linije Mažino, Zigfrid je pao tek pošto su obe strane prosule more krvi.

Treba pomenuti da je Hitler celog života sanjao da podigne "atlantski zid" od severne Norveške do Pirineja iza kojeg bi ostali Englezi i Amerikanci. Ova fantazija materijalizovana je samo u jednom svom delu, od Kalea do Šerbura u severnoj Francuskoj, prevashodno zahvaljujuću angažovanju maršala Ervina Romela. "Rat će biti dobijen ili izgubljen na ovim plažama", govorio je Romel, "imaćemo samo jednu šansu da zaustavimo neprijatelja, i to dok je u vodi i bori se da izađe na kopno." Ovaj odbrambeni pojas Nemci su izgrađivali zapanjujućom brzinom i upornošću, angažujući više od pola miliona radnika. Bunkeri su zidani uglavnom od betona, dok se čelik, kao deficitaran materijal, obezbeđivao "kanibalizovanjem" linije Mažino. U svom izgrađenom obliku, obalski front imao je preko 9000 bunkera, od kojih su neki imali zidove deblje od tri i po metara. Romel je lično dizajnirao zapreke na plažama i dublje u unutrašnjosti često crpeći inspiraciju iz srednjovekovnih udžbenika ratovanja. Tako su nikle piramide od betona, ježevi sačinjeni od tri železničke šine spojene pod pravim uglovima, betonski i čelični šiljci okrenuti ka moru na čijim se vrhovima nalazio eksploziv, višestruke prepone od bodljikave žice... Razbacano je na hiljade nagaznih mina, planski su poplavljena polja koja su s plaža vodila u unutrašnjost, a hoteli s pogledom na more pretvoreni su u mitraljeska i artiljerijska gnezda. Ipak, sve to nije bilo dovoljno – svanuo je 6. jun 1944. godine i saveznici su se uspešno iskrcali u Normandiji. "Najduži dan" odneo je brojne živote na obe strane, ali konačan ishod rata više nije dolazio u pitanje.

NOVE PODELE: Posleratna Evropa donela je nova savezništa i nove podele. Istok i Zapad međusobno su se odelili preprekama i zidovima koji su bili jednako opipljivi kao i Zigfrid ili linija Mažino. "Od Šćećina na Baltiku do Trsta na Jadranu, spuštena je gvozdena zavesa nad Evropom", govorio je ser Vinston Čerčil 1946. godine. Za razliku od zidova koji su u prošlosti podizani u odbrambene svrhe, gvozdena zavesa uglavnom je služila Istoku da spreči sopstvene građane u pokušaju da pobegnu na Zapad, naročito u podeljenom Berlinu, gde je tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka odliv građana Nemačke Demokratske Republike poprimio masovne razmere (2000 ljudi nedeljno). Po prvi put u istoriji javila se realna opasnost da jedna država bude samoukinuta usled "manjka zainteresovanih", to jest, nedostatka podanika.

Granica između Istočnog i Zapadnog Berlina zatvorena je 13. avgusta 1961. godine. Operacija je osmišljena i izvedena u najvećoj konspiraciji, pod formalnim vođstvom Eriha Honekera, takoreći bez pisanih dokumenata. Ono što je u startu izgledalo kao malo jača seoska taraba vremenom se pretvorilo u zamršeni sistem zidova, prepreka, vatrenih tačaka i neprelaznih osmatračnica. Džon Kenedi je 1963. godine obišao zid, ali je njegovo čuveno Ich bin auch ein Berliner ostalo bez opipljivog efekta (izuzev moralnog). Skoro četvrt veka kasnije, 1987. godine, Berlin će posetiti još jedan američki predsednik: ovoga puta Ronald Regan uspeva da od Mihaila Gorbačova iznudi konkretne korake u pravcu rušenja zida. Od maja do septembra 1989. godine, na hiljade Istočnih Nemaca prebeglo je na Zapad koristeći liberalizaciju režima na mađarsko-austrijskoj granici. Početkom novembra izbijaju masovne demonstracije u Istočnom Berlinu, preko milion ljudi okupljeno je na Aleksanderplacu. Lišena podrške velikog brata s Istoka, istočnonemačka vlada doživela je kolaps, a 9. novembra 1989. ogromna masa ljudi i fizički je uništila najveći simbol hladnog rata, koji danas postoji samo u tragovima.

Berlinski zid formalno je predstavljao granicu između Istočne i Zapadne Nemačke, a u stvarnosti opipljivu granicu između dva poimanja života. Bio je dug 155 kilometara, od toga je 110 km otpadalo na državnu, a 45 km na gradsku granicu. Više od 35 km zida prolazilo je kroz urbane, gusto naseljene gradske teritorije. Zid je predstavljao i ozbiljnu fizičku prepreku, a ne samo literarni simbol u glavama podanika dvaju nepomirljivih sistema: više od dve trećine zida otpada na betonske ploče visoke preko tri metra, svaki drugi metar bio je ojačan bodljikavom žicom, zapreke za motorna vozila bile su postavljene na preko 100 km dužine, a kontaktna ograda (električna, osetljiva na dodir) u dužini od 120 km. Duž zida bile su postavljene 302 osmatračnice, 20 dobro naoružanih bunkera, kao i koridor s psima. I pored toga, zid je bio delimično porozan tako da je oko 5000 dovitljivih osoba uspelo da s Istoka prebegne na Zapad. Nisu svi bili te sreće: 3200 ih je tom prilikom uhapšeno, oko 200 ubijeno, a najmanje još toliko ranjeno.

JEDNA ODOLEVA: Jedna prepreka ipak odoleva vremenu: demilitarizovana zona (DMZ) između dve Koreje, postavljena duž 38. paralele, već gotovo pola veka predstavlja najbolje čuvanu veštačku granicu na svetu. DMZ je toliko temeljno očišćena od ljudskog prisustva da su se u njoj spontano obnovile mnoge životinjske vrste koje su bile na ivici istrebljenja, među njima i čuveni korejski tigar. S obe strane zone dugačke 250 i široke četiri kilometra načičkano je gotovo 2.000.000 vojnika spremnih da počnu treći svetski rat na najmanji povod: 1.000.000 na severu, 600.000 na jugu, plus 37.000 američkih vojnika. A da tenzija bude uvek na vrhuncu, staraju se majstori razglasa sa severa, koji s gigantskih zvučnika emituju "prigodne" marševe i političke govore, kad god na severu ima struje.

Na istom potezu Južnokorejci su napravili najveće minsko polje na svetu. Severnokorejci su poboli najveću dršku za zastavu, visoku preko 160 metara. Sama zastava dugačka je 30 metara i teška oko 300 kilograma. Ovde su podignute jedine dve vodene brane na svetu za ratne potrebe: južnokorejska brana je "defanzivna" jer je napravljena tako da zadrži poplavu koju bi Severnokorejci mogli da izazovu planskim rušenjem svoje "ofanzivne" brane. Rat između dve Koreje zapravo još uvek traje pošto zvanični mirovni sporazum nikada nije potpisan. Bude li jedan Severnokorejac prekoračio demilitarizovanu zonu, Amerika je, prema jednoj rezoluciji UN, automatski u ratu. Čak ni povremeni susreti delegacija dveju Koreja u Panmundžomu, jedinom mestu gde je moguće preći kroz DMZ, nisu bez provokacija: dugogodišnji sukob oko veličine zastavica na pregovaračkom stolu rešen je tako što su se Severnokorejci opredelili za dužu, a Južnokorejci za širu zastavu.

Ako se držimo istorijskih činjenica i za trenutak zaboravimo na Koreju kao na izuzetak koji potvrđuje pravilo, ispada da je svaki zid osuđen na propast. Biblija kaže, a ona nikad ne laže, da su neosvojive zidine Jerihona Izrailjci razrušili gromoglasnim duvanjem u trube. Varvari su na kraju opljačkali i zapalili Rim ne hajući previše za Hadrijanove i Trajanove fortifikacije. Čak je i Berlinski zid, mereno istorijskom skalom, potrajao tek jedan tren. Teško je zato verovati da će Izrael uspeti da viskom, špaktlom i mistrijom jednom za svagda reši svoje nesuglasice s Palestincima. Najjačim su se pokazale one građevine koje su bile sazdane u glavama ljudi, a i one su trajale samo dok se neki Đordano Bruno nije dosetio da iz njih izvuče prvu ciglu.

(Vreme #599)

Dobovanje udarnih rupa

Nekad davno imao sam priliku da se provozam carskim drumovima zemlje Kalifornije. Drum kao drum, samo bez rupa, širok, jedva poneka krivina. Put je toliko ravan i prav da se neiskusan vozač u dobrim kolima izlaže ozbiljnoj opasnosti da od dosade zaspi. Ali, i za to ima leka – duž ivica kolovoznih traka postavljeni su niski katadiopteri. Kad točak prelazi preko njih, čuje se dobovanje koje budi i najupornijeg spavača. Noću katadiopteri svetle, put pod farovima izgleda kao aerodromska pista. I sve tako, hiljadama kilometara diljem zemlje Kalifornije.

Ne tako davno imao sam nepriliku da se provozam takozvanim magistralnim putem zemlje Srbije, od Kruševca prema Kraljevu. Kažem "takozvanim" pošto čovek zaista treba da ima bolesnu maštu pa da taj sistem džombi, rupa, rupetina, glibavih jendeka, kanjona, mesečevih kratera i provalija sa po kojim kvadratom iskrpljenog asfalta nazove putem. Prema ovom "putu" čak i ona kaljuga po kojoj je Flojd vozio odlučujuću trku "nacionalne klase" deluje kao kalifornijska auto-strada. Sa sve katadiopterima.

Pre svega, ovaj put nema skoro nikakvu signalizaciju. Ono malo znakova što još postoji preteklo je iz boljih vremena. Nije jasno da li je signalizacija uklonjena kao nepotrebna, pošto put više nije put, ili su je seljaci iz okolnih sela razneli i iskoristili za opravku krovova i štala. I dok ćete u već pomenutoj zemlji Kaliforniji bar dvadeset kilometara ispred rupe veličine palačinke biti obavešteni da s putom nešto ozbiljno nije u redu, kod nas se ovakva obaveštenja smatraju nevažnim. Tako ćete kod nas naići na savršeno beskorisne znake za "klizav kolovoz", "višestruku krivinu od kojih je prva nadesno" ili "ne vozi brže od 80km/h", ali ne i na zaista potrebne znake za "smrtonosnu višestruku rupu gde je prva široka dva metra", "nepostojeći kolovoz", "kraj puta", "ne vozi brže od 5 km/h", "da l' znaš kud si poš'o", "ne vozi uopšte" ili "nema više puta, ovo je kraj sveta" (videti sliku s konkretnim predlozima).

U početku su me strašno iritirale policijske patrole koje pedantno insistiraju na vezivanju pojaseva. Pre svega, vozi se beskonačno sporo, a šansa da ispadnete iz automobila ravna je šansi puža da ispadne iz svoje kućice. Drugo, treba da imate što slobodnije ruke da biste na svakih pet metara smotali "pun levi" ili "pun desni" ne biste li izbegli ono što se izbeći ne može. Međutim, posle malo vremena čovek shvati da pojasevi ovde zaista spasavaju glavu. U Kaliforniji oni služe da čovek ne proleti kroz šoferšajbnu pri brzini od 200 km/h. Duž kruševačkog "puta" pojasevi pomažu da glavom ne probijete krov kad vam auto pri brzini od 20 km/h iznenada ljosne o ledinu.

I u nesreći ovakvih razmera neko se okoristi: vulkanizerske radnje nikle su na svakih sto metara, pa opet marljivi majstori ne stižu da poprave sve što se duž "puta" razglavi i raspadne. Najčešća intervencija svodi se na rešavanje "kvadrature kruga" tj. na pokušaj da se od kockaste felne ponovo napravi okrugla. Posao krene naročito dobro kad padne jaka kiša pa se sistem rupa duž "puta" bez drenaže napuni vodom. Kolovoz se prividno uravna i ucakli, a naivan vozač poveruje kako će za sat vremena lake vožnje stići u Kraljevo. Naravno, iluzija (tj. auto) traje do prve "barice", zapravo do prve udarne rupe. A srpska udarna rupa ima jednu specifičnu osobinu kojom se razlikuje od udarnih rupa drugih naroda: koliko god da je dugačka i široka, naša rupa duboka je bar pola metra.

Rupe na kruševačkom putu opremljene su jedinstvenim sistemom veštačke inteligencije: one se prilagođavaju potezima vozača. Ako kojim čudom svežete tri rupe a još uvek imate točkove na broju, automatski se pojavljuje četvrta koja bolno naplaćuje sve ono što ste "propustili" kod prethodne tri. Naravno, u potpunosti važi zakon o održanju materije: sav materijal koji nije u rupama (a fali ga bar pola kubika po dužnom metru) naći će se razbacan po površini kolovoza.

Dok se stanje ne popravi, predlažem da se uvedu sledeće mere:

– Da se "put" Kruševac–Kraljevo izbriše sa auto-karte Srbije. Koliko je samo putnika namernika gledajući u kartu pomislilo da tuda može da se prođe automobilom? Koliko je samo onih koji su zavedeni crvenom linijom na mapi napravili sudbonosnu grešku i skrenuli na "put" na kome će ostaviti točkove, motore, a bogami i pokoju glavu.

– Da se pored "puta" Kruševac–Kraljevo pobodu kočići da buduće generacije znaju kuda je put išao, za slučaj da se ipak rodi taj srpski junak koji će umeti da ga napravi iz početka (ne verujem, ali ipak). Ovako se mestimično više i ne zna gde je put nekad bio, a kako je erozija uzela maha, za koju godinu od puta ostaće samo jendeci kojih ionako ima posvuda.

– Da se plodna moravska zemlja, koju posmrtni ostaci nekad prohodnog puta nepotrebno zauzimaju a ničemu ne služe, vrati prethodnim vlasnicima u poljoprivredne svrhe. Širina puta taman odgovara širini prosečnog plastenika za rano povrće (pri tom je svaki plastenik višestruko duži od najvećeg neokrnjenog komada asfalta koji možete naći na pomenutom pravcu). Ako od Kruševca do Kraljeva ima 60 kilometara i ako je put (bio) širok oko četiri metra, to je oko 24 hektara najplodnije moravske zemlje, puta bar četiri tone žita po hektaru = 100 tona izgubljenog žita po sezoni. Malo li je?

– Pošto je eksperiment sa asfaltnim saobraćajnicama u Srbiji doživeo tragičan fijasko, valjalo bi da Vlada subvencijama pomogne ovaj narod prilikom nabavke prevoznih sredstava za čije normalno funkcionisanje nije neophodan asfalt. A to su: hoverkrafti, tenkovi, traktori, buldožeri i ona vozila kojima su se Apolo kosmonauti šetali po Mesecu.

(Vreme #582)

Ništa novo pod kapom nebeskom

Prvi veštački Zemljin satelit Sputnjik lansiran je 1957. godine. Na krilima oštrog rivaliteta Amerike i Sovjetskog Saveza, u napetoj atmosferi stalnog gledanja preko nišana, kosmička tehnologija napredovala je fantastičnom brzinom na obe strane. Samo dvanaest godina kasnije posada Apola 11 ostavila je tragove svojih stopa u Mesečevoj prašini i stavila tačku na pitanje čija je tehnika superiornija. Amerikanci su u to doba imali sve ono što je Sovjetima nedostajalo: opšti društveni konsenzus, neograničena materijalna sredstva (u to vreme svaki građanin, bez obzira na pol i uzrast, odvajao je pola dolara nedeljno za Apolo program) i vizionarskog, harizmatičnog čoveka na čelu države (Kenedi je, od svih američkih predsednika, bio najzagriženiji zagovornik kosmičkih poduhvata).

Dok je Zapad likovao, Istok tugovao a mi... kako ko, običan svet mogao je da se prepusti maštanju. U to vreme niko vam se ne bi smejao, bez obzira na to koliko smela vaša predviđanja bila. Početkom sedamdesetih bilo je sasvim normalno očekivati da će početkom XXI veka ljudi imati naselja na Mesecu, da će šetati Marsom i rutinski putovati kroz Sunčev sistem, da će nići svemirski "habitati", ogromni rotirajući točkovi sa veštačkom gravitacijom, čardaci ni na nebu ni na zemlji preplavljeni turistima kojima će pogled na naš globus sa visine od par stotina kilometara biti neobičan baš koliko i pogled na Dunav sa kalemegdanske tvrđave. U to vreme snimljen je film Odiseja u svemiru koji za 2001. godinu najavljuje putničke letove za Mesec, hotele u orbiti, veštačku inteligenciju, let ljudske posade ka Jupiteru, susret sa drugim civilizacijama... "Kosmos nam je poslednja granica", govorio je kapetan Kirk iz Zvezdanih staza, onaj koji je sa svojom posadom "hrabro išao tamo gde čovek još nije išao", dok su ga političari, naučnici i inženjeri tog vremena često citirali.

Granica do koje je ljudska noga kročila i danas je tamo gde je bila pre više od tri decenije. Godina 2001. nije bila ni nalik Kjubrikovoj i Klarkovoj "2001". Kakvo razočaranje!

ŠTA POSLE TITA: Da bismo bolje shvatili razmere trenutnog civilizacijskog zastoja, vratimo se za trenutak u prvu deceniju XX veka: ulicama su se kretale kočije koje su vukli konji, železnica nije imala konkurenciju, najmodernije sredstvo komunikacije bio je telegraf. U to vreme braća Rajt bore se protiv nevernih Toma koji smatraju da ono što je teže od vazduha ne može da leti. Pa ipak, i pored sveprisutnog skepticizma braća su 1903. godine prvi put pilotirala avionom na motorni pogon. Četiri godine kasnije Henri Ford će napraviti najčuveniji auto u istoriji automobilizma Model T, koji će se prodati u više od 15 miliona primeraka. Od tih dana, avio i autoindustrija beleže postojan uspon koji traje do današnjih dana. U toku jedne godine oko milijardu putnika preveze se avionom, oko tri miliona svakog dana. Avionski biznis danas generiše prihod veći od 1000 milijardi dolara godišnje i na direktan ili indirektan način upošljava milione ljudi. Ne sme se zanemariti ni sociološki efekat: zahvaljujući sve jeftinijem i bržem prevozu kontinenti su bliži, ljudski kontakti mnogobrojniji i kvalitetniji, a korist iz toga izvlače brojne privredne grane. Ko je sve to mogao da pretpostavi pre samo sto godina?

Na drugoj strani, čovek leti u svemir već 40 godina, pa ipak, danas nema ni najmanjeg nagoveštaja da će makar i deo kosmosa uskoro postati dostupan običnim smrtnicima. Jedini izuzetak je Denis Tito, koji je u aprilu 2001. godine za 20 miliona dolara kupio jedno sedište u ruskom Sojuzu i prošetao se do međunarodne orbitalne stanice i nazad.

Nije lako objasniti zašto je Tito jedini badavadžija koji je do sada video kosmos (uz to, Tito svakako nije sasvim običan turista: ima diplomu iz oblasti astronautike a proveo je izvesno vreme i u laboratorijama NASA-e). Naime, sva dosadašnja istraživanja i praktična iskustva pokazuju da običan čovek može dugo da boravi u kosmosu, bez većih psihofizičkih problema. Osim toga, interes postoji, naročito kod onih koji to mogu da plate. U ovom pogledu prednjače Japanci, više od 70 odsto njih platilo bi oko 50.000 dolara za tronedeljnu vožnju oko planete. Ni interes drugih "platežno sposobnih" nacija uglavnom ne pada ispod 50 odsto (na samom začelju su Nemci, kod kojih samo 43 odsto ima sličnu želju – put u kosmos izgleda da je nespojiv sa idejom lakog života uz pivo i kobasice). Samo 5 odsto anketiranih smatra da je ovakva vrsta turizma tehnički neizvodljiva dok oko 30 odsto smatra da postoji bezbednosni rizik koji bi morao da bude eliminisan. Tržište, dakle, postoji, a marketinška računica je jednostavna. Ako bi cena putovanja bila ispod 50.000 dolara, za očekivati je da bi godišnji obrt bio oko 60 milijardi dolara, sa oko milion putnika godišnje. Štaviše, sredstva koja bi bila potrebna kao početna investicija za aktiviranje kosmičkog turizma procenjuju se na svega nekoliko milijardi dolara, budući da je sva potporna tehnologija već uveliko poznata i operativna. Ovo zvuči kao smešno mala investicija naročito kada je NASA u pitanju. Američka svemirska agencija, inače, troši oko 14 milijardi dolara poreskih prihoda godišnje, dok agencije ostalih zapadnih zemalja troše još 11 milijardi.

KOSMOS-TURS: Neke tržišne procene govore da će kosmički turizam, kada jednom postane aktuelan, verovatno rasti onom brzinom koju je nekad imala avio-industrija. Zapad je sve bogatiji, stasavaju mlađe generacije kojima ništa nije ni dovoljno uzbudljivo ni nemoguće. Masovno se upražanjavaju ekstremni sportovi, kratkotrajna i skupa uživanja po sistemu "nek ide život". Upravo na takvu klijentelu računaju vlasnici budućih hotela u kosmosu, i pored toga što mnogi smatraju da je primitivno na ovakav način povlađivati taštini onih koji imaju dovoljno para da plate takav luksuz. Drugi smatraju da ako čovek želi da potroši milion dolara na gluposti, treba mu to i omogućiti. Treći opet veruju da će masovno putovanje u kosmos izmeniti život običnih ljudi na pozitivan način, baš kao što su to učinili točkovi, mašine, vozovi i avioni u svoje vreme. Smatra se da bi do 2030. godine oko 40 miliona ljudi moglo da plati svoj put u kosmos (oko dva odsto srednje i više socijalne klase tog doba). Pri tom bi u kosmosu stalno radilo oko 20.000 ljudi a godišnji obrt novca mogao bi da iznosi oko 1000 milijardi dolara.

Pa ipak, na tom polju se praktično ništa ne radi. Po jednima, razlog je sasvim prozaičan, bar kada su Amerikanci u pitanju: Kenedija su nasledili predsednici koji nisu imali ni pravog međunarodnog rivala, ni viziju, ni harizmu. Nikson je, recimo, bio preokupiran ratom u Vijetnamu i nije imao mnogo sluha za nacionalnu svemirsku agenciju (NASA). Nizom konkretnih poteza on je likvidirao Apolo program i razjurio dobar deo personala smatrajući da je tehnološka trka sa Sovjetima odlučena i da se novac mora usmeriti na ovozemaljske (ratne) probleme. Od efekta Niksonovih poteza NASA se decenijama oporavljala, ispoljivši u narednom periodu totalnu dezorijentaciju.

KELNER U KOSMOSU: Sve je veći broj onih koji, međutim, okrivljuju upravo nacionalne svemirske agencije za nedostatak epohalnog napretka u osvajanju kosmosa, i pored evidentnog političkog saplitanja i stalnog kresanja budžeta u te svrhe. Svemirske agencije su, naime, monopolističke organizacije koje nemaju nikakvu konkurenciju ili alternativu. Ustanovljene su u vreme hladnog rata, zamišljene su tako da odgovaraju jedino državnoj birokratiji i po pravilu ne polažu račun javnosti. One nemaju ni osećaj za ono što je običnim ljudima zaista potrebno, već s njima komuniciraju putem saopštenja, novinskih članaka i TV emisija. Samim tim, javnost ima problem da shvati kakva je uopšte društvena korist od aktivnosti svemirskih agencija.

NASA je, svojevremeno, publikovala jedan obiman elaborat na ovu temu ("Javni kosmički servisi i kosmički turizam"), ali je dokument ubrzo gurnut pod tepih, iako se u njemu argumentovano tvrdi da se sa masovnim putovanjima u svemir "može početi bilo kada" i da je ceo biznis "visoko profitabilan". Možda zato što je NASA, kao i svaki monopolista, prevashodno zainteresovana za očuvanje svog monopolskog položaja i budžetsko finansiranje dosadašnjih aktivnosti s kojima je javno mnjenje odavno izgubilo "kopču". Može se samo pretpostaviti da masovna putovanja u kosmos, uz neumitno uplitanje komercijalnih motiva i privatnog biznisa, ne idu u prilog agenciji koja počiva upravo na odsustvu bilo kakve konkurencije.

Ima onih koji u svemu tome vide vrlo suptilnu konspiraciju. "Pogledajte bivše astronaute", kaže Patrik Kolins, ugledni profesor sa japanskog Instituta za aerokosmonautiku, "kad god obilaze škole uvek pitaju decu da li žele da postanu astronauti, iako znaju da je za takav posao sposobno jedno dete od milion. Nikad ih nećete čuti da pitaju želi li neko da se provoza raketom kao občan turista ili da radi u hotelu iznad Zemlje. Na taj način oni nam od malih nogu šalju poruku da kao obični ljudi gore nemamo šta da tražimo – bolje nam je da ostanemo tu gde jesmo i pustimo da stvari idu svojim tokom. Osuđeni smo da, lancima vezani za zemlju, stalno gledamo reprizna poletanja šatlova, da slušamo najave budućih misija od kojih nijedna ne može da se izvede sa manje od deset godina pripreme ili da gledamo slike sa nove međunarodne svemirske stanice koja je dosada pojela oko devet milijardi dolara, sa namerom da proguta još 21 milijardu dok ne bude gotova."

Sasvim paradoksalno, za ljude je u poslednjih nekoliko decenija bilo sve manje mesta u kosmosu: savremena elektronika, minijaturizacija i automatizacija omogućavaju da se sve više poslova obavi bez čovekovog prisustva. Veliki Hablov teleskop, koji iz orbite šalje fantastične slike udaljenih kosmičkih objekata, funkcioniše potpuno samostalno, zahvaljujući CCD čipu veoma sličnom onom koji se ugrađuje u kućne video-kamere. Kako su delovi postajali manji, lakši, pouzdaniji i efikasniji, sateliti su mogli da sa istom bruto težinom obave više raznovrsnijih poslova za kraće vreme. Tako je, zapravo, čovek u kosmosu postao skoro nepotreban: prosečna težina mu je ostala ista, a troškovi slanja čak i veći, što zbog prevaziđene lansirne tehnike, što zbog pojačanih bezbednosnih mera. Ni šatl nikad nije ispunio ono što je obećavao: 50–100 letova godišnje po prihvatljivoj ceni, sa jedva dva dana između prizemljenja i narednog lansiranja. Realistična cifra je daleko ispod deset letova godišnje, sa oko pola milijarde dolara troškova po jednom poletanju ili 20.000 dolara po kilogramu korisnog tereta. NASA je tako postala žrtva sopstvene modernizacije koja je proizvela neočekivane "sporedne efekte". Nije jasno kako će sa dugoročnim osloncem na malu flotu zastarelih šatlova (prema najavama, sve do 2030. godine) biti zabeležen veći napredak.

IDEMO NA MARS: Ako već Amerikanci ne mogu da urade ništa u pogledu masovnog naseljavanja nama najbližeg dela kosmosa, mogu li drugi? Na Ruse je teško računati – nakon pada Mira oni su ostali bez svoje orbitalne stanice, prinuđeni da dele onu međunarodnu. Međutim, ekonomski ojačali Kinezi ulažu velike napore da sustignu svoj zaostatak u kosmičkim istraživanjima. Kako stvari stoje, Kina će uskoro postati treća zemlja koja je uspela da lansira svoje ljude ("taikonaute") raketom sopstvene proizvodnje. Postoje ozbiljni nagoveštaji da do 2015. godine Kinezi planiraju da stanu na Mesec i izrade sopstvenu orbitalnu stanicu. Zasad je kineska raketna tehnika kopija ruske, ali je to tek početak.

Kada je reč o komercijalizaciji kosmosa, najviše o njoj razmišljaju Japanci. Nacija koja hronično kuburi sa životnim prostorom rešena je da ga potraži tamo gde ga ima na pretek. Japanski građevinski gigant Šimicu planira da do 2020. otvori orbitalni hotel oko 450 kilometara iznad Zemlje. Hotel bi trebalo da ima oko 60 soba i iz njih bi se pružao spektakularan pogled na Zemlju. Još jedna japanska korporacija, Obajaši, koja do sada nije izgradila nijednu zgradu van Tokija, planira da do 2061. godine (kakva preciznost računanja vremena!) izgradi koloniju na Marsu.

Mars je, nakon Meseca, prirodno ljudsko odredište. Merkur se nalazi preblizu Sunca, nema atmosferu i zasićen je radijacijom, Venera je takođe suviše vrela, pravi biblijski pakao. Gasoviti džinovi Jupiter, Saturn, Uran i Neptun ili nemaju tvrdu površinu, ili je pritisak na njoj nepodnošljiv. Neki od satelita ovih džinovskih planeta imaju atmosferu, ali su uslovi na njima mnogo lošiji nego na Marsu. Osim toga, ove četiri planete su predaleko od nas, baš kao i Pluton, hladan i taman, potpuno neistražen na samom kraju sveta.

Bez obzira na "konkurenciju", Mars je i dalje negostoljubiva sredina: ledeno hladna, sa retkom atmosferom ugljen-dioksida, izložena kosmičkim zračenjima, bez dokazanog postojanja vode. Zakoni nebeske fizike govore da bi let do Marsa trajao od tri do šest meseci dok bi za let sa povratnom kartom trebalo nešto manje od tri godine. Bez obzira na to, šef razvoja Obajašija Jodži Išikava smelo predviđa: "Prvo ćemo tamo da emigriramo, onda ćemo tamo da ostanemo, pa ćemo da izrodimo decu i na kraju ćemo od planete da stvorimo svoj dom."

Ko poživi videće. Ako je autoru ovog teksta dozvoljeno da se bavi spekulacijama – u ovoj deceniji ne očekujte ništa spektakularno.

Naseljavanje Meseca

Mesec je prirodan korak u daljoj ekspanziji čovečanstva. Čovek je tamo već bio i nema razloga da se tamo i ne vrati, ovoga puta s namerom da tamo i ostane. Svakako da se to neće desiti u bližoj budućnosti – danas više ne postoji raketa koja čoveka može da odnese do Meseca i nazad.

Osnovni problem trajnog ljudskog naselja na Mesecu, kiseonik, relativno je lako rešiv: najdominantniji materijal na Mesečevoj površini je regolit koji sadrži oko 40 odsto kiseonika. Dovoljno ga je jače zagrejati pa da se kiseonik oslobodi. Potrebna toplotna energija dobijala bi se od sunca, a sunčeve svetlosti, budući da Mesec nema atmosferu, ima u izobilju naročito oko polova gde postoje delovi gde sunce praktično nikad ne zalazi. Mesečeva površina prebogata je i anortitom, mineralom od koga se mogu dobiti aluminijum, kalcijum, silicijum i kiseonik. Kao građevinski materijal mogao bi se iskoristiti sveprisutni bazalt.

Već danas postoje brojni planovi autonomnih mesečevih baza koje bi mogle mesecima da opstaju bez kontakta sa Zemljom. Prednjači NASA, koja ima nekoliko projekata mesečevih habitata koji se stalno dorađuju, ako se ikad donese politička odluka o njihovoj realizaciji. Ni drugi, međutim, ne zaostaju...

Kao dodatak svom orbitalnom hotelu iznad Zemlje, japanski Šimicu planira i izgradnju hotela Artemis na Mesecu. U te svrhe već su reprodukovali Mesečevo tle i testirali ponašanje krompira, soje, kikirikija, spanaća i paradajza u uslovima smanjene gravitacije. Projekat je vrlo detaljan i uključuje kupolu na naduvavanje, teniske i golf terene. Druga japanska kompanija Nišimacu ima plan da na Mesecu izgradi naselje pod nazivom Escargot City sastavljeno od desetospratnih balona u obliku puževe ljušture.

Da nemaju samo Japanci bujnu maštu dokazuje i podatak da je svetski poznati lanac hotela Hilton već razgovarao sa stručnjacima iz NASA-e o mogućnostima transporta turista do Meseca i nazad. Prema planovima arhitekte Pitera Instona, Hilton planira da na Mesecu podigne svoj hotel, veći od MGM-a u Las Vegasu, sa 5000 soba pod zaštitnom kupolom, sa restoranima, crkvom, čak i plažom. Hotel bi energiju dobijao iz solarnih panela a pijaću vodu iz nedavno otkrivenog leda ispod Mesečevih polova. Još samo da dovedu Majka Tajsona i Lenoksa Luisa...

Titovim stazama

Izvesni gospodin Šatlvort, koji se sa nepunih trideset godina obogatio na internet tehnologijama, već se uveliko sprema da u aprilu poleti u kosmos. Baš kao i Denis Tito, prvi amater u kosmosu, Šatlvort je svoje mesto u ruskom Sojuzu platio iz sopstvenog džepa. Ovog puta su reakcije profesionalnih kosmonauta znatno oštrije. Valentin Lebedev, čovek koji je dva puta boravio u kosmosu, dvostruki heroj SSSR i vrlo popularno TV lice, smatra da treba prekinuti sa povlađivanjem bogatim ekscentricima: "Da li je baš sve na prodaju? Da li to znači da ćemo nekom ko ponudi veliki novac dozvoliti da u Kremlju otvori striptiz-bar ili kazino? Osim toga, nemoralno je izlagati opasnostima čoveka koji za njih nije potpuno pripremljen. Ako nešto krene naopako, tih dvadeset miliona prljavih dolara neće nam značiti baš ništa."

(Vreme #578)

Bombardovanje u najboljoj nameri

Osećaš li taj miris? Napalm, sinko! Volim kad ujutru zamiriše napalm, ništa na svetu ne miriše tako... Znaš, jednom smo neko brdo bombardovali dvanaest sati. Kad je sve bilo gotovo, otišao sam gore. Ništa nismo našli, nikog od njih, nijedno telo. Taj miris, miris benzina, celo brdo... Mirisalo je na pobedu.

Pukovnik Kilgor, "Apokalipsa sad"

B-52 Stratofortress nastao je na osnovu dizajna koji je američkoj vojsci predložen početkom 1946. godine pod oznakom XB-52, sa šest elisnih motora i pravim krilom. Godinu dana kasnije prva informacija o tome da armija i Boing rade na dva eksperimentalna modela pojavljuje se u javnosti. U oktobru 1948. godine, glavni dizajner Boinga Ed Vels dobio je instrukcije da iz nacrta ukloni elise i napravi rešenje s mlaznim motorima. Naredni vikend Vels je proveo sa svojom ekipom u sobi jednog hotela u Dejtonu smišljajući superiorno oružje za predstojeće hladnoratovsko doba. Tadašnja američka vojna doktrina imala je tri uporišne tačke: odvraćanje od rata, rešavanje konflikata na način koji odgovara SAD i visok nivo strateške pripravnosti uz razumne troškove.

Kao rezultat nastao je projekat današnjeg B-52 sa osam mlaznih motora i visoko obešenim, pomalo "umornim" krilima koja skoro dotiču zemlju. Model napravljen od balze i prateći elaborat na 33 stranice dopao se generalima tako da je odobrena proizvodnja 13 komada.

Prvi bombarder B-52 našao se na pisti 29. novembra 1951. godine, tačno pre pola veka. Nikada nije poleteo jer je stradao tokom ispitivanja. Premijerni let obavljen je tek 15. aprila 1952, a prvi primerak sa tekuće trake, model A, pojavio se dve godine kasnije. Od 1955. godine armija koristi B-52 u strateške svrhe. Tokom narednih desetak godina B-52 je dobio bolje i jače motore, raznovrsnije i teže naoružanje, povećan mu je dolet i prepravljen je tako da može da leti na malim visinama (svega 60 metara) neopaženo prodirući duboko u neprijateljsku teritoriju. Tokom pedesetih B-52 je potukao brojne rekorde u raznim letačkim kategorijama. U današnje vreme B-52 je značajno modernizovan: može da nosi i do 20 krstarećih raketa, leti u svim vremenskim uslovima, opremljen je većim rezervoarima, savremenim radarima i ofanzivnom avionikom. Piloti su dobili GPS navigaciju, autopilote, IC-vizire i kamere za noćne akcije a razmišlja se i o novim motorima. B-52 je toliko puta menjan iz osnova da zli jezici kažu kako je to jedini avion koji je Boing bar tri puta iznova prodao svom klijentu, američkim vazdušnim snagama.

SMRTONOSNA DUGOVEČNOST: U pogonima u Sijetlu i Vičiti do kraja 1962. godine proizvedena su ukupno 744 ovakva bombardera od kojih je poslednjih stotinak iz serije H još u operativnoj upotrebi. Smatra se da je B-52 jedan od četiri najbolja aviona koja je Boing ikad napravio (uz bombarder iz Drugog svetskog rata B-29 i dva putnička aviona, 737 i 747).

Tajna dugovečnosti B-52 leži u raznovrsnosti naoružanja koje može da ponese i upotrebi u svim vremenskim uslovima širom planete. Zahvaljujući mogućnosti dolivanja goriva u letu, dolet bombardera ograničen je jedino materijalom od koga je napravljena posada. U početku, buff je bio korišćen kao interkontinentalni strateški bombarder opremljen raketama sa atomskim i hidrogenskim bojevim glavama. Bilo je to vreme hladnog rata, B-52 je bio jedna od njegovih "maskota" iako nije ispalio nijedan nuklearni projektil. Kako se menjala strateška situacija na planeti, tako su se za B-52 pronalazile nove namene: bombardovanje klasičnim, hemijskim i zapaljivim bombama, obaveštajne i patrolne misije, polaganje mina, transport naoružanja, borba protiv brodova, elektronsko ometanje ili puka demonstracija sile. Praktično da nema naoružanja koje B-52 ne može da ponese. Iako ubedljivo najstariji u američkoj vazdušnoj floti, dva puta stariji od proseka, B-52 je u ovom pogledu mnogo fleksibilniji od svojih mnogo ambicioznije zamišljenih naslednika (B-1 i B-2). Nije zato za čudo da B-52 ima osiguranu budućnost u američkim vazdušnim snagama bar do 2040. godine.

Razmere razaranja koje je B-52 proizvodio gde god bi se pojavio u akciji mogu se uporediti jedino sa učinkom atomskih bombi bačenih na Japan. B-52 je prvi put upotrebljen u Vijetnamu 17. juna 1965. godine. Tokom prvih sedam godina svog ratnog angažmana, do 1971. godine, buffovi su izveli oko 84.000 borbenih misija i prosuli oko 2.200.000 tona raznoraznih bombi (klasičnih, hemijskih, bioloških ili zapaljivih), da bi na vrhuncu rata (1968, 1969) izvodili i po 20.000 naleta godišnje. Poređenja radi, ukupna snaga dve atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki nije prelazila 35.000 tona TNT-a.

Svoju zastrašujuću snagu B-52 je naročito iskazivao tokom brojnih kampanji kada je vojska angažovala praktično sve što može da leti i pravi štetu. Prva takva kampanja Rolling Thunder trajala je pune tri godine (1965 – '68) i završena je sa oko 630.000 tona bombi bačenih na Severni Vijetnam. Usledile su jednako masivne operacije Arc Light i Linebacker I. Na meti su se, u početku, nalazili mostovi, magacini i rute za snabdevanje kojima su snage Severa transportovale velike količine municije i naoružanja, a kasnije i sve što se kreće. Iako američki veterani danas tvrde kako su buffovi "nemilosrdno lomili kičmu neprijatelju", strateški efekti bili su manji od očekivanih jer su žilavi Vijetnamci neumorno popravljali porušeno, ne obazirući se preterano na vlastite gubitke.

Kako je to izgledalo sa zemlje? "Bio je to apsolutni pakao", kaže Vijetnamac Nu Tang koji se tada borio protiv Amerikanaca i posle o tome napisao knjigu. "Kada sam prvi put osetio detonacije, mislio sam da sam se našao usred apokalipse. Delovi tela leteli su kroz vazduh kao konfete. Gledao sam kako ljudi oko mene gube razum, potpuno izbezumljeni od straha. Neki su doživeli nervni slom od koga se nikad nisu oporavili ili su, jednostavno, dezertirali, bežali u Kambodžu ili prešli na drugu stranu." Iza buffova ostajala je sablasna pustoš nalik na Mesečeve pejzaže, od velikih džungli ne bi ostao nijedan list, tu i tamo štrčala je tek po koja nagorela čačkalica, patrljak koji je podsećao na pređašnje stablo. Do savršenstva je razrađen sistem bombardovanja po "boksovima": da bi se "sterilisala" četvrtasta meta od oko tri kvadratna kilometra, recept je propisivao 6 buffova, svaki sa po 100 bombi od 250 kilograma.

KAMBODŽA, VIJETNAM, IRAK...: Bombardovanja Kambodže počela su marta 1969. sa ciljem da se unište tamošnje komunističke baze i linije za snabdevanje. Odluku o tome krišom su doneli Nikson i Kisindžer, tokom jednog doručka u Pentagonu. Operacija je, logično, nazvana Breakfast. Tokom narednih 14 meseci, Kambodžanci su 3630 puta bombardovani tepih-tehnikom, uglavnom u strogoj tajnosti, sve dok nije iskompletiran čitav operativni "jelovnik": Lunch, Snack, Dinner, Dessert, Supper... Strateški cilj nije postignut, ali je izginulo oko pola miliona Kambodžanaca, zemlja je potonula u anarhiju a princ Norodom Sihanuk je svrgnut s vlasti.

Krajem 1972. godine, u nastojanju da obezbedi bolju pregovaračku poziciju pred završetak rata, Ričard Nikson je predao celokupnu operativnu komandu generalu Ričardu Mureru, komandantu združenih vojnih snaga, naređujući da se rat dobije po svaku cenu. Tako je 18. decembra 1972. započela operacija Linebacker II. Tokom 11 dana buffovi i ostali bombarderi izveli su oko 3000 letova i bacili 40.000 tona eksploziva na strateške ciljeve iznad 20. paralele. Vijetnamske snage uspele su da obore 15 bombardera i zarobe 31 člana posade. Ova kampanja označila je i kraj američkog angažovanja u Vijetnamu. Nedugo pošto je B-52 bacio svoju poslednju bombu, Henri Kisindžer je 27. januara 1973. godine potpisao Pariski mirovni sporazum.

Tokom operacije Pustinjska oluja u Kuvajtu i Iraku B-52 je doživeo svoju "renesansu". Ponovo je primenjena vijetnamska tehnika tepih bombardovanja iako član 51 Ženevskih protokola zabranjuje slepo zasipanje teritorija bombama. Buffovi su izbacili oko 40 odsto ukupnog eksplozivnog materijala, od toga preko 60.000 klaster bombi. Bombardovanje je nazvano hirurškim, ali statistike govore suprotno: izbačeno je samo 7000 tona navođenih bombi i oko 82.000 tona onih "glupih", uglavnom na ćoravo i sa velikih visina, u "komadima" od 250 i 400 kilograma. Američki generali tvrde da drugog izbora nije ni bilo, pošto su ciljevi raštrkani i nemaju dovoljnu "gustinu". Naročito je stradao irački grad Basra koji su Amerikanci proglasili "zonom slobodnog gađanja", "legitimnim vojnim ciljem" i "gradom-kasarnom", iako je u njemu do pred rat živelo 800.000 civila. Razaranje grada imalo je biblijske proporcije. Los Angeles Times od 5. februara 1991. piše kako se Basra pretvorila u "paklenu mešavinu dima i vatre", da "u plamenu nestaju čitavi blokovi zgrada", da se od prašine "sunce ne vidi po nedelju dana", da su "ulice prepune leševa koje niko nema da pokupi" i da su "rupe od bombi velike kao fudbalska igrališta". Ovakvi krateri verovatno su nastajali od laserski navođenih bombi GBU-27 i GBU-28, teških 1000 i 2500 kilograma. Kada ni to nije bilo dovoljno, korišćene su bombe napunjene visoko zapaljivim etilen-oksidom (ove bombe u zoni rasprskavanja formiraju fini aerosol čija detonacija uništava praktično sve u krugu od oko 50 metara, apsorbujući sav raspoloživi kiseonik iz vazduha) ili bombe teške 7500 kilograma namenjene za uništavanje minskih polja čije "kolateralno dejstvo" kod čoveka izaziva prskanje bubnih opni i unutrašnjih organa. Oni koji su optuženi (do danas bez konkretnih dokaza) za posedovanje apstraktnog oružja za masovno uništenje postali su žrtva takvog istog oružja, samo vrlo realnog.

... SRBIJA, NAJZAD: Linija fronta bila je takođe "saturisana" ogromnom količinom bombi koje su buffovi sejali za sobom. Irački vojnici u pesku, odsečeni od centralne komande, dezorijentisani i prepušteni sami sebi bili su laka meta bez odbrane, i sasvim je moguće da su bombarderi, u ubilačkom transu, usmrtili više od 100.000 vojnika. Njihov tačan broj možda naslućuju jedino vozači buldožera koji su leševima napunili 49 masovnih grobnica. Irak je opominjući primer da B-52 ubija i godinama pošto eliminiše svoj primarni cilj (u skladu s geslom "bomba odmah – smrt malo posle"). Oni koji su nekako preživeli rat i zatekli se u razorenom Iraku, zemlji bez fabrika i sredstava za život, stradali su na kraju od bolesti ili gladi.

Nažalost, B-52 nije mimoišao ni nas. Prvo je upotrebljen kao "sredstvo za ubeđivanje", tokom pokušaja Ričarda Holbruka da Miloševića u poslednji čas privoli na sporazum iz Rambujea. Dok je početak bombardovanja visio u vazduhu a razgovori još bili u toku, eskadrile B-52 su vrlo upadljivo dislocirane iz svojih američkih baza i prebačene na britanske aerodrome, sa naređenjem da budu spremne za akciju u roku od par časova. Kada je 24. marta 1999. godine postalo jasno da su pregovori propali i da je rat počeo, prvi avioni koji su konkretno upotrebljeni bili su upravo buffovi. Poleteli su sa aerodroma u Ferfordu i na nas ispalili krstareće rakete a da nismo videli ni mi njih ni oni nas. Kasnije su korišćeni najčešće na Kosovu, "igrao" je uglavnom "irački repertoar", što znači da su nas gađali čime su stigli i kako su stigli.

Leteća "kaznena ekspedicija" bombardera B-52 trenutno uteruje pravdu u Avganistanu. Operacija teče glatko, jedini problem je nedostatak zvučnih, spektakularnih meta. O daljim planovima buffova zasad se ništa pouzdano ne zna, ali se sa imenima novih "domaćina" uveliko špekuliše.

Naravno, ko "radi" taj i greši, piloti B-52 nisu nikakav izuzetak. Stejsi Hausholder, jedan od bilota B-52, kaže: "Ako s neba na vas iznenada počnu da pljušte vatra i sumpor, možete se opkladiti da B-52 stoji iza toga." Ispod eufemizma "kolateralna šteta" kriju se desetine hiljada nedužnih ljudi čiji je jedini greh to što su se našli ispod buffa u pogrešno vreme. Brojne mirovne organizacije stavljaju B-52 na vrh liste oružja namenjenog slepom uništavanju. Istorija njegove upotrebe, smatraju mnogi, predstavlja neprekinuti lanac masovnih ratnih zločina. Bombardovanje delte Mekonga tokom vijetnamskog rata, jedne od najnaseljenijih svetskih regija, nesumnjivo spada u zločin takve vrste.

Pilote bombardera tradicionalno prati glas da o svojim žrtvama razmišljaju koliko i porno zvezde o moralu nakon pedeset snimljenih filmova. Nije zabeleženo da se neko od njih iskreno pokajao zbog onoga što je uradio – uvek postoji odgovorno lice koje će naći opravdanje bez obzira na količinu prolivene krvi. Sećate li se Džejmija Šeja kome je pripala neugodna dužnost da objasni grešku pilota koji je masakrirao izbegličku kolonu kod Uroševca? "Pilot je izbacio bombu u najboljoj nameri, kao što se to i očekuje od treniranog vojnika jedne demokratske zemlje."

"Bacanje bombi u najboljoj nameri", eto čime će se B-52 baviti i u narednih nekoliko decenija.

Druga strana slave

Na stotine buffova uništeno je u nesrećama, uglavnom u blizini matičnih aerodroma, tokom poletanja i sletanja. Najveći broj katastrofa zbio se u dve kalifornijske baze Castle i Beale. U nekim slučajevima piloti su sačuvali živu glavu samo zahvaljujući katapultirajućim sedištima. U većem broju slučajeva, međutim, piloti su bili otpisani zajedno sa avionom. Dešavalo se i da do udesa dođe iznad okeana, sasvim neočekivano, ili da avion naprasno nestane sa radara. Nekoliko "tvrđava" je i bukvalno "isparilo", ostaci letelica nikad nisu nađeni. Dva udesa su, međutim, mnogima ostala u sećanju...

Tokom pretakanja goriva u letu jedan B-52 opremljen sa četiri atomske bombe sudario se 17. januara 1966. (prema drugim izvorima – 19. januara) sa avionom-tankerom KC-135A i srušio u blizini španskog mesta Palomares. U naselju je izbila panika jer se pronela vest da je čitava okolina kontaminirana radioaktivnim materijalom. Kako bi smirio stanovništvo, Franko je na mesto nesreće poslao sekretara vlade i naredio mu da se demonstrativno okupa u lokalnom bazenu. Ne zna se da li je sekretar ovo preživeo ili ne. Mesto je na kraju ipak evakuisano a čitavo područje ubrzo je kupila američka vlada i ogradila ga jakom ogradom. Površinski sloj zemljišta je skinut i otpremljen u SAD na dekontaminaciju.

Drugi značajan incident desio se 21. januara (22. ili 24. po drugim izvorima) 1968. godine, oko deset kilometara od Tule na Grenlandu, kada je kokpit aviona zahvatio požar. Pilot je uspeo da se spusti na led, ali je letelica nakon jednog kilometra sankanja eksplodirala. U njoj su se nalazile četiri hidrogenske bombe, ukupne snage od oko milion tona TNT-a. Plutonijum iz detonatora teško je kontaminirao mesto koje su Eskimi decenijama koristili za ribolov. Upravo zahvaljujući prisebnosti jednog od domorodaca koji je pecao u blizini i pozvao pomoć, posada je spasena. Delovi bombi nađeni su vrlo brzo, ali sama nuklearna punjenja nisu – nestala su u dubokom moru ispod debelog sloja leda.

Premijera i repriza

U februaru 1991. godine, baš na vrhuncu operacije Pustinjska oluja, dvanaest teško natovarenih buffova poletelo je ka mestu Tadži, pedesetak kilometara severno od Bagdada. Na meti su se našla postrojenja u kojima su Iračani, prema američkim obaveštajnim podacima, proizvodili delove za dalekometne projektile i rakete. Za nekoliko sati tepih bombardovanja sa velike visine, u stilu velikih savezničkih akcija iznad nemačkih gradova s kraja Drugog svetskog rata, prosuto je oko 140 tona konvencionalnog eksplozivnog materijala, sve dok cilj nije zbrisan s lica zemlje. Bila je to "majka svih bombardovanja" kao poklon za Sadama Huseina koji je tek iščekivao "majku svih bitaka".

Rat se završio i postrojenje kraj Bagdada je ponovo podignuto i pušteno u rad. Nakon sedam godina izbila je nova iračko-američka kriza i avioni su ponovo poleteli, ovoga puta u sklopu operacije Pustinjska lisica. Cilj je bio isti, piloti su bili isti, buffovi takođe (doduše u nešto manjem broju), ali je naoružanje bilo savremenije. Stara epizoda je reprizirana s malim izmenama i identičnim rezultatom. Ovoga puta krstareće rakete obavile su posao sa sigurne distance.

Lična karta B-52

Osnovna namena: teški bombarder
Proizvođač: Boeing Military Airplane Co.
Pogon: osam Pratt & Whitney TF33-P-3/103 turbofan motora
Potisak: 60.000 daN
Dužina: 48,5 metara
Visina: 12,5 metara
Raspon krila: 56,4 metra
Maksimalna brzina: 1050 km/h (0,86 maha)
Plafon leta: 15.150 metara
Težina praznog aviona: 83 tone
Maksimalna težina: 220 tona
Dolet: 14.200 kilometara (bez dolivanja goriva)
Naoružanje: oko 32 tone svih vrsta bombi, mina i projektila
Posada: komandir, pilot, radarista, navigator i elektroničar
Cena: 74 miliona dolara
Inventar: 85 u aktivnoj službi, 9 u rezervi

(Vreme #570)