Globalno zagrevanje: Da li čovečanstvo ima budućnost

Svi atmosferski gasovi, u manjoj ili većoj meri, izazivaju efekat staklene bašte, ali su neki, jednostavno, potentniji od ostalih: ugljen-dioksid (CO2), metan (CH4), neki azotovi oksidi... Globalno zagrevanje povećava i količinu vodenih isparenja u atmosferi a vodena para takođe akumulira značajnu količinu toplote koja doprinosi dodatnom zagrevanju planete. Mi se trenutno nalazimo u situaciji koja preti da potpuno izmakne kontroli: više gasova staklene bašte u atmosferi doprinosi dodatnom isparavanju vode, što opet diže temperaturu koja ceo proces ubrzava. Uz to, veće temperature sve brže tope led na polovima i Grenlandu pa se količina energije koja se refleksijom od zamrznutih površina vraća u kosmos smanjuje. 

U tehnici se ovaj mehanizam naziva “pozitivnom povratnom spregom” i, na žalost, ne postoji nijedan prirodni ili tehnički sistem koji u takvom stanju može trajno da opstane. Pre ili kasnije nastaje slom i taj “raspad sistema” se, po pravilu, dešava naglo i nepovratno: kada je mašina u pitanju ona, jednostavno, otkaže ili se raspadne na sastavne delove (Černobilj) a kad je priroda u pitanju, može da nastupi totalna destrukcija postojećih životnih zajednica i čitavog ekosistema. 

Venera kao upozorenje

Dokaz da je tako nešto moguće nalazi se u našem neposrednom kosmičkom komšiluku. Venera je, bar kad je veličina u pitanju, Zemljin blizanac i postoje indicije da su, u ranom periodu evolucije Sunčevog sistema, obe planete imale otprilike istovetnu količinu vode. Sunce je pre mnogo milijardi godina bilo manje i hladnije, ali kako se količina topolote koja je pristizala sa naše zvezde povećavala, sve veći deo vode na Veneri se u vidu pare nagomilavao u atmosferi. Proces se ubrzavao sve dok sva voda nije isparila a bez tekuće vode svi procesi koji kontrolišu količinu CO2  u atmosferi (kretanje tektonskih ploča, akumulacija rastvorenog ugljen dioksida u okeanima) prestali su da funkcionišu. Kada je ultraljubičasto zračenje razložilo sve molekule vode u atmosferi, nestala je i svaka šansa da bi planeta ikad mogla da se oporavi. Umesto toga, erupcije vulkana dodatno su podizale količinu CO2  u atmosferi sve dok pritisak nije dostigao vrednost oko sto puta veću od one na Zemlji. Sa tako gustim i vrlo potentnim gasom staklene bašte, temperature su se otele kontroli: iako nije najbliža Suncu, Venera je najvrelije mesto u Sunčevom sistemu, prava slika pakla, sa temperaturama koje se ne spuštaju ispod 450oC čak ni na polovima ili noću. 

Da li nam preti ovakav scenario ako nastavimo da besomučno “gušimo” ovu planetu? Odgovor je definitivno - da! Venera nas opominje da je krajnje vreme da nešto uradimo kako bismo opstali. Ali stvar je mnogo komplikovanija nego što se nama to čini. Svaki gas staklene bašte ima svoju koncentraciju, štetnost, mehanizam nastanka, tehnike odstranjivanja i zato univerzalni recept ne postoji. 

Pođimo od ugljen-dioksida koji u globalnom zagrevanju, nesporno, ima dominantan učinak. Reč je o gasu koji, kad se jednom nađe u atmosferi, može u njoj da ostane preko 100 godina jer, i pored toga što ga biljke koriste tokom fotosinteze, i dalje ne postoji brz, efikasan proces koji taj gas iz atmosfere može da ukloni u velikim količinama. Drugim rečima, čak i ako bismo danas, kao što nećemo, sveli celokupnu svetsku emisiju CO2 na nulu, ništa se ne bi momentalno promenilo: jedino što bismo primetili je da se temperatura stabilizovala na današnjim vrednostima i da bi tu, ako ništa dodatno ne učinimo, ostala decenijama pa i stolećima. 

Nemogućnost nultog nivoa

Iz raznozraznih razloga, dostizanje nultog nivoa emisija jednostavno nije moguće jer je u nekim slučajevima CO2  jednostavno neizbežan. Primer je avionski transport zasnovan na kerozinu gde nema prihvatljive alternative: električni avioni imali bi ogromne baterije, a ekološka goriva kao vodonik - ogromne rezervoare. Situacija nije bolja ni sa brodovima: na njima ima dovoljno prostora za alternativne rezervoare  energije (zeleni amonijak i metanol, vodonik, sintetička goriva, čak i jedra), ali nijedan brodovlasnik nije voljan da svoju flotilu ukotvi na nekoliko meseci i investira ogroman novac u zamenu inače ispravnog pogonskog sistema. Neki novi brodovi možda će se bazirati na energentima koji su mnogo čistiji od sadašnjeg goriva, “nafte sa dna bureta”, najjeftinijeg derivata koji ostane kada se iz nafte izvuku benzin, dizel i kerozin. Ali takvi brodovi neće postati dominantni bar još nekoliko decenija jer se svetska flotila obnavlja veoma sporo. Brodovi su, jednostavno, projektovani tako da budu robusni i dugovečni.

Osim transporta, tu je i industrija cementa. Proizvodnja cementa podrazumeva pečenje “klinkera”, mešavine krečnjaka i gline u odnosu 3:1 sa malim procentom gipsa na temperaturi od oko 1400oC. Tokom tog procesa, krečnjak se transformiše u kalcijum-oksid (“živi kreč”), uz oslobađanje CO2. A to znači da cementare proizvode ovaj gas u velikim količinama nezavisno od toga koji izvor energije koriste za pečenje sirovine. Ugljen-dioksid je neizbežan i u industriji plastike, boja i razreživača, maziva i brojnih drugih sintetičkih materijala na bazi nafte, u čeličanama, proizvodnji građevinskog materijala, keramike i stakla.

Ako već nismo u stanju da emisiju CO2 svedemo na nulu, ako zaista želimo ne samo da zaustavimo trend rasta globalnih temperatura nego da ga okrenemo u suprotnu stranu, to znači da ćemo emisiju štetnih gasova morati značajno da smanjimo i pritom iz vazduha na aktivan način uklonimo dodatne količine, više od onog što neminovno ispuštamo u atmosferu. 

Šta možemo da učinimo?

Jedan od najvažnijih načina za smanjenje emisije CO2 je prelazak sa termoelektrana koje koriste gas, mazut i ugalj na obnovljive izvore energije (solarni paneli, vetro-generatori, nuklearna i geotermalna energija, hidro-elektrane). Takođe, treba eliminisati sve mašine koje koriste fosilna goriva tamo gde već postoji ekonomski prihvatljiva alternativa (električni automobili, vozovi, gradski prevoz, električni alati i mašine). Tamo gde se energija proizvodi na “prljav” način, treba povećati energetsku efikasnost (bolja termička izolazija kuća i zgrada, rasveta bazirana na “štedljivim” sijalicama, zamena TA-peći toplotnim pumpama, korišćenje savremenog posuđa i indukcionih ploči). 

Šta je, međutim, sa aktivnim uklanjanjem CO2 iz atmosfere (proces poznat kao CDR, "Carbon Dioxide Removal")? Podaci iz 2023. godine kažu da je na ovaj način iz atmosfere uklonjeno oko 2 milijarde tona CO2 što, bar na papiru, deluje impozantno, ali kada se uzme u obzir da je ukupna emisija 25 puta veća, sve deluje neuporedivo skromnije. Mnogi stručnjaci zato smatraju da je, u ovom trenutku, za CDR još uvek prerano i da se na taj način samo rasipaju resursi koji bi se mnogo efikasnije mogli iskoristiti za radikalnu redukciju sadašnje emisije CO2. CDR će imati smisla tek kada tu emisiju svedemo na polovinu ili četvrtinu a za to će biti potrebne decenije. Međutim, na duge staze, ako zaista imamo nameru da prosečna globalna temperatura do 2100. godine ne poraste za više od 1,5-2oC, neki oblik primene CDR tehnologija biće neophodan.

Koje metode nam trenutno stoje na raspolaganju?

Prvo što pada na pamet je sađenje novih šuma jer drvena biomasa najveći deo svog ugljenika uzima iz vazduha. U jednom većem drvetu zarobljeno je na stotine kilograma CO2. Potrebno je oko 10 godina da mlada šuma dostigne svoj maksimalni kapacitet vezivanja CO2 iz atmosfere. Ali ovo rešenje, iako deluje jednostavno i relativno jeftino, ima svoje skrivene mane. Nakon 20 godina, doprinos šuma redukciji CO2 počinje da se smanjuje da bi nakon 100 godina potpuno nestao. Šume su, uz to, vrlo osetljive: teško podnose sušu, stradaju u požarima, a u zadnje vreme proširile su se biljne bolesti i štetni insekti sa kojima je teško izaći na kraj. Da bi, pritom, metoda bila učinkovita, neophodne su ogromne površine, prema nekim proračunima oko dve milijarde hekatara što je uporedivo sa ukupnom obradivom površinom na svetskom nivou. Stihijsko pošumljavanje imalo bi negativan uticaj na prirodne šume, bilošku raznovrsnost, hidrologiju i poljoprivredu (za koju je takođe potrebno novo zemljište). Što je najgore, šume nisu trajno rešenje: svako drvo na kraju padne, istruli i veliki deo uskladištenog CO2 vrati se u atmosferu. Rešenje može da bude prerada drveta u trajnije prozivode ili njegova konverzija u ugalj koji bi se trajno odlagao.    

Umesto politike “zasadimo što više drveća” verovatno je pametnije da sačuvamo kvalitetne šume koje već imamo, da obnovimo one koje smo napola uništili, da se obračunamo sa šumokradicama i korupcijom u šumarskim preduzećima i ministarstvima, da sačuvamo prirodne rezervoare biomase kao što su močvare i tresetišta, da iskoristimo biljke, poput mangrova i bambusa, koje brzo rastu a blagotvorno utiču na raznovrsnost živog sveta i obnovimo primorski ekosistem, uključujući i podvodne “pašnjake” morskih trava. Uz to postoji čitav spekat različitih mera kojima se može povećati procenat ugljenika uskladištenog u zemljištu: pažljiva rotacija useva, promena načina ispaše stoke, drugačija obrada zemljišta, plansko pokrivanje zemljišta kako bi se sprečila erozija i slično.

Uklanjanje CO2  iz vazduha moguće je i procesom koji liči na prozivodnju ćumura, s tim da ovaj ćumur nije namenjen roštiljima već se kao višak ugljenika trajno smešta ispod zemlje. Postupak je jednostavan: biomasa (drvo) se naslaže u zatvorenoj komori a zatim zagreva s minimalnom količinom kiseonika sve dok se organski materijal pirolizom potpuno ne ugljeniše. Za razliku od ugljenika u biomasi koji je nestabilan i lako se vraća u atmosferu, ugljenik zarobljen u ćumuru može da ostane stabilan veoma dugo, naročito ako je pravilno uskladišten. Iako tehnologija za ovakvo procesiranje biomase nije komplikovana (što zna svaki “ćumurdžija”), sakupljanje i transport potrebne biomase kao i proizvedenog uglja predstavljaju ograničavajući faktor.

Jedna od novih ideja je da se CO2   iz vazduha izdvaja aktivnom filtracijom u specijalizovanim postrojenjima. Postoje dva takva metoda: prvi se zasniva na čvrstim filterima koji funkcionišu na nižim temperaturama a drugi na tečnim, na bazi alkalnih rastvora koji su efikasni na višim temperaturama. Izdovjeni CO2 se komprimuje i upumpava u podzemna skladišta (ispražnjena nalazišta gasa, na primer). Prednost ove metode je što postrojenje ne mora da bude veliko, dovoljno je da se snabdeva “čistom” energijom i da postoji geološka formacija u kojoj se CO2  može trajno “zarobiti” po zanemarljivoj ceni na period od više hiljada godina. Na žalost, do danas je napravljeno svega nekoliko ovakvih, eksperimentalnih postrojenja jer proces, zbog niske koncentracije CO2 u vazduhu, troši veliku količinu energije za relativno skroman učinak.

Postoji i ideja da se u svrhu eliminacije CO2 koristi prirodan proces “starenja” stena. Malo je poznato, ali ugljenik u prirodi kruži, samo mnogo sporijim procesom nego što je to, recimo, kruženje vode. CO2 iz vazduha u kombinaciji sa vodom nagriza stene i stvara karbonate. Kada se jednom nađe u karbonatnim stenama, reklo bi se da je ugljenik večno zarobljen i odstranjen iz atmosfere. Ali nije tako jer se zemljina kora sastoji od tektonskih ploča koje se kreću otprilike brzinom kojom rastu nokti. Te ploče se preklapaju i podvlače jedna ispod druge a vodeni okeani služe kao sredstvo za “podmazivanje” ovog procesa. Kada se stene sa jedne tektonske ploče nađu u vreloj unutrašnjosti Zemlje, one se tope i razgrađuju u magmu, CO2 se oslobađa i kroz vulkansku aktivnost izbacuje nazad u atmosferu. Trajanje jednog ovakvog kruga meri se desetinama, pa i stotinama miliona godina. Možemo li mi ovaj proces “starenja” stena, tj. vezivanja CO2 da pospešimo na neki način? Ako bismo iskopali dovoljnu količinu minerala koji lako prave karbonate, ako bismo ih rasprostrli po dovljno velikoj površini (to može da bude zemljište neupotrebljivo za bilo koju drugu svrhu), ako bismo karbonizovani mineral imali gde da skladištimo, proces bi mogao da bude efikasan. U tu svrhu mogle bi da posluže prirodne stene, rudna jalovina, industrijski otpad, pa čak i lomljeni beton. Do danas, međutim, postupak nije primenjen jer su troškovi pribavljanja pogodnog materijala, njegovog transporta i lagerovanja još uvek preveliki.

Potencijal okeana

Ako ne postoji ekonomičan način da CO2 vežemo za kopno, možda postoji način da ga “smestimo” u mora i okeane. Morska voda već skladišti gigantske količine ovog gasa, onoliko koliko to prirodni zakoni dopuštaju. Međutim, ako bismo povećali alkalnost (baznost) morske vode, ona bi bila u stanju da apsorbuje i dodatne količine. To se može postići dodavanjem materijala kao što su olivin, krečnjak, silikati ili kalcijum-hidroksid. Uz to, alkalna voda bi umanjila kiselost okeana koja dovodi do “izbeljivanja” korala i propadanja koralnih grebena koji predstavljaju ostrva života u inače pustim okeanima. Ipak, direktan uticaj na hemijsku kompoziciju morske vode može da bude rizičan i trenutno niko ne može da proceni kakve bi sve propratne pojave imao jedan ovakav poduhvat.

Novonastali karbonati koji sadrže ugljenik mogu se iz mora ukloniti elektrolizom kako bi se stvorio prostor za apsorpciju novih količina. Reklo bi se da je ovaj postupak suviše skup i da bi zahtevao enormne količine električne energije, ali bi ceo proces verovatno bio samoisplativ, s obzirom da je njegov nusproizvod pitka, desalinizirana voda koja ima komercijalnu vrednost.

Neki biolozi predlažu da se u mora i okeane doda velika količina rastovrenog gvožđa. Povećana količina ovog metala, sa dodatkom još nekih hranljivih materija, pogoduje razvoju fitoplanktona koji putem fotosinteze vezuje velike količine CO2. Fitoplankton se nalazi na početku lanca ishrane praktično svih morskih organizama od kojih će mnogi na kraju završi u okeanskim dubinama, naročito ako povećamo i alkalnost morske vode. Na žalost, koliko dugo bi tako vezani ugljenik tamo i ostao, niko ne može da kaže. 

Takođe, postoji mogućnost da se CO2 uskladišti u sloju poroznih stena ispunjenih slanom vodom koji se obično nalazi nekoliko stotina, pa čak i hiljada metara ispod morskog dna ili površine zemlje. Ova geološka formacija, obično zaštićena slojem od tvrde stene i dodatnim sedimentnim naslagama, u prirodi je relativno česta: može se pronaći širom sveta a za Evropu je naročito značajna ona u Severnom moru. Dovoljno je da CO2 sabijete do super-kritičnog stanja, mešavine tečnosti i gasa, i tu masu upumpate kroz cev koja prolazi kroz sediment i tvrdi “poklopac” pravo u poroznu masu ispod nje. Istraživanja su pokazala da će se skoro sav CO2 zadržati ispod zemlje: ili će doći do rastvaranja u vodi, ili će nastati mehurići koji se “lepe” za šupljine u stenama, ili će doći do hemijske reakcije sa okolnim mineralima. Čak i da se formira veliki mehur koji teži da izbije na površinu, to obično sprečava tvrdi stenoviti sloj koji se nalazi iznad onog poroznog. Iako čitava ideja deluje prilično komplikovano i fantastično (kao i većina ostalih), Norveška već ima projekat (“Polarna svetlost”) za komercijalnu eksploataciju.

Ako još jednom bacimo pogled na sve gore navedene metode, reklo bi se da postoji nešto što važi za sve njih... Priroda ne oskudeva u mestima gde bi se višak CO2 mogao smestiti na praktično neograničen vremenski period. Podzemni kapaciteti naftnih polja koja su iscrpljena i više se ne eksploatišu mere se stotinama miliona tona. Postoji neobrojeno mnogo napuštenih rudnika sa vrlo dubokim, dugačkim i geološki stabilnim jamama koje bi se mogle iskoristiti kao skladište. Mora i okeani takođe imaju svoje neiskorišćene kapacitete. Pravi izazov je u nečemu drugom... Kako iz atmosfere izdvojiti višak CO2 na jednostavan, jeftin način? Koliko energije je potrebno za to? Kakva infrastruktura nam je potrebna za upravljanje tako sakupljenim gasom, koliko kilometara cevovoda, koliko pumpnih stanica za ubrizgavanje gasa pod zemlju? Kakve su garancije da se odstranjeni CO2 neće ponovo naći u atmosferi? Ko to sve treba da finansira i ko snosi odgovornost u slučaju incidenta? I, na kraju, koliko će nam vremena biti potrebno da usavršimo potrebnu tehnologiju i bar neko od navedenih rešenja upotrebimo u praksi? 

Ne piše nam se dobro

Kad sve saberemo, reklo bi se da nemamo odgovor ni na jedno od ovih pitanja pa su nam perspektive i dalje sumorne. Postoji narastajuća svest o opasnosti koja se nadvila nad civilizaciju, ali je sve manje dobre volje da se tim povodom nešto učini. Iako najveći deo čovečanstva više ne dovodi u sumnju činjenicu da se zagrevanje planete ubrzava, iako su mnoge države i velike kompanije ustanovile aktivne, društveno odgovorne i zakonski utemeljene mehanizme za kontrolu emisije štetnih gasova, iako postoji svetska berza gde se može trgovati međunarodno dogovorenim kvotama za proizvodnju ugljen-dioksida, ostaje činjenica da se mnoge od ovih mera izvrdavaju, da se brojke lažiraju i da mnogo država, naročito onih u razvoju, nije spremno da se odrekne prljavih tehnologija na kojima baziraju ekspanziju svoje ekonomije samo zarad opstanka planete. Jednostavno, svi hoće da budu “najbolji u regionu”, čak i danas kada smo mi zauzeli lidersku poziciju. 

Kad na to dodate i činjenicu da mnoge velike i uticajne države imaju rukovodstva koja se ignorantski odnose prema nespornim naučnim saznanjima, čak i kada ona dolaze iz sopstvenih, vrhunskih naučnih institucija, čemu onda da se nadaju male države čiji napori, čak i kad ih ima, mogu da imaju samo simbolični uticaj. “Tramp kopa ugalj” jedna je od parola sa kojima je sadašnji američki predsednik dvaput dobio izbore. Ona lepo ilustruje vladajući politički diskurs u Americi i mnogim drugim zemljama: u današnje vreme bitan je samo profit a o budućnosti planete, ako je uopšte bude, neka brinu neke buduće generacije.   

AI i globlano zagrevanje

Kakvu ulogu u svemu tome ima AI, veštačka inteligencija? Količina električne energije koja je potrebna za pogon data-centara širom sveta raste vrtoglavom brzinom. Godišnja potrošnja trenutno se kreće oko 485 TWh (teravat-čas = hiljadu gigavat-časova) od čega na infrastrukturu potrebnu za rad AI modela otpada oko trećina. Za samo pet godina, očekuje se da će ukupna potršnja dostići 950 TWh pri čemu će AI udeo skočiti na polovinu i tako dostići 1,5% od ukupnih potreba čovečanstva za električnom energijom. Koliko su ove brojke sumanute govori i činjenica da jedan današnji prosečan AI data-centar troši električnu energiju dovoljnu za snabdevanje 100.000 domaćinstava a neki od centara koji su trenutno u izgradnji trošiće i 20 puta više, dovoljno za potrebe jedne države veličine Srbije.

Na duge staze, ove energetske potrebe mogu da se pokriju samo izgradnjom dodatnih nuklearnih elektrana koje imaju relativno malu emisiju CO2. Ali takva postrojenja ne niču preko noći, potrebne su godine, ako ne i decenije da se te elektrane izgrade, napune gorivom, testiraju i puste u eksploataciju. Kratkoročno, sadašnje sve veće potrebe mogu se namiriti jedino iz alternativnih izvora od kojih samo mali deo predstavljaju ekološki prihvatljivi, obnovljivi izvori energije. U Americi, u kojoj se nalazi najveći broj kolosalnih data-centara, najveći deo potreba pokriće se iz elektrana na gas koje su svakako čistije od elektrana na ugalj, ali i dalje emituju ogromne količine CO2. 

Zagovornici daljeg ulaganja u AI kapacitete kažu da nije sve tako crno: buduća rešenja bazirana na korišćenju AI servisa mogu da doprinesu značajnim uštedama električne energije kroz efikasnije korišćenje goriva u elektro-centralama, optimizaciju elektro-mreže, industrijskih procesa i transporta, povećanje efikasnosti rashladnih sistema, unapređenje baterija i drugih kapaciteta za skladištenje energije... Sve to može da dovede do manjeg korišćenja fosilnih goriva i doprinese očuvanju životne sredine. Takođe, AI sistemi su u poslednje vreme značajno tehnički unapređeni: količina električne enrgije koju potroši neki "ChatGPT" da bi odgovorio na jedno vaše pitanje višestruko je manja nego pre par godina. Sa druge strane, potrebe za AI servisima su sve veće, njihove mogućnosti takođe: složeni zadaci kao što su generisanje fotografija, muzike i video-materijala podižu potrošnju električne energije za nekoliko redova veličine. Drugim rečima, AI sistemi su efikasniji ali ta efikasnost ne može da isprati kompleksnost zadataka i porast potražnje. 

Ne samo ugljen-dioksid

Metan je, u odnosu na ugljen-dioksid, mnogo potentniji gas staklene bašte, njegov toplotni kapacitet neuporedivo je veći, ali su njegove koncentracije u atmosferi niske. Kada se te dve veličine, jedna velika i druga mala, pomnože, dolazimo do zabrinjavajućeg zaključka: metan je odgovoran za trećinu globalnog planetarnog zagrevanja. 

Za razliku od CO2 koji u atmosferi može da opstane stotinama godina pre nego što ga apsorbuje neka biljka metan u atmosferi ne opstaje dugo - različiti oksidanti u troposferi, najnižem sloju zemljine atmosfere, uništavaju metan brzinom od oko 12% godišnje. Osim toga, metan se konstantno penje u više slojeve atmosfere - kad dospe iznad ozonskog omotača u stratosferu, uništiće ga sunčevo ultraljubičasto zračenje. Problem je u tome što se metan neprekidno obnavlja. S obzirom na kratak životni vek, odstranjivanje metana iz atmosfere nije realistična opcija - jedino pravo rešenje predstavlja prevencija. 

Oko 30% metana potiče iz stočarske proizvodnje, od preživara kao što su krave, koze i ovce. Metan nastaje u organima za varenje preživara tokom procesa fermentacije hrane. Ostatak najvećim delom potiče iz eksploatacije zemnog gasa a uzrok su curenja na instalacijama i cevovodima, zapuštena nalazišta iz kojih prirodni gas još uvek ističe, neispravne kompresorske stanice i slični tehnički nedostaci. Značajan izvor metana su i smetlišta gde metan nastaje prirodnim procesom raspada organskog otpada i plastike, zatim rudnici u kojima se metan iz jama ventilira direktno u atmosferu i, na kraju, močvare i poplavljena pirinčana polja gde metan nastaje kao rezultat metabolizma anaerobnih bakterija. 

Postoji rešenje za sve ali se malo toga primenjuje u praksi. Kada su preživari u pitanju, potrebno je koristiti raznovrsnu stočnu hranu koja je lako svarljiva, sa manje vlakana, naročito kada je proizvodnja mleka u pitanju. Ishrana goveda koja sadrži omega-3 masne kiseline, probiotike i kvasac može za red veličine da smanji prozivodnju metana. Na kraju, selekcijom i ukrštanjem potrebno je favorizovati stočne rase koje su ekološki prihvatljivije.

Kad su prirodni izvori gasa u pitanju, moderna tehnologija može da pomogne u detekciji curenja iz cevovoda, postojenja i mašina. Najviše se može učiniti na deponijama: ako se veliki deo otpada reciklira, ako se otpad klasifikuje a organski mateirjal kompostira, i metana će biti daleko manje. U rudnicima je neophodno instalirati savremene sisteme za provetravanje koji će sakupljeni metan koristiti kao gorivo ili ga upumpati u gasovodnu mrežu. Na kraju, tu su pirinčana polja koja traže puno vode, a višak vode direktno potpomaže dodatno generisanje metana. Zato je potrebno izgraditi drenažne sisteme za odvod suvišne vode, uz održavanje minimalno potrebnog nivoa. Takođe, zemljište treba da bude “nakiselo” jer takvi uslovi ne pogoduju anaerobnim bakterijama. Stajsko đubrivo bolje je od veštačkog a pravilna rotacija useva na njivi takođe snižava emisiju metana. S obzirom da se pirinač proizvodi u ogromni količinama, potrebno je da država obezbedi subvencije i podršku prozivođačima koji se pridržavaju svih ovih preporuka (takve mere već su preduzele vlade Indije i Bangladeša).

Problem koji se ignoriše

Azotni oksidi su mnogo komplikovaniji slučaj. Jedan od njih, diazot-oksid, N2O, jeste gas staklene bašte i u atmosferi može da opstane preko stotinu godina (mnogo je postojaniji od metana). Ostali azotni oksidi traju svega nekoliko dana jer ih eliminišu aerosoli i hidroksilni radikali prisutni u atmosferi. Oni nemaju direktan doprinos globalnom zagrevanju ali, i pored toga, utiču na klimu na više načina. Sa jedne strane oni doprinose stvaranju kiselih kiša i povećavaju količinu ozona u visokim slojevima troposfere (ozon je, inače, gas staklene bašte). Sa druge strane azotni oksidi utiču na koncentraciju hidroksilnih radikala pa samim tim doprinose bržoj eliminaciji metana. Nitratni aerosoli koje azotni oksidi prozivode takođe imaju pozitivan efekat pošto reflektuju deo Sunčeve svetlosti nazad u kosmos.  

Glavni problem je svakako N2O koji u ukupnoj emisiji gasova staklene učestvuje sa oko 6%. Ovaj gas najvećim delom potiče iz poljoprivrede uz manji doprinos hemijske industrije. Današnja poljoprivredna proizvodnja nezamisliva je bez upotrebe ogromnih količina đubriva baziranih na hemijski aktivnom azotu: prirodno stajsko đubrivo, amonijak, urea, amonijum nitrat... Biljke nikad ne mogu da iskoriste celokupni raspoloživi azot, deo ostaje u zemlji gde ga prerađuju bakterije pri čemu kao neželjeni nusproizvod nastaje N2O. Ovaj gas nastaje i kao rezultat dekompozicije biljnih ostataka nakon žetve (lišće, stabljike, korenje). Neke biljke, poput soje, graška, pasulja ili deteline, zahvaljujući simbiozi sa bakterijama, imaju sposobnost da atmosferski azot konvertuju u azotna jedinjenja korisna za biljke. Iako je ovo dragocen proces jer smanjuje potrebu za veštačkim đubrivima, i dalje postoji rizik da deo ovog biološki aktivnog azota na kraju završi kao N2O.

Kako bi se emisija N2O smanjila potrebna je mnogo racionalnija poljoprivredna proizvodnja. Istraživanja su pokazala da farmeri regularno koriste mnogo više azotnih đubriva nego što je to biljkama potrebno. Te količine potrebno je racionalizovati i smanjiti, po mogućstvu uz korišćenje savremenih tehnologija (fotografije iz dronova, hemijska analiza zemljišta, primena automatizovanih mašina, đubrenje u skladu sa vremenskom prognozom), kako bi svaka biljka na vreme dobila tačno ono što joj je potrebno, ali ne više od toga. Stajsko đubrivo proizvodi N2O i pre nego što se nađe na njivi, zato ga je potrebno pokrivati, eventualno kompostirati, uz odvajanje tečne od čvrste komponente. Naročito je značajno ispravno navodnjavanje useva: zemljište koje je čas suvo, čas ekstremno vlažno proizvodi mnogo više N2O nego zemljište koje uvek sadrži optimalnu količinu vlage.

Vreme #1859