Povodom 35 godina lista "Vreme": Od disketa do ravnozemljaša

Te davne 1990. godine računarska tehnologija nalazila se na prekretnici. Personalni računari postali su svakidašnjica ali još uvek nisu ušli u svaki dom. Iako je svaki računar bio ostrvo za sebe, neke ideje kako da se ta ostrva povežu već su ušle u fazu realizacije. Računarskog softvera bilo je malo, ali je postojala zdrava osnova da ga bude mnogo više. Ono što je postojalo bilo je dobro osmišljeno i upotrebljivo a zdrava konkurencija stimulisala je inovacije i favorizovala najkvalitentija rešenja. 

Vreme “programabilnih igračaka” poput “Spektruma” i “Komodora” ostalo je iza nas, baš kao i doba skupih programabilnih kalkulatora kao što su bili “HP 41” ili “Teksas Instruments 58/59”. Tipičan personalni kompjuter tog doba bio je neki IBM PC klon, sa Intelovim procesorom 80286 ili 80386, sa radnom frekvencijom koja je u proseku iznosila oko 20 mehaherca i radnom memorijom ne većom od 2-4 megabajta. Za skladištenje podataka korišćeni su relativno nezagrapni i prilično bučni hard-diskovi sa kapacitetom od 10 do 80 megabajta. 

Čip koji je započeo PC eru: Intel 8088

Za eksterno arhiviranje podataka korišćene su diskete od 3,5 inča sa metalnim, kliznim vratancima i kapacitetom od 1,44 megabajta. Iako su te disketom vremenom potpuno nestale iz upotrebe, njihov dizajn ostao je sačuvan do danas kao ikonica na koju treba kliknuti kako bi se podaci trajno sačuvali. Ilustracije radi, ako biste jednu muzičku numeru ili fotografiju sa mobilnog telefona želeli da prebacite na takve diskete, bilo bi vam potrebno od 3 do 10 komada. Za jedan film u današnjem kvalitetu taj broj raste na tri i po hiljade! 

Kao operativni sistem koristio se Majkrosoftov tekstualni MS DOS 5.0 koji je imao komandnu liniju, ali ne i grafičko okruženje. Upravo 1990. godine Majkrosoft je lansirao i Windows 3.0, prvi operativni sistem koji je koristio grafiku i bio komercijalno uspešan. Negde u paraleli, IBM je razvijao alternativu, OS/2, operativni sistem koji je u početku delovao obećavajuće ali je na kraju, zbog sporog razvoja i male korisničke baze, propao. U to vreme “Epl” je imao svoje “Mekintoš” računare koji su bili veoma popularni u grafičkoj industriji i obrazovanju. Za ono vreme, “Eplovo” grafičko okruženje bilo je izuzetno atraktivno, ispolirano i vrlo pouzdano. Marginalnu ulogu imali su računari “Amiga” i “Atari”,  uglavnom zbog svojih multimedijalnih sposobnosti. 

Windows 3.11

Oni sa dubljim džepom mogli su sebi da priušte i neke dodatke, recimo matrični štampač koji je štampao stranice koristeći glavu sa određenim brojem iglica i traku sa bojom, sličnu onoj koja se koristila u mehaničkim pisaćim mašinama. Oni koji su se bavili matematikom i programiranjem kupili su matematički koprocesor, čip sličan glavnom procesoru, koji je omogućavao da se komplikovanije računske operacije izvode neuporedivo brže. Pojavile su se grafičke kartice koje su na monitoru mogle da iscrtaju sliku veličine 640x480 tačaka u 256 boja. Zvučne kartice, poput čuvenog “saundblastera”, omogućile su obradu i reprodukciju digitalizovanog audio-signala. Monitori su bili veliki, vrući, imali su dugačke katodne cevi i mali ekran zakrivljen poput fudbalske lopte. U početku su bili monohromatski (uz večitu raspravu: da li su za oči zdraviji oni sa zelenim ili amber slovima?), kasnije su došle nijanse sive, a onda i pun kolorit. Laptopovi su još uvek bili daleka budućnost. 

Matična ploča od pre tri decenije

Korisnih aplikacija nije bilo mnogo ali su imale zavidan kvalitet. Za tabelarna izračunavanja koristio se “Lotus 1-2-3” i “Kvatro pro”, za pisanje “Vordperfekt” i “Word”. Postojali su i “Fotošop” i “AutoCAD” koji su stekli veliku popularnost kod dizjanera i inženjera. Programiralo se u “Fortranu”, ali su “C”, “Paskal”, “Kobol” i “Bejzik” takođe bili široko zastupljeni. Iako je Tim Berners-Li pokrenuo internet mrežu 1989. godine, o njoj se znalo vrlo malo, s obzirom da je bila ograničena na naučne ustanove, univerzitete i vojsku. 

Nekakav “online” život ipak je postojao - zahvaljujući modemima od 2400 bita u sekundi bilo je moguće preko telefonske linije pristupiti raznim forumima (tzv. BBS-ovima) gde ste mogli da diskutujete o svemu i svačemu. Uz to, PC računar je postao i sredstvo razbibrige: neke igrice steći će svetsku slavu (“Persijski princ”, “Sim siti”), uz sveprisutni i neprevaziđeni “Tetris” koji je uništio više radnih sati nego svi štrajkovi zajedno. “Tetris” je, inače, jedna od najuspešnijih igara svih vremena, prodata je u preko 500 miliona primeraka u svim formatima. Igru je izmislio sredinom osamdesetih Aleksej Pajitnov (SSSR) a verziju za PC napisao je njegov prijatelj Vadim Gerasimov. 

Kada je jednom razbio akademske okove, internet je počeo nezadrživo da se širi. U početku je Tim Berners-Li ručno održavao spisak internet prezentacija ali je 1993. konačno morao da digne ruke od uzaludnog posla: priliv novih sajtova postao je prevelik. Nastale su prve stranice specijalizovane za pretraživanje interneta, neke u formi kataloga (poput “Jahua”), neke s praznom linijom u koju je korisnik unosio reči za pretragu. Takvih sajtova bilo je dosta (“Lajkos”, “Hotbot”, “Altavista”, “Eksajt”) ali nijedan nije imao konstantnu dominaciju sve dok se 1998. godine nije pojavio “Gugl”, sa novim mehanizmom rangiranja sajtova koji je brzo dokazao svoju superiornost.. 

Rad sa tadašnjim kompjuterima bio je drugačiji nego danas. Morali ste nešto da znate o njima, da ih osećate... Svaki je imao svoju dušu koju ste mogli da prepoznate kroz zvuk ventilatora, kroz klik masivne mehaničke tastature, kroz neprekidno “škljocanje” hard-diska, kroz treperenje ekrana od kojeg su oči suzile. Danas su računari samo alat, ali u ono vreme bili su partneri sa kojima ste se družili. Znali ste gde vam je svaki fajl, da li je na hard-disku ili na disketi, koliko je veliki, kad je snimljen. Današnji korisnici računara napišu žalbu sudiji za prekršaje, posle ga pet dana traže po folderima u koje nikad nisu zalazili, nađu ga tek kad rok za žalbu istekne. 

U ono vreme svaka interakcija s mašinom imala je neki svoj smisao. Da biste mogli iz računara da izvučete maksimum bila je potrebna radoznalost, upornost, kreativnost. Alati koji su vam bili na raspolaganju bili su skromni ali dovoljni, radilo se sporo ali dostižno, i kada na kraju stvar (šta god ta stvar bila) ispadne kako treba osećali biste se kao majstor koji je odradio dobar, veliki posao. Bili ste mnogo bliži samom hardveru, kompjuterska logika bila je prosta i efikasna, nije bilo distrakcije u vidu poruka sa mobilnih telefona, nije bilo inteligentnih pomoćnika, botova, najčešće nije bilo ni literature ni neophodnih uputstava. Postojali ste samo vi i mašina i želja da iz te interakcije izvučete nešto smisleno. Svako slovo, svaki red, svaki klik predstavljao je mali kreativni čin. I kada na kraju to što se napravili odložite na disketu sa nalepnicom “Važno”, odmah pored diskete sa natpisom “Tetris”, sve to spakujete u malu crvenu kutiju i stavite na policu sa još deset takvih kutija, mogli ste zadovoljno da konstatujete: “Danas sam napravio odličnu stvar!”.  

Te 1990. godine dobio sam posao asistenta na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Za nekog ko je u Beograd došao iz debele provincije sa željom da diplomira za manje od deset godina, to nije bila mala stvar. Ako me pamćenje ne vara, mislim da je moja prva asistentska plata iznosila oko 700 nemačkih maraka. Počeo sam sebi da ugađam: posle nastave otišao bih na ručak preko puta u “Kolubaru”. Ta kafana bila je, zapravo, istureno odeljenje Mašinca gde su se proslavljale diplome i položeni ispiti i ogovarali profesori koji su nekog mučenika, “iz čiste zlobe”, oborili po deseti put. Bila je to kafana gde su profesori i studenti sedeli zajedno razmenjujući vrcave opaske, gde je neka učena glava umela da uzme gitaru i zasvira za svačiju dušu, gde su se povremeno pregledali  grafički radovi i crtala rešenja komplikovanih problema na salvetama prostrtim preko kockastih stolnjaka.  “Kolubara” je bila kafana na višem intelektualnom nivou u svakom pogledu - čak su i kelnerice znale, na osnovu pokunjenog izgleda nekog studenta koji u samoći naizmenično ispija pivo pa rakiju od kog predmeta dotični “boluje”, da li je to “Matematika 2” ili “Dinamika sistema”. Zašto je Mašinski fakultet dozvolio da propadne institucija “Kolubare” nije mi ni danas jasno - verovatno da ustupi mesto progresu koji je kulminirao u današnje “zlatno doba Srbije” (tu je sad kladionica). 

Mesto kafane "Kolubara"

Nakon zdravog ručka (ćevapi i pomfrit), u sobu koju sam godinama iznajmljivao od gazdarice obično sam se vraćao taksijem jer, ko bi sad čekao tramvaj s punim stomakom? Od prve plate kupio sam i kutiju krem-bananica koje su u to vreme bile veće i nekako ukusnije. Ceo život dobijao sam od roditelja, babe, dede, tetke po jednu ili dve... Dobiješ tu jednu a možeš da pojedeš petnaest. I onda se izvalim u krevet svoje studentske izbe, otvorim onu kutiju krem-bananica i počnem da uzimam jednu po jednu, bez brojanja. Kad ožednim, zalijem koka-kolom iz bele, staklene boce. Jeo sam taj slatkiš sve dok nisam oćoraveo, da li od silnog šećera ili zato što je u međuvremenu pao mrak - nije ni bitno, znam samo da sam bio srećan. 

Na fakultetu je u to doba bilo nekih računara, neki su se interesovali za njihove mogućnosti a neki ne. Jedan kolega me je pozvao da sednem pored njega, da vidim šta on ume. Ukucao je komandu “date” i na ekranu se, sreća-sreća-radost, pojavio datum. Doduše pogrešan jer niko nije znao kako da unese onaj pravi. Ali nema veze, on je na svakih pola sata sedao za kompjuter i kucao “date”, da utvrdi gradivo. Bilo je i naprednih korisnika, neki su znali da koriste “AutoCAD”, a bilo je i onih koji su na računaru umeli ponešto i da napišu i napisano sačuvaju za sutra. Programiralo se malo, iako je već tada bilo odličnih alata za to. U to vreme programiranje se smatralo takoreći magičnom veštinom - bilo je dovoljno da nekom napišete par linija koda pa da vas on doda kao koatuora u naučni rad.

Jedno kratko vreme život je bio lep.   

Ali sve to nije potrajalo dugo, zaratili smo sa svima oko sebe pa i šire, umesto relativnog izobilja sačekala nas je beda. Uživanje u krem-bananicama zamenilo je čekanje u redovima za sve i svašta. Često bih stao u red a da zapravo nisam ni znao šta se čeka. Svejedno, čekao sam i bio srećan kad bih kao nagradu pokupio karton zejtina ili par kilograma šećera. I na fakultetu nije bilo mnogo bolje - jednom smo uz platu (koja je vremenom spala na bednih 5 maraka, plus 2 marke za topli obrok) dobili džak mleka u prahu koji je trebalo podeliti kolegama sa katedre na kojoj sam radio. Neko je morao to “blago” da raspodeli, a ko će ako ne onaj najmlađi. Nije to težak posao, potrebne su samo plastične kese (koje nisam imao), neka lopatica (koju takođe nisam imao) i vaga (isti slučaj). Ne bih da zalazim u detalje kako sam ja to na kraju razmerio, nije to bilo preterano higijenski, znam samo da sam bio potpuno beo, i da sam, šetajući po fakultetu kako bi svaki kolega dobio svoje mlečno sledovanje za sobom ostavljao beli trag. Jedna kesa mi se pocepala, mleko se prosulo tačno ispred profesorske zbornice. Neki studenti su me, na žalost, samo po tome zapamtili. 

Legendarna postava tehničke redakcije:
Boris, Vlada (stoje), Ivan, Vesna i Saša

Kako napisa Bora Ćosić na kraju svoje knjige “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”: “Sve je bilo tako, ili još gore”. 

A onda se 1993. godine pojavio oglas u novinama da list “Vreme” traži dva pomoćnika u tehničkoj redakciji. Supruga me je nagovorila da se javim, bili smo redovni čitaoci, zašto da ne, i... prošao sam, valjda zato što sam u to vreme imao magistraturu iz robotike. Bio je to neki drugi svet, svet normalnih ljudi, svet ljudi koji su mrzeli rat i radili sve što mogu da razbude naš zabludeli narod iz narkoze. “Vreme” mi je, vrlo brzo, postalo mesto gde sam se sklanjao od ludila koje je vladalo na ulici i u čitavom društvu. Ne bih da pričam o Žaretu, Peri, Stojanu, Saši, Milošu, Dejanu, Urošu... ima ljudi koji su ih bolje upoznali, koji su mnogo pozvaniji da o njima kažu koju lepu reč. Ja sam bio “običan” član tehničke redakcije koja se bavila prelamanjem tekstova i pripremom za štampu, ali sam se, i pored toga, osećao delom jedne velike porodice koja je delila slične vrednosne stavove: novinari, mi iz “tehničke”, lektori, korektori, daktilografi, administracija...

U toj tehničkoj redakciji nekako smo uspevali da pratimo tehničke novotarije iako “Vreme” nikad nije imalo preveliki budžet za to. Zatekao sam računare na kojima je bio instaliran “Windows 3.11”, od alata imali smo još “Fotošop” i “Pejdžmejker 4”. Kada sam počeo da radim, jedina mreža koja je povezivala računare bila je “frizbi-net”: imali smo jednu disketu sa korigovanim tekstovima, spremnim za prelom, pa smo tu disketu dobacivali jedan drugom s kraja na kraj sobe. Kasnije je došla BNC-mreža, prva prava kompjuterska mreža, zapravo jedan dugačak koaksijalni kabl koji se protezao preko dva sprata za koji su se pomoću tzv. “T-račve” držali svi povezani računari. Taj kabl je na oba svoja kraja imao “terminator” (mi smo ga zvali “pampur”), kapicu sa otpornikom od 50 oma koji je bio apsolutno neophodan da bi mreža funkcionisala kako treba. Mreža je, međutim, svaki čas prestajala da radi, najčešće zbog neke aljkavo urađene račve. Ali koje? Jedini način da se to utvrdi bio je da se pampur s kraja preseli na sredinu kabla i proveri koja polovina mreže radi a koja ne. Uzastopnom primenom “metode polovljenja” na kraju bi se našlo i mesto kvara. 

"Epl Mekintoš"

Bilo je to vreme snalaženja, štap i kanap, ali se uvek stizalo... Često se dešavalo da novinar preko telefona diktira tekst našoj daktilografkinji koja ga unosi u računar. Neki su slali svoje tekstove faksom, ispisano rukom ili otkucano na pisaćoj mašini. Mogućnosti za komunikaciju bile su ograničene, neki kući čak nisu ni imali računar, zato smo se više družili i bolje poznavali. Tek uneti tekstovi štampali su se na najboljem štampaču koji je ikad napravljen, dešavalo se da u fioku za papir greškom upadne nečija sveska ili prethodni broj “Vremena”. Printer se zaglavi, ponekad baš opasno, ali na kraju uvek veselo nastavi da izbacuje odštampane stranice. 

Kad je tačno internet počeo da se koristi u redakciji, nisam zapamtio. Ali se sećam da je jednoga dana došao neko iz radija “B92” i krenuo da nam objašnjava kako se koristi elektronska pošta. Došao čovek, namestio sve kako treba, održao predavanje, nisam tome pridavao neki veliki značaj, sve dok nisam primetio da se u toj elektronskoj prepisci koristi slovo “@”. To slovo sam prvi put video na cedulji sa kontakt-podacima koju mi je ostavio najbolji drug sa studija kada je odlazio na poslediplomske studije u Ameriku. I tu, u redakciji “Vremena”, nekako povežem te dve stvari, sednem za tu novu skalameriju i napišem svoj prvi imejl u životu. Zapravo, mislio sam da od svega toga nema ništa, da sam ja tu nešto “prezupčio” i pogrešno ukapirao, ali... koliko sutra - stigao mi odgovor. Sve što sam posle toga čuo i video nije moglo da se uporedi sa ushićenjem koje sam tada doživeo. 

Jedan od prvih hard-diskova

Kasnije smo imali regularan telefonski (“dialup”) internet, preko nekog modema iz kojeg su se prilikom uspostavljanja veze čuli oni nezaboravni ping-pong zvuci, a kada smo uspeli da obezbedimo tzv. “ISDN” liniju koja je imala dva kanala, svaki od po 64 kilobita u sekundi, uz maltene trenutno uspostavljanje veze, delovalo je kao da smo već ušli u XXI vek. Od tog trenutka moja sećanja su mnogo ređa i bleđa - računari su postali jači, internet brži i dostupniji, količina sadržaja na njemu sve veća i veća. Ali ništa više nije predstavljalo iznenađenje - tehnički napredak se podrazumevao i brzo je postalo jasno da će, kako vreme bude prolazilo, taj napredak biti sve brži.

Prvi tekst za vreme napisao sam 1997. godine kada je rover “Sojourner” sleteo na Mars. I danas sam zahvalan Žaretu koji me je ohrabrio da taj prvi tekst napišem. Iz tehničke redakcije otišao sam 2000. godine ali sam duhom ostao vezan za “Vreme” i ljude u njemu, bivše i sadašnje. Napustio sam i fakultet i počeo da gradim IT karijeru, ali to je već neka druga priča. U međuvremenu, prošle su decenije: radni takt procesora sad se meri gigahercima a ne megahercima kao nekad. Hard-diskovi su potpuno redizajnirani i imaju kapacitet i do 20 terabajta (milion puta veći od onog sa početka devedesetih). Isto ubrzanje doživeo je i internet, kućne brzine dostižu čitav gigabit. Grafika ultra-visoke rezolucije (4K) danas je podržana i na kafanskim televizorima, računare da i ne pominjemo. Današnji mobilni telefon neuporedivo je moćniji od kompjutera koji je Armstronga i Oldrina spustio na Mesec. Nedavno sam preturio podrum ne bih li pronašao jednu disketu i pokazao je sinu - bezuspešno.

Da li je svaki tehnološki napredak istovremeno i promena na bolje? Umesto “duše” koju su imali stari računari, ovi današnji imitiraju prisnost pomoću botova kao što su “ČetGPT” ili “Kopilot”. Umesto programera koji su nekad morali da razumeju svako napisano slovo, da znaju kako se to slovo mapira na hardver ispod haube, niče generacija “profesionalaca” koja se oslanja na “vajb-koding”, stil programiranja u kome vi kao programer ne radite ništa, samo diktirate instrukcije nekom botu koji piše programski kod za vas. Na tržištu je sve više raznoraznih aplikacija čiji izvorni kod čovek nije ni video, kamoli dotakao - sklepali su ih ambiciozni amateri slepo verujući svojim digitalnim asistentima o kojima jedva da išta znaju. Jednoga dana jedan takav program dospeće u automobil, u avion, u lift i biće belaj... I nije reč samo o programiranju: slično je u nauci, novinarstvu, književnosti... Sa druge strane, u razvoj modela zasnovanih na veštačkoj intelgenciji (AI) i dalje se ulažu silne milijarde dolara. Kažu da ti AI modeli konstantno uče jer jedino tako mogu da napreduju. Ali šta će biti kada budu počeli da uče na materijalu koji su sami proizveli? Internet je već prepun falsifikovanih slika, dokumenata, falš-informacija koje su napravili AI programi... Iz toga ne može da se nauči bilo šta osim da se laže. 

Aleksej Pajitnov, autor "Tetrisa"

Svejedno, tehnološki progres je nesporan, svakojaka smo čuda videli u poslednjih 35 godina. Ali, koliko smo, zahvaljujući tome, napredovali ka društvo? “Vikipedija” je pokrenuta 2001. godine. U prvih mesec dana na njoj je objavljeno preko hiljadu stranica. I pored (naizgled apsurdne) činjenice da tekstove na “Vikipediji” može da kreira ili prepravlja svako ko se na njoj zatekne, danas je to, i po kvalitetu i po obimu, najveća digitalna riznica znanja sa preko 60 miliona članaka koja je odavno prevazišla “Encikopediju Britanika” ili “Enkartu”, ako ih se iko još uvek seća. Ponajviše zahvaljujući “Vikipediji” naivno sam verovao da će internet u kratkom roku iskoreniti neznanje a diletante i ignorante gurnuti na marginu, tamo gde po prirodi stvari i pripadaju. Jer, celokupna mudrost čovečanstva odjednom se našla tek klik daleko.

Na žalost, svet u međuvremenu nije postao ništa pametniji. Štaviše, moglo bi se reći da je u velikoj meri i nazadovao i da je napredak tehnologije najviše pomogao “niščima duhom” da se organizuju, da se čuju još jače i da počnu da zatrpavaju čovečanstvo svojim sumanutim idejama. U vreme kada sam ja išao u nekakve škole svako ko bi rekao da je Zemlja ravna ploča ne bi dobio keca iz geografije - umesto toga, prvo bi bio odveden na temeljno psihijatrisko posmatranje, možda zajedno sa roditeljima koji su svoje dete tako temeljno zapustili. Danas su “ravnozemljaši” legitimni “stanovnici” Interneta, oni imaju svoje “konferencije”, objavljuju “naučne radove” i “neoborive dokaze”, regrutuju podmladak i iz sve snage podržavaju raznorazne teorije zavere koje niču kao pečure. Sada imate diplomirane meteorologe koji daju “alternativne” vremenske prognoze brojeći Sunčeve pege i protuberance, inženjere vazduhoplovstva koji veruju da je američko spuštanje na Mesec snimio Stenli Kjubrik negde u Arizoni, lekare koji se bave homeopatijom ili se zdušno protive vakcinama, jer ne žele da im dete bude čipovano i autistično, farmaceute i hemičare koji u kondenzacionim tragovima aviona vide agens kojim nas svetski lideri zaprašuju kako bi naš broj držali pod kontrolom... Učeni ljudi počeli su da veruju u budalaštine, a oni koji sa školom nikad nisu dobro stajali iskoristili su priliku da svoje neznanje sistematizuju i pretvore u prednost: oni imaju “netaknut, otvoreni um, neopterećen unapred serviranim istinama”, “praktična iskustva”, svoje “izvore informacija” (“Reče mi jedan čoek / na jednom mestu / kod jednog čoeka / jednu stvar...”).

Mapa interneta danas

Sve je konačno otišlo dođavola s pojavom društvenih mreža koje su zatrpale internet kolosalnim količinama bezvrednog smeća. Kada bi internet bio sabijen u jednu sobu, sve što biste u njoj mogli da čujete bio bi šum, uz tek pokoju razgovetnu reč. Svako je dobio na raspolaganje svoju digitalnu parcelu sa koje može, bez ikakve moderacije da u kosmos lansira beskrajni niz tekstova i fotografija koje nemaju nikakvu upotrebnu vrednost čak ni za članove familije, kamoli za neku širu populaciju. Većina sajtova okrenula se informacijama koje sakupljaju “klikove”, jer klikovi donose oglašivače, samim tim i novac, a ako pritom treba žrtvovati istinu zarad senzacionalizma, zašto da ne? Ljudi danas konzumiraju isključivo kratku formu, komunicira se isključivo “tvitovima”, ljudi iznose tvrđenja, za argumente niko ne mari, umesto lepe reči imamo kafanske diskusije da bismo vremenom postali nesposobni da “isprocesiramo” bilo šta što traži više od 15 sekundi koncentracije. Iako na “Jutjubu” još uvek možete naći ogromnu količinu sadržaja koji je koristan, kulturan, stručan i odmeren, njihovi autori u većini slučajeva mogu samo da zavide najpopularnijem srpskom jutjuberu. Koji se, uzgred, zove “Baka Prase” i bavi se... ako ne znate čime, pitajte svog klinca, on zna. 

Naš problem je što više i ne znamo šta ne znamo. Pre neko veče na TV-u jedan gospodin (direktor?) iz državne E-uprave nudi posao mladim ljudima reklamirajući “kvantne kompjutere” koji, kaže, stižu i kod nas, na oduševljenje voditeljke (Marica li se zove?) koja se u kvantnu mehaniku, očigledno, “razume”. Kakvi (bre) kvantni kompjuteri? Gde mi obrazujemo kadar za tako nešto? Na Fakultetu za fiziku koji godišnje upiše jedan student? I da li uopšte imamo predstave koliko košta jedan pravi kvantni kompjuter, danas, kada je cela nacija fokusirana na cenu metra salame ili kotura kačkavalja? Dodajte na to činjenicu da sve manji broj ljudi kod kuće koristi laptop za bilo šta jer su ga zamenili mobilnim telefonom, da oni stariji koje tehnologija nikad nije mnogo interesovala sad, konačno, mogu da uživaju u nikad bogatijoj ponudi žute štampe i još gore televizije kako bi redovno konzumirali preporučenu dnevnu dozu golih estradnih guzica i kriminala (“Andrija likvidiran, Filip u begu dobio metak u čelo”). Oni sa većim intelektualnim ambicijama pročitaće i “najtačniji horoskop na Balkanu a i šire” (ej, horoskop!), a sa posebnim uživanjem i bombastične izjave “poslednjeg kralja Škotske” koji u šah-matu drži Kosovo, Hrvatsku, Bosnu, Rim, Berlin, Tokio i još neke zemlje. 

Mi smo, realno gledano, pre 35 godina bili u čabru, sad smo u buretu bez dna (“postoje samo pregrade”), bili smo u glibu, sad smo u živom blatu. Glavni akteri bede koja nas je zadesila krajem prošlog veka ponovo jašu, čak su i šatore podigli u centru grada, kao da smo, dalekobilo, neka orijentalna despotija. I danas je, kao i onda, delovalo kao da je demokratija tu, odmah iza ćoška, samo što mi taj ćošak nikad nismo mogli da pronađemo. Mi smo iz Titovog “socijalizma” izašli kao pijanac iz bircuza: razbili smo glavu o svaku banderu na koju smo naišli, nijednu nismo mimoišli. Matematika kaže da se pijanac nikad neće preterano odmaći od kafane iz koje je izašao, mi smo živi dokaz da je ta matematička teorema tačna. 

I zato, neka se kvantnim kompjuterima, veštačkom inteligencijom, nuklarnom fuzijom, genetikom, “Hablovim” snimcima iz kosmosa bave neki drugi, nama to samo odvraća pažnju. Mi ćemo da idemo na Ekspo i na Ekspo će se vozimo s leteći automobili kao nekad na ringišpil, i će nam bude lepo, lepo kao nekad, devedesetih. 

VREME #1816-1817

Naslovna stranica "Vremena" od pre deset godina
kada smo slavili četvrt veka od izlaska prvog broja

Nobelova nagrada za fiziku 2025: Veliki korak ka kvantnoj tehnologiji budućnosti

IBM-ov kvantni kompjuter

U godini koju je UNESKO, povodom stogodišnjice kvantne mehanike – nauke utemeljene radovima Vernera Hajzenberga i Volfganga Paulija iz 1925, a čiji dometi su promenili našu percepciju fizičkog sveta – proglasio Međunarodnom godinom kvantne nauke i tehnologije, Nobelovu nagradu za fiziku dobili su Džon Klark, Mišel Devore i Džon Martinis. Njihovo otkriće makroskopskog kvantnog tunel-efekta i demonstracija kvantne prirode ukupne energije električnog kola omogućuje razvoj novih tehnologija baziranih na kvantnoj fizici, kao što su kvantna kriptografija, kvantni senzori i kvantni kompjuteri. Šta to zapravo znači?

Objavljivanje dobitnika Nobelove nagrade za fiziku za 2025. godinu
u Kraljevskoj švedskoj akademiji nauka u Stokholmu, 7. oktobra 2025.

Za razliku od Nobelove nagrade za mir, ona koja se dodeljuje za fiziku sačuvala je svoj renome i reputaciju. U svom testamentu, Alfred Nobel stavio je fiziku na čelo nagrađivanih naučnih disciplina – ispred hemije, medicine, književnosti ili nagrade za mir (nagrada za ekonomiju dodata je naknadno).

Iako je nepravdi bilo, jer neki veliki fizičari nikad nisu dobili ovu nagradu, bitno je pomenuti da nijedan dobitnik nije bio naučno osporavan i da su nagrađena naučna dostignuća preživela test vremena. Jednostavno, za fizičara ne postoji nagrada koja bi se mogla uporediti sa Nobelovom.

Zato je, i pored svojih manjkavosti, hronika Nobelove nagrade za fiziku jedna fascinantna priča o neprekidnom, nezaustavljivom rastu ljudskog znanja. Prošlogodišnju nagradu, podsećanja radi, dobili su Džon Hopfild i Džefri Hinton za svoj pionirski rad na polju mašinskog učenja i veštačke inteligencije.

Džon Martinis, Mišel Devore i Džon Martinis

Ove godine Nobelovu nagradu za fiziku dobili su Džon Klark, Mišel Devore i Džon Martinis za svoj rad u polju kvantne fizike, odnosno za otkriće „makroskopskog kvantnog tunel-efekta i demonstraciju kvantne prirode ukupne energije električnog kola“. Njihov rad, stoji u obrazloženju Nobelovog komiteta, „omogućio je razvoj novih tehnologija baziranih na kvantnoj fizici kao što su kvantna kriptografija, kvantni senzori i kvantni kompjuteri“.

U obraćanju nakon dodele nagrade, predsedavajući Nobelovog komiteta za fiziku Ole Erikson je izjavio: „Fascinantno je kako nam kvantna fizika, nauka stara preko 100 godina, još uvek priređuje iznenađenja. I sve to uz ogromnu praktičnu korist jer je kvantna mehanika utkana u temelj današnje digitalne tehnologije.“

Na važnost kvantne mehanike, koja objašnjava ponašanje materije i energije na najnižem, subatomskom nivou, skrenuo je pažnju i UNESKO, koji je u slavu njene stote godišnjice 2025. godinu proglasio za Međunarodnu godinu kvantne nauke i tehnologije.

Iako je na svom početku kvantna mehanika bila dočekana sa velikom skepsom jer se mnogi njeni postulati kose sa zdravorazumskim poimanjem sveta, a često i sa elementarnom logikom, ova teorija uspešno je prošla najrigoroznije eksperimentalne provere i danas se smatra jednom od najuspešnijih tvorevina ljudskog uma.

Tvorci kvantne mehanike: Maks Plank, Albert Ajnštajn, Nils Bor, Verner Hajzenberg, Luj de Brolj, Ervi Šredinger, Enriko Fermi, Volfgang Pauli i Pol Dirak

Počeci kvantne mehanike pripadaju zapravo kraju 19. veka, kada su fizičari pokušavali da objasne spektar zračenja koje emituje telo na određenoj temperaturi. Prema tadašnjim proračunima, ukupna energija emitovana u domenu vrlo kratkih talasnih dužina imala je beskonačnu vrednost. Pokušaji fizičara da objasne ovu „ultra-ljubičastu katastrofu“ bili su neuspešni sve dok Maks Plank nije dobio korektan rezultat pretpostavljajući da se emitovana energija sastoji iz diskretnih „paketa“.

Iako je za Planka ova pretpostavka bila tek korisna matematička poštapalica, naredne generacije naučnika (Hajzenberg, Dirak, Šredinger, Pauli, Ajnštajn, Bor i mnogi drugi) pokazaće da je Plankova pretpostavka zapravo fizička realnost. To saznanje staro je otprilike 100 godina, otud i inicijativa UNESKO-a da se ova godina adekvatno i obeleži. S pravom.

Kvantna mehanika nam je u međuvremenu pokazala da materija ima dualnu, čestično-talasnu prirodu, da je nemoguće istovremeno precizno odrediti sve parametre čestica (položaj, brzinu, energiju), da se svaka od čestica može nalaziti u superpoziciji stanja koja su često kontradiktorna, te da par čestica može imati spregnuta svojstva bez obzira na njihovo međusobno rastojanje. Ta saznanja nisu samo naučna egzotika: da nije njih, danas ne bismo imali poluprovodnike, mikroprocesore, računare...

Holandska kraljica Maksia na Svetskom danu kvantne 
mehanike u Enšedeu, Holandija, aprila 2025.

Jedan od čuvenih kvantnih fenomena odnosi se na tzv. kvantno „tuneliranje“ ili „tunel-efekat“ (quantum tunneling).

Posmatrajte, recimo, protone (jezgra vodonika), u Sunčevom jezgru – da bi došlo do njihovog spajanja (fuzije) neophodno je da protoni imaju dovoljnu energiju da savladaju nevidljivu „energetsku barijeru“. Ta barijera rezultat je proste činjenice da svi protoni imaju pozitivno naelektrisanje i da se istoimena naelektrisanja međusobno odbijaju.

Da bi protoni „preskočili“ ovu barijeru i „zalepili se“ međusobno, potrebno je da imaju dovoljno visoku kinetičku energiju određenu temperaturom u jezgru Sunca. Iako je ta temperatura kolosalna (reda 15 miliona Kelvina), ako uzmete u obzir zakone klasične fizike ispostaviće se da je ona, ipak, nedovoljna da prevaziđe postojeću odbojnu silu između protona kako bi fuzioni proces uopšte mogao da započne.

Dakle, prosta matematika kaže da bi Sunce trebalo da bude inertna, hladna lopta sačinjena od vodonika i helijuma, nalik na Jupiter ili Saturn. Pa ipak, fuzija na Suncu se dešava uz emitovanje ogromne količine energije jer postoji „nešto“ što omogućava započinjanje nuklearne reakcije. To „nešto“ je tzv. „tunel efekat“.

Suština fenomena leži u tome da je svaki proton u kvantnoj mehanici predstavljen „talasnom funkcijom“ koja definiše verovatnoću da se čestica u određenom trenutku nađe u određenom delu prostora. U blizini energetske barijere ta funkcija drastično opada, ali ne nestaje, tako da postoji neka mala verovatnoća da se čestica, i pored relativno male energije koju poseduje, nađe sa druge strane barijere.

Ta verovatnoća je toliko mala da će se od nekoliko milijardi protona koji se nalaze na putanji čeonog sudara formirati samo jedan par koji će moći da učestvuje u nastavku nuklearne fuzije. Za spoljašnjeg posmatrača izgleda kao da je jedan od protona iz novoformiranog para pronašao skriveni „tunel“ u energetskoj barijeri između njih i našao se na drugoj strani prepreke, u neposrednoj blizini drugog protona.

У класичној физици човек мора да се попење на планину да би стигао на другу страну. У квантној физици објекат може да дође на другу страну пробијајући тунел кроз планину

U klasičnoj fizici čovek mora da se popenje na planinu da bi stigao na drugu stranu. U kvantnoj fizici objekat može da dođe na drugu stranu probijajući tunel kroz planinu

I naredne faze nuklearne reakcije imaju slične energetske barijere, tako da je jednom protonu, u proseku, potrebno oko 10 milijardi godina da prođe kroz ceo proces fuzije. Ali to je samo prosek: zbog veličine Sunca i ogromnog broja protona, uvek ima dovoljno onih koji će mnogo pre proći kroz svoje „tunele“, sve dok se od četiri protona ne formira jezgro helijuma, uz oslobađanje energije koja Suncu omogućava da sija, a nama da živimo.

Sve što je moguće, desiće se kad-tad

Bez kvantnog tuneliranja ne bismo mogli da objasnimo ni fenomen radioaktivnosti – alfa čestica nalazi se zarobljena u atomskom jezgru jer je njena energija nedovoljna da se otrgne jakoj nuklearnoj sili koja je drži vezanom za jezgro. Pa ipak, zbog prirodne talasne funkcije, postoji određena verovatnoća da i tako „okovana“ alfa čestica kad-tad napusti jezgro. Ponekad je za realizaciju ovog procesa potreban delić sekunde, ponekad nebrojene godine...

Ali poenta je u tome da će se sve što je moguće, ma koliko malo verovatno, desiti kad-tad, jer priroda ima vremena koliko god hoćete.

Leon Djutiol, junak priče Marsela Emea "Čovek koji je prolazio kroz zidove", Monmartr

Fenomen je našao i svoju praktičnu primenu: bez tunel-efekta ne bi bilo ni mnogih modernih poluprovodničkih materijala, elektronskih mikroskopa ekstremno visoke rezolucije, savremenih uređaja za skladištenje podataka, merne opreme izuzetne osetljivosti, kvantnih računara...

Ovde se nameće jedno interesantno pitanje: ako jedan proton ili elektron može da prođe kroz naizgled nepremostivu energetsku barijeru, da li je tako nešto moguće na makroskopskom nivou?

Drugim rečima, i pomalo karikirano: da li je moguće da teniska loptica bačena u betonski zid prođe kroz prepreku i nađe se sa njegove druge strane? Teoretski odgovor je – da!

Već pomenuta talasna funkcija može se sračunati i za grupu čestica i za čitava tela tako da, bar u teoriji, bačena loptica može da završi bilo gde, pa čak i iza zida. Međutim, ta verovatnoća toliko je mala da se u praksi takve stvari ne dešavaju: mogli biste da provedete trilione godina bacajući loptu u zid, a da ona nijednom ne pređe na suprotnu stranu.

Automobili ne propadaju kroz asfalt, putnici ne ispadaju iz aviona, zatvorenici ne prolaze tek tako kroz zatvorske rešetke i vi, dok čitate ovaj tekst, svakako nećete propasti kroz stolicu. Reklo bi se da je tunel-efekat pojava ograničena na mikrosvet, na samo jednu ili, eventualno, par čestica.

Ipak, jedna grupa američkih naučnika rešila je da ovo naizgled očigledno tvrđenje stavi na probu.

U seriji eksperimenata obavljenih sredinom osamdesetih godina prošlog veka, Džon Klark, Mišel Devore i Džon Martinis pokazali su da se tunelski proces može osmotriti na mnogo većoj skali, sa mnogo većim brojem čestica.

Testirani objekat bio je nalik na kompjuterski čip, dovoljno veliki da stane u šaku, sastavljen od dva poluprovodnika odvojena tankim slojem izolatora (takozvanim „Džozefsonovim spojem“, koji je osmislio još jedan nobelovac, Brajan Džozefson).

Kada se ovaj materijal ohladi skoro do apsolutne nule, elektroni koji slobodno „plutaju“ unutar kristala poluprovodnika formiraju tzv. „Kuperove parove“, koji se ponašaju kao jedna elementarna čestica sa potpuno novim svojstvima. Ta svojstva omogućavaju parovima elektrona da putuju kroz materijal bez otpora. Brajan Džozefson je pretpostavio da ovi parovi, zahvaljujući tunel-efektu, mogu da prođu kroz izolacionu membranu, što je eksperimentalno potvrđeno 1962. godine.

Inspirisani radovima britanskog naučnika Entonija Džejmsa Legeta, koji se bavio fizikom niskih temperatura i za svoj rad u oblasti superfluidnosti dobio Nobelovu nagradu za fiziku 2003. godine, ovogodišnji nobelovci Klark, Devore i Martinis rešili su da odu korak dalje.

Prema Legetovoj teoriji, na dovoljno niskoj temperaturi sistem bi trebalo da dođe u stanje minimalne energije u kome bi svi Kuperovi parovi zajedno bili opisani jednom talasnom funkcijom i ponašali se kao jedinstveni entitet.

Koristeći inovativne tehnologije merenja karakteristika Jozefsonovog spoja, ovaj trio naučnika uspeo je da pokaže da se na ekstremno niskim temperaturama milijarde elektrona koji prolaze kroz membranu ponašaju kao jedna čestica koja formira čitavo strujno kolo.

Oni su istovremeno pokazali i da se energija uskladištena u takvom električnom toku može uvećati ili smanjiti samo u diskretnim količinama, istim onim „paketićima“ koje je nekada davno „izmislio“ Maks Plank, baš kao što to kvantna mehanika i predviđa.

SQUIDS

Klark je u jednom radu iz devedesetih godina pokazao kako se ovaj makroskopski tunel-efekat može iskoristiti u industriji superprovodnih materijala za izradu ekstremno osetljivih instrumenata za merenje intenziteta magnetnog polja ili strujnog napona. Ovi uređaji, poznati pod nazivom SQUIDS, vrlo brzo su našli primenu i u industriji, pre svega u medicinskoj opremi.

Suštinski doprinos ove trojice naučnika bio je u tome što su pokazali da kvantna mehanika nije ograničena samo na svet veoma malog već da se može primeniti i na srednjem („mezo“) i na najvišem („makro“) nivou, gde u kvantnim procesima orkestrirano učestvuju milijarde spregnutih čestica.

Ti kvantni sistemi dovoljno su veliki da ih možete videti i opipati i ne traže nikakvu posebnu opremu za rukovanje.

Džon Klark rođen je u Kembridžu 1942. godine, gde je studirao fiziku i stekao doktorsku titulu. U Ameriku se preselio 1968. kako bi nastavio post-doktorske studije na Berkliju. Profesorsko mesto na istom univerzitetu dobio je godinu dana kasnije i tu je proveo celu naučnu karijeru.

Mišel Devore

Mišel Devore rođen je u Parizu 1953. godine. Doktorirao je fiziku na pariskom univerzitetu 1982. godine. Nakon toga preselio se u Berkli kako bi radio sa Klarkom i Martinisom, koji je u to vreme još uvek bio student. Nakratko se vratio u Francusku da bi tamo osnovao sopstveni istraživački centar, ali se 2002. godine odlučio da karijeru nastavi na univerzitetu Jejl. Na univerzitet Santa Barbara u Kaliforniji prešao je 2024. godine.

Devore je, uz fakultetsku karijeru, veoma angažovan i u Guglu gde predvodi Guglov „Kvantum tim za veštačku inteligenciju“. Predsednik Francuske Emanuel Makron lično mu je čestitao na dobijenoj nagradi.

Džon Martinis rođen je 1958. godine u Americi. Diplomirao je na Berkliju 1980. godine, a na istom univerzitetu kasnije je i doktorirao. Post-doktorske studije započeo je u Americi, a završio u Francuskoj. Na univerzitetu u Santa Barbari radio je od 2004. do 2014. godine, a zatim se pridružio Guglu, kako bi učestvovao u razvoju kvantnih računara. U Australiju se preselio 2020. godine i zaposlio u startap kompaniji „Silikon Kvantum Kompjuting“ u kojoj i dalje radi kao menadžer zadužen za tehnologiju.

Džon Martinis sa suprugom Džin nakon vesti da je dobio Nobelovu nagradu

Kada preletite kroz ove biografije, reklo bi se da se ovogodišnja dodela Nobelovih nagrada nadovezala na prošlogodišnju kada su tri Nobelove nagrade, dve za hemiju i jedna za fiziku, takođe otišle u ruke inženjera koji su manji ili veći deo svog radnog veka proveli u Guglovim istraživačkim centrima.

U svojoj prvoj izjavi nakon saznanja da je dobio Nobelovu nagradu Klark nije krio iznenađenje, s obzirom da je od trenutka otkrića pa do danas prošlo skoro četiri decenije. Skromno je rekao da je on samo jedan od trojice zaslužnih i da je oduševljen činjenicom da se fenomen kojim su se bavili, danas koristi u svakom kompjuteru ili mobilnom telefonu.

Osim toga, pomenuo je da sa velikim interesom prati razvoj kvantnih računara čije su mogućnosti, bar na papiru, neslućene: „Znam da neki od ovih računara koriste rezultate našeg rada, a da li će se nešto iz toga na kraju izroditi, ne umem da procenim.“

Džon Klark

Da bismo uopšte počeli priču o kvantnim kompjuterima, u koje najveće svetske informatičke kompanije ulažu milijarde dolara, moramo da se podsetimo kako funkcionišu oni klasični.

Bez obzira da li govorimo o mobilnom telefonu, tabletu, laptopu ili superkompjuteru, postoji nešto što im je zajedničko: svi ti uređaji manipulišu isključivo nulama i jedinicama na isti način.

Svaki video, tvit, poruka ili tekst koji upravo čitate nije ništa drugo do niz nula i jedinica. Kada kompjuter „nešto računa“, procesor, kao glavna „radilica“ u njemu, konvertuje jedan skup nula i jedinica u drugi korišćenjem instrukcija koje su takođe zapisane nulama i jedinicama.

Ono što obično nazivamo „memorijom“ zapravo je skup elektronskih prekidača koji imaju tačno dva različita stanja – jedno od njih označavamo kao „0“, drugo kao „1“. Ne postoji „međustanje“, nešto između dve pomenute krajnosti. Najmanja količina informacija kojom kompjuter može da manipuliše zove se bit i bit može da ima samo dve navedene vrednosti.

Superkompjuter "Fugaku"

Kada povežete hiljade procesora i mnogo bitova u jednu celinu i na to dodate softver koji je u stanju da iskoristi sav taj hardverski potencijal, dobijate superkompjuter koji je u stanju da rešava najteže probleme iz matematike, fizike, hemije, medicine, tehnike...

Najbrži superkompjuter današnjice, japanski „Fugaku“, u stanju je da izvede neverovatnih 440 hiljada biliona računskih operacija u sekundi.

Ali priroda ne funkcioniše po sistemu „ili nula ili jedan“. U prirodi postoji element neizvesnosti koji je teško simulirati klasičnim kompjuterima. Postoji i čitava klasa problema koji su naizgled jednostavni, ali nepodesni za rešavanje korišćenjem superkompjutera.

Jedan od interesantnijih je „problem trgovačkog putnika“. Zamislite trgovca koji želi da ponudi svoju robu u 100 različitih gradova. Kojim redosledom on treba da poseti ove gradove tako da pređe najmanje kilometara? Ovo je klasični kombinatorni problem i nalaženje optimalnog rešenja često podrazumeva sekvencijalno ispitivanje enormnog broja mogućnosti, što je dugotrajan proces čak i na najjačim kompjuterima. 

Kvantni kompjuteri ne predstavljaju novu generaciju kompjutera, baš kao što ni sijalica ne predstavlja novu generaciju sveća. Kvantni kompjuteri neće jednog dana zameniti svu našu kućnu ili kancelarijsku elektroniku. Klasični kompjuter i dalje će predstavljati najjednostavnije, najekonomičnije, a često i najbrže sredstvo za rešavanje većine svakodnevnih problema. Kvantni kompjuteri su nešto sasvim drugo za nešto sasvim treće...

Kod kvantnih kompjutera umesto bitova imamo „kvantni bit“ ili kubit („qubit“). U fizičkom smislu, kubit može da bude jedan foton, par spregnutih elektrona unutar provodnika ohlađenog do apsolutne nule, jedan atom na tacni od silicijuma, jon kontrolisan elektromagnetnim poljem ili nešto stoto.

U svakom slučaju, kubit je zbog svoje veličine vrlo osetljiv i svaka manipulacija kubitima je vrlo delikatan proces.

Na tako minijaturnoj skali, svaka čestica ima određena svojstva koja najčešće nemaju ekvivalent u makroskopskom svetu. Ta svojstva zajedno definišu tzv. kvantno stanje čestice. Ako je to stanje kontrolisano i merljivo, imamo kubit, osnovnu računarsku jedinicu kvantnog kompjutera. Jedan kubit ne predstavlja ništa, kvantni računar nastaje tek kad povežete više kubita u jednu celinu.

Tako spregnuti kubiti imaju neuporedivo veću računarsku snagu u odnosu na isti broj povezanih bitova. Dodavanjem jednog bita u klasični sistem ne dobijate praktično ništa, ali zato dodavanjem jednog kubita u kvantni računar duplirate njegovu snagu.

Ova snaga proističe iz dva kvantna fenomena: superpozicije i spregnutosti.

Zamislite novčić bačen u vazduh. On će na kraju pasti na pod, na jednu ili drugu stranu, na nulu ili jedinicu. U svetu klasičnih kompjutera, ovo su jedina dva moguća ishoda. Kubit, međutim, predstavlja bačeni novčić koji se još uvek vrti u vazduhu. U svom kvantnom stanju kubit sadrži oba krajnja rezultata, i nulu i jedinicu.

Superpozicija predstavlja sposobnost kubita da bude u oba različita stanja istovremeno.

Kubit je, prosto rečeno, objekat koji u datum trenutku ima vrednost 0 ili 1 sa određenom verovatnoćom. Kubit može da „naginje“ jednoj od ove dve vrednosti, a suština kvantnih proračuna je da se ovo „neodređeno“ stanje prevede u stanje u kome kubit ima vrednost 0 ili 1, eliminišući element slučajnosti.

Kvantna superpozicija

Još jedan primer superpozicije: zamislite lavirint i zadatak da nađete izlaz iz njega. Klasični kompjuteri jednostavno prave nasumične pokušaje. Prvi pokušaj biće, na primer, skretanje ulevo. Ako se ovo pokaže kao pogrešna strategija, naredni pokušaj biće skretanje udesno. I tako na svakoj raskrsnici lavirinta na koju kompjuter naiđe. Proces je u svakom slučaju dugotrajan, ali vodi do krajnjeg cilja.

Kod kvantnog kompjutera, zahvaljujući superpoziciji kubita, moguće je istovremeno skrenuti i levo i desno.

Kvantni kompjuter istražuje obe mogućnosti istovremeno, kao da funkcioniše u dve paralelne dimenzije. Broj mogućnosti raste sa svakom novom raskrsnicom, ali se složenost proračuna ne povećava. Povećava se samo broj dimenzija problema.

Ključna karakteristika kvantnog kompjutera je da on ove dodatne dimenzije rutinski tretira kao jedan veliki multidimenzionalni prostor, u kome svaka dimenzija sadrži jedno od mogućih rešenja.

Kvantna spregnutost

Drugi kvantni fenomen, spregnutost, predstavlja sposobnost kubita da se uparuju tako da se nalaze u identičnom kvantnom stanju. Promena stanja jednog kubita trenutno se odražava i na spregnuti kubit, čak i ako se on nalazi na veoma velikom rastojanju.

Ajnštajn je ovu pojavu nazvao „sablasnom akcijom na daljinu“, a kvantna mehanika još uvek nema zadovoljavajuće objašnjenje za ovaj fenomen.

Svejedno, niko nas ne sprečava da koristimo čak i ono što ne razumemo. Za razliku od klasičnih kompjutera čija je snaga, otprilike, proporcionalna broju bitova, snaga kvantnih kompjutera raste strahovito brzo sa dodavanjem novih kubita, upravo zahvaljujući kvantnoj spregnutosti.

Kako se broj kubita bude povećavao, super-računari će sve teže držati korak. Kada kvantni računar bude imao više od 70 stabilnih kubita, super-računar će morati da zauzme površinu čitavog jednog grada kako bi imao istu kompjutersku snagu. Na duge staze, superkompjuteri će izgubiti ovu trku. Ali samo pod uslovom da kvantni kompjuteri prežive, tj. prevaziđu sadašnje teškoće.

Ovde nailazimo na ključni problem: svi današnji kvantni računari pate od „dekoherencije“, (pre)osetljivosti na spoljašnje uticaje, čak i one najmanje. Upravo kontrola dekoherencije kvantne računare čini tako komplikovanim i skupim.

Guglov kvantni kompjuter

Najmanja vibracija, priliv toplote ili fizički kontakt mogu nekontrolisano da promene ili očitaju kvantno stanje kubita pre nego što on završi svoje učešće u izračunavanju. Kada se kvantno stanje kubita očita pre završetka izračunavanja, kubit „kolabira“. Drugim rečima, postaje neupotrebljiv.

Upravo zato se kubiti smeštaju u strogo kontrolisano okruženje, najčešće vakuum, uz temperaturu blisku apsolutnoj nuli. Iako su kubiti često minijaturni, kvantni kompjuter ima veličinu velikog frižidera u kome se najveći deo opreme koristi za sprečavanje dekoherencije.

Sa svim tim cevima, crevima, spiralama, visećim provodnicima, blokovima za hlađenje, stvaranje i održavanje vakuuma, kvantni kompjuter više liči na instalaciju Hansa Gigera pozajmljenu iz serijala „Osmi putnik“, nego na mašinu za računanje.

Današnji informatički giganti troše milijarde dolara godišnje kako bi njihovi kvantni računari konačno demonstrirali „kvantnu supremaciju“, tj. sposobnost da reše bar neki komplikovani (ne nužno i korisni) matematički ili fizički problem brže od klasičnih računara.

Dosadašnji rezultati su relativno skromni i diskutabilni. Gugl je 2019. godine objavio da je, koristeći svoj kvantni računar „Sikamor“ sa 53 kubita dostigao stadijum supremacije, da bi nešto slično uradila i kineska kompanija „Jiužang“, samo godinu dana kasnije. Problemi koji su rešavani u ova dva slučaja bili su toliko apstraktni (i beskorisni) da bi svaki pokušaj njihovog opisivanja u par rečenica bio uzaludan.

Javnost je sa skepsom ispratila ovu kvantnu „demonstraciju sile“, smatrajući da su rešavani problemi bili izveštačeni, bez ikakve upotrebne vrednosti, uz poneki „zloban“ komentar da kvantni računari još uvek kubure sa elementarnim računskim operacijama kao što su sabiranje ili množenje dva dvocifrena broja.

Ali, niko još nije spreman da odustane. Gugl i mnogi njegovi rivali razvoj svojih kvantnih računara danas baziraju na superprovodnim kubitima, nalik na one sa kojima su eksperimentisali Klark, Devore i Martinis.

Džon Klark, Mišel Devore, Džon Martinis

Oni su pokazali da se kvantna svojstva potrebna za implementaciju kubita i kvantnih računara mogu naći i u makro-sistemima koji su, može biti, mnogo podesniji za implementaciju, korišćenje i upravljanje od kubita konstruisanih od pojedinačnih atoma ili elementarnih čestica.

Ako imate kubit koji dobro razumete, koji je relativno lako napraviti, kojim je lako manipulisati i koji je stabilan tokom dugotrajnih proračuna, onda ni dostizanje kvantne supremacije ne mora da bude daleko.

Uz ogromnu slavu koja ih je zasluženo snašla, Klark, Devore i Martinis treba da podele i novčanu nagradu od milion evra na ravne časti. Deluje mnogo ali to je, verovatno, tek milioniti deo profita koji će ostvariti kompanija koja na tržište bude izbacila prvi kvantni kompjuter sposoban da rešava praktične probleme.

Ovogodišnji laureati su svojim radom pokazali da se kvantni sistemi mogu stvoriti i u makroskopskom svetu. Koliko veliki ti kvantni sistemi zaista mogu da budu i kako ih iskoristiti u digitalnim tehnologijama sutrašnjice pokazaće, najverovatnije, neki novi nobelovci.

RTS OKO