Svemirska trka za profitom

-

Evropa je imala mnogo razloga za slavlje kada je 9. jula, sa kosmodroma Kuru u Francuskoj Gijani, uspešno poleteo prvi primerak novog evropskog raketnog nosača, “Arijana 6”. Prethodna verzija, “Arijana 5”, otišla je u penziju prošle godine ostavivši Evropu bez mogućnosti da svoje satelite lansira u orbitu oko Zemlje sopstvenim raketnim nosačem. Sada je čekanju konačno došao kraj. “Budite sigurni da će se Arijana 6 izboriti za svoje mesto u istoriji, da će na svojim leđima ponovo vratiti Evropu u kosmos”, rekao je Jozef Ašbaher, direktor Evropske svemirske agencije (ESA). 

Na kraju jednočasovnog leta “Arijana 6” je u orbitu oko zemlje izbacila devet “kockastih” satelita na visini od oko 600 kilometara. Sateliti imaju šaroliko poreklo i namenu: neke su konstruisale velike svemirske agencije, ali ima i onih koje su obezbedile kompanije, univerziteti i istraživački instituti. Osobenost nove Arijane (i veliki adut za buduću komercijalnu trku) je njena sposobnost da svoj gornji stepen može da pali i gasi i do pet puta kako bi svaki od brojnih satelita koje nosi sa sobom bio izbačen na tačno određenom mestu. Najinteresantnija su dva satelita iz projekta “CURIE” koji pomoću specijalnog interferometra treba da bolje prouče radio talase koje emituje Sunce u vreme erupcija, jer se takvi talasi ne mogu izučavati zemljaskim instrumentima usled njihove apsorpcije u jonosferi. Ostali sateliti imaju raznoliku namenu: od praćenja vremenskih prilika na Zemlji pa sve do detekcije “bljeskova gama-zraka”, kratkotrajnih naleta gama-čestica izuzetno visoke energije o kojima znamo vrlo malo (osim činjenice da bi jedan takav impuls zračenja, ukoliko bi njegov izvor bio relativno blizu Zemlje, treunutno zbrisao čitav živi svet sa nje).

Dve konfiguracije "Arijane 6"
Utisak o misiji neznatno je pokvario detalj sa samog kraja leta. “Arijana 6” nosila je na sebi i dve male kapsule koje je trebalo da katapultira nazad u Zemljinu atmosferu i proveri ponašanje materijala od kojeg su kapsule napravljene u uslovima velikog aerodinamičkog zagrevanja. Na žalost, kada je raketa trebalo poslednji put da uključi svoje motore kako bi zauzela ispravnu orijentaciju, otkazao je sistem za održavanje pritiska u rezervoarima sa gorivom, motori nisu mogli “da upale” i raketa je ostala “zaglavljena” u zatečenom položaju. Iako tačan uzrok kvara još uvek nije utvrđen, ovo nije bacilo senku na ceo poduhvat i ESA je već potvrdila da će se naredna lansiranja predviđena za ovu godinu obaviti po planu. Pomenimo i da je kosmodrom u Francuskoj Gijani značajno preuređen kako bi se olakšao rad zaposlenima i skratilo vreme koje mora da protekne između dva lansiranja. 

Iza projekta “Arijane 6” stoje ESA, Francuska svemirska agencija (CNES) i kompanije “Arianespace” i “Arianegroup”. Radilo se u Parizu, Liježu, Tuluzu, Bremenu, Barseloni, Cirihu i mnogim drugim gradovima Evrope. Iako je razvoj novog raketnog nosača počeo još 2014. godine, razni problemi, među njima i pandemija korone, u više navrata su dovodili do velikih zastoja na projektu. Upravo zbog silnih kašnjenja, kraj “Arijane 5” stigao je pre nego što je “Arijana 6” poletela. Evropa se, u međuvremenu, našla u neugodnoj situaciji jer je za lansiranje mogla da koristi jedino “Vegu”, raketu skromne snage namenjene satelitima malih gabarita. 

“Arijana 6” ima dizajn koji neodoljivo podseća na “peticu”, ali je svaka sličnost samo površinska jer je u pitanju potpuno redizajnirana, kompletno nova letelica. U prvom stepenu “šestica” ima jedan motor tipa “Vulkan”, neznatno unapređen u odnosu na onaj koji je koristila “Arijana 5”, dok je za drugi stepen razvijen potpuno novi motor “Vinči”. Oba motora kao gorivo koriste ekološki prihvatljivi “hidroloks” (tečni kiseonik i vodonik koji sagorevanjem stvaraju isključivo vodenu paru). Uz prvi stepen pridodati su i busteri na čvrsto gorivo koji ostvaruju dodatni potisak. U konfiguraciji sa dva dodatna bustera, Arijana 6 u nisku Zemljinu orbitu može da izbaci 11 tona korisnog tereta, a sa još dva ta količina dostiže 24 tone. Ovo nije veliki napredak u odnosu na “Arijanu 5” ali bi nova raketa trebalo da bude još pouzdanija, pokretljivija i mnogo jeftinija zahvaljujući intenzivnom korišćenju novih materijala i tehnologija (mnogi delovi rakete “odštampani” su na 3D štampačima). Ilustracije radi, jedno lansiranje “Arijane 5” koštalo je oko 150 miliona evra dok u slučaju “Arijana 6” taj iznos ne bi trebalo da pređe 75.  

Končana cena po jednom lansiranju tek treba da bude utvrđena što će definisati i koliko će “Arijana” biti konkurentna na tržištu kojim suvereno vlada Elon Mask i njegov “Falkon 9”, proizovd kompanije“SpaceX”, čije “bukiranje” košta oko 70 miliona dolara. Brojku treba uzeti sa rezervom jer Mask nekim velikim klijentima ume da naplati i znatno više (američka mornarica nedavno je platila 90 miliona dolara za jedno lansiranje). Računicu komplikuje i činjenica da evropske države nameravaju da subvencijama podrže eksploataciju “Arijane” sa preko 300 miliona dolara godišnje, sve do 2031. godine, što će sigurno izazvati negodovanje Elona Maska koji želi čistu tržišnu utakmicu bez državnog uplitanja. 

Ima onih koji smatraju da je tu tržišnu utakmicu Evropa već izgubila iako je, ne tako davno, u zlatno doba “Arijane 5” (što pokriva prvih dvadesetak godina ovog veka) imala nespornu lidersku poziciju. Onda je usledio period nestabilnosti, pandemije, rasta inflacije u Evropi, rat u Ukrajini... na sve to su se nadovezali loš menadžment, neslaganja vodećih evropskih lidera oko elementarnih prioriteta, Bregzit, preporod descnice i prateće demagogije u velikom broju evropskih zamlja i Evopa je, takoreći preko noći, sa neba svog snagom tresnula o zemlju. Lansiranja iz Kurua su zaustavljena jer je Evropa ostala bez tehnike koja je za to potrebna. Ta tehnika nije tek tako “isparila”, ali je njeno korišćenje postalo ekonomski neisplativo u galopirajućem naletu Elona Maska i njegove komapnije “SpaceX”. Maskov raketni nosač “Falkon 9” ponudio je sve ono što i “Arijana 5” za mnogo manje para. 

“Arijana 6” je troškove lanisranja prepolovila, iza sebe ima potporu ESA i država članica voljnih da subvencijama ojačaju položaj Evrope u oblasti lansiranja tereta u Zemljinu orbitu. Ali godine zakašnjenja i tapkanja u mestu dovela su do toga da tehnološke novine primenjene na novoj verziji “Arijane” i nisu više tako nove, i pored silnih milijardi dolara uloženih u razvoj. Toni Nilsen, danski veteran sa dugogogišnjim stažom u ESA kaže: “Suočimo se s istinom: ‘Arijana 6’ nije konkurencija ‘Falkonu’, ta bitka je već izgubljena”. I ne gubi Evropa bitku samo na tom frontu: poslovi budućnosti, oni koji su vezani za obnovljive izvore energije, električne automobile, mikročipove, softver... sve se to lagano seli u Aziju, delom i u Ameriku. Evropa je u jednom trenutku bila svetski lider koji se ponosio proizvodima kao što su “Merecedes”, “Konkord” ili francuske brze železnice (TGV). Ne tako davno, “Arijana 5” je lansirala basnoslovno skupi teleskop “Džejms Veb” čime je NASA simbolično pokazala koliko ceni evropske sposobnosti. Kako je sve to odjednom izbledelo? Priča o razvoju “Arijane 6” u tom pogledu je veoma poučna”. 

Da je sve išlo kako treba, “Arijana 6” bi poletela još 2020. godine i bila bi mnogo konkurentnija. Inicijalni dizjan planirao je trostepenu, jaču raketu na čijoj je izradi trebalo da sarađuje 13 evropskih država, s Francuskom na čelu i Nemačkom i Italijom odmah uz nju. Trebalo je da to bude Istinski evropski projekat, sublimacija snage evropskog zajedništva. 

"Arijana 6" tokom montaže

Od samog početa razlike u stavovima postale su očigledne. Nemci su se zalagali za malo modifkovanu “Arijanu 5” ali su svi ubrzo shvatili da tako male promene neće biti dovoljne za takmičenje sa “Falkonom”. Prevagnuo je francuski plan da se napravi potpuno nova raketa koja bi koštala upola maje i bila mnogo pokretljivija u orbiti. Tokom 2014. godine razmatrana je mogućnost da se neki deovi Arijane meko prizemlje nakon lansiranja i adaptiraju za ponovu upotrebu ali je ta ideja na kraju odbačena. Francuski ministar ekonomije Bruno LeMar i dalje žali zbog toga: “Put kojim smo išli u jednom trenutku naišao je na raskrsnicu. I mi smo kolektivno skrenuli na pogrešnu stranu.” U to vreme “Arijana 5” zauzimala je 40-50% tržišta, a u nekim periodima taj udeo bio je još veći.. 

Broj lansiranja nije bio veliki, ali ni konkurencija ih nije imala mnogo više. Te 2014. godine “Arijana 5” je sa kosmodoroma u Kuruu poletela šest puta noseći gigantske telekomunikacione satelite u geostacionarnu orbitu, 36.000 kilometara iznad Zemljinog ekvatora. Ni “Falkon 9” Elona Maska nije leteo češće: imao je isti broj poletanja i vrlo sličnu klijentelu što je, sve zajedno, bilo dosta skromno s obzirom da je letelica bila već u petoj godini eksploatacije. Istina je da je Evropa već tada prepoznala svog glavnog takmaca ali još uvek nije videla razlog za preteranu brigu.

I tek što su Evropljani doneli odluku da “Arijana 6” bude letelica za jednokratnu upotrebu, Mask je napravio radikalan zaokret: u decembru 2015. prvi stepen “Falkona” po prvi put je uspešno vraćen na zemlju, spreman za ponovno korišćenje. Od tada je ista operacija uspešno ponovljena na stotine puta sve dok prvi stepen “Falkona” nije dobio licencu za 20 ponovljenih lansiranja (trenutno se radi na tome da se ova granica podigne na 40). Da li je Evropa shvatila da mora da krene istim putem? Na žalost, nije. Današnja “Arijana 6” predstavlja odgovor na Maskov “Falkon 9”, onakav kakav je on bio 2014. godine. U međuvremenu, globus se okrenuo mnogo puta, današnji “Falkon” je potpuno drugačiji, mnogo savremeniji, mnogo jednostavniji i mnogo konkurentniji. Ispostaviće se na kraju da se “Arijana 6”, u suštini, takmiči sa rivalom iz prošlosti koji je koji je odavno otputovao u budućnost.

Veliki deo hardvera današnjeg “Falkona 9” može se upotrebiti nekoliko puta. Njegov prvi stepen meko se spušta na Zemlju nakon lansiranja, očisti, tu i tamo popravi, napuni gorivom i već je spreman za narednu upotrebu. “Reciklaža” ide tako daleko da se danas nakon lansiranja spasavaju i manji delovi (recimo, paneli na vrhu rakete koji štite koristan teret tokom poletanja). Od “Arijane 6” posle lansiranja ne ostaje ništa, svi delovi završe ili u okeanu ili kosmosu i ne mogu se ponovo upotrebiti. Za inženjere ESA te 2014. godine ovo nije značajan nedostatak: za očekivani tempo eksploatacije od oko 10 lansiranja godišnje, ulagaje novca i vremena u razvoj komponeti koje se recikliraju nije imalo mnogo smisla. 

Naredna 2015. godina je u svakom pogledu bila prelomna: zahtevi za lansiranjem geostacionarnih satelita drastično su se smanjili. Svet je ubrzano prelazio sa satelitske televizije na kablovsku, sa satelitskih linkova na običan internet. Industrija lansiranja satelita izgubila je svoju najredovniju, najverniju i platežno najsposobniju klijentelu. Ali posao, ipak, nije stao: umesto nekolicine velikih igrača, pojavile su se male kompanije željne da u kosmos lansiraju “nešto” ali nesposobne da plate kompletan trošak lansiranja. SpaceX je reagovao munjevito tako što je klijentima ponudio lansiranja po “ride sharing” modelu gde bi više kompanija lansiralo svoje satelite tokom jedne misije, deleći pritom troškove između sebe. Bila je to verovatno poslednja prilika da se sa razvojem “Arijane 16” zastane i još jednom razmisli o budućem poslovnom modelu, ali do toga nije došlo. 

Već tada je bilo jasno da projekat neće biti završen na vreme. Projekat je, pre svega, patio od hronično loše organizacije: ogromno vreme potrošeno je da se razni delovi konzorcijuma koji je radio na razvoju nove “Arijane” konsoliduju i stave pod isti krov. Mnogo pogubniji uticaj imao je hronični nedostatak stručnjaka: vrsni inženjeri koji su učestvovali u razvoju “Arijane 5” bili su odavno u penziji ili im je vreme na ovom svetu već isteklo. Dodajte na to i evropsku poslovnu kulturu koja je često kruta, fokusirana na jedan cilj i ne trpi brze promene. Za razliku od nje, u Americi, loši poslovi propadaju brzo, oni dobri kroz niz interativnih poboljšanja postaju još bolji, ljudi brzo cirkulišu i, ako imate projekat koji obećava, vrlo lako ćete oformiti kvalitetan tim oko njega.  

Još jedan udarac razvoju “Arijane 6” zadaće korona - sve je stalo takoreći na godinu dana. A onda je usledio još jedan šamar: ruska invazija na Ukrajinu koja je prekinula do tada solidnu saradnju između ESA i Roskosmosa, Ruske kosmičke agencije. Zbog toga je propao “rezervni plan” da se, umesto penzionisane “Arijane 5” za lansiranje evropskih satelita koriste ruski “Sojuzi”. Na kraju, u decembru 2022. godine srušila se evropska raketa “Vega” sa dva mala satelita, čisto da doda još malo soli u otvorenu ranu. Tokom samo jedne godine, Evropa je izgubila svaki način da dosegne kosmos. 

Iz današnjeg ugla, perspektive zaista nisu sjajne. Proći će godine dok “Arijana 6” ne dostigne planiranih 10 letova godišnje. Od toga će bar polovina otpasti na satelite država članica koji imaju vojnu ili špijunsku namenu. Za komercijalna lansiranja ostaće svega 5-6 prilika svake godine. Sa druge strane, imate SpaceX koji ima pozamašan spisak ugovora sa državom, vojskom i velikim kompanijama, a gradi i sopstveni komunikacioni sistem “Starlink”. Ukupni rezultati su impresivni: tokom 2023. godine SpaceX je imao čak 93 lansiranja od kojih je velika većina imala komercijalni karakter, uz niske cene koje “Arijana 6” po svojoj prilici neće moći da dostigne. Da stvar bude još tužnija, SpaceX je već dobio 180 miliona evra da lansira dva “Galilej” satelita za evropski navigacioni sistem, a stižu porudžbine i od drugih evropskih klijenata kojima se smučilo čekanje. Evropski operater meteoroloških satelita “Eumetstat” je takođe među onima koje je kašnjenje “Arijane 6” nateralo da potraže pouzdanijeg partnera. 

Reklo bi se da je Evropa zrela za tržišne reforme, nalik na one koje su preporodile američki kosmički program. Prvi korak učinjen je prošle godine u novembru na samitu ESA u Sevilji kada je odlučeno da se posao transporta bakaluka do Međunarodne svemirske stanice i nazad liberalizije i ponudi tržištu. Dosadašnja praksa bila je da ESA vodi komplikovanu birokratsku računicu i ugovore za ovakve poslove dodeljuje zemljama članicama proporcionalno njihovom učešću u budžetu agencije. Kad se poslovi dodeljuju administrativno, onaj ko ga dobije nije preterano zainteresovan da ga obavi na najbrži i najefikasniji način. ESA razmišlja i o tome kako da pokrene startup-kompanije koje bi jednog dana počele da nude svoje usluge po SpaceX modelu nudeći svoju infrastrukturu, ekspertizu i finansijsku pomoć. Takvih kompanija već ima u Španiji i Nemačkoj i u jednom su sve one saglasne: umesto da se oslanja na “Arijanu 6”, ESA treba da lansira svoje satelite koristeći usluge najboljeg ponuđača. Takođe, nove evropske kompanije, koje bi htele da se bavim ovim poslom, ističu da je finansijska potpora koju ESA nudi više nego skormna i da se tim tempom stvari neće pomeriti s mrtve tačke u narednih deset godina. 

A dok tih deset godina ne prođu i bolja vremena ne dođu, sva je prilika da će, makar Evropa, morati da se osloni na “Arijanu 6”, kakva god da je. Kako kaže Tomas Pesket, francuski astronaut, Evropa mora da ima svoju autonomiju kada su raketni nosači u pitanju: “Kosmos je postao toliko veliki i značajan da mi, jednostavno, ne možemo sebi da priuštimo luksuz da neko drugi lansira naše satelite.” 

Pesket je u pravu: veliki deo razloga za razvoj “Arijane 6” leži u činjenici da Evropska Unija želi da bude nezavisna kada je pristup kosmosu u pitanju. Problem je u tome što su se stvari u poslednjih deset godina drastično promenile: nekad su se rakete pravile kao dokaz nacionalnog prestiža i suvereniteta, danas ih prave da bi pomoću njih pravili pare. Ostaje da se vidi ko će na tržištu biti uspešniji jer se trenutno i “SpaceX” i ESA hvale činjenicom da su im knjige rezervacija prepune. ESA je naročito ponosna na činjenicu da će “Arijana 6” obaviti 18 lansiranja za kompaniju “Amazon” koja želi da u orbiti oko Zemlje postavi mrežu satelita “Kajper”. Ta mreža treba da bude konkurencija Maskovom “Starlinku” koji obezbeđuje kvalitetan internet signal u svakom kutku Zemljine kugle. Problem je samo u tome što je knjiga rezervacija koju popunjava Elon Mask neuporedivo deblja.

A kako to rade u Americi: Elon Mask i “Staršip”

Elon Mask, baš kao i Donald Tramp, ima tu magijsku sposobnost da praktično svaku situaciju, čak i onu koja mu naizgled ne ide u prilog, objasni na način koji će mu pomoći da u javnosti izvuče dodatne poene, stekne dodatne simpatije i dodatno isprazni džepove investitora koji i dalje veruju da se sve ono što on dodirne na kraju pretvori u zlato. Iz svakog neuspeha, iz svake gomile zgužvanog metala koja ostane kad se neka od njegovih letelica otme kontroli, Mask je sposoban da izvuče neki pozitivan, ponekad sasvim nebitan detalj, neki “šraf” koji će servirati sunarodnicima kao ključni dokaz da je cela misija ispunila svoju svrhu. Kad ni toga nema, u stanju je i da “ništa” predstavi kao “nešto”, koristeći svoju nespornu harizmu i beskonačnu samouverenost kao zamenu za činjenice. 


Da se razumemo, evropska Arijana 6 ne takmiči se s Maskovim “Staršipom” jer je Maskova letelica neuporedivo veća, kolos sagrađen s pomalo megalomanskom ambicijom da ljude odvede do Meseca, Marsa i još dalje, iako je potpuno jasno da jedna tako dugotrajna misija nameće hiljadu pitanja koja će i danas, i sutra i kroz deset godina biti bez odgovora. U jednom letu “Staršip” sa sobom može da ponese od 100 do 150 tona tereta što je bar 5-6 puta više od tereta koji “Ariana 6” može da lansira u punoj konfiguraciji sa četiri dodatna bustera. 

Sa druge strane, Arijana 6 je “običan” lanser satelita, najbolji i najveći koji je Evropa zajedničkim snagama do sada sagradila, koji Evropi daje odrešene ruke da u Zemljinu orbitu postavi svoje satelite onda kada to želi, bez oslanjanja na tuđu pomoć, ali ništa više od toga. Međutim, neka poređenja su neminovna, s obzirom da su obe letelice ušle u završnu fazu testiranja upravo tokom 2024. godine.

Zbog jednog relativnog malog problema koji se desio pred sam kraj prvog leta Arijane 6, u vreme kada je glavni deo misije već bio uspešno obavljen, veliki broj novinara, čak i onih sa priličnom tradicijom u praćenju sličnih događaja, požurio je da premijerno lansiranje označi kao “delimični neuspeh”. Sa druge strane, imate Maskov “staršip” koji je prvi let imao u aprilu 2023. godine: tri motora otkazala su na samom startu, još nekoliko njih tokom leta, da bi kontrola nad letelicom bila potpuno izgubljena nakon svega tri minuta. Ceo ansambl se raspao a da je jedva dostigao visinu od 40 kilometara. Uz to, lansiranje je obavljeno krajnje aljkavo tako da su desetine tona zemlje i peska zasule obližnja naselja u krugu od deset kilometara. 


Drugi let, u novembru 2023, i treći, u martu 2024. bili su nešto uspešniji, svi motori proradili su po planu, letelica je dostigla visinu na kojoj se prvi stepen odvojio od drugog koji je zamišljen kao kosmički brod u kome će jednog dana boraviti astronauti. Međutim, pokušaj da se oba dela letelice vrate na Zemlju u oba slučaja je završen neuspehom: prvi stepen raspao se pre nego što je dostigao nivo mora u Meksičkom zalivu (u trećem pokušaju nedostajalo je svega 500 metara), dok je kontakt sa drugim stepenom izgubljen na visini od nekoliko desetina kilometara, u ranoj fazi povratka u Zemljinu atmosferu. 

Četvrto lansiranje obavljeno je u junu ove godine, ovoga puta sa mnogo boljim rezultatima. Cilj lanisiranja bio je da se prvi stepen, nakon što utroši kompletno gorivo, meko “spusti” na površinu okeana, tj. da zauzme statički položaj tik iznad površine vode kako bi ga, u nekoj budućoj misiji, prihvatila mehanička ruka i tako omogućila njegovu ponovnu upotrebu. Taj deo posla obavljen je bez greške. Zadatak drugog stepena bio je sličan: povratak na zemlju u jednom komadu, uz demonstraciju sposobnosti da se tokom ateriranja izdrže ogromna termodinamička opterećenja. Iako snimci napravljeni kamerom na samoj letelici pokazuju da je sa nje otpao priličan broj keramičkih ploča koje izoluju delove letelice koji su najizloženiji visokim temperaturama, iako se tokom poslednjih sekundi snimka vidi da je letelica pretrpela vidna strukturna oštećenja i da sa nje otpadaju delovi koji gore, misija je ocenjena kao “potpuni uspeh”...

Istine radi, i prethodna tri lansiranja dobila su prelaznu ocenu iako bi reč “fijasko” tu bila mnogo prikladnija. Stvar je u tome da je Mask u toj meri izgradio svoj kult poslovnog i inžerskog genija da se ljudi u svemu oslanjaju na njegov sud, čak i kada sopstvenim očima vide nešto sasvim drugo. Interesantno je da nijedan novinar nije doveo u pitanje njegov koncept “Staršipa” sa čak 33 “Raptor” motora u prvom stepenu. To je možda ubrzalo konstrukciju letelice (lakše je konstruisati raketu sa mnogo već postojećih, malih motora umesto nekoliko velikih koje tek treba razviti) ali zato umnogostručuje broj komponenata koje mogu da zakažu. Osim toga, koliko god bili identični, motori se uvek neznatno razlikuju u potisku koji ostvaruju i tako destabilizuju letelicu koja pravac kretanja održava zahvaljujući kompjuterskoj kontroli. 

Jedno od neuspešnih lanisranja "Staršipa"
Ceo koncept neodoljivo podseća na raketu N1 koju je SSSR pokušao da razvije krajem šezdesetih godina prošlog veka kao odgovor na američki program “Apolo”. To petostepeno “čudovište” od rakete imalo je u prvom stepenu 30 motora tipa “NK-15” sa ukupnim potiskom koji će tek pola veka kasnije nadmašiti Maskov “Staršip”. Obavljena su četiri poletanja bez posade i sva su se završila spektakularnim eksplozijama u ranim fazama leta nakon čega je razvoj obustavljen. Za sovjetske inženjere tog doba, koordinacija velikog broja motora, u doba kada su se umesto kompjutera koristile poluge, opruge, sajle i druge mehaničke naprave, predstavljala je nerešiv izazov. Motore koji su nadživeli gašenje projekta, Rusija će kasnije, budzašto, prodati jednoj američkoj firmi.

Naravno, danas su neka druga vremena i retki su oni koji veruju da će “Staršip” zadesiti ista sudbina. Ne samo da je Mask ubeđen da će dobaciti bar do Marsa, (Sunčev sistem je, jednostavno, suviše mali da bi zadovoljio njegove ambicije), on je istovremeno i najveći kritičar ESA i koncepta “Arijane 6”. Kako Mask kaže: “ESA je metu postavila suviše nisko. Budućnost imaju samo rakete koje se mogu koristiti više puta. Sve ostalo ličiće na platneni dvokrilac u vreme mlaznih aviona.”

Uspomene na bolju prošlost

Arijana 5 i lansiranje teleskopa "Džejms Veb"

“Arijana 5” biće upaćena po svojoj dugovečnosti, pouzdanosti, svestranosti i prilagodljivosti. Iako je prvi let, 4. juna 1996. godine, okončan eksplozijom nakon samo tridesetak sekundi leta usled banalne greške u kontrolnom softveru, sve što je usledilo nakon toga predstavlja skoro neprekidan niz uspeha koji je “Arijanu 5” s pravom svrstao u najuspešnije raketne nosače svih vremena, sa 113 obavljenih misija. Preko 95% lansiranja prošlo je bez ikakavih incidenata. U jednom periodu “Arijana 5” je imala niz od 82 uzastopnih uspešnih lanisranja, što je i danas impozantan rezultat za rakete slične nosivosti. Među korisnicima bile su i najjače svetske telekomunikacione kompanije: Eutelsat, SES, Intelsat... Raketa je sa lakoćom izbacivala satelite u geostacionarnu orbitu a obavila je i lalvovski deo posla kada je u pitanju lansiranje sistema “Galileo” koji predstavlja evropsku verziju američkog navigacionog sistema (GPS). 

Od značajnijih lansiranja vredi pomenuti:

  • Envisat (2002): U to vreme, bio je to najveći satelit za praćenje vremena i klimatskih promena na Zemlji.
  • Rozeta (2004): Svemirska sonda čiji je zadatak bio da izbliza prouči kometu Čurjumov-Gerasimenko. Misija je uključivala i istorijsko spuštanje na kometu (lender “Fili”).
  • Arijana 5 ECA (2005): Prvi let unapređenje verzije rakete sa značajno većom nosivošću.
  • Heršel i Plank (2009): Istovremeno lansiranje dve kosmičke opservatorie ESA. “Heršel” je bio infracrveni teleskop dok je Plank precizno mapirao tzv. “kosmičko pozadinsko zračenje”, zapravo minimalne varijacije u njegovom intenzitetu. Pozadinsko zračenje koje do nas dopire iz svih pravaca vasione danas je jedan od ključnih dokaza hipoteze da je kosmos nastao u “Velikom prasku”. 
  • Galileo IOV (2011): Prvo lansiranje satelita u sklopu projekta “Galileo”, evropske verzije GPS-a. 
  • ATV misije (2008-2014): Pet misija tokom kojih je dostavljena velika količina potrepština na Međunarodnu svemirsku stanicu. Svaka misija nosila je ime jednog istorijskog velikana: Žil Vern, Johan Kepler, Edoardo Amaldi (italijanski fizičar), Albert Ajnštajn, Žorž Lemetr (po profesiji sveštenik, ostao upamćen po svojim kosmološkim opservacijama i hipotezama)
  • BepiColombo (2018): Zajednička misija ESA i JAXA, sonda posvećena izučavanju Merkura, njegove strukture, geofizike, magnetosfere i prošlosti.
  • Kosmički teleskop “Džejms Veb” (2021): Teleskop vredan 10 milijardi dolara čije je lansiranje obavljeno tako precizno da su naknadne korekcije putanje bile minimalne.
  • Intelsat: Brojna lansiranja telekomunikacionih satelita za “Intelsat” čime je značjano pojačana globalna svetska komunikaciona infrastruktura.
  • Galileo FOC (od 2014. u kontinuitetu): Raspoređivanje satelita koji formiraju navigacioni sistem “Galileo” čime Evropa postaje mnogo manje zavisna od američkog GPS-a. 
  • VA 213 (2013): Lansiran “Alfasat I-XL”, jedan od najvećih ikada napravljenih telekomunikacionih satelita, u saradnji sa kompanijom “Inmarsat”. 
  • VA 231 (2016): Lansiran “Skaj Master II” satelit čime je obezbeđen internet signal u mnogim zabačenim delovima Australije.
  • VA 244 (2018): Tokom jednog leta lansirana su četiri satelita iz projekta “Galilej” što je bio veliki korak u pravcu kompletiranja čitavog navigacionog sistema.

Vreme #1750

Vizija "Staršipa" na Mesecu