Kosmički turizam

"SpaceShipTwo" Ričarda Brenson sa nosačem "SpaceKnightTwo"

Priča o kosmičkom turizmu stara je koliko i ideja o osvajanju kosmosa. Kosmos je još uvek neistražena teritorija, baš kao što je to bila Severna Amerika pre Kolumba. Nakon prvih istraživača i avanturista došli su obični ljudi koji su na novom kontinentu sagradili svoj dom. U kosmosu smo tek načinili svoje prve korake, kosmos je za nas i dalje neistraženo prostranstvo. Ako još uvek nismo u stanju da ga naselimo kao nekad Ameriku, da li smo bar u mogućnosti da ga na kratko posetimo, da iz prve ruke doživimo ili vidimo neka od njegovih čuda? Ima li atraktivnije turističke destinacije od kosmosa (ako izuzmemo Beograd na vodi)?

Prvi kosmički turista bio je bogati američki preduzetnik Denis Tito koji je 2001. godine platio 20 miliona dolara kako bi na Međunarodnoj svemirskoj stanici proveo sedam dana. Po sličnoj ceni u kosmos je putovalo još šest ljudi ali je proces obustavljen 2009. godine jer je Rusija počela da sedišta u svojim „Sojuzima“ prodaje zapadnim državama po znatno većoj ceni. Od tada su se namnožile kompanije koje su pod „povoljnim uslovima“ nudile sve i svašta: od leta na Mesec do kuće na Marsu. Kako su pojavljivale, tako su i nestajale a svemirski turizam ostao je mrtvo slovo na papiru sve dok se za ovaj posao nisu zainteresovali najbogatiji ljudi na svetu.

Oni su staroj ideji udahnuli novi život i u nju uložili svoj pionirski duh, preduzetničku strast i ogroman novac. Sa novcem su došli i vrhunski stručnjaci koji su ideje pretvorili u crteže, crteže u prototipove, prototipove u nove letelice. Nikli su hangari, kosmodromi, stambeni i poslovni objekti. Posle mnogo godina razvoja, nebrojenih uspona i padova, dva svetska multimilijardera sela su u svoje uglancane letelice i sami sebe katapultirali u kosmos u razmaku od svega nekoliko dana. U probranom društvu koje su poveli sa sobom niko nije bio trenirani astronaut i niko nije imao više od par dana priprema za let. 

Prvo se 11. jula u kosmos otisnuo Ričard Brenson na letelici „SpaceShipTwo“ koju je konstruisala njegova kompanija „Virgin Galactic“. Poletanje je obavljeno sa kosmodroma u Novom Meksiku podignutnom u blizini gradića „Istina ili Posledice“ (da, zove se baš tako) sa oko 6.000 duša. Brenson je bio u društvu dva pilota i tri inženjera koja su učestvovala u konstrukciji letelice (nekada davno postojao je običaj da prvim letom novog aviona upravlja glavni inženjer zadužen za njegovu konstrukciju; zato loši inženjeri nisu živeli dugo). Brenson je dobacio do visine od 85 kilometara (sa te visine jasno se vidi da je Zemlja okrugla), pre nego što se njegova letelica vratila na mesto poletanja. 

Već 20. jula, tačno 52 godine nakon sletanja „Apolla 11“ na Mesec, u kosmos je poleteo i Džef Bezos na letelici „New Shepard“ koju je napravila njegova kompanija „Blue Origin“. Lansiranje je obavljeno sa kosmodroma u Teksasu koji se nalazi u blizini Van Horna, varošice sa jedva 2.000 stanovnika. Bezosu je društvo pravio brat Mark, zatim Voli Fank, pilot star 82 godine, jedan od pionira trke u svemiru tokom šezdesetih godina, i Oliver Demen, student star 18 godina. Letelica je dostigla visinu od 102 kilometra pre nego što se meko spustila u pustinju nedaleko od mesta poletanja.

Nakon leta i Brenson i Bezos bili su u euforičnom raspoloženju. A kako i ne bi – stavili su glavu u torbu kako bi dokazali da je nova kosmička tehnika dovoljno sigurna za svakog i pritom se zabavili kao nikad u životu.

Kosmos nam je, odjednom, postao bliži. Ili ipak nije?

Ričard Brenson ispred raketoplana "SpaceShipTwo"

Ričard Brenson vlasnik je poznatog brenda „Virgin“ iza kojeg se kriju brojne firme raznih namena i veličina od koji su svakako najpoznatije muzička izdavačka kuća i avio-kompanija. Jedna od tih kompanija je i „Virgin Galactic“ čija je misija da u kosmos, pod komercijalnim uslovima, odvede sve one koji imaju dovoljno hrabrosti i novca za jednu takvu avanturu.  

Kompanija je imala težak početak. Prvobitni plan bio je da se prvi putnici sa plaćenim kartama odvezu preko granice kosmosa već 2007. godine. Međutim, te godine desila se eksplozija prilikom testiranja motora na zemlji u kojoj su poginule tri osobe. Još jedna tragedija desila se na probnom letu 2014. godine – letelica se prilikom povratka na zemlju raspala, jedan pilot je poginuo a drugi je bio teško povređen. Zvanična istraga je pokazala da je u pitanju bila ljudska greška a ne mehanički kvar. Ipak, Brenson nije odustao i njegov „SpaceShipTwo“ je u decembru 2018. godine dostigao visinu od 83 kilometra, malo iznad granice od 80 kilometara koju američka vojska uzima kao visinu na kojoj počinje kosmos.   

„SpaceShipTwo“ je letelica koja je u stanju da dva pilota i šest putnika odnese u kosmos i sigurno vrati na zemlju. Ova letelica dužine 18 metara sa rasponom krila od 8 metara ima originalni dizajn. Iako podseća na mali avion, zapravo se radi o raketoplanu sa promenljivom geometrijom krila i hibridnim raketnim motorom koji koristi čvrsto gorivo i tečni oksidator. Letelica sa zemlje ne može da poleti samostalno. Umesto toga, ona se vezuje ispod aviona-nosača „SpaceKnightTwo“ (liči na ogromnu jedrilicu sa dva trupa) čiji je zadatak da letelicu odnese na visinu od 15 kilometara. Na toj visini „SpaceShipTwo“ raskida svoju vezu sa avionom-nosačem i nakon kratkog slobodnog pada aktivira sopstveni raketni motor. U roku od 8 sekundi letelica dostiže brzinu zvuka, zauzima vertikalni pravac i kreće da grabi ka kosmosu sve dok nakon 70 sekundi potpuno ne utroši raspoloživo gorivo. 

Nakon što po inerciji dosegne svoju maksimalnu visinu letelica započinje lagani povratak na zemlju. S obzirom da je maksimalna brzina relativno mala, letelica može da uroni u atmosferu pod proizvoljnim uglom i nije joj potreban poseban termalni štit. Brzina poniranja može da se kontroliše promenljivim uglom krila čime se menja otpor vazduha koji nastaje prilikom poniranja letelice. Visina se postepeno smanjuje sve do visine od 24 kilometara kada se krila vraćaju u početnu poziciju a letelica počinje da se ponaša kao klasična jedrilica. Nakon 25 minuta pasivnog leta, raketoplan se konačno vraća na polazni aerodrom. 

Iza kompanije „Blue Origin“ stoji zvanično najbogatiji čovek na svetu, Džef Bezos, poznatiji kao osnivač i dugogodišnji direktor „Amazona“, najveće svetske Internet-prodavnice. „Blue Origin“ je osnovan 2000. godine sa sličnim ciljem kao i „Virgin Galactic“ – da na komercijalnoj osnovi obavlja lansiranje ljudi i tereta u kosmos. Za razliku od svojih rivala, Ričarda Brensona i Elona Maska, osnivača rivalske kompanije „Space X“, Bezos je bio mnogo ćutljiviji i nikad nije otkrivao previše detalja o svojim namerama, problemima i dostignućima. Da kompanija namerava da uradi nešto veliko postalo je jasno tek 2006. godine kada je Bezos, krijući se iza nekoliko različitih kompanija i pojedinaca, počeo da kupuje velike komade zemlje u Teksasu, ispostaviće se za budući kosmodrom. 

Džef Bezos ispred rakete "New Shepard"

Bezos se držao klasičnog koncepta rakete sa vertikalnim poletanjem. Raketni nosač visok je 18 metara i ima motor sa pogonom na tečni vodonik i kiseonik. Na samom vrhu nalazi se kupasta kapsula za šestočlanu posadu. Čitav ansambl dobio je ime „New Shepard“, u čast Alana Šeparda, prvog američkog astronauta. Bezos je, međutim, uneo jednu revolucionarnu novinu: raketni nosač koji može da se koristiti više puta. Nakon što potroši celoupno gorivo i odvoji se od kapsule sa putnicima, raketni nosač se meko spušta na predefinisano mesto kako bi mogao da se upotrebi i za naredni let. Bezos je prvi kome je ova „reciklaža“ pošla za rukom u praksi a koncept se pokazao toliko efikasnim da ga je ubrzo preuzela i kompanija „Space X“. 

Međutim, ni Bezos nije bio pošteđen iskušenja: tokom tesitranja 2011. godine prototip kapsule otkazao je na visini od oko 14 kilometara i nekontrolisano se stropoštao na zemlju, srećom bez žrtava. Mnogo veći udarac došao je nešto kasnije kada se NASA opredelila da za transport astronauta do Međunarodne svemirske stanice i nazad iskoristi rivalske sisteme kompanija „Space X“ („Dragon“) i „Boing“ („Starliner“). Ovo je Bezosa ostavilo bez garantovanog posla i prihoda u budućnosti tako da je kompanija morala da potraži novi izvor finansiranja. Izlaz je pronađen u svemirskom turizmu: ako NASA neće da leti Bezosovom raketom, ima ko hoće i može da plati za to. 

Evo šta čeka turiste koji se opredele za „Blue Origin“: Raketni motor je aktivan tokom prva tri minuta leta. Nakon toga, kapsula sa posadom odvaja se od raketnog nosača i nastavlja da se kreće uvis sve dok ne dostigne svoju maksimalnu visinu, nešto veću od 100 kilometara (na ovoj visini nalazi se zamišljena „Karmanova linija“ koja je dugo bila smatrana za granicu između kosmosa i Zemljine atmosfere). Vazduh je tu toliko razređen da se kapsula kreće takoreći bez otpora po paraboličnoj putanji što stvara utisak bestežinskog stanja koje traje oko četiri minuta. Kada kapsula uroni u gušće slojeve atmosfere, dalje usporavanje vrši se aerodinamičkim štitom na donjoj strani kapsule i masivnim padobranima. Od trenutka lansiranja pa do mekog spuštanja na zemlju proći će ukupno 11 minuta. 

Džef Bezos sa posadom

Za razliku od Ričarda Brensona čije su ambicije po svojoj prilici ograničene na kosmički turizam, Bezos se nikad nije pomirio sa činjenicom da je NASA dala prednost Elonu Masku i „Boingu“ kada su orbitalni letovi u pitanju. Bezos nastavlja da razvija novi raketni motor i nosač „New Glenn“ (imenovan po Džonu Glenu, prvom amerikancu koji je obleteo Zemljinu kuglu) koji će biti u stanju da kapsulu sa putnicima ubaci u Zemljinu orbitu. Takođe, Bezos se nalazi na čelu alijanse koja je predložila rešenje za letelicu koja će meko spustiti astronaute na Mesec (program „Artemis“). Kada se NASA ponovo opredelila za rivalski koncept iza kojeg stoji „Space X“, alijansa oko Bezosa podnela je žalbu nadležnoj državnoj instituciji a ishod spora još uvek nije poznat. 

Uspešne letove u kosmos koje su ostvarile kompanije Bezosa i Brensona ipak treba staviti u pravi kontekst. Za razliku od Elona Maska, još jednog milijardera sa viškom para, slobodnog vremena i svega ostalog, čija je kompanija „Space X“ razvila sopstveni raketni nosač i kapsulu „Dragon“ kadru da sa ljudskom posadom uđe u Zemljinu orbitu i dosegne Međunarodnu svemirsku stanicu, „SpaceShipTwo“ i „Blue Origin“ ograničeni su na suborbitalne letove. Jednostavno, ove dve letelice ne mogu da dostignu brzinu od 8 kilometara u sekundi koliko je potrebno za ulazak u kružnu putanju oko Zemlje. Njihova putanja je, zapravo, parabola, nalik na putanju koju ima kamen izbačen iz praćke. U najvišem delu te putanje, gde je otpor vazduha praktično zanemarljiv, putnici i brod kreću se po inerciji što kod putnika stvara osećaj bestežinskog stanja koji može da potraje i nekoliko minuta, sve dok letelica ponovo ne uroni u gušće slojeve atmosfere i počne da usporava. Ovakav let zove se „suborbitalnim“ i veoma liči na onaj koji je izveo Alan Šepard, prvi Amerikanac u kosmosu (epohalni let Jurija Gagarina, izveden pre Šepardovog, bio je neuporedivo složeniji jer je njegov brod napravio čitav krug oko Zemljine kugle). Neki naučni eksperimenti, poput kreiranja novih materijala ili tesiranja nove kosmičke opreme, mogu se izvesti samo u uslovima bestežinskog stanja. I Brenson i Bezos ne kriju nameru da pojedine letove prodaju zainteresovanim naučnim ili državnim institucijama koje bi za relativno skroman novac dobile priliku da izvedu svoje eksperimente u kosmičkim uslovima, makar oni trajali svega nekoliko minuta. Letelice međutim ne lete dovoljno visoko da bi se pomoću njih mogao izučavati duboki kosmos – za tako nešto potrebne su visine od bar 300 kilometara. 

Jasno je da ni Bezos ni Brenson neće moći da nadoknade dosadašnja enormna ulaganja u svoj kosmički program ako u bliskoj budućnosti ne otpočnu sa rutinskim komercijalnim letovima koji će se odvijati u kontinuitetu, takoreći iz dana u dan. S obzirom da obe kompanije recikliraju praktično sav hardver koji leti u kosmos, dovoljno je letelicu ponovo sklopiti, opajati i napuniti gorivom pa da bude spremna za naredni let. Zato se s pravom očekuje da će putnici s plaćenim kartama za let u kosmos vrlo brzo u potpunosti pokriti troškove lansiranja. Kasnije, kada Bezos i Brenson budu imali čitavu flotu kosmičkih letelica na raspolaganju (po nekim izvorima, Brenson za početak planira flotu od 12 letelica), kosmički turizam postaće i profitabilni biznis. Smatra se da će do kraja ove decenije bogataši širom sveta potrošiti oko tri milijarde dolara na ovu vrstu avanturističkog luksuza. Ovo je, s obzirom na inicijalna ulaganja, relativno malo ali još uvek dovoljno da se prebrode početne teškoće kako bi se u narednoj deceniji, kada u proseku budemo imali jedan turistički let dnevno, kosmički turizam odomaćio kao legitimna i lukrativna industrijska grana. Ako se sadašnje procene polažu kao tačne, prihod od kosmičkog turizma će se u narednoj deceniji barem udesetostručiti.

Ričard Brenson sa posadom tokom leta, faza bestežinskog stanja

Brenson planira prve komercijalne letove za 2022. godinu sa kosmodroma u Novom Meksiku (još jedan takav kosmodrom gradi se u Abu Dabiju od arapskih para). Karte za let odavno su u prodaji a početna cena od 200.000 dolara brzo je povećana na 250.000. I pored toga, slavne ličnosti kao i brojni anonimni milioneri i milijarderi strpljivo stoje u redu i čekaju datum svog leta. Do sada je prodato preko 600 karata iako je nakon nesrećnog incidenta iz 2014. godine njihova prodaja obustavljena. I pored toga, vrlo mali broj putnika se uplašio i odustao od leta. Reklo bi se da su najhrabriji glumci i muzičari: Ešton Kučer, Anđelina Džoli, Bred Pit, Kejti Peri, kažu i Tom Henks… Sa druge strane, Džef Bezos još uvek nije objavio svoj cenovnik ali se očekuje da će njegova karta biti nešto skuplja. 

Postoji li način da let u kosmos postane pristupačan i nama sa plićim džepom? Bezos ima vrlo jednostavan recept: „Potrebne su nam mnogo veće svemirske letelice sposobne da ponesu nekoliko stotina putnika istovremeno. Moramo da uradimo isto ono što smo nekada učinili sa avio-prevozom. Letenje je postalo dostupno širokoj populaciji tek kada su se pojavili veiki avioni. Ovo što sada radimo u domenu kosmičkog turizma nalik je na vašarsku vožnju dvokrilcem iznad kukuruznog polja. Predstoji nam da smislimo način kako da taj dvokrilac pretvorimo u Boing 787“. 

Čak i tada ostaje pitanje interesovanja, tj. popunjenosti raspoloživih sedišta. Konstantna tražnja postojaće samo ako putovanja u kosmos postanu standardni deo svetske saobraćajne mreže. Komercijalni kosmički program treba da se osloni na ljude koji žele da iz Njujorka u Tokio stignu za sat ili dva a ne na avanturiste kojima je dovoljan samo jedan let da zadovolje svoju znatiželju. Problem je što tehnologija potrebna za tako nešto još uvek ne postoji niti joj se možemo nadati bar u nekoliko narednih decenija. Šteta što se Željko Mitrović i „Pinkov razvojno-istraživački centar“ (PRDC) nije zainteresovao za ovu problematiku, mi bismo kao nebeski narod već odavno krstarili svemirom tik iznad glava svetskih milijardera. Džabe im pare kad nemaju našu pamet.

Kako postati astronaut? 

Reklo bi se da je to sada jednostavno: Odvojite četvrt miliona dolara, stanete u red, uđete u „SpaceShipTwo“ ili nešto slično, izaberete mesto do prozora, vežete pojas, letelica vas odnese preko granice od 80 kilometara koju je FAA (Američka federalna vazduhoplovna administracija) proglasila za visinu na kojoj počinje kosmički prostor, „izbesnite“ par minuta koprcajući se po brodu u uslovima bestežinskog stanja i sačekate da se vratite na zemlju. Kada konačno stupite na čvrsto tlo, značajno praznijeg novčanika ali bogatiji za jedno neponovljivo životno iskustvo, dobićete od službenika kompanije i „astronautska krila“, značku koja dokazuje da ste od sada astronaut, istu onu koja se već nalazi na reverima Bezosa i Brensona. 

"New Shepard" tokom lansiranja

Kad bi ovakav scenario bio moguć, broj novopečenih astronauta bi, čim zaživi kosmički turizam, vrlo brzo prevazišao broj svih „pravih“ kosmonauta koji su leteli u kosmos nakon višegodišnjih priprema, koji su upravljali složenim letelicama, od „Vostoka“ i „Merkjurija“ do „Šatla“ i „Sojuza“, koji su u kosmosu boravili danima, nedeljama i mesecima i tamo obavljali poslove čija je složenost zahtevala vrhunsku fizičku i mentalnu spremu. Na kraju, bilo bi smešno da se vaše „astronautsko“ ime nađe na istom spisku na kome se nalaze jedan Jurij Gagarin, German Titov, Džon Glen ili Nil Armstrong:  ipak ste se vi u kosmos putovali kao vreća krompira. 

Upravo da bi sprečila devalvaciju astronautskog zvanja i inflaciju broja astronauta, FAA je uvela novi kriterijum koji morate da ispunite kako biste dobili svoja letačka krila: potrebno je da tokom kosmičkog leta imate neko „konkretno zaduženje“ koje je „značajno za bezbednost posade“ ili „bezbednost ljudi i objekata na zemlji“. Da li se vaše zaduženje uklapa u navedeni opis odlučuje komisija FAA potpuno samostalno. Bezos i posada „Blue Origina“ nemaju tu čemu da se nadaju pošto je cela procedura lansiranja i prizemljenja bila potpuno automatizovana. Brenson, kao pasivni putnik, takođe nije astronaut. Ali „SpaceShipTwo“ ima i dva pilota koji aktivno upravljaju letelicom i, realno, mogu da se uklope u novu definiciju astronauta. Kakogod bilo, FAA tvrdi da do sada nije primila nijedan novi zahtev za dodelu astronautskih krila.

A šta onda predstavljaju one astronautske značke koje od nedavno s ponosom nose i Bezos i Brenson? Ništa! Običan „plek“ koji su napravile i prikačile im njihove sopstvene kompanije. Ipak, ne sumnjajte da će obojica, pre ili kasnije, i zvanično biti priznati kao astronauti. Jer, postoji dodatna klauzula u pravilniku FAA koja kaže da počasna astronautska krila mogu da dobiju i pojedinci, za života ili posthumno, koji su dali značajan doprinos astronautici, opet prema diskrecionoj proceni komisije FAA.  

Ekološki aspekt

Ako kosmički turizam zaživi, danas retka lanisiranja letelica u kosmos postaće deo svakodnevice. Još uvek nije jasno kako će se drastično povećanje frekvencije lansiranja odraziti na atmosferu i eventualne klimatske promene. Raketni motor koji koristi Bezosov „New Shepard“ generiše veliku količinu vodene pare uz zanemarljivu količinu složenijih, potencijalno štetnih jedinjenja, samim tim ne predstavlja veliku ekološku opasnost. Međutim, raketni motor koji koristi Brenosnov „SpaceShipTwo“ je hibridnog tipa, sa tečnim oksidatorom i čvrstim gorivom koje predstavlja jednu vrstu gume. Sagorevanjem ovakvog goriva iza letelice ostaje trag finog pepela čije su čestice daleko manje od jednog mikrometra. Te čestice toliko su lagane da u višim slojevima atmosfere mogu da se zadrže godinama, pa čak i decenijama.  

Hibridni raketni motor raketoplana "SpaceShipTwo"

Do sada se nije poklanjalo mnogo pažnje uticaju ovih čestica na atmosferu jer su lansiranja raketa relativno retka (raketna industrija trenutno koristi svega 1% goriva koje potroši regularni avionski saobraćaj). Ali, ako lansiranja zaista postanu svakodnevna, količina pepela u stratosferi i mezosferi počeće rapidno da raste. Simulacije izvedene na super-kompjuterima pokazuju da čestice raketnog pepela apsorbuju ultraljubičasto zračenje i time zagrevaju stratosferu. Ovo zagrevanje dovodi do strujanja vazduha i transfera energije kojeg inače ne bi bilo i koje lako može da se odrazi i na troposferu, najniži sloj atmosfere u kome se odvija celokupni život. Konkretno, naučnike brinu moguće promene u strujanju vazduha u okolini polova, povećana učestanost razornih oluja i regionalne promene u količini padavina. Takođe, mnoga čvrsta raketna goriva u manjoj ili većoj meri oslobađaju jedinjenja hlora za koja se zna da imaju poguban uticaj na kvalitet vazduha i ozonski omotač. 

Sa ekološke strane, ne mora sve da bude tako crno. Neki naučnici razmatraju mogućnost da u više slojeve atmosfere ubace velike količine sumpor-dioksida u obliku aerosola za koji se zna da reflektuje sunčevo svetlo nazad u kosmos. Vertikalna strujanja u stratosferi izazvana zagrevanjem raketnog pepela mogla bi da podignu sumporni aerosol na visinu gde bi učinak refleksije Sunčevog zračenja bio maksimalan. Ovaj „atmosferski inženjering“ mogao bi bar delimično da poništi efekat globalnog zagrevanja planete usled sumanute emisije ugljen-dioksida. 

Nova kosmička era

Uspešni letovi Brensona i Bezosa do granice kosmosa i nazad, hteli mi to da priznamo ili ne, predstavljaju simbolični početak epohe „otvorenog kosmosa“. Naravno, kosmos nije postao otvoreniji i pristupačniji za nas, obične smrtnike, ali je svakako postao bliži onima koji su „bezobrazno“ bogati. Proći će, na žalost, mnogo vremena pre nego što kosmos ne postane dostupan širokoj populaciji. Štaviše, mnogi smatraju da se novac uložen u lansiranje bogataša u kosmos mogao upotrebiti na neki pametniji način. Kako je ironično primetio demokratski senator Berni Senders: „Ovde na Zemlji, u najbogatijoj državi na planeti, polovina našeg naroda živi od plate do plate, ljudi se bore da se prehrane, da stignu do doktora – ali, koga briga, naši najbogatiji momci nisu tu, oni su u kosmosu. Da, vreme je da oporezujemo milijardere!“

Raketni motor pred ugradnju na "New Shepard"

Ipak, nema mesta gorčini jer će nove, jeftinije kosmičke tehnologije omogućiti i neke druge stvari od kojih će korist imati šira zajednica: brz interkontinentalni transport robe, jeftine naučne laboratorije za istraživanje efekata mikrogravitacije i slično. Ako ništa drugo, kosmos je prestao da bude monopol nacionalnih agencija kao što su NASA ili Roskosmos. Brenson je pomirljivo reagovao na Sendersovu izjavu i podsetio da su mnoge tehnologije našle mesto u našem svakodnevnom životu iako su u početku izgledale kao skupa i bespotrebna investicija: GPS (koji danas ima svaki mobilni telefon), meteorološki i komunikacioni sateliti… Brenson takođe smatra da postoji zdrava tržišna utakmica i da će u bliskoj budućnosti bar 20 kompanija nuditi usluge prevoza ljudi do kosmosa i nazad. A bez konkurencije nema ni inovacija ni nižih cena. Osim toga, Brenson smatra da na svetu već ima oko dva miliona ljudi koji sebi mogu da priušte let u kosmos po ceni od 250.000 do 500.000 dolara. Zašto to ne iskoristiti?

Mnogima smeta i to što su lica najbogatijih ljudi na svetu postala zaštitni znak komercijalne eksploatacije kosmičkih letova. Ali takve stvari dešavale su se i u prošlosti. Čarls Lindberg, prvi pilot koji je preleto Atlantik, imao je ključnu ulogu u propagandi privatnog avio-transporta tokom dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Privredne grane u nastajanju često su se susretale sa nerazumevanjem ljudi na ključnim položajima. Američki admiral Viljem Mofet, recimo, nimalo nije bio impresioniran pionirskim letovima braće Rajt: „Svako ko veruje da avion ima budućnost ili je lud ili totalna budala“. Ponekad ljudi ne prepoznaju veliku stvar čak i kad je ona realnost. Tomas Votson, predsednik IBM-a je 1943. godine, u vreme kada su prvi IBM-ovi kompjuteri zauzimali čitave spratove i imali skromnu računsku moć, izjavio da u svetu postoji tržište za najviše pet kompjutera.

Ko bi u to vreme mogao da poveruje da će avion postati nezamenljivo prevozno sredstvo dostupno praktično svakom? Ili da će svaki današnji tinejdžer imati u džepu mobilni telefon neuporedivo moćniji od kompjutera koji je spustio Armstronga i Oldrina na Mesec? Sasvim je moguće da će kosmički turizam ići istom putanjom i da će vremenom postati dostupan širokoj populaciji ali za to nema nikakvih garancija. Milijarderi poput Brensona, Bezosa i Maska ostvarili su svoje dečačke snove o letu u kosmos ali na ovoj planeti ima još mnogo ljudi koji sanjaju isti san.

Vreme #1596