Ruski Kolumbo u vasioni
Par dana pre istorijskog leta, Jurij Aleksejevič Gagarin ostavio je oproštajnu poruku svojoj ženi u kojoj je napisao da odlazi u misiju iz koje se verovatno neće vratiti živ. Hteo je da bude realan ali strah nije osećao. Pola sata pred poletanje njegov puls bio je 65. Poleteo je u kosmos sa svojih 27 godina na "Vostoku 1" iz pustinjskih stepa Kazahstana, u zoru 12. aprila 1961. godine, sa mesta na kome se danas nalazi Bajkonur, najveći svetski kosmodrom. Nije bilo odbrojavanja, tipično američke izmišljotine za podizanje adrenalina, nije bilo direktnog TV prenosa niti najave u štampi. Kada je sve bilo na svom mestu, Sergej Koroljev, suvereni lider sovjetskog kosmičkog programa i glavni inženjer, stisnuo je crveno dugme i raketa se odlepila od zemlje. „Pojehali!“ („Idemo!“), rekao je Gagarin koji će par minuta kasnije postati prvi čovek u kosmosu: „Vidim Zemlju... vidim oblake... vidim sve... i prelepo je!“
Šta je Gagarin radio u kosmosu? Isto ono što su radili i njegovi neposredni sovjetski i američki sledbenici – ništa. S obzirom da niko nije mogao da garantuje da će čovek tokom kosmičkog leta biti u stanju da obavlja iole složene zadatke, ceo posao upravljanja brodom poveren je automatici i kontrolorima na Zemlji (najčešće Koroljevu lično). Ipak, Gagarin nije bio potpuno bespomoćan. U kabini je imao koverat s ključem pomoću koga je mogao da preuzme ručnu kontrolu nad brodom u svakom trenutku. Ipak, to se nije desilo tako da je od početka do kraja leta Gagarin bio pasivni putnik. Jedini pravi posao Gagarina na orbiti bio je da razgovara sa komandom leta i opisuje ono što vidi kroz dva mala prozora na kabini. Danas svi znamo da je naša planeta okrugla, plava i lepa, da njom dominiraju plavi okeani i beli oblaci, ali je Gagarin prvi koji se u to uverio sopstvenim očima. Tokom čitavog leta Gagarin je bio u odličnom raspoloženju, opširno opisujući prizore koji su se smenjivali ispod njega.
Posle jedne orbite i 108 minuta leta, Gagarin se ponovo našao na zemlji, u okolini saratovskog sela Smelovka, daleko od predviđenog mesta sletanja. Prvi svedoci njegovog povratka bili su jedna devojčica koja je s bakom kopala krompir i jedna krava. Gagarinova pojava u narandžastom astronautskom odelu sa šlemom na glavi izazvala je strah među meštanima koji su pomislili da je pred njima strani špijun. “Ne plašite se”, smirivao ih je Gagarin, “ja sam Sovjet kao i vi, vraćam se iz kosmosa i treba mi telefon da pozovem Moskvu”. Pomoglo je i to što se neko u poslednji čas pred poletanje dosetio da rukom napiše „CCCP“ na Gagarinovom šlemu. Čim je potvrđeno da se Gagarin spustio zdrav i čitav, TASS je emitovao vest sa detaljima leta a narod je spontano počeo da se okuplja na ulicama Moskve. Poduhvat je predstavljen kao besprekoran ali je, u suštini, nekoliko puta bio na ivici katastrofe.
Pre svega, orbita “Vostoka” trebalo je da garantuje besplatnu „povrtanu kartu”. Čak i da mu motor za kočenje i silazak sa orbite potpuno otkaže, brod bi se usled relativno niske putanje i trenja sa višim slojevima atmosfere sam spustio na Zemlju u roku od deset dana. Za taj kritični period Gagarin je imao dovoljno hrane i vode. Srećom, te rezerve ostale su netaknute jer, da je Gagarin morao da ih koristi, bio bi osuđen na smrt. Njegova stvarna orbita bila je značajno viša od predviđene tako da bi prirodno kočenje trajalo najmanje 20 dana a tako dugačak period Gagarin ne bi mogao da preživi.
 |
| Gagarin u kapsuli "Vostoka" |
Osim toga, neposredno pred povratak u atmosferu došlo je do tehničke greške prilikom odvajanja servisnog od komandnog modula u kojem se nalazio Gagarin. Žice koje su spajale ova dva dela ostale su čitave tako da su oba modula uronila u atmosferu istovremeno, jedan pored drugog. Došlo je do tumbanja i prevrtanja kapsule, temperatura u njoj je opasno narasla ali se situacija stabilizovala kada su žice između modula izgorele. Gagarin je umalo izgubio svest pri dugotrajnom opterećenju od 8g, ali se povratio tokom nekoliko narednih minuta i srećno prizemljio.
Poslednja faza Gagarinovog povratka na Zemlju bila je posebno kritčna: padobranski sistem kapsule bio je nedovoljno efikasan tako da nije mogao da smanji njenu brzinu do nivoa koji bi putnik mogao da podnese u trenutku udara o tle. Zato je unapred bilo predviđeno da Gagarin iskoči iz kapsule na visini od oko 7.000 metara i meko se prizemlji sopstvenim padobranom. Tako je i bilo.
Zvanični sovjetski spisi nigde ne pominju ovaj detalj, verovatno zato što su standardi letačkih rekorda i dostignuća koje je propisala Međunarodna aeronautička federacija (FAI) zahtevali da pilot mora da bude u kabini od početka do kraja leta. U strahu da bi međunarodna javnost mogla da ospori Gagarinov podvig iz formalnih razloga, podatak o Gagarinovom padobranskom sistemu namerno je izostavljen. Štaviše, vlasti su naredile Gagarinu da na konferenciji za štampu izjavi kako se na zemlju spustio zajedno sa kapsulom. Tako je Gagarin od strane FAI sertifikovan kao prvi čovek koji je leteo u kosmos. SSSR će priznati istinu tek 1971. godine ali Gagarinov let i pored toga nije diskvalifikovan jer je ispravno zaključeno da je siguran povratak na Zemlju ključni element leta, u kapsuli ili van nje, svejedno.
Gagarinovo „oproštajno pismo“ nikad nije otvoreno. Njegova supruga ga je pronašla tek kada se Gagarin vratio kući živ i zdrav.
Nakon svog istorijskog leta Gagarin je morao da nauči kako da nosi teret sopstvene slave. Po prvi put u karijeri izgledao je zbunjeno i pomalo nelagodno kada ga je na Crvenom trgu pozdravljala oduševljena masa od nekoliko stotina hiljada ljudi. Usledile su počasti, ordenja, priznanja ali i funkcije: Gagarin je ubrzo izabran za deputata Vrhovnog Sovjeta. Vlasti se nisu ustezali da ga koriste u dnevno-političke svrhe, ponekad mu stavljajući u usta i reči koje nikad nije izgovorio. Najčuveniji Gagarinov citat izmislio je Nikita Hruščov: “Bio sam gore i koliko god da sam gledao i tražio, Boga nisam video”.
 |
| Sa Fidelom Kastrom |
Ceo svet otimao se za Gagarinovo prisustvo: ručao je s britanskom kraljicom, bio je specijalan gost Fidela Kastra na proslavi godišnjice kubanske revolucije, poljubila ga je Đina Lolobriđida, letovao je s partijskom vrhuškom na Krimu... Sramno se poneo jedino Džon Kenedi koji je Gagarinu zabranio ulazak u Ameriku, valjda u strahu od veličine njegove popularnosti. Gagarin je dobio preko milion pisama sa čestitkama i izrazima divljenja, više od najvećih tadašnjih filmskih zvezda. Jedno vreme bio je ambasador dobre volje, najbolji ambasador kojeg je SSSR ikad imao, ali je taj posao vrlo brzo počeo da ga zamara: “Ja se nisam opredelio da budem astronaut samo jednom pa da onda odustanem.” Na sopstveno insistiranje vratio se u astronautsku trupu, često je bio rezervni član posade iako više nikad nije leteo u kosmos. Ostao je u trenažnom programu ali se više bavio organizacionim i inženjerskim poslovima, daleko od prave mogućnosti da zazume mesto u nekoj narednoj misiji.
Neaktivnost je uzela svoj danak: Gagarin, nekada najbolji u astronautskoj školi, sada je imao višak kilograma i manjak kondicije, skoro da je zaboravio da leti. Nije pomoglo ni to što je sve češće morao da odlazi na skupove gde se jelo i pilo „po ruski“. Gagarin nije bio klasični alkoholičar ali je pio dovoljno da s vremena na vreme napravi neku glupost. Tako je, tokom jednog letovanja na Krimu, 1961. godine, neke svoje prijatelje strpao u čamac i poveo na krstarenje Crnim morem. Vreme se naglo pogoršalo a Gagarin je zadobio posekotine i krvave žuljeve na rukama pokušavajući da zadrži kontrolu nad kormilom. Na kraju ih je spasao veći brod a Gagarin je morao u bolnicu na ušivanje kod sestre Ane, simpatične plavuše.
To veče Gagarinova supruga Valentina je igrala karte a pripiti Gagarin je iskoristio priliku da se krišom uvuče u Aninu sobu. Samo par minuta kasnije na vratima se pojavila ljutita Valentina. Mamurni Gagarin je pokušao da se „spase“ skokom sa balkona na drugom spratu ali se upetljao u puzavicu koja je rasla duž zida i pao licem na zemlju od čega će mu jedna arkada ostati trajno deformisana (puzavica mu je usporila pad i verovatno spasila život). Kada je konačno došao k sebi prvo pitanje mu je bilo: „Hoću li moći ponovo da letim“? Iako je alkohol nastavio da ga proganja i nakon ovog događaja, Gagarin više nikad nije ponovio sličnu glupost.
Prelomni trenutak desio se 24. aprila 1967. kada je tokom prizemljenja Sojuza 1 usled neispravnog padobranskog sistema poginuo njegov kolega Vladimir Komarov. Za taj let Gagarin je imao ulogu rezervnog pilota i da je kojim slučajem Komarov bio bolestan, njegovu sudbinu verovatno bi doživeo Gagarin. Država više nije želela da toleriše mogućnost da tokom nekog narednog leta ostane bez svoje najveće legende i Gagarinova astronautska karijera bila je i zvanično okončana.
Gagarin je, ipak, nastavio da leti, ovoga puta na lovačkim avionima, sa ambicijom da postane vrhunski borbeni pilot. I tu je bio ograničen, vlasti mu nisu dozvoljavale da leti samostalno protiv čega se on žestoko i bezuspešno borio. Na žalost, nije mu bilo suđeno da dugo uživa u svom novom poslu i neizmernoj slavi. Poginuo je zajedno sa svojim instruktorom Vladimirom Seruginom u Migu-15, 27. marta 1968. godine tokom rutinskog trenažnog leta stotinak kilometara daleko od Moskve. Gotovo istog trenutka počele su da kruže različite teorije o pravim uzrocima nesreće, od onih zdravorazumskih pa sve do krajnje fantastičnih (zavera CIA, samoubistvo...).
SSSR je sproveo četiri istrage o incidentu: dve je izvršila policija, jednu vojska i jednu KGB. Zaključeno je da su piloti bili u dobroj kondiciji i da nisu bili pod dejstvom alkohola ali da je Gagarinov avion bio neadekvatno opremljen za let u tada veoma lošim vremenskim uslovima. Do udesa je došlo usled iznenadnog gubitka kontrole nad letelicom. Neposredni uzrok nije jasno utvrđen, ali se spekulisalo da je do nesreće došlo usled sudara sa jatom ptica ili bliskog kontakta sa nekim drugim avionom (radarska kontrola zabeležila je dva aviona u blizini). Taj kontakt može da objasni slomljeno staklo kokpita. Ostavljena je i mogućnost da je do katastrofe došlo usled naglog manevra kojim su piloti pokušali da izbegnu meteorološki balon ili jaku vremensku nepogodu ispred sebe.
 |
| Mig-15, avion u kome je poginuo Gagarin |
Zvanični državni izveštaj nije zaustavio nezavisne istražitelje. Jedan od njih je Igor Kuznjecov, penzioni general sovjetske avijacije koji je uložio godine truda ne bi li utvrdio punu istinu na osnovu dela dokumentacije sa koje je u međuvremenu skinuta oznaka državne tajne. Kuznjecov nedvosmisleno tvrdi da je do nesreće došlo zbog neispravno postavljenog vazdušnog ventila koji predstavlja vezu između kokpita i spoljašnje sredine. Izgleda da je Gagarin u jednom trenutku shvatio da je ventil u pogrešnom položaju i da posadi preti gubitak pritiska u kabini pa je rešio da naglim obrušavanjem spusti avion u niže, gušće slojeve atmosfere. Poznato je da ovakav manevar, ukoliko se izvede prebrzo, može da dovede do gubitka svesti članova posade, ali se čini da je Gagarin taj rizik potcenio. Takođe, postoje indicije da je visinomer u avionu bio neispravan tako da u gustoj magli Gagarin zapravo nije ni znao koliko je daleko od tla tokom manevra. Na osnovu položaja avionskih ostataka izgledalo je kao da je Gagarinu nedostajalo svega nekoliko metara visine da bi se uspešno izvukao iz poniranja.
Neki smatraju da je krivac za neispravno postavljen ventil sam Gagarin jer se radilo o avionu na kojem je on redovno leteo. Međutim, Kuznjecov tvrdi da ima dokumente koji pokazuju da je neposredno pre Gagarinovog leta avion koristila neka druga, neindentifikovana posada, i da je upravo ona napravila ključnu grešku ostavljajući ventil u neispravnom položaju. I pored novih dokaza, zvanična Rusija i dalje ostaje pri stavu da ne postoje nova saznanja koja bi opravdala ponovno otvaranje istrage.
Gagarin je imao samo 34 godine u trenutku pogibije. Svake godine u celom svetu 12. april se slavi kao „Jurijev dan“, u znak sećanja na čoveka koji je prvi iskoračio ka zvezdama.
Savršena biografija
Gagarinov prvi susret sa avionima bio je slučajan: tokom rata na ledinu pored njihovog sela prinudno se spustio jedan sovjetski “Jak”, sav izrešetan u vazdušnom okršaju. Kada je ispred sebe ugledao pilote čije su grudi blještale od silnih značaka i odlikovanja, Gagarin je trenutno bio „zaražen” željom da kad-tad i sam poleti. Iako je počeo da zarađuje za život kao radnik u čeličani, okrenuo se matematici i fizici, da bi na kraju upisao tehničku školu u Saratovu. Tokom četvrte godine školovanja ponudili su mu da se okuša u pilotiranju i tu šansu je oberučke prihvatio. Prvi samostali let izveo je 1955. godine, da bi zatim mesecima kampovao pod šatorom na samom aerodromu, koristeći svaku priliku da ugrabi još koji let. Brzo je stekao reputaciju spretnog momka koji je u stanju da meko prizemlji avion čak i u najtežim uslovima.
Na nagovor svog instruktora, Gagarin pristupa sovjetskoj armiji koja ga šalje u elitnu pilotsku školu u Orenburgu koju završava sa najboljim ocenama. Tamo je upoznao i svoju suprugu Valentinu, Valju, koja je za njega često tvrdila da previše radi i uči: “On oštri svoje zube na granitu nauke čitav svoj život i ne namerava da stane”. U slobodno vreme Gagarin je trenirao trčanje, plivanje, hokej i košarku, čitao Dikensa i Puškina ali i radove Konstantina Ciolkovskog, oca savremene astronautike. Kada je na radiju 1957. godine čuo vest da je lansiran „Sputnjik“, prvi veštački satelit, Gagarin je znao da počinje era osvajanja kosmosa i da u njoj želi mesto za sebe.
Ubrzo je država krenula da sakuplja kandidate za astronaute. Besprekoran u školi, još bolji u avionu, cenjen i poštovan od kolega, bistar i odlučan, sa fizičkom kondicijom koja mu je omogućavala da i najteže psiho-fizičke testove prođe s osmehom na licu, Gagarin se lako našao u izabranom društvu od dvadeset pilota, kandidata za prvi let. Mnogi su otpali zbog svoje fizičke korpulentnosti i nemogućnosti da se uvuku u minijaturnu kabinu “Vostoka. Tu je pripomogao Gagarinov nizak rast (svega 157 centimetara), verovatno posledica ratne oskudice i gladi izazvane katastrofalnom Staljinovom agragnom politikom. Usledila je dugotrajna i surova obuka koju većina nije mogla da podnese. Tadašnji astronautski dril bio je neuporedivo teži od današnjeg i povremeno je više ličio na besmislenu torturu nego na korisnu vežbu. Gagarin je rutinski provodio po 24 časa u zvučno izolovanoj kabini bez svetla da bi zatim sedao u centrifugu sa ubrzanjem od 10g. U to vreme niko nije znao kakvim će iskušenjima biti biti izložen čovek u kosmosu tako da je cilj procesa obuke bio da iz svakog čoveka izvuče apsolutni maksimum.
Par dana kasnije izbor je konačno pao na Gagarina. Po mnogima, prevagnula je podrška iz senke koja je došla sa najvišeg mesta. Nikita Hruščov je, izgleda, favorizovao Gagarina, s kojim je delio skromno seosko poreklo, za razliku od Titova čiji je otac bio učitelj. Ako Gagarin, seljačko dete, može da bude prvi čovek u kosmosu, zar nije logično da i Hruščov bude prvi čovek u SSSR-u? S ovim se Titov nikad nije do kraja pomirio. Iako će par meseci kasnije i on leteti na “Vostoku 2”, titula drugog čoveka u kosmosu delovala mu je beznačajno. Mnogo decenija kasnije, na samrtnom odru, Titov i dalje nije krio svoju gorčinu: “Oni koji kažu da sam zagrlio Gagarina i čestitao mu na izboru - lažu!”
Po drugima, konačnu odluku doneo je Sergej Koroljev, vrhovni autoritet sovjetskog kosmičkog programa. Koroljev je imao prisan odnos sa obojicom ali je prema Gagarinu imao i dodatnu dozu srdačnosti (“Evo mog malog orla...”). Sam Gagarin nije bio iznenađen, čitav njegov život bio je okrenut trenutku koji je konačno stigao. Koroljev je kasnije govorio da je izbor Gagarina bio logičan jer je on u svakom pogledu bio izuzetan: “U situaciji kada smo svi mi bili nervozni i zabrinuti, kada je delovalo da je jedino neuspeh zagarantovan, Jurij bi uvek uspevo da sačuva svoj savršeni mir. Njegovo dobro raspoloženje bilo je zarazno, njegov humor razgaljujući, njegov osmeh anđeoski. Taj čovek je sijao kao sunce”.
Poslednji dan u svom domu pred istorijski let Gagarin je proveo zabavljajući svoje dve male ćerke, Jelenu i Galinu. “Vidi ti nju”, govorio je mlađoj, “otac joj se sprema na put u kosmos, a ona je baš sad rešila da napuni pelene”.
Svetske reakcije
Nakon Gagarinovog leta više ništa nije bilo isto, Amerika je brzo reagovala. Nekoliko meseci kasnije Amerika je u kosmos lansirala Alana Šeparda. Bio je to suborbitalni let, Šepard je „ispaljen“ do granice kosmosa (preko tzv. Karmanova linije na 100 kilometara visine) da bi odmah zatim pao nazad na Zemlju. Sledeće godine Džon Glen je postao prvi Amerikanac koji je obleteo Zemljinu kuglu. Usledila je besomučna trka u kosmosu između dve supersile koja će, zapravo, pokazati da je moć SSSR-a bila preuveličana. Amerikanci su dobili trku u kosmosu tako što su u “Apolo” program uložili 25 milijardi tadašjnih dolara, deset puta više od svojih rivala.
Ispostavilo se da je sovjetski program, u suštini, bio demonstracija genija jednog čoveka, Sergeja Koroljeva, koji je neočekivano preminuo na operacionom stolu 1966. godine. Koliko je Koroljev bio važan za državu ilustruje činjenica da je njegov identitet bio strogo čuvana tajna, čak i kada je Švedska akademija nauka ponudila anonimnom inženjeru Nobelovu nagradu za fiziku. Nakon Sergejeve smrti, niko u SSSR-u nije bio u stanju da njegove zamisli izvede do kraja. Svi pokušaji lansiranja gigantske sovjetske rakete za Mesec (N1) završili su se spektakularnim vatrometima. „Šteta“, kaže Aleksej Leonov, legendarni sovjetski astronaut koji je prvi iz kabine broda izašao u kosmički prostor, „znali smo da nemamo čime da se spustimo na Mesec ali smo verovali da još uvek možemo prvi da napravimo krug oko njega“. Ta njegova želja ostala je neostvarena: nijedan astronaut SSSR-a, kasnije i Rusije, nikad nije otišao dalje od Zemljine orbite.
Konstrukcija “Vostoka”
Gagarinov “Vostok” predstavljao je kompoziciju tešku 150 tona koju su činili raketni nosač “Vostok-K” i orbitalni modul “Vostok 3KA”. Raketni nosač, sposoban da u orbitu iznese koristan teret od oko pet tona bio je trostepen, sa četiri bočno postavljena bustera u prvom i dva vertikalno monitara raketna motora u drugom i trećem stepenu. Kao gorivo korišćen je kerozin a kao oksidant tečni kiseonik. Orbitalni modul bio je podeljen u dva dela. U prvom, servisnom delu cilindričnog oblika, nalazio se veći deo opreme i motor za kočenje. Komandni deo oblika deformisane lopte (“šarik”) prečnika dva i po metra bio je hermetizovan i spartanski opremljen za boravak jednog astronauta. Kapsula je, u suštini, bila obična metalna konzerva i nije imala mogućnost precizne orijentacije prilikom povratka na zemlju tako da je bila izolovana termičkim štitom sa svih strana (otud i sferičan oblik).
Rusija, šest decenija kasnije
Posle Gagarinovog leta izgledalo je da za komunističku velesilu više ništa nije nemoguće. Naseljavanje Meseca, let na Veneru i Mars, nove kosmičke letelice, istraživanje dubokog kosmosa… Šezdeset godina kasnije ambicije Rusije nisu ništa manje, ali samo na papiru. SSSR je imao prvi satelit („Sputnjik“), prvog astronauta (Gagarin), prvu ženu u Zemljinoj orbiti (Terješkova), prvi izlazak u kosmički prostor (Leonov), ali kada je Nil Armstrong stupio na površinu Meseca 1969. godine, SSSR je morao da prizna poraz u kosmičkoj trci.
Na istoku su usledile godine stagnacije i dezorijentacije. Jedan za drugim, veliki projekti počeli su da tavore usled nedostatka para i hronične inertnosti korumpirane državne birokratije. Jedan od ključnih ciljeva, zamena ostarelog „Sojuza“ koji još od 1967. godine predstavlja jedino sredstvo kojim Rusija može da dosegne orbitu – i dalje je neostvaren. Projekat zamene započet je još 2009. godine, dosad je promenio tri imena, smenjivali su se menadžeri i inženjeri ali dosad nije urađeno skoro ništa. Trenutni šef projekta, Aleksandar Kaleri, bivši astronaut sa ogromnim iskustvom, tvrdi da projekat sada ipak napreduje i kaže da će nova letelica biti ekonomičnija, moćnija i udobnija, ali istovremeno priznaje da se prvi probni let neće desiti pre 2023. godine.
Razlog ovolikoj sporosti stručnjaci vide pre svega u nedostatku sredstava i oportunizmu. Jer, šta fali „Sojuzu“ koji je pouzdan i još uvek leti, zašto bacati pare na novi auto kad stari još uvek prolazi tehnički pregled? Ima nečeg i u tome što je pristup Rusije najsavremenijoj zapadnoj tehnologiji praktično onemogućen a bez nje nema ni letelice koja bi bila konkurentna na sve većem tržištu komercijalnih letova u kosmos. Stagnira i program rakete „Angara A5“ koja bi trebalo da lansira buduće ruske kosmičke sonde: razvoj traje već 30 godina a do sada su obavljena samo dva eksperimentalna leta. Nekada su čitave serije sovjetskih sondi istraživale Sunčev sistem uzduž i popreko (upravo njima dugujemo jedine do sada načinjene snimke Venerine površine). Danas su takvi poduhvati vrlo retki a oni uspešni još ređi.
Iz ugla vlastodržaca, sve je dobro da bolje ne može biti. Dmitrij Rogozin, nekad diplomata, danas šef „Roskosmosa“, najavljuje povratni let do Venere i raketu koja će moći da se upotrebi najmanje sto puta. Sa druge strane Rusija se povlači iz međunarodnih projekata kao što je onaj o izgradnji Mesečeve orbitalne stanice čiji će prvi delovi biti lansirani kroz tri godine. Umesto toga, Rusija je formalno udružila snage s Kinom na sličnom projektu koji nema ni budžet ni vremenski okvir. Rogozin voli da obećava Putinu kako će Rusija ponovo leteti na Mesec, Mars i Veneru ali tek nakon 2030. godine kada, verovatno, nijedan od njih više neće biti na funkciji.
Putin se i onako ne zamajava preterano kosmičkim maštarijama. U ovom trenutku, najvažniji je razvoj novih projektila, onih hipersoničnih o kojima predsednik Rusije često voli da priča. To su projektili koji „dolaze niotkuda“, od kojih „nema odbrane“ i koji udaraju „kao meteoriti“. Ti projektili već lete, ali Putin želi da oni budu još bolji, brži i jači. A to košta pa je i onako mali budžet „Roskosmosa“ od 15 milijardi evra već godinama manji za 10%.
Za to vreme, Zapad se okrenuo privatnom sektoru koji je odgovorio brzo i efikasno. Zahvaljujući Elonu Masku i njegovoj kompaniji „Space X“, Rusija je izgubila monopol na letove sa ljudskom posadom. Astronauti NASA sada putuju na Međunarodnu svemirsku stanicu u letelici američke proizvodnje. Pitanje je trenutka kada će konkurencija na tom lukrativnom tržištu postati još veća a tu zastareli „Sojuz“, jednostavno, nema šta da traži.
„Roskosmos“, međutim, zazire od saradnje sa privatnim firmama. Razlog je endemska korupcija koja je i dalje rak-rana ruskog društva, baš kao i srpskog. Kada do takve saradnje ipak dođe, državne pare najčešće se dodeljuju sumnjivim biznismenima ili rođacima sa tek osnovanim firmama, baš kao i u Srbiji. Svi oni državi prodaju dobro upakovanu maglu, fantastične priče i šarene laže po paprenoj ceni a tamo gde se procedura ipak zaglavi, jedan koverat sa gotovinom rešava sve probleme. Tipičan primer su brojni skandali vezani za izgradnju nacionalnog kosmodroma „Vostočni“ na dalekom istoku: iako je potrošen ogroman novac, sva lansiranja i dalje se obavljaju sa kosmodroma u Bajkonuru koji Rusi rentiraju od Kazahstana po sve nepovoljnijim uslovima. Skoro svi direktori državnih firmi koje sarađuju sa „Roskosmosom“ su ili pohapšeni ili smenjeni.
Nema sumnje da, bar kada je reč o kosmosu, Rusija tapka u mestu. Gagarinov „Vostok“ zamenio je „Sojuz“. Ove dve letelice, inače, imaju veoma sličan koncept sa mnogo mehaničkih komandi, poluga, točkića, raznoraznih prekidača i signalnih lampica. Sa druge strane, astronautska kapsula „Dragon“ Elona Maska umesto svega toga ima samo dva ekrana osetljiva na dodir. Jedna anegdota kaže da bi, Gagarin, da je kojim slučajem živ, naučio da leti na „Sojuzu“ za manje od sat vremena. U taj jedan sat staje sav napredak ruske raketne tehnike od Gagarina do danas.
Astronautski ritual
Gagarinov epohalni let deo je kolektivnog sećanja čovečanstva. Teško da postoji odrastao čovek na ovoj planeti a da nije čuo za ovog nasmejanog, dobrodušnog heroja i njegov podvig. Sećanje na njega ljubomorno čuvaju i njegovi „sledbenici“, ruski (i ne samo ruski) astronauti koji su odavno prostudirali svaki detalj njegovog leta. Od tih detalja nastao je čitav ritual koga se slepo drže svi ruski astronauti pred naredni let u kosmos. Neki delovi te rutine postoje samo da bi se još jednom odala pošta Gagarinu. Ostatak služi da se „razbije maler“ i prizove dobra sreća ponavljanjem Gagarinovih postupaka pre istorijskog leta.
Gagarinova urna nalazi se u zidinama Kremlja sa njegove spoljne strane, u Ulici astronauta. Posada „Sojuza“ pred naredni let polaže crvene karanfile ispod ploče sa Gagarinovim imenom. Nakon toga će u Zvezdanom Gradu (mesto kraj Moskve gde se još od 1960. godine obučavaju ruski astronauti) obići Gagarinovu kancelariju koja je ostala netaknuta još od dana kada je Gagarin poginuo u avionskoj nesreći i upisati se u knjigu utisaka.
Dve nedelje pred let, posada se seli iz Zvezdanog Grada u hotel u Bajkonuru koji se nalazi na oko pola sata vožnje od kosmodroma. Iza hotela, koji je u potpunosti rezervisan za astronaute, nalazi se veliki drvored odmah pored reke. Svaki astronaut će tu zasaditi svoje drvo. Pet dana pre leta posada će prisustvovati ceremoniji podizanja zastave i posetiti muzej astronautike gde će potpisati knjige i suvenire.
Kompletna raketa, spremna za poletanje, biće izvezena iz hangara u horizontalnom položaju na specijalnom vozu čije šine vode do lansirne rampe, tačno 48 sati pre poletanja. Astronauti po pravilu ne prisustvuju transportu i uspravljanju rakete (veruje se da to donosi nesreću). Međutim, osoblje koje nadgleda transport staviće na put voza par kovanica koje će voz natovaren raketom potpuno upresovati u šine (veruje se da to donosi sreću).
U Bajkonuru su se desila dva incidenta, 1960. i 1963. godine, oba puta 24. oktobra. Zato se na ovaj dan ne obavljaju lansiranja.
Kako se trenutak poletanja bliži, tako i astronauti sve više imitiraju Gagarina: dva dana pred poletanje odlaze na šišanje. Dan pre poletanja idu u bioskop i gledaju „Belo sunce pustinje“, odličan sovjetski film iz 1970. godine. Na dan lansiranja popiće po čašu šampanjca i ostaviti potpis na vratima svoje sobe. Pre nego što napuste sobu i krenu na let, provešće par sekundi sedeći na podu kako bi se smirili i fokusirali. Zatim na red dolazi blagoslov od popa. Ovo je običaj iz modernih vremena, u Gagarinovo vreme popovi se nisu bavili astronautikom.
Do lansirne rampe astronaute i prateće osoblje prevešće dva autobusa, jedan iz Zvezdanog Grada sa plavim prugama i jedan iz Bajkonura sa žutim. Oba autobusa imaju na karoseriji brojne konjske potkovice. Vožnja do mesta gde će se astronauti obući u skafandere traje oko 40 minuta. Nakon toga sledi kraća vožnja do lansirne rampe i rakete. Tokom ove vožnje Gagarin je tražio da autobus stane kako bi… hm… piškio. Od tada to rade sve astronautske posade, negde na polovini puta. „Posao“ se uvek obavlja na zadnjem levom točku autobusa inače se ne računa. Običaj je danas napušten jer moderni skafanderi nemaju šlic kao nekad Gagarinov.
Vreme #1580
(značajno dopunjeni reprint teksta
iz Vremena #1057 od 7. aprila 2011)